Leonid Andrejev Pseći valcer Poema usamljenosti Drama u četiri čina Preveo Novica Antić Beograd, februar 2004. Lica: HENRIK TILE KARL TILE JELISAVETA ALEKSANDROV, zvani FEKLUŠA SREĆNA ŽENA TIZENHAUZEN ANDREJ ANDREJEVIČ JERMOLAJEV DMITRIJ IVANOVIČ LAKEJ IVAN MOLERI PRVI ČIN Sa one strane zida dopire pesma molera. Pesma tiha, bez reči, monotona. Kraj pisaćeg stola Henriha Tilea sedi njegov brat Karl, student. Stan je nov, još nije sasvim dovršen: i soba u kojoj se nalazi Karl Tile je polunameštena. To bi trebalo da bude salon za primanja i već je u odgovarajućem preciznom poretku, rasporeñen nameštaj: fotelje, polufotelje, ovalni sto kraj divana, okruglo ogledalo ali nema tepiha, slika. Na sredini je omanji sto, postavljen za obedovanje. Sve je u prostoriji ćoškasto, hladno, bez života, život još nije počeo. Novi klavir previše blešti ali su note već na staklu. Karl Tile je sam. Petlja oko stola sa otvaračem u rukama. KARL: Moleri pevaju. (Laganim zviždukom prati tihu melodiju bez reči. Potom tiho dlanom lupi po stolu i nastavi) Tako. (I još dva puta u ravnomernim intervalima udari dlanom po stolu govoreći) Tako, tako. (Posle izvesne pauze) Evo, upravo sam otvaračem obio sto svog brata Hernriha, tražio sam novac, želeći da ga uzmem. Ali pronašao sam samo dvadeset pet rubalja. To je malo. (I ponovo ravnomerno i koncentrisano udara dlanom po stolu) Tako. Tako. Zanimljivo, zna li moj brat Henrih, Henrih Tile, da sam ja varalica, da je kockanje moj život, da kradem, tražim ženu koja bi me izdržavala? Ne, ne zna. On nije

naročito pametna osoba, moj brat, Henrih. Ne, ne. Sada će pomisliti da su moleri ukrali dvadeset pet rubalja, ili, čak neće ni primetiti, misliće da je pogrešio. “Brate Karl!” obraća mi se on. “Brate Karl!” Tako. A ja bih mogao, kada bi Henrih imao puno para, o, puno, puno para, naravno i da me ne otkriju, naravno, mogao bih, dakle i da ubijem Henriha, svog brata, Henriha Tilea? Treba procunjati po sobi. Ustaje i dva puta korača tamo-ovamo po sobi, visok, uspravan. U dugačkom studentskom redengotu koji mu kruto visi na isturenim lopaticama. Glatko očešljana, pomalo proreñena kosa, glava utegnuta u nesrazmerno dubok, tamno plavi kolir. Lice Karlovo je suvonjavo, u neku ruku surovo, pravilno i strogo uljudno. Ponovo seda kraj stola i tri puta lupnuvši po njemu govori. Tako. Tako. Tako. Moleri pevaju. Tužna pesmica. Ne, tiha pesmica. Ja sam prevarant ali volim tužne stvari a moj brat Henrih nema ukus, on je netalentovan. Ovaj novi stan mu je užasan. I ima nešto u ovom stanu što mami na zločin. Moleri pevaju. Ovlaš zviždukom prati pesmu. Začuje zvuk vrata koja se otvaraju u predsoblju, glasove; ne žureći ustaje, istim ravnomernim koracima hoda po sobi. Ulaze Henrih Tile i njegove kolege, Jermolajev Dmitrij Ivanovič, zdepast čovek ruske grañe, sa velikom bradom, i Tizenhauzen Andrej Andrejevič. Iza njih, srećno i smušeno se osmehujući ide Fekluša, to mu je nadimak, Henrihov drug iz prvih gimnazijskih razreda. TILE: Zdravo, Karl. Kako si? KARL: Zdravo Henrih. Hvala. A ti, kako si? TILE Zahvaljujem, vrlo dobro. Gospodo, svi poznajete mog brata, Karla? Karl, ovo su moje kolege iz banke, ljudi koje veoma poštujem. TIZENHAUZEN Dobar dan, Karle Eduardoviču. JERMOLAJEV Jermolajev. Zadovoljstvo mi je da Vas upoznam. Vi veoma ličite na svog starijeg brata, osobito. TILE O, da, mi veoma ličimo. Sjajan momak, veliki radnik. A ovaj gospodin, Karl, zove se Fekluša, već si ga upoznao? Zove se Fekluša! (Smeje se) Zajedno smo pohañali Peteršule i njega su isterali u drugom razredu i nije mu se posrećilo u životu. Fekluša, tebe su isterali u drugom razredu, a? (Smeje se) FEKLUŠA U trećem, Henriče Eduardoviču. Zbog nesposobnosti. Vladanje mi je bilo besprekorno. TILE

On kaže: “Zbog nesposobnosti!” (Smeje se) A juče sam ga sreo na Nevskom: lio je strašan pljusak, prošlo je već dvadeset godina otkako se nismo videli ali ja sam ga ipak prepoznao. I išao je veoma brzo. Jesi li bežao, Fekluša? FEKLUŠA Kiša, Henriče Eduardoviču, ja sam bez amrela. Trčao! TILE I danas sam ga pozvao na ručak. Ali, molim da mi oprostite, gospodo, ako ručak ne bude onakav kao što bih želeo da vas ugostim u svom novom porodičnom stanu. Ovo je moj prvi obed van restorana i ja ne mogu da garantujem za veštinu moje nove kuvarice. JERMOLAJEV Ma, molim vas, Henriče Eduardoviču, ostavite sada ta izvinjenja! Samo da mi vas ne ometamo. TILE O, ne. Veoma mi je drago. TIZENHAUZEN Kakva izvinjenja! Naprotiv, ja sam vrlo počašćen što si me ti pozvao na svoj prvi ručak van restorana. Kada se oženiš i privedeš redu, zaboravićeš svog starog druga Andreja Tizenhauzena. TILE Privešću se redu ali svakako neću zaboraviti stare prijatelje. Sedi mirno i puši svoju cigaru. JERMOLAJEV (Karlu) Zar vas nisam video, Karle Eduardoviču, prošle nedelje kod Donona? Sedeli ste sa nekakvim oficirom, čini mi se sa gardijskim, i sa damom. KARL (laže) Ne, ja ne odlazim kod Donona. TILE O! To je dobra stvar. Ti si ozbiljan radnik. Ali, zar vam ne smeta ova pesma, gospodo, ponovo je čujem? To pevuše moji moleri. TIZENHAUZEN Ali ona je bez reči! Ne bih rekao da se to može nazvati pesmom. JERMOLAJEV (osluškuje) Ne, izuzetno! Ima u njoj nešto… kočijaško. Pa moj otac je bio kočijaš, Henriče Eduardoviču.

TILE I meni se čini da je dobra. Mada je moj otac poreklom Šveñanin, ja se odavno osećam kao Rus i ja to razumem. To je ruska melanholija. TIZEHNAUZEN Iako se prezivam Tizenzauzen, čak i ne znam nemački, ja sam Rus. Pa ipak, oprosti, Henriče, ne razumem šta znači to: ruska melanholija? TILE O, to treba osetiti. TIZENHAUZEN A ti je osećaš? TILE Sada ne. O, ovoga časa sam toliko srećan da u meni nema nikakve tuge, ruske, švedske, nemačke… (Svi se smeju.) TIZENHAUZEN Eto, to su prave junačke reči, Henriče! Ali, zar nam nećeš, dok je još svetlo, pokazati svoj novi stan? Umirem od radoznalosti, hoću da vidim kako svijaš svoje gnezdo: pazi se, Henriče, ja sam stari i iskusni mužjak! TILE Ne, nećeš me uplašiti, stari prevrtljivče! (Smeje se) Ja sam tek srećni mladoženja ali, uverićeš se, kakav ja imam gvozdeni plan. O, još ćeš ti videti! JERMOLAJEV Da, bilo bi zgodno da pogledamo. TILE Molim vas da me pratite. Karl, budi dobar, posedi sa mojim Feklušom dok ja budem pokazivao. Izvoli, zapali, Fekluša, cigare su na stolu. Odlaze,Fekluša stidljivo uzima cigaru. Karl zapali šibicu i prinese mu je, istovremeno ga otvoreno i hladno razgledajući. FEKLUŠA (izvija se ka šibici) Blagodarim, mogao sam i sam… KARL Nema na čemu. Zašto vas zovu tako neprijatnim nadimkom, Fekluša? To je žensko ime. FEKLUŠA Kako da vam objasnim, Karle Eduardoviču? Verovatno zbog karaktera… Oduvek sam bio malčice plašljiv, lak na suzu, a isto tako isuviše užurban, brzoplet u rasuñivanju.

KARL Zašto “isto tako”? FEKLUŠA Tako se kaže. KARL Ne, tako se kaže. A danas niste užurbani. Gde vi služite? FEKLUŠA Kako da vam kažem, Karle Eduardoviču? U policiji. KARL Šta? FEKLUŠA Ne, ne, ja sam u kancelariji gradonačelnika, u odeljenju ličnih isprava. Henrih Eduardovič zna. KARL Mnogo zarañujete? FEKLUŠA Četrdeset rubalja, pa sa nagradama, dogura se do devedeset. Prava sitnica. KARL Velika porodica? FEKLUŠA Prevelika! KARL A zašto ne preñete u detektive? To je isplativije, lepo biste zaradili. FEKLUŠA Vi se šalite! Kako je to moguće… KARL Ne, ozbiljno vam govorim. Teško da biste prošli kao provokator ali za detektiva niste loši. Koliko zarañuju detektivi? FEKLUŠA Sitnica, bedna platica! KARL

Ne, ali ako je dobra. FEKLUŠA A ako je dobra, onda su to ogromne pare, Karle Eduardoviču! Pa, ako ćemo prijateljski, priznaću Vam, kao pred roñenim ocem: pokušavao sam, probao, ali… KARL “ali”, recite?... FEKLUŠA Ne polazi mi za rukom, Karle Eduardoviču! Nema se nikakvih sposobnosti, ni za šta valjano nisam sposoban. U tome je moja nesreća, na to me je osudila moja sudbina, da nemam nikakvih sposobnosti! KARL Nikakvih? FEKLUŠA Ni najmanjih! Uvek tako, da mi je gospod udelio istinski talenat, mogao bih u potpunosti da obezbedim porodicu. A bez talenta, koliko god trčao, ma koliko se batrgao, ni kopejku viška ne namakneš. Šta ćeš! KARL A, da li biste Vi, Fekluša, mogli da napravite ili nabavite, ne znam kako se to kod vas kaže, da pribavite lažni pasoš? FEKLUŠA Ne! Ne umem! Otkud bih ja to! KARL Ali ako se potrudite, ja imam u vidu lepu svoticu? FEKLUŠA A šta će to vama? KARL Za svaki slučaj, uvek je dobro imati pasoš. Ne, ja se naravno, šalim. Jeste li Vi zaista bežali kada Vas je sreo moj brat Henrih? FEKLUŠA Smejete se, Karle Eduardoviču? Ja, izvinite, ne razumem u potpunosti ovaj razgovor. KARL: Ne, Fekluša, ja se ne smejem. Zar ja ličim na čoveka koji voli da se smeje? Henrih je molio da vas zabavljam i, evo, ja to činim. Brat Henrih ima nameru da Vam bude pokrovitelj?

FEKLUŠA Bio bih beskrajno obradovan! On je rekao da pruža novčanu podršku bratu, to jest’, Vama, Karle Eduardoviču? KARL Meni. Ali meni se više dopada da govorim o Vama, Fekluša. Recite, dok ste bili agent, da li ste često imali posla sa ubicama? FEKLUŠA Ubicama?... Razgovarajući, ulaze Tile i njegovi gosti. Tile se smeje. TILE Jesi li pobeñen, stari prevrtljivče? Dozvolite da Vam otresem odelo, uprljali ste rukav, Dmitrije Ivanoviču. KARL Doneću četku. JERMOLAJEV Nije vredno pažnje, zaista, sitnica. TILE Ne, doneće, Karl, donesi. Pa kako vam se čini, gospodo? (Srećno se smeje) JERMOLAJEV Čudesni stančić, Henriče Eduardoviču. TIZENHAUZEN Da, ti si me iznenadio, Henriče. TILE A u trpezariji će biti tapete sa hrastovom šarom, kasnije ću ih zameniti pravom hrastovinom. Dečja soba je, ponavljam, okrenuta ka sunčanoj strani i u njoj će uvek biti svetlo. To je higijenski i u Peterburgu prosto neophodno. Nažalost, u mom detinjstvu se nisam nagledao sunca i želim da moja deca imaju svetlosti u izobilju. Sunce je neophodno. TIZENHAUZEN A ti tako govoriš, Henriče, kao da već imaš gomilu dece. To je samouverenost jednog hvalisavca, Henriče! TILE Biće ih. Ulazi Karl noseći četku.

Dozvolite, Dmitrije Ivanoviču, Karl će Vam očetkati rukav. Biće ih, Andrej. Već sam nabavio krevetac, kroz nedelju dana će biti na svom mestu i čekaće svog gospodičića. (Smeje se) JERMOLAJEV A kada je vaša svadba, Henriče Eduardoviču? TILE Za nedelju dana biće završen stan, kroz sedamnaest dana, računajući današnji, biće svadba. Danas ću, dnevnom poštom, za dvadeset minuta, oko ručka, primiti Jelisavetino pismo u kome me izveštava o tačnom datumu njenog dolaska. Jelisaveta je otputovala u Moskvu da obiñe roditelje. A sada, ova soba, Andrej! Tu će ležati ćilimi. Ovde draperije. A u ovim mojim vazama će uvek biti pravo cveće. TIZENHAUZEN To je već raskoš, Henriče. TILE Pravo cveće nije raskoš, Andrej. Evo, tu, iznad klavira, visiće dve gravire, glava Betovena i poznati ðorñoneov “Koncert”. Pratiš me, Fekluša? FEKLUŠA Punim očima! TILE (smeje se) Kaže: “Punim očima”! A tamo, u onom uglu, Andrej, biće fotelja u kojoj ću ja mirno sedeti dok mi Jelisaveta bude svirala na klaviru Betovena i Griga. Vidiš, već sam razmestio note po kojima će mi ona prvi put svirati dok ja mirno sedim u svojoj fotelji. (Otresa prašinu sa nota i ponovo ih pažljivo i zaljubljeno, vraća na staro mesto). TIZENHAUZEN To je od radnika, Henriče. TILE Kod mene neće biti prašine. Imaš li ti klavir, Fekluša? FEKLUŠA Otkud on meni, Henriče Eduardoviču! TILE (smeje se) Kaže: “Otkuda”! Hoću da ti kažem, Andrej, ovaj ugao u kome ću ja mirno sedeti i slušati je moja naročita radost. JERMOLAJEV Stan je iznajmljen?

