Prevela s mađarskogMaria Toth Ignjatović

4 5

Copyright © 1977 by Péter NádasFirst published in the original Hungarian under the title EGY SCALÁDREGÉNY VÉGE by Szépirodalmi Könyvkiadó, 1977Translation copyright © 2011 za srpsko izdanje, LAGUNA

Naslov originala

Nádas PéterEgy családregény vége

I sve tlo sve tli u ta mi,i ta ma ga ne ob u ze.

(Jo van, 1, 5)

Zahvaljujemo na pomoći organizaciji Magyar Könyv Alapítvány pri objavljivanju ove knjige.We acknowledge the help of Hungarian Book Foundation in publication of this book.

6 7

Me đu bo ko ri ma jor go va na i le šni ka, is pod jed ne zo ve. Ne da­le ko od onog dr ve ta či ji se je dan list po ne kad po me rao iako ve tar ni je du vao. Nas tro je smo či ni li po ro di cu: ta ta, ma ma i de te. Ja sam bio otac, Eva je bi la ma ma. Pod bo ko rom nam je stal no bi lo ve če. „Stal no spa va ti! Za što se mo ra stal no spa­va ti?“ Ma ma je već od ve la de te na spa va nje. „Ta ta, is pri čaj već ne što de te tu!“ Ona je tre ska la šer pa ma, jer pra la je su do­ve u ku hi nji. Ja sam se uz pi sa ći sto pre tva rao da učim iz Ni ne Po ta po ve, ali ka da mi je to re kla ustao sam i pre šao u deč ju so bu. Deč ju so bu smo ob lo ži li se nom, s mno go pa žnje, da bu de me ka na. Seo sam na ivi cu kre ve ta i pri vu kao de te to vu gla vi cu u kri lo. Pr sti ma sam mo gao da mu mr sim vla žnu ko su, za gr lio sam je. Kao da me ne gr li mo ja maj ka. Dlan sam mo gao da pri pi jem uz de te to vo vla žno če lo i ni sam ni znao da li to ose ćam svoj dlan ili nje go vo če lo. Na vra tu mu se vi de la jed na de blja ži la. Ako bih mu pre se kao tu ži lu, is cu ri­la bi mu sva krv. U ku hi nji je i da lje lu pa la šer pa ma. „Po žu­ri s tom pri čom, ta ta, za ka sni će mo na pri jem!“ Stal no je

Peter Nadaš8 Kraj jedne porodične priče 9

tu ja mu, ali na po lje, do ba šte, ni ko ni je sti gao. To me se ni smo na da li. Mi sli li smo – ako po be di mo sle pe mi še ve, put će nam bi ti slo bo dan.“ Ba ka je po ceo dan le ža la na kre ve tu i žva ka­la ki sel ka ste bom bo ne. Pu nje ne ki se le bom bo ne ku po va la je u sa mo po slu zi za dva i če tr de set. I ja sam ve o ma vo leo ki se­le bom bo ne, jer čo vek bi ih si sao ne ko vre me, pre me štao u usti ma ta mo­amo; vr teo je zi kom, a za tim na glo za gri zao, i on da bi se iz li lo pu nje nje s uku som ma li ne. Ba ka je od u vek sa ma od la zi la u rad nju po ki se le bom bo ne. Tra ži la je šest pu ta po sto gra ma. Za sve da ne u ne de lji, ali pet kom je po sti­la. Ke si ce s bom bo na ma sme šta la je pod svoj ja stuk. Bom­bo ne bi se pod ja stu kom is to pi le, sle pi le i za le pi le za pa pir­na tu ke su. Ka da bi re kla da mo gu da se po slu žim, po ne kad sam uspe vao da od va lim čak tri ko ma da. Ali do ga đa lo se da sam uza lud mo lio. „Ba ko, daj mi bom bo ne!“ „Ne dam!“ „Ba­ko, daj mi ko ju bom bo nu!“ „Ne mam.“ „Ba ko, ne moj da me la žeš!“ „Ka žem ti da ne mam, ne sta le su, ali i da ih imam, ne bih ti da la. Od bom bo na pro pa da ju zu bi. Ne mo žeš upro pa­sti ti zu be. Zu bi su ži vot no va žni!“ Le ža la je na kre ve tu u cr noj ha lji ni jer je de ka umro. Otkad je de ka umro ba ka vi še ni je ku va la. Ja sam jeo mast i hleb, ili hleb sa sen fom, dok je ona žva ka la bom bo ne. Ali no ću ni je spa va la, ne go je sta ja la pred pro zo rom, jer go vo ri la je da će se de ka vra ti ti ku ći, sa mo se ne mo že una pred zna ti ka da. De ka mi je če sto pri čao. Ni su to bi le baj ke ne go pri če o ži vo tu. „Sa da ću pri ča ti o sre ći u mom ži vo tu.“ I is pri čao mi je one do ga đa je. Ili bi re kao: „Sa­da ću pri ča ti o to me ka ko sam se spa sao smr ti. Jed nom pri­li kom, tre ćeg ja nu a ra hi lja du de vet sto pet na e ste, kre nuo sam sa svo jim hu sa ri ma u iz vi đač ki obi la zak. To ga da na u Sr bi ji je bi la gu sta ma gla. Dok smo išli čuo sam neo bi čan konj ski to pot. Po mi slio sam – to je to pot na ših ko nja, ali gu sta ma gla

