Kraj dinastije

Tog jutra, 29. maja 1903. godine, na ulicama Beograda svet se radovao. Zaverenici, oficiri, prethodne noći ubili su kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu deset godina stariju ženu, kraljicu Dragu. Evropa je osudila ovaj čin, samo je Francuska ubistvo monarha u vrhu nepopularnosti primila sa više razumevanja. Danas, sto godina od ovog krvavog događaja iz srpske istorije, NIN objavljuje ovaj dodatak iz pera četvoro uglednih istoričara predvođenih profesorom doktorom Dragoljubom R. Živojinovićem i uz finansijsku potporu Karić Fondacije. Ovo je pokušaj da se o Majskom prevratu čitaocima NIN-a ponude ne samo istorijska faktografija, već i današnja percepcija događaja koji je stvorio mračnu sliku o Srbiji. Za deceniju koja je usledila posle ubistva kralja i kraljice, neki istoričari kažu da je bila “zlatni vek srpske demokratije”. Zbog čega? O promenama koje su usledile posle 1903. i njihovom značaju za srpski iskorak prema Evropi, u uvodnom tekstu piše profesor dr Dragoljub R. Živojinović. Ako je suditi po izvršiocima, Majski prevrat je bio prvenstveno delo vojnih krugova; tačnije, jednog njihovog dela - piše istoričar Milić Milićević i analizira ulogu vojske uz tvrdnju da preokret nije bio delo primitivnog već onog kulturnijeg dela srpskog društva koji se pred pomamom negativnih nagona, izgleda, pomalo zaboravio. Šta je o Dragutinu Dimitrijeviću, vođi mlađe grupe zaverenika koja je ubila kraljevski par, zapisao Slobodan Jovanović? U čemu je bila njegova moć, budući da Jovanović piše kako je ministar vojni bio samo mašina za potpisivanje, a pravi ministar je bio Apis? Da su Draga i Aleksandar imali naslednika prestola, da li bi uopšte bilo zavereničkog plana i ubistva? Ana Stolić, doktor istorijskih nauka, osvetljava ličnost kraljice Drage između ličnog kulta i negativnog mita i analizira njenu stvarnu “krivicu”. Majski prevrat predstavlja polaznu tačku u stvaranju nove ratničke slike o Srbiji - piše u poslednjem poglavlju ovog dodatka istoričar Slobodan G. Marković. On je temelj u zdanju mračne slike o Srbiji na koji su kasnije pojedinosti dodavale nove spratove. Uključiv i izbijanje građanskog rata poslednje decenije prošlog veka... RADMILA STANKOVIĆ

Srbija na raskršću vekova

U trenutku prevrata, Srbija je bila mala zemlja, neslućene šarolikosti u stepenu razvoja, obrazovanja i načina života uopšte. Njena društvena elita imala je ambicije da je uvede među razvijenije evropske zemlje. U Srbiji je živelo oko tri miliona stanovnika, čiji je prirodni i mehanički priraštaj bio naglašen. Osim u Kraljevini Srbiji, srpski narod je živeo u Austro-Ugarskoj, Turskoj, Rumuniji i Crnoj Gori. To je žitelje Srbije raspinjalo između potrebe da prihvate savremene evropske tekovine i uzore i neophodnosti da toleriše stare

oblike života koji su poticali sa Istoka. Ta raspetost bila je kočnica bržeg razvoja i modernizacije zemlje