TILE Da. Ugovor je sklopljen na tri godine sa pravom produžetka, ja ne želim da menjam stan svake tri godine. Da, Andrej, moj um je suvoparan i praktičan, ja nemam talenta za muziku ali ja je veoma volim, kao i moj brat, Karl. KARL Ali ti i sam sviraš, Henriče. TILE Šta? Ti se šališ, Karl? KARL Zaboravio si? Pa ti si požnjeo veliki uspeh u našoj dečjoj sobi. TIZENHAUZEN Eto, kakav si ti čovek, Henriče Tile! Mi u banci mislimo da si ti samo sjajan bankar, čudesna glava koja ume sa ciframa, a ispada, ti umeš da barataš i notama! Ti si Mocart, Henriče. TILE (smeje se) Nije to ništa Andrej! Da, setio sam se, to je jedna kratka melodijica koju sam svirao sa dva prsta, mama me je naučila u detinjstvu. Zove se prilično nepristojno. “Pseći valcer”. KARL Mogao bi da nam ga odsviraš, Henriče. TILE (preti prstom) No, no, Karl! TIZENHAUZEN Ne, ti moraš! Zar ne, Dmitrije Ivanoviču, on mora da nam odsvira, inače ćemo se uvrediti i otići. JERMOLAJEV Eto, kakave sve vi talente imate, Henriče Eduardoviču, nisam očekivao, nisam očekivao! A mi sedimo u banci i ništa ne znamo. Svirajte! TILE (smeje se) Pa, pa… moram, ipak, da priznam da se Jelisaveti moj “Pseći valcer” veoma dopada, veoma! Svi se smeju. KARL Pa, Henriče?

TILE Karl, ti si podrugljivac. (Šaljivo) Ali pošto publika zahteva… (Seda za klavir, govori šaljivo i važno) Molim publiku da pažljivo sluša: evo, sad ću odsvirati “Pseći valcer”. Svira “Pseći valcer”. Dok svira, sedi pravo kao strela, ozbiljan, skamenjenog lica, ali kada završi, prasne u smeh. Dok svira, Karl ga posmatra, hladno i pažljivo, zatim prvi aplaudira. Opšti aplauz ali pošto je slušalaca malo, zvuk je isprekidan i slabašan. (Klanja se nepomično) Dame i gospodo, vaš sluga najpokorniji! Na “bis” ne mogu ništa da odsviram ali ko želi da me ponovo čuje molim da za sedamnaest dana prisustvuje venčanju Henriha Tilea i neveste Jelisavete Molčanove. Tim povodom ću ponovo svirati. (Smeje se i zatvara klavir) FEKLUŠA U koliko sati je venčanje, Henriče Eduardoviču? TILE U pola osam, Fekluša. U pola osam, nemoj da zakasniš. Ali sve ćeš saznati iz pozivnica koje se već štampaju. TIZENHAUZEN Jesi li srećan, Henriče? TILE O, da, druže moj! Dozvoli da ti stegnem ruku ali ćutke, ćutke, Andrej. Eto, tako. A sada, gospodo, zar ne osećate da, posle moje svirke, crvić migolji sve jače? Hteo bi da jede, Karl, brate moj, molim te, reci mojoj novoj kuvarici da smo za deset minuta spremni da ispitamo njeno umeće. KARL Idem. (Odlazi i brzo se vraća). TILE Fekluša, 'oćeš li da jedeš? FEKLUŠA Da, ne bi škodilo. TILE (smeje se) Kaže: “Ne bi škodilo”! A konjačić, Fekluša, takoñe ne bi škodio? FEKLUŠA On sasvim ne bi škodio! Svi se smeju. TIZENHAUZEN Vi sigurno mislite da drug iz vašeg detinjstva, Henrih Tile, ne pije ništa osim svete

vodice? Tu veoma grešite: on pije konjačić. TILE (smeje se) On pije konjačić! FEKLUŠA (smeje se) Prijatna zanimacija! Nemam šta da krijem, uz svu moju opštu nesposobnost, taj talenat i ja… (uzdahne) posedujem. JERMOLAJEV Pa ipak, interesantno, Henriče Eduardoviču, osam godina se družimo, bavali smo zajedno i u restoranima, nikada vas nisam video pijanog! TILE (smeje se) Zar? JERMOLAJEV Nikada! TIZENHAUZEN I nećete ga videti, Dmitrije Ivanoviču! To je takva tvrda glava, kakvu još svet nije video! TILE Misliš? Možda si u pravu. I reći ću vam još… Gospodo, zvono! To je poštar i Jelisavetino pismo. Karl, molim te. (Karl izlazi. Tile je uzdržano uznemiren.) I, znači, ti voliš konjačić, Fekluša? KARL (ulazeći) Pismo je iz Moskve, preporučeno. Potpiši. Ovde. TILE (potpisuje se) To sam ja molio da uvek budu preporučena. Evo dvadeset kopejki za poštara, Karla. Tako. Sada nam pišu iz Moskve… (cepa koverat) Dozvoljavate, gospodo? TIZENHAUZEN Kako je moguće zabraniti zaljubljenom? Čitaj, Karl, nas ovde nema. Tile polako i dugo čita. Već kod prvih redaka bledi i to bledilo postepeno postaje sve strašnije. Niko osim Karla ga ne gleda. JERMOLAJEV (tiho) Izvanredan stančić! Sada je vrlo teško pronaći takav. FEKLUŠA Sada je takva jagma za stanovima, prava nesreća! TIZENHAUZEN

Imate porodicu? FEKLUŠA Preveliku! KARL (glasno) Nije ti dobro, Henriče? Svi uplašeno gledaju Tilea. On ustaje, napravi dva koraka i ćutke, strašnom snagom, pesnicom lupa po trpezarijskom stolu. Padaju boce i čaše. Svi skaču. Henriče! TIZENHAUZEN Henriče! Ponovo ćutke i sa istom onom snagom, Tile udara o sto. Stoji bez reči, sve streljajući crvenim očima, kao da traži na koga će da se baci. JERMOLAJEV Dajte mu vode!... TILE Ne treba mi voda! TIZENHAUZEN Henriče! Mili moj Henriče! Je li nešto strašno? TILE Ne, ništa strašno. KARL Henriče, smiri se. TILE Miran sam. TIZENHAUZEN Ne, mora da je nešto strašno. Mili moj Henriče! Mi smo tu! Svi smo mi tvoji prijatelji, Henriče!... TILE Dužan sam da vam se izvinim jer današnjeg ručka neće biti. Karl, reci novoj kuvarici da može da ide kući… (Karl odlazi i brzo se vraća.) TIZENHAUZEN

Ma kakav sad ručak. Ne treba da brineš o sitnicama, Henriče! JERMOLAJEV Kakav ručak, Henriče Eduardoviču! TILE Današnjeg ručka kod mene neće biti. (Ponovo iznenadno udari o sto) TIZENHAUZEN (na ivici plača) O, Bože moj! Kakva nesreća, Henriče! TILE Da? Neću više. Ovo je vrlo čudno pismo, Andrej. Ovde ili ne piše nešto kako valja ili ja ne umem da čitam pisma. Pročitaj, Andrej, pa mi reci: da nisam možda oslepeo? TIZENHAUZEN (čita) Ne, ti nisi oslepeo, jadni Henriče. (Čita) Ne, ovo nije mogućno! TILE Tamo je rečeno i sledeće: “Ja ću vas i dalje voleti”?... TIZENHAUZEN Rečeno je, rečeno, Henriče! TILE Tako. Znači, nisam oslepeo. I rečeno je još sledeće: “Ali, poštujući volju svojih roditelja, ja se udajem za…” TIZENHAUZEN O, Bože! Već se venčala! Već se venčala! TILE Već se udala za bogatog čoveka. Kako se on preziva, Andrej? TIZENHAUZEN Nema prezimena. TILE Nema prezimena. Tako. I, kakav je potpis, Andrej? TIZENHAUZEN (čita) “Tvoja nedostojna Jelisaveta”. TILE “Nedostojna Jelisaveta”. Ta-ako. Nedostojna Jelisaveta. (Neočekivano, iz sve snage udara o sto) Nedostojna Jelisaveta!

TIZNEHAUZEN Henriče, budi hrabar! TILE Neću više. JERMOLAJEV Pa i ne vredi truda, Henriče Eduardoviču. Obična stvar, naći ćete Vi sebi još bolju nevestu. TILE Neću više. Ali, ne nalaziš li ti, Andrej, da je to iskazano sa neobičnom preciznošću: “Nedostojna Jelisaveta”? Ko? Nedostojna Jelisaveta. Ko? Henrih Tile. I ko još? Nedostojna Jelisaveta. Zar ti to nije smešno, Fekluša? FEKLUŠA (uplašeno) Nije, Henriče Eduardoviču. TILE I ne treba. Ja neću dopustiti smeh. Ali, zar ne nalaziš, Andrej, da je čitavo pismo vrlo precizno formulisano? TIZEHNAUZEN Oprosti, Henriče, ali po mom mišljenju, mišljenju jednog čestitog čoveka, ovo je podlo pismo. Da! TILE A po mom mišljenju, to je jedno vrlo precizno pismo. Henrih Tile voli tačnost, on se tokom čitavog života nije prevartio ni za jednu kopejku, nije sastavio nijedan netačan bilans, nije napravio omašku ni u jednoj cifri i, evo, Henrihu Tileu pišu precizno pismo. I potpisuju ga sa “nedostojna Jelisavta”. Ali, ja bih želeo da ostanem sam, gospodo. TIZENHAUZEN Ali kako možeš da budeš sam, siroti moj prijatelju? TILE Neka. Ostaću sam. KARL Hoćeš li da ostanem sa tobom, brate? TILE Ne, Karl, nisi mi potreban. Do viñenja. Videćemo se sutra u banci. Karl, moram da ti kažem dve reči. (Tiho) Karl, evo ti novac, odvedi ovu gospodu u restoran i počasti ih dobrim ručkom.

KARL Mogu li da ti stisnem ruku, brate? TILE: To jedva da kome treba ali, izvoli. Stegni jače! KARL Ja te jako stežem. TILE (osmehne se) Ne, stegni jače. KARL Stežem… šta ti, u stvari, hoćeš? (Čudno nadjačavanje snaga. Ostali uznemireno posmatraju.) TILE Iz sve snage? Stegni još. KARL Ne mogu jače. TILE A ja? (steže) TIZENHAUZEN Nemoj, Henriče, pusti ga! KARL Henriče, pusti. TILE (osmehne se) A ja! KARL (bledi i grči se) Boli me. Pusti. Slomićeš mi ruku. (Tile pušta bratovljevu ruku i smeje se.) TILE Vrlo si snažan, Karl. KARL Ne dopadaju mi se tvoje šale, Henriče! TILE (mršti se) Izvini, Karl. to zaista nije lepo. Izvini. Doviñenja, gospodo. Vrata se sama zatvaraju i ja

vas neću pratiti. Još jednom te molim, Karl, da mi oprostiš. Svi neodlučno odlaze, jedan po jedan se, sa različitim izrazima na licu, rukuju sa domaćinom. Tile ostaje sam, hoda po sobi. On je visok, masivan, u tamnom fraku sa okruglim peševima, u sivim pantalonama sa uredno ispeglanim ivicama – njegova uobičajena odeća. Sve je novo, jako, nove su i očišćene cipele sa debelim ñonovima i visokim štiklama. lice Henriha Tilea je pravilno, crnomanjasto, korektno od surovosti: oči tamne, ne odviše pokretne. Kratka kosa i kratki brkovi, crni, kao u južnjaka. Ponovo pevaju moleri. Tile zastaje, osluškuje. Šta još? Ko još? Šta je to tamo? (Sluša i iznenada gnevno udara po naslonu fotelje) Prestanite! Pesmica se i dalje čuje, tiho, tužna, monotona. Tile prilazi vratima i viče. Hej, vi tamo! Prestanite! Nije potrebno da dalje radite! Idite kući. (Ponovo hoda po sobi, zastaje, hoda, nestrpljivo gleda ka vratima). To se zove ruska melanholija. Kakva besmislica, ruska melanholija. Zar postoji još i švedska melanholija? Pa onda, ja imam švedsku melahnoliju. Ko? Henrih Tile. Ko? Nedostojna Jelisaveta. I ko još? Još i Henrih Tile, Henrih Tile… O, Bože moj! Uzdiše, resko ispuštajući vazduh, kao kod zubobolje. Kroz sumrak koji se zgušnjava promaknu dve uplašene senke molera. Pričekajte! Više ne morate da radite, mračno je, ništa se ne vidi. I recite gazdi da je sa poslom svršeno. Gde ste pošli? Poñite ovuda, tamo nema nikoga. Vrata se sama zatvaraju. Moleri odlaze. Tile tumara po sobi, uvlačeći se u neočekivane uglove, kucka o zidove kao da traži nekakva tajna vrata. Postepeno se sliva sa mrakom koji nahrupnjuje. Tamo nema nikoga i ovde nema nikoga. Sam. Jelisaveta! Sam. O, Jelisaveta. Jelisaveta! Sam. Sada mogu sve da razbijem, slomim, razlupam (nešto slomi), razrušim i niko me neće zaustaviti! Ja mogu da ubijem sve stvari. ovaj klavir… Klavir ječi od strašnih udaraca. Kako ječi! A još malo? Ponovo udarac, jeka klavira. Kako ječi! A kada sam lupio o sto, oni su se uplašili i povikali: “Henriče, Henriče!” Verovatno sam udario vrlo jako, boli me ruka. Tada su vikali, a sada neko ne viče: ja mogu da udaram, lomim, rušim. Niko me neće zaustaviti, ja sam sam. I mogu da uzmem sa stola revolver, da ga prislonim uz slepoočnicu i opalim. Onda ću do jutra ležati na podu, zatim će neko razvaliti vrata, ko? (Ćutanje) Ne! Ali ona se udala. Bože moj! Bože moj! Već se udala, već, već, već! Bože moj! Još nisam razmišljao o tome. Šta da radim, šta ću ove čitave noći, čitave noći! Ona se već udala, šta ću ove noći. Još je rano, tek je pao mrak, kako ću ove noći! Jelisaveta!... Liza!... (Ćutanje) Ne. Ćutanje. Iznenadan pokret tamne figure, užurbani koraci. Ali to nije mogućno! Zaboravio sam: ja sam unajmio stan na tri godine. To nije mogućno, to je glupo, ja ne želim. Na tri godine. Sramota me je. Opremio sam dečju sobu ali to nije tako sramno… A stan? Bože moj!... I na klavir sam rasporedio note. Note. Kupio. Da, šta sam ono mislio? Ona bi svirala a ja bih tiho sedeo i slušao. Ljubio bi joj ruku. I možda bi i tada bila tama, kao sada. Ovoga časa bih uzeo njenu ruku i prineo je usnama. Kako se to radi? Evo, ovako. Tajac. I kroz tamu, tihi, tužni glas. Kako je duga noć, kako je mračna ova noć… Liza!