že le la da ide na pri je me, ali ja se ni sam žu rio s pri čom, jer ova ko je bi lo do bro, s de te to vom vla žnom gla vom u kri lu. „O če mu da pri čam?“ De te je otvo ri lo oči. „Po no vo bih hteo da ču jem o dr ve tu.“ Ta ko je gle da lo da ja ni sam ni mi slio na pri ču, ne go na to ka ko bi bi lo do bro ka da bi za i sta bi lo mo je de te i le ža lo ov de u mom kri lu. „Do bro, on da ću ti pri ča ti o dr ve tu, sa mo za žmu ri i slu šaj. Jed nom dav no, vr lo dav no, bi lo jed no dr vo. To neo bič no dr vo ima lo je je dan list. I hi lja­du dru gih. Na rav no, taj list o ko jem ja pri čam bio je sa svim neo bi čan, jer ni je bio kao osta li li sto vi. Dr vo o ko jem pri čam sta ja lo je u ukle toj ba šti. Tu ba štu ni ko ni je po zna vao, sa mo su zna li da ne gde po sto ji ta kva ba šta. Ali uza lud su je tra ži li, ni su mo gli da je na đu. Ma da je vi še de tek ti va nju ška lo za njom. I sa psi ma tra ga či ma su tra ži li. Bu di spo ko jan! Sa uli­ce ni je mo gla da se vi di. Čak ni iz avi o na. Ali mi smo zna li gde mo že da se uđe. Iza jed nog žbu na bio je ulaz kroz ta jan­stve ni tu nel. Tu nel sa uli ce – pra vo u ba štu! U tom ta jan stve­nom tu ne lu ži ve li su sle pi mi še vi. Bi li su ta mo da bi ču va li ba štu. Te lo sle pog mi ša je smr dlji vo. Sve jed no smo kre nu li, jer znao sam da sa mo mo ram da im do vik nem: ’Sle pi mi šu, sle pi mi šu, bi ćeš u mom dža ku! Pro su ću mak i uši ću džak!’ Od to ga bi se sle pi mi še vi sa kri li u naj mrač ni ji ugao tu ne la. Jer po ne li smo i ba te rij sku lam pu s fo ku som. Ali on da put još ni je bio slo bo dan, jer po ja vi le su se ho bot ni ce. Oči su im bi le kao re flek to ri. Ka da bi ne ko za lu tao u tu nel, od mah bi kre nu le u su sret. Ove su bi le vo do zem ci i vr lo br zo su se kre ta le i u va zdu hu. No ću su iz la zi le iz ja ma, ali ta da ne ko ri­ste svo je oči, jer že le da osta nu pri ta je ne. Zna či, ka da bi ne ko za lu tao, a one – pra vac! – ob u hva te ga i sti ska ju sve dok u nje mu ima ži vo ta. Dok smo ho da li kroz ja mu, ze mlja pod no ga ma bi la je pu na ko sti ju. Jer mno gi su do sad na ba sa li na

Peter Nadaš10 Kraj jedne porodične priče 11

ukr cam na Prin ca Eu ge na. Bo ga mi. A zbog onog či ra ne bih mo gao da pli vam, ma da… i da sam mo gao! Bog ni je do zvo­lio, jer me je šti tio. Vi diš i sam, evo me, tu sam. Sa svo je osam de set če ti ri go di ne. Du go je to vre me! Ali ka sni je se iz do ga đa lo još pri lič no to ga. Ba ci li su če tvo ro kra ki sveć njak sa če tvr tog spra ta. Te ra li su nas već če ti ri da na, ma da vi še ni sam bio ni ta ko mlad. Usi lje ni marš jer su nam Ru si za pe ta ma. Je dva da smo ima li dva pre da ha to kom da na. Ali čo vek ne bi sti gao ni da se po šte no po se re. Svi bi se skljo ka­li tač no ta mo gde bi za sta li. Jed nom pri li kom, dok is pru žen le žim na pra šnja vom pu tu u Šal feld skoj šu mi, gle dam u ze mlju – pro šao sam tu da u mla do sti – ka ko je to za ni mlji vo, jer ta da sam ov de bio iz sa svim dru gih raz lo ga; a sa da raz­mi šljam ka ko je sa mo do bra i me ka na ova ze mlja. Baš po god­na da me pri mi na trag, jer, evo, vra tio sam se. Osta ću ov de, mo je me sto je ov de u te bi, mi slim, ne smem vi še da se po dig­nem odav de, raz mi šljam.“ Ka da bi de da sti gao dov de s pri­čom, uvek bi vi so ko po di gao gla vu i ur lao ta ko da bi mu usne po cr ne le. „Auf ste hen! Schnell! Los! Schnell! Los!“* Na pra vio je du gu pa u zu i vra tio se svo joj ble du nja vo sti. „Le že ći ta mo, na ze mlji, po mi slio sam – sa mo se ti der njaj, uza lud se de reš na me ne, ja sam se be vra tio ze mlji. Vi diš ka ko ti je čo vek su jet na ži vo ti nja. Za mi šlja da sâm ras po la že svo jim ži vo tom. Kao da je ži vot stvar nje go ve vo lje. Ma ka kvi! Jer uza lud sam to mi slio, sve se do ga đa dru ga či je. Iz nad me ne se za u sta vi Ne mac. Wa rum stehst du nicht auf me i ne Ju de?** S te škom mu kom po dig nem po gled pre ma nje mu. Vi dim, već je iz vu­kao pi štolj. I ta ko, on da je sve mu kraj. Ali ja sam že leo, že leo sam da to ne bu de nje go vom, ne go mo jom vo ljom. ’Mo lim

