1 avada

2 avada

LISA ĐENOVA

I DALJE ALIS

Lisa Genova Still Alice

www.crowarez.org www.bosnaunited.net

3 avada

ZAHVALNICA Veoma sam zahvalna mnogim ljudima koje sam upoznala putem Međunarodne mreže podrške obolelima

od demencije i Mreže podrške obolelima od demencije Sjedinjenih Američkih Država, posebno Piteru Ašliju, Alanu Bensonu, Kristini Brajden, Bilu Keriju, Lini Kalifer, Morisu Fridelu, Širli Garnet, Kendi Harison, Čaku Džeksonu, Lini Džekson, Silviji Džonston, Dženi Knas, Džeju Lenderu, Džin Li, Meri Lokhart, Meri Makinli, Trejsi Mobli, Donu Mojeru, Kerol Maliken, Džin Opalki, Carliju Šnajderu, Džejmsu Smitu, Džeju Smitu, Benu Stivensu, Ričardu Tejloru, Dajani Tornton i Džonu Vilisu. Vaša inteligencija, hrabrost, humor, empatija i spremnost da podelite nešto za vas ranjivo, zastrašujuće, puno nade i informativno naučili su me mnogo čemu. Moj portret Alis bogatiji je i ljudskiji zahvaljujući vašim pričama.

Posebno bih zahvalila Džejmsu i Džeju, koji su mi pružili mnogo i izvan okvira Alchajmerove bolesti i ove knjige. Istinski sam blagoslovena što vas poznajem.

Takođe bih želela da zahvalim sledećim medicinskim stručnjacima, koji su velikodušno podelili sa mnom svoje vreme, znanje i maštu, pomažući mi da steknem pravu i jasnu predstavu o tome kako bi se događaji mogli odvijati prilikom otkrića i daljeg napretka Alisine demencije:

dr Rudiju Tanziju i dr Denisu Selkoi na iscrpnom razumevanju molekularne biologije ove bolesti; dr Alirezi Atriju na tome što mi je dopustio da budem njegova senka dva dana na Odeljenju za poremećaje

pamćenja Opšte masačusetske bolnice i pokazao mi vašu briljantnost i saosećanje; dr Dagu Kolu i dr Martinu Samjuelsu na dodatnom razumevanju dijagnoze i lečenja Alchajmerove bolesti; Sari Smit na tome što mi je dopustila da sedim na neuropsihološkom ispitivanju; Barbari Holi Maksem jer mi je objasnila ulogu socijalnog radnika i Grupe za podršku negovateljima u

Opštoj masačusetskoj bolnici; Erin Linenbringer na tome što je bila Alisin savetnik za genetiku; dr Džou Maloniju i dr Džesiki Vizelkist na ulogama Alisinog lekara opšte prakse. Hvala dr Stivenu Pinkeru na tome što mi je dopustio da zavirim u život profesora psihologije na Harvardu

i dr Nedu Sahinu i dr Elizabet Čui na sličnim pogledima sa studentskog mesta. Hvala dr Stivu Hajmanu, dr Džonu Kelsiju i dr Todu Kahanu na tome što su mi odgovorili na pitanja o

Harvardu i profesorskom životu. Hvala Dagu Kupeu na tome što je podelio sa mnom neke pojedinosti o glumi i Los Anđelesu. Hvala Marti Braun, En Keri, Lorel Dejli, Kim Hauland, Meri Makgregor i Krisu O'Konoru na tome što su

pročitali svako poglavlje, na komentarima, ohrabrenjima i neobuzdanom entuzijazmu. Hvala Dajani Bartoli, Lirelin Kej, Rouz O'Donel i Ričardu Pepu na uredničkoj podršci. Hvala Džoslin Keli iz izdavačke kuće Keli i Hol jer je izvanredan izdavač. Ogromnu zahvalnost dugujem Beverli Bekam, autorki najbolje kritike, kakvu svaki samizdat autor sanja.

Zahvaljujem joj i na tome što mi je pokazala put do Džulije Foks Garison. Džulija, dugujem ti neizmernu zahvalnost. Tvoja velikodušnost mi je promenila život. Viki Bižur, hvala ti što si me predstavljala i navaljivala da promenim kraj. Genijalna si. Hvala Luizi Berk, Džonu Hardiju, Keti Sejgan i Antoniju Zikardiju na tome što su verovali u ovu priču. Treba da zahvalim članovima veoma velike i bučne porodice Đenova jer su besramno govorili svim

poznanicima da kupe knjigu njihove kćeri, nećake, rođake, sestre. Najbolji ste gerilski reklameri na svetu! Takođe treba da zahvalim manjoj ali zasigurno jednako glasnoj porodici Sifert na tome što je razglasila

vest. Na kraju, zahvalila bih Kristoferu Sifertu na tehničkoj i veb podršci, na originalnom dizajnu korica, na

tome što mi je pomogao da apstraktno učinim opipljivim i na još koječemu, ali najviše na tome što mi je dao leptire.

4 avada

Čak i tad, više od godinu dana ranije, bilo je neurona u njenoj glavi, nedaleko od ušiju, koji su nasmrt davljeni, suviše tiho da bi ih čula. Neki bi tvrdili da je bolest napredovala toliko

podmuklo da su sami neuroni pokrenuli događaje koji će dovesti do njihovog samouništenja. Bilo to molekularno ubistvo ili ćelijsko samoubistvo, nisu bili kadri da je upozore šta se zbiva

pre no što su umrli.

5 avada

SEPTEMBAR 2003. Alis je sedela za svojim radnim stolom u njihovoj spavaćoj sobi, pometena zvucima Džonove jurnjave kroz

sve prostorije na prvom spratu. Pre polaska na put, morala je da završi recenziju rada za Žurnal kognitivne psihologije i upravo je triput pročitala istu rečenicu i nije je razumela. Sudeći po njihovom budilniku, bilo je 7.30, ali pretpostavljala je da žuri desetak minuta. Na osnovu okvirne procene vremena i Džonove sve brže jurnjave, znala je da on pokušava da ode, ali da je nešto zaboravio i da ne može to da nađe. Lupnula je donju usnu crvenom olovkom, zagledana u digitalne brojeve časovnika, čekajući da čuje ono za šta je znala da će uslediti.

„Ali?” Bacila je olovku na sto i uzdahnula. Sišla je niza stepenice i zatekla ga kako kleči u dnevnoj sobi i, pipajući,

traži nešto ispod jastuka kauča. „Tražiš ključeve?”, upitala je. „Naočare. Molim te, nemoj da mi pridikuješ, kasnim.” Pratila je njegov izbezumljen pogled do kamina, na kojem je antikni Voltamov časovnik, cenjen zbog svoje

preciznosti, pokazivao 8.00. Trebalo je da zna da mu nije verovati. Časovnici u njihovoj kući retko su znali pravo vreme. Njihova prividno iskrena lica prečesto su obmanula Alis u prošlosti i davno je naučila da se oslanja na svoj ručni sat. Naravno, vratila se kroz vreme kad je ušla u kuhinju, gde je mikrotalasna pećnica tvrdila da je tek 6.52.

Prešla je pogledom preko uredne glatke radne površine od granita i ugledala ih, pokraj činije prepune neotvorene pošte. Ne ispod nečega, ne iza nečega, ničim zaklonjene od pogleda. Kako je moguće da on, toliko pametan, naučnik, nije video nešto što mu je pred nosom?

Naravno, i mnoge njene stvari počele su da se skrivaju u vragolaste kutke. No ona to njemu nije priznala, niti ga je uključivala u potragu. Baš pre neki dan —Džon to, naravno, ne zna - čitavo je jutro izbezumljeno tragala za punjačem za „blekberi”, najpre svuda po kući, a zatim po kancelariji. Digla je ruke, zbunjena, pa je otišla u prodavnicu i kupila nov punjač, a uveče je našla stari u utičnici pokraj svoje polovine kreveta; trebalo je da se seti da pogleda tu. Tu rasejanost, i njenu i njegovu, verovatno može pripisati prezauzetosti i obavljanju previše zadataka istovremeno. I starenju.

Stajao je na vratima, zagledan u naočare u njenoj ruci, ali ne u nju. „Kad sledeći put budeš nešto tražio, probaj da se pretvaraš da si žensko”, kazala je Alis sa osmehom. „Nosiću tvoju suknju. Molim te, Ali, stvarno kasnim.” „Sudeći po mikrotalasnoj, imaš vremena napretek”, rekla je, pružajući mu naočare. „Hvala.” Zgrabio ih je poput trkača koji grabi štafetu u trci, pa se uputio ka ulaznim vratima. „Hoćeš li biti ovde kad se vratim kući u subotu?”, upitala je, prateći ga kroz hodnik. „Ne znam, imam mnogo posla u laboratoriji u subotu.” Uzeo je aktovku, telefon i ključeve sa stola u hodniku. „Srećan put. Zagrli Lidiju i poljubi je umesto mene. I potrudi se da se ne svađaš s njom”, kazao je Džon. Spazila je njihov odraz u ogledalu - visok muškarac otmenog izgleda, smeđe kose prošarane sedim

vlasima, s naočarima; kovrdžava ženica, ruku skrštenih na grudima; oboje se spremaju da uskoče u istu, beskrajnu raspravu. Zaškrgutala je zubima i progutala pljuvačku, rešivši da ipak ne skoči.

„Retko se viđamo. Molim te, potrudi se da budeš kod kuće, hoćeš li?”, upitala je. „Znam. Potrudiću se.” Poljubio ju je i, mada je žurio, zadržao je usne na njenima gotovo neprimetan časak. Da ga ne poznaje

bolje, možda bi romantizovala taj poljubac. Možda bi stajala tamo, puna nade, misleći kako taj poljubac znači: Volim te, nedostajaćeš mi. Međutim, dok ga je gledala kako sam hita niz ulicu, bila je prilično sigurna da joj je upravo rekao: Volim te, ali molim te, nemoj da popizdiš kad me u subotu ne zatekneš kod kuće.

Nekada su svakog jutra zajedno pešačili do Harvarda. Od mnogih prednosti rada u istoj školi, i na oko kilometar i po od kuće, Alis je najviše volela zajedničke odlaske na posao. Uvek bi svratili Kod Džerija — crna kafa za njega, za nju čaj s limunom, leden ili vreo, zavisno od godišnjeg doba — pa bi produžili ka Harvardu, čavrljajući o svojim istraživanjima i časovima, problemima na odsecima, deci ili planovima za to veče. Na

6 avada

početku braka, čak su se držali za ruke. Uživala je u opuštenoj prisnosti tih jutarnjih šetnji s njim, pre no što su svakodnevni zahtevi posla i ambicija počeli da ih pritiskaju i iscrpljuju.

Međutim, već neko vreme pešače do Harvarda svako za sebe. Alis je čitavog leta putovala—prisustvovala je psihološkim konferencijama u Rimu, Nju Orleansu i Majamiju i bila član ispitne komisije za odbranu disertacija na Prinstonu. Pre toga, u proleće, Džonove ćelijske kulture morale su se svakodnevno ispirati u cik zore, a kako se nije uzdao u to da bi ma koji njegov student redovno dolazio na fakultet u to gluvo doba, radio je to sam. Ona se sad ne seća koji su razlozi bili posredi pre proleća, ali zna da su se svaki put činili opravdanim i samo privremenim.

Vratila se radu na svom radnom stolu, i dalje pometena, ovoga puta čežnjom za onom svađom u koju se nije upustila sa Džonom zbog njihove mlađe kćeri, Lidije. Zar bi ga ubilo da makar jednom stane iza nje? Ostatku rada poklonila je samo letimičnu pažnju, daleko od njoj svojstvenog standarda savršenstva, no i to će biti dovoljno s obzirom na njenu rastrzanost i nedostatak vremena. Pošto je ispisala komentare i predloge za recenziju, ubacila je rad u koverat i zalepila ga, mučena krivicom zbog mogućnosti da joj je promakla neka greška u zamisli i tumačenju studije, proklinjući Džona zbog toga što ugrožava integritet njenog rada.

Prepakovala je kofer, još neraspakovan od prethodnog putovanja. Radovala se tome što će narednih meseci putovati manje. U kalendaru za jesenji semestar zabeležila je samo nekoliko gostujućih predavanja i većinu je rasporedila u petak, dan kad ne podučava. Kao recimo sutra. Sutra će kao gostujući govornik započeti jesenji niz seminara na katedri za kognitivnu psihologiju na Stanfordu. Posle toga će se videti s Lidijom. Potrudiće se da se ne svađa s njom, ali ništa ne obećava.

Alis je lako našla put do Stanfordove Zgrade Kordura na uglu Zapadnog puta i Panamskog puta. Njena

bela omalterisana spoljašnjost, krov od terakote i bujni vrtovi njenim očima sa Istočne obale više su ličili na neko odmaralište na karipskoj obali nego na akademsku zgradu. Stigla je prilično rano, ali ipak je ušla, računajući s tim da će višak vremena iskoristiti tako što će šesti u tihu salu i pregledati svoj govor.

Silno se iznenadivši, zakoračila je u već krcatu prostoriju. Lakoma gomila opkolila je sto s posluženjima, agresivno nasrćući na hranu poput galebova na gradskoj plaži. Pre no što je uspela da se ušunja neopaženo, spazila je Džoša, nekadašnjeg kolegu s Harvarda i uvaženog samoživca, kako joj stoji na putu, čvrsto oslonjen o tlo, nogu raširenih više no što treba, kao da je spreman da nasrne na nju.

„Sve ovo — za mene?”, upitala je Alis, sa šaljivim osmehom. „Ma nije to ništa, mi svakog dana ovako jedemo. Gozba je u čast jednog našeg razvojnog psihologa, juče je

dobio zvanje redovnog profesora. Nego, paze li te na Harvardu?” „Da, dobri su.” „Neverovatno mi je to što si još tamo posle svih ovih godina. Ako ti ikad dosadi, razmisli da dođeš

ovamo.” „Obavestiću te. Kako je tebi? „Savršeno. Treba da svratiš do moje kancelarije posle govora, da vidiš naše najnovije modeliranje

podataka. Oboriće te s nogu, u to sam siguran.” „Žao mi je, ali ne mogu. Moram da stignem na avion za Los Anđeles odmah posle ovoga”, rekla je, srećna

što ima spreman izgovor. „O, šteta. Poslednji put sam te video, mislim da je to bilo prošle godine, na seminaru eksperimentalne

psihologije. Nažalost, propustio sam tvoju prezentaciju.” ,,E pa danas ćeš čuti dobar njen deo.” „Ponavljaš govore, a?” Pre no što je uspela da odgovori, Gordon Miler, šef odseka i njen novi superheroj, iznenada je uleteo i

spasao je, zamolivši Džoša da pomogne pri posluživanju okupljenih šampanjcem. Kao i na Harvardu, i na odseku za psihologiju na Stanfordu tradicionalno se nazdravljalo šampanjcem svim predavačima koji dostignu tu željenu etapu u karijeri - zvanje redovnog profesora. Napredak u profesorskoj karijeri retko se objavljuje i slavi na sva zvona, ali sricanje zvanja redovnog profesora krupan je i važan pomak, te se i obznanjuje jasno i glasno.

7 avada

Kad su svi držali po čašu, Gordon je stao na podijum i lupnuo mikrofon. „Mogu li sve da vas zamolim za trenutak pažnje?”

Džošov preterano glasan, isprekidan smeh samotno je odjeknuo dvoranom pre no što je Gordon nastavio. „Danas čestitamo Marku na tome što je dobio zvanje redovnog profesora. Siguran sam da je ushićen zbog

toga što ima to izuzetno dostignuće iza sebe. Nazdravimo za još mnoštvo uzbudljivih postignuća koja su pred njim. Za Marka!”

„Za Marka!” Alis se kucnula čašom sa susedima i svi su se ubrzo vratili piću, jelu i razgovoru. Kad na poslužavnicima

više nije bilo hrane i pošto su iskapili i poslednju bocu šampanjca, Gordon je ponovo zauzeo podijum. „Ako svi sednu, možemo početi s današnjim govorom.” Pričekao je nekoliko trenutaka da se okupljenih sedamdesetak ljudi smesti i stiša. „Danas imam čast da vam predstavim našeg prvog govornika na ovogodišnjim seminarima. Doktorka

Alis Hauland je eminentan profesor psihologije na Univerzitetu Harvard. Tokom proteklih dvadeset pet godina istaknute karijere, postavila je brojne najznačajnije standarde u psiholingvistici. Uvela je i nastavlja da vodi interdisciplinaran i integrisan pristup proučavanju jezičkih mehanizama. Privilegovani smo time što je ona danas ovde da bi nam govorila o konceptualnoj i neuronskoj organizaciji jezika.”

Alis je zamenila mesto s Gordonom i pogledala svoju publiku, koja je gledala u nju. Dok je čekala da se aplauz stiša, setila se statistika prema kojima se ljudi više plaše govorenja u javnosti nego što se plaše smrti. Ona je volela da govori u javnosti. Uživala je u spoju svih elemenata nastupa pred slušaocima — u spoju podučavanja, držanja govora, pričanja priče, pripremanja žučne rasprave. Volela je i kad joj adrenalin prostruji kroz vene. Što bi ulog bio veći, što bi publika bila prefinjenija ili neprijateljski nastrojenija, to ju je čitav doživljaj više uzbuđivao. Džon je odličan profesor, ali javni nastupi za njega su često mučni i zastrašujući, te se divi tom Alisinom daru. Verovatno ne bi radije izabrao smrt, ali pauke i zmije sigurno bi.

„Hvala, Gordone. Danas ću govoriti o nekim mentalnim procesima u osnovi usvajanja, organizacije i upotrebe jezika.”

Alis je bezbroj puta predstavila najvažnije delove tog govora, ali ne bi to nazvala ponavljanjem. Sama suština govora jeste se ticala osnovnih načela lingvistike, od kojih je mnoga sama otkrila, i već godinama koristi mnoštvo istih slajdova. Međutim, osećala se ponosnom, ne posramljenom niti lenjom, zbog toga što je taj deo njenog govora — ta njena otkrića — i dalje tačan, što odoleva probi vremena. Njeni su doprinosi važni i podstiču buduća otkrića. Osim toga, zasigurno je obuhvatila i njih.

Govorila je s lakoćom, ne gledajući u beleške, opušteno i živahno. Onda je, posle četrdesetak minuta pedesetominutnog govora, iznenada blokirala.

„Taj podatak otkriva da nepravilni glagoli zahtevaju pristup mentalnom...” Jednostavno nije mogla da nađe reč. Otprilike je znala šta hoće da kaže, ali sama reč joj je umakla. Nestala.

Nije znala na koje slovo počinje, niti kako zvuči, niti koliko ima slogova. Nije joj bila navrh jezika. Možda je to zbog šampanjca. Obično nije pila alkohol pre govora. Čak i kad nije morala da se priprema za

govor, čak i u najopuštenijim okolnostima, uvek je htela da bude što britkijeg duha, posebno za pitanja i odgovore na kraju, za deo koji ume da bude konfliktan i pun zanimljivih neplaniranih debata. Međutim, nije htela nikoga da uvredi pa je verovatno popila malo više nego što je trebalo kad se ponovo uplela u pasivnoagresivan razgovor sa Džošom.

Možda je to posledica umora od puta. Dok joj je mozak pretraživao sve svoje kutke u potrazi za nestalom rečju i razumnim objašnjenjem za to što joj je umakla, srce joj je lupalo a lice gorelo. Nikad joj se nije desilo da zaboravi neku reč pred publikom. Ali nikad nije ni paničila pred publikom, a stajala je pred daleko većom i strašnijom publikom od te. Rekla je sebi da diše, da zaboravi na to i nastavi.

Zamenila je i dalje zaturenu reč neodređenom i neprikladnom rečju „stvar”, odustavši od zamisli koju je želela da istakne, pa se prebacila na sledeći slajd. Njoj je ta stanka delovala poput očigledne i neprijatne večnosti, ali kad je osmotrila lica u publici da bi videla da li je neko primetio njen mentalni štucaj, nije spazila nikakvu zbunjenost, posramljenost, niti bilo kakvo komešanje. Onda je ugledala Džoša kako šapuće nešto ženi pokraj sebe, namrštena čela i s jedva primetnim osmejkom na licu.

8 avada

Bila je u avionu, sletala je na Leks1, kad se napokon setila. Leksikon. Lidija već tri godine živi u Los Anđelesu. Da je upisala koledž čim je završila gimnaziju, diplomirala bi

proletos. Alis bi bila veoma ponosna. Lidija je verovatno pametnija i od brata i od sestre, a oni su upisali koledž. Pa pravni fakultet. Pa medicinski fakultet.

Umesto na koledž, Lidija je prvo otišla u Evropu. Alis se nadala da će se vratiti kući s jasnijom predstavom o tome šta želi da studira i koju školu želi da upiše. Umesto toga, Lidija je po povratku rekla roditeljima da ja malo glumila dok je boravila u Dablinu i da se zaljubila. Rekla je da će se odmah preseliti u Los Anđeles.

Alis samo što nije sišla s uma. Na svoje veliko razočaranje, prepoznala je vlastiti doprinos tom problemu. Kako je Lidija bila najmlađa od troje dece, kći roditelja koji su mnogo radili i redovno putovali, i kako je uvek bila dobra učenica, Alis i Džon su je umnogome zanemarili. Dali su joj dovoljno prostora da samostalno gradi svoj svet, slobodu da misli svojom glavom neopterećena preteranom kontrolom kojom pritiskaju mnogu decu njenih godina.

Profesionalni život njenih roditelja poslužio joj je kao blistav primer za to šta sve možeš postići ako postaviš visoke jedinstvene ciljeve i ako stremiš k njima vredno i strasno. Lidija je shvatila majčin savet o važnosti sricanja fakultetske diplome, ali imala je samopouzdanja i smelosti da ga odbije.

Osim toga, u tome nije bila sasvim sama. Najžešća svađa između Alis i Džona usledila je odmah pošto je izrekao svoje mišljenje o toj temi: Mislim da je to divno, koledž uvek može upisati kasnije, ako odluči da to želi.

Alis je proverila adresu u „blekberiju”, pozvonila na zvonce stana broj sedam i sačekala. Baš kad je posegla da još jednom pozvoni, Lidija je otvorila vrata.

„Mama, poranila si”, rekla je Lidija. Alis je pogledala na sat. „Došla sam tačno na vreme.” „Rekla si da tvoj avion sleće u osam.” „Rekla sam: u pet.” „Ja sam zabeležila da stiže u osam.” „Lidija, petnaest do šest je, stigla sam.” Lidija je izgledala neodlučno i uspaničeno, poput veverice kad se zatekne na putu ispred automobila koji

se primiče. „Izvini, uđi.” Obe su oklevale pre no što su se zagrlile, kao da hoće da vežbaju ples koji su tek naučile ali nisu sasvim

sigurne u prvi korak ili u to koja treba da ga napravi. Ili je to bio stari ples, ali nisu ga zajedno izvodile toliko dugo da nijedna od njih nije bila sigurna u koreografiju.

Alis je osetila konture Lidijine kičme i rebara kroz košulju. Izgledala je premršavo, kao da je dobrih pet kilograma lakša nego što Alis pamti. Ponadala se da je to više posledica prezauzetosti nego namernog izgladnjivanja. Plavokosa i visoka sto sedamdeset centimetara, sedam centimetara viša od Alis, Lidija je štrcala među niskim Italijankama i Azijatkinjama koje su preovladavale u Kembridžu, ali u Los Andelesu su čekaonice za svaku audiciju očito bile pune žena koje izgledaju baš kao ona.

„Rezervisala sam sto u restoranu za devet. Sačekaj me ovde, odmah se vraćam.” Alis je izvila vrat i osmotrila kuhinju i dnevnu sobu iz hodnika. Spoj nameštaja raznovrsnih stilova,

najverovatnije kupljenog na rasprodajama polovnih stvari ili nasledenog od roditelja, izgledao je veoma moderno — narandžasti trosed, starinski stočić za kafu, ogroman kuhinjski sto s mnogo stolica, pogodan za veliku porodicu. Na belim zidovima nije bilo ničega osim postera Marlona Branda zalepljenog iznad troseda. U vazduhu se osećao snažan zadah sredstva za čišćenje, kao da se Lidija potrudila da sredi stan tik uoči Alisinog dolaska.

Zapravo, stan je bio malčice preuredan. Nije bilo razbacanih devedeova i cedeova, ni knjiga ili časopisa na stočiću za kafu, nije bilo slika na frižideru, nigde ni nagoveštaja Lidijinih interesovanja i estetike. Bilo ko je mogao živeti tu. Onda je Alis primetila gomilu muške obuće na podu, levo od vrata iza sebe.

1 LAX (engl.) - Međunarodni aerodrom Los Andelesa. (Prim. prev.)

9 avada

„Pričaj mi o svojim cimerima”, kazala je pošto se Lidija vratila iz svoje sobe s mobilnim telefonom u ruci. „Na poslu su.” „Kakvom poslu?” „Jedan je šanker, a drugi dostavlja hranu.” „Mislila sam da su obojica glumci.” „Jesu. “ „Jasno. Kako se ono zovu?” „Dag i Malkom.” Blesnulo je samo na tren, ali nije promaklo Alis i Lidija je videla da joj nije promaklo. Zacrvenela se kad je

izgovorila Malkomovo ime i nervozno pogledala u stranu. „Da krenemo? Kažu da mogu da nas prime ranije”, rekla je Lidija. „Dobro, samo prvo moram u kupatilo.” Dok je prala ruke, Alis je pogledom ispitala proizvode na stolu pokraj lavaboa — „neutrogena” gel i losion

za čišćenje lica, pasta za zube s mentolom marke „toms ov mejn”, muški dezodorans, kutija „plejteks” tampona. Razmislila je na trenutak. Nije dobila menstruaciju čitavog leta. Da li ju je imala u maju? Sledećeg meseca će napuniti pedeset godina, pa ne brine. Još nijednom nije osetila talase vrućine, niti se znojila noću, ali to se ne dešava svim ženama u menopauzi. Sasvim bi joj odgovaralo da se ne desi ni njoj.

Dok je brisala ruke, primetila je kutiju „trojan” kondoma iza Lidijinih proizvoda za kosu. Moraće da sazna nešto više o tim cimerima, posebno o Malkomu.

Sele su u Ajvi, moderan restoran u centru Los Anđelesa, za sto u bašti, i naručile dva pića, espreso martini

za Lidiju i belo vino za Alis. „Kako napreduje tatin esej za Sajens? “, upitala je Lidija. Mora biti da je nedavno razgovarala s ocem. Alis se nije čula s njom još od Dana majki. „Završio ga je. Veoma se ponosi njime.” „Kako su Ana i Tom?” „Dobro su, uposleno, vredno rade. Nego, kako si upoznala Daga i Malkoma?” „Došli su u Starbaks jedne večeri dok sam radila.” Pojavio se konobar, pa su obe naručile večeru i još po jedno piće. Alis se nadala da će alkohol umanjiti

napetost medu njima, koja joj se činila velikom, teškom i prekrivenom samo razgovorom tankim poput papira za precrtavanje.

„Pa kako si upoznala Daga i Malkoma?”, upitala je. „Sad sam ti rekla. Zašto nikad ne slušaš šta ti govorim? Došli su u Starbaks jedne večeri, razgovarajući o

tome kako traže cimera dok sam ja radila.” „Mislila sam da si konobarica u restoranu.” ,,I jesam. Radnim danima radim u Starbaksu, a subotom uveče konobarišem.” „Rekla bih da ti ne ostaje mnogo vremena za glumu, zar ne?” „Trenutno nemam nijednu ulogu, ali pohađam časove glume i često idem na audicije.” „Kakve to časove pohađaš?” „Majsnerovu tehniku.” „A audicije?” „Za televiziju i film.” Alis je zavrtela vino u čaši, ispila poslednji velik gutljaj i oblizala usne. „Lidija, kakav ti je tačno plan

ovde?” „Ne planiram da prestanem, ako to pitaš.” Piće je delovalo, ali ne onako kako se Alis nadala. Umesto toga, poslužilo je kao gorivo koje je spalilo onaj

papirić za precrtavanje, sasvim razotkrivši napetost među njima, tako da je sad ona upravljala opasno poznatim razgovorom.

„Ne možeš zauvek ovako živeti. Hoćeš li raditi u Starbaksu i kad budeš imala trideset godina?” „To je tek za osam godina! Znaš li ti šta ćeš raditi za osam godina?”

10 avada

„Znam. Doći će trenutak kad ćeš morati da budeš odgovorna, da budeš sposobna da priuštiš sebi stvari kao što su zdravstveno osiguranje, hipoteka, ušteđevina za penziju...”

„Imam zdravstveno osiguranje. I možda ću uspeti kao glumica. Znaš, ima ljudi koji uspeju. I zarađuju vraški više novca nego ti i tata zajedno.”

„Nije reč samo o novcu.” „Nego o čemu? O tome što nisam postala ti?” „Stišaj se.” „Nemoj da mi govoriš šta da radim.” „Ne želim da postaneš ja, Lidija. Samo ne želim da ograničavaš svoje izbore.” „Ne, ti hoćeš da praviš moje izbore.” „Neću.” „Ja sam ovo što jesam i hoću da radim ovo što radim.” „Šta,da kuvaš kafe? Treba da budeš na koledžu. Treba da to doba u životu provodiš učeći nešto.” „Ali ja učim nešto! Samo ne sedim u učionici na Harvardu i ne ubijam se pokušavajući da dobijem desetku

iz političkih nauka. Pohađam ozbiljne časove glume petnaest sati nedeljno. Koliko sati nastave nedeljno imaju tvoji studenti — dvanaest?”

„To nije isto.” „Pa, tata misli da jeste. On mi plaća časove.” Alis je stegnula skute suknje i stisla usne. Reči koje je htela da

izgovori nisu bile namenjene Lidiji. „Nisi me čak ni videla kako glumim.” Džon jeste. Prošle zime je sam otputovao avionom da bi je gledao kako glumi u pozorišnoj predstavi. Kako

je tad imala suviše neodložnih obaveza, Alis nije uspela da nađe vremena da pođe s njim. Dok je sad gledala u Lidijine tužne oči, nije mogla da se seti koje su to neodložne obaveze bile. Nije imala ništa protiv same glumačke karijere, ali smatrala je da se neobičan način na koji njena kći pokušava da je izgradi, bez obrazovanja, graniči s nepromišljenošću. Ako sad ne upiše koledž, ako ne stekne znanje o nekoj oblasti formalnim obrazovanjem, ako ne dobije diplomu, šta će raditi ako joj gluma ne pode za rukom?

Alis se setila onih kondoma u kupatilu. Šta ako Lidija zatrudni? Alis je brinula da će se Lidija jednog dana zateći zatočena u neispunjenom životu punom kajanja. Pogledala je u svoju kćer i videla mnogo protraćenog potencijala, mnogo protraćenog vremena.

„Ne podmlađuješ se, Lidija. Život prebrzo prolazi.” „Slažem se.” Stigla je hrana, ali nijedna od njih nije podigla viljušku. Lidija je obrisala oči ručno izvezenom lanenom

maramicom. Uvek su upadale u istu svađu, i Alis se činilo da glavama pokušavaju da sruše betonski zid. Svađa nikad nije bila plodonosna i samo bi ih povredila, nanevši dugoročnu štetu. Želela je da Lidija vidi ljubav i mudrost u njenim željama za nju. Želela je samo da se protegne preko stola i da zagrli svoju kćer, ali bilo je previše tanjira, čaša i godina udaljenosti među njima.

Iznenadna uskomešanost nekoliko stolova dalje odvratila im je pažnju. Blesnulo je nekoliko bliceva foto-aparata i okupila se grupica gostiju i osoblja, a svi se behu usredsredili na ženu koja je pomalo ličila na Lidiju.

„Ko je to?”, upitala je Alis. „Mama”, kazala je Lidija tonom ujedno postiđenim i nadmoćnim, usavršenim u trinaestoj godini. „To je

Dženifer Aniston.” Večerale su i razgovarale samo o bezbednim temama, poput vremena i hrane. Alis je želela da dozna više

o Lidijinoj vezi s Malkomom, ali žeravice Lidijinih osećanja i dalje su gorele, a Alis se plašila da će rasplamsati još jednu svađu. Platila je račun i izašle su iz restorana, site ali nezadovoljne.

„Izvinite, gospođo!” Konobar ih je sustigao na trotoaru. „Ostavili ste ovo.” Alis je zastala, nastojeći da shvati odakle njihovom konobaru njen „blekberi”. Nije proveravala

elektronsku poštu niti kalendar u restoranu. Gurnula je ruku u torbu i opipala. Nije bilo „blekberija”. Sigurno ga je izvadila dok je vadila novčanik da plati.

„Hvala.”

11 avada

Lidija ju je čudno pogledala, kao da je htela da kaže nešto što se ne tiče ni vremena ni hrane, ali ipak nije to učinila. Ćutke su otpešačile do stana.

„Džone?” Alis je čekala, zastavši nakratko u hodniku i držeći ručku svog kofera. Na gomilici rasute pošte na podu

ispred nje ležao je Harvardov magazin. Časovnik u dnevnoj sobi je otkucavao i frižider je zujao. Kako je ušla iz toplog sunčanog kasnog popodneva, vazduh u stanu činio joj se prohladnim, mračnim i ustajalim. Nenaseljenim.

Podigla je poštu i ušla u kuhinju, a njen kofer na točkovima pratio ju je poput odanog ljubimca. Njen let je odložen, pa je stigla kasno, čak i prema časovniku na mikrotalasnoj pećnici. Imao je čitav dan, čitavu subotu, da radi.

Crvena svetiljka njihove telefonske sekretarice netremice je zurila u nju. Pogledala je u frižider. Nije bilo pisamceta na vratima. Ničega.

Ne puštajući dršku svog kofera, stajala je u mračnoj kuhinji i posmatrala kako sat žuri nekoliko minuta na mikrotalasnoj. Razočaran glas u njenoj glavi, ipak sklon praštanju, stišao se u šapat kad je ton onog primarnog počeo da se pojačava i da se širi. Palo joj je na um da ga pozove, ali taj rastući glas smesta je odbacio taj predlog i odbacio sve izgovore. Pomislila je da kaže sebi kako je nije briga, ali taj glas, koji joj se sad slivao u telo, odjekivao u trbuhu, damarao u vrhu svakog prsta, bio je suviše moćan i prodoran da bi ga zanemarila.

Zašto joj to toliko smeta? On je usred eksperimenta i ne može da ga ostavi da bi došao kući. I sama se sigurno nebrojeno puta našla u istoj situaciji. To oni rade. To su oni. Glas ju je nazvao glupom budalom.

Spazila je svoje patike na podu pokraj zadnjih vrata. Bolje bi se osećala kad bi se malo istrčala. To će joj pomoći.

U idealnim okolnostima, trčala je svakog dana. Već mnogo godina, trčanje je za nju kao jelo i spavanje, vitalna dnevna potreba, i poznata je po tome što zna da nade vremena za trčanje u ponoć ili usred zaslepljive snežne mećave. Međutim, nekoliko meseci zanemaruje tu suštinsku potrebu. Ima mnogo obaveza. Dok je vezivala pertle, rekla je sebi da nije ponela patike u Kaliforniju jer je znala da neće imati vremena za trčanje. Zapravo je jednostavno zaboravila da ih spakuje.

Pošto bi krenula od svoje kuće u Ulici topola, uvek je trčala istom putanjom — Masačusetskom avenijom, preko Harvardskog trga do Memorijalnog puta, uz reku Čarls do Harvardskog mosta pa pokraj Masačusetskog tehnološkog instituta i natrag — malo više od devet kilometara, vremenski četrdeset pet minuta. Odavno je privlači zamisao da trči u Bostonskom maratonu, ali svake godine shvati da, u suštini, nema vremena da trenira za toliku maršrutu. Možda će jednoga dana imati vremena. Kako je bila u odličnoj formi za ženu svojih godina, zamišljala je kako će trčati istom snagom i u poznim šezdesetim.

Grupice pešaka po trotoarima i automobili na raskrsnicama omeli su joj prvi deo trčanja Harvardskim trgom. Bio je krcat i prepun nekog iščekivanja u to doba dana subotom, s gomilama sveta koje su se stvarale i milele po ćoškovima čekajući zeleno svetio na semaforu, čekajući ispred restorana da se oslobodi neki sto, čekajući karte u redovima ispred bioskopa, ili u dvostrukim nizovima automobila zaustavljenih uz ivičnjak, čekajući gotovo neverovatno - da se oslobodi mesto za parking. Prvih deset minuta trčanja iziskivalo je mnogo pažnje i usredsređenosti na okolinu kako bi se probila kroz tu silnu gužvu, ali čim je prešla Memorijalni put i zaputila se ka reci Čarls, mogla je slobodno da trči punom brzinom, u punoj formi.

Prijatno i vedro veče izmamilo je mnoge da izađu do reke, a ipak joj se činilo da je na travnatoj površini uz obalu gužva manja nego na ulicama Kembridža. Bez obzira na neprekidnu reku trkača, pasa i njihovih vlasnika, šetača, ljudi na koturaljkama, biciklista i žena koje su gurale bebe u kolicima, Alis je, poput iskusnog vozača na deonici kojom redovno putuje, održavala tek nejasnu svest o zbivanjima oko sebe. Dok je trčala pokraj reke, bila je svesna samo udaranja svojih najki o pločnik u ritmu sinkope s njenim disanjem. Nije ponavljala u glavi svađu s Lidijom. Nije se obazirala na krčanje u želucu. Nije mislila na Džona. Samo je trčala.

Kao i uvek, prestala je da trči kad se vratila do Parka Džona Ficdžeralda Kenedija, grupice uređenih travnjaka uz Memorijalni put. Bistrih misli, opuštenog i podmlađenog tela, polako je krenula kući. Park Džona Ficdžeralda Kenedija spajao se s Harvardskim trgom prijatnim prolazom oivičenim klupama između hotela Čarls i Političke škole Kenedi.

12 avada

Na drugom kraju prolaza, stala je na raskrsnicu ulica Eliot i Bretl, spremna da pređe, a onda ju je neka žena ščepala za podlakticu iznenađujućom silinom i upitala: „Jeste li danas razmišljali o raju?”

Fiksirala ju je prodornim, netremičnim pogledom. Imala je dugu kosu boje i teksture žice za pranje sudova i preko grudi je nosila ručno napravljen plakat na kome je pisalo: POKAJ SE, AMERIKO, VRATI SE ISUSU IZ GREHA. Na Harvardskom trgu, neko je uvek prodavao Boga, ali Alis još nikad nisu izdvojili tako direktno i prisno.

„Izvinite”, kazala je pa je, spazivši prekid u toku saobraćaja, pobegla na drugu stranu ulice. Htela je da nastavi da korača, ali umesto toga je stala skamenjena. Nije znala gde se nalazi. Osvrnula se i

pogledala natrag preko ulice. Žena kose nalik na žicu za pranje sudova jurila je drugog grešnika niz prolaz. Prolaz, hotel, prodavnice, nelogično krivudave ulice. Znala je da je na Harvardskom trgu, ali nije znala kojim putem da krene kući.

Pokušala je ponovo, određenije. Hotel Harvard skver, Istern mauntin sports, gvoždara Dikson bros, Ulica Maunt obern. Znala je sva ta mesta — koračala je tim trgom više od dvadeset pet godina — ali nekako se nisu uklapala u mentalnu mapu koja joj je govorila gde ona živi u odnosu na njih. Crno-beli okrugli znak sa slovom T tik ispred nje označavao je ulaz u podzemnu železnicu i autobuski saobraćaj, ali na Harvardskom trgu nalazila su se tri takva ulaza, a ona nije mogla da odredi koji je taj.

Srce joj je snažno zalupalo. Počela je da se znoji. Rekla je sebi da su ubrzan puls i znojenje normalna reakcija na trčanje. Međutim, dok je stajala na trotoaru, činili su joj se kao panika.

Naterala je sebe da otpešači još jedan blok, pa još jedan, dok su joj noge klecale i pretile da će je izdati sa svakim zbunjenim korakom. Kafe Kup, prodavnica hrane Kod Kardula, časopisi na uglu, Turistički centar Kembridža preko puta i — iza njega — univerzitet. Rekla je sebi da i dalje ume da čita i da prepoznaje. Ništa od toga joj nije pomagalo. Svemu je nedostajao kontekst.

Ljudi, automobili, autobusi i raznovrsni nepodnošljivi zvukovi jurili su i krivudali oko nje i mimo nje. Sklopila je oči. Slušala je šištanje vlastite krvi i damaranje iza ušiju.

„Bože, molim te, neka ovo prestane”, prošaputala je. Otvorila je oči. Naglo kao što joj je umakao, okoliš se vratio na svoje mesto. Kup, Kod Kardula, Ninijeva

trafika, Harvard jard. Automatski je shvatila da na sledećem uglu treba da skrene levo i da se zaputi ka zapadu Masačusetskom avenijom. Počela je lakše da diše, više nije bila čudnovato izgubljena kilometar i po od kuće. Međutim, upravo je bila čudnovato izgubljena kilometar i po od kuće. Hodala je najbrže što je mogla, ne trčeći.

Skrenula je u svoju ulicu, mirnu, stambenu ulicu oivičenu drvoredima, nekoliko blokova udaljenu od Masačusetske avenije. Obrevši se obema nogama u svojoj ulici i sa svojom kućom na vidiku, osećala se mnogo sigurnije, ali još ne sasvim sigurno. Nije skidala pogled sa svojih ulaznih vrata i sa svojih nogu koje su se kretale i obećala je sebi da će se bujica straha koja je silovito rasla u njoj povući čim bude ušla u hodnik i ugledala Džona. Ako je kod kuće.

„Džone?” Pojavio se na pragu kuhinje, neobrijan, s naočarima navrh čupave lude naučničke glave, lizao je crveni

sladoled u srećnoj sivoj majici kratkih rukava. Bio je budan čitave noći. Kao što je obećala sebi, strah je počeo da se povlači. Međutim, s njim kao da su iscurile i njena snaga i hrabrost, ostavivši je krhku i ispunjenu željom da mu padne u naručje.

„Hej, pitao sam se gde si, baš sam pošao da ti ostavim pisamce na frižideru. Kako je prošlo?”, upitao je. „Šta?” „Stanford.” „Aaa, dobro.” ,,A kako je Lidija?” Izneverenost i povređenost zbog Lidije, zbog toga što nije bio kod kuće kad je stigla, koje je smetnula s

uma zbog trčanja i straha što se neobjašnjivo izgubila, povratile su svoj prioritet na lestvici njenih osećanja. „Reci ti meni”, kazala je. „Svađale ste se.” „Plaćaš joj časove glume?”, upitala je glasom punim optužbe.

13 avada

„Ah, to”, kazao je, srknuvši malo preostalog sladoleda ustima umrljanim crvenim. „Vidi, možemo li razgovarati o tome kasnije? Trenutno nemam vremena da se upuštam u to.”

„Nađi vremena, Džone. Pomažeš joj da bude tamo bez mog znanja, i nisi tu kad stignem kući, i...” „Ni ti nisi bila tu kad sam ja stigao kući. Kako je bilo na trčanju?” Čula je jednostavno rasuđivanje u njegovom uvijenom pitanju. Da ga je sačekala, da je pozvala, da nije

uradila baš ono što je želela i otišla na trčanje, mogla je provesti proteklih sat vremena s njim. Morala je da se saglasi s tim.

„Dobro.” „Žao mi je, čekao sam koliko sam mogao, ali stvarno moram da se vratim u laboratoriju. Dan je dosad bio

odličan, rezultati su predivni, ali još nismo završili i moram da analiziram vrednosti pre no što ujutro ponovo počnemo. Došao sam kući samo da bih te video.”

„Treba sad da razgovaram s tobom o tome.” „To zaista nije nikakva novost, Ali. Ne slažemo se povodom Lidije. Zar to ne može da sačeka dok se ne

vratim?” „Ne može.” „Hoćeš li da me otpratiš do Harvarda, da usput razgovaramo o tome?” „Neću da idem na posao, treba da budem kod kuće.” „Treba da razgovaraš sad, treba da budeš kod kuće, odjednom si sva potrebita. Da li još nešto nije u redu?” Reč potrebita dirnula je bolnu tačku. Potrebit je značilo slab, zavisan, bolestan. Njen otac. Zarekla se da

nikad neće biti takva, da neće biti kao on. „Samo sam iscrpljena.” „Izgledaš iscrpljeno, treba malo da usporiš.” „Ne treba da usporim, već...” Sačekao je da završi, ali trebalo joj je previše vremena. „Vidi, što pre krenem, pre ću se vratiti. Odmori se

malo, a ja ću doći kući kasnije večeras.” Poljubio ju je u znojavu glavu i izašao. Dok je stajala u hodniku, gde ju je ostavio, bez ikoga kome bi se poverila i izjadala, osetila je kako je

emotivne posledice onoga što je upravo doživela na Harvardskom trgu preplavljuju svom silinom. Sela je na pod i naslonila se na hladan zid, gledajući kako joj šake drhte u krilu kao da nisu njene. Pokušala je da se usredsredi na ujednačavanje disanja kao što je radila dok je trčala.

Posle minuta udisanja i izdisanja, napokon se smirila dovoljno da bi pokušala da nađe nekakvu logiku u minulom događaju. Setila se kako joj je ona reč umakla tokom govora na Stanfordu i izostale menstruacije. Ustala je, upalila laptop i ukucala „simptomi menopauze” u pretraživač.

Zastrašujući spisak je ispunio ekran — valunzi, noćno znojenje, nesanica, silan umor, anksioznost, vrtoglavica, nepravilan rad srca, depresija, razdražljivost, promene raspoloženja, dezorijentisanost, mentalna zbunjenost, kratkotrajni gubici pamćenja.

Dezorijentisanost, mentalna zbunjenost, kratkotrajni gubici pamćenja. Tačno, tačno, tačno. Naslonila se na naslon stolice i provukla prste kroz kovrdžavu crnu kosu. Pogledala je u fotografije na policama kredenca za knjige visokog od poda do tavanice — dan kad je dobila diplomu na Harvardu, ona i Džon plešu na svom venčanju, porodični portreti kad su deca bila mala, porodični portret sa Aninog venčanja. Vratila se spisku na ekranu svog kompjutera. To je nešto sasvim prirodno, sledeća faza u njenom životu. Milioni žena svakodnevno se nose s njom. Ništa opasno po život. Ništa nenormalno.

Napisala je sebi podsetnik da zakaže pregled kod lekara. Možda bi trebalo da primi terapiju zamene estrogena. Još jednom je pročitala spisak simptoma. Razdražljivost. Promene raspoloženja. Njena ljutnja na Džona. Sve se poklapalo. Zadovoljna pronađenim odgovorima, isključila je kompjuter i zaklopila ga.

Još neko vreme je sedela u radnoj sobi, iz koje je polako čilela svetlost, osluškujući svoju tihu kuću u sumrak i roštiljanje u susedstvu. Udahnula je miris pečene pljeskavice. Neznano zašto, nije više bila gladna. Popila je multivitamin s vodom, raspakovala se, pročitala nekoliko članaka iz Žurnala kognicije, pa je otišla na spavanje.

14 avada

U neko doba posle ponoći, Džon se napokon vratio kući. Probudila ju je njegova težina u njihovom krevetu, ali ne sasvim. Nije se micala i pretvarala se da i dalje spava. Sigurno je iscrpljen jer prethodne noći uopšte nije spavao i radio je čitav dah. O Lidiji mogu razgovarati i ujutro. I izviniće mu se zbog toga što je u poslednje vreme toliko osetljiva i zlovoljna. Stavio je toplu šaku na njen bok i privukao je k sebi. Osećajući njegov dah na vratu, utonula je u dubok san, ubeđena da je na sigurnom.

15 avada

OKTOBAR 2003. „Trebaće nam mnogo vremena da se ovo slegne”, kazala je Alis, otvarajući vrata svoje kancelarije. „Da, one enčilade su bile ogromne”, rekao je Den, široko se osmehujući iza nje. Alis ga je blago lupnula beležnicom po ruci. Upravo su sat vremena sedeli na seminaru sa zakuskom.

Student-postdiplomac Den izgledao je poput manekena modne kuće Džej Kru — mišićav i vitak, uredne kratke plave kose i širokog nadmenog osmeha. Fizički nimalo nije ličio na Džona, ali posedovao je samouverenost i smisao za humor kojima je često podsećao Alis na Džona kad je bio njegovih godina.

Posle nekoliko pogrešnih početaka, Denovo istraživanje za disertaciju naposletku je krenulo dobrim putem i trenutno je doživljavao zanesenost, njoj vrlo poznatu i milu, za koju se nadala da će prerasti u održivu strast. Istraživanje može zavesti svakoga kad rezultata ima u izobilju. Caka je u tome da ga voliš kad rezultata nema i kad je teško dokučiti zašto.

„Kad ideš u Atlantu?”, upitala je, premećući papire na svom stolu u potrazi za verzijom njegovog istraživačkog rada koju je uredila.

„Sledeće nedelje.” „Verovatno ćeš dotad uspeti da ga predaš. Dobar je.” „Ne mogu da poverujem da se ženim. Bože, star sam.” Našla je rad i pružila mu ga. „Ma daj, molim te, uopšte nisi star. Život je tek pred tobom.” Seo je i prelistao rad, mršteći se zbog crvenih škrabotina na marginama. U uvodu i razradi, Alis je svojim

velikim i aktivnim znanjem najviše doprinela zaokruživanju Denovog rada, popunivši praznine u njegovom izlaganju i stvorivši jasniju sliku o tome gde se i kako ta novina uklapa u nekadašnji i savremeni lingvistički kontekst kao celinu.

„Šta ovde piše?”, upitao je Den, pokazujući prstom niz crvenih žvrljotina. „Diferencijalni rezultati nepodeljene pažnje u odnosu na podeljenu pažnju.” „Na šta se tu pozivam?”, upitao je. „Oh, šta ono beše?”, zapitala se, čvrsto sklopivši oči, čekajući da ime prvog autora i godina izdanja rada

isplivaju na površinu. „Vidiš šta se dešava kad si star?” „Ma dajte, molim vas, ni vi uopšte niste stari. Ne brinite, potražiću sam.” Veliko opterećenje za sećanje svakog naučnika koji je izgradio ozbiljnu karijeru predstavlja poznavanje

godina objavljenih studija, pojedinosti eksperimenata i imena ljudi koji su ih obavili. Alis je često umela da zadivi svoje studente na diplomskim, postdiplomskim i postdoktorskim studijama tako što bi, bez ikakve pripreme, kao iz rukava izdeklamovala i po sedam studija vezanih za određenu pojavu, zajedno s njihovim autorima i godinama izdanja. Većina profesora na njenom odseku držala je tu veštinu u malom prstu. Zapravo, među njima je postojalo prećutno nadmetanje u tome ko poseduje najpotpuniji mentalni katalog njihove naučne literature i ko mu najbrže pristupa. Alis je u tome bila apsolutna prvakinja.

„Naj, MBB, 2000!”, uzviknula je. „Svaki put se začudim tome kako vam to polazi za rukom. Iskreno me zanima kako držite sve te

informacije u glavi.” Osmehnula se, prihvatajući njegovo divljenje. „Videćeš, kao što sam ti maločas rekla, život je tek pred

tobom.” Pregledao je preostale stranice opuštenog čela. „Dobro, presrećan sam, ovo mi izgleda dobro. Mnogo vam

hvala. Vratiću vam ga sutra!” Kazao je to, pa je veselo odskakutao iz njene kancelarije. Pošto je obavila i taj zadatak, pogledala je svoj

spisak zaduženja, ispisan na žutoj samolepljivoj ceduljici na ormariću iznad njenog kompjutera. Čas kognicije √ Seminar uz zakusku √ Denov rad Erik Rođendanska proslava uz večeru

16 avada

Stavila je zadovoljavajuću kvačicu pokraj stavke „Denov rad”. Erik? Šta li to znači? Erik Velman je šef odseka za psihologiju na Harvardu. Da li je nameravala nešto da mu kaže, da mu nešto

pokaže, da ga nešto pita? Ima Ii sastanak s njim? Pogledala je u svoj kalendar. Jedanaesti oktobar, njen rođendan. Ništa vezano za Erika. Erik. Bilo je suviše tajanstveno. Otvorila je svoj inboks. Ništa od Erika. Nadala se da nije ništa hitno. Iznervirana ali uverena da će se na kraju ipak setiti šta je posredi, bacila je spisak s četvrtim podsetnikom tog dana u smeće i otkinula novu samolepljivu ceduljicu.

Erik? Pozovi doktorku Poremećaji pamćenja poput tog pomaljali su svoje ružne glavice sa zabrinjavajućom učestalošću. Odlagala

je poziv svom lekaru opšte prakse, misleći kako će te epizode zaboravljanja s vremenom proći same od sebe. Nadala se da će možda slučajno saznati nešto utešno o prirodnoj privremenosti te faze od nekoga poznatog i tako možda sasvim izbeći odlazak lekaru. Međutim, bilo je malo verovatno da će se to dogoditi s obzirom na činjenicu da su svi njeni prijatelji i kolege s Harvarda u dobi za menopauzu — muškarci. Priznala je da je verovatno vreme da potraži pravi medicinski savet.

Alis i Džon otpešačili su zajedno od studentskog grada do restorana Epula na Trgu Inman. Alis je unutra

spazila svoju stariju kćer Anu: sedela je za bakarnim šankom sa svojim mužem Čarlijem. Oboje su nosili lepa plava odela, Čarli s kvalitetnom zlaćanom kravatom, a Ana s niskom bisera oko vrata. Već nekoliko godina su radili u trećoj najvećoj pravnoj firmi u Masačusetsu, Ana u oblasti intelektualne svojine, a Čarli u sudskim sporovima.

Sudeći po čaši martinija u Aninoj ruci i nepromenjenoj veličini njenih grudi, Alis je znala da Ana nije trudna. Ana je već šest meseci pokušavala da zatrudni, bez uspeha i tajnovitosti. Kao i inače sa Anom: što je nešto bilo teže postići, to ga je ona više želela. Alis joj je savetovala da pričeka, da ne žuri toliko da i to sledeće veliko životno postignuće obeleži kao obavljeno. Ani je tek dvadeset sedam godina, u braku je nepunih godinu dana i radi između osamdeset i devedeset sati nedeljno. Međutim, Ana se suprotstavila argumentom da svaka poslovna žena koja namerava da ima decu naposletku shvati da nikad nije pravo vreme za to.

Alis je brinula da će se porodične obaveze odraziti na Aninu karijeru. Put do zvanja redovnog univerzitetskog profesora za Alis je bio veoma mučan, ne zato što su obaveze bile zastrašujuće ili zato što usput nije stvorila značajan lingvistički opus, već prvenstveno zbog toga što je žena koja je rodila decu. Povraćanje, malokrvnost i preeklampsija koji su je mučili tokom dve i po godine trudnoće nesumnjivo su je omeli i usporili. A zahtevi tri mala ljudska bića, ploda tih trudnoća, bili su stalniji i iziskivali su više vremena od zahteva bilo kog šefa katedre potpuno predanog poslu ili izuzetno ambicioznog studenta na kojeg je u životu naišla.

Često je sa užasom posmatrala kako karijere njenih reproduktivno aktivnih koleginica, koje su najviše obećavale, usporavaju ili jednostavno sasvim propadaju. Bilo joj je teško da gleda kako je Džon, njen muški pandan, intelektualno jednak njoj, hitro prestiže. Često se pitala da li bi njegova karijera preživela tri epiziotomije, dojenje, učenje dece da koriste nošu, beskrajne dosadne dane pevanja pesmice „Točkovi autobusa idu ukrug, ukrug” — a tek noći sa samo dva-tri sata neprekinutog sna! Iskreno je sumnjala u to.

Pošto su se svi izgrlili, izljubili i razmenili ljubazne reči i rođendanske čestitke, žena žestoko izblajhane kose, odevena sasvim u crno, primakla im se za šankom.

„Da li je sva vaša družina sad na okupu?”, upitala je, osmehujući se srdačno ali predugo da bi osmeh bio iskren.

„Nije. Čekamo još jednog”, odvratila je Ana. „Evo me!”, kazao je Tom odnekud iza njih, ušavši. „Srećan rođendan, mama.” Alis ga je zagrlila i poljubila, a potom shvatila da je došao sam. „Treba li da sačekamo...?” „Džil? Ne, mama, raskinuli smo prošlog meseca.”

17 avada

„Ti toliko često menjaš devojke da ne možemo ni da upamtimo njihova imena”, kazala je Ana. „Jesi li već našao novu kojoj treba da sačuvamo mesto?”

„Nisam još”, odgovorio je Tom, pa se obratio ženi u crnom. „Svi smo tu.” Posle raskida s jednom devojkom, prošlo bi obično od šest do devet meseci pre no što bi Tom našao drugu,

ali nikad ne bi prošlo mnogo vremena. Bio je pametan, plah, slika i prilika svog oca, na trećoj godini studija medicine na Harvardu, sa ambicijom da postane kardiohirurg. Izgledao je kao da bi mu dobro došao obilan obrok. Priznao je, sa ironijom, da svi studenti medicine i hirurzi koje poznaje jedu lošu hranu i to s nogu - krofne, čips iz kesice, hranu iz automata i bolničke kantine. Niko od njih nema vremena da vežba, ukoliko se ne računa pešačenje uza stepenice umesto korišćenja lifta. Našalio se da će za nekoliko godina makar moći da leče jedni druge od srčanih oboljenja.

Pošto su svi posedali u polukružni separe s pićem i aperitivima, poveli su razgovor o odsutnom članu porodice.

„Kad je poslednji put Lidija bila na nekoj rođendanskoj proslavi?”, upitala je Ana. „Bila je ovde za moj dvadeset prvi rođendan”, rekao je Tom. „To je bilo pre skoro pet godina! To je bio poslednji put?”, upitala je Ana. „Ma nemoguće”, kazao je Džon, bez ikakvog objašnjenja. „Prilično sam siguran da jeste”, bio je uporan Tom. „Nije. Bila je na pedesetom rođendanu tvog oca na Kejpu, pre tri godine”, kazala je Alis. ,,I kako je ona, mama?”, upitala je Ana. Ana se očigledno naslađivala činjenicom da Lidija ne pohađa koledž. Lidijino skraćeno obrazovanje

unekoliko je osiguralo Anin položaj najpametnije, najuspešnije kćeri Haulandovih. Budući da je bila najstarija, Ana je prva pokazala svoju inteligenciju svojim oduševljenim roditeljima i prva zauzela mesto njihove briljantne kćeri. Iako je i Tom bio vrlo bistar, Ana nikad nije obraćala mnogo pažnje na njega, možda zato što je muško. A onda se rodila Lidija. Obe devojčice su bile pametne, ali Ana je s mnogo muke zarađivala čiste petice, dok je Lidija dobijala besprekorne ocene bez imalo truda. Na to je već Ana obratila pažnju. Obe su bile takmičarski nastrojene i izuzetno nezavisne, ali Ana nije volela da rizikuje. Uglavnom je težila ostvarivanju sigurnih i konvencionalnih ciljeva, koji su sa sobom neizostavno nosili opipljiva priznanja.