Zavesa DRUGI ČIN Isti stan. Nedostaje jedino trpezarijski sto. Ni jedan detalj nije promenjen, iako je proteklo više od godinu dana. Veče. Svetli električno osvetljenje. Kraj pisaćeg stola sedi Karl Tile i ispituje slugu Ivana. KARL I kada se vraća kući brat Henrih? IVAN Oni obeduju u restoranu i dolaze kući oko osam: oko devet ponovo odlaze, ili oko deset, a kada se vraćaju, nije mi poznato. KARL A, ti, kada odlaziš kući. IVAN U deset. Ponekad me puste ranije. KARL Sigurno si bio u vojnoj službi. IVAN Tako je, Karle Eduardoviču. Konjica. KARL A! Svaka čast. Izgledaš odvažno, Ivane, a i odgovaraš pametno. Junačina! IVAN Vama na usluzi. KARL Junačina! I, šta, on svake večeri tako izlazi? IVAN Ne, dva puta nedeljno, inače sede kod kuće. A možda i izañu posle deset, samo ja to ne mogu da znam. KARL Tako je. Ko ga posećuje?

IVAN Niko. KARL Nije valjda? IVAN Dolaze jedino gospodin Aleksandrov, prilično često. KARL Koji Aleksandrov? Iz banke? IVAN (blago se nasmeši) Ne. Oni zovu gospodina Aleksandrova Fekluša. KARL A!.... I šta rade? IVAN Ne mogu da znam, Karle Eduardoviču. KARL Ispravno. Ti izvanredno odgovaraš. Ali, nešto im serviraš? IVAN Serviram konjak. KARL Mnogo? IVAN Poprilično. Imamo velike zalihe. KARL Tako. Poznajem ja tog gospodina Aleksandrova: pazi, Ivane, da taj gospodin Aleksandrov nekom prilikom ne odnese bundu. IVAN (smeška se) A ja i pazim, Karle Eduardoviču! KARL Junačino! A, slušaj, Ivane, ti sigurno imaš ključ od ulaznih vrata? IVAN Tako je. Imam dva ključa od ulaza za služinčad, jedan rezervni, ako se izgubi.

KARL Ispravno! A da li bi mogao da mi idaš jedan ključ? Ponekad proñem ovuda posle deset, poželim da uñem, da uzmem neku knjigu, a niko da mi otključa. IVAN Nisam siguran. KARL Besmislica. Pa nisam ja gospodin Aleksandrov koji bi mogao da odnese bundu. Evo ti pet rubalja. IVAN Izvolite ključ. Ali, u slučaju nečega… KARL Naravno, ja preuzimam sve na sebe. Junačina! Volim bistre ljude. Evo, još dve rublje. Pričekaj, kao da neko zvoni? IVAN Gospodin Aleksandrov, ko bi drugi. Izvinite. Izlazi, ubrzo se vraća, za njim ide Fekluša. (izveštava, uz osmeh): Gospodin Aleksandrov. FEKLUŠA (udvorički): Dobro veče, Karle Eduardoviču. Karl Hoda po sobi, ne odgovara i kao da ne primećuje Feklušu. Henrik Eduardovič će, verovatno, uskoro doći. Već je skoro osam. Karl ćutke hoda, zatim zastane i uporno posmatra Feklušu. KARL A vi ste mi strašno dosadili, gospodine Fekluša! Evo, već pola godine ne mogu da svratim kod brata a da ne naletim na Vašu fizionomiju. Šta tražite ovde? Vi radite u policiji, a ja sam ispravan čovek, student, i Vi ste mi odvratni. FEKLUŠA Šta se tu može, gospodine Tile. KARL On se još i vreña: “Gospodine Tile”! Da, ja sam gospodin Tile, a vi ćete jednom ukrasti bundu sa čiviluka, gospodine Fekluša… FEKLUŠA Bogami, požaliću se Henrihu Eduardoviču! Zbog čega me kinjite, zašto me u grob terate? Iako radim u policiji, ja sam pošten čovek, ja imam porodicu! KARL On još priča o poštenju!

FEKLUŠA Bogami, požaliću se! KARL A ja ću reći da lažete. Kome će od nas dvojice poverovati, gospodine Fekluša? Dosadno mi je, nisam se naspavao. Slažite mi nešto zanimljivo. FEKLUŠA Ja nisam lažov, lažite sami. KARL On je još i osoran! Izgleda, Vi zaista nemate nikakave sposobnosti? Pa to je užasno? biti netalentovan, glup, ništa ne znati, ne umeti čak ni da lažeš. I pritom imati ogromnu porodicu, slinavu decu i još ih voleti, nežno im brisati noseve! Budala! I uz to još biti i uvredljiv, imati još i nekakav ponos… Ponos! A njega, vidim mu to po bradi, sigurno tuče sopstvena žena! Da li Vas tuče žena, gospodine Fekluša? FEKLUŠA Ne želim čak ni da odgovorim. KARL Sigurno je neka užasno prljava žena, Vaša žena: pa ni Vi niste naročito čisti, gospodine Aleksandrov, Vi mi izazivate odvratnost. Zašto niste jednostavno vaška? Tada bi bilo moguće odstraniti vas vrlo jednostavno, posuti Vas praškom, a ovako, treba se uzdržavati! Uzdržavati! Kakva besmislica! (Ćutke hoda, ponovo zastaje pred Feklušom, izazivački blizu) Ljuti ste? Nema razloga, časna reč! Pa ja se šalim. Čak nećete ni da me pogledate? Hajde, pokažite svoje okice. Danas sam loše spavao, Fekluša, nervi! To je takva šala u kojoj čovek govori svakakve gluposti. FEKLUŠA Ne jedim se ja, Karle Eduardoviču ali zašto tako vreñati čoveka? Ja Vam ništa nisam skrivio, greh je to, Karle Eduardoviču. KARL Da, to nije lepo, priznajem. Recite, dušice, šta Vi i moj brat Henrih ovde radite? FEKLUŠA Ništa. Časna reč! KARL E, ako je časna reč, ja se klanjam i ćutim. Pa šta on radi? Svaki čovek nešto radi, šta radi moj brat Henrih? FEKLUŠA Ne znam. Časna reč!

KARL Henrih sedi kod kuće, odrekao se terevenki i provodi večeri sa jednim čudnim subjektom, kakav ste Vi. Zar Vam se ne čini da je Henrih poludeo, ne baš sasvim, onako malčice? FEKLUŠA E, baš ne, ne čini mi se! Pre ćemo Vi i ja poludeti, a ne oni! KARL Ne, sa Vama je zaista zanimljivo. Imate očaravajuće okice, gospodine Fekluša, i ako Vi niste prava pravcata hulja, onda se ja, Karl Tile, ni malo ne razumem u hulje. FEKLUŠA Opet počinjete? KARL Pada mi na pamet jedna kombinacija, da li želite, gospodine Fekluša, da zaradite dvadeset hiljada? Ne možete ni da zamislite? Pa, eto, nagovorite mog brata Henriha da osigura život na sto hiljada. FEKLJUŠA Ne razumem, Karle Eduardoviču, kada se šalite, a kada ne. KARL Pa to je prosto ko pasulj: od sto hiljada, dvadeset ide Vama, osamdeset meni, kao bratu i za ideju. FEKLUŠA Ali za to je potrebno da on umre! KARL (smeje se): Šaljivdžija! FEKLUŠA Pa od čega će umreti? Šta ste Vi to smislili? Henrih Eduardovič je zdrav kao dren. Karl se kikoće. KARL Šaljivdžija ste Vi, gospodine Fekluša! Trebalo bi da odete u cirkus, pravi ste klovn! FEKLUŠA (ustajući): Časna reč, požaliću se Henrihu Eduardoviču! Šta je ovo? Zašto ste se prilepili za mene, kao satana? Satana! KARL (ravnodušno):

Vi ste kompletna budala, Fekluša. I zaudarate na nešto neprijatno: Vi verovatno ne znate za kupatilo, gospodine Fekluša? Fuj! Poñite u kupatilo, poñite u kupatilo, Aleksandrov, daću vam po deseticu. FEKLUŠA Sve ću ispričati, videćete! KARL (još ravnodušnije): Ćutite. Dosadili ste mi. Ja ću da hodam i razmišljam, a Vi izvolite ćutati i nemojte da mi smetate. Ako prozborite samo jednu reč ili glasnije udahnete vazduh, jednom prilikom ste, razgovarajući sa mnom, dozvolili sebi da štucnete, neotesanko, ako, dakle samo štucnete, ja ću danas saopštiti mom bratu Henrihu da ste me nagovarali da ga osiguram i ubijem. Ućutite. Bez žurbe hoda po sobi. Fekluša ćuti. Kucanje iz hodnika, kroz nekoliko trenutaka ulazi Henrih Tile. TILE Zdravo, Karl. Kako si? Zdravo, Fekluša. Sedi. KARL Hvala, a kako si ti, Henriče? TILE Nije loše. Jeste li odavno tu? KARL Dovoljno. TILE Došao si po novac, Karl? Čini mi se da mesec još nije istekao? KARL Hvala, Henriče. Imam još uvek dovoljno, a osim toga dobio sam dobru lekciju. TILE Nemoj da se snebivaš, Karl, ja nameravam da ti dodam još dvadeset rubalja mesečno. Fekluša, na jučerašnjem sastanku je odlučeno da se moja primanja povećaju za hiljadu dvesta rubalja godišnje. FEKLUŠA Ma nemojte! Čestitam, od sveg’ srca čestitam, Henriče Eduardoviču. TILE Uprava ceni moje zasluge.

KARL Ja ti čak i ne čestitam jer je to tako prirodno, Henriče. Juče sam sreo Tizenhauzena i on mi je rekao da si postao idealan. On tvrdi da nikada nije sreo tako korektnog, besprekornog, savršenog radnika. Tebe se u banci svi plaše, Henriče. TILE O, da svi me se plaše. Kada prolazim salom ne smeju ni da se osvrnu. Baš juče sam otpustio dva službenika zbog aljkavosti. Da, mene se treba bojati. KARL Naravno, mene ne ubrajaš u taj krug? Šalim se, Henriče. Ali, evo o čemu sam hteo ozbiljno da porazgovaram sa tobom. Upravo sam pričao sa tvojim drugom… TILE Sa mojim klijentom; tako su se izražavali Rimljani. KARL Izvini, sa tvojim klijentom – i, smatram, da je on u užasnom položaju: ogromna porodica, nemaština, slabe sposobnosti… TILE Dalje! KARL Meni novac nije potreban, budi velikodušan, Henriče, daj njemu tih dvadeset rubalja mesečno. Ja te ozbiljno molim. Ćutanje. Tile pažljivo posmatra brata; ovaj je korektan, ozbiljan i skroman. TILE Dobro. Dobro! Fekluša, jesi li čuo? Zahvali se bogu Karlu, od sada imaš od mene dvadeset rubalja mesečno. FEKLUŠA (smeteno): Bogami, ja uopšte ne znam… Gospode Bože!... Blagodarim, Karle Eduardoviču. Nemam reči, u ime čitave moje porodice… Udare mu suze na oči. Braća Tile ga gledaju. KARL (bratu, tiho): On je uzbuñen. (Glasno) Pa, onda, doviñenja, Henriče. Laku noć. Večeras ostaješ kod kuće? TILE Ne, imam sastanak. Laku noć, Karl. Vrata se sama zatvaraju.

Karl odlazi. Tile čeka da se zalupe vrata. Podsmešljivo pokazuje grimasom i rukama kako su se vrata zatvorila za Karlom i glasno se smeje. Fekluša ga posmatra sa izvesnim strahom. FEKLUŠA Danas ste pili za ručkom, Henriče Eduardoviču? TILE Ja uvek pijem za ručkom. Da Karl nije moj brat, rekao bih za njega da je budala. (Smeje se) Oni su mi povećali za hiljadu dvesta! Oni govore da sam idealan! Fekluša, oni u banci me se boje! FEKLUŠA (udvorički se smeje): Izvanredno, Henriče Eduardoviču! Čudim se, Boga mi, kako Vi sve to postižete. A, jeste li stvarno opustili dva službenika? TILE Istina. FEKLUŠA Ipak, nekako mi ih je žao. Imaju porodice? TILE Kakav god da sam ali aljkavost ne dopuštam. Oni su zaslužili da budu isterani. FEKLUŠA Henriče Eduardoviču!... A za onih dvadeset rubalja meni, da se niste, možda, našalili? TILE Ti si zec, ti si, jednostavno, plašljivi zec, Fekluša! Ne, ja se nisam našalio i ti ćeš dobijati dvadeset rubalja ali ne zadugo, ne zadugo, Fekluša! (Smeje se) Ti glupaci u banci me se boje. Ja hoću da im ukradem milion, a oni me se plaše! Ja hoću da ukradem milion, a oni govore: “Henrih Tile je besprekoran radnik, on je idealan.” Zar to nije smešno, Fekluša? FEKLUŠA (sumorno) Ne verujem ja u to, Henriče Eduardoviču. Vi to samo govorite da biste me iskušali i ništa drugo, izvinite, molim Vas. TILE Ti smatraš da sam ja tako pošten? FEKLUŠA Ništa ja ne smatram. A uz Vaš talenat, Vi iz banke možete sigurno da posudite ne milion, nego dva, koliko Vam je volja, to Vam tvrdim. Ali… TILE