* Nem.: „Ustaj! Br zo! Haj de! Br zo! Haj de!“ (Prim. prev.)** Nem.: „Za što ne usta ješ, moj Je vre ji ne?“ (Prim. prev.)

udvo stru ča va zvu ke pa zbog to ga ta ko ču jem. Me đu tim, po sle ne ko li ko tre nu ta ka iz ma gle su se ja sno uka za li ne po zna ti ko nja ni ci. Bi li su sa mo kao sen ke, ali on da ni je osta lo vre­me na ni za ka kvo raz mi šlja nje. Bi li smo ta ko bli zu jed ni dru gi ma da bi smo se ve ro vat no i su da ri li ka da konj ne bi bio pa met ni ja ži vo ti nja od čo ve ka. Ko nji su se ner vo zno us pra­vi li i zar za li. Taj raz ja re ni Sr bin već je iz vu kao svo ju sa blju. Iz vu kao sam je i ja! Ukr sti li smo ih. Me đu tim, on je bio u bo ljem po lo ža ju, sta jao je na ne ka kvoj uz br di ci. Ja bih da bo dem, a on za ma hu je – i da se ni sam sa gnuo u se dlu, od mah bi mi od le te la gla va. Ova ko mi je sa mo od neo ka pu. I ta ko, po mi slih, do šao mi je kraj. Ali on da se po red me ne stvo rio je dan moj voj nik. Pre ne go što je Sr bin sti gao da po dig ne sa blju da bi sad uda rio od o zgo na do le – bo ga mi, pre po lo vio bi me za jed no s ko njem! – moj hu sar ga je već skra tio za gla­vu.“ Ka da je de ka to pri čao ta ko se sme jao da mu je pro te za upa la u usta. Uvek bi je vra tio i zu be pro pi sno pri slo nio ta mo gde im je me sto. „To je bi lo mo je pr vo spa sa va nje. Ili ono ka da sam se ro dio. Bog mi je po mo gao. A ka sni je u Fi ju meu,* upra vo na moj ro đen dan. Hi lja du de vet sto še sna e ste, u je sen, tač no de se tog no vem bra. Na pred je plo vio Princ Eugen, a svi mi za njim. Ali je dva da smo i sat vre me na na pre do va li, ka da se za ču pu canj! Princ Eu gen je do bio dve na pr sli ne i le po po to nuo. Svi su se uda vi li u mo ru. A mi smo mir no plo vi li da lje, sve dok se ni smo usi dri li u Du re si ju. Ali za sve vre me pu ta is pod mi ške sam imao ru žan pot ko žni čir ko ji ni ka ko ni je hteo da se otvo ri i iš či sti, a ja ni sam mo gao da spu stim ru ku. A u lu ci nas je če ka la ko le ra, svi su se za ra zi li, ali ozdra­vio sam i od te bo le sti. Ma da sam u Fi ju meu i ja že leo da se

* Da na šnja Ri je ka u Hr vat skoj. (Prim. prev.)