„Dobro je”, odgovorila je Alis. „Ne mogu da verujem da je još tamo. Da li je već igrala u nečemu?”, upitala je Ana. „Bila je odlična u onoj predstavi prošle godine”, kazao je Džon. „Pohađa časove”, rekla je Alis. Tek kad je to izustila, setila se da Džon finansira Lidijinu nastavu kojom neće steći fakultetsku diplomu, i

to njoj iza leđa. Kako je mogla da zaboravi da razgovara s njim o tome? Ošinula ga je ljutitim pogledom. Pao mu je pravo na lice i osetio je udarac. Suptilno je odmahnuo glavom i protrljao joj leđa. Nije ni vreme ni mesto. Razgovaraće s njim o tome kasnije. Ako se seti.

„Pa makar nešto radi”, kazala je Ana, naizgled zadovoljna time što su svi svesni toga koja kći Haulandovih trenutno zauzima počasno mesto pametnice u porodici.

„Nego, tata, kako je prošao onaj eksperiment sa obeležavanjem?”, upitao je Tom. Džon se nagnuo prema sinu i započeo priču o pojedinostima svog najnovijeg istraživanja. Alis je

posmatrala svog muža i svog sina, biologe, udubljene u analitičan razgovor; obojica su nastojala da zadive jedan drugog svojim znanjem. Ogranci Džonovih smejalica koje su počinjale čak od uglova očiju, vidljive i kad je bio najozbiljniji, produbili su se i oživeli dok je razgovarao o svom istraživanju, a šake su mu se sklapale poput marioneta na pozornici.

Volela je da ga gleda takvog. Njoj nije govorio o svom istraživanju s toliko pojedinosti i žara. Nekada jeste. I dalje je uvek znala dovoljno o njegovom radu da bi ga ukratko prikazala zainteresovanima na zabavi, ali nije znala nimalo više od toga. Ti ozbiljni razgovori, koji bi naveli čoveka da se duboko zamisli, bili su joj dobro poznati — nekada ih je vodio i s njom kad bi provodili vreme s Tomom ili njegovim kolegama. Nekad joj je sve pričao, a ona ga je pažljivo slušala. Zapitala se kad se to promenilo i ko je prvi izgubio interesovanje: on za govorenje ili ona za slušanje.

18 avada

Lignje, mejnske ostrige, salata od rukole i ravioli s bundevom bili su besprekorno ukusni. Posle večere, svi su otpevali rođendansku pesmu glasno i falširajući, privukavši velikodušan pljesak ostalih zabavljenih gostiju. Alis je ugasila jedinu svećicu na svojoj krišci tople čokoladne torte. Dok su svi držali čaše šampanjca, Džon je podigao svoju malo više.

„Srećan rođendan mojoj prelepoj i prepametnoj ženi. Da živiš još pedeset godina!” Svi su se kucnuli i pili. Alis je u kupatilu proučavala svoj odraz u ogledalu. Lice starije žene u ogledalu nije sasvim odgovaralo

predstavi koju je imala o sebi. Njene zlatnosmeđe oči delovale su umorno iako je bila sasvim odmorna, koža joj je bila nekako tamnija, opuštenija. Bilo je jasno da ima više od četrdeset godina, ali ne bi rekla da izgleda staro. Nije se osećala staro, iako je znala da stari. Njen nedavni ulazak u starije doba redovno se oglašavao nepoželjnom zaboravnošću karakterističnom za menopauzu. Izuzev toga, osećala se mladom, snažnom i zdravom.

Pomislila je na svoju majku. Liči na nju. U njenom sećanju na majčino lice, ozbiljno i odlučno, pegavih obraza i nosa, nije bilo ni traga opuštenosti i borama. Nije živela dovoljno dugo da bi joj se lice opustilo i naboralo. Alisina majka je umrla u četrdeset prvoj godini. Alisina sestra En sad bi imala četrdeset osam godina. Alis je pokušala da zamisli kako bi En izgledala, pokušala je da je zamisli kako sedi s njima u separeu, sa svojim mužem i decom, ali nije uspela.

Kad je sela da mokri, ugledala je krv. Dobila je menstruaciju. Naravno, jasno joj je da je menstruacija na početku menopauze često neredovna, da ne prestane uvek odjednom. Međutim, u misli joj se prikrala mogućnost da nije u menopauzi, uhvatila se čvrsto i nije puštala.

Njena odvažnost, smekšana šampanjcem i krvlju, sasvim ju je napustila. Glasno je zaridala. Bilo joj je teško da udahne dovoljno vazduha. Ima pedeset godina i utisak da možda gubi razum.

Neko je pokucao na vrata. ,,Mama?”, upitala je Ana. „Jesi li dobro?”

19 avada

NOVEMBAR 2003. Ordinacija doktorke Tamare Mojer nalazila se na trećem spratu petospratne poslovne zgrade nekoliko

blokova zapadno od Harvardskog trga, nedaleko od mesta gde se Alis nakratko izgubila. Čekaonica i sobe za pregled, i dalje ukrašene uramljenim kopijama dela Ansela Adamsa i posterima s farmaceutskim reklamama po sivim zidovima, nisu budile u Alis negativne uspomene. Za dvadeset dve godine, koliko je doktorka Mojer Alisin lekar, dolazila je kod nje samo preventivno - na redovne preglede, po recepte za sredstva za jačanje imuniteta i, u poslednje vreme, na mamogram.

„Šta vas dovodi k meni danas, Alis?”, upitala je doktorka Mojer. ,,U poslednje vreme imam mnogo problema s pamćenjem, koje sam pripisivala simptomima menopauze.

Prestala sam da dobijam menstruaciju pre otprilike šest meseci, ali prošlog meseca sam je dobila, tako da možda ipak nisam u menopauzi, pa sam mislila da bi možda trebalo da dođem kod vas.”

„Kažite mi šta sve zaboravljate”, rekla je doktorka Mojer ne dižući pogled s formulara u koji je beležila. „Imena, reči u razgovoru, gde sam ostavila svoj ’blekberi’, zašto je nešto na spisku stvari koje treba da

uradim.” „Dobro.” Alis je pažljivo posmatrala doktorku. Činilo joj se da je njeno priznanje nimalo nije zainteresovalo.

Doktorka Mojer je primila te informacije poput sveštenika koji sluša kako mu tinejdžer ispoveda nečiste misli o devojčici. Verovatno bezbroj puta dnevno čuje takve žalbe od savršeno zdravih ljudi. Alis se zamalo izvinila zbog toga što je toliki paničar, što je smešna i što traći doktorkino vreme. Svi zaboravljaju takve sitnice, posebno kad ostare. Dodajmo menopauzu i to da uvek radi tri stvari istovremeno i misli na još dvanaest, i te omaške u pamćenju najednom deluju malo, obično, bezazleno, pa čak i razumljivo očekivano. Svi su pod stresom. Svi su umorni. Svi zaboravljaju.

„Takođe sam se izgubila na Harvardskom trgu. Nisam znala gde se nalazim najmanje nekoliko minuta pre no što mi se sećanje vratilo.”

Doktorka Mojer je prestala da beleži simptome i pogledala pravo u Alis. To ju je zainteresovalo. „Jeste li osetili ikakvo stezanje u prsima?” „Nisam.” „Jeste li osetili utrnulost ili bridenje?” „Ne.” „Je li vas zabolela glava ili vam se zavrtelo u glavi?” „Nije.” „Jeste li primetili da vam srce preskače?” „Srce mi je tuklo, ali to se desilo pošto sam se zbunila, više kao adrenalinski odgovor na strah. Zapravo,

sećam se da sam se osećala odlično neposredno uoči tog događaja.” „Da li se još nešto neobično dogodilo tog dana?” „Nije, tek sam se bila vratila kući iz Los Anđelesa.” „Imate li valunge?” „Ne. Zapravo, osetila sam nešto što bi mogao biti valung dok sam bila dezorijentisana, ali ipak mislim da

sam samo bila uplašena.” „Dobro. Kako spavate?” „Dobro.” „Koliko sati spavate noću?” „Pet-šest.” „Da li je to promena u odnosu na prošlost?” ,,Nije.” „Da li vam je teško da zaspite?” ,,Nije.” „Koliko se puta obično budite noću?” „Mislim da se uopšte ne budim.” „Ležete li u isto vreme svake večeri?”

20 avada

„Uglavnom. Osim kad putujem, što je često u poslednje vreme.” „Kuda ste putovali?” „Tokom proteklih nekoliko meseci, u Kaliforniju, Italiju, Nju Orleans, Floridu i Nju Džerzi.” „Da li vam je bilo muka posle nekog od tih putovanja? Jeste li imali groznicu?” ,,Ne.” „Pijete li ikakve lekove, nešto za alergije, dodatke ishrani, bilo šta što inače ne biste smatrali lekom?” „Samo multivitamin.” „Muči li vas gorušica?” „Ne.” „Da li vam se kilaža promenila?” „Nije.” „Jeste li primetili krvarenje u urinu ili pomeranje bešike?” „Ne.” Svako je pitanje postavila brzo, neposredno posle odgovora na prethodno, skačući s teme na temu pre no

što je Alis uspela da uvidi povezanost među njima. Kao da se vozila u vozu smrti zatvorenih očiju, ne mogući da predvidi kuda će je odvesti sledeća krivina.

„Jeste li zabrinutiji ili izloženiji stresu nego inače?” „Samo zbog toga što povremeno ne mogu nečega da se setim. Inače nisam.” ,,U kakvim ste odnosima s mužem?” ,,U dobrim.” „Mislite li da vam je raspoloženje prilično dobro?” „Da.” „Mislite li da ste možda u depresiji?” „Ne.” Alis je dobro poznavala depresiju. Pošto su joj majka i sestra nastradale kad je imala osamnaest godina,

izgubila je apetit, nije mogla da spava duže od nekoliko sati zaredom uprkos snažnom osećaju umora i izgubila je zanimanje za sve užitke. To je trajalo nešto više od godinu dana i otad nije doživela ništa slično. Ovo je nešto sasvim drugačije. Ovo nije slučaj za „prozak”.

„Pijete li alkohol?” „Samo u društvu.” „Koliko?” „Čašu-dve vina uz večeru, možda malo više u posebnim prilikama.” „Koristite li ikakvu drogu?” „Ne.” Doktorka Mojer ju je zamišljeno pogledala. Lupkala je olovkom po beleškama dok ih je čitala. Alis nije

verovala da se odgovor nalazi na tom listu papira. „Dakle, u menopauzi sam?”, upitala je uhvativši svoju laku stolicu obema šakama. „Da. Možemo proveriti i hormon za stimulaciju folikula, ali sve što mi govorite sasvim odgovara

menopauzi. Prosečno doba za raniji ulazak u menopauzu jeste od četrdeset osme do pedeset druge godine, te se vi ubrajate u tu kategoriju. Možda ćete još neko vreme dobijati inenstruaciju nekoliko puta godišnje. To je sasvim normalno.”

„Može li estrogenska terapija pomoći pri rešavanju poteškoća s pamćenjem?” „Ne podvrgavamo više žene estrogenskoj terapiji, ukoliko nemaju poremećaje sna, strašne valunge ili ako

pak već nisu osteoporozne. Ne bih rekla da vaše poteškoće s pamćenjem imaju veze s menopauzom.” Alis se sva krv slila iz glave. To su upravo one reči od kojih je strahovala i koje je tek nedavno razmotrila,

konačno se usudivši da to učini. Stručno lekarsko mišljenje uzdrmalo je njeno zadovoljavajuće i bezbedno objašnjenje i rasulo ga u paramparčad. S njom nešto nije u redu i nije sigurna da je spremna da čuje šta je posredi. Borila se s porivima koji su bivali sve glasniji u njoj, preklinjući je da ili legne ili da se smesta izgubi iz te ordinacije.

„Zašto mislite da nemaju?”

21 avada

„Poremećaji pamćenja i dezorijentacija u menopauzi posledice su poremećaja sna. Te žene se ne snalaze dobro kognitivno jer ne spavaju. Moguće je da ne spavate dobro kao što mislite. Možda vaš pretrpan raspored i umor od puta uzimaju danak, možda brinete noću.”

Alis se setila kako izgleda konfuzija u glavi uzrokovana manjkom sna. Mozak joj nije bio u najboljoj formi poslednjih nedelja svake trudnoće, posle rođenja svakog deteta i povremeno kad bi bila suočena sa izuzetno kratkim rokom. Međutim, u takvim prilikama se nije izgubila na Harvardskom trgu.

„Možda. Da li je moguće da mi iznenada treba više sna jer sam starija ili zato što sam u menopauzi?” „Ne. Obično se ne srećem s takvim slučajevima.” „Ako nije posredi manjak sna, šta mislite da jeste?”, upitala je, bez ikakve predstave i pouzdanosti u glasu. „Pa, posebno me brine dezorijentisanost. Mislim da nije bila uzrokovana vaskularnim problemom. Mislim

da treba da uradimo neke testove. Poslaću vas na analize krvi, na analizu gustine kostiju jer je vreme, na mamogram i snimanje glave magnetnom rezonancom.”

Tumor na mozgu. Nije ni pomislila na to. Nov predator se nadvio u njenoj mašti i osetila je kako joj panika nanovo kuva u utrobi.

„Ako ne verujete da je posredi moždani udar, šta tražite na magnetnoj rezonanci?” „Uvek je dobro pouzdano otpisati te mogućnosti. Zakažite magnetnu rezonancu, a potom dođite kod

mene, pa ćemo sve pregledati.” Doktorka Mojer je izbegla direktan odgovor na pitanje, ali ni Alis nije navaljivala na nju da joj otkrije svoje

sumnje. I nije delila njenu sumnju na tumor. Obe će jednostavno morati da pričekaju i da vide. Zgrada Vilijam Džejms obuhvata katedre za psihologiju, sociologiju i socijalnu antropologiju i nalazi se tik

iznad ulaza u Harvard jard u Ulici Kirkland; studenti to područje zovu Sibir. Geografija, međutim, nije najistaknutiji činilac koji je otuđuje od glavnog univerzitetskog kompleksa. Zgradu Vilijam Džejms nije moguće pobrkati ni sa jednom od impresivnih klasično univerzitetskih građevina koje krase čuveni Jard i u kojima su smešteni studentski domovi i učionice za matematiku, istoriju i engleski. Mogli biste je, međutim, pobrkati s garažom za parkiranje. Ne poseduje ni dorske ni korintske stubove, ni crvenu ciglu, ni Tifanijeve vitraže, ni tornjeve, ni veliku dvoranu, niti ikakvu fizičku pojedinost koja bi jasno ili suptilno ukazala na srodnost s njenom matičnom ustanovom. To je obična krem zgrada, visoka šezdeset četiri metra, vrlo verovatno nadahnuće za Skinerovu kutiju2. Nije nimalo neobično to što se nikada nije našla među zgradama predviđenim za obilazak, niti u Harvardovim kalendarima proleća, leta, jeseni ili zime.

Iako je pogled na Zgradu Vilijam Džejms neosporno ružan, pogled iz nje, naročito iz mnoštva kancelarija i sala za sastanke na višim spratovima, nije ništa do prekrasan. Dok je Alis pila čaj za radnim stolom u svojoj kancelariji na desetom spratu, uživala je u lepoti reke Čarls i Bostonskog zadnjeg zaliva, uramljenih pred njom ogromnim prozorom okrenutim ka severoistoku. Obuhvatao je prizor koji su mnogi umetnici i fotografi reprodukovali na uljima na platnu, akvarelima i filmu, a koji se mogao naći uramljen na zidovima poslovnih zgrada širom Bostona.

Alis je cenila te divne prednosti dostupne samo onima koji su dovoljno srećni da redovno posmatraju taj predeo uživo. S promenama doba dana i godine, kvalitet i pokreti na slici omeđenoj njenim prozorom menjali su se na neiscrpno zanimljive načine. Tog sunčanog novembarskog jutra, Alisin Pogled na Boston iz Zgrade Vilijam Džejms u jesen prikazivao je iskrenje sunčeve svetlosti koja se odbijala o svetloplavo staklo Zgrade Džon Henkok poput mehurića šampanjca u čaši i nekoliko kajaka, koji su postojano klizili mirnom srebrnastom rekom Čarls ka Muzeju nauke, kao da ih vuče kakva uzica u eksperimentu kojim se proučava kretanje.

Taj pogled joj je pružao i zdravu svest o životu izvan Harvarda. Crveno-beli neonski natpis CITGO, koji je treperio u sumraku što se polako spuštao na Park Fenvej, pokretao joj je nervni sistem poput iznenadne zvonjave budilnika, budeći je iz dnevnog transa ambicija i obaveza, i pobuđivao misli na odlazak kući. Godinama ranije, pre no što je postala redovan profesor, njena kancelarija nalazila se u sobičku bez prozora u Zgradi Vilijam Džejms. Bez vizuelnog pristupa svetu izvan čvrstih krem zidova te zgrade, Alis je redovno

2 Američki psiholog B. F. Skiner, zastupnik biheviorizma, proučavao je instrumentalno uslovljavanje iako što je u kutiju zatvorio pacova koji bi

došao do hrane kada bi dodirnuo polugu u uglu kaveza. (Prim, prev.)

22 avada

radila do kasno u noć a da toga uopšte nije bila svesna. Više puta joj se desilo da se na kraju radnog dana zapanji shvativši da je severozapadni vetar zameo Kembridž s gotovo pola metra snega i da su svi koji su manje posvećeni poslu od nje ili koji poseduju prozor mudro napustili Zgradu Vilijam Džejms u potrazi za hlebom, mlekom, toalet-papirom i domom.

Međutim, sad mora prestati da gleda kroz prozor. Kasnije tog popodneva, odlazi na godišnji susret Društva eksperimentalnih psihologa u Čikagu, a pre toga mora da završi gomilu obaveza. Pregledala je svoj spisak dužnosti.

Pregledaj rad o prirodi nauke o nervima √ Sastanak departmana √ Sastanak sa asistentom √ Čas kognicije Završi poster i plan za konferenciju Trčanje Aerodrom Popila je poslednji vodnjikav gutljaj ledenog čaja i počela da pregleda beleške za predavanje. Fokus

današnjeg časa je na semantici, značenju jezika, to je treći od šest časova o lingvistici, njenih omiljenih časova u okviru tog kursa. Čak i posle dvadeset pet godina podučavanja, Alis i dalje uvek odvoji sat pre predavanja za pripremu. Naravno, u ovom trenutku svoje karijere kadra je da veoma podrobno ispriča sedamdeset pet procenata lekcije a da ne razmišlja svesno o njoj. Međutim, ostalih dvadeset pet procenata obuhvata otkrića, inovativne tehnike i pitanja za diskusiju u vezi s tekućim pronalascima u datoj oblasti, te Alis vreme neposredno uoči predavanja koristi za usavršavanje organizacije i prezentacije tog novijeg materijala. To ubacivanje informacija koje se stalno razvijaju održava njenu ljubav prema predmetu kursa koji drži, kao i mentalnu budnost na svakom času.

Od predavača na Harvardu očekuje se da više teže istraživačkom radu, te i uprava i studenti tolerišu znatan manjak spram optimalnog podučavanja. Naglasak koji Alis stavlja na podučavanje delimično je motivisan njenim ubeđenjem da ima i dužnost i priliku da nadahne novu generaciju u tom polju, ili da makar ne bude razlog da sledeći vodeći naučnik u kogniciji ne napusti psihologiju u korist političkih nauka. Osim toga, jednostavno voli da podučava.

Pošto je bila spremna za čas, proverila je elektronsku poštu. Alis, Još čekamo da nam pošalješ svoja 3 slajda koja treba da ubacimo u Majklov govor: 1 grafikon pronalaženja reči, 1

model skice jezika i 1 tekstualni slajd. Govor je tek u četvrtak u 13.00, ali bilo bi dobro da što pre ubaci ta tvoja tri slajda u prezentaciju, kako bi se navikao na njih i kako bi se postarao za to da sve uklopi u raspoloživo vreme. Možeš ih poslati mejlom ili meni ili Majklu.

Odseščemo u Hajatu. Vidimo se u Čikagu. Srdačan pozdrav, Erik Grinberg Hladna prašnjava sijalica zasvetlela je u Alisinoj glavi. To je značio misteriozni ,,Erik” na jednom od njenih

spiskova zaduženja za prošli mesec. To se uopšte nije ticalo Erika Velmana. Trebalo je da je podseti da pošalje imejlom te slajdove Eriku Grinbergu, nekadašnjem kolegi na Harvardu, sada profesoru na katedri za psihologiju na Prinstonu. Alis i Den su sastavili tri slajda opisujući brz i površan eksperiment koji je Den obavio u saradnji s Majklom, Erikovim studentom na postdoktorskim studijama, da bi Majkl mogao da ih ubaci u svoj govor na susretu eksperimentalnih psihologa. Pre no što je uradila išta što bi joj odvratilo pažnju, Alis je poslala Eriku slajdove, uz najiskrenije izvinjenje. Srećom, dobiće ih na vreme. Ipak je na kraju sve ispalo kako treba.

23 avada

Kao gotovo sve na Harvardu, sala za predavanja u kojoj je Alis održavala svoj kurs kognicije bila je veća i otmenija nego što je bilo potrebno. Broj plavih, tapaciranih, stepenasto poređanih sedišta bio je za nekoliko stotina veći od broja studenata koji su se prijavili da slušaju njen kurs. U zadnjem delu prostorije nalazio se impresivan najmoderniji audio-vizuelan centar, a u prednjem je visio ekran za projekcije veličine bioskopskog platna. Dok su tri muškarca užurbano povezivala različite kablove na Alisin kompjuter i proveravala osvetljenje i zvuk, studenti su polako ulazili i Alis je otvorila folder „Časovi lingvistike” na svom laptopu.

U folderu je bilo šest fajlova: „Usvajanje”, „Sintaksa”, „Semantika”, „Shvatanje”, „Oblikovanje” i „Patološke pojave”. Alis je ponovo pročitala naslove. Nije mogla da se seti koju lekciju treba da predaje tog dana. Upravo je čitav sat pregledala jednu od tih tema, ali nije mogla da se seti koju. Da li je to bila „Sintaksa”? Sve su joj delovale poznato, ali nijedna se nije isticala.

Od posete doktorki Mojer, kad god nešto zaboravi, njena bojazan se pojača. Ovo nije isto kao kad zaboravi gde je ostavila punjač za „blekberi” ili gde je Džon ostavio svoje naočare. Ovo nije normalno. Obuzela ju je panika i tužnim glasom je rekla sebi da verovatno ima tumor na mozgu. Takođe je rekla sebi da ne treba da paniči niti da zabrinjava Džona dok ne dozna više informacija od doktorke Mojer, što će se, nažalost, dogoditi tek sledeće nedelje, posle konferencije eksperimentalne psihologije.

Rešena da pregura naredni sat, udahnula je duboko i ozlojeđeno. Iako nije mogla da se seti teme predavanja, dobro se sećala ko sedi u publici.

„Molim vas, može li mi neko reći šta piše u vašem planu za današnji dan?”, upitala je Alis studente. „Semantika”, odgovorilo je nekoliko studenata nesigurno i uglas. Njena pretpostavka da će najmanje nekoliko njenih studenata oberučke prihvatiti priliku da pokažu koliko

su korisni i obavešteni bila je tačna. Ni načas nije brinula da će neko od njih pomisliti kako je tužno ili čudno to što ona ne zna šta je tema predavanja. Postojala je velika metafizička udaljenost u godinama, znanju i moći između studenata osnovnih studija i profesora.

Osim toga, tokom kursa tog semestra, svi su videli njeno umeće na delu i zadivili se videvši da njeno ime preovladava na spisku literature za kurs. No ako se iko od njih i začudio, verovatno misli kako su je pomele druge obaveze, važnije od Psihologije 256, te da nije ni imala vremena da baci pogled na svoj plan pre časa. Nisu ni slutili da je ona proteklih sat vremena provela usredsređujući se gotovo isključivo na semantiku.

Sunčan dan pretvorio se u oblačno i prohladno veče, prvo pravo koketiranje sa zimom. Jaka kiša je minule

noći oborila većinu preostalog lišća s grana, ostavivši drveće gotovo golo, oskudno odeveno za predstojeću studen. Lepo ušuškana u toploj mekanoj jakni, Alis se polako vraćala kući, uživajući u hladnom jesenjem vazduhu i krckanju pod nogama dok je gazila kroz hrpe opalog lišća.

U njenoj kući gorela su svetla, a Džonova torba i cipele behu pokraj stola uz vrata. „Zdravo. Stigla sam”, doviknula je Alis. Džon je izašao iz radne sobe i zagledao se u nju, zbunjen i naizgled zanemeo. Alis je uzvratila pogled i

čekala, nervozno sluteći da nešto ozbiljno nije u redu. Odmah je pomislila na svoju decu. Stajala je skamenjena na vratima, spremna za strašnu vest.

„Zar ne bi trebalo da budeš u Čikagu?” „Pa, Alis, svi vaši rezultati analize krvi su u granicama normale, a snimak glave je čist”, kazala je doktorka

Mojer. „Imamo dve mogućnosti. Možemo da sačekamo, da vidimo kako će stvari teći, da vidimo kako ćete spavati i kako ćete se osećati za tri meseca, ili…”

„Hoću da idem kod neurologa.”

24 avada

DECEMBAR 2003. Uveče, na prazničnoj zabavi kod Erika Velmana, nebo je delovalo nisko i tmurno, kao da će pasti sneg.

Alis se nadala da hoće. Poput većine stanovnika Nove Engleske, nikad nije prerasla detinje iščekivanje prvog snega. Naravno, poput većine stanovnika Nove Engleske, ono što je u decembru priželjkivala do februara bi zamrzela, proklinjući lopatu i čizme, čeznući za tim da hladnu jednobojnu zimsku monotoniju zamene topliji ružičasti i žuto-zeleni tonovi pro-leća. No večeras bi ipak bilo prekrasno da padne sneg.

Erik i njegova žena Mardžori su svake godine u svom domu priređivali prazničnu zabavu za sve s katedre za psihologiju. Na tim zabavama nikad se nije dešavalo ništa posebno, ali uvek je bilo lepih trenutaka bez kojih Alis nije mogla ni da zamisli te zabave - Erik opušteno sedi na podu u dnevnoj sobi punoj studenata i mlađih kolega koji sede po kaučima i foteljama, Kevin i Glen se otimaju oko lutka Grinča, svi se utrkuju da bi dobili komad Martijevog čuvenog kolača od sira.

Sve njene kolege genijalne su i čudne, uvek spremne da priteknu u pomoć i da se upuste u raspravu, ambiciozne i skromne. Oni su porodica. Možda samo ona ima takav utisak jer nema ni roditelje, ni braću, ni sestre. Možda ovo doba godine budi sentimentalnost u njoj, goni je da traga za pripadnošću i značenjem. Možda to samo delimično doprinosi tom utisku, ali ima u njemu još mnogo čega.

Oni su mnogo više od kolega. Zajedno proslavljaju poslovne uspehe - otkrića, unapređenja i publikacije, ali i venčanja, rođenja i postignuća svoje dece i unuka. Zajedno putuju na konferencije širom sveta, i mnogi njihovi sastanci prerastaju u prave porodične odmore. I kao i u svakoj porodici, nije svaki dan ispunjen dobrim provodom i zaslađen zalogajima ukusnog kolača od sira. Pomažu jedni drugima da preguraju teške trenutke zbog neuspelih istraživanja i krupnih odbijanja, da prebrode mučne talase sumnje u sebe, bolesti i razvode.

No iznad svega dele strastvenu potragu za razumevanjem uma, spoznajom mehanizama koji pokreću čovekovo ponašanje i jezik, emocije i želje. I mada sveti gral tog traganja nosi sa sobom individualnu moć i ugled, u njegovoj je srži zajednički ujedinjen trud svih njih da doznaju nešto vredno i da daju to svetu. To je socijalizam osnažen kapitalizmom. Čudan je to život, takmičarski, uman i privilegovan. I oni su zajedno u njemu.

Pošto je nestalo kolača od sira, Alis je zgrabila poslednju princes-krofnu prelivenu toplom čokoladom i potražila Džona. Našla ga je u dnevnoj sobi, gde je razgovarao sa Erikom i Mardžori baš kad je stigao Den.

Den ih je upoznao sa svojom ženom Bet, s kojom se nedavno venčao, i svi su mu srdačno čestitali i rukovali se. Mardžori je uzela njihove kapute. Den je nosio odelo i kravatu, a Bet crvenu haljinu do poda. Budući da su zakasnili i da su bili odeveni suviše svečano za tu zabavu, reklo bi se da su verovatno već bili na nekoj drugoj. Erik se ponudio da im donese piće.

„Donesi i meni još jedno”, kazala je Alis, držeći u ruci i dalje dopola punu čašu vina. Džon je pitao Bet kako joj se čini bračni život. Iako su se tek upoznale, Alis je znala ponešto o njoj iz

Denove priče. Ona i Den živeli su zajedno u Atlanti kad su Dena primili na Harvard. Bet je ostala u Atlanti, isprva zadovoljna vezom na daljinu i obećanjem braka pošto on diplomira. Tri godine kasnije, Den joj je uzgred pomenuo da bi se lako moglo desiti da do završetka njegovih studija protekne još pet-šest godina, možda i sedam. Venčali su se prošlog meseca.

Alis se izvinila i otišla da potraži toalet. Usput se zadržala u dugom hodniku koji je povezivao novije prednje krilo kuće sa starijim zadnjim krilom, te je iskapila vino i pojela princes-krofnu diveći se srećnim licima Erikovih unuka na slikama po zidovima. Pošto je našla kupatilo i upotrebila ga, otišla je u kuhinju da sipa sebi još jednu čašu vina, ali zadržao ju je bučan razgovor nekoliko žena njenih kolega.

Dodirivale su se laktovima i ramenima dok su hodale po kuhinji, poznavale su likove iz priča koje su pričale, hvalile se i zadirkivale, smejale se s lakoćom. Sve te žene zajedno su odlazile u kupovinu, na ručkove i u književne klubove. Bile su bliske. Alis je bliska s njihovim muževima, i to je ono što ih razdvaja. Uglavnom je samo slušala pijuckajući vino, klimala glavom i osmehivala se prateći razgovor, ne istinski zainteresovana, kao da trči na pokretnoj traci umesto po pravom putu.

Ponovo je sipala vino, neprimetno se iskrala iz kuhinje i našla Džona u dnevnoj sobi kako razgovara sa Erikom, Denom i mladom ženom u crvenoj haljini. Alis je stala pokraj Erikovog velikog klavira i prešla prstima preko dirki, slušajući njihov razgovor. Svake godine se nadala da će se neko ponuditi da odsvira nešto na klaviru, ali niko to još ne beše učinio. Ona i En su u detinjstvu nekoliko godina pohađale časove klavira, ali

25 avada

znala bi da odsvira samo „Šetnju slonića” i „Ćurku u slami” bez partitura, i to samo desnom rukom. Možda ova žena u lepoj crvenoj haljini zna da svira klavir.

Kad je nastupila stanka, Alis i ta žena u crvenom pogledale su se u oči. „Izvinite, ja sam Alis Hauland. Ne verujem da smo se upoznale.” Žena je nervozno pogledala Dena pre no što je odgovorila: „Ja sam Bet.” Činila se dovoljno mladom da bude postdiplomac, ali Alis bi do decembra prepoznala čak i studenta prve

godine. Setila se da je Marti pomenuo kako je zaposlio novu koleginicu na postdoktorskim studijama. „Jeste li vi Martijeva nova studentkinja postdoktorskih studija?”, upitala je Alis. Žena je ponovo pogledala Dena. „Ja sam Denova žena.” „O, baš mi je drago što smo se najzad upoznale. Čestitam!” Niko nije ništa rekao. Erik je pogledao u Džona, pa u Alisinu čašu, pa ponovo u Džona, prenoseći

neizrečenu tajnu. Alis nije bila u toku. ,,Šta?”, upitala je Alis. „Znaš šta? Kasno je, a ja moram rano da ustanem. Šta kažeš na to da odmah krenemo?”, upitao je Džon. Pošto su izašli, htela je da pita Džona šta je značilo ono nelagodno zgledanje, ali lepota snega nalik na

šećernu vatu, koji je počeo da pada još dok su bili unutra, odvratila joj je pažnju i zaboravila je da to učini. Tri dana uoči Božića, Alis je sedela u čekaonici na Odeljenju za poremećaje pamćenja Opšte masačusetske

bolnice u Bostonu, pretvarajući se da čita časopis Helt. Umesto da čita, posmatrala je ostale koji su čekali. Svi su bili u parovima. Žena koja je izgledala dvadeset godina starije od Alis sedela je pokraj žene koja je izgledala najmanje dvadeset godina starije od nje — to je najverovatnije bila njena majka. Žena ogromne, neprirodno crne kose, nakićena glomaznim zlatnim nakitom, polako i glasno je govorila izrazitim bostonskim dijalektom, obraćajući se svom ocu, koji je sedeo u kolicima i nijednom nije digao pogled sa svojih savršeno belih cipela. Koščata, sedokosa žena listala je stranice časopisa suviše brzo da bi uspela išta da pročita pokraj gojaznog, takođe sedokosog muškarca, kome je drhtala desna šaka. Verovatno su bili muž i žena.

Činilo joj se da je čitavu večnost pa i duže čekala da začuje svoje ime. Doktor Dejvis je imao mlado lice bez ijedne malje. Nosio je naočare sa crnim okvirom i beo raskopčan bolnički mantil. Izgledao je kao da je nekada bio mršav, ali raskopčani mantil otkrivao je njegov opušten stomak, što je podsetilo Alis na Tomove opaske o lošim zdravstvenim navikama lekara. Seo je na stolicu za svojim radnim stolom i pozvao je da sedne naspram njega.

„Pa, Alis, kažite mi šta se zbiva.” „Imam mnogo poteškoća s pamćenjem i to mi ne izgleda normalno. Zaboravljam reči u predavanjima i

razgovorima, moram da stavim ’čas kognicije’ na spisak obaveza, inače bih zaboravila da ga održim. Potpuno sam zaboravila da odem na aerodrom radi konferencije u Čikagu, pa sam propustila let. Takođe, jednom prilikom nekoliko minuta nisam znala gde se nalazim na Harvardskom trgu, a profesor sam na Harvardu, te sam tamo svakog dana.”

„Koliko dugo to već traje?” „Od septembra, možda od letos.” „Alis, da li je iko došao ovamo s vama?” „Nije.” „Dobro. Ubuduće ćete morati da dovodite sa sobom člana porodice ili nekog ko vas redovno viđa. Žalite

se na problem s pamćenjem; možda niste najpouzdaniji izvor o onome što se zbiva.” Postidela se kao dete, a njegova reč „ubuduće” uznemirila je svaku njenu misao, zapovedajući opsesivnu

pažnju, kao voda koja kaplje iz slavine. „Dogovoreno”, rekla je. „Pijete li kakve lekove?” „Ne, samo multivitamin.” „Pilule za spavanje, za mršavljenje, bilo kakve lekove?” „Ne.” „Koliko alkohola pijete?”

26 avada

„Ne mnogo. Čašu-dve vina uz večeru.” „Jeste li vegan?” „Ne.” „Jeste li ikad u prošlosti povredili glavu?” „Ne.” „Jeste li nešto operisali?” „Ne.” „Kako spavate?” „Odlično.” „Jeste li ikada bili u depresiji?” „Nisam bila depresivna još otkad sam bila tinejdžerka.” „Šta biste rekli: koliko ste izloženi stresu?” „Uobičajeno, odlično se snalazim kad sam pod stresom.” ,,A vaši roditelji? Kakvog su zdravlja?” „Majka i sestra su mi poginule u saobraćajnoj nesreći kad sam imala osamnaest godina. Otac mi je umro

prošle godine jer mu je otkazala jetra.” „Od hepatitisa?” „Od ciroze. Bio je alkoholičar.” „Koliko je imao godina?” „Sedamdeset jednu.” „Da li je imao još nekih zdravstvenih problema?” „Koliko znam, nije. Nisam ga često viđala proteklih nekoliko godina.” A kad ga jeste viđala, govorio je nepovezano i uvek je bio pijan. ,,A ostala rodbina?” Prenela mu je svoje oskudno znanje o zdravlju članova svoje šire familije. „Dobro, sad ću vam reći ime i adresu, a vi ćete mi ih ponoviti. Zatim ćemo uraditi još nešto, pa ću opet,

nešto kasnije, tražiti od vas da mi ponovite isto ime i adresu. Jeste li spremni, evo: Džon Blek, Zapadna ulica četrdeset dva, Brajton. Možete li mi ponoviti?”

Ponovila je. „Koliko imate godina?” „Pedeset.” „Koji je današnji datum?” „Dvadeset drugi decembar 2003.” „Koje je godišnje doba?” „Zima.” „Gde smo trenutno?” „Na osmom spratu Opšte masačusetske bolnice.” „Možete li mi reći imena nekoliko ulica u blizini?” „Kembridž, Frut, Put Storou.” „Dobro, koje je doba dana?” „Kasno jutro.” „Nabrojite mi mesece unazad počevši od decembra.” Nabrojala je. „Brojite unazad od sto, oduzimajući šest svaki put.” Prekinuo ju je kod sedamdeset šest. „Recite mi nazive ovih predmeta.” Pokazao joj je niz od šest kartica na kojima su se nalazili crteži nacrtani grafitnom olovkom. „Viseća ležaljka, pero, ključ, stolica, kaktus, rukavica.” „Dobro, pre no što pokažete prozor, dodirnite desni obraz levom rukom.” Uradila je to. „Možete li mi napisati rečenicu o današnjem vremenu na ovom papiru?”

27 avada

Napisala je: „Sunčano je ali hladno zimsko jutro.” „Sad nacrtajte časovnik tako da kazaljke pokazuju dvadeset minuta do četiri.” Nacrtala je. „Precrtajte ovaj crtež.” Pokazao joj je crtež dva petougla koja se seku. Precrtala ih je. „Dobro, Alis, skoknite na sto. Obavićemo

neurološki pregled.” Pratila je pogledom svetiljku na njegovoj olovci, brzo lupkala palčevima o kažiprste, koračala stavljajući nogu pred nogu u pravoj liniji do kraja prostorije. Sve je uradila brzo i lako.

„Dobro, kako glase ime i adresa koje sam vam ranije rekao?” „Džon Blek…” Zaćutala je i proučila lice doktora Dejvisa pogledom. Nije mogla da se seti adrese. Šta li to znači? Možda

jednostavno nije obratila dovoljno pažnje. „Brajton je, ali ne mogu da se setim ulice.” „Dobro, da li je broj dvadeset četiri, dvadeset osam, četrdeset dva ili četrdeset osam?” Nije znala. „Nagađajte.” „Četrdeset osam.” „Da li je posredi Severna ulica, Južna ulica, Istočna ulica ili Zapadna ulica?” „Južna ulica?” Po njegovim gestovima i izrazu lica nije se videlo da li je pogodila ili nije, ali ako bude morala ponovo da

pogađa, to neće biti to. „Dobro, Alis, imamo najnovije rezultate analiza vaše krvi i snimak glave magnetnom rezonancom. Trebaće

mi neke dodatne analize krvi i lumbalna punkcija. Doći ćete ponovo za četiri ili pet nedelja i zakazaćete neuropsihološko ispitivanje za isti dan, pre pregleda kod mene.”

„Šta mislite, šta se zbiva? Da li je ovo samo normalno zaboravljanje?” „Ne bih rekao, Alis, ali moramo dalje da ga ispitamo.” Pogledala ga je pravo u oči. Jedan kolega joj je jednom prilikom rekao da gledanje pravo u oči duže od šest

sekundi bez treptanja i skretanja pogleda otkriva ili želju za seksom ili želju za ubistvom. Nije odmah poverovala u tu teoriju, ali dovoljno ju je zaintrigirala da bi je oprobala na različitim prijateljima i neznancima. Iznenadila se shvativši da bi, izuzev Džona, svako od njih uvek skrenuo pogled pre no što bi isteklo šest sekundi.

Doktor Dejvis je oborio pogled na svoj sto posle četiri sekunde. To je verovatno značilo da nije želeo ni da je ubije ni da strgne odeću s nje, ali zabrinula ju je mogućnost da je to značilo još nešto. Ubadaće je i analiziraće je, snimaće je i testiraće je, ali pretpostavljala je da on ne mora više ništa da ispituje. Ispričala mu je svoju priču i nije mogla da se seti adrese Džona Bleka. On već zna šta tačno nije u redu s njom.

Alis je rano badnje jutro provela na kauču, pijuckajući čaj i prelistavajući foto-albume. Godinama je svaku tek izrađenu fotografiju dodavala na sledeće slobodno mesto ispod prozirne plastične folije. Zahvaljujući svojoj marljivosti, sačuvala je hronologiju, ali nije ništa zabeležila. No to nije bilo važno. I dalje je sve pojedinosti držala u malom prstu.

Lidija kad je imala dve godine; šestogodišnji Tom; sedmogodišnja Ana na plaži Hardings u junu na njihovom prvom letovanju u kući na Kejpu. Ana na omladinskoj fudbalskoj utakmici na Pikviset fildu. Ona i Džon na plaži Seven maji bič na Velikom kajmanskom ostrvu.

Ne samo što je mogla da smesti svaku fotografiju u prostorni i vremenski okvir već je bila kadra i da isprede podrobnu priču o većini slika. Svaka fotografija budila je druga sećanja na taj dan, nezabeležena okom foto-aparata, sećanja na druge ljude koji su bili tu i na širi kontekst njenog života u vreme kad je fotografija snimljena.

Lidija u bockavom svetloplavom kostimu na svojoj prvoj priredbi. To je bilo pre no što je Alis dobila zvanje redovnog profesora, Ana je tad išla u prvi razred gimnazije i nosila zubnu protezu, Tom je bio nesrećno zaljubljen u devojčicu iz svog bejzbol tima, a Džon je te godine živeo u Betezdi, na plaćenom odsustvu radi usavršavanja.

28 avada

Jedinu poteškoću zadavale su joj fotografije Ane i Lidije kad su bile bebe; toliko su ličile da je često brkala njihova savršena punačka lišća. No obično bi našla neki detalj koji bi joj otkrio njihov identitet. Džonovi dugački zulufi nepogrešivo su ga smeštali u sedamdesete. Beba na njegovom krilu sigurno je Ana.

„Džone, ko je ovo?”, upitala je, podigavši sliku bebe. Podigao je pogled sa žurnala koji je čitao, malo spustio naočare i usredsredio pogled na fotografiju. „Je li Tom?” „Dušo, u ružičastom bodiju je. To je Lidija.” Proverila je datum na poleđini da bi se uverila. Dvadeset deveti maj 1982. Lidija je. ,,Aha.” Ponovo je podigao naočare i vratio se čitanju. „Džone, htela sam da razgovaram s tobom o Lidijinim časovima glume.” Podigao je pogled, savio ćošak stranice, spustio žurnal na sto, sklopio naočare i naslonio se na naslon

fotelje. Znao je da će razgovor potrajati. ,,Dobro.” „Mislim da ne bi trebalo da podržavamo to što je tamo ni u kom pogledu, a svakako mislim da nipošto ne

bi trebalo da joj plaćaš časove iza mojih leđa.” „Da, u pravu si, izvini. Nameravao sam da ti kažem, ali omele su me brojne obaveze pa sam zaboravio,

znaš kako to ide. Međutim, ne slažem se s tobom u vezi s tim, znaš da se ne slažem. Podržali smo drugo dvoje.”

„To je nešto drugo.” „Nije. Samo ti se ne dopada to što je izabrala.” „Nije da mi se ne dopada to što hoće da postane glumica — ne dopada mi se to što nije upisala koledž.

Verovatnoća da će ga ikad upisati sve se brže smanjuje, Džone, a ti joj pomažeš da propusti tu priliku u životu.”

„Ali ona ne želi da upiše koledž.” „Mislim da time samo izražava svoj bunt protiv nas dvoje, protiv onoga što jesmo.” „Mislim da to nema nikakve veze sa onim što mi želimo ili ne želimo, niti sa onim ko smo.” „Želim više za nju.” „Trudi se, ushićena je onim što radi i ozbiljno to shvata, i srećna je. Želimo da bude srećna, zar ne?” „Dužnost nam je da mudrost stečenu u životu prenesemo svojoj deci. Stvarno se bojim da propušta nešto

suštinsko. Izloženost različitim temama, različitim načinima razmišljanja, izazovima, prilikama, ljudima koje čovek upozna na koledžu. Mi smo se upoznali na koledžu.”

„Ona dobija sve to.” „To nije isto.” „Dobro, onda je drugačije. Mislim da je i više nego pošteno da joj plaćam časove. Izvini što ti nisam rekao,

ali s tobom se ne može razgovarati o tome. Nikad ne popuštaš.” „Ni ti.” Bacio je pogled na sat na kaminu, dohvatio naočare i stavio ih na teme. „Moram u laboratoriju na nekih sat vremena, a onda ću otići po nju na aerodrom. Treba li da kupim nešto

usput?”, upitao je kad je ustao da pođe. „Ne.” Pogledali su se u oči. „Biće njoj dobro, Ali, ne brini.” Podigla je obrve, ali nije ništa rekla. Šta još da kaže? Igrali su tu scenu zajedno i ranije, i uvek se isto

završavala. Džon bi uvek odbranio svoju logičnu liniju manjeg otpora, zadržavajući svoje mesto Lidijinog omiljenog roditelja, i još nijednom nije ubedio Alis da pređe na tu povoljniju stranu. I ništa što bi ona rekla ne bi ga pokolebalo.

Džon je izašao iz kuće. Pošto se malo opustila kad je on otišao, nastavila je da pregleda fotografije na krilu. Njena prelepa deca kao novorođenčad, dečica koja tek uče da hodaju, tinejdžeri. Kud li je nestalo sve to

29 avada

vreme? Uzela je sliku novorođenčeta - bila je to Lidija, a Džon je rekao da je to Tom. Ispunila ju je obnovljena i ohrabrujuća uverenost u snagu vlastitog pamćenja. Ali te slike, naravno, otvaraju samo vrata prošlosti pohranjenih u dugoročnoj memoriji.

Adresa Džona Bleka nastanila bi se u kratkoročnoj memoriji. Da bi se opažena informacija iz kratkoročne memorije premestila u dugotrajnije skladištenje, potrebni su vam pažnja, ponavljanje, obrada i emocionalni značaj; u protivnom se ta informacija brzo i prirodno odbaci. Usredsređivanje na pitanja i uputstva doktora Dejvisa pode-lilo joj je pažnju i sprečilo je da ponovi i obradi adresu. Mada je njegovo ime sad pobudilo u njoj malo srdžbe i straha, izmišljeni Džon Blek nije joj ništa značio u ordinaciji doktora Dejvisa. U takvim okolnostima, prosečan mozak bi bio veoma sklon zaboravljanju. Ali njen mozak uopšte nije prosečan.

Čula je da je pošta upala kroz prorez na ulaznim vratima i to joj je dalo ideju. Pogledala je svaki predmet samo jednom — beba s kapom Deda Mraza na glavi na čestitki od njenog nekadašnjeg postdiplomca, reklama za fitnes klub, račun za telefon, račun za plin, još jedan katalog L. L. Bina. Vratila se na kauč, popila čaj, vratila foto-albume na policu, pa je veoma mirno sedela. Kucanje časovnika i kratko šištanje pare u radijatorima bili su jedini zvuci u kući. Zurila je u sat. Prošlo je pet minuta. Dovoljno dugo.

Ne gledajući u poštu, glasno je rekla: „Čestitka s bebom s kapom Deda Mraza na glavi, ponuda za upis u teretanu, račun za telefon, račun za gas, još jedan katalog L. L. Bina.”

Prosto ko pasulj. Međutim, da bude iskrena, otkako joj je lekar rekao adresu Džona Bleka i zatražio da je ponovi, proteklo je mnogo više od pet minuta. Treba joj duži interval.

Dohvatila je rečnik s police i smislila dva pravila za izbor reči. To ne sme da bude reč koja se često upotrebljava, dakle, treba joj reč koja se ne koristi svakog dana i koja joj mora biti poznata. Oprobava svoju kratkoročnu memoriju, ne uči usvajanje. Nasumično je otvorila rečnik i spustila prst na reč „šašav”. Zapisala ju je na parčetu papira, savila ga, ubacila u džep i podesila tajmer mikrotalasne pećnice na petnaest minuta.

Lidijina omiljena knjiga u detinjstvu bila je Šašavi slonovi! Alis se posvetila spremanju večere. Tajmer je zapištao.

,,Šašav”, rekla je bez oklevanja i potrebe da pogleda u papir. Igrala je tu igru čitavog dana, povećavajući broj reči koje treba da upamti do tri, a interval do četrdeset pet

minuta. Bez obzira na dodatni stepen težine i na mogućnost da će je nešto omesti dok bude spremala večeru, odgovarala je bez greške. Stetoskop, milenijum, jež. Napravila je raviole sa sirom i crveni umak. Katoda, nar, puzavica. Promešala je salatu i stavila povrće u marinadu. Zevalica, dokumentarne, iščeznuti. Stavila je meso u rernu i postavila sto.

Ana, Čarli, Tom i Džon sedeli su u dnevnoj sobi. Alis je čula da se Ana i Džon raspravljaju. Iz kuhinje nije mogla da razabere povod, ali na osnovu intonacije njihovih rečenica shvatila je da je posredi prepirka. Verovatno raspravljaju o politici. Čarli i Tom se nisu uplitali.

Lidija je mešala začinjenu jabukovaču na šporetu i pričala o svojim časovima glume. Pošto se istovremeno usredsredila na spremanje večere, reči koje treba da upamti i Lidijinu priču, Alis nije uspevala da se protivi i da ne odobrava. Kako je nije prekidala, Lidija je slobodno i nadahnuto govorila o svom zanatu i, mada mu se snažno protivila, Alis je shvatila da je priča neodoljivo privlači.

„Posle opisa, usredsređuješ se na Elajdžino pitanje: zašto baš noćas, a ne neke druge noći?”, rekla je Lidija. Tajmer je zapištao. Lidija se sama odmakla i Alis je zavirila u rernu. Gledala je u još nepečeno meso, ne

shvatajući, dovoljno dugo da joj lice bukne od vreline. O! Vreme je da se seti triju reči koje su joj u džepu. Daire, guja...

„Nikad ne igraš svakodnevni život uobičajeno, sve je uvek pitanje života i smrti”, kazala je Lidija. „Mama, gde je vadičep?”, povikala je Ana iz dnevne sobe. Alis se trudila da ne obraća pažnju na glasove svojih kćeri - njen mozak je nekad bio uvežban da ih čuje

bez obzira na sve zvukove na planeti - i da se usredsredi na njen unutrašnji glas, glas koji je ponavljao iste dve reči kao bajalicu.

Daire, guja, daire, guja, daire, guja. „Mama?”, upitala je Ana. „Ne znam gde je, Ana! Imam posla, potraži ga sama.” Daire, guja, daire, guja, daire, guja.

30 avada

„Kad svedeš to na suštinu, uvek je reč o preživljavanju. Šta sve moj lik treba da preživi i šta će biti sa mnom ako ne uspem?”, kazala je Lidija.

„Molim te, Lidija, trenutno nisam raspoložena da slušam o tome”, brecnula se Alis, držeći se za oznojene slepoočnice.

„Dobro”, rekla je Lidija. Sasvim se okrenula prema šporetu i snažno zamešala, očito povređena. Daire, guja. „Nigde ga nema!”, povikala je Ana. „Idem da joj pomognem”, rekla je Lidija. Kompas! Daire, guja, kompas. Laknulo joj je, pa je izvadila sastojke za puding od hleba i bele čokolade i stavila ih na radni deo - ekstrakt

vanile, pola litra slatke pavlake, mleko, šećer, bela čokolada, vekna čalah hleba i dve školjke od po šest jaja. Dvanaest jaja? Ako list papira s receptom njene majke još postoji, Alis ne zna gde se on nalazi. Godinama nije morala da gleda u njega. Bio je to jednostavan recept, verovatno bolji od Martijevog kolača od sira; pravi taj puding svakog Božića još od rane mladosti. Koliko jaja? Sigurno više od šest, inače bi izvadila samo jednu školjku. Sedam, osam, devet?

Pokušala je da načas preskoči jaja, ali i ostali sastojci delovali su joj jednako nepoznato. Treba li da stavi svu pavlaku ili da odmeri samo određenu količinu? Koliko šećera? Treba li sve da pomeša odjednom ili određenim redosledom? U kojoj tepsiji ga peče? Na kojoj temperaturi i koliko dugo? Nijedna mogućnost nije joj zvučala istinito. Informacije jednostavno nije bilo.

Dođavola, šta to nije u redu sa mnom? Vratila se jajima. I dalje ništa. Mrzela je ta prokleta jaja. Uzela je jedno i iz sve snage ga bacila u sudoperu.

Sve ih je uništila, jedno po jedno. Bilo joj je malo lakše, ali to nije bilo dovoljno. Mora da razbije još nešto, nešto za šta je potrebno više snage, nešto što će je iscrpsti. Osvrnula se po kuhinji. Pogled joj je bio besan i izbezumljen kad se susreo s Lidijinim na vratima.

„Mama, šta to radiš?” Masakr se nije ograničio samo na sudoperu. Komadići ljuske i zumanceta bili su zalepljeni po zidu i radnoj

površini, a vrata kredenca bila su umazana muzgama belanaca. „Jajima je istekao rok. Ove godine neće biti pudinga.” „Ma daj, moramo napraviti puding. Badnje veče je.” ,,E pa nema više jaja i dozlogrdilo mi je da se kuvam u ovoj paklenoj kuhinji.” „Otići ću ja u prodavnicu. Ti idi u dnevnu sobu i opusti se, ja ću napraviti puding.” Alis je ušla u dnevnu sobu. Drhtala je, ali nije više bila obuzeta onom razjarenom srdžbom, nesigurna

oseća li lišenost ili zahvalnost. Džon, Tom, Ana i Čarli sedeli su i razgovarali, držeći čaše crnog vina. Neko je očito našao vadičep. U kaputu i s kapom, Lidija je promolila glavu iza vrata.

„Mama, koliko mi jaja treba?”

31 avada

JANUAR 2004. Devetnaestog januara ujutro, Alis je imala valjane razloge da otkaže neuropsihološko ispitivanje i pregled

kod doktora Dejvisa. Ispitna nedelja za jesenji semestar na Harvardu bila je u januaru, po povratku studenata sa zimskog raspusta, a završni ispit iz Alisinog kursa kognicije trebalo je da se održi tog jutra. Alis nije nužno morala da prisustvuje ispitu, ali dopadao joj se dojam zaokruženosti koji bi dobijala na ispitu, gledajući kako njeni studenti savladavaju kurs od početka do kraja. Preko volje se dogovorila s kolegom da nadgleda ispit umesto nje. Drugi, bolji razlog bila je činjenica da su joj majka i sestra poginule devetnaestog januara, trideset dve godine ranije. Nije da je bila sujeverna kao Džon, ali još joj se nije desilo da čuje lepu vest na taj dan. Pozvala je bolnicu i tražila da joj zakažu pregled za drugi dan, ali imali su slobodan termin samo tad ili za četiri nedelje. Zato je ipak prihvatila taj datum i nije otkazala preglede. Pomisao da čeka još mesec dana bila joj je silno neprivlačna.

Zamišljala je svoje studente kako se vraćaju na Harvard, kako se uzbuđeno pitaju koja će pitanja dobiti, kako žurno istresaju znanje sticano celog semestra na stranice svojih plavih ispitnih svezaka u nadi da ih njihove pretrpane kratkoročne memorije neće izneveriti. Razumela je kako se osećaju. Većina neuropsiholoških testova koje je dobila tog jutra - Strup, Rejvenove obojene progresivne matrice, Lurijina mentalna rotacija, bostonski test imenovanja, Vekselova skala inteligencije odraslih (podtest raspoređivanja slika), Bentonov test pamćenja vizuelnog sadržaja, test Njujorškog univerziteta kojim se ispituje pamćenje priče - bila joj je poznata. Osmišljeni su tako da zabeleže i najtananiju slabost u ukupnosti jezičke spretnosti, kratkoročne memorije i procesa rasuđivanja. Zapravo, većinu tih testova je radila i ranije, služeći kao negativna kontrola pri proučavanju kognicije različitih postdiplomaca. Tog dana, međutim, ona nije bila kontrola. Bila je predmet ispitivanja.

Bila su joj potrebna skoro dva sata da završi prepisivanje, prisećanje, raspoređivanje i imenovanje. Poput studenata koje je zamišljala, laknulo joj je kad je završila i bila je prilično zadovoljna svojim postignućem. U pratnji neuropsihologa, Alis je ušla u ordinaciju doktora Dejvisa i sela na jednu od dve stolice koje behu postavljene jedna uz drugu naspram njega. Primetio je da je stolica pokraj nje prazna i razočarano uzdahnuo. I pre nego što je progovorio, Alis je znala da je u nevolji.

„Alis, zar prošli put nismo razgovarali o tome da treba da dođete ovamo s nekim?” „Jesmo.” „Dobro, na ovom odeljenju zahtevamo da svaki pacijent dođe s nekim ko ga poznaje. Neću moći pravilno

da vas lečim ukoliko ne budem imao jasnu predstavu o tome šta se zbiva, a ne mogu da budem siguran u to ukoliko taj neko ne bude ovde. Sledećeg puta, Alis, neće biti izgovora. Jesmo li se dogovorili?”

„Da.” Sledećeg puta. Sve njeno olakšanje i sva njena samouverenost zbog dobrog postignuća na

neuropsihološkim testovima ispariše. „Sad imam rezultate svih vaših testova, pa ih možemo sve pregledati. Ne primećujem nikakve anomalije

na snimku magnetnom rezonancom. Nema nikakvog cerebrovaskularnog oboljenja, nema pokazatelja malih moždanih udara, nema viška tečnosti u lobanji, niti ugrušaka. Sve mi ovo izgleda dobro. Vaši testovi krvi i lumbalna punkcija takođe su negativni. Bio sam veoma zahtevan i tražio sam sva moguća oboljenja koja bi mogla objasniti vaše simptome. Dakle, znamo da nemate HIV, rak, avitaminozu, poremećaj mitohondrija niti brojna druga retka oboljenja.”

Njegov govor je bio dobro osmišljen i bilo je očigledno da ga ne drži prvi put. „Ono što ona ima” doći će na kraju. Klimnula je glavom, dajući mu do znanja da ga prati i da treba da nastavi.

„Postigli ste devedeset devet procenata na ispitivanju sposobnosti pažnje, apstraktnog rasuđivanja, prostornih veština i jezičke fluentnosti. Ali nažalost, evo šta ja ovde vidim. Imate oštećenje kratkoročne memorije koje ne odgovara vašim godinama i znatan pad u odnosu na to kako ste ranije funkcionisali. Znam to na osnovu vaše priče o poteškoćama s kojima se suočavate i opisa stepena u kojem ometaju vaš profesionalni život. Takođe sam bio prisutan kad niste mogli da se setite adrese koju sam tražio da upamtite kad ste prošli put bili ovde. I mada ste danas bili savršeni u mnogim kognitivnim domenima, pokazali ste mnogo nestalnosti u dva zadatka koja ispituju kratkoročnu memoriju. Zapravo, u jednom ste postigli manje od šezdeset procenata.