Da ukradem, Fekluša! Kaži drugarski: da ukradem. FEKLUŠA Još gore: da ukradete! Ali kakvog to ima smisla? Kakvog smisla, Henriče Eduardoviču, u suzama Vas molim, objasnite mi, ne mučite moju glavu, ne limite me! Evo, povisili su Vam za hiljadu dvesta i još će… ne, Henriče Eduardoviču, Vi ste moj dobrotvor ali, uveren sam, Vi se to samo poigravate sa mnom. TILE Ti si glup, Fekluša. FEKLUŠA To sam već mnogo puta čuo, time me nećete začuditi ali, ipak ne verujem ja u taj Vaš plan, Gospode!... I zašto Vi o tome govorite meni, kakav sam Vam ja prijatelj? Vi ste po pameti svojoj ministar, a šta sam ja? Ne, uveren sam, Vi glumite, pozorište izigravate! Nikud Vi nećete pobeći! TILE Ti si glupak, Aleksandrov. Svi ste Vi glupaci i niko od Vas ne zna Henriha Tilea i njegovu ogromnu dušu. Ja imam ogromnu dušu, Aleksandrov! Moja duša živi u dvorcu, Aleksandrov, a ne u ovom glupom stanu gde je dečja soba okrenuta ka sunčanoj strani! Ali, neka, dobro je što je niko ne zna, mene raduje izraz na licu prevarenih glupaka. FEKLUŠA Pa, ja i neću da znam, ne želim, da! Čujete li me, ili ne, Henriče Eduardoviču? Više ne želim. Ja pola godine, od kada ste mi to rekli, ni jednu noć nisam spavao. TILE A zašto bi spavao? FEKLUŠA Kako to “zašto”? Živeo sam bezbrižno… TILE A zašto da spavaš? I ja noću ne spavam, Fekluša! O, ja sam vrlo dugo spavao i sada sam se probudio. Zar ne vidiš sunce koje mi noću sija? To je moje sunce i ja sam se probudio. Henrih Tile koji voli preciznost, koji je stavio na klavir ove glupe note, koji je iznajmio stan na tri godine, na deset, na sto godina – probudio se! Hoćeš li da ti odsviram “Pseći valcer”? Slušaj Fekluša, evo, tebi sviram “Pseći valcer” (Svira isto onako ozbiljno, uštogljeno kao nekada, zatim se smeje) Jesi li čuo? FEKLUŠA Čuo. Danas ste pili za ručkom, Henriče Eduardoviču? TILE Ja uvek pijem za ručkom, već sam ti rekao. Ali, vidim da bi i ti trebalo da popiješ, da bi

osvežio svoj slabunjavi mozak. (Zazvoni) Sad će konjačić, Fekluša. FEKLUŠA (tužno se osmehne): Eto, opet Vam verujem. Kako Vi izgovorite to “konjačić”!... TILE Tiho!... Ivane, donesite nam konjak… ili… neka bude nešto naročito: napravite nam švedski punč. Brzo! Ivan odlazi. Da li voliš švedski punč, Fekluša? FEKLUŠA Švedski punč prosto obožavam, Henriče Eduardoviču, ali u čemu je poenta? Ne vidim poentu. TILE Poenta je u tome da ti pijuckaš konjak i punč dok Henrih Tile svojom aritmetikom vara glupake. I još je u ovome poenta, Aleksandrov, ja te molim da zapamtiš, približno za dve nedelje ja odlazim sa milion rubalja. Tačan datum ti, ipak, neću reći. FEKLUŠA A šta će meni tačan datum? Samo, kako ćete otputovati kada nemate ni pasoš! TILE Imam. Nego, slušaj: juče sam ponovo razmišljao nad kartom železnica i shvatio sam da moj prvobitni plan bekstva preko Stokholma ne bi izdržao strogu proveru – uhvatili bi me već u Stokholmu ili Malmeu. Ja sam strog kritičar, Fekluša, ja sve gledam daleko unapred! Sada imam drugi plan. FEKLUŠA A kakav? TILE To ti neću reći. FEKLUŠA Pa, ionako ništa ne bih zapamtio! Koliko ste mi već tih planova izlagali: čim kažete, ja istog časa zaboravim, i to se zove glava! A hoćemo li i večeras da proučavamo karte? Voleo bih, Henriče Eduardoviču, to je tako zanimljivo da mi prosto zastaje dah. TILE Nećemo. Tiho, dolazi Ivan. Ivan donosi punč i stavlja ga na sto. Ivane, sada možete da idete kući, večeras mi niste potrebni. Laku noć. IVAN

Laku noć, Henriče Eduardoviču! (Odlazi) TILE Pij, Fekluša, osveži svoj slabunjavi mozak. Izvanredan punč. FEKLUŠA Daj Bože da ga osvežim… Danas mi se sinčić razboleo, Henriče Eduardoviču, boginje ili tako nešto, ne znam. Trebalo bi da krenem što pre, a šta tamo da radim? I to mi je neki otac! TILE Večeras ćemo otići u tvoju prljavu krčmicu. Hoću da mnogo popijem večeras, da mnogo pričam i da vidim mnogo ljudi. Ali, ne glupake! Fekluša, znaš li ti da je Jelisaveta dva puta dolazila kod mene i kucala na ova vrata? FEKLUŠA Ne znam. Ma nemojte? Sama? TILE Da. Prvi put je vratio sluga, Ivan, a drugi put sam joj otvorio vrata, pružio sam ruku, ovako, i rekao: “Napolje!” Ona je rekla: “Oprosti.” Rekao sam: “Napolje, glupa Jelisaveto!” I zatvorio sam vrata… FEKLUŠA (pije i smeje se) Žao mi je žena, glupe su. Ali, Vi ste je voleli? TILE Ne! I mi ćemo danas otići u tvoju krčmicu: dopada mi se svet u tvojoj krčmici, Fekluša! FEKLUŠA Molim lepo, idemo, ja sam spreman na sve. TILE I ti mi se dopadaš, Fekluša: sa tobom mogu da govorim kao da sam sâm. Ali, nisam sam, jer ti imaš uši. Ali, ja sam sâm, jer, to su magareće uši! Lukava si ti zverčica, vrlo lukava zverčica, Fekluša. FEKLUŠA Jadna je moja lukavost, šta to govorite! Hteo sam da budem detektiv: Svi bi mi ispred nosa zdipili, a ja ne bih ni primetio. Eh! (Pije) TILE Ne, ti si vrlo, vrlo lukav zec! Vidim ja: smislio si ti nešto svoje, ne želiš ni ti da budeš budala, o, velika si ti hulja, Aleksandrov! Ali, nema veze, moj anñeo me je već upozorio! (Smeje se) Nema veze!

FEKLUŠA Pustite to! A je li istina, Henriče Eduardoviču, da Vi znate red vožnje svih vozova i brodova? TILE Svih. FEKLUŠA Ma je li to moguće! Baš sve! A ja i tramvaj promašim, uvek uñem u pogrešan. I, jesu li stvarno potrebna samo dva papirića da bi se dobio milion? Ne mogu da verujem! TILE Samo dva. FEKLUŠA Kakav talenat! A koji su to papirići? TILE Šta će to tebi, glupi Fekluša: tebi je to suvišno. Ali, upravo za dve nedelje na palubi jednog broda će sedeti izvesni vrlo pristojan gospodin i u njegovom džepu će ležati milion. I, sedeći na nekom brodu, neki gospodin će podići ruku, evo, ovako, pružiće je ka udaljenim obalama i reći će: “Zbogom daleke i glupe obale! Zbogom glupi stanu sa dečjom sobom na sunčanoj strani! I zbogom, neka si proklet i mrtav i sahranjen, Henriče Tile, ljubitelju tačnosti!” Fekluša, da li hoćeš da ti stisnem ruku tako da ti popucaju kosti? FEKLUŠA Neću. Ne volim ja takve šale, Henriče. TILE “Henriče Eduardoviču”, a ne “Henriče”, gospodine Aleksandrov! I ako još jednom primetim da si neuljudan, Fekluša, druže stari, jedini druže Henriha Tilea, neću ti polomiti samo ruku, nego sve kosti. Čuješ? FEKLUŠA Ja to slučajno, Henriče Eduardoviču, zar bih ja to sebi dozvolio? Gospode, zar ja ne uviñam razliku? TILE Odlično rečeno! Daj tu čašu i idemo što pre u tvoj restorančić. Tamo ćeš ti da ćutiš i piješ, dok ti oči ne pozelene, a ja ću da pijem, da se smejem, udaram rukom o sto i pričam o glupom, mrvom Henrihu Tileu. Krećemo! FEKLUŠA (ustaje): Nešto bih Vas zamolio, Henriče Eduardoviču, kad ste već tako dobri. Bogami! Pa, naravno, ja sam oženjen čovek, ali kakava mi je to pa žena! Bogami! Ne bi bilo loše da iz krčme svratimo u jednu kućicu: žene su tamo odlične, čak inteligentne, bogami… A i Vi

biste mogli… TILE Budalaštine i vulgarnosti. Ti si užasno sitan gad, ti si zec, Fekluša. Idemo! FEKLUŠA (dovršava piće) Odmah. pa i ne treba. Ma, nisam ja gad, već jednostavno nesrećan čovek. Onda, i dete mi je bolesno!... Idem. TILE Isključi svetlo. Isključuju svetlo i izlaze. Neko vreme na sceni je tišina. Zatim se tiho otvaraju vrata, čuje se obazrivi šapat i dve senke, slabo osvetljene svetlošću sa ulice, promiču sobom. Uzdržani ženski smeh. KARL (sigurno) Nema nikog. Uñimo. Možeš slobodno da uñeš. JELISAVETA Oh! Udarila sam koleno. (Smeje se) Ti i ja smo kao lopovi… KARL Ne mogu da pronañem prekidač. Čini mi se da je ovde. Pričekaj, Liza, stani, dok ne uključim svetlo. JELISAVETA Ne, nije potrebno svetlo, čekaj. Ja već sedim u fotelji… Ali ne shvatam gde sam to. Ovo je strašno zanimljivo: mi smo baš kao pravi lopovi u tuñem stanu. I oni tako sede u fotelji i razgledaju. Hajde da se igramo lopova, Karl. (Šaljivo, pretećim šapatom) Ubićemo i opljačkati tvog brata, Henriha Tilea. KARL Nemam ni najmanju želju da se igram. Ipak je glupo što sam zaboravio lampu. Gde si, ne vidim te? JELISAVETA Ovde. KARL Ništa se ne vidi. Liza, zaspaću. Još jedna ovakva noć i dan, kakav smo ti i ja upravo proveli, i ja ću spavati u hodu. Neverovatno! Zar ti nisi umorna? JELISAVETA (tiho se smeje) Nisam. KARL

A ja… (zeva) Da li ti nekada dozvoliš svom mužu da spava? JELISAVETA Mužu, da. Baš je zanimljivo to što ništa ne vidimo: nikako da otkrijem u kom uglu sediš. A kakva je soba? Bojim se da je vidim osvetljenu. Bila sam u ovom stanu samo dva puta i on još nije bio završen ali Henrih mi je pokazivao kako će biti namešten. Reci mi – ne, nemoj da uključuješ svetlo – samo mi reci, vise li tu, iznad klavira, dve slike… pričekaj, prisećam se: da, Betovenova glava i nekakav koncert, zar ne? KARL Nema nikakvih slika. JELISAVETA A ćilimi? KARL Nema ni ćilima. JELISAVETA A, da li je fotelja u uglu? KARL Ne znam. Već sam ti govorio da je Henrih digao ruke od stana. I, dosadilo mi je sve to, Liza. Zašto si me dovukla ovamo, zašto ti je to potrebno. JELISAVETA Potrebno mi je. KARL Ako to nije obična glupost, onda je sadizam ili, već, kako se kaže, ja mešam te reči. Meni je, recimo, svejedno ali, jednostavno, nije mi zanimljivo. A ako tvoj večerašnji program uključuje i suze zbog potonulih nada, onda, sluga sam pokoran, odoh na spavanje. JELISAVETA Ti si užasno gnusan čovek, Karl. Čudi me, kako jedan čestit, plemenit čovek, kao što je Henrih, može da ima tako… nemoralnog brata. KARL I zato si ostavila moralnog Henriha i postala ljubavnica nemoralnog Karla? Lepo! JELISAVETA Ti misliš da sam i ja… takva? KARL A, kakav si? Prvo si prevarila Henriha sa mužem, sada varaš i muža i Heniraha sa mnom. Dobro, muž ti je, recimo, budala ali ipak… I, na kraju, ti me još i izdržavaš: to, znaš, nije baš sasvim moralno.

JELISAVETA Upali svetlo. KARL Sa zadovoljstvom. (Traži prekidač) Ti se, Lizeta, bespotrebno ustežeš kada si sa mnom: maločas si tako tragično izgovorila ono “gnusni”… Evo ga! Blesne svetlost. Na fotelji kraj klavira sedi Jelisaveta, zbog iznenadnog svetla sakrije oči obema rukama. Karl ponovo umorno seda, mršti se zbog svetla. Ja sam upravo zato pogodan, jer sa mnom je mogućno govoriti o svemu i raditi sve i razglolitite se… ðavo da ga nosi, ipak su oni ovde srkutali punč: to oživljuje pejzaž. Lapo se smestio gospodin Fekluša – punč! Jelisaveta sklanja ruke sa očiju i sa strahom razgleda prostoriju. Na ušima su joj krupni brilijanti. Ona je lepa. JELISAVETA Karl, ovo je užasno! Karl, ovo je užasno! KARL Jednostavno netalentovano. JELISAVETA Ne! Ovde kao da se dogodio zločin. Ovde je izvršeno ubistvo, a ubica sam ja, Karl! KARL Trice i kučine, ženski nervi… Ali, zaista, oseća se nekakav zanimljiv zadah… Zločin! To je reč koju treba izgovarati oprezno: ona ima magijsku moć. Ah, do ñavola, a vrata? Pa on ima svoj ključ, mogao bi svakog trenutka da se vrati. Idemo! JELISAVETA Pričekaj. Ja gledam. Ja ga volim, Karl. KARL Bez sumnje. Ovi brilijanti su ti sjajni, Liza! JELISAVETA Ja ga volim, Karl. Zašto sam to učinila, to nije bilo potrebno, uopšte nije bilo potrebno. Ja imam užasno mnogo para ali one mi ne trebaju, nimalo mi ne trebaju. Ali tada sam ih želela… ili, možda i nisam? Ne znam. Ne znam, Karl, hoćeš li da ti sutra dam deset hiljada? KARL Hoću. JELISAVETA

Hoćeš dvadeset? KARL Nećeš ih dati, dušice. Nećeš dati ni deset hiljada ali ćeš dati pet stotina rubalja za današnju posetu. Znam te ja dobro, dušice, ali ne žalim se, zadovoljan sam… (nemirno hoda) Liza, nešto počinju nervi da mi rade… (proteže se) To treba nekako rešiti: hajde da se izjurcamo automobilom. Hajde. A, u meñuvremenu, dozvolite da Vam poljubim uši, Vaše neobične uši. JELISAVETA Uši ili brilijante? KARL I jedno i drugo. Ti si takva dušica… JELISAVETA Pusti me! Nemoj! KARL Neću. A, sada drugo! JELISAVETA (podrugljivo) Karluša! KARL (brzo se odvaja od nje, ljutito) Ja te molim!... JELISAVETA Karluša! Karluša! KARL (bledi) Već sam te molio da me ne zoveš tim glupavim nadimkom! Zovem se Karl, a ne Karluša. Molim te da zapamtiš! JELISAVETA (i ona bledi ali nastavlja da se smeje) Kaarluša! Ne, ti si prosto Karluša! KARL (izraz na licu postaje svirep) Ja te… ozbiljno molim! Možeš da me zoveš kako hoćeš, ne ljutim se ali taj nadimak ne podnosim. Čuješ?! I, mene ne bi trebalo ljutiti, zaista me ne bi trebalo ljutiti. JELISAVETA A šta će se desiti… Karluša? KARL (polako) Desiće se to da će bratu Henrihu suditi zbog ubistva Jelisavete. Ja ću te zadaviti. Ućuti!

JELISAVETA (povlači se, šapatom) Karluša, Karluša, Karluša!... KARL (napravi mali korak, isto tako tiho) Prestani! Hoćeš li? Poslednji put… JELISAVETA (krije se iza fotelje) Karluša… Karl ćutke kreće ka njoj. Jelisaveta se povlači ne skidajući pogled sa njega. Odjednom zastane i osluškuje. Tiše! (Uplašeno) Neko dolazi. KARL (takoñe uplašeno) Gde? Tiho. JELISAVETA Koraci. KARL Ne. JELISAVETA Neko je pred vratima. KARL Tiše. Gde je?... Oboje, sa zgrčenim telima, napregnuto osluškuju. Svetlo je upaljeno.Tišina. Zavesa TREĆI ČIN Slika prva Noć. Magla. Obala jednog od peterburških kanala. Vazduh osvetljen uličnim fenjerima mutan je i nepokretan. Jedino je u prvom planu jasno vidljiva gvozdena ograda: iza nje, gde je voda i druga strana obale, kao da je provalija obavijena maglom, nešto bezoblično, iz čega izviruju velike kuće. U nekoliko prozora, razbacanih na šest-sedam spratova, gore noćna svetla, slabe i nepokretne mrlje svetlosti. Kraj gvozdene ograde, polunaslonjeni na nju, stoje i razgovaraju Henrih Tile i Fekluša. Tile puši cigaru.