Peter Nadaš12 Kraj jedne porodične priče 13

bru jao. Vo leo bih da i ja imam ova kvo če lo, ali ko sa mi je du bo ko za ra sla u če lo, a to ga sam se sti deo. Eva je i da lje stru ga la šer pe ta mo na po lju u ku hi nji. Vre li na je bi la sa bi je­na, ni je je po me rao čak ni po ve ta rac. Sve tlo sne mr lje ipak su po drh ta va le u ne pred vi di vom rit mu. I na nje go vom če lu po me ra la se jed na ma la mr lja, oba sja la mu je ko su, a on da skli znu la sa stra ne. Već sam se po ka jao što sam oda tle po me­rio dlan. Vo leo bih da po no vo ose ćam da je moj dlan nje go­vo če lo. „Za što mu ne pri čaš?“ „Za spao je. Ne ona ko, igra­ju ći se, ne go je za i sta za spao.“ Eva je po re đa la šer pe po po li ci. Po li ca je da ska po sta vlje na iz me đu dve gra ne, ali mi smo je na zi va li ku hinj skim kre den cem. Ka da bi smo rit nu li gra nu, po pa da le bi bu šne šer pe. Ta da bi ona re kla: „Ta ta, sru šio nam se kre de nac, za i sta je vre me da ga po pra viš!“ Ali šer pe sa da ni su spa le, ma ma, ka da se za vu kla do me ne, uza­lud je pa zi la – šut nu la je žbun. Mo gao sam da joj ose tim mi ris. Kao da ni je po drh ta va la sve tlost, ne go nje na ko ža. „Mo ra mo ići na taj pri jem!“ Na se bi je ima la ku pa će ga ći ce i brus hal ter s kar ne ri ma. Ali uza lud ga je na me šta la, u bru su ni je još ni šta po ra slo. Za ve čer nje pri je me uvek bi smo iza šli iz skro vi šta, do ze mlje je vi sio til ru ži ča ste bo je, a re kla je da no si i na kit. „Ne sme se pre te ri va ti s na ki tom. Ne ka na že ni uvek bu de sa mo ma lo na ki ta, ali da bu de skup i do bro oda­bran, znaš?“ Svi su nju gle da li. Ple sa la je u du gač koj suk nji, ovlaš po dig nu toj s dva pr sta. „Sve tle kri stal ni lu ste ri! Kri stal­ni lu ste ri!“ Ali ni sam imao vo lju da is pu žem na po lje zbog pri je ma. Sad sam od jed nom mo gao da ose tim do dir dva ju te la, nji ho vu te ži nu. „Ra di je vo di mo lju bav!“ I za gr lio sam je. U usti ma sam ose ćao njen mi ris; onaj mi ris ko ji sam ose­ćao i iz ko se de te ta ko ja se su ši la, i u nji ho voj ku ći. „Ka ko?“ Spu stio sam se na le đa, a sa mnom se spu sti lo i nje no te lo.

te, pu caj u me ne!’ Ali ni je pu cao. Vra tio je pi štolj na me sto. Gle dao me je. Imao je sme đe pa met ne i pi to me oči, kao ne ki pas. Plju nuo me je. Za tim me je ja ko šut nuo, mo lim te, i pro du žio da lje. Ta ko mi je Bog spa sao ži vot. Osta vio me je ta mo na ze mlji, ne ka ži vim.“ Ka da je de da već bio umro, ba ka bi uvek po ga si la sve tla, se la na moj kre vet i pri ča la. Ni je vo le­la da ra si pa mo stru ju. Jed nom sam tra žio da pri ča o mo joj maj ci. Ali ona je sa mo če ka la da za spim. Pri zna jem, vi še sam vo leo one iz mi šlje ne pri če. Kad sam ja bio ta ta i kad smo de cu sta vlja li da spa va ju, uvek bih smi slio ne ku pri ču. Ona mo ja pri ča o dr ve tu na sta vlja la se ta ko što smo uze li dva šta­pa. „Ali ho bot ni ce su do la zi le! Sto njih. Sva ka je ima la po pe de set pi pa ka. Za mah nuo sam! Vi de le su da ne će ume ti da iza đu na kraj s na ma! To nam je bi lo do volj no da utr či mo u ba štu! Mo gle su sa mo da gle da ju za na ma! Ali i mi smo ima­li šta da vi di mo. Jer ta ba šta je bi la kr ca ta dr ve ćem. Sa mo, bi lo je pot pu no neo bič no. Bi lo je ta mo ra znog dr ve ća, ali ni za jed no ni je mo glo da se zna ko je je vr ste. Sa onog za ko je smo mi sli li da je kaj si ja, vi si le su šlji ve, tre šnje, vi šnje, još i gro zdo vi gro žđa. Mo gli smo da je de mo ko li ko nam sta je is pod ko že. Ali tek ka sni je smo pri me ti li da po sto ji ono dr vo o ko jem že lim da pri čam.“ Me đu tim, da lje ni sam pri čao. U mom kri lu spa va la je ne ka ne zna na gla va. Ni sam ni sam znao ka ko sam do speo ova mo. Udi sao je va zduh kroz po lu o tvo­re na usta. Ne gde da le ko za u sta vio se auto mo bil, ali mo tor mu je i da lje ra dio. Kao da sam vi deo sa mog se be ka ko spa­vam u svom kri lu. Bi lo bi do bro spu sti ti gla vu ta mo po red de te to ve, da bih mo gao da spa vam s njim. Pa žlji vo sam po di­gao ru ku s nje go vog če la. Ose tio je, mrd nuo se, usta su mu se za tvo ri la. Va zduh je sa da udi sao kroz nos, još buč ni je. Ta mo na po lju na uli ci mo tor onog auto mo bi la i da lje je