32 avada

„Kad spojim sve ove informacije, Alis, zaključujem da se uklapate u kriterijume moguće Alchajmerove bolesti.”

Alchajmerove bolesti. Te su joj reči izbile vazduh iz pluća. Šta joj je tačno sad rekao? Moguće. To joj je dalo snage da udahne,

sposobnost da govori. „Dakle, to ’moguće’ znači da se možda ne uklapam u kriterijume?” „Ne, koristimo reč ’moguće’ jer je trenutno jedina sigurna dijagnoza Alchajmerove bolesti pregled

histologije moždanog tkiva ili biopsija, a ni jedno ni drugo nije dobra opcija za vas. Ovo je klinička dijagnoza. U vašoj krvi nema proteina demencije na osnovu kojeg bismo zaključili da je imate, a moždanu atrofiju na magnetnoj rezonanci možemo videti tek u mnogo kasnijem stadijumu bolesti. “

Moždanu atrofiju. „Ali to nije moguće, imam samo pedeset godina.” ,,U ranom ste stadijumu Alchajmerove bolesti. U pravu ste, obično mislimo da Alchajmerova bolest

pogađa samo stariju populaciju, ali deset posto pacijenata obolelih od nje ima ovaj rani oblik i manje od šezdeset pet godina.”

,,U čemu se on razlikuje od oblika koji pogađa stariju populaciju?” „Ne razlikuje se, osim što je uzrok najčešće u genetskom nasleđu i manifestuje se mnogo ranije.” U genetskom nasleđu. Ana, Tom, Lidija. „Ali ako zasigurno znate samo šta nemam, kako možete da tvrdite da je posredi Alchajmerova bolest?” „Pošto sam pažljivo saslušao šta vam se dešava, kao i kakvog ste zdravlja bili ranije, posle ispitivanja vaše

orijentacije, opažanja, pažnje, jezika i pamćenja, bio sam siguran devedeset pet posto. Budući da se na vašem neurološkom pregledu, u analizama krvi, cerebrospinalne tečnosti i na magnetnoj rezonanci nisu pojavila nikakva druga objašnjenja, preostalih pet procenata otpada. Siguran sam, Alis.”

Alis. Zvuk sopstvenog imena prodro joj je u sve ćelije i činilo joj se da joj je rasuo molekule izvan okvira njene

kože. Posmatrala je sebe iz udaljenog ugla prostorije. ,,I šta onda ovo znači?”, čula je sebe kako pita. „Trenutno imamo nekoliko lekova za lečenje Alchajmerove bolesti koje hoću da uzimate. Prvi je ’aricept’.

Pospešuje holinergičnu funkciju. Drugi je ’namenda’. Odobren je tek ove jeseni i mnogo obećava. Neće vas izlečiti, ali mogu da uspore napredovanje simptoma, a cilj nam je da učinimo sve što možemo kako biste imali što više vremena.”

Što više vremena. Koliko? „Takođe, hoću da uzimate vitamin C, ’aspirin’ i ’statin’ jednom dnevno. Nema nikakvih jasno vidljivih

faktora rizika od kardiovaskularnog oboljenja, ali sve što je dobro za srce biće dobro i za mozak, a želimo da sačuvamo svaki neuron i svaku sinapsu koju možemo.”

Zapisao je te informacije na blokčetu za recepte. „Alis, zna li iko iz vaše porodice da ste ovde?” ,,Ne”, čula je sebe kako kaže. „Dobro, moraćete nekome da kažete. Možemo da usporimo brzinu opadanja kognitivnih sposobnosti, ali

ne možemo da zaustavimo taj proces niti da povratimo izgubljeno. Radi vaše bezbednosti, važno je da neko ko vas redovno viđa zna šta se dešava. Hoćete li reći svom mužu?”

Videla je sebe kako klima glavom. „Onda dobro. Sad popunite ove recepte, uzimajte sve kao što sam vam rekao, zovite me ako budete imali

ikakvih problema s neželjenim dejstvima i zakažite ponovni pregled za šest meseci. U međuvremenu me možete zvati ili mi možete pisati ukoliko budete imali ikakvih pitanja, a ja ću vas takođe podstaći da se obratite Deniz Dadario. Ona je naš socijalni radnik i može vam pomoći da pronađete izvore i podršku. Videćemo se za šest meseci kad dođete s mužem i videćemo kako će vam biti.”

Potražila je još nešto u njegovim inteligentnim očima. Čekala je. Postala je čudno svesna svojih šaka koje su grčevito stezale hladne metalne naslone za ruke stolice na kojoj je sedela. Njene šake. Nije se pretvorila u nestvaran skup molekula koji lebde u uglu prostorije. Ona, Alis Hauland, sedi na tvrdoj hladnoj stolici pokraj

33 avada

slobodne stolice u neurološkoj ordinaciji Odeljenja za poremećaje pamćenja na osmom spratu Opšte masačusetske bolnice. I upravo su joj dijagnosticirali Alchajmerovu bolest. Potražila je još nešto u očima svog lekara, ali uspela je da nađe samo istinu i žaljenje.

Devetnaesti januar. Nikad se ništa dobro nije desilo na taj dan. Iza zatvorenih vrata svoje kancelarije, pročitala je upitnik o svakodnevnim aktivnostima za koji joj je

doktor Dejvis rekao da treba da ga da Džonu. Ovo treba da popuni izvestilac, NE pacijent, pisalo je masnim slovima na vrhu prve strane. Reč izvestilac, zatvorena vrata i lupanje njenog srca doprinosili su osećanju neobične krivice, kao da se skriva u nekom istočnoevropskom gradu s nezakonitim dokumentima, a policija stiže, sirene zavijaju.

Skala procene svake aktivnosti kretala se od 0 (nema poteškoća, isto kao uvek) do 3 (ozbiljno oslabljena, sasvim zavisan/na od drugih). Letimično je pregledala opise pokraj trojki i shvatila da predstavljaju završne stadijume bolesti, kraj tog pravog kratkog puta na kojem se nenadano obrela protiv svoje volje, u automobilu bez kočnica i upravljača.

Trojke su bile ponižavajući spisak: uglavnom ga/je moraju hraniti drugi. Nema kontrolu nad velikom i malom nuždom. Lekove mu/ joj moraju davati drugi. Opire se nastojanjima negovatelja da ga/ je operu ili počešljaju. Više ne radi. Vezan/a za kuću ili bolnicu. Više ne ume da koristi novac. Više nikud ne odlazi bez pratnje. Ponižavajuće, ali njen analitički um istog časa je posumnjao u stvarnu povezanost tog spiska sa ishodom njenog slučaja. Koliko je stavki s tog spiska posledica Alchajmerove bolesti, a koliko starenja? Jesu li osamdesetogodišnjaci inkontinentni zato što imaju Alchajmerovu bolest ili zato što imaju osamdesetogodišnje bešike? Možda se te trojke ne mogu primeniti na nekog kao što je ona, nekog toliko mladog i fizički jakog.

Najgori deo bio je pod naslovom „Sposobnost komunikacije”. Govor gotovo nerazgovetan. Ne razume šta drugi govore. Prestao/la je da čita. Nikad ne piše. Nema više jezika. Osim pogrešne dijagnoze, nikako nije uspevala da formuliše hipotezu na osnovu koje bi ona bila imuna na taj spisak trojki. Sve to moglo bi se primeniti na nekog kao što je ona. Na nekog obolelog od Alchajmerove bolesti.

Pogledala je u redove knjiga i mesečnika na policama, gomilu završnih testova na svom radnom stolu koje je trebalo da ispravi, imejlove u svom inboksu, crveno svetlo telefonske sekretarice koje je treperilo zbog nepreslušanih poruka. Pomislila je na knjige koje je oduvek želela da pročita, knjige koje su krasile najvišu policu u njenoj spavaćoj sobi, za koje će, mislila je, naći vremena kasnije. Na Mobija Dika. Ima eksperimente koje treba da obavi, radove koje treba da napiše, predavanja koja treba da održi i pohađa. Sve što ona radi i voli, sve što ona jeste — iziskuje jezik.

Poslednje strane upitnika traže od izvestioca da oceni ozbiljnost sledećih pacijentovih simptoma u proteklom mesecu: deluzija, halucinacija, uznemirenosti, depresije, teskobe, euforije, apatije, disinhibicije, razdražljivosti, poremećaja motornih funkcija, poremećaja sna, promena u jedenju. Osetila je iskušenje da sama upiše odgovore, da pokaže da je s njom sve u savršenom redu i da doktor Dejvis sigurno greši. Zatim se setila njegovih reči: Vi možda niste najpouzdaniji izvor onoga što se dešava. Možda, ali ona se ipak seća da je on to rekao. Zapitala se kad će doći vreme kad se više neće sećati.

Ipak, mora priznati da je njeno znanje o Alchajmerovoj bolesti veoma površno. Znala je da mozgovi pacijenata obolelih od te bolesti imaju smanjen nivo acetilholina, nervnog provodnika važnog za učenje i pamćenje. Zna i to da je hipokampus, struktura u obliku morskog konjića u mozgu ključna za stvaranje novih sećanja, zarobljen plakovima i vretenima, mada joj zapravo nije jasno šta su tačno plakovi i vretena. Zna da je amnestička afazija, patološka pojava da čovek ne može da nađe reč, još jedan važan simptom. I zna da će jednoga dana gledati u svog muža, u svoju decu, kolege, u lica koja je oduvek poznavala i volela, i da ih neće prepoznati.

I zna da ima još toga. Još slojeva uznemirujuće prljavštine koje tek treba da otkrije. Ukucala je reči „Alchajmerova bolest” u Gugl. Držala je srednji prst iznad tipke za povratak na prethodnu stranu kad se trgla začuvši kucanje na vratima i, brzinom automatskog refleksa, prekinula taj zadatak i sakrila dokaze. Bez daljeg upozorenja i čekanja, vrata su se otvorila.

Uplašila se da će joj se na licu ocrtati zapanjenost, teskoba, laž. „Jesi li spremna?”, upitao je Džon.

34 avada

Ne, nije bila spremna. Kad bi priznala Džonu šta joj je doktor Dejvis rekao, kad bi mu dala upitnik o svakodnevnim aktivnostima, sve to bi postalo stvarnost. Džon bi postao izvestilac, a Alis bi postala umirući nesposobni pacijent. Nije spremna da se preda. Ne još.

„Hajdemo, kapija se zatvara za sat vremena”, rekao je Džon. ,,Dobro”, rekla je Alis. „Spremna sam.”

Osnovano 1831. kao prvo američko nesektaško groblje, Maunt obern sada je znamenje nacionalne istorije,

svetski čuvena botanička bašta i vrt, kao i konačno počivalište Alisine sestre, majke i oca. Njen otac će prvi put prisustvovati godišnjici te kobne saobraćajne nesreće, mrtav ili ne, i to joj je smetalo.

To je uvek bila privatna poseta između nje i majke i sestre. Sad će i on biti tamo. On to ne zaslužuje. Koračali su Avenijom tisa, starijim delom groblja. Korak i pogled zastajkivali su joj dok su prolazili pokraj

poznatih nadgrobnih spomenika porodice Šelton. Čarls i Elizabet Šelton sahranili su sve troje dece — novorođenče Suzi, možda mrtvorođeno, 1866; dvogodišnjeg Voltera 1868; petogodišnju Kerolin 1874. Alis se usudila da zamisli Elizabetinu tugu tako što je, umesto imena njene dece, zamislila imena svoje dece na nadgrobnim spomenicima. Nikad nije mogla dugo da zadrži te sablasne misli — Ana modra i nema na rođenju;Tom mrtav, verovatno posle bolesti, u svojoj mekoj žutoj pidžamici,i Lidija, beživotna i ukočena posle celodnevnog bojenja u obdaništu. Međutim, njena mašta bi uvek odbacila te jezive slike i sva tri njena deteta brzo bi oživela i ponovo postala ono što jesu.

Elizabet je imala trideset osam godina kad joj je umrlo poslednje dete. Alis se zapitala da li je pokušala da rodi još dece, ali nije mogla da zatrudni, ili su ona i Čarls počeli da spavaju u odvojenim krevetima, iz silnog straha da će ponovo morati da kupuju maleni nadgrobni spomenik. Zapitala se da li je Elizabet, koja je živela dvadeset godina duže od Čarlsa, ikada našla utehu i mir.

Ćutke su produžili do grobova njene porodice. Njihovi nadgrobni spomenici bili su jednostavni, poput džinovskih kutija za cipele od granita u neupadljivom nizu ispod grana purpurne breze. En Lidija Dejli, 1955-1972; Sara Luiza Dejli, 1931-1972; Piter Lukas Dejli, 1932—2003. Breza niskih grana dizala se najmanje trideset metara iznad njih, listova blistavih i zagasitoljubičastih u proleće, leto i jesen. Međutim, sad u januaru, njene gole crne grane bacale su duge izobličene senke na grobove njene porodice i prizor je bio veoma jeziv. Svakom režiseru horor filma dopalo bi se to drvo u januaru.

Kroz rukavicu je osećala stisak Džonove šake dok su stajali ispod drveta. Ćutali su. Za toplijih meseci, čuli su se zvukovi ptica, šištanje prskalica, brujanje vozila za uređenje vrtova i muzika koja je dopirala iz automobilskih radija. Tog dana je na groblju vladao muk, koji je povremeno remetilo samo daleko brujanje saobraćaja.

Zapitala se o čemu Džon razmišlja dok stoje na groblju. Nikad ga to nije pitala. Nije poznavao ni njenu majku ni njenu sestru, pa je malo verovatno da može dugo da razmišlja o njima. Razmišlja li o vlastitoj smrtnosti i duhovnosti? O njenoj? Razmišlja li o svojim roditeljima i sestrama, koji su još živi? Ili je na nekom sasvim drugom mestu, u mislima o svom istraživanju i časovima, ili mašta o večeri?

Kako je moguće da ona ima Alchajmerovu bolest? Uzrok je najčešće u genetskom nasleđu. Da li bi je njena majka dobila da je dočekala pedesetu? Ili je posredi njen otac?

U mladosti je neverovatno mnogo pio a da uopšte nije izgledao pijano. Postajao je sve ćutljiviji i sve više se zatvarao u sebe, ali ipak je zadržao sposobnost komunikacije dovoljnu da naruči još jedan viski ili da tvrdi kako je kadar da vozi. Kao one noći kad je sleteo s Puta 93 i udario u drvo, usmrtivši svoju ženu i mlađu kćer.

Njegov stav prema piću nije se promenio, ali zato se njegovo ponašanje jeste promenilo, petnaestak godina ranije. Nepovezano, svadljivo trućanje, gnusno neodržavanje higijene, neprepoznavanje rođene kćeri — Alis je mislila da je sve to posledica pića, koje je naposletku uzelo svoj danak i oštetilo njegovu ukiseljenu jetru i marinirani mozak. Da li je moguće da je živeo sa Alchajmerovom bolešću i da mu nikad nisu postavili dijagnozu? Nije joj bila potrebna autopsija. Sve se savršeno uklapalo i nije bilo moguće da to nije istina, a imala je idealnu metu na koju će svaliti svu krivicu.

E pa, tata, jesi li srećan? Imam tvoju bednu DNK. Sve ćeš nas pobiti. Kakav je osećaj usmrtiti čitavu svoju porodicu? Njen plač, glasan i pun boli, izgledao bi sasvim normalno neznancu koji bi posmatrao taj prizor — njeni

pokojni roditelji i sestra počivaju u zemlji, groblje na koje se spušta noć, jeziva breza. Džon ga sigurno nije

35 avada

očekivao. Prošlog februara, kad joj je umro otac, nije pustila ni suzu, a tugu zbog gubitka majke i sestre vreme je odavno zacelilo.

Nije je tešio niti ju je nagovarao da prestane; samo ju je grlio, ničim ne pokazujući da će raditi išta drugo dokle god ona bude plakala. Shvatila je da će svakog časa zatvoriti groblje. Shvatila je da verovatno zabrinjava Džona. Shvatila je da, ma koliko plakala, neće uspeti da očisti svoj zagađeni um. Zagnjurila je lice dublje u njegov vunen kratak kaput i plakala dok se nije iscrpla.

Držao joj je glavu i ljubio njene suzne oči. „Ali, jesi li dobro?” Nisam dobro, Džone. Imam Alchajmerovu bolest. Na trenutak je pomislila da je glasno izustila te reči, ali nije. Ostale su zatočene u njenoj glavi, ali ne zato

što su ih sprečili plakovi i vretena. Jednostavno nije mogla da ih izgovori. Zamislila je vlastito ime na tom nadgrobnom spomeniku, pokraj sestrinog imena. Radije će umreti nego

izgubiti razum. Pogledala je naviše u Džona, u njegove strpljive oči koje su čekale odgovor. Kako da mu kaže da ima Alchajmerovu bolest? On voli njen um. Kako će je voleti s tim? Pogledala je natrag u Enino ime uklesano u kamenu.

„Samo sam imala mnogo loš dan.” Radije će umreti nego što će mu reći. Htela je da se ubije. Impulsivne misli o samoubistvu došle su joj brzo i snažno, savladavši i istisnuvši sve

ostale ideje, i saterale je u mračan i očajan ugao, u kojem je ostala danima. Međutim, nedostajalo im je izdržljivosti, pa su oslabile i pretvorile se u nejako koketiranje. Neće još da umre. Još je ugledna profesorka psihologije na Harvardu. Još je kadra da čita i piše i koristi klozet. Ima još vremena.

I mora da kaže Džonu. Sedela je na kauču prebacivši sivo ćebence preko krila, obgrljenih kolena, i imala je osećaj da će povratiti.

On je sedeo na rubu fotelje naspram nje, tela sasvim nepomičnog. „Ko ti je to rekao?”, upitao je Džon. „Doktor Dejvis, neurolog u Opštoj masačusetskoj bolnici.” „Neurolog. Kad?” „Pre deset dana.” Okrenuo je glavu i zavrteo burmu oko prsta, tobože zagledajući kreč na zidu. Zadržala je dah čekajući da

je ponovo pogleda. Možda je nikad više neće pogledati na isti način. Možda ona nikad više neće disati. Obgrlila se malo jače.

„Pogrešio je, Ali.” „Nije.” ,,S tobom je sve u redu.” „Nije. Stalno nešto zaboravljam.” „Svi zaboravljaju. Ja nikad ne mogu da se setim gde sam ostavio naočare. Treba li taj doktor i meni da

dijagnosticira Alchajmerovu bolest?” „Poteškoće koje ja imam nisu normalne. Nije reč samo o zaturenim naočarima.” „Dobro, zaboravljaš, ali u menopauzi si i pod stresom, a očeva smrt je verovatno probudila u tebi

svakojaka osećanja zbog gubitka majke i En. Verovatno si u depresiji.” „Nisam u depresiji.” „A otkud znaš? Jesi li ti doktor? Trebalo bi da odeš kod svog lekara, a ne kod tog neurologa.” „Išla sam.” ,,I šta ti je rekla?” „Nije mislila da je reč o depresiji ili menopauzi. Nije imala objašnjenje. Mislila je da možda ne spavam

dovoljno. Htela je da sačekamo i da ponovo dođem na pregled za nekoliko meseci.” „Vidiš? Dakle, samo ne vodiš računa o sebi.” „Ona nije neurolog, Džone. Spavam dovoljno. I to je bilo u novembru. Prošlo je nekoliko meseci i nije mi

bolje. Gore mi je.”

36 avada

Tražila je od njega da poveruje u razgovor koji je sama mesecima poricala. Počela je s njemu već poznatim primerom.

„Sećaš li se da nisam otišla u Čikago?” „To se moglo desiti svakom našem poznaniku. Imamo sulude rasporede.” „Oduvek smo imali sulude rasporede, ali ja nikad nisam zaboravila da odem na let. Nisam samo

propustila let, nego sam potpuno zaboravila na konferenciju, a ceo dan sam se pripremala za nju.” Čekao je. Bilo je tu ogromnih tajni za koje on još nije znao. „Zaboravljam reči. Potpuno sam zaboravila temu predavanja na putu od kancelarije do učionice, već po

podne ne znam šta sam mislila da kažem rečima koje sam tog jutra zapisala na spisak stvari koje treba da uradim tog dana.”

Čitala je njegove podozrive misli. Umor, stres, briga. Normalno, normalno, normalno. „Na Badnje veče nisam napravila puding jer nisam znala kako. Nisam mogla da se setim nijednog koraka

recepta. Jednostavno je ispario, a svake godine pravim taj desert iz glave još od detinjstva.” Izložila je iznenađujuće čvrste dokaze protiv sebe. Za porotu sačinjenu od njenih kolega to bi možda bilo

dovoljno. Ali Džon ju je voleo. „Stajala sam ispred Ninijeve trafike na Harvardskom trgu i nisam imala predstavu kako da se vratim kući.

Nisam mogla da shvatim gde se nalazim.” „Kad se to desilo?” ,,U septembru.” Prekinula je njegovu ćutnju, ali nije uspela da slomi njegovu rešenost da brani integritet njenog duševnog

zdravlja. „To je samo deo. Ne smem ni da mislim o tome šta sve zaboravljam a da toga nisam ni svesna.” Izraz lica mu se promenio, kao da je spazio nešto potencijalno važno na mrljama nalik na Roršahove na

jednom snimku neke njegove ribonukleinske kiseline. „Denova žena”, kazao je više za sebe. ,,Šta?”, upitala je. Nešto je krenulo. Videla je to. Ta mogućnost mu je polako ušla u glavu, oslabivši njegovu rešenost. „Treba nešto da pročitam, a zatim hoću da porazgovaram s tvojim neurologom.” Ne pogledavši je, ustao je i otišao ravno u radnu sobu, ostavivši je samu na kauču, obgrljenih kolena i sa

osećajem da će povratiti.

37 avada

FEBRUAR 2004. Petak: Popij jutarnju dozu lekova √ Sastanak katedre, 9.00, učionica 545 √ Odgovori na imejlove √ Održi čas motivacije i emocije, 13.00, Naučni centar, Sala B (predavanje „Homeostaza i nagoni”) √ Otiđi kod savetnika za genetiku (Džon ima informacije) Popij večernju dozu lekova Stefani Aron je bila savetnica za genetiku koja je sarađivala sa Odeljenjem za poremećaje pamćenja Opšte

masačusetske bolnice. Imala je crnu kosu do ramena i izvijene obrve koje su nagoveštavale neobičnu otvorenost. Dočekala ih je s toplim osmehom.

„Pa, recite mi zašto ste danas ovde”, kazala je Stefani. „Mojoj ženi je nedavno rečeno da ima Alchajmerovu bolest i hoćemo da se testira na mutacije gena APP,

PS1 i PS2.” Džon je uradio svoj domaći zadatak. Proteklih nekoliko nedelja nije vadio glavu iz literature o

molekularnoj etiologiji Alchajmerove bolesti. Zabludeli proteini proistekli iz jednog od ta tri mutirana gena poznati su krivci za ranu Alchajmerovu bolest.

„Alis, recite mi, šta se nadate da ćete saznati na osnovu tog ispitivanja?”, upitala je Stefani. „Pa, čini mi se da je to razuman način da pokušamo da potvrdimo moju dijagnozu. Zasigurno je razumniji

od biopsije ili autopsije mozga. “ „Brine li vas mogućnost da vam je možda postavljena netačna dijagnoza?” „Mislimo da je to stvarno moguće”, kazao je Džon. „Dobro, hajde da najpre vidimo šta bi za vas značio pozitivan rezultat tog ispitivanja, a šta negativan. Te

mutacije su potpuno jasne. Ukoliko ste pozitivni na mutacije APP, PS1 ili PS2, rekla bih da je to pouzdana potvrda vaše dijagnoze. No situacija će biti malo složenija ukoliko rezultati budu negativni. Ne možemo ni sa kakvom sigurnošću reći šta to znači. Oko pedeset posto ljudi s ranom Alchajmerovom bolešću nema mutaciju ni na jednom od ta tri gena. To ne znači da oni zapravo nemaju Alchajmerovu bolest niti da njihova bolest nije zasnovana na genetici, već samo to da nam je gen u kojem se nalazi njihova mutacija još nepoznat.”

„Zar nije reč o desetak procenata za osobu njenih godina?”, upitao je Džon. „Istina, vrednosti malo odstupaju od proseka za ljude njenih godina. Ali ako se pokaže da su Alisini

rezultati negativni, nećemo moći, nažalost, zasigurno da tvrdimo da ona nema tu bolest. Može se desiti da jednostavno pripada manjini, ljudima tih godina obolelim od Alchajmerove bolesti koji imaju mutaciju još neotkrivenog gena.”

To je bilo jednako verovatno, ako ne i verovatnije, s obzirom na stručno mišljenje doktora Dejvisa. Alis je znala da je to i Džonu jasno, ali njegovo tumačenje je bilo zasnovano na nepostojećoj hipotezi „Alis nema Alchajmerovu bolest, naš život nije uništen”, za razliku od Stefaninog tumačenja.

„Alis, zvuči li vam sve ovo logično?”, upitala je Stefani. Iako je bilo logično u datom kontekstu, to pitanje je ljutilo Alis i ona je videla njegovo skriveno značenje u

svojoj budućnosti. Da li je dovoljno sposobna da razume ono što je rečeno? Da li joj je mozak suviše oštećen i da li je suviše zbunjena da bi se saglasila s tim? Uvek su joj se obraćali s mnogo poštovanja. Ukoliko njenu mentalnu snagu sve više bude zamenjivala mentalna bolest, šta će zameniti to poštovanje? Sažaljenje? Prezir? Postiđenost?

„Da”, odgovorila je Alis. „Hoću da znate i ovo: ako rezultat ispitivanja na mutacije bude pozitivan, genetska dijagnoza neće

promeniti ništa u vašem lečenju i prognozi.” „Shvatam.” „Dobro. Onda će mi trebati nekoliko informacija o vašoj porodici. Alis, jesu li vam roditelji živi?” „Nisu. Majka mi je poginula u saobraćajnoj nesreći u četrdeset prvoj godini, a otac mi je umro prošle

godine, u sedamdeset prvoj godini, od otkazivanja jetre.”

38 avada

„Kako ih je pamćenje služilo za života? Da li je ijedno pokazivalo znakove demencije ili promene ličnosti?” „Majka je bila sasvim dobro. Otac je čitavog života pio. Uvek je bio staložen, ali u starosti je postao vrlo

prevrtljiv i s njim se nije moglo smisleno razgovarati. Mislim da poslednjih nekoliko godina uopšte nije znao ko sam.”

„Da li je ikada bio kod neurologa?” „Nije. Mislila sam da je to od pića.” „Šta mislite, kad su te promene počele?” „Početkom njegovih pedesetih.” „Bio je mrtav pijan, svakog dana. Umro je od ciroze, a ne od Alchajmerove bolesti”, kazao je Džon. Alis i Stefani su zastale i bez reči se saglasile da treba ga puste da misli šta hoće, a potom su nastavile. „Imate li braće ili sestara?” „Jedina sestra mi je poginula kad i majka, u istoj saobraćajnoj nesreći, kad je imala šesnaest godina. Braće

nemam.” „A vaše tetke, ujaci, stričevi, rođaci, babe i dede?” Alis joj je prenela svoje nepotpuno znanje o zdravlju i uzrocima smrti svojih baba i deda i ostale rodbine. „Dobro, ako nemate nikakvih drugih pitanja, doći će sestra da vam izvadi uzorak krvi. Poslaćemo je na

analizu i trebalo bi da dobijemo rezultate za nekoliko nedelja.” Alis je zurila kroz prozor dok su se vozili Putem Storou. Napolju je bilo ledeno, mrak već beše pao u 17.30

i nije videla nikog da hrabro prkosi studeni na obalama reke Čarls. Nije bilo znakova života. Džon je isključio stereo. Nije bilo ničega što bi joj odvratilo misli od oštećene DNK i nekrotičnog moždanog tkiva.

„Biće negativan, Ali.” „Ali to neće ništa promeniti. Neće značiti da je nemam.” „Tehnički neće, ali tada će biti mnogo verovatnije da je posredi nešto drugo.” „Šta, na primer? Razgovarao si s doktorom Dejvisom. Već me je testirao na sve moguće uzroke demencije

kojih si se setio.” „Vidi, mislim da je tvoj odlazak neurologu bio trčanje pred rudu. On pogleda u tvoj niz simptoma i vidi

Alchajmerovu bolest, ali njega su naučili da to vidi, što ne znači da je u pravu. Sećaš li se onoga kad si prošle godine povredila koleno? Da si otišla kod hirurga-ortopeda, on bi u tome video pokidan ligament ili istrošenu hrskavicu i hteo bi da ti operiše koleno. On je hirurg i zato kao rešenje vidi operaciju. Ali ti samo nisi trčala nekoliko nedelja, mirovala si, pila ’brufene’ i oporavila se.Mislim da si iscrpljena i pod stresom, mislim da ti hormonske promene zbog menopauze uništavaju psihu i mislim da si u depresiji. Sve to možemo da rešimo, Ali, samo treba da se pozabavimo svakim problemom pojedinačno.”

Zvučao je kao da je u pravu. Neverovatno je da neko njenih godina ima Alchajmerovu bolest. U menopauzi je i iscrpljena je. I možda je depresivna. To je objašnjenje za to što se nije više potrudila da istraži tu dijagnozu, za to što se nije svim silama borila i protiv samog predloga takve kobne sudbine. To joj zasigurno nije svojstveno. Možda je pod stresom, možda je umorna, depresivna i u menopauzi. Možda nema Alchajmerovu bolest.

Četvrtak: 7.00: popij jutarnju dozu lekova √ Završi recenziju Eksperimentalne psihologije √ 11.00: sastanak s Denom, moja kancelarija √ 12.00: seminar uz zakusku, soba 700 √ 15.00: pregled kod savetnika za genetiku (Džon ima informacije) 20.00: popij večernju dozu lekova Stefani je sedela za svojim radnim stolom kad su ušli, ali ovoga puta se nije osmehnula. „Pre no što porazgovaramo o vašim rezultatima, da li biste želeli da se osvrnemo na neku informaciju o

kojoj smo razgovarali prošlog puta?”, upitala je.

39 avada

,,Ne”, odgovorila je Alis. „Da li i dalje želite rezultate?” „Da.” „Žao mi je što ću vam ovo reći, Alis. Test na mutaciju gena PSI vam je pozitivan.” Eto konačnog dokaza, serviranog izravno, bez šećera, bez soli, bez ičega što bi ga ublažilo. I bilo je bolno

progutati ga. Može se podvrći terapiji zamene estrogena, piti „ksanaks” i „prozak” i narednih šest meseci spavati dvanaest sati dnevno na odmoru u najluksuznijem hotelu na Filipinima, ali to ništa neće promeniti. Ima Alchajmerovu bolest. Htela je da pogleda u Džona, ali nije mogla da privoli sebe da okrene glavu.

„Kao što smo već rekli, ova mutacija je autozomno-dominantna; povezana je sa određenim razvojem Alchajmerove bolesti, tako da ovaj rezultat potkrepljuje dijagnozu koju ste već dobili.”

„Koliko iznosi procenat pogrešnih rezultata laboratorije? I kako se zove laboratorija?”, upitao je Džon. „Atena dijagnostik, i hvale se procentom pravilnih rezultata većim od devedeset devet u utvrđivanju ove

mutacije.” „Džone, rezultat je pozitivan”, kazala je Alis. Ovoga puta ga je pogledala. Njegovo lice, inače koščato i odlučno, izgledalo joj je mlitavo i nepoznato. „Žao mi je, znam da ste oboje tražili dokaz da je dijagnoza pogrešna.” „Šta ovo znači za našu decu?”, upitala je Alis. „Da, treba da mislimo i na to. Koliko imaju godina?” „Svi su u dvadesetim.” „Onda ne očekujemo da ijedno od njih već ima simptome. Verovatnoća je pedeset posto da je svako vaše

dete nasledilo ovu mutaciju, koja stoprocentno izaziva ovu bolest. Presimptomatsko ispitivanje je moguće, ali štošta treba da imamo na umu. Hoće li oni hteti da žive s tim saznanjem? Kako će im ono promeniti život? Šta ako je jedno od njih pozitivno, a drugo negativno, kako će to uticati na njihove međusobne odnose? Alis, znaju li oni uopšte za vašu dijagnozu?”

„Ne.” „Možda bi bilo dobro da im uskoro kažete. Znam da je preteško reći sve to odjednom, posebno ako imamo

u vidu to da se ni sami još niste pomirili s tim. Međutim, u slučaju progresivnog oboljenja kakvo je ovo, možete odložiti planove i reći im kasnije, ali onda možda nećete moći da im kažete onako kako ste isprva želeli. Ili možda treba to da prepustite Džonu?”

„Ne, reći ćemo im zajedno”, kazala je Alis. „Ima li ijedno od vaše dece decu?” Ana i Čarli. „Ne još”, rekla je Alis. „Ako planiraju, onda bi to za njih bila veoma korisna informacija. Ovo su neke informacije koje sam

prikupila, a koje im možete dati. Evo i moje posetnice i posetnice odličnog terapeuta koji savetuje porodice koje su bile na genetskom ispitivanju i dobile dijagnoze. Imate li još pitanja?”

„Ne, ne mogu više ničega da se setim.” „Žao mi je što nisam mogla da vam dam rezultate kojima ste se nadali.” „I meni.” Nijedno od njih nije izustilo ni reč. Ušli su u automobil, Džon je platio parking, pa su krenuli Putem Storou

u tišini. Već drugu nedelju zaredom, temperature su bile ispod nule i duvao je studen vetar. Trkači su bili prisiljeni da se zavuku u kuće, da trče na pokretnim trakama ili da jednostavno čekaju da se vreme prolepša. Alis je mrzela pokretne trake. Sedela je na suvozačevom mestu i čekala da Džon nešto kaže. Ali on nije ništa rekao. Plakao je celim putem do kuće.

40 avada

MART 2004. Alis je skinula poklopac s pregradice za ponedeljak sa svoje plastične posude za raspoređivanje lekova i

istresla sedam tabletica u skupljenu šaku. Džon je ušao u kuhinju sa ciljem, ali kad je video šta ona radi, okrenuo se na petama i izašao, kao da je naleteo na svoju obnaženu majku. Nije hteo da je gleda kako pije lekove. Mogao je da bude usred rečenice, usred razgovora, ali ako bi ona izvadila svoju plastičnu posudicu za lekove, on bi izašao iz prostorije. Razgovor završen.

Progutala je tablete uz tri gutljaja veoma vrelog čaja i opekla grlo. To iskustvo ni njoj nije bilo naročito prijatno. Sedela je za kuhinjskim stolom, duvala u čaj i slušala truptanje Džonovih koraka po spavaćoj sobi iznad sebe.

„Šta tražiš?”, povikala je. „Ništa”, zaurlao je. Verovatno svoje naočare. Već nekoliko meseci, od njihove posete savetnici za genetiku, ne traži više od nje

da mu pomaže u potrazi za njegovim ključevima ili naočarima, iako ona zna da se on i dalje muči da im uđe u trag.

Ušao je u kuhinju hitrim nestrpljivim korakom. „Mogu li da pomognem?”, upitala je. „Ne, snašao sam se.” Zapitala se šta li je razlog te nove svojeglave nezavisnosti. Pokušava li da je poštedi mentalnog opterećenja

koje iziskuje traganje za njegovim zaturenim stvarima? Vežba li za svoju budućnost bez nje? Ili ga je samo suviše sramota da traži pomoć od pacijenta obolelog od Alchajmerove bolesti? Pijuckala je

čaj, zadubljena u posmatranje slike jabuke i kruške koja je visila na zidu najmanje deset godina i slušala kako on prebira po pošti i novinama na radnoj površini iza nje.

Prošao je mimo nje i izašao u hodnik. Čula je kako se vrata plakara otvaraju. Čula je kako se vrata plakara zatvaraju. Čula je kako se fioke stola u hodniku otvaraju pa zatvaraju.

„Jesi li spremna?”, doviknuo je. Iskapila je čaj i izašla u hodnik. Bio je u kaputu, s naočarima u razbarušenoj kosi i ključevima u ruci. „Jesam”, kazala je Alis, pa je krenula napolje za njim. Početak proleća u Kembridžu nepouzdan je i gnusan lažov. Još nije bilo pupoljaka na drveću, niti tulipana

dovoljno odvažnih i glupih da se promole kroz već mesec dana star pokrov skorelog snega, niti ikakvog cvrkuta u pozadini. Ulice su i dalje bile sužene zbog čađavih snežnih smetova. Sve što bi se otkravilo kad bi malo otoplilo sredinom dana ponovo bi se smrzlo s naglim padom temperature u kasno popodne, pa bi se puteljci na Harvardu i gradski pločnici pretvorili u opasne stazice od pocrnelog leda. Zbog datuma u kalendaru, svi su se samo osećali uvređeno i prevareno, svesni da je svuda već proleće i da ljudi nose majice kratkih rukava i da se bude uz cvrkut crvendaća. Tu se ni po čemu nije videlo da studen i čemer popuštaju, i jedine ptice koje je Alis čula dok su koračali kroz kampus bile su vrane.

Džon je pristao da svakog jutra pešači s njom do Harvarda. Rekla mu je kako ne želi da rizikuje da će se izgubiti. Zapravo, jednostavno je htela da povrati te nekadašnje trenutke s njim, da probudi njihovu nekadašnju zajedničku jutarnju tradiciju. Nažalost, kako su smatrali da je rizik da će ih udariti automobil manji nego rizik da će se povrediti ukoliko se okliznu na zaleđenom pločniku, koračali su jedno iza drugog, i nisu razgovarali.

Šljunak joj je upao u desnu čizmu. Premišljala se da li da zastane na putu i da ga istrese ili da pričeka da dođu do kafića Kod Džerija. Da bi ga istresla, morala bi da održava ravnotežu nasred puta na jednoj nozi, a drugu da izloži ledenom vazduhu. Rešila je da istrpi tu neprijatnost dok bude prelazila preostala dva bloka.

Smešten u Masačusetskoj aveniji, na pola puta između Portera i Harvardskog trga, kafić Kod Džerija je postao kembričko utočište za zavisnike od kofeina mnogo pre invazije Starbaksa3. Meni koji je u ponudi imao kafe, čaj, peciva i sendviče, ispisan kredom velikim slovima na tabli iza šanka, nije se menjao još otkako je Alis pohađala postdiplomske studije. Samo na cenama na desnoj polovini primećivali su se dokazi skorašnjih

3 Međunarodni lanac kafeterija (Prim. Prev.)

41 avada

promena; bile su okružene prahom krede u obliku pravougaone školske gumice i ispisane rukopisom koji nije pripadao autoru ponuda sleva. Alis je zagledala tablu, zbunjena.

„Dobro jutro, Džes, kafu i zemičku sa cimetom”, kazao je Džon. ,,I za mene isto”, kazala je Alis. „Ti ne voliš kafu”, rekao je Džon. „Volim.” „Ne, ne voliš. Dajte joj čaj s limunom.” „Hoću kafu i zemičku.” Džes je pogledala u Džona da vidi hoće li biti odgovora, ali rasprava je zamrla. ,,U redu, onda dve kafe i dve zemičke”, rekla je Džes. Pošto su izašli, Alis je otpila gutljaj. Imao je rezak i neprijatan ukus, nimalo nalik na svoj prekrasan miris. ,,I kakva je kafa?”, upitao je Džon. „Divna.” Dok su koračali kroz kampus, Alis je pila svoju kafu, koja joj je bila odvratna, samo da bi prkosila Džonu.

Jedva je čekala da ostane sama u svojoj kancelariji i da baci ostatak tog gnusnog napitka. Osim toga, očajnički je želela da istrese šljunak iz čizme.

Pošto je skinula čizme i bacila kafu u smeće, najpre je otvorila svoj inboks. Prvo je pročitala imejl od Ane. Zdravo, mama, Voleli bismo da izađemo na večeru, ali to će ove nedelje biti veoma teško s obzirom na Čarlijevo suđenje. Šta kažeš na

sledeću nedelju? Koji dani odgovaraju tebi i tati? Mi smo slobodni svake večeri osim četvrtkom i petkom. Ana Netremice je zurila u podrugljiv kursor koji je spremno treperio na kompjuterskom ekranu i pokušala da

smisli reči koje želi da upotrebi u odgovoru. Pretvaranje njenih misli u glas, trag mastila na papiru ili slova na kompjuterskom ekranu često je iziskivalo svestan napor i nagovaranje. I uopšte nije bila sigurna kako se koje reči pišu, a nekada ju je učiteljica nagrađivala zlatnim zvezdicama i pohvalama zbog vrsnog umeća.

Zazvonio je telefon. „Zdravo, mama.” „O dobro je, baš sam htela da ti odgovorim na mejl.” „Nisam ti poslala nikakav mejl.” Nesigurna u sebe, Alis je ponovo pročitala poruku na ekranu. „Upravo sam ga pročitala. Čarli ima suđenje ove nedelje...” „Mama, Lidija je.” „O, kako to da si ti ustala ovako rano?” „Uvek sam budna u ovo vreme. Htela sam da pozovem tebe i tatu sinoć, ali bilo je previše kasno po vašem

vremenu. Upravo sam dobila neverovatnu ulogu u komadu po imenu Uspomena na vodu. Režiser je fenomenalan i predstava će se igrati šest puta u maju. Mislim da će biti zaista dobra, a trebalo bi da s tim režiserom skrenem mnogo pažnje na sebe. Nadala sam se da bi možda ti i tata mogli doći da me gledate kako igram?”

Na osnovu Lidijine povišene intonacije na kraju rečenice i ćutnje koja je usledila, Alis je znala da je na nju red da nešto kaže, ali i dalje se trudila da shvati sve što je Lidija upravo rekla. Bez pomoći sagovornikovih vizuelnih signala, razgovori telefonom često su je zbunjivali. Reči bi se ponekad sudarile, bilo joj je teško da predvidi i prati nagle promene teme, i njeno razumevanje je trpelo. Iako joj je i pisanje zadavalo niz poteškoća, mogla je da ih sakrije jer nije morala da odgovori istog časa.

„Slobodno reci ako nećeš”, kazala je Lidija. „Ne, hoću, ali...” „Ili ako si previše zauzeta, šta god. Znala sam da je trebalo da pozovem tatu.” „Lidija...” „Nema veze, moram da idem.”

42 avada

Spustila je slušalicu. Alis je zaustila da kaže kako treba da proveri sa Džonom, da će ona rado doći samo ako on bude mogao da odsustvuje iz laboratorije. Međutim, ukoliko on ne bude mogao da pođe, ona neće putovati na drugi kraj države bez njega, pa će morati da smisli nekakav izgovor. Iz straha da će se izgubiti ili zbuniti daleko od kuće, izbegavala je putovanja. Odbila je ponudu da govori na Univerzitetu Djuk sledećeg meseca i bacila formular za prijavu za učešće na jezičkoj konferenciji kojoj je prisustvovala svake godine otkako je diplomirala. Želela je da gleda Lidijinu predstavu, ali ovoga puta će njen odlazak zavisiti od Džona.

Držala je telefon i pomišljala da pozove Lidiju. Na kraju ga je ipak spustila. Zatvorila je nenapisan odgovor Ani i otvorila nov imejl da bi ga poslala Lidiji. Zurila je u treperav kursor, prstiju skamenjenih na tastaturi. Baterija u njenom mozgu bila je pri kraju.

,,Hajde”, bodrila je samu sebe, poželevši da može da prikači nekoliko provodnih kablova na glavu da bi se nekako pokrenula.

Danas nema vremena za Alchajmerovu bolest. Mora da odgovori na imejlove, da napiše predlog za stipendiju, da održi čas i pohađa seminar. I da uveče ode na trčanje. Možda će joj trčanje malo razbistriti um.

Alis je stavila u čarapu listić papira sa svojim imenom, adresom i brojem telefona. Naravno, ako se toliko

zbuni da ne uspe da nađe put do kuće, možda neće imati ni toliko razuma da se seti da nosi sa sobom tu korisnu informaciju. No ipak je rešila da preduzme tu meru predostrožnosti.

Trčanje joj je sve manje pomagalo da razbistri misli. Zapravo, u poslednje vreme je imala osećaj da fizički juri odgovore na beskonačnu bujicu odbeglih pitanja. Ma koliko se bacakala, nikako nije uspevala da ih stigne.

Šta bi trebalo da radim? Pila je lekove, spavala šest do sedam seti noću i obavljala svakodnevne poslove na Harvardu. Osećala se kao prevarant, pretvarala se da je harvardski profesor bez neurodegenerativnog oboljenja, svakodnevno je radila kao da je sve sasvim u redu i kao da će tako i ostati.

Nije bilo mnogo merila njenog radnog učinka i odgovornosti na poslu. Nije morala da vodi nikakve knjige, da ispunjava norme dnevnog postignuća, niti da piše i predaje izveštaje. Imala je prostora za greške, ali koliko? Njena kognitivna sposobnost naposletku će toliko oslabiti da će to svi primetiti i niko to neće trpeti. Zeli da napusti Harvard pre toga, pre no što počnu da je ogovaraju i sažaljevaju, ali ne može ni da pretpostavi kada će se to dogoditi.

Mada ju je plašila pomisao da će ostati predugo, pomisao na napuštanje Harvarda plašila ju je mnogo, mnogo više. Ko je ona ako nije profesorka psihologije na Harvardu?

Treba li da pokuša da provodi što više vremena sa Džonom i svojom decom? Šta bi to značilo u praksi? Da će sedeti sa Anom dok ona bude kucala svoje sudske naloge, da će pratiti Toma u njegovim vizitama, da će posmatrati Lidiju na času glume? Kako da im kaže da postoji pedeset posto verovatnoće da će svako od njih prolaziti kroz ovo kroz šta ona sad prolazi? Šta ako je budu okrivili i zamrzeli kao što ona krivi i mrzi svog oca?

Prerano je da Džon ode u penziju. Koliko slobodnog vremena on može da uzme a da ne uništi svoju karijeru? Koliko je njoj vremena ostalo? Dve godine? Dvadeset godina?

Iako Alchajmerova bolest obično brže napreduje ukoliko je posredi njen rani oblik, ljudi zahvaćeni njom često žive s bolešću mnogo duže jer ta bolest uma prebiva u relativno mladim i zdravim telima. Moguće je da će Alis poživeti sve do surovog kraja. Neće biti kadra da jede bez tuđe pomoći, neće moći da govori, neće moći da prepozna Džona i svoju decu. Ležaće sklupčana u položaju fetusa i, pošto će zaboraviti da guta, dobiće upalu pluća. A Džon, Ana, Tom i Lidija saglasiće se da ne treba da je leče antibioticima, mučeni krivicom jer osećaju zahvalnost zbog toga što će nešto napokon ubiti njeno telo.

Prestala je da trči, sagnula se i povratila lazanje koje je pojela za ručak. Proći će još nekoliko nedelja pre no što se sneg otopi dovoljno da ih spere.

Znala je tačno gde se nalazi. Bila je na putu ka kući, ispred Episkopalne crkve svih svetih, samo nekoliko

blokova udaljena od kuće. Znala je tačno gde se nalazi, ali nikad se u životu nije osećala izgubljenije. Crkvena zvona su zazvonila i podsetila je na časovnik njenog dede i njene bake. Okrenula je okruglu gvozdenu kvaku na vratima crvenim poput paradajza i, poslušavši svoj nagon, ušla u crkvu.

43 avada

Laknulo joj je kad je videla da unutra nema nikoga, jer još ne beše smislila razumljivu priču za to što je ušla. Majka joj je bila Jevrejka, ali njen otac je navaljivao da ona i En budu odgajane u katoličkom duhu. Zato je u detinjstvu svake nedelje išla na misu, pričešćivala se, ispovedala i krstila, ali kako njena majka nikad nije učestvovala ni u čemu od toga, Alis je u mladosti posumnjala u istinitost tih verovanja. A kako od katoličke crkve nije dobila zadovoljavajući odgovor, nikad nije postala pravi vernik.

Svetlost uličnih svetiljki ulazila je kroz gotske vitraže i videla se gotovo cela unutrašnjost crkve. Na svakom vitražu bio je naslikan Isus, odeven u crveno-bele halje, u ulozi pastira ili iscelitelja čudotvorca. Desno od oltara, stajao je natpis: BOG JE NAŠE UTOČIŠTE I SNAGA, NAŠA POMOĆ U NEVOLJI.

Alis nije mogla da bude u većoj nevolji i silno je želela da zatraži pomoć. Međutim, osećala se kao uljez, nevernik koji je ne zaslužuje. Ko je ona da traži pomoć od Boga u čije postojanje nema sigurnu veru, u crkvi o kojoj ne zna ništa?

Sklopila je oči, osluškujući smirujuće talase udaljenog saobraćaja nalik na okean i pokušala da otvori svoj um. Ne zna koliko je sedela na klupi presvučenoj' plišom u toj hladnoj, mračnoj crkvi, čekajući odgovor. Nije došao. Ostala je još malo, nadajući se da će ući sveštenik ili neki parohijan i da će je upitati zašto je došla. Sad je imala objašnjenje. Ali niko nije došao.

Setila se posetnica koje su joj dali doktor Dejvis i Stefani Aron. Možda bi trebalo da porazgovara sa socijalnim radnikom ili terapeutom. Možda bi oni mogli da joj pomognu. Utom joj je sinuo odgovor, sasvim jednostavan i jasan.

Razgovaraj sa Džonom. Nije bila spremna za napad koji je usledio kad je kročila u kuću. „Gde si bila?”, upitao ju je Džon. „Na trčanju.” „Trčala si sve ovo vreme?” „Bila sam i u crkvi.” ,,U crkvi? Ne mogu ovo da podnesem, Ali. Gle, ti ne piješ kafu i ne ideš u crkvu.” Osetila je miris alkohola u njegovom dahu. „Pa, danas sam pila kafu i išla u crkvu. “ „Trebalo je da večeramo s Bobom i Sarom. Morao sam da ih pozovem i da otkažem, zar se ne sećaš?” Večera s njihovim prijateljima Bobom i Sarom. Imala je to zabeleženo u kalendaru. „Zaboravila sam. Imam Alchajmerovu bolest.” „Nisam imao predstavu gde si, jesi li se izgubila. Moraš početi da nosiš mobilni sa sobom sve vreme.” „Ne mogu da ga nosim sa sobom kad trčim, nemam džepove.” „Onda ga zalepi za glavu lepljivom trakom, ne zanima me, neću da prolazim kroz ovo svaki put kad ti

zaboraviš da treba negde da se pojaviš.” Ušla je za njim u dnevnu sobu. Seo je na kauč, uzeo piće i nije hteo da pogleda naviše u nju. Graške znoja

na njegovom čelu bile su iste kao kapljice na zamagljenoj čaši njegovog viskija. Oklevala je, a zatim mu je sela u krilo, snažno ga zagrlila oko ramena dodirujući šakama svoje laktove, prislonila uho uz njegovo i pustila da sve izađe iz nje.

„Žao mi je što imam ovo. Ne smem ni da mislim o tome koliko će se pogoršati. Ne smem ni da mislim na to da ću jednog dana gledati u tebe i da neću znati ko si.”

Pratila je prstima liniju njegove vilice, brade i neuvežbanih bora smejalica. Obrisala mu je znoj sa čela i suze iz očiju.

„Jedva dišem kad razmišljam o tome. Ali moramo da razmišljamo o tome. Ne znam koliko ću te još dugo poznavati. Treba da razgovaramo o onome što nas čeka.”

Nagnuo je čašu, iskapio je pa posrkao preostale kapljice iz leda. Zatim ju je pogledao sa silnom tugom i strahom u očima, koje nikad ranije nije videla.

„Ne znam mogu li.”

44 avada

APRIL 2004. Ma koliko pametni bili, nisu uspeli da sastave konačan dugoročan plan. Bilo je toliko nepoznatih da bi ih

jednostavno svrstali pod x, a najvažnija je bila: kojom će brzinom bolest napredovati? Šest godina ranije, zajedno su uzeli godinu dana plaćenog odsustva da bi napisali Od molekula do uma, te im je oboma ostalo još godinu dana pre no što budu mogli da uzmu još jednu. Hoće li ona izdržati toliko? Zasad su odlučili da ona treba da završi tekući semestar, da izbegava putovanja kad god je moguće i da provedu leto na Kejpu. Mogli su da planiraju najdalje do avgusta.

Saglasili su se da još nikome neće reći, osim svojoj deci. To neizbežno saopštenje, razgovor zbog kojeg su se najviše mučili, odviće se baš tog jutra uz đevreke, voćnu salatu, meksičku fritatu, mimoze i čokoladna jaja.

Već mnogo godina se nisu svi okupili da proslave Uskrs. Ana je uskršnje vikende ponekad provodila sa Čarlsovom porodicom u Pensilvaniji, Lidija je poslednjih nekoliko godina ostajala u Los Anđelesu a pre toga negde u Evropi, a Džon je već nekoliko godina provodio Uskrs na konferenciji u Bolderu. Trebalo im je mnogo truda da nagovore Lidiju da dođe ove godine. Kako su pripreme za predstavu uveliko tekle, tvrdila je da ne može da priušti sebi da propusti probu niti da plati avionsku kartu, ali Džon ju je ipak ubedio da odvoji dva dana i platio joj je putne troškove.

Ana je odbila mimozu i bladi meri, pa je jaja punjena karamelom, koja je jela kao kokice, zahvala hladnom vodom. No pre no što je iko uspeo i da posumnja da je trudna, Ana se upustila u podrobnu priču o predstojećem unutarmateričnom oplođavanju.

„Bili smo kod specijaliste za plodnost u Brigamu i nije mu jasno u čemu je problem. Moje jajne ćelije su zdrave i imam ovulaciju svakog meseca, a sa Čarlijevom spermom je sve u redu.”

„Ana, molim te, ne verujem da hoće da slušaju o mojoj spermi”, kazao je Čarli. „Dobro, istina je, i mnogo me nervira. Probala sam čak i akupunkturu, ali ne pomaže. Osim što su migrene

prestale. Dobro, makar znamo da mogu da zatrudnim. U utorak počinjem sa injekcijama hormona za stimulaciju folikula, sledeće nedelje ću dobiti nešto što će mi osloboditi jajne ćelije, a onda će me oploditi Čarlijevom spermom.”

„Ana”, opomenuo ju je Čarli. „Pa hoće, i nadajmo se da ću već sledeće nedelje biti trudna!” Alis je privolela sebe da se osmehne u znak podrške, prikrivši strah iza stisnutih zuba. Simptomi

Alchajmerove bolesti ispoljavaju se tek posle reproduktivnog doba, pošto se deformisani gen nesvesno prenese na sledeću generaciju. Šta bi bilo kad bi Ana znala da u svakoj ćeliji svog tela nosi taj gen, tu sudbinu? Da li bi ipak zatrudnela ili bi preduzela mere predostrožnosti da to spreči? Da li bi htela da se izlaže riziku nasumičnog procesa mejoze? Njene oči boje ćilibara, Džonov orlovski nos i njen presenilin-1. Naravno, ona sad ne bi mogla da zamisli život bez njih. Ali pre no što je rodila decu, pre no što je spoznala tu suštinsku, dotad neznanu vrstu ljubavi koja je došla s njima, da li bi odlučila da je bolje za sve da ih ne rodi? Da li bi Ana odlučila isto?

Ušao je Tom, izvinjavajući se zbog toga što kasni i bez svoje nove devojke. Tim bolje. To je i trebalo da bude isključivo porodičan skup. Alis ionako nije mogla da se seti kako se ta devojka zove. Otišao je pravo u trpezariju, verovatno zabrinut da je propustio priliku da se najede, pa se vratio u dnevnu sobu sa širokim osmehom i pretrpanim tanjirom. Seo je na kauč pokraj Lidije, koja je držala skripta u ruci i, sklopljenih očiju, izgovarala tekst u sebi. Svi su bili tu. Kucnuo je čas.

„Vaš otac i ja želimo da razgovaramo s vama o nečemu važnom i hteli smo da sačekamo da se sve troje okupite.”

Pogledala je u Džona. On je klimnuo glavom i stegnuo joj šaku. „Već neko vreme imam izvesne poteškoće s pamćenjem i u januaru su mi dijagnosticirali ranu

Alchajmerovu bolest.” Časovnik na kaminu je glasno otkucao, kao da ga je neko pojačao; tako je zvučao kad nikog više ne bi bilo

u kući. Tom je sedeo skamenjen, a viljuška mu je zastala na pola puta između tanjira i usta. Trebalo je da ga sačekaju da završi s jelom.

„Jesu li sigurni da je posredi Alchajmerova bolest? Jesi li dobila drugo mišljenje?”, upitao je. „Išla je na genetsko ispitivanje. Ima mutaciju gena presenilin-1”, rekao je Džon.

45 avada

„Da li je autozomno-dominantna?”, upitao je Tom. „Jeste.” Rekao mu je više, ali samo očima. „Šta to znači? Tata, šta si mu to rekao?”, upitala je Ana. „To znači da mi imamo pedeset posto šanse da dobijemo Alchajmerovu bolest”, rekao je Tom. „A moja beba?” „Još nisi ni trudna”, rekla je Lidija. „Ana, ako imaš mutaciju, to će važiti i za tvoju decu. Svako dete koje budeš imala imaće pedeset posto

šanse da je nasledi”, objasnila je Alis. „Pa šta da radimo? Da li da se testiramo?”, upitala je Ana. „Možete”, rekla je Alis. „Gospode bože, šta ako je imam? Onda će je i moja beba možda imati”, jadikovala je Ana. „Verovatno će već biti leka kad naša deca budu u maminim godinama”, rekao je Tom. „Ali neće ga biti za nas — to hoćeš da kažeš? Dakle, moja deca će biti dobro, ali zato ću ja biti bezumni

zombi?” „Dosta, Ana!”, brecnuo se Džon. Vilica mu se zgrčila, a lice mu se zacrvenelo. Deset godina ranije, poslao bi Anu u njenu sobu. Umesto da

to učini, snažno je stegao Alisinu šaku i pomerio nogu. Postao je nemoćan u mnogo čemu. „Izvinjavam se”, rekla je Ana. „Vrlo je moguće da će postojati preventivna terapija kad budete u mojim godinama. To je jedan od razloga

za to što treba da saznate imate li mutaciju. Ako je imate, moći ćete da se lečite mnogo pre nego što se ispolje prvi simptomi, a nadajmo se da se to nikad neće dogoditi”, kazala je Alis.