Krvava događanja u srpskoj prestonici 29. maja 1903. godine predstavljala su početak raskida sa politikom i načinom vladanja na srpskom prestolu poslednja dva Obrenovića, kraljeva Milana i Aleksandra. Zemlja se dugo nalazila u krizi koju je trebalo što pre privesti kraju. Unutrašnje nezadovoljstvo i previranja pokazivali su se u stalnim sukobima vlada sa Narodnom skupštinom, političkim strankama, javnošću i vojskom. Pretnje i pokušaji ubistva vladara prebacivali su se na one koji su se smatrali krivcima. Opšta privredna stagnacija zemlje otežavala je izlazak iz krize, dok je njena spoljna politika bila kolebljiva, bez jasno određenog stava i oslonca na neku od velikih sila koje su imale interes za zbivanja na balkanskim prostorima. To je naročito bilo naglašeno za vladavine kralja Aleksandra, čija se spoljna politika stalno povijala između Austro-Ugarske i Rusije. Nesposoban da rešava unutrašnja i spoljna pitanja zemlje, obezbedi mir i stabilnost u njoj, osigura podršku u vojsci koja je dugo bila okosnica vladavine Obrenovića, kralj Aleksandar se suočavao sa neizvesnom budućnošću. Porodični nesporazumi i ženidba Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom njegove majke kraljice Natalije, još više su otežali njegov položaj i ugrožavali opstanak dinastije. Takvim držanjem, kralj Aleksandar je takođe otuđio preostale pristalice dinastije kao i svoje lično. S obzirom na takvo stanje i raspoloženje u zemlji, mogao se nazreti kraj vladavine Obrenovića. Nezadovoljstvo vojske i pojedinih političara postojećim stanjem i prilikama u zemlji dovelo je do pripremanja zavere sa ciljem da se kralj Aleksandar ukloni sa prestola i na njegovo mesto dovede knez Petar Karađorđević, koji je kao politički izbeglica živeo u Ženevi, u Švajcarskoj. Knez Petar je održavao veze sa pojedincima, protivnicima Obrenovića u Srbiji, nastojeći da obezbedi podršku Austro-Ugarske i Rusije za svoj povratak na srpski presto. Pretendent Karađorđević je bio upoznat sa pripremama za ubistvo poslednjeg Obrenovića i njegove kraljice, a pojedinci su tvrdili da je on taj korak i podržavao. Ubistva u dvoru izazvala su radost na beogradskim ulicama; ona je bila vidljiva i dugo posle krvavog čina. Gradske ulice bile su ispunjene svetom, đacima, vojnicima, radoznalcima svih vrsta. Savremenici su uočili da nije bilo žalosti za ubijenim kraljem. U unutrašnjosti, vest o ubistvu kraljevskog para primljena je sa iznenađenjem i čuđenjem. Kralja Aleksandra branili su jedino ljudi bliski dvoru i protivnici Karađorđevića (generali J. Mišković, N. Stefanović, J. Belimarković, V. Đorđević, V. Petrović i drugi). Svi slojevi srpskog društva brzo i lako su prihvatili ideju o predstojećoj promeni na prestolu. Građanstvo, naročito ono iz Beograda i većih gradova (Niš, Valjevo, Kragujevac), videlo je u prevratu priliku da ostvari svoje ciljeve i zaštiti određene interese. Bilo je spremno i da finansijski podrži novu vladu. Seljaštvo, koje je sačinjavalo gro stanovništva u Srbiji, očekivalo je veću sigurnost nakon dužeg perioda opšte stagnacije sela izazvanog stalnim potresima i njegovim propadanjem. Nezadovoljstvo je bilo primetno i u drugim slojevima društva. Radništvo, iako malobrojno, očekivalo je poboljšanje svog položaja i uslova rada, snaženje demokratije, parlamentarnih sloboda i ustavnih načela. Inteligencija je očekivala uklanjanje stega koje su sputavale duhovni život i usporavale širenje demokratskih i progresivnih ideja. Vojska je težila da dobije svoje mesto u životu zemlje