Peter Nadaš14 Kraj jedne porodične priče 15

odvo jio mo je ru ke s vra ta i na bio mi svo ju ka pu na gla vu. Ka da ni sam po sma trao, gle dao me je kao da mu se ne do pa­dam. Ali to sam pri me tio. Pr sti ma je pro šao pre ko mo jih usa na. I ka pa mu je smr de la. Ba ka mu je ben zi nom opra la kra tak voj nič ki ka put, pan ta lo ne, čak i ka pu, da bi se br zo osu ši li. Ju tar njim vo zom već se vra ćao na trag. Ta da ni je sme­la da se za pa li ci ga re ta, da ne bi smo svi od le te li u va zduh. U de di nom kuć nom man ti lu se deo je u de di noj fo te lji. Ali uza­lud sam ga gle dao, uop šte ni je bio kao de da. Po mi slio sam – ako on ni je po stao kao de da, on da ni ja ne ću bi ti kao on. Ka da je od la zio još sam spa vao, ali je pri šao, po lju bio me i pr sti ma mi pro šao pre ko usa na. Li ce mu je bi lo glat ko, sa mo mu se na ode lu još ose ćao ben zin. Ka da bi de da po čeo da pri ča, uvek bi ur lao. Ka da ni je go vo rio, me đu ko le ni ma bi pre kr stio pr ste, pu stio gla vu da mu vi si, a le đa du bo ko po vio. Ni je mo glo da se vi di da je to li ko kru pan. Ako du go ni je mo gao ni s kim da raz go va ra, za spao bi u fo te lji. Otac je pre­kr stio no ge, lak tom se oslo nio o ko le no, dru gom ru kom je dr žao ci ga re tu, ali u sle de ćem tre nut ku sko čio je iz fo te lje i po čeo da ho da go re­do le po so bi. Sve je po di zao, za gle dao, kao da sa da pr vi put vi di. Po mi ri sao je sku va nu hra nu. I pre­ko na me šta ja je pro šao pr sti ma. A on da, ka da se već do volj­no na še tao po so bi, is pru žio se pre ko kre ve ta: vi deo sam ka ko že li da spa va, čak je i sklo pio oči, ali on da je po gle dao go re i bez ika kvog raz lo ga se na sme jao. „Za što se sme ješ?“ Na mr­štio je če lo. „Sme jem se? Ne. Ni šta. Mo žda sam se pri se tio ne čeg za bav nog.“ Po ne kad sam i ja is pro ba vao šta se do ga đa ka da se sme jem. Sme jao sam se. Ali ni je me pi tao za što se sme jem. Ma da, da me je pi tao, re kao bih mu da se sme jem jer is pro ba vam ka ko je nje mu ka da se sme je. Uve če sam smeo da leg nem po red nje ga u kre vet i za mo lim ga da mi ne što

Sa da tre ba da je po lju bim, sad mo ram da je po lju bim. „Ta ko.“ Na mom sto ma ku je njen go li sto mak. Pre ko mo jih pre po na je to pla de te to va gla va. Ali go re u ba šti po če la je da vi če nji­ho va maj ka. „Ga bo re vo, na po lje iz te vo de! Ga bo re vo, na po­lje iz vo de!“ Jer nji ho va maj ka je mi sli la da smo i da lje u ba ze nu. Eva me je ugri zla za vrat. Gle da li smo se. Ma da ni sam hteo, tr ljao sam me sto uje da, a ni je me ni bo le lo. Nji ho va maj ka je sta ja la na te ra si, u onoj kuć noj ha lji ni ko ju je jed nom ski nu la. I go la pro šla kroz so bu, ma da smo se mi ta mo igra­li. Uza lud sam če kao ka da će se po no vo pro še ta ti go la. Za ni­mlji vo je bi lo da ka da bih na ne što če kao, to se ni ka da ne bi do go di lo. Igra li smo se mi i ta ko da sam ja bio de te, a on da je Ga bor bio ta ta. Pri če mu je bi lo za ni mlji vo da se on pot­pu no dru ga či je po na šao. Ali po sle ve če re, ka da bi me ne sta­vi li na spa va nje, i on je pri čao. Ako su vo di li lju bav, on da sam mo rao da za žmu rim. Eva je re kla da se Ga bor vr lo do bro lju bi. Igra li smo se i ta ko da je Eva bi la de te. Ta da sam ja bio ta ta a Ga bor ma ma. Eva se uvek pri pi ja la uz svo ju ma mu. Ta tu ni je vo le la jer se ni je vra tio iz Ar gen ti ne. Me đu tim, ka da sam ja mo gao da bu dem de te, bi lo je mno go do bro jer ta da je ona bi la mo ja ma ma. Ka da je Ga bor bio ta ta, ot pu to vao je u Ar gen ti nu. Ali uvek bi is pri čao šta se ta mo do ga đa. Moj otac je ret ko svra ćao ku ći. Uvek smo zna li ka da, jer pre to ga bi smo do bi li te le gram. Če kao sam ga na uli ci. Ka da sam vi deo da do la zi, po tr čao sam mu u su sret. Ja sam tr čao, a on je do la zio sa svo jom sme đom ak ten­ta šnom. Ra ši rio je ru ke tek kad smo bi li sa svim bli zu je dan dru gom. Li ce neo bri ja no, jer uvek je mo rao da pu tu je no ću. A ode lo mu je bi lo smr­dlji vo, jer sta no vao je u ka sar ni, gde su se oba vlja la ona sa slu­ša nja. Ali ipak sam vo leo taj nje gov mi ris. Oka čio sam mu se oko vra ta, a on je ta ko ko ra čao sa mnom da lje. Za tim je