„Mama, kakvu terapiju sad imaju, za tebe?”, upitala je Lidija. „Pijem antioksidantske vitamine, ’aspirin’, ’statin’ i dva leka koji imaju funkciju neurotransmitera.” „Hoće li oni sprečiti napredak bolesti?”, upitala je Lidija. „Možda, na neko vreme, ne znaju ništa zasigurno.” ,A šta je s lekovima koji su na kliničkom ispitivanju?”, upitao je Tom. „Trenutno to istražujem”, rekao je Džon. Džon je počeo da razgovara s naučnicima i lekarima u Bostonu koji su istraživali molekularnu etiologiju

Alchajmerove bolesti, da bi video kolike su njihove nade u delotvornost lekova koji su trenutno na kliničkom ispitivanju. Džon je biolog koji se bavi proučavanjem kancerogenih ćelija, a ne neuronaučnik, ali nije mu teško da shvati ćelijske zločince koji haraju po nekom drugom sistemu. Svi oni govore istim jezikom - vezivanje za receptore, fosforilacija, transkripciona regulacija, vezikule obložene klatrinom, sekretaze. Kao da poseduje člansku karticu najekskluzivnijih klubova, činjenica da je profesor na Harvardu davala mu je kredibilitet i omogućavala mu pristup vodećim stručnjacima Bostonskog udruženja za proučavanje Alchajmerove bolesti. Ukoliko bolji lek postoji ili će uskoro postojati, Džon će to saznati za nju.

,Ali mama, izgledaš mi sasvim dobro. Biće da te je zahvatila zaista vrlo rano, ja ne bih ni pretpostavio da nešto nije kako treba”, rekao je Tom.

„Ja sam znala”, rekla je Lidija. „Ne da ima Alchajmerovu bolest, već da nešto nije kako treba.” „Kako?”, upitala je Ana. „Pa tako što ju je, recimo, ponekad teško razumeti kad razgovaramo telefonom, i tako što mnogo ponavlja

nešto što je već rekla. Ili se ne seća nečeg što sam joj rekla pet minuta ranije. Za Božić nije mogla da se seti kako se pravi puding.”

„Koliko dugo to primećuješ?”, upitao je Džon. „Najmanje godinu dana.” Alis nije primetila da se simptomi ispoljavaju već toliko dugo, ali verovala joj je. I slutila je Džonovo

poniženje. „Ja moram da znam imam li to. Hoću da se testiram. Zar vi nećete da se testirate?”, upitala je Ana. „Mislim da bi mi bilo gore da živim u strahu i neznanju, sve i da je imam”, rekao je Tom.

46 avada

Lidija je sklopila oči. Svi su čekali. Alis se bavila besmislenom idejom da Lidija nastavlja da uči svoj tekst ili da je zaspala. Posle neprijatne tišine, otvorila je oči i rekla: „Ja ne želim da znam.”

Lidija je uvek sve radila drugačije. Bilo je neobično tiho u Zgradi Vilijam Džejms. Nije bilo uobičajenog žamora studenata po hodnicima —

pitanja, rasprave, šale, vajkanja, hvalisanja, očijukanja. U proleće, pred ispite, studenti bi uglavnom u velikom broju napustili kampus i povukli se u svoje sobe u domovima i kabine u bibliotekama, ali to je trebalo da se desi tek za nedelju dana. Većina studenata kognitivne psihologije po rasporedu je trebalo da provede ceo dan na posmatranju proučavanja magnetnorezonantne tomografije u Carlstaunu. Možda je to danas.

Ma šta bilo razlog tome, Alis je bila srećna zbog toga što joj se ukazala prilika da obavi mnogo posla bez ikakvog ometanja. Rešila je da ne svraća Kod Džerija na čaj na putu ka kancelariji i sad se kajala zbog toga. Prijalo bi joj malo kofeina. Pročitala je članke u najnovijem Lingvističkom žurnalu, sastavila završni ispit za kurs motivacije i emocije, pa je odgovorila na sve zapostavljene imejlove. Sve je to uradila a da telefon nijednom nije zazvonio, niti je ko pokucao na vrata.

Stigla je kući pre no što je shvatila da je zaboravila da ode Kod Džerija. I dalje joj se pio taj čaj. Ušla je u kuhinju i pristavila čajnik. Časovnik mikrotalasne pećnice pokazivao je 4.22 ujutro.

Pogledala je kroz prozor. Videla je mrak i svoj odraz na staklu. Bila je u spavaćici. Zdravo, mama, Unutarmaterična inseminacija nije bila uspesna. Nisam trudna. Nisam uzrujana koliko sam mislila da ću biti (a

Čarlsu je izgleda laknulo). Nadajmo se da će i moj drugi test biti negativan. Saznaćemo sutra. Tom i ja ćemo svratiti da obavestimo tebe i tatu o rezultatima.

Voli te Ana. Izgledi da su oboje negativni na mutaciju smanjili su se od slabih na malo verovatne kad nisu stigli kući ni

sat kasnije nego što ih je Alis očekivala. Da su oboje negativni, vrlo kratko bi se zadržali kod Stefani. „Oboje ste dobro”, kazala bi Stefani. „Hvala najlepše”, odgovorili bi oni i izašli. Možda je Stefani danas jednostavno zakasnila. Možda su Ana i Tom sedeli u čekaonici mnogo duže no što je Alis zamišljala.

Izgledi su se naglo srozali s malo verovatnih na beskonačno male kad su napokon ušli u kuću. Da su oboje negativni, jednostavno bi to odmah istrtljali ili bi se to, neobuzdano i razdragano, ukazalo na njihovim licima. Oni su pak potiskivali to svoje znanje ispod površine dok su ulazili u dnevnu sobu, razvlačeći vreme života pre no sto se ovo dogodilo najviše što mogu, vreme pre no što će biti primorani da oslobode tu groznu informaciju koju su toliko očigledno držali u sebi.

Seli su na kauč jedno do drugog, Tom sleva a Ana zdesna, kao što su sedeli na zadnjem sedištu automobila kad su bili deca. Tom je bio levoruk i voleo je da sedi do prozora, a Ani nije smetalo da bude u sredini. Sad su sedeli bliže jedno drugom nego ikada i, kad je Tom pružio ruku i uhvatio njenu, ona nije zaurlala: „Mama, Tomi me dira!”

„Ja nemam mutaciju”, kazao je Tom. „Ali ja imam”, rekla je Ana. Alis pamti da se po Tomovom rođenju osećala veoma blagosloveno jer je ostvarila ideal — rodila je i

dečaka i devojčicu. Dvadeset šest godina kasnije, taj blagoslov se pretvorio u prokletstvo. Alisina fasada stoičke roditeljske snage se smrvila i zaplakala je.

„Žao mi je”, rekla je. „Sve će biti u redu, mama. Kao što si rekla, naći će neki preventivan lek”, kazala je Ana. Dok je kasnije razmišljala o tome, Alis je uočila ironiju. Ana je, makar spolja, delovala najjače. Najviše ih je

tešila. Međutim, to je nimalo nije iznenadilo. Ana liči na majku više i od Toma i od Lidije. Ima Alisinu kosu, ten i temperament. I majčin presenilin-1.

„Pokušaću s veštačkom oplodnjom. Već sam razgovarala sa svojim doktorom i obaviće genetsko ispitivanje embriona pre implantacije. Po jednu ćeliju iz svakog embriona testiraće na mutaciju i implantiraće samo one koji nemaju mutaciju. Tako ćemo zasigurno znati da moja deca nikad neće dobiti ovo.”

47 avada

Bila je to prilično dobra vest. No dok su svi ostali nastavili da joj se vesele, Alis je u njoj osetila i malo gorčine. Uprkos tome što je prekorevala sebe, zavidela je Ani na tome što može da uradi ono što Alis nije mogla — da zaštiti svoju decu. Ana nikad neće morati da sedi naspram svoje kćeri, svog prvorođenog deteta, i da je gleda kako se upinje da shvati vest da će jednoga dana oboleti od Alchajmerove bolesti. Volela bi da su ta dostignuća u reproduktivnoj medicini bila dostupna i njoj. Ali onda bi embrion iz kojeg bi se razvila Ana bio odbačen.

Prema rečima Stefani Aron, s Tomom je sve u redu, ali on nije izgledao tako. Bio je bled, potresen, slab. Alis je mislila da će negativan rezultat za makar jedno od njih predstavljati olakšanje, jednostavno i jasno. Ali oni su porodica, povezuju ih prošlost, DNK i ljubav. Ana je njegova starija sestra. Naučila ga je da pravi balone od žvakaće gume i da ih buši uz oštar prasak. I uvek mu je davala svoj slatkiš za Noć veštica.

„Ko će reći Lidiji?”, upitao je Tom. „Ja ću”, kazala je Ana.

48 avada

MAJ 2004. Alis je prvi put pomislila da zaviri unutra nedelju dana pošto su joj postavili dijagnozu, ali nije. Kolačići

sreće, horoskopi, tarot karte i domovi za negu starih i bolesnih jednostavno joj nisu bili zanimljivi. Iako joj je svakim danom bila sve bliža, Alis nije žurila da baci pogled na svoju budućnost. Tog se jutra nije dogodilo ništa posebno što bi pobudilo njenu znatiželju ili smelost da zaviri u Centar za negu starih i bolesnih Maunt obern. Ali danas je to uradila.

Predvorje je ničim nije zastrašilo. Okean u akvarelu visio je na zidu, pod je bio zastrt izbledelim orijentalnim tepihom, a žena preterano našminkanih očiju i blistavocrne kratke kose sedela je za radnim stolom ukošenim ka ulaznim vratima. To bi se predvorje gotovo moglo pobrkati s predvorjem hotela, ali blag miris medikamenata i nedostatak prtljaga, portira i sveopšteg dolaženja i odlaženja nisu odgovarali hotelskoj atmosferi. Ljudi koji tu borave jesu stanari, a ne gosti.

„Izvolite”, kazala je žena. „Kažite mi: da li se ovde starate o pacijentima obolelim od Alchajmerove bolesti?” „Da, imamo odeljenje koje je posebno namenjeno takvim pacijentima. Hoćete li da ga pogledate?” ,,Da.” Pošla je za ženom do liftova. „Tražite smeštaj za roditelja?” ,,Da”, slagala je Alis. Čekale su. Poput većine ljudi koje su prevozili, i liftovi su bili stari i sporo su reagovali. „Lepa vam je ogrlica”, kazala je žena. ,,Hvala.” Alis je dodirnuh vrh grudne kosti i protrljala plave dragulje na leptirovim krilima majčine barokne ogrlice.

Njena majka ju je nosila samo za godišnjicu braka i kad bi odlazila na venčanja, pa ju je, poput nje, i Alis čuvala isključivo za posebne prilike. Međutim, u njenom kalendaru nije bilo posebnih prilika, a ogrlica joj se dopadala, pa ju je probala jednog dana prošlog meseca dok je bila u farmerkama i majici kratkih rukava. Izgledala je savršeno.

Osim toga, volela je podsećanja na leptire. Pamti kako je imala šest ili sedam godina i oplakivala sudbinu leptirova u dvorištu pošto je saznala da žive samo nekoliko dana. Majka ju je tešila, govoreći joj da ne tuguje zbog leptirova, da to što im je život kratak ne mora da znači da je tragičan. Gledajući ih kako lete na toplom suncu, među belim radama u njihovom vrtu, majka joj je kazala: Vidiš, život im je prekrasan. Alis je i toga volela da se seća.

Izašle su na trećem spratu i zaputile se dugim hodnikom zastrtim tepihom, ušle kroz neoznačena dvokrilna vrata i stale. Žena je pokazala na vrata kad su se automatski zatvorila za njima.

„Posebno odeljenje za negu bolesnika obolelih od Alchajmerove bolesti je zaključano, što znači da ne možete dalje od ovih vrata ukoliko ne znate šifru. “

Alis je pogledala u tastaturu na zidu pokraj vrata. Brojevi su bili okrenuti naopako i raspoređeni unatrag zdesna-nalevo.

„Zašto su brojevi ovako poređani?” „O, pa da stanari ne bi naučili i zapamtili šifru.” To joj je delovalo kao nepotrebna mera opreza. Da mogu da zapamte šifru, ne bi ni morali da budu ovde, zar ne? „Ne znam da li ste već doživeli to s vašim roditeljem, ali noćne skitnje i nemir vrlo su česti kod osoba

obolelih od Alchajmerove bolesti. Naše odeljenje dozvoljava pacijentima da lutaju okolo u svako doba, ali treba da budu bezbedni i ne smemo da dozvolimo da se izgube. Ne dajemo im lekove za umirenje uveče niti im zabranjujemo da izlaze iz svojih soba. Trudimo se da održe što više slobode i nezavisnosti. Znamo da je to važno njima i njihovim porodicama.”

Sedokosa ženica u ružičasto-zelenom šlafroku sa cvetnim desenom obratila se Alis. „Vi niste moja kći.” „Ne, žao mi je, nisam.” „Vratite mi moj novac!”

49 avada

„Ona ti nije uzela novac, Evelin. Tvoj novac je u tvojoj sobi. Pogledaj u najvišoj fioci komode, mislim da si ga tamo ostavila.”

Žena je osmotrila Alis sumnjičavo i s gađenjem,ali onda je poslušala savet autoriteta pa se vratila u svoju sobu vukući stopala u prljavim belim frotirnim papučama.

„Ima novčanicu od dvadeset dolara, ali stalno je skriva iz straha da će joj je neko ukrasti. Onda, naravno, zaboravi gde ju je stavila i sve optužuje da su joj je uzeli. Pokušali smo da je nagovorimo da je potroši ili stavi u banku, ali neće. Jednom će zaboraviti da je ima, pa će se sve to završiti.”

Pošteđene Evelinine paranoidne istrage, neometano su produžile ka zajedničkoj prostoriji na kraju hodnika. Unutra su stari ljudi ručali za okruglim stolovima. Kad je malo bolje pogledala, Alis je primetila da su to uglavnom starice.

„Imate samo tri muškarca?” „Zapravo, samo dva od trideset dva stanara jesu muškarci. Harold dolazi svakog dana da obeduje sa

svojom ženom.” Poput dece, dvojica muškaraca obolela od Alchajmerove bolesti sedela su zajedno za posebnim stolom.

Prostor između stolova bio je zakrčen šetačima. Žene su mahom sedele u invalidskim kolicima. Gotovo svi su imali retku sedu kosu i upale oči uveličane debelim staklima naočara i svi su jeli veoma sporo. Nije bilo druženja, razgovora, čak ni između Harolda i njegove žene. Tišinu su remetili samo žvakanje, mljackanje i isprekidano pevušenje žene koja je istovremeno jela i iznova pevušila pesmu Pod sjajem srebrnog meseca. Niko se nije ni protivio ni pljeskao.

Pod sjajem srebrnog meseca. „Kao što verovatno pretpostavljate, ovo je naša trpezarija i prostorija za zajedničke aktivnosti. Stanari ovde

doručkuju, ručaju i večeraju u isto vreme svakog dana. Predvidljiva rutina je važna. Ovde se održavaju i aktivnosti. Kuglanje i bacanje vrećice, kvizovi, ples, muzika i zanatske veštine. Jutros su napravili ove prekrasne kućice za ptice. Takođe, imamo nekoga ko im svakodnevno čita novine kako bi bili u toku.”

Pod sjajem „Naši stanari imaju obilje mogućnosti da što više angažuju i obogate svoje telo, a i svoj um.” srebrnog meseca. „A članovi porodice i prijatelji uvek su dobrodošli da učestvuju u svim aktivnostima i mogu da obeduju sa

svojim voljenima.” Alis nije videla nikog voljenog osim Harolda. Nije više bilo ni muževa, ni žena, ni unuka, ni prijatelja. „Imamo i veoma stručno medicinsko osoblje za slučaj da nekome od naših stanara zatreba dodatna nega.” Pod sjajem srebrnog meseca. „Imate li ijednog stanara mlađeg od šezdeset godina?” „A ne, mislim da najmlađi ima sedamdeset. Prosečna starost je osamdeset dve — osamdeset tri godine.

Retki su oboleli od Alchajmerove bolesti koji imaju manje od šezdeset godina.” Upravo gledate jednog takvog, gospođo. Pod sjajem srebrnog meseca. „Koliko sve ovo košta?” „Mogu vam dati paket informacija na izlazu, ali od januara Posebno odeljenje za negu bolesnika obolelih

od Alchajmerove bolesti naplaćuje dvesta osamdeset pet dolara po danu.”

50 avada

Alis je u sebi izračunala koliko je to otprilike. Oko stotinu hiljada dolara godišnje. Pomnožiti to s pet, deset, dvadeset godina.

„Imate li još neko pitanje?” Pod sjajem „Nemam, hvala. “ Pošla je za svojim vodičem natrag do zaključanih dvokrilnih vrata i gledala kako ukucava šifru. 0791925 Nije joj mesto tu. Bio je to najređi od svih dana u Kembridžu, mitski dan o kakvom stanovnici Nove Engleske maštaju, ali

svake godine posumnjaju u njegovo postojanje — sunčan prolećni dan s temperaturom od dvadeset jedan stepen Celzijusa. Vedro jarkoplavo nebo, najzad prolećni dan kada ti ne treba kaput. Dan koji ne treba protraćiti sedeći u kancelariji, naročito ako imaš Alchajmerovu bolest.

Odlutala je nekoliko blokova jugoistočno od univerziteta i ušetala u poslastičarnicu Kod Bena i Džerija opijena ushićenjem tinejdžera koji je pobegao sa časa.

„Molim vas, dajte mi tri kugle sladoleda od putera od kikirikija u kornetu.” Kvragu, pijem ’lipitor’4 Uzela je svoj ogroman težak kornet kao da je Oskar, platila novčanicom od pet dolara, ubacila kusur u

posudu za napojnice i produžila ka reci Čarls. Pre mnogo godina, prešla je na zaleđeni jogurt, navodno zdraviju alternativu, i sasvim je zaboravila kako

je sladoled gust, kremast i jednostavno predivan. Dok je koračala i lizala, razmišljala je o onome što je upravo videla u Centru za negu starih i bolesnih Maunt obern. Treba joj bolji plan, plan koji neće podrazumevati igranje društvenih igara sa Evelin na Posebnom odeljenju za negu bolesnika obolelih od Alchajmerove bolesti. Plan zbog kojeg Džon neće potrošiti čitavo bogatstvo, da bi održavao u životu ženu koja ga više ne prepoznaje i koju, u suštini, ni on više ne prepoznaje. Ne želi da bude tu u tom trenutku, kad tereti, i emocionalni i finansijski, uveliko budu prevagnuli nad svakim preimućstvom njenog preživljavanja.

Greši i trudi se da nekako nadomesti štetu koju te njene greške nanose, ali sigurna je da joj je koeficijent inteligencije i dalje u granicama prošeka, ili možda tik ispod njih. A ljudi prosečne inteligencije se ne ubijaju. Dobro, neki se ubijaju, ali razlozi za to nemaju nikakve veze s koeficijentom inteligencije.

Uprkos stalnom slabljenju memorije, mozak je i dalje umnogome dobro služi. Na primer, baš u ovom trenutku, jede sladoled tako da joj ni kap ne kane ni na kornet ni na šaku, koristeći tehniku „lizni pa okreni”, koju je usavršila u detinjstvu i koja je verovatno pohranjena negde pokraj informacija o tome kako se vozi bicikl ili vezuju pertle. U međuvremenu je sišla s trotoara i prešla ulicu, njen motorički korteks i mali mozak rešili su komplikovane matematičke jednačine neophodne da bi se njeno telo premestilo na drugu stranu ulice a da pritom ne padne i da ga ne udari automobil. Prepoznala je sladak miris narcisa i karija, koji je dopirao iz indijskog restorana na uglu. Kad god bi liznula, uživala bi u slatkim ukusima čokolade i putera od kikirikija, demonstrirajući netaknutu aktivaciju putanja zadovoljstva u svom mozgu, istih onih koje su neophodne za uživanje u seksu ili dobrom vinu.

Međutim, u nekom trenutku zaboraviće kako da jede sladoled u kornetu, kako da veže pertlu i kako da hoda. U nekom trenutku, njene neurone zadovoljstva usmrtiće nagomilan amiloid i ona više neće moći da uživa u stvarima koje voli. U nekom trenutku, njen život jednostavno neće imati smisla.

Volela bi da umesto Alchajmerove bolesti ima rak. Trampila bi Alchajmerovu bolest za rak istog trena. Postidela se zbog te svoje želje, a mada je bila sigurna da je to nemoguće, ipak se prepustila maštanju. S rakom bi imala protiv čega da se bori. Postoje operacija, zračenje i hemoterapija. Postoji šansa da ćeš pobediti. Njena porodica i kolege s Harvarda podržali bi je toj borbi, koju bi smatrali plemenitom. Sve i kad bi na kraju izgubila, mogla bi značajno da ih pogleda u oči i da se oprosti pre no što umre.

4 Lek za snižavanje holesterola (Prim. Prev.)

51 avada

Alchajmerova bolest potpuno je drugačija zver. Nema oružja koje je može usmrtiti. ,,Aricept” i „namenda” delotvorni su otprilike kao kad uperite nekoliko šupljih pištolja navodu u raspomamljenu vatru. Džon i dalje istražuje lekove koji su na kliničkom ispitivanju, ali Alis sumnja da je ijedan od njih spreman i kadar da joj pomogne, inače bi Džon već razgovarao telefonom s doktorom Dejvisom i navaljivao da joj ih prepiše. Trenutno sve zahvaćene Alchajmerovom bolešću čeka isti kraj, bilo da imaju osamdeset dve ili pedeset godina, bilo da su stanari Centra za negu starih i bolesnih Maunt obern ili redovni profesori psihologije na Harvardu. Raspomamljena vatra guta sve. Niko neće izvući živu glavu.

Dok su ćelava glava i savijena tračica znamenja hrabrosti i nade, njen nevoljni rečnik i sve slabije pamćenje znamenja su njene mentalne nestabilnosti i predstojećeg ludila. Ljudi oboleli od raka mogu da očekuju podršku od svoje zajednice. Alis očekuje progonstvo. Čak i dobronamerni i obrazovani ljudi nastoje da se drže podalje od mentalno obolelih, iz straha. Ne želi da postane neko koga će ljudi izbegavati i koga će se plašiti.

Pomirivši se sa činjenicom da zaista ima Alchajmerovu bolest, da može da računa samo na dva nedovoljno delotvorna leka i da ništa od toga ne može da trampi za neku drugu, izlečivu bolest, zapitala se šta želi. Ukoliko ta vantelesna oplodnja bude uspešna, želi da dočeka da drži Aninu bebu i da zna da je to njeno unuče. Želi da vidi Lidiju kako glumi u nekoj predstavi i da se ponosi njom. Želi da vidi Toma zaljubljenog. Želi da provede još jednu godinu na plaćenom odsustvu sa Džonom. Želi da pročita što više knjiga pre no što više ne bude sposobna da čita.

Malo se nasmejala, iznenađena onim što je upravo otkrila sebi. Na tom spisku nije bilo ničega vezanog za lingvistiku, podučavanje i Harvard. Pojela je poslednji zalogaj korneta. Želi još sunčanih dana s temperaturom od dvadeset jedan stepen i još sladoleda u kornetu.

A kad teret njene bolesti bude nadjačao uživanje u sladoledu, želeće da umre. Ali hoće li biti dovoljno prisebna da zna kad je prekoračila tu granicu? Bojala se da buduća Alis neće biti kadra da upamti i sprovede takav plan. Ne dolazi u obzir da traži od Džona ili od dece da joj pomognu u tome. Nikad ih ne bi dovela u takav položaj.

Potreban joj je plan koji će omogućiti budućoj Alis da počini samoubistvo koje će sad isplanirati. Treba da napravi jednostavan test, test koji će svakodnevno moći da rešava. Razmislila je o pitanjima koja su joj doktor Dejvis i neuropsiholog postavljali, o pitanjima na koja još prošlog decembra nije znala da odgovori. Razmislila je o onome što još želi. Ni za šta od toga nije joj potrebna vrhunska inteligencija. Spremna je da nastavi da živi sa ozbiljnim rupama u kratkoročnoj memoriji.

Izvadila je svoj ,,blekberi” iz svetloplave torbice, koju joj je Lidija poklonila za rođendan. Nosi je svakoga dana, prebačenu preko levog ramena tako da joj počiva na desnom kuku. Postala je predmet od kojeg se ne odvaja, kao burma ili ručni sat. Sjajno se slaže s leptirom na njenoj ogrlici. U njoj drži mobilni telefon, ,,blekberi” i ključeve. Skida je samo kad spava.

Ukucala je: Alis, odgovori na sledeća pitanja: 1. Koji je mesec? 2. Gde živiš? 3. Gde se nalazi tvoja kancelarija? 4. Kad je Anin rođendan? 5. Koliko imaš dece? Ukoliko ti je teško da odgovoriš na bilo koje od ovih pitanja, otvori fajl pod imenom „Leptir “ na svom kompjuteru i

smesta sledi uputstva navedena u njemu. Podesila je alarm u kalendaru da vibrira i da je podseća da uradi test svakog jutra u 8.00 bez krajnjeg

datuma. Shvatila je da taj plan ima mnogo mana, da nije sasvim pouzdan i imun na ljudsku glupost, ali nadala se da će otvoriti fajl ,,Leptir” pre no što do te mere otupi.

52 avada

Doslovno je trčala na čas, zabrinuta pomišlju da sigurno kasni, ali kad je stigla tamo, videla je da ništa nije počelo bez nje. Sela je među studente, u četvrti red otpozadi, levo od sredine. Još nekoliko studenata ušlo je kroz vrata u zadnjem delu prostorije, ali većina grupe bila je prisutna i spremna za čas. Pogledala je na svoj ručni sat: 10.05. Časovnik na zidu se saglasio. Prava retkost. Uposlila se. Pregledala je plan rada i beleške s prethodnog časa. Zapisala je šta sve treba da uradi do kraja dana:

Laboratorija Seminar Trčanje Učenje za završni ispit Vreme: 10.10. Lupkala je olovkom u ritmu pesme My Sharona. Studenti su se meškoljili, već nestrpljivi. Zavirivali su u beležnice i pogledavali u časovnik na zidu, listali

udžbenike i zatvarali ih, uključivali laptopove, kliktali i kucali. Popili su kafe. Šuškali omotima čokoladica, čipsa i drugih grickalica i jeli ih. Grickali su vrhove olovaka i nokte. Vrpoljili su se i osvrtali, pretražujući pogledom zadnji deo prostorije, naginjali se ka prijateljima u drugim redovima i savetovali se s njima, podizali obrve i slegali ramenima. Šaputali su i kikotali se.

„Možda dolazi gostujući predavač”, kazala je devojka koja je sedela nekoliko redova iza Alis. Alis je ponovo razvila svoj plan rada za kurs pod nazivom Motivacija i emocija. Utorak, 4. maj: Stres,

bespomoćnost i kontrola (12. i 14. poglavlje). Nije pisalo ništa o gostujućem predavaču. Atmosfera iščekivanja u prostoriji pretvorila se u nelagodan nesklad. Bili su poput zrna kukuruza na vreloj peći. Kad prvi prasne, i ostali će za njim, ali niko nije znao ko će biti prvi niti kada će se to dogoditi. Zvanično pravilo na Harvardu nalagalo je da studenti čekaju zakasnelog profesora dvadeset minuta pre no što se čas zvanično otkaže. Ne plašeći se da ode prva, Alis je zatvorila svoju svesku i svoje pero i ubacila sve u torbu. 10.21. Dovoljno dugo.

Kad se okrenula da pođe, pogledala je četiri devojke koje su sedele iza nje. Sve su pogledale naviše u nju i osmehnule se, verovatno zahvalne na tome što ih oslobađa pritiska i pušta ih da odu. Podigla je zglavak, pokazujući vreme kao nepobitan dokaz.

„Ne znam za vas, ljudi, ali ja imam pametnija posla.” Popela se uza stepenice i izašla iz sale kroz zadnja vrata, nijednom se ne osvrnuvši. Sedela je u svojoj kancelariji i posmatrala kako blistav saobraćaj u špicu mili Memorijalnim putem. Bok joj

je zavibrirao. Bilo je 8.00 ujutro. Izvadila je „blekberi” iz svetloplave torbice. Alis, odgovori na sledeća pitanja: 1. Koji je mesec? 2. Gde živiš? 3. Gde se nalazi tvoja kancelarija? 4. Kad je Anin rođendan? 5. Koliko imaš dece? Ukoliko ti je teško da odgovoriš na bilo koje od ovih pitanja, otvori fajl pod imenom „Leptir “ na svom kompjuteru i

smesta sledi uputstva navedena u njemu. Maj U Ulici topola broj 34, u Kembridžu, u državi Masačusets, 02138 U Zgradi Vilijam Džejms, u sobi 1002 14. septembar 1976. Troje

53 avada

JUN 2004. Nepogrešivo stara žena jarkoružičastih noktiju i usana golicala je devojčicu, otprilike petogodišnjakinju,

po svoj prilici svoju unuku. Obe su se, izgleda, odlično zabavljale. „GOLICAČ TRBUHA broj jedan uzima lek za Alchajmerovu bolest broj jedan”, glasila je reklama. Alis je listala časopis Boston, ali nije mogla da skine oči s te stranice. Mržnja prema toj ženi i reklami ispunila ju je poput vrele tečnosti. Zagledala je tu sliku i reči, čekajući da njene misli pojme ono što je razumela negde duboko u utrobi, ali pre no što je uspela da dokuči otkud toliko neprijateljstva u njoj, doktorka Mojer je otvorila vrata svoje ordinacije.

„Pa, Alis, vidim da imate poteškoća sa spavanjem. Recite mi šta se zbiva.” „Treba mi više od jednog sata da zaspim, a onda se obično budim nekoliko puta tokom noći i ponovo

prolazim kroz sve to.” „Imate li valunge ili osećate ikakvu neprijatnost fizičke prirode dok spavate?” „Ne.” „Koje lekove pijete?” „’Aricept’, ’namendu’, ’lipitor’, vitamine C i E i ’aspirin’.” „Nažalost, nesanica može biti neželjeno dejstvo ’aricepta’.” „Tačno, ali neću prestati da ga pijem.” „Recite mi šta radite kad ne možete da zaspite.” „Uglavnom samo ležim u krevetu i brinem. Znam da će se ovo mnogo pogoršati, ali ne znam kad i strah

me je da ću zaspati i da, kad se sutradan probudim, neću znati ni gde sam ni ko sam ni šta da radim. Znam da je to nerazumno, ali palo mi je na pamet da mi Alchajmerova bolest može usmrtiti moždane ćelije samo kad spavam i da ću ostati ista dokle god budem budna i pripravna.Znam da zbog te silne brige ne mogu da zaspim, ali nikako ne mogu da je se otarasim. Čim ne mogu da zaspim, zabrinem se, a onda ne mogu da zaspim jer sam zabrinuta. Zamorno je čak i pričati o tome.”

Samo deo tih Alisinih reči bio je istinit. Uistinu je brinula. Ali spavala je kao jagnje. „Muči li vas ta briga u neko drugo doba dana?”, upitala ju je doktorka Mojer. „Ne.” „Mogu vam prepisati SSRI5.” „Neću da pijem antidepresive. Nisam depresivna.” Zapravo, bila je pomalo depresivna. Dijagnosticirali su joj smrtonosnu neizlečivu bolest. Kao i njenoj kćeri.

Gotovo da je sasvim prestala da putuje, njena nekad dinamična predavanja postala su nepodnošljivo dosadna, a Džon joj se, čak i u retkim prilikama kad je bio kod kuće s njom, činio kilometrima daleko. Dakle, jeste, pomalo je tužna, ali to je sasvim prikladna reakcija s obzirom na okolnosti, a ne razlog da se silnim lekovima koje svakodnevno pije doda još jedan, s još neželjenih dejstava. I nije došla kod doktorke Mojer po to.

„Možemo pokušati s ’rivotrilom’, po jedan svake večeri pre spavanja. Pomoći će vam da brzo zaspite i da neprekidno spavate oko šest sati, i nećete se ujutro probuditi omamljeni.”

„Htela bih nešto jače.” Nastupila je duga stanka. „Mislim da bi trebalo da ponovo zakažete pregled i da dođete s mužem, pa ćemo razgovarati o tome da

vam prepišem nešto jače.” „Ovo se ne tiče mog muža. Nisam depresivna i nisam očajna. Svesna sam šta tražim, Tamara. “ Doktorka Mojer joj je pažljivo proučavala lice pogledom. Alis je proučavala njeno. Obe su imale više od

četrdeset godina, pre bi se reklo da su mlade no stare, obe su bile udate i visokoobrazovane žene. Alis nije znala kakva je politika njene doktorke. Ako bude morala, otići će kod drugog lekara. Njena demencija će se pogoršati. Ne sme rizikovati da još čeka. Možda će zaboraviti.

Uvežbala je još jedan dijalog za svaki slučaj, ali nije joj bio potreban. Doktorka Mojer je izvadila blokčić s receptima i počela da piše.

5 Selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina (Prim. Prev.)

54 avada

Ponovo je bila u onom sobičku za ispitivanje sa Sarom tom i tom, neuropsihologom. Sara joj se ponovo predstavila nekoliko časaka ranije, ali Alis je brzo zaboravila njeno prezime. Nimalo dobar znak. Prostorija je, međutim, bila ista kao u januaru — stešnjena, sterilna i bezlična. U njoj je bio radni sto na kojem se nalazio ,,ajmek” kompjuter, dve obične stolice i metalni ormarić. Ništa više. Nije bilo prozora, cveća, slika ni kalendara po zidovima, niti na stolu. Nije bilo ničega što bi odvraćalo pažnju, nikakvih mogućih nagoveštaja ni slučajnih asocijacija.

Sara ta i ta je počela naizgled običnim razgovorom. „Alis, koliko imate godina?” „Pedeset.” „Kad ste napunili pedesetu?” „Jedanaestog oktobra.” ,A koje je sad doba godine?” „Proleće, ali već izgleda kao da je leto.” „Znam, baš je vruće ovih dana. A gde se trenutno nalazimo?” „Na Odeljenju za poremećaje pamćenja u Opštoj masačusetskoj bolnici, u Bostonu, u državi Masačusets.” „Možete li mi reći koja su četiri predmeta prikazana na ovoj slici?” „Knjiga, telefon, konj i automobil.” ,A šta je ovo na mojoj košulji?” „Dugme.” „A ovo na mom prstu?” „Prsten.” „Možete li mi sricati reč ’vatra’ unatraške slovo po slovo?” „A-R-T-A-V.” „Ponovite ovo za mnom: ko, šta, kad, gde, zašto.” „Ko, šta, kad, gde, zašto.” „Možete li podići šaku, sklopiti oči i otvoriti usta?” Uradila je to. „Alis, koja su bila ona četiri predmeta sa slike koja ste maločas imenovali?” „Konj, automobil, telefon i knjiga.” „Odlično, a sad mi napišite ovde jednu rečenicu.” Ne mogu da verujem da jednog dana neću ovo moći da uradim. „Odlično, a sad mi recite što više reči koje počinju slovom s. Imate minut.” „Sara, slika, sunce, san. Srljati, strašan. Seks. Stran. Slika. Opa, to sam već rekla. Sam. Strah.” „Sad mi nabrojite onoliko reči koje počinju slovom z koliko možete.” „Zaboraviti. Zauvek. Zabava. Zakletva, zavet, zastava. Zajeb.” Nasmejala se, iznenadivši samu sebe.

„Izvinjavam se zbog ove poslednje.” ,,U redu je, često je čujem.” Alis se zapitala koliko bi reči mogla da istrtlja godinu dana ranije. Zapitala se koliko se reči u minutu

smatra normalnim. „Sad mi recite što više naziva povrća.” „Špargla, brokoli, karfiol. Praziluk, luk. Paprika. Paprika, ne znam, ne mogu ničega više da se setim.” ,,I poslednji zadatak: nabrojite što više četvoronožnih životinja.” „Psi, mačke, lavovi, tigrovi, medvedi. Zebre, žirafe. Gazele.” „Sad mi pročitajte ovu rečenicu naglas.” Sara ta i ta pružila joj je list papira. ,,U utorak, drugog jula, u Santa Ani, u Kaliforniji, divlja vatra zatvorila je Aerodrom Džon Vejn, zarobivši

tridesetoro putnika, uključujući šestoro dece i dva vatrogasca”, pročitala je Alis. Bila je to priča Njujorškog univerziteta, test deklarativne memorije.

55 avada

„Sad mi kažite što više pojedinosti o priči koju ste upravo pročitali.” ,,U utorak, drugog jula, u Santa Ani, u Kaliforniji, vatra je zarobila tridesetoro ljudi na aerodromu,

uključujući šestoro dece i dva vatrogasca.” „Odlično. Sad ću vam pokazati nekoliko slika na karticama, a vi ćete mi samo reći kako se zovu.” Bostonski test imenovanja. „Aktovka, vetrenjača, teleskop, iglu, peščanik, nosorog.” Četvoronožna životinja. „Reket. O stanite, znam šta

je to, to su merdevine za cveće, penjalice? Ne, rešetke! Harmonika, pereca, zvečka. O čekajte, opet. Imamo jednu u dvorištu na Kejpu. Stoji obešena između dva stabla, leži se na njoj. Nije mreža. Nije krevet. Gospode bože, znam da ima neke veze s ležanjem, ali ne mogu da se setim.”

Sara ta i ta je zabeležila nešto na svom listu s rezultatima. Alis je htela da dokaže da je jednako moguće da je taj propust nastao zbog obične blokade i da ne mora nužno da bude simptom Alchajmerove bolesti. Čak se i savršeno zdravim studentima obično dešava da dvaput nedeljno ne mogu da se sete neke reči koja im je navrh jezika.

,,U redu je, možemo da nastavimo.” Alis je imenovala ostale predmete sa slike bez ikakvih poteškoća, ali i dalje nije uspevala da aktivira

neuron koji bi dešifrovao zaboravljeno ime mreže za dremanje. Njihova je visila između dve omorike u njihovom dvorištu u Čatamu. Alis pamti da je mnogo puta dremala na njoj sa Džonom u kasna popodneva, uživajući u laganom povetarcu tog hlada, glave položene na Džonove grudi i ramena, dok se poznat miris njihovog omekšivača za rublje iz platna njegove košulje mešao s letnjim mirisima njegove preplanule kože slane od okeana i opijao je pri svakom udahu. Pamti sve to, ali ne i naziv prokletog predmeta na kom su ležali.

Uspešno i s lakoćom, rešila je Vekselov test raspoređivanja slika, Rejvenove obojene progresivne matrice, Lurijinu mentalnu rotaciju, Strup, te precrtavanje i pamćenje geometrijskih figura. Pogledala je na sat. U tom sobičku je već malo više od sata.

„Dobro, Alis, sad bih volela da ponovo razmislite o onoj pričici koju ste ranije pročitali. Šta mi možete reći o njoj?”

Progutala je paniku i ona joj se, teška i nezgrapna, zaglavila tik iznad dijafragme, otežavajući joj disanje. Ili su putanje do pojedinosti priče neprohodne ili joj nedostaje elektrohemijske snage da dovoljno snažno zakuca na neurone u kojima su smešteni, pa je ne čuju. Izvan tog sobička, izgubljene informacije može da potraži u svom „blekberiju”. Može ponovo da pročita svoje imejlove i da napiše podsetnike na lepljivim ceduljicama. Može da se osloni na poštovanje koje se podrazumeva s obzirom na njen položaj na Harvardu. Izvan tog sobička, može da sakrije svoje neprohodne putanje i slabašne neuronske signale. I mada zna da je namena tih testova da otkriju čemu ne može da pristupi, uhvaćena je iznenađena i posramljena.

„Nisam baš mnogo upamtila.” Tu je, uhvaćena na delu, njena Alchajmerova bolest, ogoljena pod fluorescentnim osvetljenjem, izložena

Sari toj i toj da je razmatra i prosuđuje. „Nema veze, kažite mi šta ste upamtili, bilo šta.” „Pa bilo je reči o nekom aerodromu, rekla bih.” „Da li se radnja odvija u nedelju, ponedeljak, utorak ili sredu?” „Ne sećam se.” „Onda nagađajte.” „U ponedeljak.” „Da li je bilo reči o uraganu, poplavi, neobuzdanom požaru ili snežnoj lavini?” „O neobuzdanom požaru.” „Da li se radnja odvija u aprilu, maju, junu ili julu?” ,,U julu.” „Koji je aerodrom zatvoren: Džon Vejn, Dalis ili Leks?” „Leks.” „Koliko je putnika zatočeno: trideset, četrdeset, pedeset ili šezdeset?” „Ne znam, šezdeset.” „Koliko je dece zatočeno: dvoje, četvoro, šestoro ili osmoro?”

56 avada

„Osmoro.” „Ko je još zatočen: dva vatrogasca, dva policajca, dva biznismena ili dva nastavnika?” „Dva vatrogasca.” „Odlično, završile smo. Otpratiću vas do doktora Dejvisa.” Odlično? Da li je moguće da se seća priče a da i ne zna da je zna? Koraknula je u ordinaciju doktora Dejvisa i iznenadila se kad je spazila da je Džon već tamo; sedeo je na

stolici koja je ostala vidno prazna prilikom prethodnih dveju poseta. Sad su svi tu. Alis, Džon i doktor Dejvis. Nije mogla da poveruje da se to uistinu dešava, da je to njen život, da je ona bolesnica na pregledu kod neurologa sa svojim mužem. Osećala se skoro kao lik u kakvoj pozorišnoj predstavi, žena obolela od Alchajmerove bolesti. Muž je držao svoja skripta na krilu. Ali to nisu bila skripta, već upitnik o svakodnevnim aktivnostima. (Unutrašnjost lekarske ordinacije. Ženin neurolog sedi naspram ženinog muža. Ulazi žena.)

„Sedite, Alis. Upravo sam nekoliko minuta razgovarao sa Džonom.” Džon je okrenuo burmu i nervozno pomerio desnu nogu. Stolice su im se dodirnule, pa je njena

zatreperila. O čemu li su razgovarali? Htela je da razgovara nasamo sa Džonom pre no što počnu, da sazna šta se dogodilo i da usklade priče. I hoće da ga zamoli da prestane da je drma.

„Kako ste?”, upitao je doktor Dejvis. „Dobro.” Osmehnuo joj se. Bio je to prijatan osmeh i malo je ublažio njenu zebnju. „Dobro, a kako je vaše pamćenje? Ima li dodatnih briga i promena otkako ste prošli put bili ovde?” „Pa, rekla bih da mi je teže da zapamtim šta sve treba da uradim. Po čitav dan moram da se podsećam

gledajući u ’blekberi’ i spisak koji sastavim. I sad mrzim da razgovaram telefonom. Ako ne vidim sagovornika, veoma mi je teško da shvatim ceo razgovor. Obično prestanem da pratim šta mi neko govori dok jurim reči u glavi.”

„A dezorijentisanost? Da li se opet dešavalo da se osećate izgubljeno ili zbunjeno?” „Ne. Zapravo, ponekad se zbunim i nije mi jasno koje je doba dana, čak ni kad pogledam na sat, ali

naposletku uvek shvatim. Jednom sam otišla u kancelariju misleći da je jutro i, tek kad sam se vratila kući, shvatila sam da je sredina noći.”

„Stvarno?”, upitao je Džon. „Kad je to bilo?” „Ne znam. Prošlog meseca, mislim.” „Gde sam ja bio?” „Spavao si.” „Zašto tek sad saznajem za to, Ali?” „Ne znam, zaboravila sam da ti kažem?” Osmehnula se, ali to ga izgleda nije smekšalo. Zapravo, njegova se zebnja pojačala. „Takva zbunjenost i noćna lutanja zapravo su vrlo česti i verovatno će se ponoviti. Možda bi trebalo da

stavite zvonce na ulazna vrata ili nešto što će probuditi Džona ako se vrata otvore usred noći. I verovatno bi trebalo da se upišete u Alchajmerovo udruženje bezbednog povratka. Mislim da je članarina četrdesetak dolara, i nosićete identifikacionu narukvicu s ličnom šifrom na njoj.”

„Podesila sam telefon da automatski pozove Džonov broj i stalno ga nosim sa sobom u ovoj torbici.” „Dobro, to je dobro, ali šta ako se baterija isprazni ili Džonov telefon bude isključen, a vi se izgubite?” „A papir koji nosim u torbi, na kojem su ispisani moje i Džonovo ime, naša adresa i brojevi telefona?” ,,I to će poslužiti, dokle god ga budete imali uza se. Možda ćete zaboraviti da ponesete torbu. O narukvici

nećete morati da mislite.” „Dobra ideja”, kazao je Džon. „Nabaviće je.” „A lekovi? Pijete li ih kao što smo se dogovorili?” „Da.” „Osim one noći u kancelariji, imate li ikakvih poteškoća sa spavanjem?” „Ne.” „Vežbate li i dalje redovno?”

57 avada

„Da, i dalje trčim, oko osam kilometara, obično svakog dana.” „Džone, trčite li vi?” „Ne, pešačim do posla i natrag, to je otprilike to što se mene tiče.” „Mislim da bi bilo dobro da počnete da trčite s njom. Postoje ubedljivi podaci u životinjskim modelima

koji kažu da vežbanje može da uspori akumulaciju beta amiloida i slabljenje kognitivnih sposobnosti.” „Videla sam te studije”, kazala je Alis. „Dobro, onda nastavite da trčite. Ali voleo bih da imate partnera za trčanje. Tako nećemo morati da

brinemo da ćete se izgubiti ili da ćete preskočiti trčanje jer ste zaboravili na to.” „Počeću da trčim s njom.” Džon je mrzeo trčanje. Igrao je skvoš i tenis i povremeno golf, ali nikad nije trčao. Sad bi je zasigurno

nadmašio mentalno, ali fizički je i dalje kilometrima ispred njega. Dopadala joj se pomisao na to da trči s njim, ali sumnjala je da će on pristati na to.

„Kako ste raspoloženi, osećate li se dobro?” „Uglavnom sam dobro raspoložena. Osećam se osujećeno i iscrpljeno zbog nastojanja da sve ispratim i

postignem. I zabrinuta sam zbog onoga što nas čeka. Ali inače se osećam isto, zapravo bolje, na neki način, otkako sam rekla Džonu i deci.”

„Jeste li rekli ikome na Harvardu?” „Nisam, ne još.” „Jeste li uspeli da održite predavanja i ispunite sve poslovne obaveze u ovom semestru?” „Jesam, to je iziskivalo mnogo više truda nego u prošlom semestru, ali uspela sam.” „Jeste li putovali sami na sastanke i predavanja?” „Uglavnom sam prestala da putujem. Otkazala sam dva univerzitetska predavanja i preskočila važnu

konferenciju u aprilu, a propustiću još jednu u Francuskoj ove nedelje. Obično mnogo putujem leti, oboje putujemo mnogo, ali ove godine ćemo provesti celo leto u svojoj kući u Čatamu. Idemo tamo već sledećeg meseca.”

„Odlično, to divno zvuči. Da, čini mi se da ćete biti dobro zbrinuti tokom leta. Zaista mislim da treba da napravite nekakav plan za jesen i da kažete ljudima na Harvardu, bilo bi dobro da smislite neki razuman način da vas premeste s tog radnog mesta, i mislim da putovanja bez pratnje tada već neće dolaziti u obzir.”

Klimnula je. Plašila se septembra. „Takođe bi valjalo da rešite i neka pravna pitanja, kao što su punomoć i biološki testament. Jeste li

razmišljali o tome da li biste hteli da donirate svoj mozak za istraživanje?” Razmišljala je o tome. Zamislila je svoj mozak, beskrvan i potopljen u formalin, svetloružičast u

sklopljenim šakama studenta medicine. Profesor bi upravljao štapić u različite brazde i nabore, pokazujući gde se nalazi somatosenzorni korteks, slušni korteks i vidni korteks. Miris okeana, glasovi njene dece, Džonove šake i lice. Ili je zamislila kako je isečen na tanke koronalne kriške, nalik na šunku, prilepljene za staklene pločice. U takvom preparatu, uvećane šupljine bile bi upadljive. Prazni prostori gde je ona nekada obitavala.

„Da, htela bih.” Džon se zgrčio. „Dobro, daću vam da popunite formulare pre no što krenete. Džone, mogu li da dobijem taj upitnik koji

držite?” Šta li je napisao tu o meni? Nikad neće razgovarati o tome. „Kad vam je Alis rekla za svoju dijagnozu?” „Odmah pošto ste joj rekli.” „Dobro, i šta mislite kako joj je otad?” „Veoma dobro, rekao bih. Istina je ono za telefon. Više uopšte neće da se javlja na njega. Ili se ja javim, ili

pusti da se uključi telefonska sekretarica. Ne odvaja se od svog ’blekberija’, kao da je opsednuta njime. Ponekad zaviruje u njega na svakih nekoliko minuta pre no što ujutro ode iz kuće. Teško mi je da to gledam.”

Sve više joj se činilo da on ne može da podnese da gleda u nju. A i kad bi je gledao, radio je to kliničkim okom, kao da je ona njegov pokusni pacov.

„Postoji li još nešto, nešto što Alis možda nije pomenula?”

58 avada

„Ne mogu više ničega da se setim.” „Jeste li primetili neke promene ličnosti ili raspoloženja?” „Ne, ista je. Možda ima izraženiji odbrambeni stav. I ćutljivija je, retko zapodene razgovor.” „A kako ste vi?” „Ja? Ja sam dobro.” „Imam za vas neke informacije o našoj grupi za podršku negovateljima. Deniz Dadario je ovdašnja

socijalna radnica. Trebalo bi da zakažete viđenje s njom i da je obavestite o tome što se zbiva.” „Ja?” „Da.” „Stvarno nema potrebe. Dobro sam.” „Onda dobro, informacije će biti ovde ukoliko vam zatrebaju. Sad imam nekoliko pitanja za Alis.” „Zapravo, hteo sam da porazgovaramo o nekim dodatnim terapijama i ispitivanju lekova.” „Dobro, porazgovaraćemo, ali hajde da najpre završimo njen pregled. Alis, koji je danas dan?” „Ponedeljak.” „A kad ste rođeni?” „Jedanaestog oktobra 1953.” „Ko je zamenik predsednika Sjedinjenih Država?” „Dik Čejni.” „Dobro, sad ću vam reći ime i adresu, a vi ćete mi ih ponoviti. Kasnije ću tražiti da ih ponovite. Spremni?

Džon Blek, Zapadna ulica četrdeset dva, Brajton.” „Isto kao prošli put.” „Da, vrlo dobro. Možete li mi ih ponoviti?” „Džon Blek, Zapadna ulica četrdeset dva, Brajton.” Džon Blek. Zapadna ulica četrdeset dva. Brajton. Džon nikad ne nosi crno. Lidija živi na zapadu. Tom živi u Brajtonu. Pre osam godina, imala sam četrdeset dve

godine. Džon Blek. Zapadna ulica četrdeset dva. Brajton. „Dobro, možete li da brojite od jedan do dvadeset, a potom unazad od dvadeset do jedan?” Brojala je. „Sad hoću da podignete onoliko prstiju leve ruke koliko odgovara mestu u abecedi koje zauzima prvo

slovo grada u kojem živite.” Ponovila je njegove reči u sebi, pa je napravila znak za mir podigavši kažiprst i srednji prst leve šake. „Dobro. Sad mi recite kako se zove ovaj predmet na mom satu.” „Kopča.” „Dobro, sad napišite rečenicu o današnjem vremenu na ovom papiru. “ Maglovito je,vruće i vlažno. „Na drugoj strani tog papira, nacrtajte časovnik koji pokazuje tri sata i četrdeset pet minuta.” Nacrtala je velik krug i ispisala brojeve počevši od vrha, od broja dvanaest.

59 avada

„Opa, nacrtala sam prevelik krug.” Prešarala ga je. 3.45 „Ah, ne digitalni. Hoću analogni sat”, kazao je doktor Dejvis. „Pa da li vas zanima umem li da crtam ili znam li i dalje da gledam na sat? Ako mi nacrtate lice sata, mogu

vam pokazati tri sata i četrdeset pet minuta. Nikad nisam znala lepo da crtam.” Kad je Ana imala tri godine, volela je konje i stalno je preklinjala Alis da joj ih crta. Alisini pokušaji su u

najboljem slučaju ličili na postmodernističke pse-zmajeve i nikad nisu zadovoljili čak ni neobuzdanu maštu njenog predškolca kome je sve bilo moguće. Ne, mama, ne to. Nacrtaj mi konja.

„Zapravo, tražim i jedno i drugo. Alis, Alchajmerova bolest prilično rano utiče na parijetalne režnjeve, a u njima čuvamo unutrašnje predstave o spoljašnjem svetu. Džone, zato hoću da idete na trčanje s njom.”

Džon je klimnuo. Urotili su se protiv nje. „Džone, znaš da ne znam da crtam.” „Alis, treba da nacrtaš sat, a ne konja.” Iznenađena time što je ne brani, ljutito ga je pogledala i podigla obrve, dajući mu drugu priliku da potvrdi

njen savršeno valjan izgovor. On joj je samo uzvratio pogledom i okrenuo burmu. „Ako mi nacrtate sat, pokazaću vam tri i četrdeset pet.” Doktor Dejvis je nacrtao lice sata na novom listu papira, a Alis je ucrtala kazaljke koje pokazuju tačno

vreme. „Dobro, sad bih želeo da mi kažete ime i adresu koje sam tražio da upamtite.” „Džon Blek, Zapadna ulica nešto, Brajton.” „Dobro, da li je četrdeset dva, četrdeset četiri, četrdeset šest ili četrdeset osam?” „Četrdeset osam.” Doktor Dejvis je zapisao nešto opširno na papiru sa satom. „Džone, molim te, prestani da mi drmaš stolicu.” „Dobro, sad možemo da razgovaramo o mogućnostima kliničkog ispitivanja. Trenutno je u toku nekoliko

ispitivanja ovde i u Brigamu. Za ono koje bi, po mom mišljenju, bilo najbolje za vas počinju da upisuju pacijente ovog meseca. To je treća faza ispitivanja i posredi je lek po imenu ’amiliks’. Izgleda da vezuje razgradiv protein beta amiloid i sprečava njegovo nagomilavanje, tako da, za razliku od lekova koje sad uzimate, postoji nada da može sprečiti napredak bolesti. Druga faza ispitivanja bila je vrlo ohrabrujuća. Pacijenti su je dobro podnosili i izgleda da su, posle dve godine uzimanja leka, njihove kognitivne funkcije prestale da slabe, a čak su se i poboljšale.”

„Pretpostavljam da je to ispitivanje kontrolisano placebom?”, upitao je Džon. „Da, dvostruko je slepo i nasumično se bira koji će pacijenti uzimati jednu ili dve doze placebo leka.” Dakle, možda ću dobijati samo šećerne tablete. Pretpostavljala je da taj beta amiloidni protein boli dupe za

placebo efekat, kao i za moć pozitivnog mišljenja. „Šta mislite o inhibitorima sekretaza?”, upitao je Džon. Džonu se to najviše dopadalo. Sekretaze su enzimi koji nastaju prirodno i oslobađaju normalne,

neškodljive količine beta amiloida. Zbog mutacije, Alisina presenilin-1 sekretaza nije podložna normalnoj regulaciji, pa luči previše beta amiloidnog proteina. Višak beta amiloida šteti. Kao kad odvrneš slavinu koja se potom ne da zavrnuti, pa se lavabo brzo puni vodom.

„Trenutno su inhibitori sekretaza ili suviše toksični za kliničku upotrebu ili...” „A ’flurizan’?” ,,Flurizan” je protivupalni lek poput ,,advila”. Mirijad farmasjutikalz tvrdi da smanjuje proizvodnju beta

amiloida 42. Manje vode u lavabo. „Da, mnogo je pažnje usmereno na njega. U toku je druga faza ispitivanja, ali samo u Kanadi i Velikoj

Britaniji.” „A šta mislite o tome da Alis uzima flurbiprofen?”

60 avada

„Još nemamo podatke o tome da li je on delotvoran u lečenju Alchajmerove bolesti. Ako odbije da se prijavi na kliničko ispitivanje, rekao bih da verovatno ne bi škodio. Ali ukoliko hoće da učestvuje u ispitivanju, flurbiprofen bi smatrali još neispitanom terapijom u lečenju Alchajmerove bolesti, pa bi je njegovo uzimanje isključilo iz ispitivanja.”

„Dobro, a šta kažete na Ilanovo monoklonalno antitelo?”, upitao je Džon. „Dopada mi se, ali tek je u prvoj fazi i upis je trenutno obustavljen. Sve i da se pokaže bezbednim, druga

faza verovatno neće početi pre proleća sledeće godine, a voleo bih da što pre uključimo Alis u ispitivanje.” „Jeste li ikad ikoga podvrgli terapiji intravenskim imunoglobulinima?”, upitao je Džon. Džonu se dopadala i ta ideja. Dobijen iz donirane krvne plazme, intravenski imunoglobulin već se

pokazao bezbednim i delotvornim u lečenju primarnih imunodeficijencija i brojnih autoimunih neuromišićnih poremećaja. Bila bi to skupa terapija i osiguravajuće društvo im ne bi nadoknadilo troškove lečenja jer njegova upotreba pri lečenju Alchajmerove bolesti još nije odobrena, ali vredelo bi svaku paru ukoliko bi terapija bila uspešna.

„Još nisam imao pacijenta na toj terapiji. Nisam protiv nje, ali ne znamo pravilno doziranje i to je veoma neusmeren i jednostavan metod. Očekivao bih da njegov učinak u najboljem slučaju bude skroman.”

„Prihvatićemo skromno”, kazao je Džon. ,,U redu, ali treba da budete svesni gubitaka. Ukoliko se odlučite za terapiju intravenskim

imunoglobulinom, nećemo moći da uključimo Alis ni u jedno kliničko ispitivanje s terapijama koje su verovatno specifičnije i koje menjaju prirodu same bolesti.”

„Ali neće joj biti zajamčeno da neće biti u placebo grupi.” „Istina. Obe odluke nose rizike.” „Da li bih morala da prestanem da pijem ’aricept’ i ’namendu’ da bih učestvovala u kliničkom

ispitivanju?” „Ne, nastavili biste da ih pijete.” „Mogu li da idem na terapiju zamene estrogena?” „Da. Mnogi tvrde da je u određenoj meri preventivna, te ću vam rado prepisati recept za hormonske

flastere. Ali to bi vas opet onemogućilo da učestvujete u ispitivanju ’amiliksa’.” „Koliko bih učestvovala u ispitivanju?” „Studija traje petnaest meseci.” „Kako se zove vaša žena?”, upitala je Alis. ,,Lusi.” „Šta biste hteli da Lusi uradi da ima ovo?” „Hteo bih da se prijavi za ispitivanje ’amiliksa’.” „Dakle, ’amiliks’ je jedina mogućnost koju preporučujete?”, upitao je Džon. „Da.” „Mislim da treba da probamo intravenski imunoglobulin s flurbiprofenom i flasterima estrogena”, kazao

je Džon. U prostoriji je zavladao muk. Upravo su razmenili mnoštvo informacija. Alis je pritisla oči prstima i

pokušala da razmišlja analitički o mogućnostima lečenja. Dala je sve od sebe da postavi kolone i redove u glavi i uporedi pomenute lekove, ali ta zamišljena tabela nije joj pomogla, pa ju je bacila u zamišljenu kantu za otpatke. Zatim je razmislila konceptualno i došla do jedne jedine sveže slike koja je imala smisla. Sačmarica ili jedan jedini metak.

„Ne morate da odlučite danas. Možete otići kući i razmisliti još malo, pa se vratiti kod mene.” Ne, nema potrebe da još razmišlja o tome. Ona je naučnik. Zna kako da rizikuje sve, bez ikakvih garancija,

u potrazi za nepoznatom istinom. I uradila je to toliko puta u svojim istraživanjima minulih godina da je izabrala metak.