i poboljša svoj materijalni položaj. Svi slojevi društva su, činilo se, očekivali boljitak od promene na prestolu. U trenutku prevrata, Srbija je bila mala zemlja, neslućene šarolikosti u stepenu razvoja, obrazovanja i načina života uopšte. Njena društvena elita imala je ambicije da je uvede među razvijenije evropske zemlje. U Srbiji je živelo oko tri miliona stanovnika, čiji je prirodni i mehanički priraštaj bio naglašen. Osim u Kraljevini Srbiji, srpski narod je živeo u Austro-Ugarskoj, Turskoj, Rumuniji i Crnoj Gori. To je žitelje Srbije raspinjalo između potrebe da prihvate savremene evropske tekovine i uzore i neophodnosti da toleriše stare oblike života koji su poticali sa Istoka. Ta raspetost bila je kočnica bržeg razvoja i modernizacije zemlje. Najveći deo stanovništa, 87 odsto od ukupnog broja stanovnika, živeo je na selu. Urbanizacija se veoma sporo odvijala. Nepismenost u zemlji bila je visoka, 77 odsto, od čega je najveći deo nepismenih živeo na selu. U istočnoj i delovima zapadne Srbije sela su bila razbacana, a seljaci su se bavili mahom stočarstvom. Puteva nije bilo, a često je nedostajala i voda. U ravničarskim krajevima, sela su bila gušća, bolje povezana putevima, a seljaci su se bavili pretežno poljoprivredom. Zemljišni posedi bili su mali, ali je seljak bio vlasnik zemlje. Samo zanemarljivo mali broj porodica imao je posede veće od 50 hektara. Imanja su bila nedovoljno produktivna i konkurentna, neumešno su obrađivana, često prezadužena, bez savremene tehnike i neekonomična. Većina manjih poseda nije mogla da pokrije neophodne troškove i plati poreze. Sela su bila prenastanjena, dok su se imanja stalnim deobama smanjivala. To je dovelo do napuštanja sela i odlaska seljaka u gradove i varoši. Učešće seljaštva u političkom životu zemlje bilo je nedovoljno. Na izborima 1903. godine, glasalo je oko 53 odsto seljaka, a mali broj je učestvovao u političkom životu zemlje. Spor društveni razvitak i društveno raslojavanje omogućili su porast srednjeg staleža. Ograničen iznos kapitala, nastao u trgovini, prelazio je tek retko u industriju i bankarstvo. U većim gradovima, pre svega u Beogradu, bilo je više uspešnih poslovnih ljudi i industrijalaca, uključujući i nekoliko milionera. Srednji stalež, iako malobrojan, igrao je ključnu ulogu u privrednom, administrativnom i političkom životu zemlje. Značajan broj pripadnika srednje klase bio je školovan na različitim evropskim univerzitetima. Najveći deo tog staleža živeo je u gradovima i varošima, od toga najviše u Beogradu (državni službenici, trgovci, slobodne profesije). Srednji stalež, zajedno sa činovništvom, oficirima, sveštenstvom, trgovcima i lokalnom inteligencijom, predstavljao je balkansku čaršiju. Proces industrijalizacije u Srbiji odvijao se sporo. Ograničena potrošnja, nedostatak kapitala, uvoz strane robe, mahom iz Austro-Ugarske, doprineli su da je između 1873. i 1906. godine nastalo svega 144 industrijskih preduzeća, uglavnom malih po obimu proizvodnje i broju zaposlenih. Radničku klasu sačinjavali su brojne sitne zanatlije i malobrojni industrijski radnici. Prvi su se nalazili u procepu između “stare” (turske) i “nove” (evropske) robe; bili su pritisnuti zastarelim načinom proizvodnje, s jedne i stalno rastućom konkurencijom industrijskih dobara uvezenih iz Evrope, s druge strane. To je uslovilo propadanje starih zanata, raslojavanje u varošima i nastajanje industrijskog proletarijata. Radilo se pod teškim uslovima, i do 14 časova dnevno, za male plate i nadnice. Vladari dinastije Obrenovića poklanjali su malo pažnje ovim pitanjima i problemima.