Peter Nadaš16 Kraj jedne porodične priče 17

pri če o že ni ko ju su zva li Kle o pa tra, či ja sli ka se na la zi la u jed noj nji ho voj knji zi. „Jed nom dav no, jed na že na po ime nu Kle o pa tra le ža la je po ve li koj vre li ni u svo joj so bi. Da te pre­bi jem? Le ža la je u svo joj so bi na kre ve tu. I le ži ona ta mo, kad se bez us te za nja otvo ri še vra ta. Ali ni ko ni je ušao. ’Ko je?’, pi ta la je že na. Mo žda su du ho vi. Ali pri me ti la je da vra ta ni je otvo rio duh, ne go jed na zmi ja. ’Šta ho ćeš, zmi jo?’, pi ta la ju je že na zva na Kle o pa tra. ’Do šla sam da ti bu dem na uslu zi’, pro sik ta la je zmi ja. ’Le po od te be’, re kla je žen ska, ’ali ja već imam slu ge, njih sto ti ne!’ ’Bo ga mi, slu gu ka kva sam ja ne ćeš na ći!’ ’Ka ko to, šta ti to znaš, zmi jo?’, pi ta žen ska.“ „Ne moj ta ko da je zo veš, ne go le po po ime nu!“ „Ku šuj! Zna či, mač­ka pi ta šta to zmi ja mo že da zna što nje ne slu ge ne bi zna le. Ali zmi ja se sa mo sme ja la. ’Je l’ ta ko da pa tiš zbog to plo te, Kle o pa tro?’ ’Bo ga mi, pa tim.’ ’Je l’ ta ko da ti slu ge ne mo gu po mo ći?’ ’Bo ga mi, ne mo gu.’ ’Ja sam hlad na, kao led!’, re kla je na to zmi ja. ’Po pe ću se na te be i ras hla di ti ti ce lo te lo.’ ’Do đi, on da!’, re kla je že na. Zmi ja ni je raz mi šlja la ne go se po pe la na Kle o pa tru. Pro šla joj je pre ko sto ma ka i po pe la se sve do nje nih gru di, do bro je sve osmo tri la. Us put je upi ta la Kle o pa tru: ’Že liš li ja bu ku?’ ’Jao, i da lje mi je to plo, ne, sa da ne že lim da je dem. Ne moj da odeš! Ra di je pu zi po me ni, jer za i sta si pri jat no hlad na.’ Zmi ja se ni je ni ma lo neć ka la, ne go je pu za la i pu za la po Kle o pa tri, dok joj se ni je za vu kla kroz čmar. Ali odan de ni je mo gla da iza đe. Ta mo je ži ve la, i ži ve­la. To je bi lo do bro i Kle o pa tri, jer vi še joj ni je bi lo to plo. Me đu tim, po čeo je da joj ra ste sto mak. Ve ro va la je da će ro di ti be bu. Ra se kli su joj sto mak, ali ta da je odan de iza šla zmi ja s mno go ma lih zmi ji ca, jer de te se ni je ro di lo že ni, ne go pa met noj zmi ji. A zla Kle o pa tra je umr la.“ Sa slu šao sam, ma da sam znao ka kav će bi ti kraj i da ću po če ti da se tu čem

pri ča. „Da pri čam? Pa, da vi di mo! Ku nem se, ne pa da mi na pa met ni jed na pri ča, ni o če mu. Evo, se tio sam se! Da pri čam o či zmi? U re du. Ne ka da dav no, pre ko se dam mo ra, bi le su dve či zme. Jed na či zma je bi la par onoj dru goj. Bi le su pri­ja te lji. Ta ko do bri pri ja te lji da vi še ni ko ni je mo gao da ih za mi sli jed nu bez dru ge. Ako je jed na na pra vi la ko rak, ko rak­nu la bi i ona dru ga. Ako bi dru ga sta la, sta la bi i pr va. Za to su jed nu či zmu zva li Jed na, a dru gu či zmu Dru ga. Ali Jed na i Dru ga ni su bi le za jed no sa mo da nju, ne go i no ću. No ću su sta ja le po red kre ve ta. Vo le le su da spa va ju ta ko, sto je ći. Ali ne bi se pre vi še umo ri le, jer osla nja le su se jed na na dru gu. Vo le le su da ose ća ju ko žu jed na dru ge! U stva ri, ni su ni hte­le ni šta dru go, sa mo to. Ta ko su ži ve le. Ali po la ko su osta ri­le. Iz ba ci li su ih u đu bre. Jed nu le vo, Dru gu de sno. Za tim, za tim… ne znam šta se do go di lo. Ov de je kraj pri če. Idi da spa vaš.“ Ali ni sam mo gao da po ve ru jem da je kraj. Ma da sam mo rao da se vra tim u svoj kre vet. „A one či zme, šta se do go­di lo sa či zma ma?“ – pi tao sam ga ka da je po no vo do šao a ja le žao po red nje ga u mra ku. „Ka kve či zme?“ „One či zme ko je su bi le dru ga ri.“ „A, one! Či zme. Ne znam, ne mam poj ma šta im se do go di lo.“ Ka da je oti šao ju tar njim vo zom, po mi slio sam da bi bi lo do bro da sam kao on. Ili ka da bih bio kao de da. Ali ni sam mo gao da se od lu čim, jer pri ja lo mi je da se be za mi slim i kao nji ho vu maj ku ko ja se jed nom go la pro še ta la kroz so bu i uop šte se ni je sti de la. Ako bi ona bi la mo ja maj­ka, on da bih mo gao da imam isto če lo kao Ga bor. Ka da je Ga bor bio otac, a ma ma me je već sta vi la da spa vam, pri šao je mom kre ve tu u deč joj so bi. Gla vu mi ni je po lo žio se bi u kri lo, ne go je oba dla na sta vio oko mo ga vra ta. Po ne kad je sti skao, kao da že li da me za da vi, i on da bi smo se po tu kli. Ako ni je pri ti skao, on da mi je pri čao. Vo leo je da mi pri ča