„Hoću da probam ispitivanje.” „Ali, mislim da ovoga puta treba da veruješ meni”, kazao je Džon. „Još mogu sama da zaključujem, Džone. Hoću da učestvujem u ispitivanju.” „Dobro, doneću vam formulare da ih potpišete.”

61 avada

(Unutrašnjost lekarske ordinacije. Neurolog izlazi iz prostorije. Muž okreće svoj prsten. Žena se nada leku.)

62 avada

JUL 2004. „Džone? Džone? Jesi li u kući?” Bila je sigurna da nije, ali sigurnost u bilo šta u poslednje vreme bila je toliko iscepana i prepuna rupa da bi

sadržala značenje koje je nekad imala. Seća se da je nekuda izašao, ali ne seća se ni kad je izašao ni kud je otišao. Da li je otrčao do prodavnice po mleko ili kafu? Da li je izašao da iznajmi film? Ako je posredi jedna od te dve mogućnosti, vratiće se svakog časa. Ili se odvezao natrag u Kembridž, pa ga neće biti najmanje nekoliko sati ili čitave noći? Ili je napokon shvatio da ne može da se nosi sa onim što ih čeka, pa je jednostavno samo otišao i nikad se neće vratiti? Ne, on to ne bi uradio. Bila je sigurna u to.

Njihova kuća u Čatamu na Kejp Kodu, sagrađena 1990, delovala je prostranije, otvorenije i manje pregrađeno od njihove kuće u Kembridžu. Ušla je u kuhinju. Nimalo nije ličila na njihovu kuhinju kod kuće. Efekat beline postignut belinom zidova i ormarića, belih kuhinjskih uređaja, belih barskih stolica i belog popločanog poda bio je samo neznatno narušen radnim površinama od steatita i kobaltnoplavim mrljama na beloj keramici i posudama od čistog stakla. Izgledala je poput stranice bojanke bojažljivo i samo mestimično ispunjene jednom jedinom plavom bojicom.

Dva tanjira i upotrebljene papirne salvete na radnoj površini nasred kuhinje svedočili su o večeri sačinjenoj od salate, špageta i crvenog umaka. U jednoj čaši je ostao gutljaj belog vina. S nepristrasnom znatiželjom forenzičara, Alis je podigla čašu i ispitala temperaturu vina usnama. Još je bilo hladnjikavo. Osećala je sitost. Pogledala je na sat. Bilo je tek prošlo devet.

Bili su u Čatamu već nedelju dana. Ranijih godina, nakon nedelju dana odmaranja od svakodnevnih obaveza na Harvardu, Alis bi se potpuno posvetila opuštenom načinu života na Kejpu i već bi uveliko čitala treću ili četvrtu knjigu. Međutim, ove godine joj je sam Harvardov raspored, mada zahtevan i pretrpan, davao strukturu, poznatu i utešnu. Sastanci, simpozijumi, časovi i seminari bili su poput mrvica hleba koje su je vodile kroz svaki dan.

Ovde, u Čatamu, nema nikakav raspored. Spava dokasno, obeduje u različito vreme i sve radi spontano. Ujutro i uveče pije lekove, svakog jutra radi svoj „leptir” test i svakodnevno trči sa Džonom. Međutim, sve to joj ne pruža dovoljno strukture. Potrebne su joj krupnije mrvice hleba i više njih.

Često ne zna koje je doba dana niti koji je dan, kad smo već kod toga. Više puta joj se desilo da, kad sedne da jede, ne zna koji će joj obrok poslužiti. Kad je juče konobarica u Send baru stavila tanjir prženih školjaka klepavica pred nju, Alis je bila jednako spremna i rada da prione na tanjir palačinki.

Kuhinjski prozori su bili otvoreni. Pogledala je napolje, u prilaz. Nije bilo automobila. U vazduhu se i dalje osećala vrelina minulog dana i čuli su se kreket žaba, smeh neke žene i talasi na plaži Hardings. Ostavila je pisamce Džonu pokraj nerasklonjenih sudova:

Odšetala sam do plaže. Volim te, A. Udahnula je čist noćni vazduh. Zagasitoplavo nebo bilo je posuto zvezdama osvetljenim straga, a mlad

mesec bio je kao iz crtanog filma. Još nije bilo toliko mračno kao što će kasnije biti, ali bilo je mračnije nego ikad u Kembridžu. Kako nije bilo uličnih svetiljki, a kako je glavna ulica bila daleko, samo su svetla s tremova, iz soba, farovi ponekog automobila u prolazu i mesec osvetljavali obližnju plažu. Da je u Kembridžu, ne bi joj bilo prijatno da sama šeta po tolikoj tmini, ali tu, u tom primorskom mestašcetu i odmaralištu, osećala se sasvim sigurno.

Na parkingu nije bilo automobila i nije bilo žive duše na plaži. Gradska policija je odvraćala svet od noćnih aktivnosti na plaži. U to doba nije bilo dečje dreke ni kreštanja galebova, nije bilo telefonskih razgovora koji se ne daju ignorisati, nikakvog požurivanja da se krene na vreme da bi se postiglo nešto sledeće, nije bilo ničega što bi narušilo mir.

Prišla je vodi i pustila da joj okean smoči stopala. Topli talasi zapljuskivali su joj noge. Okrenute prema Nantaket Saundu, zaštićene vode plaže Hardings dobra su četiri stepena toplije od obližnjih plaža okrenutih pravo ka Atlantiku.

63 avada

Skinula je majicu i grudnjak, pa je svukla suknju i gaće u jednom potezu i zagazila u vodu. U vodi nije bilo morskih trava, koje su talasi obično nosili, i njen dodir bio je nežan i mek. Počela je da diše u ritmu talasa. Dok je lagano klizila, plutajući na leđima, divila se svetlucavim kapljicama nalik na vilinski prah oko svojih prstiju i peta.

Mesečina joj je obasjala desni zglavak. Na prednjoj strani ravne narukvice od nerđajućeg čelika, široke pet centimetara, bio je urezan natpis BEZBEDAN POVRATAK. Broj hiljadu osamsto, njena identifikacija, i reči osoba sa oštećenom memorijom behu utisnuti na naličju. Njene su misli zatim uzjahale mnoštvo talasa, putujući od tog neželjenog komada nakita do majčine ogrlice s leptirom, pa su se premestile na njen plan o samoubistvu, na knjige koje namerava da pročita i naposletku se nasukale na zajedničke sudbine Virdžinije Vulf i Edne Pontelije. Bilo bi vrlo lako. Mogla bi da pliva prema Nantaketu dok joj ne ponestane snage.

Pogledala je ka pučini preko mračne vode. Njeno telo, snažno i zdravo, ulivalo joj je vedrinu i pokretalo je kroz vodu, svaki je instinkt stremio životu. Jeste, ne seća se da je večeras večerala sa Džonom niti kuda je rekao da ide. I vrlo je moguće da se ujutro neće sećati ni ove noći, ali u ovom trenutku ne oseća se očajno. Oseća se živo i srećno.

Osvrnula se i pogleda prema plaži, slabašno osvetljenom predelu. Jedna figura se primicala. Znala je da je to Džon na osnovu ritma i gipkosti koraka. Nije ga pitala gde je bio niti koliko se zadržao. Nije mu zahvalila na tome što se vratio. Nije je prekorio zbog toga što je izašla sama bez mobilnog telefona i nije tražio od nje da izađe i da se vrati kući. Nisu razmenili ni reč; samo se svukao i pridružio joj se u okeanu.

,,Džone?” Našla ga je kako farba ukrase garaže sazidane odvojeno od kuće. „Dozivam te po čitavoj kući”, kazala je Alis. „Bio sam napolju, nisam te čuo”, rekao je Džon. „Kad ideš na konferenciju?”, upitala je. ,,U ponedeljak.” Odlazi u Filadelfiju na nedelju dana na Devetu međunarodnu konferenciju o Alchajmerovoj bolesti. „Najpre će Lidija doći ovamo, zar ne?” „Da, ona dolazi u nedelju.” „Aha, dobro.” Lidija je podnela molbu i Pozorište Monomoj ju je pozvalo da im se tokom leta pridruži kao gostujuća

umetnica. „Jesi li spremna za trčanje?”, upitao je Džon. Rana jutarnja magla još se ne beše digla, vazduh je bio prohladan i činilo joj se da nije dovoljno toplo

odevena. „Samo da uzmem nešto toplije.” Ušla je i otvorila vrata plakara. Izbor prikladne odeće bio je pravi izazov na Kejpu početkom leta, s

obzirom na to da je temperatura ujutro bila desetak stepeni Celzijusa, pa bi porasla do dvadeset šest ili dvadeset sedam stepeni do popodnevnih sati i ponovo naglo opala do jutarnjih vrednosti u sumrak, kad bi često duvao oštar vetar sa okeana. Morali ste biti kreativni i spremni da navlačite na sebe i svlačite sa sebe svakojake komade odeće mnogo puta u toku dana. Dodirnula je rukave svih kaputa koji su visili u plakaru. Iako bi većina njih sad bila savršena za sedenje ili šetnju po plaži, svi su delovali preteško za trčanje.

Otrčala je uza stepenice i ušla u njihovu spavaću sobu. Pregledala je nekoliko fioka, našla lagan duks i obukla ga. Spazila je knjigu koju je čitala na noćnom stočiću. Dohvatila ju je, pa je sišla niza stepenice i ušla u kuhinju. Nasula je sebi čašu ledenog čaja, pa je izašla na trem iza kuće. Rana jutarnja magla još se nije bila digla i bilo je hladnije nego što je očekivala. Spustila je knjigu i čaj na sto između belih drvenih stolica i vratila se u kuću po ćebe.

Ponovo je izašla, umotala se u ćebe, sela na stolicu i otvorila knjigu na obeleženoj strani. Čitanje se brzo pretvaralo u mučnu dosadnu rutinu. Morala je iznova da čita iste strane kako bi ispratila temu i radnju, a ako bi odložila knjigu na malo duže vreme, ponekad bi morala ponovo da pročita i celo poglavlje kako bi ponovo našla nit. Osim toga, sam izbor knjige budio je nemir u njoj. Šta ako ne bude imala vremena da pročita sve što

64 avada

je oduvek želela? Određivanje prioriteta bilo je bolno, podsetnik na činjenicu da vreme neumitno reče i da neće uspeti sve da završi.

Upravo je počela da čita Kralja Lira. Mnogo je volela Šekspirove tragedije, ali tu još nije čitala. Nažalost, čitanje se pretvorilo u rutinu, i izgubila je nit posle samo nekoliko minuta provedenih s knjigom. Ponovo je pročitala prethodnu stranu, prateći zamišljenu liniju ispod reči kažiprstom. Popila je punu čašu ledenog čaja i posmatrala ptice u krošnjama.

„Ah, tu si. Šta radiš, zar ne idemo na trčanje?”, upitao ju je Džon. „Ah, da, dobro je. Ova knjiga me ionako izluđuje.” „Hajde onda.” „Ideš li na onu konferenciju danas?” ,,U ponedeljak.” „Šta je danas?” „Četvrtak.” „Aha. A kad Lidija dolazi ovamo?” ,,U nedelju.” „Pre nego što ti odeš?” „Da. Ali, maločas sam ti rekao sve to. Trebalo bi da zapišeš u ’blekberi’, mislim da bi se tako bolje osećala.” „Dobro, izvini.” „Jesi li spremna?” „Jesam. Pričekaj, samo da piškim pre no što krenemo.” „Dobro. Biću pored garaže.” Spustila je praznu čašu na radni deo pokraj sudopere, pa je spustila ćebe i knjigu na fotelju u dnevnoj sobi.

Stajala je spremna da krene, ali njene noge su tražile još uputstava. Zašto li je ušla u kuću? Šta joj treba? Prisetila se staje maločas uradila- ćebe i knjiga, čaša na radnom delu, trem, Džon. On uskoro odlazi na Međunarodnu konferenciju o Alchajmerovoj bolesti. Možda u nedelju? Moraće da ga pita da bi bila sigurna. Krenuli su na trčanje. Napolju je hladnjikavo. Ušla je po duks! Ne, nije to. Već ga ima na sebi. Dođavola s tim!

Čim je došla do ulaznih vrata, oglasio se hitan pritisak u mokraćnoj bešici i podsetio je da stvarno mora da piša. Pohitala je natrag kroz hodnik i otvorila vrata kupatila. No, na njeno veliko iznenađenje, to nije bilo kupatilo. Metla, krpa, kanta, usisivač, hoklica, kutija za alat, sijalice, baterijske lampe, izbeljivač. Ostava.

Pogledala je niz hodnik. Kuhinja sleva, dnevna soba zdesna - to je bilo to. Na ovom spratu je klozet, zar ne? Mora da bude. Baš tu. Ali nema ga. Pohitala je do kuhinje, ali našla je samo jedna vrata: vodila su na trem iza kuće. Otrčala je natrag do dnevne sobe, ušla, ali dnevna soba, naravno, nije vodila u kupatilo. Izjurila je u hodnik i uhvatila kvaku.

„Molim te, bože, molim te, bože, molim te, bože.” Širom je otvorila vrata kao iluzionist koji otkriva svoj najtajanstveniji trik, ali čarolija joj nije pošla za

rukom i kupatilo se nije ponovo pojavilo. Kako je moguće da sam se izgubila u sopstvenoj kući? Palo joj je na um da otrči na sprat do kupatila, ali bila je zabezeknuta i prikovana u mestu u toj dimenziji

prvog sprata lišenoj kupatila, nalik na zonu sumraka. Neće još dugo moći da izdrži. Imala je osećaj da je njen duh izašao iz tela i da je posmatra, tu kukavnu, nepoznatu ženu koja plače u hodniku. Njen plač nije zvučao kao uzdržan plač odrasle žene. Bio je to uplašen, poražen i neobuzdan plač malog deteta.

Suze nisu bile jedino što nije uspela da zadrži. Džon je uleteo u kuću i video kako joj urin teče niz desnu nogu, natapajući joj trenerku, čarapu i patiku.

„Nemoj da me gledaš!” „Ali, nemoj da plačeš, sve je u redu.” „Ne znam gde sam.” „Sve je u redu, ovde si.” „Izgubila sam se.” „Nisi se izgubila, Ali, sa mnom si.”

65 avada

Držao ju je i nežno je ljuljuškao, tešeći je kao što je tešio njihovu decu posle bezbroj fizičkih povreda i društvenih nepravdi.

„Nisam mogla da nađem kupatilo.” „Nema veze.” „Izvini.” „Nemoj da se izvinjavaš, sve je u redu. Dođi, hajde da te presvučemo. Već je otoplilo, ionako ti treba nešto

tanje.”

Pre no što je otišao na konferenciju, Džon je dao Lidiji podrobna uputstva povodom Alisinih lekova, trčanja, mobilnog telefona i programa Bezbedan povratak. Dao joj je i neurologov broj telefona, za svaki slučaj. Kad je Alis ponovila taj njegov mali govor u sebi, veoma joj je ličio na uputstva koja su davali dadiljama tinejdžerkama pre no što bi ostavili svoju decu s njima tokom vikenda i otputovali u Mejn ili Vermont. Sad nju treba neko da čuva. I to njena rođena kći.

Pošto su večerale u Skvajeru, prvog dana otkako su ostale same, Alis i Lidija ćutke su šetale glavnom ulicom. Red luksuznih automobila i terenskih vozila parkiranih uz ivičnjak, s biciklima i kajacima privezanim za krovove, pretrpanih dečjim kolicima, ležaljkama, suncobranima, sa sportskim registarskim tablicama Masačusetsa, Konektikata, Njujorka i Nju Džerzija, jasno je pokazivao da je letnja sezona uveliko počela. Porodice su opušteno šetkale ulicom, kao da trotoari ne postoje, bez ikakve žurbe i izvesnog odredišta, zastajkivale, vraćale se i razgledale izloge. Kao da imaju sve vreme ovoga sveta.

Lagana desetominutna šetnja odvela ih je iz tog prepunog gradskog centra. Zastale su ispred Čatamskog svetionika i uživale u panoramskom pogledu na plažu pod sobom pre no što su se spustile do peska niz trideset stepenika. U dnu ih je dočekalo mnoštvo sandala i papuča, skinutih na brzinu ranije tog dana. Alis i Lidija su stavile svoju obuću na kraj reda, pa su produžile. Na znaku ispred njih pisalo je:

UPOZORENJE: JAKA STRUJA.

Ne preporučuje se surfovanje zbog neočekivanih talasa i struja opasnih po život. Nema spasilaca. Opasna

oblast za: plivanje i ulazak u vodu, ronjenje i skijanje po vodi, jedrenje, male čamce, splavove i kanue.

Alis je gledala i slušala neumorne talase što su se snažno obrušavali na obalu. Da nije ogromnog nasipa

podignutog oko kuća vrednih više miliona dolara na Obalskom putu, okean bi odneo svaku kuću, progutao bi ih sve bez milosti i izvinjenja. Zamislila je svoju bolest poput tog okeana na plaži pokraj svetionika - nezaustavljivu, divlju, razornu. Samo što u njenom mozgu nije bilo nasipa da zaštite njena sećanja i misli od nasrtaja razornih talasa.

„Žao mi je što nisam uspela da dođem na tvoju predstavu”, kazala je Lidiji. „Nema veze. Znam da ovoga puta nisi mogla zbog tate.” „Jedva čekam da vidim predstavu u kojoj ćeš glumiti ovog leta.” ,,Aha.” Sunce je bilo nisko i neverovatno krupno na ružičasto-plavom nebu, spremno da uroni u Atlantski okean.

Prošle su pokraj čove-ka koji je klečao na pesku usmerivši foto-aparat prema obzorju u nastojanju da uhvati njegovu prolaznu lepotu pre no što nestane sa suncem.

„Ta konferencija na kojoj je tata posvećena je Alchajmerovoj bolesti?” „Da.” „Pokušava li da tamo nađe bolju terapiju?” „Da.” „Misliš li da će uspeti?” Alis je posmatrala kako plima nadolazi, briše otiske stopala, razara lepo sagrađen peščani zamak ukrašen

školjkama, puni vodom rupu iskopanu plastičnim lopaticama ranije tog dana, lišavajući obalu njene dnevne prošlosti. Zavidela je lepim kućama iza bedema.

66 avada

„Ne.” Alis je podigla školjku. Otrla je pesak s nje, otkrivši njen mlečnobeli sjaj i fine ružičaste pruge. Dopadalo joj

se to što je glatka na dodir, ali rub joj je bio odlomljen. Pomišljala je daje baci u vodu, ali ipak je odlučila da je zadrži.

„Pa ja sam sigurna da ne bi traćio vreme i išao tek tako da misli da neće ništa naći”, kazala je Lidija. Dve devojke u duksericama s logom Masačusetskog univerziteta išle su im u susret, kikoćući se. Alis im se

osmehnula i pozdravila ih u prolazu. „Volela bih da i ti ideš na koledž”, kazala je Alis. „Mama, molim te, nećemo o tome.” Pošto nije htela da zajedničku nedelju započnu žestokom svađom, ćutke se prisećala dok su koračale.

Prisećala se profesora koje je volela, kojih se bojala i onih pred kojima je napravila budalu od sebe, mladića koje je volela, kojih se bojala i onih pred kojima je napravila još veću budalu od sebe, besanih noći provedenih u učenju pred ispit, časova, zabava, prijateljstava, upoznavanja sa Džonom — sećanja na to doba njenog života živa su, netaknuta i lako dostupna. Bila su čak i pomalo uobražena, dok su joj se vraćala brzo i lako, tako potpuna i spremna, kao da ne znaju za rat koji se odvija samo nekoliko centimetara levo od njih.

Kad god bi pomislila na koledž, misli bi je na kraju neizostavno odnele i nasukale na januar njene prve godine na studijama. Bilo je prošlo malo više od tri sata otkako ju je porodica posetila i krenula kući kad je začula bojažljivo kucanje na vratima svoje sobe u domu. I dalje se seća svake pojedinosti na dekanu koji je stajao na njenom pragu — jedne jedine duboke bore između njegovih obrva, dečačkog razdeljka u sedoj staračkoj kosi, vunenih loptica svud po njegovom tamnozelenom džemperu, niske pažljive intonacije njegovog glasa.

Njen otac je sleteo automobilom s Puta 93 i udario u drvo. Možda je zaspao. Možda je previše popio uz

večeru. Uvek je previše pio uz večeru. Smešten je u bolnicu u Mančesteru. Njena majka i njena sestra su mrtve. „Džone? Jesi li to ti?” „Ne, to samo ja unosim peškire. Sprema se pljusak”, kazala je Lidija. Vazduh je bio težak i zagušljiv. Zaslužili su malo kiše. Vreme je čitave nedelje sarađivalo sa sunčanim

danima s razglednica i temperaturama savršenim za spavanje svake noći. I njen mozak je sarađivao čitave nedelje. Počela je da razlikuje dane ispunjene poteškoćama u pronalaženju sećanja, reči i kupatila i dane kad je njena Alchajmerova bolest mirno ležala i nije joj se mešala u život. Takvim danima, Alis bi bila ona stara normalna Alis, Alis koju razume i u koju ima poverenja. Takvim danima je čak znala da ubedi sebe da su doktor Dejvis i savetnica za genetiku pogrešili, ili da je proteklih pola godine samo ružan san, košmar, nestvarno čudovište pod njenim krevetom koje joj vuče pokrivače.

Iz dnevne sobe, Alis je posmatrala Lidiju kako savija peškire i kako ih slaže na barsku stolicu u kuhinji. Nosila je svetloplavu majicu s tankim bretelama i crnu suknju. Izgledala je sveže istuširano. Alis je i dalje imala na sebi kupaći kostim ispod izbledele haljine za plažu s desenom u obliku ribica.

„Da se presvučem?”, upitala je. „Ako hoćeš.” Lidija je sklonila čiste šolje u kredenac i pogledala na svoj ručni sat. Zatim je ušla u dnevnu sobu, pokupila

časopise i kataloge s kauča i poda, pa ih uredno poslagala jedan na drugi na stočić za kafu. Pogledala je na svoj ručni sat. Uzela je časopis Kejp Kod s vrha gomile, sela na kauč i počela da ga lista. Alis se činilo da prekraćuju vreme, ali nije shvatala zašto. Nešto nije bilo u redu.

„Gde je Džon?”, upitala je Alis. Lidija je podigla pogled sa časopisa, ili zabavljena ili postiđena, a možda i jedno i drugo. Alis nije mogla da

odredi. „Trebalo bi da stigne svakog časa.” „Dakle, čekamo ga?” „Aha.” „Gde je En?”

67 avada

„Ana je u Bostonu, sa Čarlijem.” „Ne, pitala sam gde je En, moja sestra. Gde je ona?” Lidija je zurila u nju, ne trepćući, sasvim prebledela. „Mama, En je mrtva. Poginula je u saobraćajnoj nesreći s tvojom majkom. “ Lidija je netremice gledala Alis u oči. Alis je prestala da diše i srce joj se steglo kao pesnica. Glava i prsti su

joj utrnuli, a svet oko nje je postao mračan i skučen. Duboko je udahnula. Glava i prsti su joj se ispunili kiseonikom, a srce koje je snažno tuklo srdžbom i tugom. Počela je da se trese i da plače.

„Ne, mama, to je bilo davno, sećaš se?” Lidija joj je nešto govorila, ali Alis nije čula šta. Osećala je samo srdžbu i tugu u svakoj ćeliji svog bića,

svoje žalosno srce i vrele suze, a čula je samo svoj glas u glavi kako urla, dozivajući En i majku. Džon je stajao iznad njih, mokar do gole kože. „Šta se dogodilo?” „Pitala je za En. Misli da su upravo umrle.” Obujmio joj je lice šakama. Govorio joj je, pokušavao da je smiri. Zašto i on nije uzrujan? On već neko vreme

zna za to, eto zašto, i skrivao je to od mene. Ne može da mu veruje.

68 avada

AVGUST 2004.

Njena majka i njena sestra poginule su kad je Alis bila brucoš na koledžu. Ni na jednoj strani njihovih porodičnih foto-albuma nema slika njene majke ni njene sestre. Nema dokaza njihovog prisustva na njenoj dodeli diploma, na venčanju, niti s njom, Džonom i decom na odmorima, rođendanima i za praznike. Nije mogla da zamisli svoju majku kao staricu, što bi ona sad izvesno bila, a En je u njenim mislima ostala tinejdžerka. Ipak je bila sasvim uverena da će svakog časa ući kroz ulazna vrata, ne kao duhovi iz prošlosti, već žive i zdrave, i da će ostati da provedu leto s njima u kući u Čatamu. Malo ju je plašilo to što se toliko zbunila da, sasvim budna i trezna, od srca očekuje posetu odavno mrtvih majke i sestre. Još strašnija je bila činjenica da ju je to plašilo samo malo.

Alis, Džon i Lidija sedeli su za stolom na tremu i doručkovali. Lidija im je pričala o članovima svoje letnje glumačke trupe i probama. No uglavnom se obraćala Džonu.

„Mnogo sam se bojala pre nego što sam došla ovamo, znaš? Samo da vidiš njihove biografije. Diploma magistra lepih umetnosti s Njujorškog univerziteta i Glumački studio, diplome s Jejla, iskustvo na Brodveju.”

„Hej, pa to mi zvuči kao vrlo iskusna trupa. Koja je prosečna starost članova?”, upitao je. „O, ja sam sigurno najmlađa. Većina ima oko trideset-četrdeset godina, ali imamo i jednog muškarca i

jednu ženu koji su stari koliko ti i mama.” „Dakle, to je tebi staro, je li?” „Znaš šta hoću da kažem. Nego, nisam znala da li ću biti sasvim nespremna, ali kurs koji sam pohađala i

rad zaista su mi bili dovoljna priprema. Znam šta radim.” Alis se setila kako je i nju tokom prvih meseci rada na Harvardu mučila ista nesigurnost, i kako je potom,

kao Lidija, uvidela da zna šta radi. „Svi oni nesumnjivo imaju više iskustva od mene, ali niko od njih nije učio Majsnerovu tehniku. Svi su

učili Stanislavskog, ili metod, ali ja stvarno mislim da je Majsnerova tehnika najbolji pristup za pravu spontanost u glumi. Stoga, iako nemam toliko iskustva na pozornici, unosim nešto jedinstveno u grupu.”

„To je divno, mila. Verovatno su te, između ostalog, zbog toga angažovali. Šta tačno znači ’spontanost u glumi’?”, upitao je Džon.

Alis se zapitala isto, ali njene reči, zaglibljene u lepljivoj amiloidnoj masi, zaostajale su za Džonovim, što se u poslednje vreme veoma često događalo u direktnim razgovorima. Zato je slušala kako njen muž i njena kći naklapaju bez imalo muke i posmatrala ih kao glumce na pozornici sa svog mesta u publici.

Prerezala je đevrek sa susamom napola i odgrizla zalogaj. Nije joj se dopao bez dodatka. Na stolu je stajalo nekoliko mogućih priloga — džem od divlje borovnice, teglica putera od kikirikija, komad putera na tanjiru i tuba belog putera. Ali to se ne zove beli puter. Kako se zove? Nije majonez. Ne, suviše je gust, kao puter. Kako se zove? Uperila je nož za mazanje u njega.

„Džone, možeš li da mi dodaš to?” Džon joj je dodao tubu belog putera. Namazala je jednu polovinu đevreka debelim slojem i stala da zuri u

njega. Dobro je znala kakav će ukus imati i da joj se taj ukus dopada, ali nije mogla da privoli sebe da zagrize đevrek dok ne bude kadra da kaže sebi ime priloga. Lidija je posmatrala majku kako zuri u đevrek.

„Kremasti sir, mama.” „Tačno. Kemasti sir. Hvala, Lidija.” Zazvonio je telefon i Džon je ušao u kuću da se javi. Alis je prvo palo na pamet da to njena majka zove da

ih obavesti da kasne. Ta je misao, naizgled realna i obojena hitnjom, delovala razumno kao i iščekivanje da se Džon vrati za sto na tremu u narednih nekoliko minuta. Alis je ispravila tu preku misao, prekorila je i odložila. Njene majka i sestra umrle su kad je ona bila brucoš na koledžu. Izluđivalo ju je to što stalno mora da se podseća na to.

Pošto je ostala sama sa kćerkom, makar na časak, iskoristila je priliku da i sama nešto kaže. „Lidija, šta misliš o tome da upišeš koledž i dobiješ diplomu iz dramaturgije?” „Mama, zar nisi razumela ni reč od onoga što sam upravo rekla? Ne treba mi diploma.” „Čula sam sve što si rekla i sve sam razumela. Ja malo šire gledam na to. Sigurna sam da ima aspekata

tvog zanata koje još nisi istražila, još stvari koje možeš da naučiš, možda čak i režiju? Hoću da kažem da će ti diploma otvoriti mnogo više vrata, ako ti nekad zatrebaju.”

69 avada

„A koja su to vrata?” „Pa, recimo, s tom diplomom bi mogla da podučavaš ukoliko to ikad poželiš.” „Mama, ja hoću da budem glumica, a ne profesor. To si ti, a ne ja.” „Znam, Lidija, dovoljno si mi to objasnila. Ne mislim da moraš da predaješ na univerzitetu ili koledžu,

mada bi mogla i to da radiš. Htela sam da kažem da bi možda jednoga dana mogla da priređuješ radionice poput onih u kojima i sama učestvuješ i koje ti se toliko dopadaju.”

„Izvini, mama, ali zaista ne želim da trošim energiju razmišljajući o tome šta ću raditi ukoliko ne uspem kao glumica. Ne treba da sumnjam u sebe.”

„Ne sumnjam u to da ćeš jednoga dana uspeti kao glumica. No šta ako jednog dana odlučiš da zasnuješ porodicu, pa poželiš da malo usporiš ali da i dalje ostaneš u tom poslu? Predavanje na radionicama, čak i od kuće, moglo bi ti dobro poslužiti. Osim toga, nije uvek važno šta znaš, već koga znaš. Kao predavač, upoznaš mnoštvo sveta: kolega, profesora, studenata. Sigurna sam da postoji zatvoren krug ljudi kojem jednostavno ne možeš pristupiti bez diplome ili velikog iskustva iza sebe.”

Alis je zastala, čekajući da Lidija kaže „Da, ali”, ali Lidija nije ništa rekla. „Samo razmisli o tome. Imaćeš sve više obaveza. Što si stariji, teže se uklapaš. Porazgovaraj s nekim iz

svoje trupe i vidi šta kažu, šta je sve potrebno da bi glumačka karijera trajala u tridesetim, četrdesetim i kasnijim godinama. Dobro?”

„Dobro.” Dobro. Nikad nisu uspele da se sasvim saglase povodom nečega. Alis je pokušala da smisli nešto drugo o

čemu bi razgovarale, ali nije mogla. Već dugo razgovaraju samo o tome. Tišina među njima je rasla. „Mama, kakav je osećaj?” „Šta kakav je osećaj?” „Imati Alchajmerovu bolest. Osećaš li da je imaš u ovom trenutku?” „Pa znam da nisam zbunjena i da ne ponavljam iste reči u ovom trenutku, ali pre samo nekoliko minuta

nisam mogla da se setim naziva ’kremasti sir’ i bilo mi je teško da učestvujem u razgovoru s tobom i tvojim ocem. Znam da je samo pitanje vremena kad će se to ponoviti, a intervali između tih događaja sve su kraći. Događaji su pak sve krupniji. Dakle, i kad se osećam sasvim normalno, znam da to nisam. Znam da nije gotovo, već da je to samo predah. Ne verujem sebi.”

Čim je završila, zabrinula se da je previše priznala. Nije želela da plaši kćer. Međutim, Lidija nije ustuknula i ostala je zainteresovana, pa se Alis opustila.

„Dakle, znaš kad se dešava?” „Uglavnom.” „Opiši mi šta se dešavalo kad nisi mogla da se setiš naziva kremastog sira.” „Znam šta tražim, ali moj mozak jednostavno ne može da dođe do toga. Kao da ti, na primer, odlučiš da

hoćeš čašu vode, ali tvoja ruka neće da je podigne. Lepo je zamoliš, zapretiš joj, ali ona jednostavno neće da te posluša. Na kraju je možda i nateraš da se pomeri, ali onda umesto vode dohvatiš slanik ili oboriš čašu i prospeš svu vodu po stolu. Ili, kad naposletku uzmeš čašu i prineseš je usnama, više ne osećaš žeđ u grlu i više nemaš potrebu da piješ. Trenutak potrebe je prošao.”

„To zvuči kao mučenje, mama.” „Jeste.” „Mnogo mi je žao što imaš to.” „Hvala.” Lidija je pružila ruku preko sudova i čaša i godina udaljenosti i uzela majčinu ruku. Alis ju je stegla i

osmehnula se. Napokon su pronašle nešto drugo o čemu mogu da razgovaraju. Alis se probudila na kauču. U poslednje vreme je mnogo dremala, ponekad dvaput dnevno. Dok je to

dodatno odmaranje mnogo koristilo njenoj pažnji i energiji, ponovni ulazak u dan bio je neprijatan. Pogledala je u časovnik na zidu. Četiri i petnaest. Nije mogla da se seti kad je zaspala. Seća se da je ručala. Sendvič, nekakav sendvič, sa Džonom. To je verovatno bilo oko podneva. Ćošak nečeg tvrdog urezao joj se u kuk. Knjiga koju je čitala. Mora biti da je zaspala čitajući.

70 avada

Četiri i dvadeset. Lidijina proba traje do sedam. Pridigla se u sedeći položaj i osluškivala. Čula je kreštanje galebova na plaži i zamišljala njihovu izgladnelu potragu, luđu trku da pronađu i prožderu svaku mrvicu preostalu iza tih nemarnih, preplanulih ljudskih bića. Ustala je i dala se u vlastitu potragu, manje grozničavu od potrage galebova, za Džonom. Pogledala je u spavaćoj i radnoj sobi. Provirila je napolje, osmotrivši prilaz. Nije bilo automobila. Tek što je zaustila da opsuje zbog toga što nije ostavio pisamce, našla ga je pod magnetom na vratima frižidera.

Ali, otišao sam da se provozam, brzo se vraćam. Džon Ponovo je sela na kauč i podigla svoju knjigu, Džejn Ostin, Razum i osećajnost, ali nije je otvorila. U tom

trenutku, zaista nije želela da je čita. Pročitala je otprilike pola Mobija Dika i izgubila knjigu. Ona i Džon su pretražili čitavu kuću, ali nisu je našli. Zavirili su čak i u sve neobične kutke gde bi samo osoba obolela od demencije zaturila knjigu - u frižider i zamrzivač, ostavu, fioke garderobera, ormar za posteljinu i kamin. Međutim, knjige nije bilo. Verovatno ju je ostavila na plaži. Nadala se da ju je ostavila na plaži. To je makar nešto što bi uradila i pre no što je obolela od Alchajmerove bolesti.

Džon se ponudio da joj kupi drugu. Možda je otišao u knjižaru. Nadala se da jeste. Ako bude još dugo čekala, zaboraviće šta je pročitala, pa će morati sve da čita iznova. Koliko posla. Pri samoj pomisli na to, ponovo ju je svladao umor. U međuvremenu je počela da čita Džejn Ostin, koja joj se oduvek dopadala. Ali ova knjiga nije joj držala pažnju.

Odlutala je na sprat do Lidijine sobe. Od svoje dece, Lidiju je najmanje poznavala. Na njenom toaletnom stočiću — prstenje od srebra i tirkiza, kožna ogrlica i raznobojne perlice rasute u otvorenoj kartonskoj kutijici. Pokraj kutijice - gomilica šnala i podmetač za mirišljave štapiće. Lidija je pomalo hipik.

Komadi odeće svuda po podu, neki složeni, većina ne. Teško da je mnogo šta ostalo u fiokama njenog ormara. Nenamešten krevet. Lidija je pomalo aljkava.

Knjige poezije i dramskih komada stajale su na policama njenog kredenca — Majka noći, Večera s prijateljima, Dokaz, Suptilna ravnoteža, Antologija reke Spun, Božje jagnje, Anđeli u Americi, Oleana. Lidija je glumica.

Uzela je nekoliko drama i prelistala ih. Svaka je imala osamdesetak strana, najviše devedeset, ispunjenih retkim tekstom. Možda bi bilo lakše i prijatnije čitati komade. I mogla bih da razgovaram o njima s Lidijom. Zadržala je Dokaz.

Na noćnom stočiću bili su Lidijin dnevnik, ,,ajpod”, Sanford Majsnero glumi i uramljena fotografija. Alis je podigla dnevnik. Oklevala je, ali samo malo. Nije imala luksuz zvani vreme. Sela je na krevet i čitala stranicu za stranicom snova i priznanja svoje kćeri. Čitala je o uspesima i neuspesima na časovima glume, strahovima i nadama vezanim za audicije, razočaranjima i radostima zbog nedobijenih i dobijenih uloga. Čitala je o strasti i istrajnosti jedne mlade žene.

Čitala je o Malkomu. Dok su zajedno glumili u jednoj dramskoj sceni na času, Lidija se zaljubila u njega. Jednom je mislila da je možda trudna, ali nije bila. Laknulo joj je budući da još nije bila spremna za udaju i rađanje dece. Htela je da najpre nađe svoj put u životu.

Alis je zagledala uramljenu fotografiju Lidije i nekog muškarca, verovatno Malkoma. Njihova nasmejana lica su se dodirivala. Bili su srećni, muškarac i žena na slici. Lidija je bila žena.

„Ali, jesi li tu?”, doviknuo je Džon. „Na spratu sam!” Vratila je dnevnik i fotografiju na noćni stočić i krišom sišla. „Gde si bio?”, upitala je Alis. „Išao sam da se provozam.” Držao je dve bele plastične kese, u svakoj ruci po jednu. „Jesi li mi kupio nov primerak Mobija Dika?” „Moglo bi se reći.”

71 avada

Dao joj je jednu kesu. Bila je puna devedeova - Mobi Dik s Gregorijem Pekom i Orsonom Velsom, Kralj Lir s Lorensom Olivijeom, Kazablanka, Let iznad kukavičjeg gnezda, Moje pesme, moji snovi, njen omiljeni film.

„Mislio sam da će ti tako biti mnogo lakše. A možemo ih zajedno gledati.” Osmehnula se. „Šta je u drugoj kesi?” Osećala se ushićeno, poput malog deteta u božićno jutro. Izvadio je kesu kukuruza kokičara i kutiju

karamela prelivenih čokoladom. „Možemo li prvo da gledamo Moje pesme, moji snovi?”, upitala je. „Naravno.” „Volim te, Džone.” Zagrlila ga je. ,,I ja tebe volim, Ali.” Držeći šake visoko na njegovim leđima, priljubila je lice uz njegove grudi i udahnula ga. Htela je još nešto

da mu kaže, o tome koliko joj znači, ali nije mogla da nađe reči. Stegao ju je malo jače. On zna. Stajali su nepomično u kuhinji držeći jedno drugo i dugo nisu prozborili ni reč.

„Evo, ti iskokaj kokice, a ja ću ubaciti film i naći ćemo se na kauču”, rekao je Džon. ,,Važi.” Otišla je do mikrotalasne, otvorila vrata i nasmejala se. Morala je da se nasmeje. „Našla sam Mobija Dika.” Alis je već nekoliko sati bila budna sama. U toj ranoj jutarnjoj samoći, pila je zeleni čaj, malo čitala i radila

jogu na travnjaku. U pozi psa koji se proteže, napunila je pluća prekrasnim jutarnjim morskim vazduhom i uživala u neobičnom, gotovo bolnom zadovoljstvu istezanja potkolenica i butnih mišića. Krajičkom oka je posmatrala levi triceps koji ju držao u tom položaju. Čvrst, oblikovan, lep. Celo telo izgledalo joj je snažno i lepo.

Nikad nije bila u boljoj formi. Dobra hrana i svakodnevne vežbe odgovarali su snazi njenih ispupčenih tricepsa, gipkosti kukova, snažnim listovima i lakoći disanja tokom šest kilometara trčanja. Ali tu je, naravno, njen um. Lenj, neposlušan i sve slabiji.

Pije ,,aricept”, ,,namendu”, misterioznu tabletu ,,amiliksa”, ,,lipitor”, vitamine C i E i ,,aspirin”. Unosi dodatne antioksidanse pomoću borovnica, crnog vina i crne čokolade. Pije zeleni čaj. Probala je ginko bilobu. Meditira i igra numero. Pere zube levom, nedominantnom rukom. Spava kad je umorna. Ipak, ništa od svega toga kao da ne doprinosi vidljivim, merljivim rezultatima. Možda bi se njene kognitivne sposobnosti znatno pogoršale ukoliko bi prestala da vežba, da pije ,,aricept” ili da jede borovnice. Možda bi se njena demencija, ukoliko joj se ničim ne bi suprotstavljala, sasvim otrgla kontroli. Možda. Ali možda joj ništa od toga ne pomaže. To nikako ne može znati, ukoliko pak ne prestane da pije lekove, ne izbaci čokoladu i vino i ne presedi na dupetu ceo sledeći mesec. No nipošto nije spremna na taj eksperiment.

Iskoračila je u ratničku pozu. Izdahnula je i udahnula dublje, prihvatajući neprijatnost i dodatni izazov koncentraciji i izdržljivosti, rešena da ostane u tom položaju. Rešena da ostane ratnik.

Džon je izašao iz kuhinje, raščupan i snen, ali obučen za trčanje. „Hoćeš li da prvo popiješ kafu?”, upitala je Alis. „Neću, hajde da prvo trčimo. Popiću je kad se vratimo.” Svakog jutra su trčali tri kilometra glavnom ulicom do centra grada i vraćali se istim putem. Džonovo telo

je postalo znatno vitkije i oblikovanije i sad je lako mogao da pretrči tu razdaljinu, ali ni trenutka nije uživao. Trčao je s njom, ne vajkajući se i pomiren sa sudbinom, ali sa onoliko oduševljenja i žara koliko su u njemu budili plaćanje računa i pranje veša. I volela ga je zbog toga.

Trčala je za njim, puštajući njega da odredi tempo, posmatrajući ga i slušajući kao da je predivan muzički instrument — njihanje njegovih lakata nalik na klatno, ritmično lako izdisanje, udaranje njegovih patika o peščani pločnik. Zatim je on pljunuo i ona se nasmejala. Nije je pitao zašto.

Vraćali su se kad mu se primakla, i potrčala uporedo s njim. Odjednom se sažalila na njega i došlo joj je da mu kaže kako ne mora više da trči s njom ako neće, da ona može i sama da pretrči tu razdaljinu. Ali utom su,

72 avada

sledeći njegov pravac, na račvanju puteva skrenuli desno, prema kući, gde bi ona skrenula levo. Alchajmerova bolest ne voli da je zanemaruju.

Pošto su se vratili kući, zahvalila mu je, poljubila ga u znojav obraz i, tako neistuširana, otišla ravno do Lidije, koja je, još u pidžami, pila kafu na tremu. Svakog jutra, ona i Lidija su razgovarale o komadu koji je Alis čitala uz integralne pahuljice s borovnicama ili đevrek sa susa-mom i kremastim sirom, uz kafu ili čaj. Instinkt je nije prevario. Čitanje komada prijalo joj je mnogo više nego čitanje romana i biografija, a razgovori s Lidijom o onome što bi upravo pročitala, bila to prva scena, prvi čin ili ceo komad, pokazali su se kao sjajan i moćan način da učvrsti svoje sećanje. Analizirajući scene, likove i radnju s Lidijom, Alis je uvidela dubinu kćerkinog intelekta, njeno razumevanje čove-kovih potreba, osećanja i borbe. Upoznala je Lidiju. I dopala joj se.

Tog dana su razgovarale o sceni iz Anđela u Americi. Oduševljeno su razmenjivale pitanja i odgovore, njihov razgovor bio je dvosmeran, ravnopravan, zabavan. Pošto nije morala da se nadmeće sa Džonom, koji je često završavao njene misli, Alis je imala vremena da smisli svaku rečenicu i nije zaostajala.

„Kako je bilo glumiti tu scenu s Malkomom?”, upitala je Alis. Lidija je preneraženo zurila u nju. ,,Molim?” „Zar ti i Malkom niste zajedno glumili u toj sceni na času?” „Čitala si moj dnevnik?” Alis se prevrnuo želudac. Mislila je da joj je Lidija rekla za Malkoma. „Mila, izvini...” „Ne mogu da verujem da si to uradila! Nemaš pravo!” Lidija je odgurnula svoju stolicu od stola, pa je ustala i ljutito odjurila, ostavivši Alis samu za stolom,

zapanjenu i zabrinutu. Nekoliko minuta potom, Alis je čula da su se ulazna vrata zalupila. „Ne brini, smiriće se ona”, kazao je Džon. Čitavog jutra je pokušavala da radi nešto drugo. Probala je da čisti, da radi u vrtu, da čita, ali jedino joj je

briga polazila za rukom. Bojala se da je uradila nešto neoprostivo. Bojala se da je upravo izgubila poštovanje, poverenje i ljubav kćeri koju je tek počela da upoznaje.

Posle ručka, Alis i Džon su otpešačili do plaže Hardings. Alis je plivala dok joj se telo nije toliko izmorilo da ništa drugo nije osećala. Kako je nestalo onog neprijatnog osećaja u stomaku, vratila se do svoje ležaljke na plaži, opružila se, sklopila oči i meditirala.

Čitala je da redovna meditacija može da poveća debljinu moždane kore i da uspori njeno istanjivanje povezano sa starenjem. Lidija je svakodnevno meditirala i, kad je Alis pokazala interesovanje, Lidija ju je naučila. Bilo da je meditacija održavala debljinu njene moždane kore ili ne, Alis se dopadala ta tiha usredsređenost, koja je delotvorno stišavala kloparanje i brigu u njenoj glavi. Ulivala joj je spokoj.

Posle dvadesetak minuta meditacije, vratila se u nešto budnije stanje, opuštena, okrepljena i vrela. Ponovo je zagazila u okean, ali ovoga puta samo da bi se nakratko smočila, da bi znoj i vrućinu zamenila svežinom i solju. Pošto se vratila na ležaljku, čula je kako žena na ćebetu pokaj nje priča o divnoj predstavi koju je upravo gledala u Pozorištu Monomoj. Ponovo je osetila nelagodu u stomaku.

Te večeri, Džon je ispekao čizburgere. Alis je napravila salatu. Lidija nije došla kući na večeru. „Siguran sam da se proba odužila”, kazao je Džon. „Sad me mrzi.” „Ne mrzi te.” Posle večere, Alis je popila još dve čaše crnog vina, a Džon je popio još tri čaše viskija s ledom. Lidija se još

ne beše vratila. Alis je dodala večernju dozu lekova nelagodi u stomaku, pa su zajedno seli na kauč sa zdelom kokica i kutijom karamela prelivenih čokoladom i gledali Kralja Lira.

Kad ju je Džon probudio, bila je na kauču. Televizor je bio isključen, a u kući je bilo mračno. Sigurno je zaspala pre no što se film završio. Ionako se ne seća kraja. Odveo ju je uza stepenice do njihove spavaće sobe.

Stala je pokraj svoje polovine kreveta, pokrivši usta šakom u neverici, sa suzama u očima, a iz glave i utrobe nestalo je brige. Lidijin dnevnik je ležao na njenom jastuku.

„Izvinite što kasnim”, kazao je Tom kad je ušao.

73 avada

„Dobro, sad kad je i Tom stigao, Čarli i ja želimo da vam saopštimo jednu vest”, rekla je Ana. „Trudna sam pet nedelja i rodiću blizance.”

Posle zagrljaja, poljubaca i čestitanja, usledila su ushićena pitanja, odgovori, upadice, pa još pitanja i odgovora. Kako je njena sposobnost da prati složene razgovore s više učesnika slabila, tako se njena osetljivost na ono što nije izrečeno - na govor tela i neizrečena osećanja — pojačavala. Nekoliko nedelja ranije, objasnila je tu pojavu Lidiji, koja joj je kazala kako je to veština na kojoj bi joj svaki glumac pozavideo. Rekla je da ona i ostali glumci moraju silno da se usredsrede kako bi se odvojili od verbalnog jezika u nastojanju da ih reči i dela drugih glumaca iskreno dimu. Alis nije sasvim razumela tu izvanrednu odliku, ali volela je Lidiju zbog toga što njen hendikep vidi kao veštinu vrednu zavisti.

Džon je izgledao srećno i uzbuđeno, ali Alis je primetila da je izrazio samo deo sreće i uzbuđenja koje je zapravo osećao, verovatno nastojeći da poštuje Anino upozorenje da je „još prerano”. I bez Anine opomene, bio je sujeveran, poput većine biologa, i ne bi otvoreno izbrojao to dvoje pilića pre no što se izlegu. Međutim, jedva je čekao da se to dogodi. Hteo je unučiće.

Ispod Čarlijeve sreće i uzbuđenja, Alis je spazila debeo sloj nervoze koji je prekrivao još deblji sloj straha. Alis je držala da su oba ta sloja i te kako očigledna, ali Ana ih, izgleda, nije primećivala i niko drugi nije ništa prokomentarisao. Da li je to samo uobičajena zabrinutost oca koji iščekuje rođenje prvog deteta? Da li je nervozan jer zna da će morati da hrani dvoja usta odjednom i da plaća dve školarine istovremeno? To bi objasnilo samo prvi sloj. Strahuje li i od izgleda da će imati dvoje dece na koledžu i istovremeno ženu obolelu od demencije?

Lidija i Tom su stajali jedno kraj drugog i razgovarali sa Anom. Njena deca su lepa, njena deca koja više nisu deca. Lidija je blistala; radovala ju je ta dobra vest povrh činjenice da je čitava porodica došla da je vidi kako glumi.

Tomov osmeh je bio iskren, ali Alis je spazila tračak nelagode u njemu, oči i obrazi bili su mu malo upali, telo koščatije. Brine li ga škola? Ili devojka? Primetio je da ga posmatra.

„Mama, kako se osećaš?”, upitao ju je. „Uglavnom dobro.” „Stvarno?” „Da, iskreno. Osećam se odlično.” „Nekako si mi tiha.” „Mnogo nas razgovara odjednom i prebrzo”, kazala je Lidija. Tomov osmeh je iščezao i delovao je kao da će zaplakati. Alisin „blekberi” je zavibrirao u svetloplavoj

torbici na njenom kuku. Vreme je za večernju dozu lekova. Pričekaće nekoliko minuta. Neće ih popiti odmah, pred Tomom.

„Lid, u koliko sati je tvoja predstava sutra?”, upitala je Alis, držeći „blekberi” u ruci. „U osam.” „Mama, nema potrebe da beležiš. Svi smo tu. Nećemo zaboraviti da te povedemo”, kazao je Tom. „Kako se zove predstava koju ćemo gledati?”, upitala je Ana. ,,Dokaz”, rekla je Lidija. „Jesi li nervozna?”, upitao je Tom. „Malo, jer je premijera i jer ćete svi biti tu. Ali zaboraviću da postojite čim izađem na pozornicu.” „Lidija, u koliko sati je tvoja predstava?”, upitala je Alis. „Mama, maločas si to pitala. Nemoj da brineš zbog toga”, rekao je Tom. „U osam sati, mama”, rekla je Lidija. „Tome, nimalo joj ne pomažeš.” „Ne, ti joj ne pomažeš. Zašto bi se opterećivala i pamtila nešto što ne mora da pamti?” „Neće se opterećivati ako zapiše u ’blekberi’. Pusti je da to uradi” , kazala je Lidija. „Ionako ne bi trebalo da se oslanja na taj ’blekberi’. Trebalo bi da vežba pamćenje kad god može”, rekla je

Ana. ,,I šta onda da uradi? Da upamti kad počinje predstava ili da se sasvim osloni na nas?”, upitala je Lidija. „Trebalo bi da je podstičeš da se usredsredi i da obrati pažnju. Ona bi trebalo da se potrudi da se sama seti

informacija, a ne da se ulenji”, rekla je Ana.

74 avada

„Nije lenja”, rekla je Lidija. „Ti i taj ’blekberi’ joj omogućavate da bude lenja. Vidi, mama, kad počinje Lidijina predstava?”, upitala je

Ana. „Ne znam. Zato sam je pitala”, kazala je Alis. „Dvaput ti je odgovorila, mama. Zar ne možeš da pokušaš da se setiš šta je rekla?” „Ana, prestani da je ispituješ”, ubacio se Tom. „Pošla sam da upišem u svoj ’blekberi’, ali ti si me prekinula.” „Ne tražim da pogledaš u svom ’blekberiju’. Tražim da se setiš šta ti je rekla.” „Nisam pokušala da upamtim jer sam htela da upišem.” „Mama, razmisli na časak. U koliko sati je Lidijina predstava sutra? Nije znala odgovor, ali znala je da sirotu Anu mora staviti na njeno mesto. „Lidija, u koliko sati je tvoja predstava sutra?”, upitala je Alis. ,,U osam.” ,,U osam sati, Ana.” U pet do osam, seli su na svoja mesta, u sredini drugog reda. Pozorište Monomoj je bilo malo, sa samo

stotinak sedišta i pozornicom samo nekoliko metara udaljenom od prvog reda. Alis je jedva čekala da se svetla priguše. Pročitala je taj komad i naširoko razgovarala o njemu s Lidijom.

Čak joj je pomagala da nauči tekst. Lidija igra Ketrin, kćer poludelog genija matematičara. Alis je jedva čekala da ti likovi ožive pred njom.

Od prve scene, gluma je bila iznijansirana, iskrena i višedimenzionalna, i Alis se lako i sasvim uživela u imaginarni svet koji su glumci stvorili. Ketrin je tvrdila da je napisala originalan dokaz, ali ni čovek u kojeg je bila zaljubljena ni njena otuđena sestra nisu joj verovali, i oboje su posumnjali u njenu duševnu stabilnost. Mučila je sebe strahom da će, kao i njen genijalni otac, i sama poludeti. Alis je proživljavala s njom bol, izneverenost i strah. Bila je opčinjena od početka do kraja.

Po završetku predstave, glumci su sišli među publiku. Ketrin je blistala. Džon joj je dao cveće i snažno je zagrlio.

„Bila si divna, potpuno neverovatna!”, rekao je Džon. „Mnogo ti hvala! Zar predstava nije odlična?” I ostali su je zagrlili, poljubili i pohvalili. „Bili ste divni, bilo je pravo zadovoljstvo gledati vas”, kazala je Alis. „Hvala.” „Hoćemo li vas gledati u još nekoj predstavi ovog leta?”, upitala je Alis. Pogledala ju je i zadržala pogled nekoliko nelagodnih časaka, pa je odgovorila: „Ne, ovo je moja jedina uloga ovog leta.” „Ostaćete ovde samo tokom letnje sezone?” Rastužila ju je i sama pomisao na to. Oči su joj se napunile suzama. „Da, vraćam se u Los Anđeles krajem avgusta, ali često ću se vraćati ovamo u posetu svojoj porodici.” „Mama, to je Lidija, tvoja kći”, rekla je Ana.

75 avada

Dobro stanje neurona zavisi od njegove sposobnosti da opšti sa ostalim neuronima. Istraživanja pokazuju da električna i kemijska stimulacija senzornih neuronskih ulaza i izlaza pospešuju vitalne ćelijske procese. Neuroni koji nisu kadri da se efikasno povezuju s drugim neuronima

atrofiraju. Beskoristan, napušten neuron umire.

76 avada

SEPTEMBAR 2004. Iako je jesenji semestar na Harvardu zvanično počeo, vreme se dosledno držalo pravila rimskog kalendara.

Bilo je sparno letnje jutro s temperaturom od dvadeset sedam stepeni Celzijusa kad se Alis zaputila ka Harvardu. U danima neposredno pre upisa i odmah potom, uvek joj je bilo zabavno da vidi studente prve godine koji nisu iz Nove Engleske. Jesen u Kembridžu budila je prizore lišća treperavih boja, branja jabuka, fudbalskih utakmica i vunenih džempera sa šalovima. Mada ne bi bilo neobično probuditi se ujutro u Kembridžu i zateći mraz po bundevama, dani su, pogotovo početkom septembra, i dalje bili ispunjeni brujanjem rashladnih uređaja i grozničavim bolesno optimističnim raspravama o Red soksu. Pa ipak, svake godine, eto njih, tih novih, tek pristiglih studenata, kreću se s nesigurnošću neiskusnih turista po trotoarima Harvardskog trga, uvek opterećeni s previše slojeva vune i debelog platna i dodatnim tovarom kesa iz Harvard kupa, prepunim neophodnog školskog pribora i dukseva s logom Harvarda. Ta sirota oznojena stvorenja.

Čak i u beloj pamučnoj majici bez rukava i crnoj suknji od rajona do članaka, Alis se preznojila dok je stigla do kancelarije Erika Velmana. Odmah iznad njene, njegova kancelarija je bila iste veličine, sa istim nameštajem i istim pogledom na reku Čarls i Boston, ali činila se nekako privlačnijom i većom. Osećala se kao studentkinja kad god bi ušla u njegovu kancelariju, ali to je osećanje bilo naročito prisutno danas, budući da ju je pozvao da uđe „da porazgovaraju na časak”.

„Kako je proteklo leto?”, upitao je Erik. „Veoma opuštajuće. A tvoje?” „Dobro, ali prebrzo je prošlo. Nismo te videli na konferenciji u junu.” „Znam, nisam uspela da dođem.” „Pa, Alis, hteo sam da porazgovaram s tobom o ocenama tvog kursa u proteklom semestru pre ni što

počnu časovi.” „O, još nisam stigla da ih pogledam.” Svežanj papira sa ocenama njenog kursa o motivaciji i emociji bio je negde u njenoj kancelariji uvezan

gumicom, neotvoren. Studenti na Harvardu ocenjivali su kurs potpuno anonimno i ocene bi videli samo profesor i šef katedre. U prošlosti ih je čitala samo da bi udovoljila taštini. Znala je da je odličan profesor i odgovori njenih studenata uvek su to potvrđivali. Međutim, Erik još nikad nije tražio da ih ona pregleda s njim. Strahovala je, prvi put u svojoj karijeri, da joj se neće dopasti slika sebe koju će u njima videti.

„Izvoli. Pogledaj ih sad.” Dao joj je svoj primerak ocena s rezimeom na prvoj strani. Na skali od jedan, uopšte se ne slažem, do pet, sasvim se slažem: profesor je pripremio studente za visok nivo

postignuća. Sve četvorke i petice. Časovi su omogućili bolje razumevanje gradiva. Četvorke, trojke i dvojke. Profesor mi je pomogao da shvatim teške koncepte i komplikovane ideje. Ponovo četvorke, trojke i dvojke. Profesor je podsticao na pitanja i razmatranje različitih gledišta. Dva studenta su joj dala jedinicu. Na skali od jedan do pet, od loš do odličan, navedite opštu ocenu profesora. Mahom trojke. Ako se dobro seća, nikad nije dobila manje od četiri u toj kategoriji. Čitava stranica s rezimeom bila je išarana trojkama, dvojkama i jedinicama. Nije ni pokušala da ubedi sebe

da je to nešto drugo do tačan i dobro promišljen sud njenih studenata, lišen zlobe. Njeno obavljanje

77 avada

profesorskog posla mnogo je gore nego što je mislila. Ipak je i dalje bila spremna da se opkladi da je daleko od najgoreg profesora na katedri. Možda tone brzo, ali nije ni blizu dna bureta.