Vojska i oficirski kadar predstavljali su značajan činilac u srpskom društvu. Oni su, pored ostalog, bili garancija nezavisnosti zemlje. Za održavanje vojske odvajalo se oko 25 odsto ukupnog budžeta zemlje, a uzimali su se i značajni zajmovi za njenu modernizaciju. Uticaj vojske u političkom životu zemlje do 1903. godine bio je značajan, a nije se umanjio ni kasnije zbog uticaja oficira-zaverenika na novog vladara i zaštite koju im je dala Narodna skupština. Sukob između vojske, s jedne i političkih stranaka, s druge strane, trajaće tokom svih ovih godina, i kasnije, a završiće se presudama vojnog suda u Solunu 1917. godine. Pravoslavna crkva, sveštenstvo i monasi, imali su svoje mesto u srpskom društvu. Oni su bili deo državne organizacije, njena spona sa narodom i bili su branioci nacionalnih osećanja i duhovnosti. Crkveni velikodostojnici nalazili su se po rangu odmah iza članova vlada i Državnog saveta. Početkom dvadesetog veka u Srbiji je delovao 801 sveštenik, najvećim delom školovan na Bogosloviji u Beogradu. Parohijsko sveštenstvo primalo je plate od države, a darove, domove i imanja za izdržavanje, od parohijana. Sveštenstvo je bilo aktivno u političkom životu zemlje, a imalo je i poslanike u Narodnoj skupštini. Srpska inteligencija predstavljala je snažni činilac u društvu i državi. Njeni pripadnici su se školovali na Velikoj školi i u inostranstvu; prednjačili su u kulturnom i političkom životu zemlje; bili su ministri, visoki činovnici, diplomate, naučnici. Na Velikoj školi i Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka nalazili su se istaknuti naučnici i stvaraoci koji su predstavljali značajna imena u evropskoj nauci. Pored nauke, u Srbiji su cvetali i književnost, slikarstvo svih pravaca. Beograd je predstavljao stožer svih zbivanja u zemlji. U njemu je 1900. godine, živelo oko 70 000 stanovnika; pored Srba, u Beogradu je živelo i dosta stranaca (Nemci, Mađari, Česi, Grci, Jevreji), što mu je davalo nacionalnu, versku i kulturnu šarolikost. Njegove ulice i kuće predstavljale su raznoliku mešavinu stilova, ali i kaldrmisanih i popločanih ulica. U njemu su postojale brojne biblioteke, bolnice, hoteli, delovale različite organizacije. Grad je počeo elektrifikaciju 1892. godine, ali je ona sporo napredovala; tramvaji su bili na konjsku vuču, koju su tek 1905. godine, zamenila električna vozila. Kontrasti su bili veliki, pa su se na gradskim ulicama, pored volovskih zaprega i tramvaja s konjima, mogli videti i poneki automobil i motocikl. Kafane su bile nesrazmerno brojne i predstavljale su centre dnevnog i noćnog života, politike, umetnosti, zavera i intriga. U njima su se okupljali i žučno raspravljali političari, poslanici, pesnici, boemi, zaverenici i komite. U njima se uz dim cigareta i isparenja rakije i vina, raspravljalo o nacionalnim ciljevima, planovima, snevalo o oslobađanju i ujedinjenju Srpstva, uklanjanju tirana. U njima su se okupljali i oficiri-zaverenici u predvečerje 29. maja 1903. godine. Imena kafana kazivala su mnogo o sklonostima i težnjama njihovih gostiju - “Knez Mihailo”, “Car Dušan”, “Knez Lazar”, “Napoleon”, “Kraljević Marko”, “Balkanski Savez” i druga. Staro i novo bili su, dakle, u stalnom dodiru i sudaru. Preplitali su se i živeli zajedno. Osim šljivovice, u restoranima i kafanama su se služili takođe francuski konjak, rum sa Jamajke, vina iz Italije, švajcarski sirevi, italijanske sardine; pored toga u radnjama su se mogli naći inostrani lekovi, knjige, novine i časopisi, američke cipele, persijski tepisi, astraganska krzna i druga uvozna roba. U gradovima u unutrašnjosti život je bio mnogo sporiji nego u Beogradu; u njima su se dugo održali oblici balkansko-orijentalne strukture i način života palanke. U varošima