TILE Ti si pijan, Fekluša, totalno pijan. Oči su ti pozelenele. Idemo. FEKLUŠA Neću da idem. TILE Hoćeš da pozovem kočijaša? Tako nećeš morati da koristiš noge. FEKLUŠA Neću. TILE Daću ti još konjačića. FEKLUŠA Neću. Vi ste pijani. Ja neću u Vaš stan, pustite me. Neću! TILE Ne viči. FEKLUŠA Ja ne vičem. Ćutanje. Pustite me, Henriče Eduardoviču, na kolenima Vas preklinjem. Ako želite, kleknuću, pustite ma. Ili ću opet da vičem. TILE Aleksandrov! FEKLUŠA Neću! Zašto ste me pronašli, Henriče Eduardoviču? (Plače pijanim suzama) Ja sam se sakrio, a Vi ste me pronašli, ja ne mogu više. I ne želim ni u krčmicu, neću ni Vaš konjačić, idem kući, čeka me žena. TILE Ti si pijan, Fekluša. Ne plači, to je glupo. Slušaj, zar si zaboravio šta si hteo da uradiš? Hajde, seti se! Seti se: hteo si da me izdaš kada pobegnem sa novcem i da dobiješ trećinu. To će te učiniti bogatim, obogatićeš se, Aleksanrov! Seti se. FEKLUŠA E, pa, hteo sam, a sada neću. Poludeo sam od Vaših mapa, stomak mi je upao kao u lovačkog kera. Stalno jurim, jurim, jurim, a, gde, ni sam ne znam. Neka je proklet onaj dan kada sam Vas sreo na Nevskom… Obradovao sam se, sreo prijatelja.

TILE Da, to je bio proklet dan, vrlo tačno si se izrazio, Fekluša. Idemo, idemo kod mene, biće nam vrlo lepo. Zar si zaboravio? Upalićemo sve lampice, doneću konjačić… FEKLUŠA Neću da idem. To je moj konačni odgovor, Henriče Eduardoviču. TILE Zovi me, Henrih. FEKLUŠA Neću. Ili bežite odmah sa svojim milionom, ili, neka sve ñavo odnese! Do ñavola! TILE Dobro, pobećiću. Pij, Fekluša, to je konjačić. FEKLUŠA Odakle Vam? (Pije iz flaše) Vrlo dobro. A Vi? TILE I ja ću. (Pije) FEKLUŠA (smeje se) Dobri drugovi! Kada bi Vas videli oni iz Vaše banke, baš smešno, bogami! TILE (i on se smeje) Oni spavaju. Fekluša, i sanjaju kako se Henrih Tile bavi aritmetikom. A Henrih Tile pijucka konjačić sa Feklušom. Obojica se smeju, ljuljajući se. FEKLUŠA Gde smo to? Ovaj most mi nije poznat. Gde smo, Henriče Eduardoviču? TILE Ovo je Jekaterininski kanal. A ovo magla. A to, voda. Hoćeš da pljuneš u vodu? FEKLUŠA Hoću. (pljuje) A ono tamo? TILE To su osvetljeni prozori kuće koja je na drugoj obali. Neko ne spava. I on ne spava. FEKLUŠA A ja mislio da samo mi ne spavamo. Nema više konjačića? Gucnuo bih, Hladno mi je.

TILE Idemo kod mene, daću ti. Tamo stoji jedan okrugli stočić, Fekluša, na njemu konjačić i punčić. Ti voliš punčić? FEKLUŠA (još uvek uporno ali malo slabije) Ne idem. Ili ćete sada pobeći, ili… Zašto ne bežite? Pa kakav ste to Vi lopov, boga mu, časna reč. Evo, ovoga časa ću se baciti u vodu, bogami! TILE Kako si ti jedna lukava, vrlo lukava zverčica, Fekluša. A vi ste vi vrlo lukave zverčice, svi vi želite da budete lukaviji od Henriha Tilea ali neće vam uspeti! On će vas prevariti, Fekluša! Šalim se. Možeš da trčiš dan i noć ali nećeš stići. Potpuno ćeš poludeti, oči će ti postati žute, cvilećeš kraj vrata ali nećeš me stići! FEKLUŠA Moje oči su i sada žute. I Vi ste pijani. TILE Ti si glup, Aleksandrov! Ja ne mogu da budem pijan. Ja pijem evo, ovo (baca flašu u vodu) i to postaje vatra, ono plamti, kao oganj, Aleksandrov. FEKLUŠA Ja bih već sto puta pobegao. TILE O, da. Ti bi već sto puta pobegao, i neka druga budala bi već sto puta pobegla i policija bi već sto puta uhvatila još jednu budalu. A ja trpim. Ja razmišljam i trpim. O, već sam umoran od sastavljanja planova i njihovog rušenja ali uskoro ću imati takav plan koji nije moguće srušiti – i tada ću nestati. Ajn, cvaj, draj – puf! (Duva u prste) Gde je Henrih Tile? Nestao, izvinite, stavio na glavu čarobni šešir i nestao, Fekluša! Možeš li da stigneš priviñenje? FEKLUŠA (žalosno se smeška) Evo, opet kao da sam Vam poverovao. Pravi ste Vi pravcati demon-sablaznitelj, Henriče Eduardoviču! Bolje bi mi bilo da krenem kući, bogami! TILE O, veruj mi, Fekluša, molim te, veruj mi! Moja glava je neobična, ona sve vidi. Ti kažeš, ono je magla, a ja kažem, ne, to su krila na kojima će poleteti Henrih Tile. Ja imam neobičnu glavu, Aleksandrov: dok svi spavaju, ona razmišlja. O čemu razmišlja? O svemu! O, kakve snove sanjam, kako sam ja srećan čovek, Aleksandrov! (Srećno se smeje) Izvini, molim te… gurnuo sam te. FEKLUŠA Sitnica, Henriče Eduardoviču.

TILE Ne, to je nepažljivo. Izvini. glupaci mi govore: “Šta radite po čitav dan, Henriče Eduardoviču, uvek ste sami?” A meni nije dosta noći i dana u kojima mogu da razmišljam! Oni me vode kod veselih žena, kao bolesnika kome treba lek i pitaju: “Da li je dobro, Henriče Tile?” A ja im odgovaram: “Vrlo dobro!” (Smeje se, zagrcne) A ja govorim: “Vrlo dobro! Izvanredan razvrat!...” (Smeje se) FEKLUŠA (takoñe se smeje) Zgodne žene? TILE Ma, ti si glup, Fekluša – zar su meni potrebne sve te žene? Tri rublje i ja sam već razvratnik, glupost! Slušaj, meni je sada trideset četiri godine i ja mogu da živim još toliko… i, neka budem i starac, to nema veze, u Rimu se uvek starci postavljaju za pape, nema veze… I u Americi… ili tamo, gde budem, gde bude taj čovek koji će izaći iz glupe košuljice Henriha Tilea, u Americi ću obrnuti moj milion: o, ja umem sa novcem! Već imam, predvideo sam desetak kombinacija koje će mi za pet godina doneti sto miliona rubalja. Zar to nije lepo – sto miliona? FEKLUŠA Još pitate! TILE Ne, Aleksandrov, to nije lepo ali hiljadu miliona, dve hiljade miliona, to je već lepo! Od toga se već može živeti. I uživati! Imati dvorce, kupovati žene, biti dobročinitelj idiota, imati sopstvenog Henriha Tilea, ljubitelja tačnosti, sa time je moguće uživati! Ja ću uživati, Aleksandrov! FEKLUŠA Ne, neću. Pustite me, Henriče Eduardoviču, golubiću. Zašto ste me uhvatili za ruku, pustite!... TILE Ti moraš da mi veruješ, Fekluša, druže stari! Moraš da me voliš, ja imam neobičnu glavu, o, Fekluša, Fekluša! FEKLUŠA Bogami, volim, jeste, volim! TILE (približava mu se, tiho) Tiho, Aleksandrov: znaš li ti da sam ja Henrih Tile, već zločinac? Da! FEKLUŠA Zar jeste? Konačno, hvala Bogu!

TILE Ti si sposoban da misliš samo o novcu? Ne, nije novac u pitanju. To su žene, to su male devojčice koje uvek šuškaju: “Henlice, Henlice:. to su ubistva ljudi, to je varanje, izdaja, podsmeh, laž, surovost i šta sve ne. Šta još, Fekluša, nije oprobao Henrih Tile? FEKLUŠA (slabašno) Pustite me. TILE Ubrzo, ubrzo će konjačić. Fekluša, ti to voliš. Ili punčić? Mili Aleksandrov, daću ti punčić, o, da, koliko hoćeš. FEKLUŠA Opet punčić? Neću. (grubo) Kako ste stigli da sve to uradite? Lažete, sve to lažete, nemate Vi ni para za sve to. Ne želim da slušam gluposti i gotovo. TILE (srećno se smeje) Ja se pripremam, pa treba sve umeti, sećaš se kako su nas učili u Peteršule. Ja se pripremam, ja slikam, ja sam poznati umetnik, Aleksandrov. I ja sam sve ostvario! FEKLUŠA Pustite me. TILE Ćuti ili ću te baciti u vodu! Ja sam sve ostvario, sve. Oni, evo oni, poznaju samo telo zločina, a ja, Henrih Tile, sam pronikao u njegovu dušu. O, kako dobro poznajem dušu ubistva! FEKLUŠA Pozvaću žandara! TILE Ućuti, budalo! FEKLUŠA (glasno) Ža… Tile mu zapuši usta. Mala borba i ćutanje, čuje se samo uplašeno disanje Fekluše i teško disanje Tilea. TILE Ja sam se samo šalio, to je zaista glupo, Aleksandrov. Šalio sam se, razumeš? I više nećeš da vičeš, zar ne? FEKLUŠA Neću. Zbog nečega sam se uplašio.

TILE Pa da, da: pomislio si da ja govorim ozbiljno i uplašio si se. Nemoj tako da drhtiš, nemoj da drhtiš, ne treba. Ti si siroti zec, Fekluša, a ja vuk, zar ne? (Smeje se, pokušavajući da izgleda dobrodušno) A ja sam vuk, zar ne? FEKLUŠA Ja Vas mnogo volim Henriče Eduardoviču, Vi ste moj dobrotvor, kako mogu da vičem? (Zajeca) Pustite me, strašno mi je hladno, mogu da se jako prehladim! TILE Da, da, nekakva vlažna izmaglica, mogao bi da se prehladiš, mili Fekluša. Tvoje zdravlje je tako nežno, mili Fekluša. Nemoj da drhtiš, nemoj, odmah krećemo. Možeš li da hodaš ili da još malo pričekamo? Pričekaću. FEKLUŠA Odmah ću ja. TILE Oh, kakva glupava, mala zverčica. On drhti. Ali mi ćemo se ogrejati vrelim punčićem, vrlo vrućim punčićem i, zatim ćemo svirati! Želiš li da sviramo, Fekluša?! FEKLUŠA Želim. Neko dolazi, Henriče Eduardoviču, pustite moju ruku. TILE (smeje se) To je vilenjak, Fekluša: “Ocu svome, uz drhtaj, dečak doñe”… Ko to ide? Ko to plaši mog zečića? (smeje se) To nije ništa, to je dama sa velikim šeširom. To je prekrasna dama za pet rubalja, hoćeš li da večeras budeš Don Žuan? FEKLUŠA Ne, ne treba. TILE Ne, treba, ti to želiš, jako želiš, sam si govorio. Pa, nasmeši se, nasmeši se, Aleksandrov, ti si junačina! Iz magle izroni ŽENA sa velikim šeširom i mokrim, opuštenim perjem. Dobro veče, prelepa damo. Dozvolite da vas upitam, zašto sami šetate po ovako lošem vremenu? Dama ćuti i posmatra. (Uz smeh) Nemoj da ćutiš, Fekluša, treba da budeš ljubazan kavaljer. Pitaj je. Ti si noćas Don Žuan! FEKLUŠA Šta da pitam? Ne bojite se da šetate sami, madmazel?

TILE (smeje se) On kaže: “Ne bojite se da šetate sami”! Pa? Sada čujmo odgovor prekrasne dame. Pa? Žena se smeje i pravi gest rukom. ŽENA Zdravo, drugari. Smejete se? Što stojite tu kraj kanala. Čekate mene? TILE Pita da li čekamo nju. Pa, Fekluša, odgovori joj. Ona je vrlo mila dama. FEKLUŠA Šta da joj odgovorim, baš ste Vi neki čudak, Henriče Eduardoviču! Treba da uzmemo fijaker i gotovo! Još da joj odgovaram! TILE (oduševljen) Prava junačina! Junačina! Obojica se smeju. Žena im se, razmislivši, priključi. ŽENA Jeste li pijani? Zašto stojite kraj kanala? A ja ozebla, idem kući. Koliko je sati? FEKLUŠA Srećnici ne broje sate! Henriče Eduardoviču, to su moje reči. Srećnici ne broje sate! Kikoće se, Tile takoñe, lupkajući ga po ramenu. ŽENA A ako ste takvi srećnici, uzmite i mene, i ja sam srećnica, života mi! Prijateljice me baš tako i prozvale “Ženjka Srećnica”. Ja donosim sreću svakom koji me… Svi me ’fale. Idemo, što stojimo tu, kokoška na mom šeširu se plaši kiše. FEKLUŠA (kikoće se) Srećnici ne broje sate. Šta? A šta si ti mislila, Ženjočka. Pa, tebi pričam. TILE (odobravajući) No, no, Fekluša, raspojasao si se. Trebalo bi da pitamo prekrasnu damu: “Koja je Vaša cena? Koliko košta?” ŽENA Ma kakva cena, govorite gluposti. Idemo i gotovo. TILE Fekluša! To je nju Henrih Tile pitao: “Koja je Vaša cena? Koliko košta?” Uvek se bojao da će biti skupo!