Peter Nadaš18 Kraj jedne porodične priče 19

osma tram, jer i oni su mo tri li da li sam ja ta mo. Za tim su ušli u ku ću. Bio sam sâm. Znao sam, da nas ne će do ći. Sa sta nom sam mo gao da ura dim što god sam hteo. Mo gao sam da ga ras tu rim. Ali ni sam ura dio ni šta. Ka da sam oče ki vao da se ne što do go di, a ne bi se do go di lo, pla šio sam se. Pla šio sam se da će za u vek bi ti ta ko. Moj de da je dva da na le žao u kre­ve tu dok ga ni su od ne li. Stal no je le žao u istom po lo ža ju. Ne bi pri me tio ni ako bi mu se mu va spu sti la na oko. Ba ka je da nju spa va la. Ja sam sta jao, gle dao i slu šao da li još di še. Ako bi mi pa lo na pa met da je umro, otr čao bih ku ći. Ali ba ka ni je uvek le ža la na svom kre ve tu. Ka da je od la zi la, obla­či la se. Obu kla bi svo ju svi le nu ha lji nu s ve li kim cve to vi ma. Cr nu ha lji nu u ko joj je le ža la na kre ve tu ba ci la je na de di nu fo te lju. A tu je bio i njen be li še šir, na sto lu be la ta šna. „Ne moj ići ni kud! Po zva li su me kod njih. Za sve do ka!“ Sta vi la je be li še šir na gla vu i po gle da la se u ogle da lu. Uza lud sam je mo lio da me po ve de sa so bom. Od go vo ri la mi je da je to stra šno ozbilj na stvar, ona će ta mo ima ti va žan za da tak. I ta jan stven. Već sam znao da gla va mo že da mi pro đe iz me đu dve me tal­ne šip ke. Uza lud je za klju ča la vra ta. Na te ra si oda kle je nji­ho va maj ka ima la obi čaj da vi če u kuć noj ha lji ni, sta ja la su dva mu škar ca. Pu ši li su. U vo di ba ze na lju lju ška lo se ko ri to. Igra li smo se i to ga da iz vu če mo za pu šač ko ri ta i brod bi po to nuo a gu sa ri po be di li. Vi deo sam ba kin še šir ka ko se po di že iza ogra de ste pe ni šta. Je dan mu ška rac je uveo ba ku u ku ću; dru gi je i da lje pu šio i gle dao ba štu. Bi lo je do bro jer ni je znao da sam ja ta mo i po sma tram ga. Po ne kad sam raz­mi šljao ka ko po sto je oso be ko je ne zna ju da ja po sto jim. Po če lo je da se smr ka va. Du go ni je ni ko iz la zio. Tru dio sam se da za mi slim pre tres ku će. Ta va na. Po dru ma. Kad god bi ba ka oti šla, pre tu rao sam po or ma ni ma. Bo jao sam se da će