su se gajili, pored cveća, kukuruz, tovile svinje i čuvala živina. Pazarni dan je bio najvažniji događaj u nedelji. Hrana je bila jeftina pa se mnogo jelo i pilo; politika, kartanje i ogovaranje bili su deo svakodnevice. U raznim gradovima i varošima proizvodili su se određena dobra i roba; u Pirotu ćilimi, u Kragujevcu oružje i barut, u Leskovcu duvan, tekstil, aleva paprika, u Vranju sir, duvan, grnčarija, u okolini Šapca kukuruz i pšenica. U Šumadiji su se proizvodila različita agrarna dobra, u zapadnoj Srbiji suve šljive, mlečni proizvodi, drvena građa, dok su se u istočnoj Srbiji proizvodila kvalitetna vina. U takvu Srbiju Narodna skupština je pozvala kneza Petra Karađorđevića i odlukom donetom 15. juna 1903, po starom kalendaru, izabrala ga za kralja Srbije. Pretendent na srpski presto, knez Petar, nije bio ličnost dobro poznata u Srbiji, a njegove ideje i shvatanja o vladavini, demokratiji i ustavnosti bili su još manje. On i Karađorđevići uopšte, nisu uživali široku podršku među političkim strankama i u javnosti. Trebalo je da prođe nekoliko godina dok se nije učvrstio na prestolu, objavio svoj program i stekao ugled u zemlji. Čak i tada, širili su se glasovi da će biti prisiljen da abdicira. Istovremeno, Narodna skupština je kraljeubice oslobodila odgovornosti za taj zločin. Izbor novog vladara nije prošao bez uzbuđenja i drame. Evropski dvorovi nisu odobravali način na koji je bila izvršena smena na srpskom prestolu. Ubistvo “kraljevskog brata” dovelo je do primetnog iskazivanja monarhističke solidarnosti i legitimističkih osećanja. Tome su doprineli svirepost ubistva i odluka da se zaverenici oslobode krivice za taj čin. Dvorovi i vladari zahtevali su uklanjanje sa vojnih položaja i kažnjavanje kraljeubica. Srbiji i novom vladaru pretila je izolacija ako te zahteve ne prihvate. Uprkos kratkotrajnom oklevanju, vlade Austro-Ugarske i Rusije prve su prihvatile izbor novog vladara, njima su se vremenom pridružile i ostale evropske zemlje, osim Velike Britanije koja je dugo odbijala da prizna novog vladara. Pripreme za dolazak novog vladara odvijale su se u Beogradu neobičnom brzinom. Vlada stvorena nakon ubistva kralja Aleksandra, sa Jovanom Avakumovićem na čelu, vratila je proklamacijom od 29. maja na snagu Ustav iz 1901. godine i zakone koji su važili do 24. marta 1903. godine. Istovremeno, pozvala je narodne poslanike da se okupe 15. juna 1903. godine, u Beogradu. Trebalo je da pripreme Ustav i izaberu novog vladara. Dan ranije, poslanici i senatori su jednoglasno odlučili da izaberu kneza Petra za kralja Srbije i izvrše reviziju Ustava iz 1888. godine, na koji će se on zakleti pri dolasku u zemlju. Mnogo izbora nije bilo: vojska je izvikala kneza Petra za kralja 29. maja, a njegov izbor su podržale Austro-Ugarska i Rusija. Tako je i bilo: 15. juna on je bio jednoglasno izabran za kralja Srbije. U Ženevu je upućena deputacija koja je novog vladara obavestila o izboru na srpski presto. Istovremeno, 18. juna, Narodna skupština i Senat, prihvatili su promene Ustava iz 1888. godine. Na taj način, novi vladar je bio stavljen pred