Pogledala je naviše u Erika, spremna da podnese kritiku, svesna da joj se možda neće dopasti ono što će čuti, ali da neće biti sasvim neprijatno.

„Da nisam video tvoje ime na rezimeu, ne bih pridao ovome mnogo pažnje. Pristojno je. Doduše, još nisam video takve ocene pored tvog imena, ali nisu strašne. U stvari, posebno su me zabrinuli napisani komentari, pa sam pomislio da bi trebalo da porazgovaramo.”

Alis nije čitala dalje od strane s rezimeom. On je zavirio u svoj primerak i naglas pročitao: „’Preskače ogromne delove plana, pa ih onda i ti preskočiš, ali onda ona očekuje od tebe da ih znaš na

ispitu.’ “ „’Kao da ne zna informacije koje predaje.’ “ „’Čas je bio gubljenje vremena. Mogao sam jednostavno da pročitam iz udžbenika.’ “ „’Bilo mi je teško da pratim njena predavanja. Čak se i sama gubi u njima. Ovaj kurs nije bio ni približno

dobar kao njen uvodni kurs.’ “ „’Jednom je došla na čas i uopšte ga nije održala. Samo je sela na nekoliko minuta, pa je otišla. Drugi put je

držala potpuno isto predavanje kao prethodne nedelje. Ni u snu ne bih traćio vreme profesorke Hauland, ali mislim da ni ona ne treba da traći moje.’”

Čula je dovoljno. Bilo je to mnogo, mnogo gore no što je mislila. „Alis, dugo se znamo, zar ne?” „Da.” „Rizikovaću da budem suviše otvoren i ličan. Da li je sve u redu kod kuće?” „Jeste. “ „A kako si ti, da li je moguće da si pod prevelikim stresom ili u depresiji? “ „Ne, nije o tome reč.” „Nije mi baš prijatno da te ovo pitam, ali misliš li da možda imaš problem s pićem ili drogom?” E sad je stvarno dosta. Ne mogu da živim s reputacijom depresivnog zavisnika pod stresom. Demencija je manje

podložna osudi od toga. „Eriče, imam Alchajmerovu bolest.” Lice mu je odjednom postalo bezizražajno. Bio je spreman da čuje za Džonovu nevernost. Bio je spreman

da joj preporuči dobrog psihijatra. Bio je spreman da joj pomogne ili da sredi da je prime u Bolnicu Maklejn na odvikavanje. Ali za to nije bio spreman.

„Postavili su mi dijagnozu u januaru. Bilo mi je teško da podučavam u proteklom semestru, ali nisam uviđala koliko se to pokazalo.”

„Žao mi je, Alis.” ,,I meni. „Nisam to očekivao.” „Ni ja.” „Očekivao sam nešto privremeno, nešto što bi prevazišla. Međutim, ovo nije privremeno.” „Nije.” Alis ga je gledala kako razmišlja. Bio je kao otac svima na katedri, zaštitnički nastrojen i velikodušan, ali

bio je i pragmatičan i strog. „Roditelji sad plaćaju četrdeset hiljada godišnje. Ovo ne bi ostavilo dobar utisak na njih.” Ne, zasigurno ne bi. Ne odriču se ogromnih suma da bi njihove kćeri i sinovi učili od nekoga obolelog od

Alchajmerove bolesti. Već čuje uzbunu, skandaloznu vest u večernjem dnevniku. „Takođe, nekoliko studenata iz tvoje grupe osporava svoje ocene. Bojim se da će se situacija samo

pogoršati.” Za dvadeset pet godina, koliko podučava, niko nije osporio ocenu koju je ona dala. Ni jedan jedini student. „Mislim da verovatno više ne bi trebalo da predaješ, ali poštovaću tvoj raspored. Imaš li kakav plan?”

78 avada

„Nadala sam se da ću ostati još ove godine, do plaćenog odsustva, ali nisam uviđala u kojoj su se meri moji simptomi pokazivali i remetili moja predavanja. Ne želim da budem loš profesor, Eriče. Ja to nisam.”

„Znam da nisi. Šta misliš o tome da uzmeš bolovanje do plaćenog odsustva?” On hoće da ona odmah ode. Ona ima za sobom primeran opus i dostignuća i, što je najvažnije, ima zvanje

redovnog profesora. Po zakonu, nemaju pravo da je otpuste. Međutim, ona ne želi da to reši na taj način. Ma koliko da ne želi da se odrekne svoje karijere na Univerzitetu Harvard, bori se protiv Alchajmerove bolesti, a ne protiv Erika i Univerziteta Harvard.

„Nisam još spremna da odem, ali slažem se s tobom, ma koliko mi to slamalo srce - mislim da treba da prestanem da predajem. Međutim, volela bih da i dalje ostanem Denov savetnik i da i dalje pohađam seminare i sastanke.”

Nisam više nastavnik. „Mislim da to možemo urediti. Voleo bih da porazgovaraš s Denom, da mu objasniš šta se zbiva i da

prepustiš odluku njemu.Rado ću mu biti savetnik s tobom, ukoliko to više odgovora tebi ili njemu. Takode, očito više ne bi trebalo da prihvataš da budeš mentor postdiplomcima. Den će biti poslednji.”

Nisam više naučnik-istraživač. „Ne bi trebalo ni da prihvataš pozive da govoriš na drugim univerzitetima, niti na konferencijama.

Verovatno ne bi bilo dobro da predstavljaš Harvard u takvom svetlu. Primetio sam da si uglavnom prestala da putuješ, tako da si verovatno i sama to shvatila.”

„Da, slažem se.” „Kako želiš da obavestimo administrativno osoblje i ljude s katedre? Ponavljam, poštovaću tvoj raspored,

šta god odlučiš da uradiš.” Prestaće da podučava, da istražuje, da putuje i drži govore. Ljudi će primetiti. Nagađaće, šaputaće i

govorkaće. Misliće da je depresivan zavisnik izložen stresu. Možda neki od njih već misle tako. „Ja ću im reći. Treba da to čuju od mene.” 17. septembar 2004. Dragi prijatelji i kolege, Posle podrobnog razmišljanja i s dubokim žaljenjem, odlučila sam da se odreknem svojih dužnosti predavača i

istraživača na Harvardu i gostujućeg predavača na drugim univerzitetima. U januaru ove godine, postavljena mi je dijagnoza rane Alchajmerove bolesti. Mada sam još u ranoj i umerenoj fazi bolesti, doživljavam nepredvidljive kognitivne smetnje koje me sprečavaju da ispunjavam zahteve ovog položaja s najvišim standardima koje sam sebi uvek postavljala i koji se ovde očekuju.

Iako me više nećete viđati za katedrom u sali za predavanja, niti zauzetu pisanjem predloga za nove stipendije, ostaću savetnik Denu Maloniju pri pisanju doktorske disertacije i i dalje ću pohađati seminare i sastanke, gde ću, nadam se, služiti kao aktivan i dobrodošao učesnik.

S mnogo ljubavi i poštovanja, Alis Hauland Prve nedelje jesenjeg semestra, Marti je preuzeo Alisina predavanja. Kad se našla s njim da bi mu predala

program i materijal za predavanja, zagrlio ju je i rekao da mu je veoma žao. Pitao ju je kako je i može li kako da pomogne. Zahvalila je i rekla da je dobro. Čim je uzeo sve što mu je bilo potrebno za kurs, izašao je iz njene kancelarije najbrže što je mogao.

Slično je bilo i sa ostalima na katedri. „Mnogo mi je žao, Alis.” „Jednostavno ne mogu da poverujem u to.” „Nisam imao pojma.” „Mogu li ikako da pomognem?” „Jesi li sigurna? Ne izgledaš nimalo drugačije.” „Mnogo mi je žao.” „Mnogo mi je žao.”

79 avada

Onda bi je ostavili samu najbrže što su mogli. Bili su ljubazni i dobri prema njoj kad bi je sreli, ali nisu je često sretali. To je bilo tako uglavnom zbog toga što su njihovi rasporedi bili pretrpani, a Alisin prilično prazan. Međutim, razlog je, i to ne beznačajan, bilo i to što nisu želeli da je sreću. Susret s njom značio je susret s mentalnom slabošću i neizbežnom mišlju da se to može desiti i njima. Susret s njom bio je zastrašujući i zato je uglavnom, osim na sastancima i seminarima, i nisu sretali.

Tog dana je bio prvi seminar uz zakusku na katedri za psihologiju tog semestra. Lesli, Erikov postdiplomac, stajala je samouverena i spremna na pročelju okruglog stola. Naslovni slajd već beše projektovala na ekran. „Traganje za odgovorima: kako pažnja utiče na našu sposobnost da identifikujemo ono što vidimo.” I Alis se osećala samouvereno i spremno, sedeći na prvoj stolici za stolom, naspram Erika. Počela je da jede preklopljenu picu s patlidžanom i salatu od svežeg povrća dok su Erik i Lesli razgovarali, a prostorija se punila.

Nekoliko minuta kasnije, Alis je primetila da su sva mesta za stolom zauzeta osim onog pored nje i da su ljudi već počeli da zauzimaju mesta za stajanje u zadnjem delu prostorije. Mesta za stolom bila su mnogo poželjnija, ne samo zato što se odatle lakše video govornik već zato što vam je sedenje ostavljalo slobodne ruke, pa niste morali istovremeno da držite tanjir, pribor za jelo, piće, olovku i beležnicu. No izgleda da je to bilo manje neprijatno od sedenja pokraj nje. Pogledala je u sve prisutne, ali niko nije gledao u nju. Pedesetak ljudi zbilo se u sali, ljudi koje poznaje godinama, ljudi koje je smatrala porodicom.

Den je žurno ušao, razbarušene kose, ispasane košulje, s naočarima umesto kontaktnih sočiva. Zastao je na časak, pa je prišao ravno slobodnom mestu pokraj Alis i zauzeo ga bacivši beležnicu na sto.

„Nisam oka sklopio, čitavu noć sam pisao. Idem samo da uzmem nešto za jelo, odmah se vraćam.” Leslin govor je trajao čitav sat. Iziskivao je mnogo energije, ali Alis ju je pratila do kraja. Pošto je Lesli

predstavila i poslednji slajd i pošto se ekran ispraznio, otvorila je prostor za diskusiju. Alis se javila prva. „Izvolite, doktorko Hauland”, kazala je Lesli. „Mislim da vam nedostaje kontrolna grupa koja meri tačan obim delotvornosti činilaca koji remete pažnju.

Moguće je da neki od njih, iz nekog razloga, jednostavno nisu primećeni, i da samo njihovo prisustvo ne ometa pažnju. Možete testirati sposobnost subjekta da istovremeno opaža i dati sadržaj i nešto što mu odvlači pažnju, ili možete sprovesti niz eksperimenata u kojima ćete činioca koji remeti zameniti ciljem opažanja.”

Mnogi za stolom su klimali. Den se saglasio punih usta. Lesli je dohvatila olovku i pre no što je Alis završila misao i prionula na pisanje.

„Da, Lesli, vratite se načas na slajd sa eksperimentom”, rekao je Erik. Alis se osvrnula po prostoriji. Sve oči su bile prikovane za ekran. Pažljivo su slušali dok je Erik razrađivao

Alisin komentar. Mnogi su nastavili da klimaju. Osetila se pobedonosno i pomalo samozadovoljno. To što ima

Alchajmerovu bolest ne znači da više nije kadra da analitički razmišlja. To što ima Alchajmerovu bolest ne znači da ne zaslužuje da sedi u toj prostoriji, među njima. To što ima Alchajmerovu bolest ne znači da više ne zaslužuje da je saslušaju.

Još nekoliko minuta su se bavili pitanjima i odgovorima, pa pitanjima i odgovorima proisteklim iz njih. Alis je pojela picu i salatu. Den je ustao i vratio se za nekoliko sekundi. Lesli se mučila odgovarajući na suparničko pitanje koje joj je postavio Martijev novi student na postdoktorskim studijama. Njen slajd s prikazom eksperimenta bio je projektovan na ekran. Alis ga je pročitala i podigla ruku.

„Da, doktorko Hauland?”, kazala je Lesli. „Mislim da vam nedostaje kontrolna grupa koja meri tačan obim delotvornosti činilaca koji remete pažnju.

Moguće je da neki od njih, iz nekog razloga, jednostavno nisu primećeni, i da samo njihovo prisustvo ne ometa pažnju. Možete testirati učinak njihovog ometanja istovremeno, ili sprovesti niz eksperimenata u kojima ćete činioca koji remeti pažnju zameniti ciljem opažanja.”

Bilo je to osnovano gledište. Bio je to, zapravo, pravilan način da se eksperiment izvede i njen rad ne bi objavili dok se ta mogućnost ne bi zadovoljila. Alis je bila sigurna u to. Ipak, činilo joj se da niko drugi to ne uviđa. Pogledala je u prisutne, ali niko nije gledao u nju. Govor njihovih tela odavao je strah i nelagodu. Ponovo je pročitala podatke na ekranu. Tom eksperimentu je potrebna dodatna kontrola. To što ima

80 avada

Alchajmerovu bolest ne znači da nije kadra da razmišlja analitički. To što ima Alchajmerovu bolest ne znači da ne zna šta priča.

„O hvala, Alis”, kazala je Lesli. Ali nije ništa zapisala, niti je pogledala Alis u oči i uopšte nije izgledala zahvalno. Nikada više neće držati časove, pisati predloge za stipendije, sprovoditi istraživanja, odlaziti na

konferencije, držati gostujuća predavanja. Imala je osećaj da je najveći deo nje — deo koji je redovno hvalila i glačala na njegovom pijedestalu — umro. Drugi, manji delovi nje, delovi kojima se manje divila, ucveljeno su jadikovali, žaleći sami sebe, i pitali se kako će biti iole važni bez njega.

Gledala je kroz golem prozor svoje kancelarije i posmatrala trkače koji su trčali zavojitom obalom reke Čarls.

„Hoćeš li danas imati vremena za trčanje?”, upitala je. ,,Možda”, odgovorio je Džon. I on je pogledao kroz taj prozor, pijući kafu. Zapitala se šta on vidi, privlače li njegov pogled ti trkači ili on

vidi nešto sasvim drugo. „Volela bih da smo više vremena proveli zajedno, “ kazala je. „Kako to misliš? Upravo smo čitavo leto proveli zajedno. “ „Ne, ne leto, mislim na čitav naš život. Razmišljala sam o tome i volela bih da smo više vremena proveli

zajedno.” „Ali, živimo zajedno, radimo na istom mestu, proveli smo čitav život zajedno.” Isprva i jesu. Živeli su život zajedno, jedno s drugim. Međutim, to se s godinama promenilo. Oni su

dopustili da se to promeni. Pomislila je na sva plaćena odsustva koja nisu proveli zajedno, na podelu dužnosti oko dece, na sva putovanja na koja su otišli jedno bez drugog i na veliku posvećenost poslu. Već dugo žive jedno pokraj drugog.

„Mislim da smo predugo ostavljali jedno drugo na miru.” „Ja ne mislim tako, Ali. Meni se sviđa naš život, mislim da je on dobra ravnoteža između nezavisnosti

potrebne da bismo sledili svoje strasti i zajedničkog života.” Razmislila je o njegovim strastima, njegovim istraživanjima, uvek snažnijim od njenih. Čak i kad bi ga

eksperimenti izneverili, kad podaci ne bi bili dosledni, kad bi se ispostavilo da su hipoteze pogrešne, njegova ljubav prema toj strasti nikad se nije pokolebala. Ma koliko da je imala mana, čak i kad bi zbog nje bdeo noćima i čupao sebi kosu, on ju je voleo. Vreme, briga, pažnja i energija koje joj je poklanjao uvek su nadahnjivali Alis da i ona vrednije radi na svojim istraživanjima. I jeste.

„Nisi sama, Ali. Ovde sam, s tobom.” Pogledao je na sat, pa je popio i poslednji gutljaj kafe. „Moram da trčim na čas.” Uzeo je svoju torbu, bacio čašu u smeće i prišao joj. Sagnuo se, obujmio njenu kuštravu crnu glavicu

rukama i nežno je poljubio. Pogledala je naviše u njega i slabašno se osmehnula stegnutih usana, uspevši da suzdrži suze dok on ne izađe iz njene kancelarije.

Volela bi da je ona njegova strast. Sedela je u svojoj kancelariji dok je njena grupa koja je slušala kogniciju bila na sastanku bez nje i

posmatrala blistav saobraćaj kako mili Memorijalnim putem. Pijuckala je čaj. Imala je pred sobom čitav dan i nijednu obavezu. Zavibrirao joj je kuk. Bilo je osam sati. Izvadila je ,,blekberi” iz svoje svetloplave torbice.

Alis, odgovori na sledeća pitanja: 1. Koji je mesec? 2. Gde živiš? 3. Gde se nalazi tvoja kancelarija? 4. Kad je Anin rođendan? 5. Koliko imaš dece?

81 avada

Ukoliko ti je teško da odgovoriš na bilo koje od ovih pitanja, otvori fajl pod imenom „Leptir “ na svom kompjuteru i smesta sledi uputstva navedena u njemu.

Septembar U Ulici topola broj 34, u Kembridžu U Zgradi Vilijam Džejms, u sobi 1002 14. septembra Troje Pijuckala je čaj i posmatrala blistav saobraćaj kako mili Memorijalnim putem.

82 avada

OKTOBAR 2004. Pridigla se u sedeći položaj u postelji i zapitala se šta da radi. Bilo je mračno, sredina noći. Nije se zbunila.

Znala je da bi trebalo da spava. Džon je ležao na leđima pokraj nje i hrkao. Ali ona nije mogla da zaspi. U poslednje vreme, bilo joj je veoma teško da prespava noć, verovatno jer je mnogo dremuckala danju. Ili je mnogo dremuckala danju jer nije dobro spavala noću? Bila je uhvaćena u začarani krug, u vrzino kolo iz kojeg nije videla izlaza. Ako bi odolela snažnoj potrebi za snom tokom dana, možda bi prespavala noć i prekinula krug. Međutim, kasno po podne svakog dana, svladao bi je toliki umor da bi uvek podlegla iskušenju i prilegla na kauč da malo odmori. Odmor bi je uvek naveo na san.

Seća se da je bila suočena sa istom dilemom kad su joj deca imala oko dve godine. Bez popodnevne dremke, do večeri bi postali kenjkavi i ne bi hteli da sarađuju. Uz dremku, ostali bi budni dugo pošto bi prošlo uobičajeno vreme za spavanje. Ne seća se kako je to rešavala.

S obzirom na sve lekove koje pijem, zar nije logično da pospanost bude neželjeno dejstvo makar jednog? O stani, imam onaj recept za pilule za spavanje.

Ustala je iz kreveta i sišla u prizemlje. Najpre je ispraznila svoju svetloplavu torbicu iako je bila prilično sigurna da recept nije u njoj. Novčanik, ,,blekberi”, mobilni telefon, ključevi. Otvorila je novčanik. Kreditna kartica, bankovna kartica, vozačka dozvola, propusnica za Harvard, kartica zdravstvenog osiguranja, dvadeset dolara, pregršt sitniša.

Pretražila je belu činiju u kojoj su držali poštu. Račun za struju, račun za gas, račun za telefon, izjava o hipoteci, nešto s Harvarda, kulinarski recepti.

Otvorila je fioke i istresla sve iz njih na radni sto, a priđe i sve iz ormarića u radnoj sobi. Istresla je časopise i kataloge iz košara u dnevnoj sobi. Pročitala je nekoliko strana časopisa Vik i savila rub strane kataloga Dž. Džil na kojoj je bio sladak džemper. Dopadao joj se u tirkiznoplavoj boji.

Otvorila je fioku s raznim sitnicama. Baterije, šrafcigeri, lepljiva traka, plava traka, lepak, nekoliko punjača, šibice i štošta još. Ta fioka verovatno nije sređena godinama. Potpuno ju je izvukla iz ležišta i, uz tresak, istresla sve iz nje na kuhinjski sto.

„Ali, šta radiš?”, upitao ju je Džon. Strecnula se, pa je pogledala naviše u njegovu raščupanu kosu i oči na pola koplja. „Tražim...” Pogledala je naniže u zbrku predmeta pred sobom na stolu. Baterije, pribor za šivenje, lepak, lepljiva traka,

nekoliko punjača, šrafciger. „Tražim nešto.” „Ali, prošlo je tri. Praviš larmu tamo dole. Zar ne možeš da tražiš ujutro?” Zvučao je nestrpljivo. Nije voleo da mu neko remeti san. „Dobro.” Legla je u krevet i pokušala da se seti šta je tražila. Bio je mrak, i dalje sredina noći. Znala je da treba da

spava. Džon je ponovo zaspao bez poteškoća i već je hrkao. Imao je čvrst san. I ona je imala čvrst san, nekada. Ali sad ne može da zaspi. U poslednje vreme, prilično joj je teško da prespava noć, verovatno jer mnogo dremucka danju. Ili mnogo dremucka danju jer ne spava dobro noću?

Bila je uhvaćena u začarani krug, u vrzino kolo iz kojeg nije videla izlaza. O stani, znam kako da zaspim. Imam one tablete od doktorke Mojer. Gde li sam ih stavila? Ustala je iz postelje i sišla u prizemlje. Tog dana nije bilo sastanaka ni seminara. Nije je zanimao nijedan udžbenik, mesečnik niti pismo u njenoj

kancelariji. Den nije imao ništa spremno za nju da pročita. Nije bilo nepročitanih imejlova u inboksu. Lidijin imejl stići će tek posle podneva. Posmatrala je kretanje kroz svoj prozor. Automobili su fijukali krivinama Memorijalnog puta, trkači su trčali zavojitom obalom. Krošnje borova njihale su se na vetrovitom jesenjem vazduhu.

Izvadila je sve fascikle iz pregratka svog ormarića na kojem je pisalo REIZDANJA DELA ALIS HAULAND. Napisala je više od stotinu objavljenih radova. Držala je u rukama taj svežanj istraživačkih članaka i tumačenja, recenzija, stavova i mišljenja koje je iznedrila tokom svoje karijere. Bio je težak. Njene

83 avada

misli i stavovi imaju težinu. Makar su je nekad imali. Nedostaje joj njeno istraživanje, razmišljanje o njemu, razgovor o njemu, nedostaju joj njene vlastite ideje i uvidi, elegantna umetnost njene nauke.

Spustila je gomilu fascikli i uzela svoj udžbenik Od molekula do uma s police za knjige. I on je bio težak. To je njeno pisano dostignuće kojim se najviše ponosi, njene reči i ideje stopljene sa Džonovim, zajedno su stvorili nešto jedinstveno u ovoj vasioni, nešto poučno što utiče na reči i ideje drugih ljudi. Mislila je da će, jednoga dana, napisati još jednu. Listala je strane, ali nisu je privukle. Ni to joj se nije čitalo.

Pogledala je na sat. Trebalo bi da ona i Džon uveče odu na trčanje. Dotad treba da prođe previše sati. Odlučila je da trči do kuće.

Kako je njihova kuća bila udaljena samo kilometar i po od njene kancelarije, stigla je brzo i lako. Šta sad? Ušla je u kuhinju da bi skuvala čaj. Napunila je čajnik vodom iz slavine, vratila ga na šporet i uključila plotnu. Otišla je po vrećicu čaja. Na radnom delu nije bilo metalne posude u kojoj je držala čaj. Otvorila je ormarić gde je držala šolje za kafu. Umesto njih, ugledala je tri police tanjira. Otvorila je ormarić desno od tog, gde je očekivala da će ugledati nizove čaša, ali umesto njih, u ormariću su se nalazile zdelice i šolje.

Izvadila je zdelice i šolje iz ormarića i spustila ih na radni deo. Zatim je izvadila tanjire i spustila ih pored zdelica i šolja. Otvorila je sledeći ormarić. Ni tamo ništa nije bilo na odgovarajućem mestu. Radni deo je uskoro bio krcat visokim gomilama tanjira, činija, šolja, čaša za sok, čaša za vodu, vinskih čaša, šerpi, tiganja, plastičnih posuda, krpa i escajga. Izvadila je čitavu kuhinju. A sad, gde sam sve to držala ranije? Čajnik je zašištao, pa nije mogla da razmišlja. Isključila je plotnu.

Čula je da se ulazna vrata otvaraju. O bože, Džon je poranio. „Džone, zašto si ovo uradio našoj kuhinji?”, dreknula je. „Alis, šta to radiš?” Prenuo ju je ženski glas. „O Loren, uplašila si me.” Bila je to susetka koja je živela preko puta. Loren nije ništa rekla. „Izvini, hoćeš da sedneš? Pošla sam da skuvam čaj.” „Alis, ovo nije tvoja kuhinja.” Molim? Osvrnula se po prostoriji — radne površine od crnog granita, brezovi ormarići, pod popločan

belim pločicama, prozor iznad sudopere, mašina za pranje sudova desno od sudopere, dvostruka rerna. Stani malo, ona nema dvostruku rernu, zar ne? Onda je spazila frižider. Nepobitan dokaz. Na vratima frižidera, pričvršćene magnetima, bile su slike Loren, njenog muža, mačke i beba koje Alis nije prepoznala.

„O Loren, vidi šta sam uradila tvojoj kuhinji. Pomoći ću ti da sve vratiš na mesto.” „Nema veze, Alis. Jesi li dobro?” „Ne, ne baš.” Htela je da otrči kući, u svoju kuhinju. Zar ne mogu jednostavno da zaborave da se to dogodilo? Zar

stvarno baš sad mora da vodi razgovor Ja imam Alchajmerovu bolest? Mrzi razgovor Ja imam Alchajmerovu bolest. Alis je pokušala da pročita Lorenin izraz lica. Izgledala je zbunjeno i uplašeno. Njeno lice je mislilo: Alis je

možda luda. Alis je sklopila oči i duboko udahnula. „Imam Alchajmerovu bolest.” Otvorila je oči. Izraz Loreninog lica nije se promenio. Sad bi, kad god bi ušla u kuhinju, proverila frižider, za svaki slučaj. Nema Loreninih slika. U pravoj je

kući. Za slučaj da joj to ne odagna sumnje, Džon je krupnim crnim slovima napisao pisamce i zakačio ga magnetom za vrata frižidera.

ALIS, NEMOJ DA ODEŠ NA TRČANJE BEZ MENE. MOJ MOBILNI: 617-555-1122 ANA: 617-555-1123 TOM: 617-555-1124 Džon ju je naterao da obeća da neće ići na trčanje bez njega. Zaklela se da neće i zarekla se da govori istinu.

Naravno, uvek može zaboraviti šta mu je obećala.

84 avada

Njenom zglobu bi verovatno ionako prijalo da malo odmori. Istegnula ga je kad joj je prošle nedelje noga skliznula sa ivičnjaka. Opažanje prostora joj je malo poremećeno. Predmeti ponekad deluju bliže ili dalje ili obično drugde no što stvarno jesu. Proverila je vid. Vid joj je odličan. Ima oči dvadesetogodišnjaka. Nevolja nije u njenim rožnjačama, sočivima ni mrežnjačama. Kvar je negde u obradi vizuelnih informacija, negde u njenom potiljačnom korteksu, kaže Džon. Očito ima oči studenta na koledžu, a potiljačni korteks osamdesetogodišnjaka.

Nema trčanja bez Džona. Može se izgubiti ili povrediti. Međutim, u poslednje vreme nije bilo trčanja ni sa Džonom. On mnogo putuje, a i kad nije na putu, odlazi na Harvard rano ujutro i radi dokasno. Kad se vrati kući, uvek je previše umoran. Mrzi to što njeni odlasci na trčanje zavise od njega, posebno otkako više nije pouzdan.

Podigla je slušalicu i okrenula njegov broj s frižidera. ,,Halo.” „Hoćemo li danas ići na trčanje?” , upitala je. „Ne znam, možda, na sastanku sam. Pozvaću te kasnije”, rekao je Džon. „Zaista moram na trčanje.” „Pozvaću te kasnije.” „Kad?” „Kad budem mogao.” „Dobro.” Spustila je slušalicu, pogledala kroz prozor, pa naniže u patike na svojim nogama. Izula ih je i tresnula

njima o zid. Pokušala je da nađe razumevanja. On mora da radi. Ali zašto on ne razume da ona mora da trči? Ako

nešto jednostavno kao redovna fizička aktivnost zaista usporava napredak te bolesti, onda ona treba da trči što češće. Kad god joj on kaže „Ne danas”, ona možda izgubi još neurona koje je mogla spasti. Nepotrebno umiru brže. Džon je ubija.

Ponovo je podigla slušalicu. ,,Da?”, upitao je Džon, iznerviranim prigušenim glasom. „Hoću da mi obećaš da ćemo danas trčati.” „Izvini me na časak”, rekao je nekom drugom. „Molim te, Alis, dozvoli da te pozovem kad izađem sa

ovog sastanka.” „Moram danas da trčim.” „Još ne znam kad će mi se radni dan završiti.” „Pa?” „Zato mislim da treba da ti kupimo pokretnu traku.” „Ma jebi se”, kazala je i prekinula vezu. Pretpostavila je da time nije pokazala razumevanje. U poslednje vreme, često joj se dešava da plane. Da li

je to simptom napretka njene bolesti ili opravdan odgovor - to ne ume da kaže. Neće pokretnu traku. Hoće njega. Možda ne bi trebalo da bude toliko tvrdoglava. Možda i ona ubija sebe.

Uvek može odšetati nekuda bez njega. Naravno, to „nekuda” mora biti neko „bezbedno” mesto. Može otpešačiti do svoje kancelarije. Ali ona neće da ide u svoju kancelariju. Oseća se učmalo, zanemareno i otuđeno u svojoj kancelariji. Oseća se glupo tamo. Više ne pripada tamo. U svem tom bleštavilu Harvarda nema mesta za profesora kognitivne psihologije s poremećenom kognitivnom psihom.

Sela je na fotelju u dnevnoj sobi i pokušala da smisli šta da radi. Nije joj palo na um ništa dovoljno smisleno. Pokušala je da zamisli sutrašnji dan, sledeću nedelju, predstojeću zimu. Nije joj palo na um ništa dovoljno smisleno. Osećala se učmalo, zanemareno i otuđeno u fotelji u svojoj dnevnoj sobi. Kasno popodnevno sunce bacalo je čudne sablasne senke koje su klizile i lelujale se po podu i zidovima. Gledala je kako se senke stapaju i kako se svetlost u sobi prigušuje. Sklopila je oči i zaspala.

85 avada

Alis je stajala u njihovoj spavaćoj sobi - na sebi nije imala ništa osim čarapa i narukvice Bezbednog povratka - i gunđala nastojeći da navuče na sebe komad odeće rastegnut oko glave. Poput plesa Marte Grejam, njena bitka protiv platna oko njene glave nalikovala je fizičkom i poetskom izražavanju boli. Ispustila je glasan krik.

„Šta se desilo?”, upitao je Džon, utrčavši u sobu. Pogledala ga je uspaničenim okom kroz rupu u tom izuvijanom odevnom predmetu. „Ne mogu ovo da uradim! Ne mogu da shvatim kako da obučem ovaj jebeni sportski grudnjak, Džone! Ne

znam da obučem vlastiti grudnjak!” Prišao joj je i pogledao njenu glavu. „To nije grudnjak, Ali, već gaće.” Prasnula je u smeh. „Nije smešno”, rekao je Džon. Zasmejala se još jače. „Prestani, nije smešno. Vidi, ako hoćeš da ideš na trčanje, moraš da požuriš i da se obučeš. Nemam mnogo

vremena.” Izašao je iz sobe, ne mogavši da je gleda kako stoji tu, gola, s gaćama na glavi, i smeje se sopstvenoj

apsurdnoj ludosti. Alis je znala da je mlada žena koja je sedela naspram nje njena kći, ali brinula ju je nesigurnost u to znanje.

Znala je da ima kćer po imenu Lidija, ali kad je pogledala u mladu ženu koja je sedela naspram nje, znanje da je ona njena kći Lidija bilo je više akademsko znanje no nešto što se podrazumeva, činjenica s kojom je saglasna, informacija koja joj je data i koju je prihvatila kao istinu.

Pogledala je u Toma i Anu, koji su takođe sedeli za stolom, i mogla je automatski da ih poveže sa sećanjima na svoje najstarije dete i na sina. Mogla je da zamisli Anu u njenoj venčanici, u ogrtačima na pravnom fakultetu, koledžu i na dodeli diploma u gimnaziji, i u spavaćici s likom Snežane, koju je htela da nosi svakog dana kad je imala tri godine. Seća se i Toma u ogrtaču i s kapom na glavi, u gipsu kad je slomio nogu na skijanju, s protezom, u uniformi juniorske lige i u njenom naručju kad je bio detence.

Seća se i Lidijine prošlosti, ali ta žena koja sedi naspram nje nekako nije neraskidivo povezana s njenim sećanjima na njeno najmlađe dete. To ju je rastužilo i ispunilo nelagodom zbog svesti da propada, svesti da se njena prošlost odvaja od njene sadašnjosti. Ali kako to da joj uopšte nije teško da kaže da je čovek pokraj Ane Anin muž Čarli, koji je ušao u njihov život samo nekoliko godina ranije? Zamislila je svoju Alchajmerovu bolest kao demona u svojoj glavi, demona koji bezobzirno i bez ikakvog reda razara njen um, kidajući mrežu između „Lidije sad” i „Lidije nekad”, ostavljajući sve sinapse koje vode do neurona sa informacijama o Čarliju netaknute.

Restoran je bio prepun i bučan. Glasovi koji su dopirali od drugih stolova nadmetali su se za Alisinu pažnju, a muzika u pozadini ulazila je u prvi plan i izlazila iz njega. Anin i Lidijin glas zvučali su joj isto. Svi su koristili previše zamenica. Naprezala se da bi razlučila ko govori za njenim stolom i pratila razgovor.

„Mila, jesi li dobro?”, upitao je Čarli. „Mirisi”, kazala je Ana. „Hoćeš li da izađeš napolje nakratko?”, upitao je Čarli. „Izaći ću ja s njom”, ponudila se Alis. Alisina leđa su se ukočila čim su izašle iz prijatne topline restorana. Obe su zaboravile da ponesu kapute.

Ana je uhvatila Alis za ruku i odvela je podalje od kruga mladih pušača pokraj vrata. „Ah, svež vazduh”, kazala je Ana, duboko udahnuvši i izdahnuvši kroz nos. ,,I tišina”, kazala je Alis. „Kako se osećaš, mama?” „Dobro sam”, odgovorila je Alis. Ana ju je pomilovala po nadlanici, ne puštajući njenu ruku. „Imala sam i boljih dana”, priznala je. ,,I ja”, kazala je Ana. „Da li ti je bilo ovoliko loše kad si me nosila?” „Aha.”

86 avada

„Kako si izdržala?” „Samo nastavi. Uskoro će prestati.” ,,I dok trepnem, bebice će se roditi.” „Jedva čekam.” „I ja”, rekla je Ana. Ali u glasu joj nije bila ista radost kao u Alisinom. Oči su joj se odjednom napunile

suzama. „Mama, osećam se bolesno sve vreme i iscrpljena sam i, kad god nešto zaboravim, mislim da se simptomi

ispoljavaju.” „O dušo, ne ispoljavaju se, samo si umorna.” „Znam, znam. Samo, kad pomislim na to da više ne predaješ i na sve što gubiš...” „Nemoj. Ovo bi trebalo da bude radosno vreme za tebe. Molim te, misli samo na ono što dobijamo.” Alis je stegla šaku koju je držala, a drugu nežno položila na Anin stomak. Ana se osmehnula, ali suze su joj

se i dalje prosipale iz prepunih očiju. „Samo ne znam kako ću izaći na kraj sa svim tim. Sa svojim poslom i blizancima i...” ,,I sa Čarlijem. Ne zaboravi na sebe i Čarlija. Čuvaj to što imaš s njim. Održavaj sve u ravnoteži — sebe i

Čarlija, svoju karijeru, svoju decu, sve što voliš. Ne uzimaj ništa što voliš zdravo za gotovo i sve ćeš to postići. Čarli će ti pomoći.”

„Bolje bi mu bilo”, zapretila je Ana. Alis se nasmejala. Ana je nekoliko puta obrisala oči korenom šaka i polako izdahnula na usta kao da se

priprema za porođaj. „Hvala, mama, osećam se bolje.” „Dobro.” Pošto su se vratile u restoran, smestile su se na svoja mesta i večerale. Mlada žena naspram Alis, njeno

najmlađe dete, zvecnula je nožem o svoju praznu čašu. „Mama, sad bismo želeli da ti damo tvoj veliki poklon.” Lidija joj je pružila pravougaoni paketić umotan u zlatan papir. Mora biti da je velik u smislu značaja. Alis

je odlepila papir. Unutra su bila tri kompakt-diska - Deca Haulandovih, Alis i Džon i Alis Hauland. „To su video-memoari za tebe. Deca Haulandovih zbirka je intervjua Ane, Toma i mene. To su naša sećanja

na tebe, naše detinjstvo i odrastanje. Disk s tatom sadrži njegova sećanja na upoznavanje s tobom, na vaše zabavljanje i venčanje, na zajedničke odmore i štošta još. Na njemu ima nekoliko stvarno dobrih priča za koju nijedno od nas dece nije znalo. Treći još nisam snimila. To je tvoj intervju, tvoje priče, ako želiš to da uradiš.”

„Svim srcem želim to da uradim. Dopada mi se, divno je. Hvala vam, jedva čekam da ih pogledam.” Konobarica im je donela kafu, čaj i čokoladnu tortu u koju je bila zabodena svećica. Svi su otpevali

rođendansku pesmu. Alis je ugasila svećicu i zamislila želju.

87 avada

NOVEMBAR 2004. Filmovi koje je Džon letos kupio sad su pali u isti nesrećni koš sa ostavljenim knjigama koje su zamenili.

Alis više nije mogla da prati radnju niti da upamti značaj likova ukoliko se ne bi pojavljivali u svakoj sceni. Razumela je sitne trenutke, ali pošto bi prošla odjavna špica, u njenom sećanju bi ostao samo opšti utisak o filmu. Ovaj film je bio smešan. Kad bi Džon ili Ana gledali film s njom, često su vrištali od smeha ili skakali od straha ili se zgađeno grčili, očito reagujući instinktivno na nešto što se dogodilo u filmu, a njoj ne bi bilo jasno zašto to rade. Pridružila bi im se, glumeći, nastojeći da ih zaštiti od saznanja koliko je u stvari izgubljena. Gledanje filmova pružalo joj je jasan uvid u to koliko je izgubljena.

Diskove koje je Lidija snimila dobila je baš u pravi čas. Sve priče koje su pričali Džon ili deca trajale su po svega nekoliko minuta, te je svaku mogla da razume i nije morala aktivno da zadržava informacije ni o jednoj pojedinačno kako bi shvatila ostale i uživala u njima. Gledala ih je iznova i iznova. Nije se sećala svega što su pričali, ali to je bilo sasvim normalno jer se ni Džon ni deca nisu sećali svih pojedinosti. A kad je Lidija tražila od njih da svi ispričaju istu dogodovštinu, svi su je pamtili pomalo drugačije, izostavljajući neke delove, preterano naglašavajući neke druge, ističući svoja individualna gledišta. Čak su i biografije neozleđene bolešću podložne rupama i izvrtanju istine.

Snimak pod nazivom Alis Hauland odgledala je samo jednom. Nije imala želju da ga ponovo gleda. Nekad je bila vrlo rečita, govorila je pred publikom s neverovatnom lakoćom i uživanjem. Sad suviše često koristi reč stvar i sramotno mnogo puta ponavlja nešto što je već rekla. Međutim, ipak je zahvalna zbog toga što ih ima, ta svoja sećanja, uspomene i savete, zabeležene okom kamere i sačuvane na disku, gde ih ne može poharati Alchajmerova bolest. Njeni unuci će jednog dana gledati taj snimak i reći: „Ovo je baka dok je još mogla da govori i pamti.”

Upravo je pogledala snimak Alis i Džon. Pošto se televizijski ekran zamračio, ostala je da sedi na kauču sa ćebetom prebačenim preko krila i da osluškuje. Prijala joj je tišina. Nekoliko minuta je samo disala i nije razmišljala ni o čemu osim o otkucajima sata na kaminu. Onda su, iznenada, ti otkucaji poprimili značenje i naglo je otvorila oči.

Pogledala je u kazaljke. Deset minuta do deset sati. O gospode bože, zašto sam još ovde? Bacila je ćebe na pod, nazula cipele, utrčala u svoju radnu sobu i zatvorila torbu za laptop. Gde mi je plava torbica? Nije na stolici, nije na stolu, nema je u fiokama radnog stola, ni u torbi za laptop. Otrčala je do svoje spavaće sobe. Nema je ni na krevetu, ni na stočiću pored kreveta, ni na toaletnom stočiću, nema je ni u ormaru, a ni na radnom stolu. Stajala je u hodniku, zbunjeno premotavajući gde je sve bila, a onda ju je ugledala obešenu o kvaku na vratima kupatila.

Otkopčala ju je. Mobilni telefon, ,,blekberi”, ključeva nije bilo. Uvek ih je stavljala u plavu torbicu. Dobro, to nije sasvim tačno. Uvek je nameravala da ih stavi u nju. Ponekad ih je stavljala u fioku svog radnog stola, u fioku za escajg, u fioku za donji veš, u kutiju za nakit, u poštansko sanduče i razne džepove. Ponekad bi ih jednostavno ostavila u ključaonici. Mrzela je da razmišlja o tome koliko je samo vremena svakodnevno provodila tražeći svoje zaturene stvari.

Odjurila je natrag niza stepenice u dnevnu sobu. Nije bilo ključeva, ali našla je svoj kaput na fotelji. Obukla ga je i gurnula ruke u džepove. Ključevi!

Pohitala je ka hodniku, ali ustuknula je pre no što je stigla do vrata. Neverovatno. U podu, tik ispred vrata, nalazila se velika rupa. Bila je široka koliko i hodnik i duga oko dva metra, a pod njom se video samo mrak podruma. Nije je mogla preći. Podne daske u hodniku izvitoperile su se i škripale i ona i Džon su nedavno razgovarali o tome da će ih zameniti. Da li je on to već našao majstora? Da li je neko danas dolazio u kuću? Nije mogla da se seti. Ma šta bilo razlog tome, ulazna vrata se ne mogu koristiti dok se rupa ne zakrpi.

Kad se uputila ka zadnjim vratima, zazvonio je telefon. „Zdravo, mama. Doći ću oko sedam i doneću večeru.” „Dobro”, kazala je Alis, blago povišenim tonom. „Ana je.” „Znam.” „Tata će biti u Njujorku do sutra, sećaš se? Prespavaću kod tebe noćas. Ne mogu izaći s posla pre pola

sedam, pa ćeš morati da me sačekaš da jedemo. Možda bi bilo dobro da to zapišeš na tabli na frižideru.”

88 avada

Pogledala je u tablu. NEMOJ DA ODEŠ NA TRČANJE BEZ MENE. Došlo joj je da vrisne u slušalicu kako joj ne treba dadilja i da može sasvim lepo sama da se snađe u

sopstvenoj kući. Umesto da to učini, samo je disala. „Važi, videćemo se kasnije.” Spustila je slušalicu i čestitala sebi na tome što i dalje uspeva da savlada burna osećanja. Ali jednoga dana,

uskoro, više to neće moći. Raduje se tome što će videti Anu i lepo je što neće biti sama. Bila je u kaputu, s laptopom i svetloplavom torbicom prebačenim preko ramena. Pogledala je kroz

kuhinjski prozor. Vetrovito, mokro, sumorno. Jutro, možda? Nije joj se izlazilo niti joj se sedelo u kancelariji. Osećala se učmalo, zanemareno i otuđeno u svojoj kancelariji. Osećala se glupo tamo. Više ne pripada tamo.

Skinula je torbe i kaput, pa se zaputila u radnu sobu, ali iznenadan tup udarac i škljocaj naveli su je da se vrati u hodnik. Poštar je upravo ubacio poštu kroz prorez na vratima i stajala je navrh rupe, nekako lebdeći tamo. Biće da se održavala na nekoj potpornoj gredi ili na podnoj dasci koju ona ne vidi. Pošta koja pluta. Mozak mi je spržen!

Vratila se u radnu sobu i pokušala da zaboravi rupu u hodniku koja je prkosila gravitaciji. To je bilo neočekivano teško.

Sedela je u svojoj radnoj sobi, obgrlivši kolena, i zurila kroz prozor u sumrak koji je padao, čekajući da Ana dođe s večerom, čekajući da se Džon vrati iz Njujorka, pa da može da ode na trčanje. Sedela je i čekala. Sedela je i čekala da joj se stanje pogorša. Dozlogrdilo joj je da samo sedi i čeka.

Ne poznaje više nikog obolelog od rane Alchajmerove bolesti na Harvardu. Ona je jedina osoba na svetu obolela od rane Alchajmerove bolesti koju poznaje. Sigurno nije jedina na svetu. Mora da nađe svoje nove kolege. Mora da naseli taj novi svet u kojem se obrela, taj svet demencije.

Ukucala je reči „rana Alchajmerova bolest” u Gugl. Na ekranu se pojavilo mnoštvo činjenica i statistika. Procenjuje se da u Sjedinjenim Američkim Državama pet stotina hiljada ljudi boluje od rane Alchajmerove bolesti. Rana Alchajmerova bolest se definiše kao Alchajmerova bolest od koje obolevaju osobe mlađe od šezdeset pet godina. Simptomi se mogu razviti u ranim tridesetim i četrdesetim godinama. Bili su tu i sajtovi sa spiskovima simptoma, genetskim faktorima rizika, uzrocima i metodama lečenja.

Članci o ispitivanjima i traženju leka. Sve je to već videla. Dodala je reč „podrška” u svoju pretragu i pritisla taster za povratak na prethodnu stranu. Pronašla je forume, linkove, izvore, blogove i ćaskaonice. Za negovatelje. Teme za pomoć negovateljima

uključujući posetu domovima koji pružaju negu obolelima od demencije, pitanja o lekovima, davanje oduška pritisku, izlaženje na kraj s deluzijama, izlaženje na kraj s noćnim lutanjima, nošenje s poricanjem i depresijom. Negovatelji su postavljali pitanja i davali odgovore, jadali se jedni drugima zbog nevolja sa osamdesetjednogodišnjim majkama, sedamdesetčetvorogodišnjim muževima i osamdesetpetogodišnjim bakama obolelim od Alchajmerove bolesti, nastojeći da nađu rešenje.

A gde je podrška ljudima obolelim od Alchajmerove bolesti? Gde su ostali dementni pedesetjednogodišnjaci? Gde su

ostali ljudi koji su bili na vrhuncu karijere kad im je ova dijagnoza istrgla tlo pod nogama i uništila život? Ne poriče da je tragično dobiti tu bolest u bilo kojoj životnoj dobi. Ne poriče da je negovateljima potrebna podrška. Ne poriče da i oni pate. Zna da Džon pati. Ali šta je sa mnom?

Setila se posetnice socijalne radnice u Opštoj masačusetskoj bolnici. Našla ju je i okrenula broj. „Deniz Dadario.” „Zdravo, Deniz, Alis Hauland je na vezi. Ja sam pacijentkinja doktora Dejvisa i on mi je dao vašu

posetnicu. Imam pedeset jednu godinu i pre skoro godinu dana dijagnosticirali su mi ranu Alchajmerovu bolest. Pitala sam se ima li Opšta masačusetska bolnica ikakvu grupu za podršku ljudima obolelim od Alchajmerove bolesti.”

89 avada

„Ne, nažalost, nemamo. Imamo grupu za podršku, ali samo za negovatelje. Većina naših pacijenata obolelih od Alchajmerove bolesti ne bi bila kadra da učestvuje u takvom skupu.”

„Ali neki bi.” „Da, ali bojim se da ih nemamo dovoljno da bismo opravdali sredstva potrebna za osnivanje i okupljanje

takve grupe.” „Kakva sredstva?” „Pa, u slučaju naše grupe za podršku negovateljima, od dvanaest do petnaest ljudi okuplja se svake

sedmice na nekoliko sati. Imamo rezervisanu prostoriju, kafu, pecivo, nekoliko pripadnika bolničkog osoblja kao pomagače i gostujućeg govornika jednom mesečno.”

„A da nam date samo praznu prostoriju gde bi ljudi oboleli od rane demencije mogli da se okupljaju i razgovaraju o svemu što im se dešava?”

Zaboga, ja ću doneti kafu i krofne sa džemom. „Treba nam neko od bolničkog osoblja da nadgleda skup, a trenutno, nažalost, nemamo nikoga na

raspolaganju.” A kako bi bilo da nam date jednog ili dva pomagača iz vaše grupe za podršku negovateljima? „Možete li mi dati podatke pacijenata obolelih od rane demencije koje poznajete da bih sama pokušala

nešto da organizujem?” „Bojim se da vam ne mogu dati takve informacije. Hoćete li da zakažete razgovor sa mnom? Imam

slobodan termin u deset ujutro u petak. Sedamnaestog decembra.” „Ne, hvala.” Šum na ulaznim vratima probudio ju je iz dremeža na kauču. Kuća je bila hladna i mračna. Ulazna vrata

su zaškripala kad su se otvorila. „Izvini što kasnim!” Alis je ustala i izašla u hodnik. Tamo je stajala Ana sa smeđom papirnom kesom u jednoj ruci i neurednom

gomilom pošte u drugoj. Stajala je na rupi! „Mama, sva svetla su ugašena. Jesi li spavala? Ne bi trebalo da spavaš toliko kasno danju, noćas nećeš

moći oka da sklopiš.” Alis joj je prišla i kleknula. Spustila je šaku na rupu. Samo što nije dodirnula prazan prostor. Prešla je

prstima preko čvornovate crne vunene ponjave. Preko svoje crne ponjave iz hodnika. Godinama već stoji tu. Pljesnula ju ju otvorenim dlanom toliko snažno da je udarac odjeknuo.

„Mama, šta to radiš?” Bolela ju je ruka, bila je preumorna da bi izdržala ponižavajući odgovor na Anino pitanje i bilo joj je muka

od jakog mirisa kikirikija koji je dopirao iz Anine kese. „Ostavi me na miru!” „Mama, sve je u redu. Pođimo u kuhinju da večeramo.” Ana je spustila poštu i uzela Alis za ruku, ruku koja ju je bolela. Alis je istrgla ruku i vrisnula. „Ostavi me na miru! Izlazi iz moje kuće! Mrzim te! Ne želim da budeš ovde!” Njene reči ošinule su Anino lice jače od šamara. Dok su joj suze tekle niz obraze, crte lica su joj se stegle u

smirenu odlučnost. „Donela sam večeru, umirem od gladi i ostajem. Idem u kuhinju da jedem, a onda idem na spavanje.” Alis je stajala sama u hodniku dok je srdžba ključala u njoj. Otvorila je vrata i povukla ponjavu. Cimnula ju

je svom snagom i pala. Ustala je pa ju povukla, uvijala je i borila se s njom dok je nije sasvim izbacila napolje. Zatim ju je šutnula i razjareno urlala na nju dok ponjava nije skliznula niza stepenice ispred kuće i pala na pločnik, gde je ostala da beživotno leži.

Alis, odgovori na sledeća pitanja: 1.Koji je mesec? 2.Gde živiš? 3.Gde se nalazi tvoja kancelarija?

90 avada

4.Kad je Anin rođendan? 5.Koliko imaš dece? Ukoliko ti je teško da odgovoriš na bilo koje od ovih pitanja, otvori fajl pod imenom „Leptir “ na svom kompjuteru i

smesta sledi uputstva navedena u njemu. Novembar U Kembridžu Na Harvardu Septembar Troje

91 avada

DECEMBAR 2004. Denova doktorska disertacija imala je sto četrdeset dve strane, bez napomena. Alis odavno nije čitala ništa

toliko dugo. Sedela je na kauču s Denovim radom na krilu, crvenom hemijskom olovkom za desnim uvom i ružičastim markerom u desnoj ruci. Crvenom hemijskom je uređivala rad, a ružičastim markerom je obeležavala pročitan tekst. Podvlačila je sve što bi joj se učinilo važnim kako kasnije ne bi morala ponovo da čita sve, već samo podvučene delove.

Beznadežno se zaglavila na dvadeset šestoj strani, ispodvlačenoj ružičastim. Mozak joj je bio prezasićen i vapio je za predahom. Zamislila je kako se ružičaste reči na stranici pretvaraju u lepljivu ružičastu šećernu vunu u njenoj glavi. Što je više čitala, to je više morala da podvlači da bi razumela i upamtila ono što čita. Što je više podvlačila, glava joj je bivala punija ružičastog vunastog šećera, koji je začepljivao i obmotavao putanje u njenom mozgu koje su joj bile potrebne da bi razumela i upamtila štivo koje čita. Do dvadeset šeste strane, ništa nije razumela.

Bip-bip Bacila je Denovu disertaciju na stočić za kafu i otišla do kompjutera u radnoj sobi. U inboksu ju je čekao

nov imejl od Deniz Dadario. Draga Alis, Podelila sam vašu zamisao o grupi za podršku obolelima od rane demencije sa ostalim pacijentima koji boluju od nje

na našem odeljenju, kao i u Brigamu i u Ženskoj bolnici. Odgovorilo mi je troje, svi su odavde i veoma su zainteresovani za tu ideju. Dopustili su mi da vam dam njihova imena i kontaktne informacije (vidite u prilogu). Možete se obratiti i Masačusetskom udruženju za borbu protiv Alchajmerove bolesti. Možda oni znaju još nekoga ko bi hteo da se okuplja s vama.

Obaveštavajte me kako vam ide i mogu li vam dati još neku informaciju ili savet. Žao mi je što nismo u mogućnosti da formalno uradimo više za vas ovde.

Srećno! Deniz Dadario Otvorila je prilog. Meri Džonson, stara pedeset sedam godina, frontotemporalna demencija Keti Roberts, stara četrdeset osam godina, rana Alchajmerova bolest Den Salivan, star pedeset tri godine, rana Alchajmerova bolest Tu su, njene nove kolege. Čitala je njihova imena iznova i iznova. Meri, Keti i Den. Meri, Keti i Den. Ispunilo

ju je čudesno uzbuđenje povezano s blago potiskivanim strahom kakav je osećala i ranije, nedeljama pred polazak u obdanište, na koledž i univerzitet. Kako li izgledaju? Da li i dalje rade? Koliko već žive sa svojim dijagnozama? Jesu li njihovi simptomi isti, blaži ili teži? Jesu li uopšte kao ona? Šta ako sam zaglibila mnogo dublje od njih?

Dragi Meri, Keti i Dene, Zovem se Alis Hauland. Imam pedeset jednu godinu i prošle godine su mi dijagnosticirali ranu Alchajmerovu bolest.

Dvadeset pet godina sam bila profesor psihologije na Univerzitetu Harvard, ali sam septembra ove godine prestala da se bavim svojim poslom zbog svojih simptoma.

Sad sam kod kuće i osećam se zaista usamljeno u ovome. Zvala sam Deniz Dadario iz Opšte masačusetske bolnice da se raspitam o grupi za podršku obolelima od rane demencije. Imaju samo grupu za negovatelje, ništa za nas. Ali dala mi je vaša imena.

Pozivam vas sve u svoju kuću na čaj, kafu i razgovor u nedelju, petog decembra, u 14 sati. Vaši staratelji mogu slobodno da dođu i ostanu ako želite. U prilogu su moja adresa i smernice.

92 avada

Radujem se susretu s vama, Alis Meri, Keti i Den. Meri, Keti i Den. Den. Denova disertacija. On čeka moje ispravke. Vratila se na kauč u dnevnoj

sobi i otvorila Denovu disertaciju na dvadeset šestoj strani. Ružičasto joj je jurnulo u glavu. Zabolela ju je glava. Zapitala se da li je neko već odgovorio. Ostavila je to Denovo čudo i pre no što je završila tu misao.

Otvorila je svoj inboks. Nije bilo novih imejlova. Bip-bip. Podigla je telefonsku slušalicu. ,,Halo?” Signal za slobodnu liniju. Bila se ponadala da je to Meri, Keti ili Den. Den. Denova disertacija. Pošto se vratila na kauč, izgledala je spremno i aktivno s flomasterom u ruci, ali pogled joj nije bio

usredsređen na slova na stranici. Sanjarila je. Jesu li Meri, Keti i Den i dalje kadri da pročitaju dvadeset šest strana i shvate i upamte sve što su pročitali?

Šta ako sam ja jedina koja misli da ponjava u hodniku može da bude rupa? Šta ako jedino ona propada? Mogla je da oseti kako propada, kako polako klizi u tu dementnu rupu. Sama.

„Sama sam, sama sam, sama”, jadikovala je, klizeći dublje u istinu svoje samotne rupe kad god bi čula svoj glas kako izgovara te reči.

Bip-bip. Zvonce na vratima trglo ju je iz očaja. Jesu li stigli? Da li ih je pozvala da dođu danas? „Samo trenutak!” Protrljala je oči rukavima, prstima popravila zamršenu kosu dok je koračala ka vratima, duboko udahnula

i otvorila ih. Ispred njih nije bilo nikoga. Slušne i vidne halucinacije realnost su za oko polovinu ljudi obolelih od Alchajmerove bolesti, ali ona

dosad nije imala nijednu. Ili možda jeste. Kad bi bila sama, nije bilo pouzdanog načina da zna jesu li njen doživljaji stvarnost ili samo njena stvarnost izvitoperena Alchajmerovom bolešću. Njena dezorijentisanost, konfabulacije, deluzije i sve ostale posledice demencije nisu podvučene fluorescentnom ružičastom, jasno odvojene od normalnog, stvarnog i tačnog. Iz svoje perspektive, ona jednostavno ne uviđa razliku. Ponjava je bila rupa. Taj zvuk je bio zvonjava na vratima.

Ponovo je proverila poštu. Jedan nov imejl. Zdravo, mama, Kako si? Jesi li juče bila na seminaru uz zakusku? Jesi li išla na trčanje? Meni je bilo lepo na času, kao i obično.

Danas imam još jednu audiciju za reklamu banke. Videćemo kako ću proći. Kako je tata? Da li je kod kuće ove nedelje? Znam da prošli mesec nije bio lak. Držite se. Uskoro dolazim kući!

Volim te, Lidija Bip-bip. Podigla je slušalicu. ,,Halo?” Signal za slobodnu liniju. Otvorila je najvišu fioku ormarića za dokumente, ubacila telefon u nju, čula ga

kako je lupio o metalno dno ispod stotina visećih reizdanja, pa je zatvorila fioku. Stani, možda to zvoni moj mobilni telefon.

„Mobilni telefon, mobilni telefon, mobilni telefon”, pevušila je naglas dok je lutala po kući, nastojeći da ne zaboravi cilj svoje potrage.

93 avada

Pogledala je svuda, ali nije mogla da ga nađe. Onda je shvatila da treba da traži svoju svetloplavu torbicu. Promenila je pesmicu.