kad do đe do kra ja. „To je glu po, to ni je isti na!“ Ali mi smo se tu kli i ka da bih ja pri čao o dr ve tu. Jer pri ča se na sta vlja la ta ko da kad smo se na ždra li do kra ja, le gli smo na tra vu. „Ali sto mak nam je bio ta ko pun da ni oči ni smo mo gli da za tvo­ri mo. Dok smo ta ko le ža li, pri me ti smo da nam se nad vi ja jed na gra na, bi lo je to isto dr vo kao i osta la, a gra na je bi la kao gra ne na dru gom dr ve ću. Ipak, na vr hu gra ne nad vi je ne nad nas bio je je dan list, i to neo bi čan list. Po me ra se, kli ma. Kao da go vo ri ne što što ne mo že mo da raz u me mo. Osta li se ni su mi ca li, sa mo taj je dan. A on da se ni taj ni je po me rao. Upla ši li smo se – to si gur no zna či ne što, a šta će bi ti ako ne raz u me mo šta je list re kao? A on da se po no vo po me rio. Ali sa da ne ona ko, ne go kao da ne što ne že li, zna či, ni je kli mao kao ma lo pre. Dok su svi osta li li sto vi osta li ne po mič ni. Li šće ima po se ban go vor, ali on mo že da se na u či sa mo uz je dan ča rob ni na pi tak. Me đu tim, list nam se obra tio i tre ći put. Po čeo je sa svim po la ko, pa ubr za vao, a on da pot pu no us po­rio svoj go vor da bi smo do bro raz u me li. Ali ni smo ga raz u­me li. Mo ra se oti ći odav de, mo ra se pro na ći onaj ča rob ni na pi tak. Da smo ga raz u me li, mo gli smo da osta ne mo ta mo u ba šti sve dok ne umre mo.“ Otvo rio je oči. Po mi slio sam, sa da će mo se tu ći. „Ta kve ba šte ne ma, a li šće nig de ne zna da go vo ri!“ „Zna!“ Ako bi on za po čeo, pu stio bih ga. Mo gao je da me uda ra ko li ko god ho će. Ako sam ja za po či njao, on je i ta da po be đi vao. Ipak mi se ni je do pa da lo to što je pri čao o že ni. Stan je bio u na šoj ba šti, ali u ogra di smo na pra vi li ru pu i ta ko smo mo gli da upu že mo i iz nji ho ve ba šte. Ako ne bi do šli, če kao sam ih. Otvor me đu žbu njem na zi va li smo pro zo rom. Ku pa li su se u ba ze nu. Plo vi li u ko ri tu. Oti šli su go re na te ra su oda kle ih je maj ka do zi va la u onoj kuć noj ha lji ni. Igra li se lop tom. Ali ni sam mo gao pre du go da ih

21Peter Nadaš20

Kad je moj de da umro, ba ka je na pu ni la vo dom lo nac za is ku va va nje ve ša i sta vi la ga na špo ret da se gre je. U vo du je usu la dve ša ke so li i cr ni pra šak, i me ša la. U to me su se uku­va le u cr no nje ne sme đa, si va i te get ha lji na. Ma da sam vo leo onu nje nu si vu ha lji nu kad bi na krag nu za de nu la zlat nog lep ti ra. Sa mo ha lji nu s ve li kim cve to vi ma ni je ku va la, osta la je ona kva – cr ni cve to vi na be lom. Kod ku će je le ža la na kre­ve tu u cr noj ha lji ni ko ja je bi la sme đa, ali ka da je od la zi la obu kla bi dru gu cr nu ha lji nu, onu si vu. Zlat nog lep ti ra ču va­la je u me tal noj ku ti ji, a ključ je stal no no si la sa so bom. Sa pro zo ra mo je so be mo gla je da se vi di ka pi ja ba šte. Pro zo ri su bi li ve o ma vi so ki, sa ši ro kim sim som, jer to je bi la sta ra ku ća. Ka da je ba ka od la zi la, sva ki put bih do tr čao do pro zo­ra, oda tle sam je gle dao ka ko ne sta je uli com me đu dr ve ćem. Po ne kad bi se vra ti la, jer ne što je za bo ra vi la. Bo ja la se da će se ku ća za pa li ti, pa ću ja iz go re ti u njoj dok ona mir no sto ji u re du u pro dav ni ci. Za mi slio sam ka ko bi to bi lo. Iz me đu dve sred nje me tal ne šip ke tač no je mo gla da mi pro đe gla va.

u po dru mu ot kri ti naš dru gi stan ko ji smo zi mus na pra vi li. Ali iza šao je mu ška rac, no sio je ko fe re i škri pao po šljun ko­vi tom pu tu. Si gur no će se od se li ti. Ali već je iz la zio i onaj dru gi. Za jed no su se vra ti li u ku ću. Ili im se to otac vra tio iz Ar gen ti ne. Iz ne li su je dan sto na te ra su. Ba ka još ni je iza šla. Ušli su. Njih dvo ji ca su iz ne li fo te lju. Sto li ce su sa mo ona ko gur nu li na po lje i du go su kli za le po rav nim plo či ca ma. Jed­na je za pe la i pre vr nu la se. Mo gla se ču ti jed na gla sna reč, ali on da je na sta la ti ši na. Mo gao sam da mi slim je di no na to da će se od se li ti ili da od la ze na le to va nje. Ipak sam znao da ni je ta ko. No ćas sam sa njao ka ko moj de da sto ji na sred so be jer mo ra da ode. Sve jed no ve ru jem da će ako ga za gr lim, ako pla čem, ako ga mo lim da ne ide, on osta ti. Ali ka ko svo je li ce na slo nim na nje go vo, ose ćam da je neo bri jan, jer imao je obi čaj da se bri je tek sva kog dru gog da na. Ka da se ba ka vra­ti la ku ći, re kla mi je da je ve o ma umor na. Umo ri la se. Spu­sti la je svoj be li še šir i ta šnu na sto. „Na šli smo de set ki lo gra­ma še će ra, dve kan te ma sti i tri de set pa ri naj lon ča ra pa. Tri de set. A tek onaj na kit!“ Za tvo ri la je pro zor da bu be ne ule ću na sve tlost. Obe ća la je da će mi, ako ured no leg nem, is pri ča ti le gen du o Ge no ve vi.