ŽENA Ma, otkud skupo… TILE (smeje se) Pa da, on se bojao! Ali mi se ne bojimo i uzimamo vas, Srećna ženo, sada smo i mi srećni. FEKLUŠA Gotovo! Ona mi se dopada, Henriče Eduardoviču, uzmite je. Ženjočka, a ti voliš konjak? TILE A gde me vodite? Ja se bojim tuñih mesta. FEKLUŠA Mi smo dobričine, Ženjočka, ne plaši se. Henriče Eduardoviču, da je uzmem pod ruku? Ženjočka, Vašu ruku. U-u, kakva ručica! TILE Pa ti si pravi Don Žuan! Idemo. Ja ću biti vaš pokrovitelj, krenite, dečice draga, ja ću za vama! Kreću. Tile iza njih. ŽENA Gde ćemo? FAKLUŠA Da li me voliš, Ženjočka? Ja sam dobar… Kej je prazan. Noć. Magla. Zavesa Slika druga Nastavlja se ista noć Kada se, posle brze promene, podigne zavesa, vidi se ona ista nepokretna, mrtva, nedovršena soba sa belim mrljama one iste praznine. Ali soba je jarko osvetljena, na stolu su konjak i voće, za stolom sede i piju TILE, FEKLUŠA i SREĆNA ŽENA. Popijeno je već mnogo, na stolu nered. Pijani fekluša je bez sakoa, u prljavoj košulji i pocepanom prsluku. Ženin dekolte je poluraskopčan ali još uvek joj je na glavi veliki šešir sa mokrim perjem. tile ih poslužuje. TILE Popijte još jednu čašicu, Ženja, molim Vas. I pojedite ovu krušku.

ŽENA Mersi, malo mi je neprijatno. Gostite nas, a sami ništa ne pijete! TILE Ne, pa i ja pijem. Molim vas, u vaše zdravlje, Srećna Ženo! FEKLUŠA I ja! ŽENA Napiću se. Pa, u zdravlje onoga ko voli nekoga! Piju. Gricnuću limunčić. A, kol’ko plaćate stan? TILE Hiljadu dvesta. ŽENA Sa pazikućom? TILE O, da! Sa pazikućom. ŽENA Nije skupo i mesto je dobro. Šta je? Što me drmusaš? FEKLUŠA Ženska, skini šešir! TILE Fekluša, fuj! Ti si nepažljiv prema dami, moraš da joj se udvaraš, a ne da je drmusaš. Fuj! FEKLUŠA Neka skine šešir, recite joj. Ženska, skidaj šešir! ŽENA Zakačio se za moj šešir! Neka se osuši, rekla sam ti, na glavi se brže suši, sigurno nećeš ti da mi kupiš nov. TILE I vučeš za kosu! ŽENA Ma, nije bolelo. Mi ozbiljno razgovaramo, a on navalio… Nije to skupo, hiljadu dvesta, čak je jeftino. Šteta što ne izdajete sobe pod kiriju, žalos’ je da bude prazne. Budu

prazne… ah, opet ste sipali, baš ste brzi ! TILE U vaše zdravlje! ŽENA 'Fala bogu, zdrava sam k’o konj! Ne, bogami, šteta da budu prazne. I lepe sobe, svako bi uzeo, zar ih je malo kojima treba, a one stoje prazne. Zalepite na glavnom ulazu zelenkasto papirče: “Izdaju se dve sobe”… TILE I, uz to, sa prozorima na sunčanoj strani, to je veoma važno. ŽENA Pa da, na sunčanoj strani. Napišite i zalepite, pazikuća će zalepiti, ne morate ni prstom da maknete. A imate li kuvaricu ili se hranite u restoranu? TILE U restoranu. Sa kuvaricom, znate, uvek je neka gužva, neprijatnosti… ŽENA Kakvih sve ima, još kako! A što vi muškarci ne znate da živite, smešno mi da vas gledam! TILE Još jedna čašica. ŽENA Merci, da ne bude mnogo? Gricnuću limunčić. Opet ti? Uh, al’ si navalentan, šta ti je? FEKLUŠA Ti si došla sa mnom a ne sa njim. Zapovedite joj, Henriče Eduardoviču. Tile i Žena se smeju. ŽENA Ma, sa tobom, sa tobom, sa kim bih drugim! ‘Ajde, daj ustašca da te poljubim, nemoj da se duriš. FEKLUŠA Neću. Ti moraš da me voliš, čuješ li? TILE On je ljubomoran, Aleksandrov, nisi valjda ljubomoran? ŽENA

Znači, ti si jedan ljubomorko! Ah, ti, vragolane! TILE On je vrlo ljubomoran zeka! ŽENA O?! Ah, ti si ludica, Feklušenjka. Gledaj, evo i drug ti se podsmeva, misli, kakav glupan, a još i bradu ima kao jarac. U-uh, ti, jarče! (Vuče Feklušu za bradicu, on se zadovoljno cereka). FEKLUŠA Pusti! Ženjka!... ŽENA E, baš neću da te pustim! ‘Oćeš li još da budeš ljubomoran? ‘Oćeš da budeš ljubomoran? Pravi si zeka. Eto, malko sam se našalila, sad mogu da popijem jednu. Pij, Feklušenjka! TILE Ona te voli, Aleksandrov. ŽENA Naravno da ga volim, baš je veseo. Vidi ga, što, bre, prosipaš po stolnjaku? Prosipaš, a posle neko treba da pere za tobom, pazi šta radiš, nije lepo. Isprosipali smo vam ovde, pardoniramo. TILE Nije to ništa. Probajte ovu krušku, molim vas. Zašto ti ne jedeš, Fekluša? Jedi. FEKLUŠA Jedem. On je jako dobar, Ženja, jako, jako dobar, zar ne? ŽENA Oni nas nutkaju, a sami ne piju. TILE Ali, molim vas! FEKLUŠA Ja vas mnogo volim, Henriče Eduardoviču! Ja ga mnogo volim, Ženjočka, on je dobar, ja ga odlično poznajem. Čim kaže: “Aleksandrov!” ja se tu stvorim. Od njega ne možeš pobeći, ne… ŽENA Uh, zaboleše me leña od sedenja. Mogu li da se opružim na divanu, mekše je? FEKLUŠA

I ja! TILE Naravno, molim Vas! Aleksandrov, zar nećeš pomoći dami? ŽENA (pijano se smeje) Sad ću ja da raspremim sto. Bogami, baš sam prava glupača! Za druge ne znam, a ja, kad se napijem, odmah navalim da perem sudove, noževe, viljuške! Da pukneš od smeha! Nešto properem, a gomilu porazbijam! TILE Ako Vam to predstavlja zadovoljstvo… ŽENA Šta Vam je, pa još nisam pijana! Oh, baš je dobro. (Seda na divan) Šta je bilo, zečiću, sedi, ispričaću ti bajku. Živeo jednom jedan zeka, uši dugačke, oči k’o u mačke… Golica Feklušin dlan, on se smeje i otima ruku. tile ih izdaleka posmatra, njegovo ćutanje im se čini kao njegovo odsustvo. FEKLUŠA Da li me voliš, Ženjočka? ŽENA Ma, volim, volim, šta ću! Živeo jednom jedan zeka… FAKLUŠA Prozebla si? ŽENA Sad sam se ugrejala, bila sam skroz iskisla. Čekaj da skinem šešir, dojadio mi, ñavo ga odneo. I perje! Ja, mili, od pet špartam po keju… kako da ne iskisneš! FEKLUŠA (smeje se) A ja imam petoro dece i žena mi je opet noseća… Bogo moj!... ŽENA (i ona se smeje) Ah, ti, pravi si zec! Šta će ti toliko? Ja sam imala jedno, pa sam i njega bacila u ñubre, a ti petoro! Devojčice? FEKLUŠA Tri devojčice a jedan dečak je umro. Saša. Koliko je to ukupno. ŽENA Naravno, devojčice, to nije loše. A moj bio dečačić, slabunjav, nedonošče…

FEKLUŠA Ne, izračunaj! ŽENA Što da računam, čudnog li čoveka! Naš‘o zanimaciju, da na prste sabira sopstvenu decu. Pusti to! FEKLUŠA Nisi u pravu, Ženja. Uvek je korisno računati, inače zaboraviš. Čekaj, pitaću njega… Henriče Eduardoviču, koliko ja imam dece? Tile je sklopio oči, čini se da spava. ŽENA Izgleda da je zadremao, tiše… Neka dremne. FEKLUŠA A ti ga se bojiš? ŽENA A što bih ga se bojala? To ste Vi nepažljivi, oni su veoma fini, pažljivi, oni mi se veoma dopadaju. Tiše, neka spava. FEKLUŠA Eto, on ume da računa, kako samo računa!... On ima milion! ŽENA Ma šta pričaš! FEKLUŠA (smeje se) Ja to namerno, i ja sam lukav. On je mislio da se ja krijem, a ja… On je pametan, a opet je budala, velika budala. ŽENA Pametniji od tebe. Koliko si pametan, daj da vidim?... FEKLUŠA Ja sam ga prešao. (Smeje se) On je mislio da se krijem a ja sam svake noći stajao pod njegovim prozorima. Pronjuškao sam sve njegove tragove, neće mi pobeći, neće! ŽENA Ne deri se. FEKLUŠA Ja ne vičem. “Aleksandrov”! Zapamtićeš ti Aleksandrova, propištaćeš mi ti! Ja mogu i da plačem, mogu i da igram, ako hoću, takav sam ja. Eto, podići ću ruku na sebe, pa onda

traži Aleksandrova! “Aleksadnrov!” ŽENA Melji, melji, niko ti ne brani. FEKLUŠA Ne, ja ne meljem a ti ne smeš sa mnom tako, dobićeš po njušci! ŽENA Kakav opasan zeka! FEKLUŠA Ne, ja nisam zeka. Ja sam čovek. To je on od mene napravio zeca, a ja sam čovek, nemam previše sposobnosti ali sam čovek. U meni kuca srce, ja verujem u Boga, a on ne. Kakvo pravo on ima? (Plače) Ja ne mogu više! ŽENA Eto ti ga sad! Šta to ne močeš? FEKLUŠA (plače) Ne mogu više… ŽENA Prestani, dosadilo mi je. Inače ću zaspati, čuješ? FEKLUŠA Poljubi me. ŽENA Čas plače, čas hoće da ga ljubim. Evo! FEKLUŠA Neću. Imaš kriv nos, zašto si došla sa krivim nosem? Gubi se odavde! ŽENA Ti se gubi! Ma nemojte! Nisi me ti doveo, ti se čisti! Zekan pogani! FEKLUŠA Ženjočka!... TILE (glasno) Aleksandrov! Hoćeš li još konjaka? No, no, nemoj da se tučeš, Aleksandrov! I ne maši rukama! FEKLUŠA Ne tučem se ja, to ona…

TILE Malo ste se posvañali? Nije to ništa, proći će. Popijte konjačić. Srećna Ženo… FEKLUŠA (smeje se) Nos joj je kriv, Henriče Eduardoviču. Ah, ñavo nam je doneo! ŽENA A ko je tebe? (Ljutito stavlja šešir na glavu) TILE Ah, kako te nije stid, Aleksandrov, vreñaš našu gošću! Ne, to nije lepo, Fekluša, kakav si ti to muškarac? FEKLUŠA (smeje se) Nju je ñavo doneo! TILE Ako je tako, ti treba da mu budeš zahvalan, Fekluša, a ne da se ljutiš! Kada bi meni ñavo doneo takvu ženu, ja bih mu rekao: “hvala”. I stegao bih njegovu dlakavu, čestitu ruku. (Kikoće se) O, da, bila bi to čestita ruka! Ili ti misliš da ñavo ne može da ima čestite ruke? Šta vi mislite, Ženja? ŽENA I ñavola ima svakojakih, ne samo ljudi. TILE (svečano) Čuješ li, Aleksandrov, glupače? Pij, osveži svoj slabunjavi mozak. Pijte, Ženja, pijte više, pijte brže: uskoro će se oglasiti petlovi! Moja noć uvire, a ja nisam odsanjao ni jedan san. Pijte brže, gutajte oganj! Evo, ja, Henrih Tile, gutam oganj. Gledajte, ajn, cvaj, draj! (Naiskap ispija veliku čašu konjaka) FEKLUŠA I ja! Gledajte, Henriče Eduardoviču, i ja! Ispija i zakašlje se, Žena se smeje i lupa ga po leñima. ŽENA I vi, takoñe! TILE I on! I svi mi! Pijte brže, molim vas, moji dragi gosti, zaista vas molim: pijte brže. Noć brzo prolazi ali mi moramo biti još brži: jurimo kao besni konji! Da li umeš da ržeš kao konj, Fekluša? FEKLUŠA Umem. Koliko je sati? Sutra moram na posao.

TILE Kakav posao? Ti si poludeo, Aleksandrov, o kakvom to poslu govoriš? Ti si zaboravio, Fekluša, zaboravio si, druže stari, da radiš kod mene. FEKLUŠA Napio se Fekluša! (pije) Pij, Ženja! ŽENA I poje, bogami! (smeje se) Navalili smo, kao da je požar! Piju, glasno se kucaju. TILE Ženja, poljubi Feklušu, Fekluša, poljubi Ženju. ŽENA I pijemo i ljubimo se… TILE Požurite. Želim da vidim kako zaljubljeni muškarac ljubi zaljubljenu ženu, zamislite ja to nikada nisam video! Pa?! FEKLUŠA Pa? ŽENA (ljubi i smeje se) Evo. Stvarno. Hristos voskrese! TILE Ne, još jače, još vatrenije! Aha, tako! ŽENA (kroz smeh) Pravi čudak, nije video kako se radi. Sad smo, ti i ja, zeko, k’o muž i žena, tri puta smo se cmoknuli. Šta, još bi? Pa, ljubi, samo obriši brkove. FEKLUŠA Ja te volim. TILE Dobro? O, znam ja još jednu cakicu, ludo ćemo se smejati. Pričekajte još minut, minut! (Brzo odlazi u spavaću sobu) ŽENA Pijana sam, zekonjo, čitava soba mi igra pred očima. (Smeje se) Šta li je to smislio, baš je umiljat!

FEKLUŠA Još me ljubi. Meni sve igra, baš smešno! ŽENA Ne, dosta je bilo. Bolje daj da te pomilujem po glavi… I kosica ti je retka, k’o u zekonje, vrane mu počupale. Jesu li te vrane počupale, zekonjo? FEKLUŠA Vrane. Sa donekle izmenjenim hodom ulazi našminkani Henrih Tile: na glavi mu bela perika sa ćelom, široka riña brada, obrazi jako narumenjeni. Zaustavlja se i ćutke gleda iznenañenu Ženu i Feklušu. ŽENA Ko je to? Slušajte vi… FEKLUŠA Dozvolite, ovde nema nikoga… Ko je to? Šta gledate (uplašeno zove) Henriče Eduardoviču, ovde je neki… Tile se pobednički smeje. TILE (iskvareno izgovara) Hteo bih da znam da li je Henrih Tile kod kuće ili je već pobegao? Ja sam Englez, ser Edvard Tomson. Ja sam riñ. FEKLUŠA Kako da Vas prepoznam? I figura drugačija… Riña brada! (Cereka se) ŽENA Pa još ćelav! Gospode! A šta će Vam ćela? TILE Gledajte! (Izmenjenim hodom, kao Englez hoda po sobi) FEKLUŠA Čudo, potpuno drugi čovek! Ništa ne razumem, poludeo sam. Jeste li to Vi, Henriče Eduardoviču? TILE Ja sam. Ja mogu da promenim hod, mogu da promenim glas i sve drugo. Svake noći oblačim ovaj kostim, posmatram se u ogledalu, sam hodam po sobi. Ja učim, Aleksandrov – jesi li me sada razumeo, glupane?