„Plava torbica, plava torbica, plava torbica.” Našla ju je na radnom delu u kuhinji, u njoj je bio njen mobilni telefon, ali bio je isključen. Možda je

zapravo čula alarm nekog automobila spolja pri zaključavanju ili otključavanju. Ponovo je zauzela svoje mesto na kauču i otvorila dvadeset šestu stranu Denove disertacije.

„Ima li koga?”, upitao je muški glas. Razrogačenih očiju, Alis je podigla pogled i oslušnula, kao da ju je upravo pozvao duh. ,,Alis?”, upitao je bestelesni glas. ,,Molim?” „Alis, jesi li spremna da krenemo?” Na pragu dnevne sobe pojavio se Džon, radoznalog lica. Laknulo joj je, ali trebalo joj je još informacija. „Hajde. Idemo na večeru s Bobom i Sarom i već malo kasnimo.” Na večeru. Upravo je shvatila da je gladna kao vuk. Ne seća se da je danas išta jela. Možda zato nije mogla

da čita Denovu disertaciju. Možda samo treba nešto da pojede. Ali pomisao na večeru i razgovor u bučnom restoranu dodatno ju je iscrpla.

„Neću da idem na večeru. Imala sam naporan dan.” ,,I ja sam imao naporan dan. Hajde, biće nam lepo u društvu.” „Idi ti. Ja samo želim da budem kod kuće.” „Ma hajde, biće zabavno. Nismo išli na Erikovu zabavu. Prijaće ti da malo izađeš i znam da će njima biti

drago što te vide.” Ne, neće im biti drago. Laknuće im kad budu videli da nisam došla. Ja sam ružičasti slon od šećerne vune u prostoriji.

Svima je nelagodno zbog mene. Pretvaram večeru u ludu cirkusku predstavu, svi žongliraju svojim nervoznim sažaljenjem i usiljenim osmesima, sa čašama koktela, viljuškama i noževima.

„Ne želim da idem. Izvini im se u moje ime i reci da se nisam osećala najbolje.” Bip-bip. Videla je da je i Džon čuo taj zvuk i otišla je za njim u kuhinju. Otvorio je mikrotalasnu pećnicu i izvadio

šolju. „Ovo je ledeno. Hoćeš li da ti ga podgrejem?” Mora biti da je jutros skuvala čaj i zaboravila da ga popije. Onda ga je verovatno stavila u mikrotalasnu

pećnicu da bi ga podgrejala i ostavila ga tamo. „Neću, hvala.” „Dobro, Bob i Sara verovatno već čekaju. Jesi li sigurna da nećeš da pođeš?” „Sigurna sam.” „Neću dugo ostati.” Poljubio ju je, pa je otišao bez nje. Dugo je stajala u kuhinji, gde ju je ostavio, držeći šolju hladnog čaja u

rukama. Pošla je na spavanje, a Džon se još nije bio vratio s večere. Plava svetlost kompjutera u radnoj sobi privukla

joj je pažnju pre no što je krenula uza stepenice. Ušla je i proverila elektronsku poštu, više iz navike no iz iskrene znatiželje.

Bili su tu. Draga Alis, Zovem se Meri Džonson. Imam pedeset sedam godina i pre pet godina dijagnosticirali su mi frontotemporalnu

demenciju. Živim na Severnoj obali, što nije suviše daleko od vas. Dopada mi se vaša ideja. Drage volje ću doći. Dovešće me moj muž Bari. Nisam sigurna hoće li hteti da ostane. Oboje smo se prevremeno penzionisali i oboje smo sve vreme kod kuće. Mislim da bi mu prijalo da se malo odmori od mene. Videćemo se uskoro,

Meri

94 avada

Zdravo, Alis, Ja sam Den Salivan, imam pedeset tri godine i dijagnozu rane Alchajmerove bolesti već tri godine. Nasledna je. Imali

su je moja majka, dva ujaka i jedna tetka, a sad je ima i četvoro mojih rođaka. Znao sam šta me čeka i živim sa ovom bolešću u svojoj porodici još od detinjstva. Zanimljivo je to što mi zbog toga ni dijagnoza ni život s njom nisu pali nimalo lakše. Moja žena zna gde živite. Nedaleko od Opšte masačusetske bolnice. Blizu Harvarda. Moja kći je išla na Harvard. Svakog dana se molim da je ne dobije.

Den Zdravo, Alis, Hvala na vašem imejlu i pozivu. Dijagnosticirali su mi ranu Alchajmerovu bolest pre godinu dana, kao i vama. Na

neki način mi je laknulo kad sam saznala šta je posredi. Mislila sam da ludim. Gubila sam se u razgovorima, mučila se da završim sopstvene rečenice, zaboravljala put do kuće, nisam više razumela kako se koristi čekovna knjižica, zaboravljala sam raspored svoje dece (imam petnaestogodišnju kćer i trinaestogodišnjeg sina). Kad su simptomi počeli da se javljaju, imala sam samo četrdeset šest godina, tako da, naravno, niko nije ni pomislio da bi to mogla biti Alchajmerova bolest.

Mislim da lekovi mnogo pomažu. Pijem „aricept” i „namendu”. Imam dobre i loše dane. Dobre dane ljudi, čak i članovi moje porodice, koriste kao izgovor da misle kako sam savršeno dobro, pa čak i da umišljam sve ovo! Nisam baš toliko željna pažnje! A onda osvane težak dan i ne mogu da se setim neke reči, niti da se koncentrišem, niti išta da radim. I ja se osećam usamljeno. Jedva čekam da vas upoznam.

Keti Roberts P. S. Znate li za Međunarodnu mrežu aktivne podrške obolelima od demencije? Posetite njihovu internet stranicu:

www.dasnintemational. org. Divan sajt za ljude poput nas, u ranim fazama i s ranom demencijom, na kojem možemo da razgovaramo, da damo sebi oduška, da dobijemo podršku i da razmenimo informacije.

Oni su tu. I dolaze. Meri, Keti i Den skinuli su kapute i smestili se u dnevnu sobu. Njihovi supružnici su ostali u kaputima,

nevoljno su se oprostili od njih i otišli sa Džonom na kafu Kod Džerija. Meri je imala plavu kosu do brade, čokoladnosmeđe oči i naočare s tamnim okvirom. Keti je imala

pametno milo lice i oči koje su se osmehivale pre usana. Odmah se dopala Alis. Den je imao guste brkove, bio je proćelav i nabijen. Mogli su da budu gostujući profesori iz drugog grada, članovi književnog kluba ili stari prijatelji.

„Hoće li neko nešto da pomisli?”, upitala je Alis. Pogledali su u nju, pa su se zgledali, oklevajući da odgovore. Jesu li svi suviše stidljivi ili učtivi da bi prvi

progovorili? „Mislite da ’popije’, Alis?”, upitala je Keti. „Da, a šta sam ja rekla?” „Rekli ste ’pomisli’.” Alis je pocrvenela. Nije htela da ostavi takav prvi utisak. ,,U stvari, ja bih jednu šolju misli. Moje su već danima gotovo prazne, pa bi mi prijalo da ih popunim”,

rekao je Den. Svi su se nasmejali i to ih je istog trena povezalo. Alis je unela kafu i čaj dok im je Meri pričala svoju priču. „Dvadeset dve godine radila sam kao agent za nekretnine. Iznenada sam počela da zaboravljam obaveze,

zakazane sastanke, razgledanje nekretnina za prodaju. Odlazila sam u kuće bez ključeva. Jednom sam se izgubila kad sam krenula da pokažem jedno imanje u susedstvu za koje znam otkako znam za sebe, a klijentkinja je bila sa mnom u kolima. Vozikala sam nas ukrug četrdeset pet minuta, a zapravo mi je trebalo manje od deset da stignem tamo. Mogu da zamislim šta je pomislila.Počela sam lako da se ljutim i da se istresam na ostale agente u kancelariji. Uvek sam bila veoma smirena i svi su me voleli, ali odjednom sam postala poznata kao neko ko lako plane. Uništavala sam svoj ugled, a on mi je bio sve. Lekar mi je prepisao antidepresive. Kad to nije pomoglo, prepisao mi je druge, pa treće.”

95 avada

„Dugo sam mislila da sam samo preumorna i da imam previše obaveza”, pričala je Keti. „Radila sam honorarno kao farmaceut, odgajala dvoje dece, vodila domaćinstvo, jurila da sve stignem kao muva bez glave. Imala sam samo četrdeset šest godina, tako da mi nijednom nije palo na pamet da možda imam demenciju. A onda, jednog dana na poslu, nisam mogla da se setim imena lekova i nisam znala kako da izmerim deset mililitara. Odmah sam shvatila da se može desiti da nekome dam pogrešnu količinu leka ili čak pogrešan lek. U suštini, mogla sam nekoga da ubijem nehotice. Zato sam skinula svoj mantil, otišla kući ranije i nikad se nisam vratila. Bila sam očajna. Mislila sam da ludim.”

„A vi, Dene? Šta ste vi prvo primetili?”, upitala je Meri. „Nekad sam bio veoma koristan u kući. Nema šta nisam znao da uradim. A onda, jednoga dana, nisam

mogao da se setim kako da popravim stvari koje sam oduvek znao da popravim. Radionica mi je uvek bila uredna, sve je stajalo na svom mestu. A tad je bila u potpunom neredu. Kad ne bih mogao da nađem neku alatku, optužio bih prijatelje da su je pozajmili i da je nisu vratili na mesto. Ali zapravo sam to uvek radio ja. Bio sam vatrogasac. Počeo sam da zaboravljam imena ljudi na dužnosti. Nisam mogao da završim vlastite rečenice. Zaboravio sam kako se kuva kafa. Kad sam bio tinejdžer, viđao sam svoju majku da radi isto to. I ona je imala ranu Alchajmerovu bolest.”

Pričali su jedni drugima o prvim simptomima, o borbi da dobiju tačnu dijagnozu, o taktikama nošenja i življenja s demencijom. Klimali su glavama, smejali se i plakali slušajući priče o izgubljenim ključevima, izgubljenim mislima i izgubljenim životnim snovima. Alis se osećala slobodno i imala je utisak da je najzad neko iskreno sluša. Osećala se normalno.

„Alis, radi li vaš muž i dalje?”, upitala je Meri. „Da. Ovog semestra je potpuno zaokupljen istraživanjem i podučavanjem. Mnogo putuje. Teško je. Ali

oboje sledeće godine idemo na plaćeno odsustvo, pa samo treba da se strpim i izdržim do kraja sledećeg semestra, a onda ćemo čitavu godinu moći da provedemo zajedno kod kuće.”

„Izdržaćete, brzo će to”, kazala je Keti. Još samo nekoliko meseci. Ana je poslala Lidiju u kuhinju da napravi puding od bele čokolade. Bila je primetno trudna i, pošto više

nije imala mučnine, nije prestajala da jede, kao da je odlučila da nadoknadi sve kalorije izgubljene tokom meseci jutarnjih mučnina.

„Imam jednu vest”, rekao je Džon. „Ponudili su mi rukovodeće mesto u projektu istraživanja biologije i genetike kancerogenih ćelija u Sloan-Keteringu.”

„Gde je to?”, upitala je Ana, usta punih brusnica prelivenih čokoladom. „U Njujorku.” Niko nije rekao ni reč. Din Martin je glasno pevao A Marshmallow World na stereu. „Ne misliš valjda da prihvatiš?”, upitala je Ana. „Mislim. Jesenas sam već nekoliko puta bio tamo i to je savršeno mesto za mene.” „Ali šta ćeš s mamom?”, upitala je Ana. „Ona više ne radi, a i retko odlazi na fakultet.” „Ali ona treba da bude ovde”, rekla je Ana. „Ne treba. Biće sa mnom.” „Ma daj, molim te! Dolazim uveče da bi ti mogao da radiš dokasno i prespavam s njom kad god si na

putu, a Tom dolazi vikendom kad god stigne”, rekla je Ana. „Nismo ovde sve vreme, ali...” „To je tačno, niste ovde sve vreme. Ne vidite koliko se situacija pogoršava. Pretvara se da zna mnogo više

nego što zaista zna. Mislite li da će za godinu dana znati da smo u Kembridžu? Ni sad ne može da prepozna gde se nalazimo kad odmaknemo samo tri bloka od kuće. Isto tako možemo biti i u Njujorku, a ja joj mogu reći da smo na Harvardskom trgu — ona uopšte ne bi primetila razliku.”

„Bi, tata. Primetila bi”, rekao je Tom. „Nemoj tako da govoriš.” „Dobro, nećemo se seliti pre septembra. Ima još mnogo vremena dotad.” „Nije bitno koliko ima vremena dotad, ona treba da ostane ovde. Ako se odselite, stanje će joj se prebrzo

pogoršati”, rekla je Ana.

96 avada

„Slažem se”, kazao je Tom. Razgovarali su o njoj kao da ona nije sedela tu, u fotelji, nekoliko koraka dalje. Razgovarali su o njoj, pred

njom, kao da je ona gluva. Razgovarali su o njoj, pred njom, ne uključujući je u razgovor, kao da ona ima Alchajmerovu bolest. „Ovakva prilika mi se verovatno nikad više neće ukazati, a oni hoće mene.” „Hoću da ona može da viđa blizance”, rekla je Ana. „Njujork nije mnogo daleko. Niko ne garantuje da ćete svi ostati u Bostonu.” „Možda ću ja biti tamo”, kazala je Lidija. Lidija je stajala na vratima između dnevne sobe i kuhinje. Alis je nije primetila pre no što je progovorila i

uplašilo ju je njeno neočekivano prisustvo. „Prijavila sam se na Njujorški univerzitet, na Brendajs, Braun i Jejl. Ako upišem Njujorški univerzitet, a ti i mama budete u Njujorku, moći ću da živim s vama i da vam pomažem. A ako ostanete ovde, a ja upišem Brendajs ili Braun, i tad ću moći da vam pomažem”, rekla je Lidija.

Alis je htela da kaže Lidiji da su to odlični fakulteti. Htela je da je pita koji su joj programi najzanimljiviji. Međutim, misli su joj tog dana previše sporo putovale od ideje do usana, kao da moraju da preplivaju kilometre crnog rečnog mulja pre no što isplivaju na površinu da bi se čule, a većina ih se davila usput.

„To je divno, Lidija”, rekao je Tom. „Tako, dakle. Nastavićeš da živiš sasvim normalno, kao da mama nema Alchajmerovu bolest i kao da se

mi tu ništa ne pitamo?”, upitala je Ana. „Žrtvujem mnogo toga”, rekao je Džon. Uvek ju je voleo, ali ona mu je to olakšala. Zajedničko vreme koje im je preostalo smatrala je dragocenim.

Ne zna koliko će još moći da ostane prisebna, ali ubedila je sebe da će uspeti da izdrži do njihovog zajedničkog plaćenog odsustva. Do njihovog poslednjeg zajedničkog plaćenog odsustva. Ne bi ga menjala ni za šta.

On očigledno bi. Kako samo može? To pitanje je besnelo kroz crni rečni mulj u njenoj glavi, bez odgovora. Kako samo može? Odgovor koji je pronašlo udario ju je iza očiju i stegao joj srce. Jedno od njih dvoje moraće da žrtvuje sve.

Alis, odgovori na sledeća pitanja: 1.Koji je mesec? 2.Gde živiš? 3.Gde se nalazi tvoja kancelarija? 4.Kad je Anin rođendan? 5.Koliko imaš dece? Ukoliko ti je teško da odgovoriš na bilo koje od ovih pitanja, otvori fajl pod imenom „Leptir” na svom kompjuteru i

smesta sledi uputstva navedena u njemu. Decembar Na Harvardskom trgu Na Harvardu U aprilu Troje

97 avada

JANUAR 2005. „Mama, probudi se. Koliko već spava?” „Oko osamnaest sati.” „Da li je ikad ranije spavala toliko dugo?” „Nekoliko puta.” „Brinem, tata. Šta ako je juče popila previše lekova?” „Nije, proverio sam njene bočice i posudu za raspoređivanje lekova.” Alis ih je čula kako razgovaraju i razumela je šta govore, ali bila je tek ovlaš zainteresovana. Imala je utisak

da prisluškuje kako dva neznanca razgovaraju o ženi koju ona ne poznaje. Nije želela da se probudi. Nije bila svesna da spava.

„Ali? Čuješ li me?” „Mama, ja sam, Lidija. Možeš li da se probudiš?” Žena po imenu Lidija govorila je o tome kako hoće da pozove lekara. Čovek po imenu Tata govorio je da

puste ženu po imenu Ali da još spava. Govorili su o tome kako će naručiti neko meksičko jelo i večerati kod kuće. Možda će miris hrane u kući probuditi ženu po imenu Ali. Onda su glasovi zamukli. Sve je opet bilo mračno i tiho.

Koračala je peščanim puteljkom koji je vodio u gustu šumu. Uzverala se nizom strmih krivudavih stazica koje su je izvele iz šume i odvele je na strmu isturenu liticu. Prišla je ivici i pogledala panoramu. Okean pod njom bio je okovan ledom, njegova obala zatrpana visokim snežnim smetovima. Krajolik pred njom činio joj se beživotnim, bezbojnim, neverovatno mirnim i tihim. Povikala je da bi dozvala Džona, ali njen glas nije proneo nikakav zvuk. Okrenula se da pođe natrag, ali šume i puteljka više nije bilo. Pogledala je naniže, u svoje blede koščate zglobove i bosa stopala. Kako nije imala izbora, spremila se da zakorači s litice.

Sedela je na ležaljci i zatrpavala stopala finim toplim peskom i otkopavala ih. Posmatrala je Kristinu, svoju najbolju prijateljicu iz obdaništa, koja je i dalje imala samo pet godina, kako pušta zmaja u obliku leptira. Ružičasti i žuti krasuljci na Kristininom kupaćem kostimu, plava i ljubičasta zmajeva krila u obliku leptira, nebesko plavetnilo, žuto sunce, crveni lak na njenim noktima, zaista nikad nije videla toliko blistave i jarke boje. Dok je posmatrala Kristinu, ispunile su je radost i ljubav, ne toliko prema toj prijateljici iz detinjstva već prema tim odvažnim i prekrasnim bojama njenog kupaćeg kostima i zmaja, od čije joj je lepote zastajao dah.

Njena sestra En i Lidija, obe otprilike šesnaestogodišnjakinje, ležale su jedna pokraj druge na peškirima za plažu sa crvenim, belim i plavim prugama. Njihova blistava tela boje karamela u istim ružičastim dvodelnim kupaćim kostimima iskrila su na suncu. I one su bile privlačne, jarkih boja i očaravajuće.

„Jesi li spremna?”, upitao je Džon. „Malo me je strah.” „Sad ili nikad.” Ustala je i on joj je stavio oko trupa kaiševe zakačene za svetlonarandžast padobran za parasejling.

Zakopčao je kopče i podešavao kaiševe dok ih nije stegao dovoljno da bude bezbedna. Pridržao ju je za ramena, odupirući se snažnoj nevidljivoj sili koja ju je vukla u visinu.

„Jesi li spremna?”, upitao je Džon. „Jesam.” Pustio ju je i vinula se u nebesku paletu brzinom koja ju je ushitila. Vetrovi na kojima je jedrila bili su

prekrasni vrtlozi boje crvendaćevih jaja, različka, lavande i ciklame. Okean pod njom bio je beskrajan kaleidoskop tirkizne, plavozelene i ljubičaste.

Kristinin zmaj u obliku leptira izborio se za slobodu i prolepršao kraj nje. Alis nikad nije videla ništa toliko lepo i želela ga je više od ičega u životu. Pružila je ruku da bi ga dohvatila za uzicu, ali iznenadna snažna vazdušna struja ju je okrenula. Osvrnula se, ali zmaj je bio zaklonjen njenim jarkonarandžastim padobranom boje sunca na zalasku. Tek tad je shvatila da ne može da utiče na pravac svog kretanja. Pogledala je naniže, u zemlju, u tačkice jarkih boja koje su predstavljale njenu porodicu. Zapitala se hoće li je ti divni živahni vetrovi ikada vratiti njima.

98 avada

Lidija je ležala na boku, sklupčana na pokrivačima Alisinog kreveta. Zastori su bili navučeni, soba ispunjena prigušenom mekom dnevnom svetlošću.

„Sanjam li?”, upitala je Alis. „Ne, budna si.” „Koliko sam spavala?” „Nekoliko dana. “ „Jao ne, izvini.” „Nema veze, mama. Lepo je čuti tvoj glas. Misliš li da si popila previše tableta?” „Ne sećam se. Možda jesam. Nisam htela.” „Brinem za tebe.” Alis je posmatrala delove Lidijinog lica i tela pojedinačno, kao da gleda fotografije njenih crta snimljene iz

neposredne blizine. Prepoznala je svaku kao što ljudi prepoznaju kuću u kojoj su odrasli, roditeljev glas, nabore na vlastitim šakama, instinktivno, bez truda i svesnog razmišljanja. Ali začudo, bilo joj je teško da prepozna Lidiju kao celinu.

„Veoma si lepa”, rekla je Alis. „Mnogo me je strah da te pogledam i shvatim da ne znam ko si.” „Mislim da ćeš, čak i ako jednog dana ne budeš znala ko sam, znati da te volim.” „Šta ako te budem videla, a ne budem znala da si mi kći i ne budem znala da me voliš?” „Onda ću ti reći da jesam i da te volim i ti ćeš mi poverovati.” Alis se to dopalo. Ali hoću li ja nju uvek voleti? Stanuje li moja ljubav prema njoj u mojoj glavi ili u mom srcu?

Naučnik u njoj veruje da su osećanja posledica složenog kola limbičkog sistema u mozgu, kola koje je kod nje, baš u ovom trenutku, zatočeno u rovovskom ratu u kojem neće biti preživelih. Majka u njoj veruje da pokolj koji se zbiva u njenoj glavi ne može nauditi ljubavi koju oseća prema kćeri, jer ona stanuje u njenom srcu.

„Kako si, mama?” „Nisam baš najbolje. Ovaj semestar mi je teško pao, bez posla, bez Harvarda, a ova bolest napreduje i tvoj

otac gotovo nikad nije kod kuće. Gotovo mi je preteško.” „Mnogo mi je žao. Volela bih da mogu da provodim više vremena s tobom. Sledeće jeseni ću biti bliže.

Razmišljala sam o tome da se sad preselim natrag, ali upravo sam dobila ulogu u jednoj odličnoj predstavi. Mala je, ali...”

,,U redu je. I ja bih volela da češće viđam tebe, ali nikad ne bih dopustila da prestaneš da živiš svoj život radi mene.”

Pomislila je na Džona. „Tvoj tata hoće da se preseli u Njujork. Dobio je ponudu u Sloan-Keteringu.” „Znam. Bila sam tamo.” „Ja neću da idem.” „Verujem ti.” „Ne mogu da odem odavde. Blizanci će se roditi u aprilu.” „Jedva čekam da vidim te bebe.” „I ja. “ Alis je zamislila kako ih drži u naručju, njihova topla tela, njihove sićušne savijene prstiće i bucmasta

nekorišćena stopalca, njihove podbule okrugle okice. Zapitala se hoće li ličiti na nju i na Džona. A miris! Jedva je čekala da omiriše svoju miomirisnu unučad.

Većina baka i deka voli da zamišlja život svoje unučadi, da se nada da će prisustvovati njihovim priredbama i rođendanskim zabavama, dodelama diploma i venčanjima. Ona je svesna da neće dočekati da se veseli njihovim priredbama i rođendanskim zabavama, dodelama diploma i venčanjima. Ali moći će da ih drži i da udiše njihov miris, i prokleta bila ako će umesto toga sedeti negde u Njujorku.

„Kako je Malkom?” „Dobro. Nedavno smo zajedno bili u Počasnoj šetnji u Los Anđelesu.” „Kakav je?” Lidijin osmeh je preduhitrio odgovor.

99 avada

„Vrlo je visok, sportski tip, voli prirodu i pomalo je stidljiv.” „Kakav je s tobom?” „Veoma je drag. Voli što sam ovako pametna, ponosi se mojim glumačkim darom, mnogo se hvali mnome,

toliko da mi je gotovo neprijatno. Svideo bi ti se.” „Kakva si ti s njim?” Lidija je razmislila nekoliko časaka, kao da nikad ranije nije razmišljala o tome. „Svoja. “ „Dobro je.” Alis se osmehnula i stegla Lidijinu šaku. Pomislila je da pita Lidiju šta joj to znači, da opiše sebe, da je

podseti, ali misao je isparila prebrzo da bi je izgovorila. „O čemu smo razgovarale?”, upitala je Alis. „O Malkomu, Počasnoj šetnji? Njujorku?”, ponudila je Lidija. „Šetam po okolini i osećam se sigurno. Čak i ako malčice zalutam, na kraju uvek vidim nešto što mi

izgleda poznato i mnogi ljudi u radnjama me poznaju i pokazuju mi kuda treba da idem. Ona devojka Kod Džerija uvek pazi na moj novčanik i ključeve.A ovde su i moji prijatelji iz grupe za podršku. Potrebni su mi. Ne mogu sad da upoznajem Njujork. Izgubila bih i ovo malo samostalnosti što mi je ostalo. Nov posao. Tvoj tata bi stalno radio. Izgubila bih i njega.”

„Mama, treba sve to da kažeš tati.” Bila je u pravu. Ali bilo je mnogo lakše reći njoj. „Lidija, mnogo sam ponosna na tebe.” ,,Hvala.” „Ukoliko zaboravim, znaj da te volim.” ,,I ja tebe volim, mama.” „Neću da se selim u Njujork”, rekla je Alis. „Još je rano, ne moramo sad da odlučimo o tome”, rekao je Džon. „Ja hoću sad da odlučim. Odlučujem sad. Hoću jasno da ti kažem šta želim dok još mogu. Ne želim da se

selim u Njujork.” „Šta ako Lidija bude tamo?” „Šta ako ne bude? Trebalo je da razgovaraš o ovome nasamo sa mnom pre no što si saopštio deci.” „Jesam.” „Nisi.” „Jesam, i to mnogo puta.” „Je li? Dakle, ja se ne sećam? Baš zgodno.” Disala je, udisala na nos, izdisala na usta, nastojeći da se smiri i izbegne detinjastu svađu u koju su

vrtoglavo upadali. „Džone, znala sam da se sastaješ s ljudima iz Sloan-Keteringa, ali nisam shvatila da te nagovaraju da

prihvatiš mesto već predstojeće godine. Rekla bih ti šta mislim o tome da sam znala.” „Rekao sam ti zašto idem tamo.” „Dobro. Hoće li ti dopustiti da iskoristiš plaćeno odsustvo i počneš da radiš za njih od septembra sledeće

godine?” „Ne, potreban im je neko odmah. Jedva sam ih ubedio i da pričekaju do septembra ove godine, ali treba mi

vremena da završim nešto ovde u laboratoriji.” „Zar ne mogu da zaposle nekog privremeno, a ti da provedeš godinu na plaćenom odsustvu sa mnom i

onda da počneš?” „Ne.” „Jesi li makar pitao?” „Vidi, u toj oblasti trenutno vlada velika konkurencija i sve se veoma brzo odvija. Na pragu smo velikih

otkrića. Hoću reći, malo nam fali da nađemo lek za rak. Farmaceutske kompanije su zainteresovane. A časovi i

100 avada

sva ta administrativna gnjavaža na Harvardu samo me usporavaju. Ako ne prihvatim ovo, verovatno ću upropastiti svoju jedinu priliku da otkrijem nešto zaista važno.”

„To nije tvoja jedina prilika. Genijalan si i nemaš Alchajmerovu bolest. Imaćeš još mnoštvo prilika.” Pogledao ju je i nije rekao ništa. „Ta predstojeća godina je moja jedina prilika, Džone, a ne tvoja. Ta predstojeća godina je moja poslednja

prilika da živim svoj život i znam šta mi znači. Mislim da mi nije ostalo još mnogo vremena tokom kojeg ću zaista biti svoja i hoću da to vreme provedem s tobom, a ne mogu da poverujem da ti ne želiš da ga provedemo zajedno.”

„Želim. Bićemo zajedno.” „To su gluposti, znaš da jesu. Naš život je ovde. Tom, Ana i bebe, Meri, Keti i Den i možda Lidija. Ako

prihvatiš tu ponudu, stalno ćeš raditi, znaš da hoćeš, a ja ću biti tamo sasvim sama. Ta odluka uopšte ne znači da želiš da budeš sa mnom i oduzima mi sve što mi je preostalo. Ja ne idem.”

„Neću stalno raditi, obećavam. A šta ako Lidija bude živela u Njujorku? Ako nedelju dana svakog meseca budeš provodila kod Ane i Čarlija? Možemo nekako udesiti da ne budeš sama.”

„Šta ako Lidija ne bude u Njujorku? Šta ako upiše Brendajs?” „Zato mislim da treba da sačekamo, da odlučimo kasnije, kad budemo imali više informacija.” „Hoću da idem na plaćeno odsustvo.” „Alis, moj izbor nije ’prihvati posao u Sloanu’ ili ’uzmi plaćeno odsustvo sa Alis’, već ’prihvati posao u

Sloanu’ ili ’nastavi ovde, na Harvardu’. Jednostavno ne mogu da uzmem slobodnu sledeću godinu.” Zamaglio joj se pred očima punim ljutitih suza, a telo joj je drhtalo. „Ne mogu više ovako! Molim te! Ne mogu više da istrajavam bez tebe! Možeš da uzmeš slobodnu tu

sledeću godinu. Možeš, ako hoćeš. Trebaš mi i mnogo će mi značiti ta godina s tobom.” „Šta ako odbijem ovu ponudu i uzmem slobodnu sledeću godinu, a ti ne budeš znala ni ko sam?” „Šta ako budem znala, ali potom više ne? Kako možeš i da pomisliš na to da ćeš provesti vreme koje nam

je ostalo skriven u svojoj jebenoj laboratoriji? Ja to tebi nikad ne bih uradila.” „Ja to nikad i ne bih tražio od tebe.” „Ne bi ni morao.” „Ne verujem da ja to mogu, Alis. Žao mi je, ali mislim da ne mogu podneti da čitavu godinu presedim kod

kuće bespomoćno gledajući šta sve ta bolest uzima od tebe. Nepodnošljivo mi je da gledam kako ne znaš da se obučeš ni kako da uključiš televizor. Kad sam u laboratoriji, ne moram da gledam kako lepiš ceduljice po svim ormarićima i vratima u kući. Jednostavno, ne mogu da sedim kod kuće i gledam kako ti biva sve gore. Ubija me to.”

„Ne, Džone, ubija mene, ne tebe. Sve mi je gore, sedeo ti kod kuće i gledao me ili se skrivao u svojoj laboratoriji. Gubiš me. Ja gubim sebe. Ali ako ne uzmeš slobodnu sledeću godinu i ne provedeš je sa mnom, onda ćemo prvo izgubiti tebe. Imam Alchajmerovu bolest. Jebote, koji je tvoj izgovor?”

Izvukla je konzerve, kutije i boce, čaše, sudove i zdele, šerpe i tiganje. Poslagala je sve na kuhinjski sto i,

kad na stolu više nije bilo mesta, prešla je na pod. Izvadila je sve kapute iz plakara u hodniku, raskopčala ih i izvrnula im džepove. Nalazila je novac,

odsečke ulaznica, papirne maramice ili ništa. Posle svake podrobne pretrage, odbacila bi nedužan kaput na pod.

Bacila je jastuke s kauča i fotelja. Ispraznila je fioke radnog stola i ormarić za dokumente. Istresla je sve iz svoje torbe za knjige, torbe za laptop i svoje svetloplave torbice. Pretresla je sve te nagomilane stvari, dodirujući svaki predmet da bi pronašla njegov naziv u glavi. Bez uspeha.

Njena potraga nije zahtevala da zapamti gde je sve već gledala. Gomile pronađenih stvari bile su dokaz njenih prethodnih nalazišta. Sudeći po tome koliko ih je bilo, preturila je čitav prvi sprat. Znojila se, sumanuta. Nije nameravala da odustane. Trkom se popela uza stepenice.

Pretresla je korpu za veš, noćne stočiće, fioke ormara, garderobere u spavaćoj sobi, kutiju s nakitom, ormar za posteljinu, ormarić za lekove. Kupatilo u prizemlju. Strčala je natrag niza stepenice, znojeći se, sumanuta.

Džon je stajao u hodniku, do kolena u kaputima.

101 avada

„Šta se ovde desilo, kog vraga?”, upitao je. „Tražim nešto.” „Šta?” Nije mogla da imenuje predmet svoje potrage, ali verovala je da negde u glavi ipak pamti i zna. „Znaću kad nađem.” „Ceo sprat je u potpunom neredu. Izgleda kao da smo opljačkani.” Toga se nije setila. Možda zato ne može da ga nađe. „Jao, gospode bože, možda ga je neko ukrao.” „Nismo opljačkani. Preturila si celu kuću.” Spazila je nataknutu korpu sa časopisima pokraj kauča u dnevnoj sobi. Ostavila je Džona i teoriju o

pljačkašima u hodniku, podigla tešku korpu, istresla časopise na pod, pretražila ih, pa se udaljila. Džon je išao za njom.

„Prestani, Alis. Ne znaš čak ni šta tražiš.” ,,Znam.” „Onda mi reci.” „Ne mogu da kažem.” „Kako izgleda, za šta se koristi?” „Ne znam, rekla sam ti, znaću kad ga nađem. Moram da ga nađem ili ću umreti.” Razmislila je o onome što je upravo rekla. „Gde su mi lekovi?” Ušli su u kuhinju, probijajući se između kutija pahuljica i konzervi supe i tunjevine. Džon je pronašao

njene brojne recepte i bočice vitamina na podu i kutiju za raspoređivanje lekova u činiji na kuhinjskom stolu. „Evo ih”, rekao je. Hitnja, ta potreba koja je bila pitanje života i smrti, nije nestala. „Ne, nisam to tražila.” „Ovo je ludost. Moraš da prestaneš. Kuća nam izgleda kao kanta za smeće.” Smeće. Otvorila je kompaktor, izvukla plastičnu kesu i istresla sve iz nje. „Alis!” Prebirala je prstima po kori avokada, sluzavom pilećem loju, zgužvanim papirnim maramicama i

ubrusima, praznim tetrapacima, omotima i ostalom smeću. Ugledala je disk Alis Hauland. Držala je vlažan omot u rukama i zagledala ga. Ha, nisam htela ovo da bacim.

„Eto, to je sigurno to”, rekao je Džon. „Drago mi je što si ga našla.” „Ne, nije to.” „Alis, molim te, smeće je svuda po podu. Samo prestani, sedi i opusti se. Izbezumljena si. Možda će ti, ako

prestaneš i ako se opustiš, doći samo od sebe.” „Dobro.” Možda će se, ako bude mirno sedela, setiti šta je to i gde ga je ostavila. Ili će možda zaboraviti da je išta

tražila. Sneg koji je počeo da pada prekjuče i napadao malo više od pola metra u većem delu Nove Engleske

upravo je prestao da pada. Možda ne bi ni primetila da nije začula škripanje brisača koji su se njihali napred-nazad po tek osušenom vetrobranu. Džon ih je isključio. Ulice su bile očišćene, ali njihov automobil je bio jedini na putu. Alis se oduvek dopadao savršen mir i tišina koji bi nastupili posle snežne oluje, ali danas su je nervirali.

Džon je parkirao automobil ispred Groblja Maunt obern. Skromno mesto za parking bilo je raščišćeno, ali samo groblje, stazice i grobovi bili su potpuno prekriveni snegom.

„Bojao sam se da će biti ovako. Moraćemo da dođemo neki drugi dan”, rekao je. „Ne, stani. Hoću da pogledam samo načas.”

102 avada

Prastaro crno drveće povijenih čvornovatih grana prekrivenih belinom vladalo je tim čudesnim zimskim predelom. Videla je nekoliko sivih vrhova veoma visokih, lepih nadgrobnih spomenika koji su pripadali nekadašnjim bogatašima i istaknutim ljudima kako proviruju iz snega, ali ništa više. Sve ostalo bilo je zatrpano. Raspadnuta tela u kovčezima zatrpanim zemljom i kamenom, zemlja i kamen zatrpani snegom. Sve je crno i belo i smrznuto i mrtvo.

„Džone?” „Molim?” Preglasno je izgovorila njegovo ime, sasvim nenadano raspršivši tišinu, i prenula ga. „Ništa. Možemo da krenemo. Ne želim da budem ovde.” ,Ako hoćeš, možemo pokušati da odemo ponovo kasnije ove nedelje”, rekao je Džon. „Kuda da odemo?”, upitala je Alis. „Na groblje.” „Aaa.” Sedela je za kuhinjskim stolom. Džon je nasuo crno vino u dve čaše i dao joj jednu. Zavrtela je čašu iz

navike. Redovno zaboravlja ime svoje kćeri glumice, ali seća se kako se vrti čaša i da joj se to dopada. Lude li bolesti. Dopadalo joj se vrtložasto kretanje vina u čaši, njegova krvavocrvena boja, jak miris grožđa, hrastovine i zemlje, i toplina koju je osećala kad bi joj se spustilo u želudac.

Džon je stajao ispred otvorenog frižidera i izvadio kocku sira, limun, neku ljutu tekućinu i nekoliko crvenih povrćki.

„A da napravimo pileće enčilade?”, upitao je. ,,Može.” Otvorio je zamrzivač i počeo da kopa po njemu. „Imamo li piletine?”, upitao je. Nije odgovorila. „O ne, Alis.” Okrenuo se da joj pokaže nešto što je držao. To nije bila piletina. „Ovo je tvoj ’blekberi’, bio je u zamrzivaču.” Pritisnuo mu je tipke, protresao ga i protrljao. „Izgleda da je voda ušla u njega, videćemo kad se otopi, ali rekao bih da je crko”, kazao je. Istog trena je briznula u gorak plač. „Nema veze. Ako je crko, kupićemo ti drugi.” Ovo je smešno, zašto sam se toliko uzrujala zbog mrtvog elektronskog planera? Možda zapravo oplakuje očevu,

majčinu i sestrinu smrt. Možda ju je tek sad sustiglo osećanje koje je očekivala ranije, ali koje nije uspela da izrazi na groblju kako dolikuje. To je logičnije. Ali nije to. Možda smrt planera simbolizuje smrt njenog položaja na Harvardu, pa ona sad oplakuje skorašnji gubitak svoje karijere. I to je logično. Međutim, ono što oseća jeste neutešna žalost zbog smrti samog ,,blekberija”.

103 avada

FEBRUAR 2005. Skljokala se na stolicu pokraj Džona, prekoputa doktora Dejvisa, emotivno isceđena i intelektualno

ispijena. Radila je razne neuropsihološke testove u onom sobičku sa onom ženom, ženom koja joj je davala neuropsihološke testove u onom sobičku mučno mnogo vremena. Reči, informacije, značenja u pitanjima te žene i u Alisinim odgovorima bili su poput mehurova od sapunice, kakve deca duvaju sa onih plastičnih štapića po vetrovitom danu. Odleteli bi od nje brzo i u pravcima koji su je zbunjivali, a da bi ih pratila, morala je mnogo da se napregne i usredsredi. Čak i kad bi uspela da zadrži nekoliko mehurova na vidiku dovoljno dugo, neizostavno bi pukli baš kad bi se ponadala da će ih uhvatiti. Svi do jednog. Pras! Nestali, rasprsli se bez jasnog razloga i utopili se u zaborav, kao da nikad nisu ni postojali.

„Dobro, Alis, možete li mi izgovoriti reč vatra straga, slovo po slovo?”, upitao je. Šest meseci ranije, smatrala bi to pitanje trivijalnim, čak uvredljivim, ali danas je to bilo ozbiljno pitanje

kojem je valjalo pristupiti ozbiljno i s trudom. Bila je tek neznatno zabrinuta i uvređena zbog toga, ni približno zabrinuta i uvređena kao što bi bila šest meseci ranije. Osjećala je kako joj vlastita samosvest sve više izmiče. Njena svest o Alis — o onome što ona zna i razume, o onome što voli i ne voli, o onome što oseća i opaža — takođe je bila poput mehura od sapunice, koji je lebdeo još više na nebu i kojeg je bilo teže dohvatiti, a samo tanušna lipidna membrana štitila ga je od pucanja i nestanka.

Alis je najpre izgovorila reč vatra unapred, u sebi, pružajući prste leve šake jedan po jedan. „A.” Savila je mali prst. Još jednom je u sebi sročila reč unapred, zastavši na domalom prstu, koji je potom

savila. ,,R.” Ponovila je istu radnju. ,,T.” Držala je palac i kažiprst kao pištolj. Prošaputala je ,,A,V” u sebi. ,,A,V.” Osmehnula se, pobedonosno podigavši levu šaku stegnutu u pesnicu, i pogledala u Džona. On je vrteo

svoju burmu i potišteno se osmehnuo. „Bravo”, rekao je doktor Dejvis. Široko se osmehnuo i izgledao je zadivljeno. Dopadao se Alis. ,,A sad bih voleo da pokažete prema prozoru pošto dodirnete desni obraz levom šakom.” Prinela je levu šaku licu. Pras! „Izvinjavam se, možete li mi ponoviti šta treba da uradim?”, upitala je Alis, i dalje držeći levu šaku ispred

lica. „Naravno”, lukavo je pristao doktor Dejvis, poput roditelja koji progleda kroz prste detetu kad mu zaviri

u karte ili pređe preko startne linije pre povika „sad”. „Pokažite prema prozoru pošto dodirnete desni obraz levom šakom.”

Stavila je levu šaku na desni obraz i pre no što je on to izustio, pa je brže-bolje trgnula desnu ruku put prozora i glasno odahnula.

„Odlično, Alis”, kazao je doktor Dejvis, ponovo se osmehujući. Džon je nije pohvalio, na njegovom licu nije bilo ni sreće ni ponosa. „Dobro, sad bih želeo da mi kažete ime i adresu koje sam vam ranije rekao da upamtite.” Ime i adresa. Imala je nejasnu predstavu o tome, kao kad se ujutro budi i zna da je nešto sanjala, možda

čak zna i šta otprilike, ali ma koliko se trudila da se seti, pojedinosti sna joj izmiču. Nestali su zauvek. „Neki je Džon. Znate šta, pitate me to svaki put i ja još nijednom nisam mogla da se setim gde taj tip živi.” „Dobro, hajde da pogađamo. Da li je to Džon Blek, Džon Vajt, Džon Džouns ili Džon Smit?” Nije imala pojma, ali nije imala ništa protiv toga da učestvuje u igri. „Smit.” „Živi li u Istočnoj ulici, Zapadnoj ulici, Severnoj ulici ili Južnoj ulici?” „ U Južnoj ulici.” „Da li živi u Arlingtonu, Kembridžu, Brajtonu ili Bruklinu?” ,,U Bruklinu.” „Dobro, Alis. Poslednje pitanje: gde je moja novčanica od dvadeset dolara?” ,,U vašem novčaniku?”

104 avada

„Ne, pre nekoliko minuta sam sakrio novčanicu od dvadeset dolara negde u ovoj prostoriji. Sećate li se gde sam je stavio?”

„Uradili ste to dok sam ja bila ovde?” „Da. Pada li vam išta na pamet? Dozvoliću vam da je zadržite ukoliko je nađete.” ,,E da sam to znala, sigurno bih smislila način da upamtim.” „Siguran sam da biste to učinili. Imate li ikakvu ideju o tome gde bi mogla da bude?” Spazila je da mu je pogled na časak odlutao udesno, iznad njenog ramena, pa se hitro vratio na nju.

Okrenula se. Na zidu iza nje stajala je tabla na kojoj su crvenim flomasterom bila ispisane tri reči: Glutamat. LTP. Apoptoza. Na držaču ispod table stajao je crveni flomaster, tik pokraj savijene novčanice od dvadeset dolara. Oduševljeno je prišla tabli i uzela svoju nagradu.

Doktor Dejvis se grohotom nasmejao. „Da su svi moji pacijenti pametni kao vi, ostao bih bez prebijene pare.”

„Alis, ne možeš je zadržati, videla si da ju je pogledao”, rekao je Džon. „Osvojila sam je”, kazala je Alis. „U redu je, našla ju je”, rekao je doktor Dejvis. „Treba li da bude ovakva posle samo godinu dana, i to na lekovima?”, upitao je Džon. „Rekao bih da ovde imamo posla s nekoliko stvari. Njena bolest se verovatno javila mnogo pre no što joj je,

prošlog januara, postavljena dijagnoza. Ona, vi, vaša porodica i njene kolege verovatno niste pridavali mnogo značaja tim simptomima, misleći da su slučajni ili čak normalni, ili ste ih pripisivali stresu, neispavanosti, piću i tako dalje, i tako redom. Vrlo je moguće da ovo traje godinu ili dve duže.Ona je, takođe, neverovatno bistra. Ako prosečan čovek ima, primera radi, deset sinapsi koje vode do određene informacije, vrlo je moguće da ih Alis ima pedeset. Kad prosečan čovek izgubi tih deset sinapsi, ta informacija mu je nedostupna, zaboravljena je. Ali Alis može da izgubi tih deset a da joj ostane četrdeset drugih načina da dođe do cilja. Dakle, njeni anatomski gubici isprva nisu toliko uočljivi.”

„Ali dosad je izgubila mnogo više od deset”, rekao je Džon. „Da, bojim se da jeste. Kratkoročna memorija joj sad spada u najniža tri procenta onih koji su kadri da

urade testove, jezička sposobnost joj je vidno oslabila i gubi samosvest — sve što smo, nažalost, očekivali.Ali takođe je neverovatno snalažljiva. Danas je upotrebila mnoštvo domišljatih strategija da bi tačno odgovorila na pitanja koja zapravo nije mogla tačno da upamti.”

,,Ali. i pored toga, na mnoga pitanja nije uspela tačno da odgovori, zar ne?”, rekao je Džon. „Da, to je istina.” „Stanje joj se znatno pogoršava, veoma brzo. Možemo li povećati dozu ’aricepta’ ili ’namende’?”, upitao je

Džon. „Ne, već uzima maksimalnu dozu oba leka. Nažalost, ovo je progresivna, degenerativna bolest kojoj nema

leka. Stanje joj se pogoršava, uprkos svim lekovima koje trenutno imamo.” ,,I jasno je da ili uzima placebo ili da taj ’amiliks’ ne deluje”, rekao je Džon. Doktor Dejvis je zastao kao da razmatra da li da se saglasi s tim. „Znam da ste obeshrabreni. Međutim, često viđam neočekivane periode platoa, kad kao da stane, i to

može da potraje neko vreme.” Alis je sklopila oči i zamislila sebe kako čvrsto stoji nasred platoa. Nasred prekrasne zaravni. Videla ju je i

vredelo je nadati joj se. Vidi li je Džon? Ima li u njemu još nade za nju ili je već digao ruke? Ili još gore, nada li se on da će ona što pre propasti kako bi na jesen mogao da je, praznu i pomirljivu, odvede u Njujork? Hoće li izabrati da stoji s njom na platou ili će je gurnuti niz brdo?

Prekrstila je ruke, raskrstila noge i spustila stopala na pod. „Alis, trčite li još?”, upitao je doktor Dejvis. „Ne, prestala sam pre nekog vremena. Zbog Džonovog rasporeda i svoje slabe koordinacije - ne vidim

ivičnjake i ispupčenja na putu i pogrešno procenjujem udaljenost. Nekoliko puta sam gadno pala. Čak i kod kuće stalno zaboravljam na ona izdignuća u svim dovracima, pa se sapletem kad god ulazim u neku prostoriju. Sva sam modra.”

105 avada

„Vidite, Džone, ja bih ili uklonio ta izdignuća ili bih ih ofarbao nekom kontrastnom bojom, nečim upadljivim, ili bih ih oblepio kakvom drečavom trakom da bi ih Alis primetila. U protivnom se samo stope s podom.”

„Dobro, poslušaću vas.” „Alis, recite mi nešto o svojoj grupi za podršku”, kazao je doktor Dejvis. „Ima nas četvoro. Okupljamo se jednom nedeljno i provodimo nekoliko sati jedni kod drugih i

svakodnevno se dopisujemo elektronskim putem. Divno je, razgovaramo o svemu.” Doktor Dejvis i ona žena u onom sobičku postavili su joj danas mnoštvo pitanja, pitanja osmišljenih da

izmere precizan nivo razorenosti u njenoj glavi. Međutim, niko ne razume šta je još živo u njenoj glavi bolje od Meri, Keti i Dena.

„Želim da vam zahvalim na tome što ste preuzeli inicijativu i popunili očiglednu prazninu u našem sistemu podrške ovde, u bolnici. Ako budem imao nove pacijente u ranoj fazi ili obolele od rane demencije, mogu li im reći kako da stupe u kontakt s vama?”

„Da, recite im, molim vas. Treba da im kažete i za Međunarodnu mrežu aktivne podrške obolelima od demencije. To je forum na internetu za ljude obolele od demencije. Tamo sam upoznala desetak ljudi, iz raznih delova Sjedinjenih Država, iz Kanade, Velike Britanije i Australije. Zapravo, nisam ih zaista upoznala, sve je to virtuelno, ali osećam se kao da ih poznajem i kao da oni poznaju mene prisnije od mnogih ljudi koje znam celog života. Ne traćimo vreme, nemamo ga dovoljno. Razgovaramo samo o važnim stvarima.”

Džon se promeškoljio na svojoj stolici i pomerio nogu. „Hvala, Alis, dodaću taj veb-sajt našem standardnom paketu informacija. A vi, Džone? Jeste li razgovarali

s našom socijalnom radnicom ili išli na sastanke grupe za podršku negovateljima?” „Nisam. Nekoliko puta sam popio kafu sa supružnicima ljudi iz Alisine grupe, ali ništa više od toga.” „Možda bi valjalo da razmislite o tome da i sami dobijete malo podrške. Bolest nije pogodila vas, ali i vi

živite s njom, jer živite pored Alis, i ona teško pada negovateljima. Vidim šta radi članovima porodice pacijenata koji dolaze ovamo. Tu je Deniz Dadario, socijalna radnica, kao i Grupa za podršku negovateljima Opšte masačusetske bolnice, a znam i da Masačusetsko udruženje za borbu protiv Alchajmerove bolesti ima brojne lokalne grupe podrške negovateljima. Sve to vam je dostupno, pa nemojte da oklevate ukoliko vam je potrebna pomoć.”

,,U redu.” „Kad smo već kod Udruženja za borbu protiv Alchajmerove bolesti, Alis, upravo sam dobio njihov

program za godišnju Konferenciju za brigu o obolelima od demencije i vidim da držite uvodni plenarni govor”, rekao je doktor Dejvis.

Konferencija za brigu o obolelima od demencije je sastanak stručnjaka iz celih Sjedinjenih Država koji se bave brigom o ljudima s demencijom i njihovim porodicama. Neurolozi, lekari opšte prakse, gerontolozi, neuropsiholozi, medicinske sestre i socijalni radnici — svi se sastaju na jednom mestu da bi razmenili informacije o pristupima u dijagnozi, lečenju i brizi o pacijentima. Zvuči slično Alisinoj grupi za podršku i Međunarodnoj mreži aktivne podrške obolelima od demencije, ali to je veća grupa što okuplja i ljude koji nisu oboleli od te bolesti. Ovogodišnji sastanak održaće se sledećeg meseca u Bostonu.

,,Da”, kazala je Alis. „Htela sam da vas pitam hoćete li doći.” „Hoću, postaraću se da budem u prvom redu. Znate, od mene nikad nisu tražili da održim plenarni

govor”, kazao je doktor Dejvis. „Vi ste hrabra i izuzetna žena, Alis.” Njegov kompliment, iskren i nimalo snishodljiv, bio je preko potrebna hrana njenom egu, koji su danas

nemilosrdno išibali silnim testovima. Džon je vrteo svoju burmu. Pogledao ju je sa suzama u očima i zgrčenim osmehom, koji ju je zbunio.

106 avada

MART 2005. Alis je stajala na podijumu sa otkucanim govorom u ruci i gledala u ljude koji su sedeli u velikoj plesnoj

dvorani hotela. Nekada je umela samo da pogleda publiku i da s gotovo vidovnjačkom preciznošću odredi broj prisutnih. Međutim, sad više ne poseduje tu veštinu. Bilo je mnogo sveta. Organizatorka, kako god se zvala, rekla joj je da se više od sedam stotina ljudi prijavilo za konferenciju. Alis je održala mnogo govora pred tolikom publikom, i većom. Njenu nekadašnju publiku činili su profesori prestižnih univerziteta, dobitnici Nobelove nagrade i vodeći svetski psiholozi i lingvisti.

Danas je u prvom redu sedeo Džon. Stalno se osvrtao i uvijao svoj program u rolnu. Tek je u tom trenutku spazila da je obukao svoju srećnu sivu majicu. Obično ju je čuvao samo za najvažnije dane u laboratoriji, kad bi pristizali rezultati. Osmehnula se zbog tog njegovog praznovernog gesta.

Pokraj njega su sedeli i razgovarali Ana, Čarli i Tom. Nekoliko mesta niže bili su Meri, Keti i Den sa supružnicima. U sredini prvog reda sedeo je doktor Dejvis, spreman, sa olovkom i beležnicom. Iza njega je sedelo more zdravstvenih stručnjaka posvećenih brizi o ljudima obolelim od demencije. To možda nije bila njena najveća i najuglednija publika, ali nadala se da će od svih govora koje je ikada održala taj ostaviti najsnažniji dojam.

Prelazila je prstima preko glatkih leptirovih krila od dragog kamenja svoje ogrlice, koja joj je počivala na vrhu grudne kosti.

Pročistila je grlo. Popila je gutljaj vode. Još jednom je dodirnula leptirova krila, za sreću. Danas je posebna prilika, mama.

„Dobro jutro. Ja sam doktorka Alis Hauland. No nisam neurolog niti lekar opšte prakse. Doktorirala sam psihologiju. Dvadeset pet godina sam bila profesor na Univerzitetu Harvard. Držala sam kurseve kognitivne psihologije, sprovodila lingvistička istraživanja i predavala širom sveta.Međutim, ja nisam danas ovde da bih vam govorila kao stručnjak za psihologiju i jezik. Danas sam ovde da bih vam govorila kao stručnjak za Alchajmerovu bolest. Ja ne lečim pacijente, ne obavljam klinička ispitivanja, ne proučavam mutacije DNK i ne savetujem pacijente i njihove porodice. Stručnjak sam za ovu oblast jer mi je pre godinu dana dijagnosticirana rana Alchajmerova bolest.Počastvovana sam time što mi se ukazala prilika da danas razgovaram s vama, da vam pružim uvid u to kako je živeti s demencijom, što će mi, nadam se, poći za rukom. Uskoro, međutim, neću biti kadra da vam to iskažem, mada ću i dalje i te kako dobro znati kako je to, a ubrzo potom neću čak ni znati da imam demenciju. Zato vam ovo što ću danas reći govorim u pravi čas.

Mi, oboleli u ranim fazama Alchajmerove bolesti, nismo još sasvim nesposobni. I dalje posedujemo jezik, mišljenja koja su nam značajna i duže periode lucidnosti. Ipak, nismo dovoljno sposobni da bi nam se poverila većina dužnosti i odgovornosti koje smo ispunjavali u svom nekadašnjem životu. Imamo osećaj da nismo ni ovde ni tamo, već u nekom međuprostoru, poput nekog ludog lika doktora Sjusa u nekoj bizarnoj zemlji. Čovek je tamo veoma usamljen i osujećen.

Ne radim više na Harvardu. Više ne čitam i ne pišem istraživačke članke ni knjige. Moja stvarnost je sasvim drugačija nego što je nedavno bila. I iskrivljena je. Nervne putanje koje koristim da bih razumela šta govorite, šta mislim i šta se zbiva oko mene uništio je amiloid. Trudim se da nađem reči koje želim da kažem i često čujem sebe kako izgovaram pogrešne. Nemam poverenja u svoju procenu prostorne udaljenosti, što znači da mi često ispadaju stvari, da mnogo padam i da se gubim samo dva bloka od svoje kuće. Moja kratkoročna memorija drži se o samo nekoliko iskrzanih niti.

Gubim prošle dane. Ako me pitate šta sam juče radila, šta se dogodilo, šta sam videla, osetila i čula, biće mi veoma teško da vam kažem pojedinosti. Možda ću pogoditi nekoliko stvari. Odlična sam u pogađanju. Ali ja zapravo ne znam. Ne sećam se jučerašnjeg dana niti prekjučerašnjeg dana.I nemam uticaja na to koje ću dane upamtiti, a koji će se izbrisati. Sa ovom bolešću nema pogađanja. Ne mogu da joj ponudim imena predsednika Sjedinjenih Država u zamenu za imena svoje dece. Ne mogu da joj dam nazive glavnih gradova Sjedinjenih Država i da zadržim sećanja na svog muža.

Često se plašim sutrašnjeg dana. Šta ako se probudim i ne budem znala ko je moj muž? Šta ako ne budem znala gde se nalazim i ne prepoznam sebe u ogledalu? Kad to više neću biti ja? Da li je deo mog mozga koji je odgovoran za moju jedinstvenu samosvest podložan ovoj bolesti? Ili je moj identitet nešto što nadilazi

107 avada

neurone, proteine i oštećene molekule DNK? Jesu li moja duša i duh imuni na haranje Alchajmerove bolesti? Verujem da jesu.

Dijagnoza Alchajmerove bolesti slična je žigosanju slovom srama. Eto, to sam sada ja, neko s demencijom. Tako ću neko vreme definisati sebe i tako će drugi nastaviti da me definišu. Ali ja nisam ono što kažem, niti ono što radim, niti ono što pamtim. U osnovi sam više od toga.Ja sam žena, majka i prijateljica, i uskoro ću biti baka. I dalje osećam, razumem i zavređujem ljubav i radost u tim odnosima. I dalje sam aktivan učesnik društva. Moj mozak ne radi više kako treba, ali koristim uši za bezuslovno slušanje, rame da drugi plaču na njemu i ruke da grlim druge obolele od demencije. Putem grupe za podršku obolelima od rane demencije, putem Međunarodne mreže aktivne podrške obolelima od demencije, svojim današnjim obraćanjem vama, pomažem drugima koji su pogođeni ovom bolešću da bolje žive s njom. Ja nisam neko ko umire. Ja sam neko ko živi sa Alchajmerovom bolešću. Želim to da radim najbolje što mogu.

Volela bih da podstaknem ljude na ranije otkrivanje bolesti, da kažem lekarima da ne misle kako su ljudi u četrdesetim i pedesetim godinama koji imaju poteškoća s pamćenjem u depresiji, ili pod stresom,ili u menopauzi.Što pre nam postave dijagnozu, to ćemo pre početi da pijemo lekove, u nadi da će oni odložiti napredak bolesti i da ćemo zadržati oslonac na platou dovoljno dugo da uskoro iskoristimo pogodnosti boljeg lečenja i leka. I dalje se nadam leku, za sebe, za svoje prijatelje obolele od demencije, za svoju kćer koja nosi isti mutirani gen. Možda nikad neću moći da povratim izgubljeno, ali mogu da zadržim ono što imam. A imam još mnogo.