svršeni čin. Narodna skupština mu je nametnula izmenjeni Ustav i tako osigurala svoju prevlast i uticaj u donošenju političkih i drugih odluka. Pobeda parlamentarizma nad monarhijom izgledala je potpuna, do mere koja je bila nezamisliva u vreme Obrenovića. To je bila cena koju je novi vladar morao da plati da bi stupio na presto.Ona je, nesumnjivo, bila veoma visoka, pa su i nesporazumi između njih u budućnosti bili neminovni. Nakon prijema narodnih predstavnika u Ženevi 22. juna i telegrama zahvalnosti evropskim vladarima, novi kralj je krenuo za Beograd. Tu je stigao 24. juna pre podne, posle 45 godina odsustvovanja. Posle oduševljenog dočeka, on je narednog dana došao u

Narodnu skupštinu gde je položio zakletvu na Ustav. Obavezao se da će čuvati nezavisnost zemlje, poštovati Ustav i brinuti za dobrobit naroda. U proklamaciji “Mome dragom narodu”, koju je prethodno odobrila vlada, kralj Petar je saopštio da će se zalagati za slobodu i napredak naroda. Pored toga, naglasio je: “Ja hoću da budem istinski ustavni kralj Srbije. Ustav i sve ustavne garantije za slobodu i prava naroda, te osnove pravilnog i sretnog razvitka i napretka narodnog i državnog života, za mene su svetinja, koje ću vazda najbrižljivije poštovati i čuvati”. Tražio je da se i drugi toga pridržavaju i prihvate pomirenje. Tridesetog juna kralj Petar je potpisao Ukaz o raspuštanju Narodne skupštine i time najavio nove izbore. Izgledalo je da se zemlja postepeno vraćala u normalno stanje. To, ipak, nije bio slučaj. Dubina unutrašnje krize i razdora, sumnjičavosti i sujete, brzo su izbili na videlo. Prisustvo zaverenika u donošenju političkih odluka otkrilo je nemoć vlade da ih ukloni sa političke scene. Njihov uticaj na Dvoru i u vojsci bio je izuzetno snažan, pa se novi vladar brzo našao priklešten između zaverenika i političkih stranaka; optužbe na njegov račun zbog nepoštovanja Ustava stizale su sa raznih strana, i iz zemlje i iz inostranstva. Smetnje na putu ustavne vladavine i demokratizacije zemlje nicale su kao pečurke posle kiše. Ličnost novog vladara i njegove reči, brzo su privukli pažnju javnosti. On se polako upoznavao sa prilikama i ljudima u Srbiji. Od njega se očekivalo suviše, pa su otuda uskoro počeli da se javljaju znaci razočaranja i kritike. Njegov odnos sa zaverenicima izazivao je uznemirenost mnogih. Zaverenici su čuvali svoj položaj i ucenjivali novog vladara tako što su nastojali da obezbede njegovu podršku za svoje zahteve. On se morao okružiti zaverenicima i njihovim pristalicama. Otvoreno je izjavljivao da će se brinuti o vojsci, što su mnogi tumačili kao davanje zaštite zaverenicima. Dalje, kraljevo oslanjanje na saborce i poverljive ljude iz emigracije (J. Nenadović, Ž. Balugdžić. K. Dinić), još više je pojačalo sumnjičavost i uznemirenost u zemlji i van nje. Sumnjičavost je bila pak, obostrana. Neki savremenici su tvrdili da je kralj Petar bio vidno razočaran sitničarenjem i strančarenjem mnogih onovremenih političara. Uprkos sumnjičavosti i uzajamnom nepoverenju, politički život u Srbiji uzimao je sve više maha i odvijao se manje-više u skladu sa ustavnim i demokratskim načelima. Izbori održani u septembru 1903. godine, iako nisu prošli bez političkih trzavica, bili su u skladu sa zakonom. Izmenjeni Ustav iz 1903. godine uneo je u politički život novi duh - slobodarski, demokratski, kritični, demagoški. To se očitovalo u političkim govorima i novinskim