FEKLUŠA To je pravo čudo, Ženjka, vidiš li? Malo je ruku da mu poljubiš, eto šta ja kažem! TILE (promenjenim glasom) Želite li da slušate muziku, mnogopoštovani gospodine Aleksandrov, i Vi, prelepa damo? Ja sam muzičar i Vama sam na usluzi. FEKLUŠA Hoću, hajde! Ženja, muzika! TILE Ja sam poznati muzičar. Slušajte, Fekluša, evo, odsviraću vam “Pseći valcer”. Slušajte! (seda, svira uobičajenim, sada još više naglašenim pedantnim manirom, objašnjava) To pleću psetanca. Mali, dobri psići! Ti-ta-ta!... FEKLUŠA Psići?... TILE Tako je. Tako. Njih vuku za povodac, mame ih komadom šećera… ta-ta-ti-ti… I oni podižu šapice, tako, tako! Igraju, mala, glupava paščad. Tako! Tako! FEKLUŠA Još! Molim Vas, samo još malo! ŽENA Još! Još! TILE Ne. Dosta. (Brzo se odmakne od klavira, besno posmatra Ženu i Feklušu, lupa nogom) Ko sam ja? O, glupaci! Meni će svirati najbolji svetski muzičari, a ja ću stati nogom na tu glupu violinu, zdrobiću je i reći: “Dosta! Vaša glupa muzika je pod mojim nogama, dosta!” Najlepše žene će pasti pred moje noge i ljubiće blato sa mojih potpetica, a ja ću nogom stati na prekrasna, gola prsa i reći: “Dosta” i ona je smoždena ali još uvek ljubi ranjenim ustima. “Dosta!” povikaću. “Dosta, glupa, beskorisna, nedostojna… ništarijo!” … (Iz sve snage udara po klaviru) ŽENA Oh, nemojte! Bolje muziku! FEKLUŠA Nemojte, Henriče Eduardoviču! Bojim se! Bolje svirajte, psići. Neka opet psetance… TILE Psetanca?

ŽENA Psetanca! FEKLUŠA Da! (Srećno se smeje) Kako ih ono za povodac, a oni šapicom, šapicom! Voleo bih! (Lupa nogama) TILE Šapicom? FEKLUŠA Da. Voleo bih! ŽENA I FEKLUŠA (mole) Psetanca!... TILE (seda za klavir, promenjenim glasom) Slušajte! Ja sam poznati muzičar, i, evo, odsviraću vam “Pseći valcer”. Igrajte! Svira “Pseći valcer”, Feluša pruža obe ruke, imitira pseto koje igra, gipko se vrti u čarapama, pleše. Pridružuje mu se Žena, podigla obe ruke, meko se okreće, kao u snu, i lice joj je tako ozbiljno i usredsreñeno. Okrenuvši ka njima riñu glavu i našminkane obraze, Henrih Tile se smeje pokazujući bele zube, gleda ih i svira. Zavesa ČETVRTI ČIN Isti dekor. Veče U sobi je troje: JELISAVETA, KARL i FEKLUŠA. JELISAVETA Htela bih da vidim i ostale sobe. Ne znam da li je to u redu. KARL Zašto ne bi bilo? Razgledaj ako ti to pričinjava zadovoljstvo. A gospodine Fekluše ne moraš da se ustežeš, mi smo sada prijatelji. Ali, vidi kako sam se ugojio, Liza, primećuješ? JELISAVETA Da.

KARL To je već neuljudno. Prošle nedelje sam dobio pola funte, bez obzira na gimnastiku i planinarenje. Trebalo bi uzeti mesara. Gospodine Fekluša, šta to radite kada ste tako tanušni, uskoro ćete ličiti na fakira! FEKLUŠA Šta? Da, oslabio sam. KARL Oslabio! Koliko imate kilograma? FEKLUŠA Šta? Ne znam, Karle Eduardoviču, nikada se nisam merio. KARL Liza, zar naš drug, gospodin Fekluša, ne liči na ludaka koji je utekao čuvarima? Pa, zašto sada ne ideš da pogledaš, Liza? Idi, mi ćemo malo da proćaskamo. Šta gledaš? JELISAVETA Karl, nije moguće da je prošlo godinu i po dana od kada smo ti i ja ovde bili? Pogledaj, one iste note. KARL Da, Henrih je konzervativan. Verovatno je prošlo, ja, uistinu, ne znam. I, uopšte, Liza, ja ne shvatam čari srceparajućih uspomena, u tome sam Evropljanin. A Rusi, kao da ni ne žive, već se neprestano sećaju, bilo o čemu da pišu ili govore, to uvek liči na uspomene. JELISAVETA A Henrih? KARL Henrih? Na kraju krajeva, ja malo poznajem svog brata Henriha… Mada sam ubeñen da bi, kada bi sada došao, izbacio i tebe i mene, bez obzira na čari srceparajućih uspomena. FEKLUŠA Oni neće još skoro doći. Ja poznajem njihove navike. KARL Još bolje, ni malo ne želim da se prepirem sa Henrihom. JELISAVETA Meni je u meñuvremenu umro muž, umrlo mi je dete, a ovde je sve isto. Evo, ovde će biti Betovenova glava: kada će biti? Karl, pogledaću one sobe. Brzo ću. KARL Idi. Prekidači su kraj vrata, lako ćeš ih pronaći. Idi, dušice. Gospodine Fekluša, sedite

malo bliže. Jelisaveta izlazi. Fekluša seda kraj Karla. I, tako gospodine Fekluša? Ali zašto od vas tako zaudara na prokislo pivo, vi uvek nešto izmislite! I, jeste li bolesni ili pijani: zašto ste se tako izbečili na mene? Pa, gospodine? FEKLUŠA Gotovo je. KARL Šta je gotovo? FEKLUŠA Osiguran. Na sto hiljada, kao što je bilo rečeno. KARL (pridiže se) Tako. A gde je polisa, kod brata? FEKLUŠA Biće uskoro i polisa. Obećao je, ovih dana. Istinu Vam govorim, Karle Eduardoviču. KARL Tako znači. (Hoda) Ne! Ne. Vi lažete, gospodine Fekluša, lažete, vidim ja! Vi ste totalno nepodnošljiva budala, Aleksandrov, zašto lažete? Čudan čovek, ne shvata šta mu je od koristi i još laže. Ili Vam je žao onog konjaka koji ispijate sa mojim bratom? Ali Vi ste se već sasvim propili, trebalo bi Vas smestiti u santarijum, oči su Vam kao u psa kod koga počinje besnilo. Mi Tileovi možemo mnogo da popijemo, to nam je sjajna nasledna crta ali Vam to ne savetujem. FEKLUŠA Ja već ceo mesec ništa ne pijem. Dosta je bilo! KARL Zvuči prili čno ubedljivo za Feklušu ali zašto Vam je pogled tako unezveren? I šta Vam se dopada kod brata Henriha? On Vas tretira kao propalicu. Ili ga možda želite, da i Vi možda nemate ljudska osećanja, gospodine Fekluša? FEKLUŠA Da, i žao mi ga je, zašto da ga ne žalim. KARL Fuj, Aleksandrov! Ostavite te priče! Čak mi je neprijatno da slušam! Na kraju, otvoreno ću Vam reći: Ja sam pomalo lekar i predviñam da za godinu dana ni jedna ustanova neće hteti da preuzme brigu o Henrihu. Kod njega su se pojavili izvesni simptomi koji mi se ne dopadaju, ja se bojim za njega.

FEKLUŠA Za nedelju… za dve nedelje stiže polisa. KARL Da Vam verujem? FEKLUŠA Da. KARL I imajte u vidu, gospodine Fekluša, da ja lično nisam naročito zainteresovan. Ne živim loše, a uskoro ću se, to je za sada tajna, verovatno venčati sa Jelisavetom. A znate li Vi koliko ona ima para? A cedulju, naravno, niste pripremili, sa Vama je nemoguće raditi, Aleksandrov! FEKLUŠA Ne. Pripremio sam cedulju. KARL (čita) “Molim da nikoga ne krivite za moju smrt. Testament ne postoji. Slugi Ivanu predati po sto rubalja. Henrih Tile”. Tako. To ste Vi sami smislili pet stotina rubalja za Ivana? FEKLUŠA Sam. KARL Ne, Vi ste zaista genijalan prevaran: povlačim sve neprijatnosti koje sam Vam bilo kada rekao. Poznajem Henrihov rukopis, ovo je biser! Izvanredno! I papir je njegov? FEKLUŠA Njegov, iz stola. Dajte cedulju. KARL Koliko Vam je godina Fekluša, četrdeset? Pa moram da Vam kažem da ste četrdeset godina bili balvan! Takav talenat zakopati u crnu zemljicu! Strašna glupost, gospodine Fekluša, sa takvim talentom za falsifikovanje rukopisa, odavno ste mogli da steknete imetak. Glupo. FEKLUŠA Vratite cedulju. KARL (stavlja cedulju u buñelar) A to neće moći tako, nestaško. Kada pokažete polisu, tada ćete dobiti svoje delo, do tada će ono biti u sigurnim rukama. Komprene, gospodine Fekluša?

FEKLUŠA (koleba se) Pa dobro. Vi ste takoñe veliki hohštapler, Karle Eduardoviču. KARL (ravnodušno) Pomalo. Treba nekako živeti, Fekluša, novac ne leži na ulici. Dajte mi milion i onda zahtevajte poštenje, a da se mučim u fijakeru dok Vi uživate u automobilu, hvala lepo. Ali, čuvajte se jedne stvari: gramzivosti… to je ono što uništava našeg brata. A evo i Lizočke. Pa, kako je, Lizet, jesi li pustila suzicu? JELISAVETA Karl, to je užasno. KARL Šta je bilo, Lizet? Utvare? JELISAVETA Nemoj da se smeješ. Jedna soba je samo do pola oblepljena tapetama, smeće, kreč, paučina, kakva je to soba? Zaboravila sam, šta je on tada govorio… kakva je to čudna soba? JELISAVETA Ne znam, Henrih ima puno nezgodnih fantazija. Čini mi se da je to dečja soba… (Smeje se) Za našu? neroñenu decu, Lizet! FEKLUŠA Da, dečja, Henrih Eduardovič su onda, u zanosu, zapovedili da se ta soba ne dira, a onda su, verovatno, zaboravili. JELISAVETA Izañi, Karl, i povedi sa sobom Aleksandrova, hoću da ostanem sama. Nije ti teško? KARL Nimalo. Idemo, gospodine Fekluša, proćaskaćemo. Vi ste danas zanosni, kao nevesta, Fekluša i ja sam zaljubljen u Vas. Posle pozovi, Liza. Izlaze. Jelisaveta je sama, u rukama drži maramicu od čipke. Na ušima veliki brilijanti. JELISAVETA Kako je to čudno: prošle su već tri godine, umrli su i sahranjeni i muž i dete, a ovaj stan me sve vreme čeka. Ko sam ja? Ja sam Liza. Namerno sam doputovala iz Moskve… Tada sam doputovala iz Moskve i došla kod Henriha, a njega nema kod kuće, i ja čekam. Tada sam mogla pravo da ovde uñem i da čekam. Henriče, ja te čekam! Tišina. Henriče, ja te čekam. Tišina. Jelisaveta plače. Ja te volim, Henriče! Spremna sam da celivam sto za kojim sediš, da celivam pod po

kome hodaš, da celivam sobu u kojoj ja sama nisam želela da živim. Sama? Ne znam. A ko drugi, nego ja sama? Ja te volim, Henriče. Kunem se svemogućim Bogom, volim te, Henriče, i nikoga osim tebe nisam volela, nikoga osim tebe nisam zvala, osim tebe! Ti si jak i ti ne praštaš: izbacio si me na ulicu kada sam pokucala na tvoja vrata: “Gubi se!” rekao si mi i zalupio vrata. I ja sam otišla. Ja te volim, Henriče! (Plače) Zašto si tako tužan, Henriče, ako me više ne voliš? Juče si lutao obalom i mislio da si sasvim sam, a ja sam te pratila u kočiji i potajno posmatrala tvoj odraz u oknu fijakera: bio si tako tužan! I ja sam se zaljubila u tebe, kao devojčurak, a ti si mislio da si sam, tužno si išao nikoga ne videći. Možda si i ti plakao, Henriče? Možda si i ti mislio na neroñenu decu! O, kakve užasne reči: “neroñena deca”! Ko se nije rodio? Ko nije ugledao svetlost? Koga su ovde čekali i nije došao? Ko se nije rodio? Ko nije došao? Henriče! Henriče! Ćutanje. Bože, učini tako da moja duša ostane ovde zauvek, da postane vazduh koji ga grli! On će doći, pogružen čemerom, i, odjednom, biće mu toplo, osmehnuće se i reći: “Zašto je tako lepo u ovoj sobi? Kako je lepo! Ko me to ljubi? Jesi li to ti, Liza? To si ti, Liza!... (Plače) Tvoja majka, koja je odavno umrla i zbog toga ne može da me prokune, tvoja majka te je učila da sviraš: bio si majušan i ona je sama postavljala tvoje prstiće na dirke, tada si imao tako sićušne prstiće. Kasnije si ti svirao meni, sedela sam, eto tu, svirao si želeo da se smejem, a mene su, odjednom obuzeli nekakva tuga i strah i, namah sam počela da mrzim i tebe i tvoj stan, mrzela sam tvoju majku, bilo mi je čemerno i strašno! tada ništa nisam shvatala, otputovala sam u Moskvu, a sada znam: ti si svirao o neroñenoj deci, tvoj smeh je bio jad, Henriče, zašto si mi svirao? Ko se nije rodio? Ko nije ugledao svetlost? Koga su ovde čekali, čekali, čekali i nije došao? Henriče! (Plače) Ja te volim, Henriče! (Plače, klekne i spusti glavu na dirke klavira. ustaje, popravlja frizuru i kao da briše nešto sa čela. Zove) Karl! Ulaze FEKLUŠA I KARL. KARL Pa, je li vreme da se ide kući? Vreme je. ðavo će ga znati šta je to, Liza, maločas sam se hvalio Fekluši svojim zdravljem i, odjednom, osećam lupanje srca! Šta misliš, nije valjda srčana mana? JELISAVETA Ne bih rekla. Idemo. Do viñenja, Aleksandrov. KARL Ni ja ne bih rekao da je mana ali je strašno neprijatno. Ne, doñavola sve, sutra na masažu! Zbogom, Fekluša, i molim vas da me ovih dana ne uznemiravate, ja ću se odmarati, navratite za nedelju dana. Ili, još bolje, poslaću vam poruku kada da doñete. JELISAVETA Idemo već jednom, Karl? KARL Ma, pričekaj! Ja tebe čekam po dva sata, možeš valjda da me sačekaš minut! Znači,