Molim vas, nemojte da pogledate u naše slovo srama i da nas otpišete. Pogledajte nas u oči, razgovarajte neposredno s nama. Nemojte da paničite i da primate k srcu naše greške, jer ćemo ih praviti. Ponavljaćemo iste reči, zaturaćemo stvari i gubićemo se. Zaboravićemo kako se zovete i šta ste rekli dva minuta ranije. Ali ćemo i svim snagama nastojati da nadomestimo i prevaziđemo svoje kognitivne gubitke.Podstičem vas da nas osnažujete, a ne da nas ograničavate. Kad neko povredi kičmenu moždinu, kad izgubi nogu ili kad ga moždani udar učini nepokretnim, porodice i stručnjaci se trude da rehabilituju tu osobu, da se nekako nose s tim i da uspeju uprkos gubicima. Radite s nama. Pomozite nam da razvijemo alatke kojima ćemo nadomestiti gubitke pamćenja, jezika i pažnje. Podstičite uključivanje u grupe za podršku. Mi možemo da pomognemo jedni drugima, i ljudi s demencijom i negovatelji, da prebrodimo ovu zemlju doktora Sjusa u kojoj nismo ni tu ni tamo.

Moje juče nestaje, a moje sutra je neizvesno, pa za šta onda živim? Živim za svaki dan. Živim za sadašnji trenutak. Nekog skorog sutrašnjeg dana, zaboraviću da sam stajala pred vama i držala ovaj govor. Ali to što ću sve ovo zaboraviti jednog sutrašnjeg dana ne znači da danas nisam proživela svaki njegov časak. Zaboraviću današnji dan, ali to ne znači da današnji dan nije važan.Ne pozivaju me više da predajem na univerzitetima i psihološkim konferencijama širom sveta. Ali evo me danas pred vama, držim govor koji je, nadam se, najuticajniji govor u mom životu. A imam Alchajmerovu bolest.Hvala vam.”

Podigla je pogled s papira ispred sebe prvi put otkako je počela da govori. Nije se usuđivala da prestane da gleda u reči na stranicama dok ne završi, iz straha da će zaboraviti dokle je stigla. Iskreno se iznenadila videvši čitavu dvoranu na nogama; pljeskali su. Postigla je mnogo više nego što se nadala. Nadala se dvema jednostavnim stvarima - da tokom govora neće izgubiti sposobnost da čita i da će uspeti da ga pročita do kraja a da ne napravi budalu od sebe.

Pogledala je u poznata lica u prvom redu i znala, bez sumnje, da je daleko premašila ta skromna očekivanja. Keti, Den i doktor Dejvis su blistali. Meri je brisala oči šakom punom ružičastih papirnih maramica. Ana je pljeskala i osmehivala se, ne zastavši nijednom da bi otrla suze koje su joj lile niz lice. Tom je pljeskao i bodrio je i izgledao kao da se jedva suzdržava da joj pritrči, da je zagrli i da joj čestita. I ona je jedva čekala da zagrli njega.

Džon je, visok i nepometen, stajao u svojoj srećnoj sivoj majici s nesumnjivom ljubavlju u očima i radošću u osmehu, i aplaudirao joj.

108 avada

APRIL 2005. Energija koja joj je bila potrebna da bi napisala govor, da bi ga valjano održala, te da bi se rukovala i

razumljivo razgovarala sa stotinama oduševljenih ljudi koji su prisustvovali Konferenciji za brigu o obolelima od demencije bila bi silna i za nekoga ko nema Alchajmerovu bolest. Za nekoga ko je ima bila bi i više od toga. Neko vreme se dobro držala, zahvaljujući adrenalinu, sećanju na aplauz i oživljenom samopouzdanju. Ona je Alis Hauland, hrabar i nesvakidašnji heroj.

Međutim, ta je visina bila neodrživa i sećanje je izbledelo. Izgubila je malo samopouzdanja i tog istaknutog statusa kad je oprala zube hidratantnom kremom. Izgubila je još malo kad je čitavog jutra pokušavala da pozove Džona daljinskim upravljačem. Izgubila je i poslednji deo kad ju je neprijatan telesni vonj podsetio na činjenicu da se danima nije okupala, ali nije bila kadra da prikupi smelost ni znanje potrebne da zakorači u kadu. Ona je Alis Hauland, žrtva Alchajmerove bolesti.

Kako je potrošila i poslednje rezerve te silne energije, kako se euforija stišala a bolest joj ukrala sećanja na pobedu i samouverenost, patila je mučena jakom iscrpljenošću i težinom. Spavala je dokasno i ostajala u krevetu satima pošto bi se probudila. Sedela je na kauču i plakala bez određenog razloga. Ali ma koliko spavala i plakala, energija se nije vraćala.

Džon ju je probudio iz dubokog sna i obukao je. Dozvolila mu je da to učini. Nije joj rekao da se počešlja i opere zube. Nije joj smetalo što to nije uradila. Požurio ju je da uđe u automobil. Naslonila je čelo na hladan prozor. Vanjski svet je bio plavičastosiv. Nije znala kuda idu. Bila je isuviše ravnodušna da bi pitala.

Džon je parkirao automobil u garaži. Izašli su i ušli u zgradu kroz vrata garaže. Fluorescentna bela svetlost štipala ju je za oči. Široki hodnici, liftovi, po zidovima natpisi: RADIOLOGIJA, HIRURGIJA, AKUŠERSTVO, NEUROLOGIJA. Neurologija.

Ušli su u neku odaju. Očekivala je da će ugledati čekaonicu, ali videla je neku ženu kako spava u krevetu. Imala je podbule sklopljene oči i braunilu zalepljenu za ruku.

„Šta joj je?”, prošaputala je Alis. „Ništa, samo je umorna”, kazao je Džon. „Izgleda grozno.” „Pst, nemoj da te čuje.” Odaja nije ličila na bolničku sobu. U njoj se nalazio još jedan krevet, manji i nenamešten, pokraj kreveta u

kojem je spavala žena, velik televizor u uglu, prekrasna vaza žutog i ružičastog cveća na stolu i pod obložen parketom. Možda to nije bolnica. Moguće je da je to hotel. Ali zašto onda žena ima tu cevčicu u šaci?

Ušao je naočit mladić i uneo poslužavnik s kafom. Možda je on doktor. Nosio je kačket s logom Red soksa, farmerke i majicu Jejla. Možda je sobna posluga.

„Čestitam”, prošaputao je Džon. „Hvala. Upravo ste se mimoišli s Tomom. Vratiće se danas po podne. Poslužite se, doneo sam nam kafu i

čaj za Alis. Idem po bebe.” Taj mladić zna kako se ona zove. Mladić se vratio gurajući kolica s dve plastične pravougaone kadice. U svakoj kadici bila je po jedna beba,

tela potpuno umotanog u belo ćebe, glavice pokrivene belom kapicom tako da se videlo samo lice. „Probudiću je. Siguran sam da ne želi da prespava vaš prvi susret s njima”, kazao je mladić. „Mila,

probudi se, imamo posetu.” Žena se nevoljno probudila, ali čim je ugledala Alis i Džona, njene umorne oči ushićeno su sevnule i

živnula je. Osmehnula se i Alis je iznenada prepoznala njeno lice. Gospode bože, pa to je Ana! „Čestitam, mila”, rekao je Džon, „prelepe su.” Zatim se sagnuo iznad nje i poljubio je u čelo. „Hvala, tata.” „Odlično izgledaš. Kako se osećaš?”, upitao je Džon. „Dobro sam, hvala, samo sam iscrpljena. Spremni, evo ih. Ovo je Alison En, a ovaj malecki ovde je Čarls

Tomas.” Mladić je dodao jednu bebu Džonu. Podigao je drugu bebu, s ružičastom tračicom na kapici, i pokazao je

Alis. „Hoćete li da je držite?”, upitao je mladić.

109 avada

Alis je klimnula. Držala je tu sićušnu usnulu bebu, čija je glavica počivala na prevoju njenog lakta, zadnjica u njenoj šaci,

telo uz njene grudi, a uho na njenom srcu. Ta sićušna usnula beba disala je sićušnim plitkim dahom kroz sićušne okrugle nozdrve. Alis ju je instinktivno poljubila u bucmast ružičast obraščić posut crvenim mrljama.

„Ana, rodila si svoje bebe”, rekla je Alis. „Da, mama, držiš svoju unuku, Alison En”, kazala je Ana. „Savršena je. Volim je.” Moja unuka. Pogledala je u bebu s plavom tračicom u Džonovom naručju. Moj unuk. ,,I oni neće dobiti Alchajmerovu bolest kao ja?”, upitala je Alis. „Ne, mama, neće.” Alis je duboko udahnula, udišući sladak miris svoje prelepe unuke, ispunjavajući sebe olakšanjem i

spokojem kakve odavno nije osetila. „Mama, primljena sam na Njujorški univerzitet i na Brendajs.” „Ah, kako je to uzbudljivo. Sećam se kad su mene primili na fakultet. Šta ćeš studirati?”, upitala je Alis. „Dramaturgiju.” „Divno. Ja sam išla na Harvard. Bilo mi je lepo tamo. Šta si rekla, na koji ćeš univerzitet ići?” „Još ne znam. Primili su me na Njujorški univerzitet i na Brendajs.” „Na koji želiš da ideš?” „Nisam sigurna. Razgovarala sam s tatom i on stvarno želi da idem na Njujorški univerzitet.” „Želiš li ti da ideš na Njujorški univerzitet?” „Ne znam. Na boljem je glasu, ali mislim da je za mene bolji Brendajs. Bila bih blizu Ane i Čarlija, beba i

Toma, a i blizu tebe i tate, ako ostanete.” „Gde ako ostanem?”, upitala je Alis. „Ovde, u Kembridžu.” „Gde bih drugo bila?” ,,U Njujorku.” „Neću biti u Njujorku.” Sedele su jedna pokraj druge na kauču i slagale dečju odeću, odvajajući ružičastu od plave. Televizor ih je

obasjavao slikama bez tona. „Ali ako upišem Brendajs a ti i tata se preselite u Njujork, osećaću se kao da sam na pogrešnom mestu, kao

da sam napravila pogrešan izbor.” Alis je prestala da savija odeću i pogledala u ženu. Bila je mlada, mršava, lepa. Bila je i umorna i rastrzana. „Koliko imaš godina?”, upitala je Alis. „Dvadeset četiri.” „Dvadeset četiri. Meni je bilo divno kad sam imala dvadeset četiri godine. Imaš ceo život pred sobom. Sve

je moguće. Jesi li udata?” Lepa, rastrzana žena je prestala da slaže odeću i pogledala Alis pravo u oči. Nije skretala pogled. Lepa,

rastrzana žena je imala radoznale, iskrene oči boje putera od kikirikija. „Ne, nisam udata.” „Imaš li dece?” „Nemam.” „Onda treba da postupiš baš onako kako želiš.” „Ali šta ako tata odluči da prihvati posao u Njujorku?” „Takvu odluku ne možeš da doneseš na osnovu nečega što će neko drugi uraditi ili što pak neće uraditi.

To je tvoja odluka, tvoje obrazovanje. Odrasla si žena, ne moraš da se povinuješ očevim željama. Neka se odluka zasniva na onome što tebi odgovara.”

„Dobro, tako će i biti. Hvala, mama.” Lepa žena prekrasnih očiju boje putera od kikirikija nasmejala se, pa je uzdahnula i nastavila da slaže

odeću.

110 avada

„Daleko smo dogurale, mama.” Alis nije shvatila šta je time htela da kaže. „Znaš”, rekla je, „podsećaš me na moje studente. Nekad sam

bila mentor studentima. Bila sam veoma dobra u tome.” „Znam, jesi. Još si.” „Kako se zove koledž koji želiš da upišeš?” „Brendajs.” „Gde je?” ,,U Voltamu, samo nekoliko minuta odavde.” „A šta ćeš studirati?” „Glumu.” „To je divno. Hoćeš li glumiti u pozorišnim komadima?” „Hoću.” „Šekspirovim?” „Da.” „Volim Sekspira, posebno tragedije.” „I ja.” Lepa žena se primakla i zagrlila Alis. Mirisala je sveže i čisto, na sapun. Njen zagrljaj je dirnuo Alis kao

pogled njenih očiju boje putera od kikirikija. Alis je osetila sreću i bliskost s tom ženom. „Mama, molim te, nemoj da se preseliš u Njujork.” ,,U Njujork? Ne budi blesava. Živim ovde. Zašto bih se selila u Njujork?” „Stvarno mi nije jasno kako uspevaš”, kazala je glumica. „Probdela sam s njom veći deo noći i sad sam sva

bunovna. U tri ujutro sam joj pravila kajganu, tost i čaj.” ,,I ja sam bila budna u to doba. Kad bismo mogli da izvedemo da ti daješ mleko, pomogla bi mi da

nahranimo jedno od ovo dvoje mališana”, kazala je majka beba. Majka je sedela na kauču pokraj glumice i dojila bebu u plavom. Alis je držala bebu u ružičastom. Ušao je

Džon, sveže istuširan i obučen, sa šoljom kafe u jednoj ruci i novinama u drugoj. Žene su nosile pidžame. „Lid, hvala ti što si noćas ustala. Stvarno sam morao malo da odspavam”, rekao je Džon. „Tata, zaboga, kako misliš da odeš u Njujork i radiš sve ovo bez naše pomoći?”, upitala ja majka. „Unajmiću negovatelja. Zapravo, već tražim nekoga ko bi mogao odmah da počne.” „Neću da se tuđinci staraju o njoj. Neće je grliti i voleti kao mi”, rekla je glumica. „Tuđinac neće poznavati njenu prošlost i uspomene kao mi. Mi ponekad možemo popuniti praznine u

njenom sećanju i protumačiti njen govor tela, i to zahvaljujući tome što je poznajemo”, rekla je majka. „Ne kažem da se nećemo i dalje starati o njoj, samo sam realan i praktičan. Ne moramo sve da radimo

sami. Ti ćeš se za nekoliko meseci vratiti na posao i dolazićeš uveče kući gde će te čekati dve bebe koje nisi videla ceo dan.A ti polaziš na koledž. Stalno pričaš o tome koliko je program zahtevan i koliko vremena iziskuje. Tom je na operaciji dok razgovaramo. Svi ćete biti zauzetiji nego ikad i vaša majka nipošto neće hteti da žrtvujete kvalitet vlastitog života radi nje. Nipošto ne bi želela da vam predstavlja teret.”

„Ona nije teret, ona je naša majka”, rekla je majka. Razgovarali su previše brzo i koristili previše zamenica. Beba u ružičastom je počela da se meškolji i da

plače, ometajući Alisinu pažnju. Alis nije mogla da shvati šta pričaju i o kome. Ali na osnovu izraza njihovih lica i tona njihovih glasova, zaključila je da je posredi ozbiljna rasprava, i da su žene u pidžamama na istoj strani.

„Možda bi bilo najbolje da produžim porodiljsko. Osećam se nekako zbrzano, a Čarli nema ništa protiv toga da uzmem još slobodnog vremena. Pride će mi dobro doći da pripazim na mamu.”

„Tata, ovo nam je poslednja prilika da provodimo vreme s njom. Ne možeš otići u Njujork, ne možeš nam to oduzeti.”

„Gle, da si se upisala na Njujorški univerzitet, a ne na Brendajs, mogla bi da provodiš s njom onoliko vremena koliko želiš. Ti si svoju odluku donela, a ja donosim svoju.”

„Zašto se mama tu ništa ne pita?”, upitala je majka.

111 avada

„Ona ne želi da živi u Njujorku”, kazala je glumica. „Ne znaš ti šta ona želi”, rekao je Džon. „Kaže da ne želi. Hajde, pitaj je. To što ima Alchajmerovu bolest ne znači da ne zna šta želi, a šta ne želi. U

tri ujutro, želela je kajganu i tost, i nije želela žitarice i slaninu. Zasigurno nije želela da se vrati u krevet. Odlučuješ da se oglušiš o njene želje jer ima Alchajmerovu bolest”, rekla je glumica.

Aha, razgovaraju o meni. „Ne oglušujem se o njene želje. Dajem sve od sebe da učinim najbolje za oboje. Da ona ima sve što samo

ona želi, ne bismo ni razgovarali o ovome.” „Šta, kog đavola, to sad znači?”, upitala je majka. „Ništa.” „Ti, izgleda, ne shvataš da s njom još nije svršeno, misliš da vreme koje joj je ostalo nije važno. Ponašaš se

kao sebično dete”, rekla je majka. Majka je sad plakala, ali izgledala je ljutito. Izgledala je i zvučala kao Alisina sestra En. Ali nije moguće da

je ona En. En nema decu. „Otkud znaš da ona misli da je to važno? Vidi, nisam samo ja posredi. Stara Alis, pre ovoga, ne bi želela da

se odreknem toga. Nije htela da bude ovde ovako”, rekao je Džon. „Šta to znači?”, upitala je uplakana žena koja je izgledala i zvučala kao En. „Ništa. Vidi, shvatam i uvažavam sve što kažete. Ali pokušavam da donesem odluku zasnovanu na

razumu, a ne na osećanjima.” „Zašto? Šta ima loše u osećanjima? Zašto je to negativno? Zašto odluka zasnovana na osećanjima nije

prava odluka?”, upitala je žena koja nije plakala. „Nisam još konačno odlučio i vas dve mi nećete nametnuti svoju volju. Ne znate sve.” „Pa onda nam reci, tata, kaži nam šta ne znamo”, rekla je uplakana žena, glasom pretećim i drhtavim. Ta pretnja ga je ućutkala na tren. „Nemam sad vremena za to, imam sastanak.” Ustao je i napustio raspravu, ostavivši žene i bebe same. Zalupio je ulaznim vratima kad je izašao iz kuće i

prenuo bebu u plavom, koja tek što je bila zaspala u majčinom naručju. Zaplakala je. Kao da je to nešto zarazno, zaplakala je i druga žena. Možda se samo osetila izostavljenom. Sad su svi plakali — ružičasta beba, plava beba, majka i žena pokraj majke. Svi osim Alis. Ona nije bila tužna, ni ljuta, ni poražena, ni uplašena. Bila je gladna.

„Šta ćemo večerati?”

112 avada

MAJ 2005. Posle dugog čekanja u dugom redu, stigli su do tezge. „Dobro, Alis, šta želiš?”, upitao je Džon. „Uzeću isto što i ti.” „Ja ću uzeti vanilu.” „Dobro, onda ću i ja to.” „Ti nećeš vanilu, ti hoćeš nešto čokoladno.” „Onda dobro, uzeću nešto čokoladno.” Njoj se to činilo sasvim jednostavnim i lakim, ali taj kratki razgovor vidno je iznervirao Džona. „Sladoled od vanile u kornetu za mene, a za nju sladoled od čokolade s keksom, oba velika.” Udaljivši se od prodavnica i gustih redova ljudi, seli su na klupu pokaj reke išaranu grafitima i jeli

sladoled. Samo nekoliko koraka dalje, nekoliko gusaka kljucalo je travu. Držale su glave spuštene, zadubljene u kljucanje, nimalo zabrinute zbog Džonovog i Alisinog prisustva. Alis se zakikotala, pitajući se misle li guske isto o njima.

„Alis, znaš li koji je mesec?” Ranije tog dana, padala je kiša, ali nebo je bilo vedro i toplina sunca i suve klupe grejala joj je kosti. Prijala

joj je ta toplota. Mnoštvo latica belog i ružičastog behara sa stabla divlje jabuke pokraj njih bilo je rasuto po tlu poput lepih konfeta.

„Proleće je.” „Koji je mesec proleća?” Alis je liznula svoj sladoled od nečeg čokoladnog i pažljivo razmotrila to pitanje. Nije mogla da se seti kad

je poslednji put pogledala u kalendar. Izgleda da odavno nije morala da bude na određenom mestu u određeno vreme. A ako je i morala da bude na nekom određenom mestu u određeno vreme, Džon je to znao umesto nje i postarao se da ona stigne tamo na vreme. Nije koristila podsetnike niti je više nosila sat na ruci.

Pa, da vidimo. Meseci u godini. „Ne znam, koji je?” ,,Maj.” ,,Aha.” „Znaš li kad je Anin rođendan?” „Je li u maju?” „Nije.” „Pa, ja mislim da je Enin rođendan u proleće.” „Ne, ne Enin - Anin.” Žut kamion bučno je zabrektao prelazeći most nadomak njih i prenuo Alis. Jedna guska je raširila krila i

gaknula na kamion, braneći ih. Alis se zapitala da li je ta guska hrabra ili samo usijana glava koja traži kavgu. Zakikotala se, razmišljajući o toj svadljivoj guski.

Lizala je svoj sladoled od nečeg čokoladnog i pogledom proučavala arhitekturu zgrade od crvenih cigala na drugoj obali reke. Imala je mnogo prozora i časovnik sa starinskim brojevima na zlatnom kupolastom krovu. Izgledala je važno i poznato.

„Šta je ona zgrada tamo?”, upitala je Alis. „To je poslovna škola. Deo je Harvarda.” „Aha. Jesam li ja predavala u toj zgradi?” „Nisi. Ti si predavala u drugačijoj zgradi na ovoj obali reke.” „Aha.” „Alis, gde se nalazi tvoja kancelarija?” „Moja kancelarija? Pa na Harvardu.” „Da, ali gde tačno na Harvardu?” ,,U zgradi na ovoj obali reke.” ,,U kojoj zgradi?” „Čini mi se da nosi ime nekog čoveka. Znaš, ne idem više tamo.”

113 avada

„Znam.” „Onda zaista više nije važno gde se nalazi, zar ne? Zašto se ne usredsredimo na ono što je zaista važno?” „Trudim se.” Uzeo ju je za ruku. Bila je toplija od njene. Prijao joj je dodir njegove ruke. Dve guske su zagazile u mirnu

vodu. U reci nije bilo plivača. Verovatno je voda bila suviše hladna za ljude. ,Alis, želiš li i dalje da budeš ovde?” Obrve su mu se ozbiljno izvile, a bore pokraj očiju produbile. To mu je pitanje bilo važno. Osmehnula se,

zadovoljna zbog toga što napokon ima pouzdan odgovor za njega. „Da. Lepo mi je da sedim ovde s tobom. I nisam još završila.” Podigla je svoj sladoled od nečeg čokoladnog da bi mu pokazala. Počeo je da se topi i da curi niz kornet i

da joj kaplje na ruku. „Zašto, moramo li sad da krenemo?”, upitala je. „Ne. Samo polako, nemoj da žuriš.”

114 avada

JUN 2005. Alis je sedela za svojim kompjuterom, čekajući da ekran oživi. Maločas ju je zvala Keti, zabrinuta, da

proveri kako je. Rekla je da joj Alis već neko vreme ne odgovara na imejlove, da nedeljama nije bila na forumu za demenciju i da je juče ponovo propustila sastanak grupe za podršku. Tek kad je Keti pomenula grupu za podršku, Alis je shvatila ko je zabrinuta Keti na vezi. Keti je rekla da se dvoje novih ljudi pridružilo njihovoj grupi za podršku, i to zbog preporuke ljudi koji su bili na Konferenciji za brigu o obolelima od demencije i čuli Alisin govor. Alis joj je rekla da je to divna vest. Izvinila se Keti zbog toga što ju je zabrinula i kazala joj da obavesti ostale da je ona dobro.

Međutim, ona zapravo nije bila dobro. Daleko od toga. I dalje je mogla da čita i razume kraće tekstove, ali kompjuterska tastatura se pretvorila u zbrku slova koju nije mogla da odgonetne. Izgubila je sposobnost da sklapa reči od slova abecede na tipkama. Njena sposobnost da koristi jezik, ono po čemu se ljudi najviše razlikuju od životinja, napuštala ju je i s njenim odlaskom se sve manje osećala kao ljudsko biće. Prošlo je već neko vreme otkako se kroz suze oprostila s dobrim.

Kliknula je na svoj inboks. Sedamdeset tri nova imejla. Kako je bila suviše očajna i kako nije imala snage da odgovori, zatvorila je svoj inboks, ne otvorivši nijedan imejl. Zurila je u ekran ispred kojeg je provela velik deo svog profesionalnog života. Na desktopu su stajala tri foldera u vertikalnom nizu: ,,Hard-disk”, „Alis”, ,,Leptir”. Kliknula je na folder „Alis”.

U njemu je bilo još foldera različitih naslova: „Apstrakti”, „Administracija”, „Časovi”, „Konferencije”, „Dijagrami”, „Predloži za stipendije”, „Kuća”, „Džon”, „Deca”, „Seminari”, „Od molekula do uma”, „Radovi”, „Prezentacije”, „Studenti”. Čitav njen život organizovan u uredne ikonice. Nije mogla da privoli sebe da zaviri unutra zbog straha da neće moći da se seti čitavog svog života niti da ga shvati. Stoga je kliknula na folder „Leptir”.

Draga Alis, Napisala si sebi ovo pismo još dok ti je razum bio zdrav. Ako čitaš ovo a nisi kadra da odgovoriš na jedno od sledećih

pitanja ili više njih, onda tvoj razum više nije zdrav: Koji je mesec? Gde živiš,? Gde se nalazi tvoja kancelarija? Kad je Anin rođendan? Koliko imaš dece? Imaš Alchajmerovu bolest. Izgubila si previše sebe, previše onoga što voliš i ne živiš životom kakvim želiš da živiš.

Ova bolest nema dobar ishod, ali ti si izabrala ishod koji je za tebe i tvoju porodicu najdostojanstveniji, najpošteniji i najčasniji. Ne možeš više da veruješ vlastitom rasuđivanju, ali možeš da veruješ meni, nekadašnjoj Alis, Alis kakva si bila pre nego što je Alchajmerova bolest uzela previše tebe.

Tvoj je život bio izvanredan i lep. Ti i tvoj muž Džon imate troje zdrave i divne dece, koja su voljena i kojoj dobro ide u životu, a ti si izgradila izuzetnu karijeru na Harvardu, prepunu izazova, kreativnosti, ljubavi i postignuća.

Ovaj poslednji deo tvog života, deo obeležen Alchajmerovom bolešću, i ovaj kraj koji si pažljivo izabrala tragični su, ali tvoj život nije bio tragičan. Volim te i ponosna sam na tebe i sve što si uradila dok si mogla.

Sad otiđi u svoju spavaću sobu. Otiđi do crnog stola pokraj kreveta, onog na kojem stoji plava lampa. Otvori fioku tog stola. Duboko u fioci nalazi se bočica tableta. Na bočici je bela nalepnica na kojoj crnim slovima piše ZA ALIS. Ima mnogo tableta u toj bočici. Popij ih sve i zalij velikom čašom vode. Postaraj se da ih sve progutaš. Zatim lezi u krevet i spavaj.

Idi odmah, pre no što zaboraviš. I nemoj nikome da kažeš šta radiš. Molim te, veruj mi. Volim te, Alis Hauland

115 avada

Ponovo je pročitala pismo. Ne seća se da ga je pisala. Ne zna odgovor ni na jedno pitanje, osim na ono koliko ima dece. Ali i to verovatno zna jer je u samom pismu naveden odgovor. Nije sigurna kako se zovu. Ana i Čarli, možda. Ne može da se seti kako se zove treće.

Ponovo je pročitala pismo, ovoga puta sporije, ukoliko je uopšte moguće pročitati ga sporije. Bilo joj je teško da čita s kompjuterskog ekrana, teže nego da čita tekst s papira, koji može obeležavati olovkom i flomasterom. Papir može i da odnese u svoju sobu i da ga tamo pročita. Htela je da ga odštampa, ali nije uspela da dokuči kako to da izvede. Bilo joj je žao što se ta nekadašnja Alis, Alis kakva je bila pre no što je Alchajmerova bolest uzela previše nje, nije setila da u pismu navede uputstvo za štampanje.

Pročitala ga je još jednom. Bilo je divno i nalik na san, kao da čita svoj dnevnik iz tinejdžerskog doba, tajne i iskrene reči koje je napisala devojka koje se seća kao kroz maglu. Bilo joj je žao što nije napisala više. Njene reči su je rastužile i udahnule joj ponos, snagu i olakšanje. Duboko je udahnula, izdahnula i pošla na sprat.

Došla je do vrha stepenica i zaboravila šta je naumila da uradi gore. Znala je samo da je posredi nešto važno i hitno, ali nije znala šta. Sišla je niza stepenice i potražila dokaze tamo gde je maločas bila.

Našla je uključen kompjuter s pismom upućenim njoj na ekranu. Pročitala ga je i vratila se na sprat. Otvorila je fioku stola pokraj svog kreveta. Izvadila je pakovanja papirnih maramica, olovke, blokčić

samolepljivih papirića, bocu losiona, nekoliko bombona za ublažavanje kašlja, konac za zube i nekoliko novčića. Raširila je sve to po krevetu i dodirnula svaki predmet, jedan po jedan. Maramice, olovka, olovka, olovka, lepljivi papir, novčić, bombona, bombona, konac, losion.

,,Alis?” ,,Molim?” Osvrnula se. Na vratima je stajao Džon. „Šta radiš tu?”, upitao je. Pogledala je predmete na krevetu. „Tražim nešto.” „Moram da trknem natrag do kancelarije po rad koji sam zaboravio. Ići ću kolima, tako da me neće biti

samo nekoliko minuta.” „Dobro.” „Evo, vreme je, popij ovo pre no što zaboravim.” Dao joj je čašu vode i šaku tableta. Progutala ih je sve. „Hvala”, rekla je. „Nema na čemu. Odmah se vraćam.” Uzeo je praznu čašu od nje i izašao iz sobe. Legla je na krevet pokraj nekadašnjeg sadržaja fioke i sklopila

oči, ispunjena tugom i ponosom, snagom i olakšanjem. „Alis, molim te, obuci ogrtač, stavi kapuljaču i kapu, treba da krenemo.” „Kuda idemo?”, upitala je Alis. „Na svečanu dodelu diploma na Harvardu.” Ponovo je osmotrila kostim. I dalje joj nije bilo jasno. „Šta to znači?”6 „To je ceremonija dodele diploma na Harvardu. Označava početak u karijeri mladih diplomaca.” Ceremonija. Svečana dodela diploma na Harvardu. Početak. Vrtela je te reči po glavi. Dodela diploma na

Harvardu označava početak, početak zrelosti, početak profesionalne karijere, početak života posle Harvarda. Svečana dodela diploma. Dopadale su joj se te reči i želela je da ih upamti.

Koračali su prometnim pločnikom u tamnoružičastim kostimima, noseći zagasitoljubičaste šešire na glavi. Tokom prvih nekoliko minuta hoda, osećala se sasvim glupo i bila je nepoverljiva prema Džonovom izboru garderobe. Onda ih je iznenada bilo svuda. Reke ljudi u sličnim kostimima raznih boja i sa sličnim šeširima na glavama slile su se iz svih pravaca na pločnik i uskoro su svi koračali u povorci duginih boja.

6 Igra recima. Commencement u engleskom jeziku znači i „početak“ i „svečana dodela diploma”. Zato Alis ne shvaća kuda idu. (Prim, prev.)

116 avada

Uz spore svečane zvuke gajdi, ušli su u travnato dvorište u hladu golemog starog drveća, okruženo velikim starim građevinama. Alis je uzdrhtala i naježila se. Radila sam ovo pre. Povorka ih je odvela do niza stolica, gde su seli.

„Ovo je dodela diploma na Harvardu”, kazala je Alis. ,,Jeste”, potvrdio je Džon. „Svečana.” „Da.” Nedugo potom, govornici su počeli da govore. Na svečanim dodelama diploma na Harvardu nekada su

govorili mnogi slavni i uticajni ljudi, uglavnom političke vođe. „Jedne godine, ovde je govorio španski kralj”, kazala je Alis. „Jeste”, rekao je Džon. Malo se nasmejao, zabavljen. „Ko je ovaj čovek?”, upitala je Alis, misleći na čoveka na podijumu. „Glumac”, odgovorio je Džon. Sad se Alis nasmejala, zabavljena. „Pretpostavljam da ove godine nisu uspeli da nađu kralja”, rekla je Alis. „Znaš, tvoja kći je glumica. Možda će i ona jednoga dana stajati tamo”, kazao je Džon. Alis je slušala glumca. Bio je dinamičan i vešt govornik. Uporno je govorio o pikarskom romanu. „Šta je pikarski roman?”, upitala je Alis. „Priča o dugoj pustolovini koja uči junaka životnim lekcijama.” Glumac je govorio o svojim životnim pustolovinama. Rekao je da je tog dana došao tu da bi njima,

diplomcima, ljudima koji treba da krenu u sopstvenu pustolovinu, preneo lekcije koje je naučio na svom putu. Dao im ih je pet: budite kreativni, budite korisni, budite praktični, budite velikodušni i završite u velikom stilu.

Ja sam bila sve od ovoga, mislim, osim što još nisam završila. Nisam završila u velikom stilu. „To je dobar savet”, rekla je Alis. „Jeste”, saglasio se Džon. Sedeli su i slušali i pljeskali i slušali i pljeskali duže nego što je Alis bila raspoložena za to. Zatim su svi

ustali i polako krenuli u malo neurednijoj povorci. Alis, Džon i još neki ljudi ušli su u obližnju zgradu. Veličanstveno predvorje prekrasne visoke tavanice od tamnog drveta i zida sačinjenog od vitraža obasjanog suncem zadivilo je Alis. Golemi, stari, naizgled teški lusteri nadvijali su se nad njih.

„Šta je ovo?”, upitala je Alis. „Počasna dvorana, deo Harvarda.” Razočarala se pošto se nisu zadržali u tom prekrasnom predvorju, već su odmah prešli u manju, manje

divnu svečanu salu, gde su seli. „Šta se sad dešava?”, upitala je Alis. „Diplomci studija umetnosti i nauke dobijaju svoje doktorske diplome. Došli smo da vidimo kako Den

prima diplomu. On je tvoj student.” Osvrnula se po prostoriji i razgledala lica ljudi u tamnoružičastim kostimima. Nije znala ko je od njih Den.

Zapravo, nije prepoznala nijedno lice, ali prepoznala je energiju i emociju u prostoriji. Bili su srećni i puni nade, ponosni i ispunjeni olakšanjem. Bili su spremni i željno su iščekivali nove izazove, da otkrivaju, stvaraju i podučavaju, da budu junaci vlastitih pustolovina.

To što je videla u njima prepoznala je u sebi. To joj je bilo poznato, to mesto, to ushićenje i ta spremnost, taj početak. To je nekada davno bio početak i njene pustolovine i, mada se ne seća pojedinosti, pouzdano zna da je bio bogat i vredan uloženog vremena i truda.

„Eno ga, na podijumu je”, rekao je Džon. „Ko?” „Den, tvog studenta.” „Koji je on?” „Onaj plavokosi.” „Danijel Maloni”, kazao je neko.

117 avada

Den je istupio i rukovao se sa čovekom na pozornici koji mu je zatim uručio crvenu fasciklu. Den je podigao crvenu fasciklu visoko iznad glave i pobedonosno se osmehnuo. Za svu njegovu radost, za sve što je sigurno postigao da bi bio tu, za pustolovinu na koju se otiskuje, Alis mu je aplaudirala, tom svom studentu kojeg se ne seća.

Alis i Džon su stajali napolju, pod velikim belim šatorom, među studentima u tamnoružičastim kostimima

i ljudima koji su bili srećni zbog njih i čekali. Mlad plavokos muškarac je prišao Alis, široko se osmehujući. Bez oklevanja ju je zagrlio i poljubio u obraz.

„Ja sam Den Maloni, vaš student.” „Čestitam, Dene, mnogo sam srećna zbog tebe”, rekla je Alis. „Mnogo vam hvala. Mnogo mi je drago što ste uspeli da dođete da me gledate kako primam diplomu.

Veoma sam srećan što sam bio vaš student. Hoću da znate da sam zbog vas izabrao da proučavam baš lingvistiku. Vaše bezgranično zanimanje za razumevanje jezičkih mehanizama, savestan pristup istraživanju i saradnja, vaša ljubav prema podučavanju — nadahnuli ste me na mnogo načina. Hvala vam na svim savetima i mudrosti, hvala vam što ste mi postavili cilj mnogo viši od onog za koji sam mislio da ga mogu doseći i što ste mi ostavili mnogo prostora da slobodno primenjujem vlastite ideje. Vi ste najbolji profesor kojeg sam ikada imao. Ukoliko postignem samo delić onoga što ste vi postigli, smatraću da sam uspeo.”

„Nema na čemu. Hvala tebi što si to rekao. Znaš, ne sećam se dobro tih dana. Drago mi je što znam da ćeš se ti sećati svega toga o meni.”

Pružio joj je belu kovertu. „Izvolite, sve sam vam napisao, sve što sam maločas rekao, kako biste to mogli pročitati kad god poželite i

znati šta ste mi sve pružili iako se toga ne sećate.” „Hvala ti.” Oboje su držali svoje koverte - ona belu, a on crvenu - s mnogo ponosa i poštovanja. Prišle su im starija, deblja Denova slika i prilika i dve žene, od kojih je jedna bila mnogo starija od druge.

Starija i deblja Denova slika i prilika nosila je poslužavnik sa šampanjcem u uskim čašama. Mlada žena je svima dala po čašu.

„Za Dena”, kazala je starija i deblja Denova slika i prilika, podigavši svoju čašu. „Za Dena”, kazali su svi i kucnuli se tankim čašama, pa otpiše. „Za srećan početak”, dodala je Alis, ,,i završetak u velikom stilu.” Počeli su da se udaljavaju od šatora i starih ciglenih građevina i ljudi u kostimima i sa šeširima i pošli ka

manje bučnom mestu, gde nije bilo toliko sveta. Neko u crnom kostimu je povikao i pritrčao Džonu. Džon je zastao i pustio Alisinu ruku da bi se rukovao sa osobom koja je vikala. Poneta inercijom, Alis je nastavila da korača.

Zastala je i jedan dug časak gledala neku ženu u oči. Bila je sigurna da ne poznaje tu ženu, ali bilo je nekog značenja u toj razmeni pogleda. Žena je imala plavu kosu, telefon pokraj uva i naočare preko krupnih plavih uplašenih očiju. Ta žena je vozila automobil.

Zatim joj se kapuljača iznenada stegla oko vrata i nešto ju je snažno povuklo unatrag. Pala je na leđa i udarila glavom o tlo. Kostim i plišani šešir nisu joj mnogo ublažili pad.

„Izvini, Ali, jesi li se povredila?”, upitao je čovek u tamnoružičastom ogrtaču, kleknuvši pokraj nje. ,,Jesam”, rekla je, pridigavši se u sedeći položaj i trljajući zatiljak. Očekivala je da će na prstima ugledati

krv, ali nije je bilo. „Izvini, izašla si pravo na ulicu. Zamalo te je udario onaj auto.” „Da li je povređena?” Bila je to žena iz automobila, očiju i dalje krupnih i uplašenih. „Mislim da nije”, odgovorio je čovek. „O gospode bože, zamalo da je ubijem. Da je niste povukli i sklonili s puta, ubila bih je.” „Sve je u redu, niste je ubili, mislim da je dobro.” Muškarac je pomogao Alis da ustane. Opipao joj je glavu i pažljivo je zagledao.

118 avada

„Mislim da nije ništa ozbiljno. Verovatno će samo malo boleti. Možeš li da hodaš?” upitao je. „Mogu.” „Da vas odvezem nekuda?” upitala je žena. „Ne, ne, nema potrebe, možemo i sami”, kazao je čovek. Zagrlio je Alis oko struka, položio šaku pod njen lakat i ona je krenula kući s tim ljubaznim neznancem

koji joj je spasao život.

119 avada

LETO 2005. Alis je sedela u velikoj, udobnoj beloj fotelji i pokušavala da odgonetne časovnik na zidu. Bio je od onih s

kazaljkama i brojevima, pa ga je bilo mnogo teže protumačiti od onih koji imaju samo brojeve. Možda pet? „Koliko je sati?”, upitala je čoveka koji je sedeo u drugoj velikoj beloj fotelji. Pogledao je u svoj ručni zglob. „Skoro pola četiri.” „Mislim da je vreme da idem kući.” „Kod kuće si. Ovo je tvoja kuća na Kejpu.” Osvrnula se po prostoriji - beli nameštaj, slike svetionika i plaža po zidovima, ogromni prozori, tanušne

stabljičice drveća koje su se videle kroz prozor. „Ne, ovo nije moja kuća. Ja ne živim ovde. Hoću smesta da idem kući.” „Vraćamo se u Kembridž za nekoliko nedelja. Ovde smo na letovanju. Dopada ti se ovde.” Čovek u fotelji je nastavio da čita svoju knjigu i pije svoje piće. Knjiga je bila debela, a piće žućkastosmeđe,

kao boja njenih očiju, s ledom u čaši. Uživao je i upijao oboje, i knjigu i piće. Beli nameštaj, slike svetionika i plaža po zidovima, ogromni prozori i tanušne stabljičice drveća koje su se

videle kroz prozor uopšte joj nisu izgledali poznato. Ni ovdašnji zvukovi nisu joj bili poznati. Čula je ptice, ptice koje žive na okeanu, zvuk leda kako se vrti i zvecka u čaši dok je čovek u fotelji pio svoje piće, zvuk tog čoveka koji je disao kroz nos dok je čitao svoju knjigu i otkucavanje časovnika.

„Mislim da sam dovoljno dugo bila ovde. Volela bih sad da pođem kući.” „Kod kuće si. Ovo je tvoja kuća, zapravo vikendica. Ovamo dolazimo da se odmaramo i opuštamo.” To mesto nije izgledalo kao njena kuća, niti je zvučalo kao njena kuća i nije se osećala opušteno. Čovek koji

je čitao i pio u velikoj beloj fotelji nije znao šta priča. Možda je bio pijan. Čovek je disao i čitao i pio, a časovnik je otkucavao. Alis je sedela u velikoj beloj fotelji i slušala kako vreme

prolazi, priželjkujući da je neko odvede kući. Sedela je na drvenoj beloj stolici na tremu iza kuće, pijuckala ledeni čaj i slušala prodornu dijafoniju žaba i

svitaca, koji se nisu videli. „Hej Alis, našao sam tvoju ogrlicu s leptirom”, rekao je čovek koji je posedovao kuću. Njihao je leptira sačinjenog od dragulja na srebrnom lančiću ispred nje. „To nije moja ogrlica, to je ogrlica moje majke. I posebna je, pa je zato bolje da je vratiš, ne treba da se

igramo njom.” „Razgovarao sam s tvojom majkom i rekla je da možeš da je zadržiš. Daje ti je.” Osmotrila je njegove oči, usta i govor tela, tražeći nešto što bi odalo njegovu pobudu, ali pre no što je

uspela da odredi da li je iskren ili nije, zavela ju je lepota blistavog plavog leptira, nadvladavši njenu doslednost principima.

„Rekla je da mogu da je zadržim?” ,,Aha.” Sagnuo se iznad nje, stojeći joj iza leđa, i zakopčao joj ogrlicu oko vrata. Prešla je prstima preko plavih

dragulja na krilima, srebrnog tela i antena sa utisnutim dijamantima. Osetila je kako je ispunjavaju zadovoljstvo i uzbuđenje. En će biti ljubomorna.

Sedela je na podu ispred ogledala u prirodnoj veličini u spavaćoj sobi gde je spavala i proučavala svoj

odraz. Devojka u ogledalu imala je upale, tamne podočnjake. Koža joj je izgledala mlitavo, pegavo i naborano oko očiju i na čelu. Njene guste, neuredne obrve trebalo je počupati. Njena kovrdžava kosa bila je uglavnom crna, ali bila je i primetno seda. Devojka u ogledalu izgledala je ružno i staro.

Prešla je prstima preko obraza i čela, osećajući dodir svog lica pod prstima i dodir prstiju na licu. Nije moguće da sam ovo ja. Šta mi se desilo s licem? Pripala joj je muka od devojke u ogledalu.

Našla je kupatilo i upalila svetlo. U ogledalu iznad lavaboa, susrela se sa istim likom. Bile su tu njene zlatnosmeđe oči, njen ozbiljni nos, srcaste usne, ali sve ostalo, struktura oko njenih crta, bilo je groteskno pogrešno. Prešla je prstima preko glatkog hladnog stakla. Šta nije u redu sa ovim ogledalima?

120 avada

Kupatilo nije ni mirisalo kako treba. Iza nje, na raširenim listovima novina, stajale su dve blistave bele stoličice sa stepenikom, četka i kanta. Čučnula je i udahnula kroz svoj ozbiljni nos. Otvorila je kantu, umočila četku u nju i gledala kako kremasta bela farba kaplje dole.

Počela je od onih za koja je znala da nisu kako treba, od onog u kupatilu i onog u spavaćoj sobi u kojoj je spavala. Našla je još četiri pre no što je završila i sve ih ofarbala u belo.

Sedela je u velikoj beloj fotelji, a čovek koji je posedovao kuću sedeo je u drugoj. Čovek koji je posedovao

kuću čitao je knjigu i pio piće. Knjiga je bila debela, a piće žućkastosmeđe, s ledom u čaši. Sa stočića za kafu podigla je drugu knjigu, čak deblju od knjige koju je čovek čitao, i počela da je lista.

Pogled joj je zastao na dijagramima reči i slova povezanih s drugim rečima i slovima strelicama, povlakama i malim lizalicama. Zastala je na pojedinim rečima dok je pogledom preletala preko stranica - disinhibicija, fosforilacija, geni, acetilholin, implicitno, efemerno, demoni, morfeme, fonološki.

„Mislim da sam već čitala ovu knjigu”, rekla je Alis. Čovek je pogledao u knjigu koju je držala, pa u nju. „Uradila si mnogo više od toga. Napisala si je. Ti i ja smo napisali tu knjigu zajedno.” Ne znajući da li da mu poveruje na reč, zatvorila je knjigu i pročitala sadržaj blistavoplavih korica: Od

molekula do uma, dr Džon Hauland i dr Alis Hauland. Pogledala je naviše u čoveka u fotelji. On je Džon. Okrenula je prve strane. „Sadržaj: raspoloženje i osećanja, motivacija, nadražaj i pažnja, pamćenje, jezik.” Jezik.

Otvorila je knjigu pri kraju. „Beskrajna mogućnost izraza, naučena a opet instinktivna, semantičnost, sintaksa, padežna gramatika, nepravilni glagoli, automatska i laka, univerzalna.” Reči koje je pročitala kao da su se probile kroz zaglušni korov i mulj u njenoj glavi do besprekorno čistog, još netaknutog mesta i zadržale se.

,,Džone”, rekla je. ,,Molim?” Spustio je svoju knjigu i uspravio se na rubu svoje velike bele fotelje. „Napisala sam ovu knjigu s tobom”, rekla je. „Da.” „Sećam se. Sećam se tebe. Sećam se da sam nekad bila veoma pametna.” „Da, jesi, bila si najpametnija osoba koju sam ikada upoznao.” Ta debela knjiga blistavoplavih korica predstavljala je mnogo onoga što je ona nekad bila. Nekad sam znala

kako um upravlja jezikom i bila sam kadra da iskažem to svoje znanje. Bila sam neko ko je mnogo znao. Niko me više ne pita za mišljenje niti za savet. Nedostaje mi to. Nekad sam bila znatiželjna i nezavisna i samouverena. Nedostaje mi da budem sigurna. Nema spokoja kad je čovek stalno nesiguran. Nedostaje mi lakoća s kojom sam nekad sve radila. Nedostaje mi da budem deo zbivanja, da budem u toku. Nedostaje mi da se osećam željenom. Nedostaju mi moj život i moja porodica. Volela sam svoj život i svoju porodicu.

Htela je da mu kaže sve čega se seća i šta misli, ali nije mogla da pošalje sva ta sećanja i sve misli, sastavljene od mnogo reči, izraza, rečenica, kroz zaglušni korov i mulj i da ih pretoči u čujan zvuk. Izvukla je najvažnije i uložila sav svoj trud da bi mu prenela makar to. Ostatak će morati da ostane na onom besprekorno čistom mestu, da se zadrži.

„Nedostajem samoj sebi.” „Nedostaješ i meni, Ali, mnogo mi nedostaješ.” „Nikad nisam nameravala da postanem ovakva.” „Znam.”

121 avada

SEPTEMBAR 2005. Džon je seo na kraj dugog stola i otpio dobar gutljaj crne kafe. Bila je izuzetno jaka i gorka, ali to mu nije

smetalo. Nije je pio radi ukusa. Da je mogao, pio bi je i brže, ali bila je vrela. Trebaće mu još dva-tri velika gutljaja da se sasvim razbudi i bude kadar da dela.

Ostali koji su ulazili mahom su kupovali svoju dozu kofeina da bi je poneli sa sobom, pa su žurno nastavljali svojim putem. Džon je imao sastanak u laboratoriji tek za jedan sat i nije osećao snažnu potrebu da tog dana stigne u kancelariju ranije. Prijalo mu je to što ne mora da žuri, što može polako da jede svoju zemičku sa cimetom, pije kafu i čita Njujork tajms.

Najpre je otvorio rubriku „Zdravlje”, što je već više od godinu dana radio sa svim novinama koje je čitao. Bila je to navika koja je odavno skoro sasvim zamenila nadu što je nadahnula takvo postupanje. Pročitao je prvi članak na strani i otvoreno zaplakao dok mu se kafa hladila.

,,AMILIKS” NIJE PROŠAO NA ISPITIVANJU Na osnovu rezultata treće faze ispitivanja sinapsina, kod pacijenata u početnom i srednjem stadijumu Alchajmerove

bolesti koji su pili ,,amiliks” tokom petnaestomesečnog ispitivanja tog leka nijeprimećena značajna stabilizacija simptoma demencije u poređenju s pacijentima iz placebo grupe.

„Amiliks “ je selektivan činilac koji smanjuje nivo beta amiloida. Vezujući rastvorljiv abeta 42, taj eksperimentalni lek treba da uspori napredak bolesti i razlikuje se od lekova koji su trenutno dostupni pacijentima obolelim od Alchajmerove bolesti, a koji, u najboljem slučaju, mogu samo da odlože konačan ishod te bolesti.

Pacijenti su dobro podneli lek i prva i druga faza ispitivanja su prošle s mnogo kliničkih izgleda i očekivanja Vol strita. Međutim, posle malo više od godinu dana uzimanja tog leka, kod pacijenata koji su pili i najveće doze „amiliksa “ nisu primećeni ni poboljšanje ni stabilizacija kognitivnih sposobnosti merenih skalom procene Alchajmerove bolesti i ocenjivanjem svakodnevnih aktivnosti, a njihovo stanje se pogoršalo u znatnom i očekivanom stepenu.

122 avada

EPILOG Alis je sedela na klupi sa ženom i posmatrala decu koja su koračala pokraj njih. Ne baš decu. Nisu to bila

mala deca koja žive u kući sa svojim majkama. Šta su ona? Srednja deca. Zagledala je lica te srednje dece dok su koračala. Ozbiljna, uposlena. Glupa. Usmerena nekuda. U blizini je

bilo još klupa, ali nijedno srednje dete nije zastalo da bi selo na neku od njih. Sva su hodala, uposlena na svom putu tamo kuda moraju da idu.

Ona nije morala nikuda da ide. Bila je srećna zbog toga. Ona i žena s kojom je sedela slušale su devojku veoma duge kose kako svira svoju muziku i peva. Devojka je imala divan glas, velike srećne zube i raskošnu suknju bogatog cvetnog desena kojoj se Alis divila.

Alis je pevušila uz muziku. Dopadao joj se zvuk sopstvenog pevušenja stopljenog s glasom raspevane devojke.

„Dosta smo bile napolju, Alis. Lidija samo što nije stigla kući. Hoćeš li da platiš Sonji pre no što krenemo?”, upitala je žena.

Žena je stajala, osmehivala se i držala novac. Alis se osetila pozvanom da joj se pridruži. Ustala je i žena joj je dala novac. Alis ga je spustila u crni šešir na ciglenom podu pokraj nogu raspevane devojke. Raspevana devojka je nastavila da svira svoju muziku, ali načas je zaćutala da bi im se obratila.

„Hvala, Alis, hvala, Kerol, videćemo se uskoro!” Dok je Alis koračala sa ženom među srednjom decom, muzika iza njih se stišavala. Alis zapravo nije želela

da ode, ali žena je išla i Alis je znala da treba da ostane s njom. Žena je bila vesela i ljubazna i uvek je znala šta treba da uradi, što je Alis cenila jer sama to često nije znala.

Pošto su neko vreme hodale, Alis je spazila crven klovnovski automobil i velik automobil prelakiran lakom za nokte. Automobili behu parkirani na prilazu.

„Obe su stigle”, kazala je žena, ugledavši te automobile. Alis je ispunilo uzbuđenje i pohitala je u kuću. Majka je bila u hodniku. „Moj sastanak se završio brže nego što sam očekivala, pa sam se vratila. Hvala što si uskočila”, rekla je

majka. „Nema na čemu. Skinula sam posteljinu s njenog kreveta, ali nisam imala prilike da je zamenim. Sve je još

u mašini za sušenje veša”, kazala je žena. „Dobro, hvala, to ću ja.” „Imala je još jedan dobar dan.” „Nije bilo lutanja?” „Ne. Ona je sad moja verna senka. Moj kompanjon u zločinu. Je li tako, Alis?” Žena se osmehnula, oduševljeno klimajući glavom. Alis je uzvratila osmehom i klimnula glavom. Nije

imala pojma na šta pristaje, ali to joj verovatno odgovara ako žena misli tako. Žena je počela da skuplja knjige i kese pokraj ulaznih vrata. „Dolazi li Džon sutra?”, upitala je žena. Beba koju nisu videle zaplakala je i majka je zamakla u drugu prostoriju. „Ne, ali odmenićemo ga”, odgovorio je majčin glas. Majka se vratila noseći bebu odevenu u plavo i ljubeći je u vrat. Beba je i dalje plakala, ali zapravo joj se

više nije plakalo. Majčini poljupci su delovali. Majka je ubacila nešto za cuclanje u bebina usta. „Dobro si, pače moje. Hvala, Kerol, mnogo ti hvala. Pravi si anđeo. Lepo se provedi za vikend, pa ćemo se

videti u ponedeljak.” „Videćemo se. Zdravo, Lidija!”, povikala je žena. „Zdravo, Kerol! Hvala ti!”, doviknuo je glas odnekud iz kuće. Bebine krupne okrugle oči srele su se sa Alisinim i, kad ju je prepoznala, osmehnula joj se iza tog predmeta

za cuclanje. Alis je uzvratila osmehom i beba je razvukla usne u širok osmeh. Predmet za cuclanje je pao na pod. Majka je čučnula i podigla ga.

„Mama, hoćeš li mi ga pridržati?” Majka je pružila bebu Alis i ona joj je udobno skliznula u naručje i na bok. Grebla ju je po licu vlažnom

ručicom. Volela je to da radi i Alis je volela da je pušta da to čini. Uhvatila joj je donju usnu. Alis se pretvarala

123 avada

da grize i jede tu ručicu, ispuštajući divlje životinjske zvukove. Beba se zasmejala i premestila ručicu na njen nos. Alis je duvala i duvala i pretvarala se da kiše. Ručica se pomerila naviše, do njenih očiju. Začkiljila je da je ne bi udarila u oko i zatreptala ne bi li trepavicama zagolicala tu ručicu. Beba joj je prešla rukom preko čela, uhvatila je za kosu, pa je stegla pesnicu i počupala je. Alis joj je nežno olabavila šaku i namestila kosu kažiprstom. Onda je ručica našla njenu ogrlicu.

„Vidiš lepog leptira?” „Ne daj mu da je stavlja u usta!”, doviknula je majka, koja je bila u drugoj prostoriji. Čula ih je. Alis nije ni nameravala da dozvoli bebi da stavi u usta njenu ogrlicu i osetila se pogrešno optuženom. Ušla

je u sobu gde je bila majka. Bila je pretrpana raznim stvarčicama namenjenim sedenju beba, i te stvarčice su pištale, zujale i govorile kad bi bebe lupale po njima. Alis beše zaboravila da je to soba sa svim tim silnim bučnim sedalicama. Htela je da ode pre no što majka predloži da stavi bebu u jednu od njih. Ali i glumica je bila tu i Alis je htela da bude u njihovom društvu.

„Hoće li tata doći za vikend?”, upitala je glumica. „Neće, ne može, rekao je da dolazi sledeće nedelje. Mogu li ih nakratko ostaviti s tobom i s mamom?

Moram da skoknem do prodavnice. Alison bi trebalo da spava još sat vremena.” „Naravno.” „Brzo ću. Treba li vam nešto?”, upitala je majka izlazeći iz sobe. „Još sladoleda, nešto čokoladno!”, povikala je glumica. Alis je našla meku igračku bez bučnih tipki i sela, a beba je na njenom krilu istraživala igračku. Mirisala je

teme te gotovo ćelave glavice i posmatrala glumicu kako čita. Glumica je pogledala naviše, u nju. „Hej mama, hoćeš li da me slušaš kako recitujem ovaj monolog koji spremam za čas i da mi kažeš o čemu

je? Ne priča, duga je. Ne moraš da pamtiš reči, samo mi kaži o kakvim je osećanjima. Pošto završim, kaži mi kakvu je emociju probudio u tebi, može?”

Alis je klimnula glavom i glumica je počela. Alis je gledala i slušala i upijala, ali nije upijala samo glumičine reči, nego i stvarnost iza njih. Videla je kako joj pogled postaje očajan, pa kako nešto traži, kako preklinje za istinom. Videla ga je kako se meko i zahvalno spušta na tlo. Glas joj se isprva činio bojažljivim i uplašenim. Polako, bez pojačavanja, postajao je uvereniji i radosniji, ponekad zvučeći kao pesma. Njene obrve, ramena i šake smekšali su i otvorili se, tražeći prihvatanje i nudeći oproštaj. Njen glas i telo stvorili su energiju koja je ispunila Alis i dirnula je do suza. Stegla je prelepu bebu na svom krilu i poljubila njenu mirisnu glavicu.

Glumica je zaćutala i vratila se sebi. Pogledala je u Alis i čekala. ,,I? Sta osećaš?” „Osećam ljubav. O ljubavi je.” Glumica je ciknula, pritrčala Alis, poljubila je u obraz i osmehnula se, a svaki nabor na njenom licu bio je

oduševljen. „Jesam li dobro shvatila?”, upitala je Alis. „Jesi, mama. Shvatila si baš kako treba.”

124 avada

POSTSKRIPTUM Klinički ispitan lek ,,amiliks”, opisan u ovoj knjizi, izmišljen je. No sličan je postojećim jedinjenjima koja se

još ispituju i čiji je cilj da selektivno snize nivoe beta amiloida 42. Za razliku od trenutno dostupnih lekova, koji mogu samo da odlože konačan ishod, postoji nada da će taj lek zaustaviti napredovanje Alchajmerove bolesti. Svi ostali pomenuti lekovi su stvarni i njihova upotreba i delotvornost u lečenju Alchajmerove bolesti odgovaraju opisu u ovoj knjizi.

Za više informacija o Alchajmerovoj bolesti i kliničkom ispitivanju lekova, posetite stranicu http://www.alz.org/alzheimers_disease_clinical_studies.asp