zapamtite, Aleksandrov, poslaću poruku kada da doñete. Samo, da sve bude spremno, shvatate? Vreme je da prestanete da budete takav glupan, imate decu. Pa… idemo. Samo bi još trebalo da sretnemo Henriha, ñavo neka nosi tvoje fantazije, Liza!... Izlaze.i FEKLUŠA (govori ka hodniku) Vrata se sama zatvaraju, Karle Eduardoviču. KLAS KARLA Znam, Zbogom. FEKLUŠA Zbogom. (Fekluša je sam. Seda za sto, iz džepa vadi koverat, iz koverta uredno složen papir, čita) “Nikoga ne krivite za moju smrt. Testament ne postoji. Molim da slugi Ivanu predate pet stotina rubalja.” Tako, izvanredno. On misli da postoji samo jedna cedulja, a ja imam dve: budala si ti, Karluša. Pohlepan, a budala. Nije ni primetio da na onoj nema datuma, a onaj nikako ne bi ostavio poruku bez datuma, budala si ti, Karluša. I slovo “r” je tamo napisano dugačije od njegovog rukopisa, ni to nije video od pohlepe. Eto, takvi i bivaju uhvaćeni, istinu onaj govori. (Prilazi ogledalu, vadi češalj, češlja se otresajući kosu). Opada, prokletinja! Mora da je jektika - hladno mi je, znojim se. Ali zapamtićeš ti moju jektiku! (Hoda po sobi, razgleda sa prezirom stvari) Pokazaću ti ja! (Pokušava da otvori zaključan sto, prebira po papirima, prezrivo ih baca) Poredak! Prevaranti! Pokazaću ti tvoj poredak! (Seda za sto, maše rukama) Kako bi bilo lepo podmetnuti pod Nikolajevski most jednu minu, nek svi odlete u vražju mater! Da. A moguće je i pod čitav grad podmetnuti minu, od deset hiljada pudova… Tada i sam odletiš do ñavola. Pa, šta bi, ionako, radio sam? Žica bi mogla da se sprovede do Šuvalova, a dugme, negde na drvo, u šumarak: pritisneš jednom – gotovo, odleteše svi do ñavola. A možda ću morati u ludnicu, izvlačio sam se, izvlačio ali ću dolijati. ne! Šipak! (Zamišeljeno) Tući će me tamo, tamo dobro biju, kažu, rebra lome, to nije baš prijatno. I kujna je, kažu, loša: ludak to ne shvata, a i ako se požali, ode rebo na pola: “Ne laži!”. Ludaci nemaju nikakva prava, to je baš nepravedno, šta radi zakon? Naravno moguće je i mirno sedeti, tada te niko ne dira, a i stražari vole takve: i ti momci se prilično muče. Da, prilično! Da, mirno… (Ustaje, hoda po sobi sve brže i brže) Lako je reći, mirno. Tebi je lako, a meni nije. Da. A meni nije. (Vrti se besmisleno po sobi, nerazumljivo mrmlja, ne primećujući da je ušao HENRIH TILE) HENRIH TILE Zdravo, Fekluša. FEKLUŠA Šta? Šta? TILE Kažem: zdravo. Ti to trčiš?

FEKLUŠA Ja? Ne. Dobro veče, Henriče Eduardoviču. TILE Nešto si mrmljao. Jesi li zdrav? FEKLUŠA (smeje se) Zar sam mrmljao? Nemaš s kim da prozboriš, to ja sam sa sobom razmenjujem misli. Našao sam sebi druga, isto tako pametnog kao ja. TILE O čemu razmišljaš? FEKLUŠA Koga interesuju moje gluposti! Tako, o svakidašnjim brigama. Napolju je kiša? TILE Kiša. (Umorno seda) FEKLUŠA Henriče Eduardoviču, a Ivan je otišao. Rekao mi je da ste ga danas otpustili. TILE Da, otpustio sam ga. Sedi, molim te, i ćuti. Ćutanje. FEKLUŠA Šta je to, Henriče Eduardoviču, izgledate tako iscrpljeno, da niste bolesni? Trebalo bi da odete kod doktora. TILE Ne, ja sam zdrav. Verovatno sam se umorio od današnjeg sastanka, morao sam mnogo da govorim o poslovima. O poslovima, Fekluša. Raspravljao sam se sa glupacima i umorio se. Imaš li nameru da dugo ostaneš kod mene? FEKLUŠA Ne, minut. Odmah ću. Ćutanje. TILE Šteta što nemam kamin. Sve sam isplanirao, osim kamina… Istina, stan je sa grejanjem. Pa? FEKLUŠA

Henriče Eduardoviču!... U Vašim planovima dogodila se promena. I, zakunite se… TILE Da? Pričekaj. Ovde se oseća miris nekog parfema? Da, miriše. Nisi valjda počeo da se mirišeš, Aleksandrov? FEKLUŠA Opet ste nešto izmislili! Ne osećam nikakav parfem. TILE Ne, miriše. Uostalom, nije važno. Šta hoćeš da mi kažeš? Reci. FEKLUŠA Već sam rekao. U Vašim planovima se dogodila promena. Recite istinu, Henriče Eduardoviču, na kolenima Vas preklinjem, pet godina nisam išao u crkvu, sada ću da odem, moliću se za Vas. Recite istinu! TILE Ti mnogo voliš da klečeš, Aleksandrov. Kakvu istinu? Umorio sam se danas. FEKLUŠA Pa… golubiću, mili. Bili smo prijatelji, setite se, u detinjstvu, kako smo išli u Peteršule… Recite! Oslobodite moju dušu! TILE I ti plačeš? Čudno. Danas sam, ko zna zašto, video puno suza. Danas sam bio na železničkoj stanici… FEKLUŠA(uzdiše posle plača i utire suze maramicom) Zašto na stanici? TILE Posmatrao sam vozove… Ne, poslao sam pismo. I tamo sam video staricu, sa maramom, hodala je peronom sasvim sama i pred svima plakala. Čudno … (Zamisli se) FEKLUŠA Na ulici retko ko plače: jedino ako je baš toliko pijan ili kad sahranjuje roñaka, Henriče Eduardoviču, recite inače ću… opet zaplakati! TILE Da? Nemoj. Ne, u mom planu se nije dogodila nikakva suštinska promena. I već od sutra za tebe nastupa mir, ja sutra odlazim. FEKLUŠA (pocrveni) Sutra? Po kojoj karti?

TILE Ššš!... Sama mi je teško da govorim sa tobom, Fekluša, druže stari, nemoj da pokušavaš da juriš za mnom, nećeš me stići! FEKLUŠA Ma šta Vi to… TILE Da, da, ti si lukava zverčica! FEKLUŠA Budali ni lukavost ne pomaže, samo sebe može da prevari. Da ujutro doñem ranije, pre posla? TILE Može i ranije. A sada idi kući i mirno spavaj, Fekluša, druže stari. Jesu li ti deca zdrava? FEKLUŠA Valjda jesu. Zašto ste prestali da pijete konjak, Henriče Eduardoviču, čak Vam je i lice potamnelo? TILE Nemam želju. Idi. FEKLUŠA Danas je ravno mesec dana otkako smo poslednji put pili konjak… sećate se kako ste ga zvali: “konjačić”? Pa, odoh ja, neću da smetam. (Tiho) A novac je sakriven? TILE Ššš! Ćuti. Laku noć, Fekluša, odlazi. Imaš li kaljače, napolju pljušti. Zbogom, do sutra. FEKLUŠA Ako je do sutra, onda nije “zbogom”, već “doviñenja”. Doviñenja, Henriče Eduardoviču, laku noć… i, hoću da Vam kažem, dobro je pošto napuštate ovaj stan! Do sada sam ćutao, a sada mogu da Vam kažem: napustite ga što pre! Ako u njemu provedeš sat vremena sam, mogao bi da poludiš, bogami! TILE Da, napuštam ga. Zbogom. FEKLUŠA Zbogom. Mogu li još nešto da kažem? Razumem sve ljude i mogu sa lica da pročitam kakve su mi sklonosti, a, evo, gledam Vas… previše ste ozbiljni! (Tiše) I da ne znam više misli… TILE

Ššššš!... FEKLUŠA (sa iznenadnom ljutinom) Nemojte me ućutkivati, svoji smo! Jeste! Mogu i ja da ućutkam!... Izvinite, Henriče Eduardoviču, (kreće) TILE Vrata se sama zatvaraju. FEKLUŠA Znam, Henriče Eduardoviču. Ide. Tile ga prati pogledom, odjednom ga zaustavi. TILE Stani. Napolju je pljusak, evo ti za fijaker. Uzmi. FEKLUŠA Hvala… pa zašto tako mnogo? Neprijatno mi je, bogami. TILE Ništa, ništa, idi. Fekluša zastane kraj vrata, gleda u dlan. FEKLUŠA Henriče Eduardoviču!... Gledam u svoj dlan i mislim: dali ste mi dvadeset pet rubalja, a zašto se ne radujem? Naravno, nije to neki veliki novac ili, svejedno, da ste mi ga dali ranije, ja bih skakao do neba. A sada, gledam ih i… Ili je to normalno posle suza? Kao da mi za suze više sleduje? Ili tako ispada po proračunu? (Ne podižući pogled) Izvinite. Izlazi. Čuje se zvuk vrata koja se zatvaraju. Tile je sam. Gleda na sat. TILE Već je jedanaest. Trebalo bi skinuti kolir. Svlači okovratnik, kamašne, redengot, sve to uredno slaže na fotelju. Hoda po sobi, teško i lagano, kao da je napunjen gvožñem. Pokušava da obriše prozorsko staklo iza kojeg lije nečujna gradska kiša. Tako. Sada je jedanaest, a sunce izlazi skoro u sedam, koliko sati će još biti mrak? Mnogo, nisu potrebne cifre, Henriče, Henriče Tile, jednostavno reci: mnogo! Mnogo sati, mnogo tame. Nikada nisam razmišljao o tome šta rade ljudi kada se opraštaju od života i dižu ruku na sebe, sada se osećam čudno, ne znam šta da radim. Možda bi trebalo da sedim za stolom, a ja hodam? (Seda ali odmah ustaje i počinje da korača) Ne! Besmislice! Samoubice uopšte ne razmišljaju o tome da li treba hodati ili sedeti. Verovatno hodaju. Ali zašto ovde tako miriše parfem. Tako mirišu žene koje su mlade i željne ljubavi: ali srce im je čemerno… tužan parfem! Tužne žene, tužna Jelisaveta, sada

je se ne sećam, a nekada sam je voleo, bilo je nešto tako, bila je tuga. Bože moj! Zašto govorim “Bože moj”? Bože moj, ja ništa ne znam, ja se ničega ne sećam, ja nikoga ne volim. Ubica? Lopov koji je ukrao milion? Henrih Tile, ljubitelj tačnosti? Ne znam. Bilo je sve i nije bilo ništa. Zašto sam pesnicama lupao o sto, zašto sam vikao? Zašto je Henrih Tile ispisivao cifre, stupce, datume, beskrajni karavan u beskrajnoj pustinji? Bilo je sve i nije bilo ništa. Bio je čudak, koji je praskao, vikao, stavljao na glavu riñu periku, kao klovn, gutao vatru. I bio je jedan drugi čudak koji je išao u banku, otpuštao činovnike, izgledao strogo i zvao se Henrih Tile. Kakva budalaština, Henrih Tile! I ko će ležati u mrtvačkom kovčegu: Henrih Tile ili onaj drugi? A gde ću biti ja? Eto, već sam pomislio na kovčeg, beo, sa kićankama. Bojim se. Zar je sve svršeno? Bojim se! Zar je sve svršeno? Bojim se! Zar se zaista približilo ono? Živeo sam, živeo i, odjednom, ono. Ono! Kakav užas. Ne, kakav užas! Ono. Ne! Ne! Ne bojim se, do ñavola, ne bojim se, o čuvaj se obmane, čuvaj se obmane, čuvaj se obmane. Znači, beli, kićankama, a u njemu neko. Da, naravno, Henrih Tile sa svojim ciframa se toga boji, boji se onaj drugi koji je hteo da ukrade, koji je nekoga ubio, nekoga silovao i stavljao glupu riñu periku zlikovca. Ali gde sam ja? Bože moj, velika mudrost i ljubavi, odgovorite: gde sam bio ja, sa svojom velikom, tužnom i usamljenom dušom? Mene nema. Nikoga nema. Nema ničega. Samo užas i ono. Henriče, Henriče, mili moj, budi jak: ti si umeo da lupiš pesnicom o sto, sada se drži. Tako. Dobro je! Tako. Hladno mi je. Ne, nije meni, ovde je hladno. Zašto sam svukao frak, trabalo bi ga obući. Ovakve manžetne nosio je Henrih Tile… (Zaboravlja da obuče redengot) Ali ovo je nepodnošljivo, ove prazne sobe tako užasno utiču na mene, kao da je tamo ubica. U svaku sobu se sakrio ubica i čeka. Bilo bi dobro upaliti svetlo ali ja se bojim da odem tamo. A ovde se može, o, ovde se može. (Pali nove sijalice. Svetlo) Sada je svetlo: ali kako je čudna, tuña, ova soba. Sada još više u njoj nema nikoga, da li se tako kaže: “Još više nema nikoga”? I opet miriše parfem – ko ovde miriše na parfem? To ubice ovde mirišu na parfem? ðavo nek nosi onoga ko je to smislio! Trebalo bi otići u spavaću sobu. (Otvara ladicu, vadi iz nje revolver i poslovno ga razgleda, stavlja ga na sto) Ustreli se tamo gde spavaš. I pokrij glavu prekrivačem, kao da spavaš, tako nećeš osetiti. Tako. Trebalo bi još nešto… Šta? Sve sam zaboravio? Ah, da, treba napisati poruku… gde je papir, papir, mastilo, mastilo? Ne. Nije potrebna poruka. To su besmislice. Sve je bilo i nije bilo ništa i ono. Ono. Trebalo bi otići u spavaću sobu. Šta sam zaboravio? Bože moj, zašto govorim “Bože moj”? Bože moj, nešto sam zaboravio. Šta? Pa da, evo, ovo! Ovo! (Seda za klavir) Sada ću odsvirati “Pseći valcer”. Slušaj, Henriče Tile, tebi ću odsvirati poslednji put moj omiljeni “Pseći valcer”. Ovako me je mama učila da sviram. (Svira, u početku glasno, zatim sve tiše. Na kraju naruši muzičku frazu, glava mu klone na klavir i bezglasno plače. Ćutke brižljivo zatvara klavir, uzima revolver i odlazi u spavaću sobu. Zastane, govori nestrpljivo) Šta još? Ah, šta to još? (U nedoumici razgleda sobu) Trebalo bi… šta bi to trebalo? Treba ugasiti svetlo, da, to treba. Svetleće čitavu noć. Neka svetli. Odlazi u spavaću sobu. Trenutak tišine. Ponovo izlazi iz spavaće sobe, sada već bez prsluka, nešto pažljivo i ćutke traži. Čini se da je zaboravio šta ili ne uspeva da nañe.

Traži, ne nalazi, kao da je prestao da misli o tome šta je tražio, brzim koracima odlazi u spavaću sobu. Soba je prazna, nikoga nema. Prigušen, nekako prazan pucanj, bez eha. Soba je prazna. Gori električna svetlost i goreće do jutra. Zavesa