napisima; interesi grupa i pojedinaca bili su vidljivi kao i naglašeno strančarenje i oportunizam. To su pojačavali lokalizmi, sudari interesa grada i sela, civila i vojnika, pristalica dveju dinastija. Političke stranke preispitivale su svoje programe, usklađivale ih sa novim realnostima; dve radikalske grupe nalazile su se u stalnim sukobima. Do konačnog razlaza između njih došlo je 1904. godine, što je imalo značajne posledice po politički život Srbije. Ostale političke stranke (liberali, naprednjaci), nisu imale veći značaj ili uticaj, dok je Socijaldemokratska stranka stvorena tek u leto 1903. Kralj Petar je nastojao da smiri raspaljene političke strasti. Zahtevao je “strogu parlamentarnost”, ali i odanost otadžbini. Prihvatio je i zahtev za reviziju Ustava i novi, mnogo slobodoumniji zakon o štampi. Obilazeći Srbiju (Kragujevac, Niš, Pirot, Vranje, Leskovac, Prokuplje), pozivao je narod na slogu, patriotizam, srpstvo. U prestonoj besedi, kojom je otvorio rad Narodne skupštine, 7. oktobra 1903. godine, naglasio je da je njegova želja bila da “Srbija postane i ostane ugledni stožer reda, mira, slobode i

privrednog blagostanja na Balkanskom poluostrvu”. Zalagao se za dobre odnose sa susedima, ali i za vojničko snaženje zemlje kao jemstvu za njenu sadašnjost i budućnost. Podsticao je privredni razvitak i tražio da država, zajedno sa privatnim kapitalom pomogne poljoprivredu, zanatstvo i trgovinu. Tražio je finansijsku štednju i sniženje prekomernih poreskih dažbina. Ni prosvetu nije zaboravio. Obećao je da će joj posvetiti punu pažnju, uveren da će prosvećivanje naroda pomoći širenje sloboda i ustavnosti. Poslanici su na kraljevu besedu odgovorili da će njegove predloge pretočiti u zakone. Kraljev program privukao je pažnju kritičara sa raznih strana. Poslanik Austro-Ugarske u Srbiji dr Konstantin Dumba tvrdio je da kralj Petar nije dorastao svojim dužnostima, da je isticao načelo ustavnosti i sakrivao se iza ministarske odgovornosti. Pristalice Obrenovića bili su još oštriji u svojim kritikama kraljevog programa. Vladan Đorđević, bivši predsednik vlade, govorio je o kralju Petru kao o “krunisanom kretenu” koji se slučajno našao na prestolu. Vukašin Petrović, bivši ministar u vladama kralja Aleksandra, tvrdio je da je novi kralj skrivao svoje mišljenje i da nije imao vladarskih sposobnosti. U pogledu spoljne politike Srbije, jednom od gorućih pitanja zemlje, kralj Petar je u više navrata naglasio da se ona morala oslanjati na Rusiju; samo na taj način moglo se ostvariti ujedinjenje i oslobođenje svekolikog Srpstva, smatrao je on. Za ostvarenje tog cilja morala se zalagati svaka vlada, a kralj je bio dužan da upozori njenog predsednika ukoliko bude uočio da ga nisu provodili u delo svi ministri. S obzirom da se radilo o nacionalnim ciljevima, kralj Petar je smatrao da je on bio nadležan da nadgleda spoljnu politiku zemlje. To je bila najava nove orijentacije Srbije u njenoj unutrašnjoj i spoljnoj politici. Upravo takav program postaće izvor nevolja i sukoba narednim godinama. Kao liberal evropskog tipa i dobar poznavalac burne istorije Srbije u devetnaestom veku, kralj Petar je shvatio neophodnost raskida sa političkom praksom i načinom vladanja poslednjih Obrenovića. Takva njegova namera nije nailazila uvek na podršku i razumevanje različitih slojeva srpskog društva. Smirivanje na olujnom političkom nebu Srbije odvijalo se teško pa je sukoba i nesporazuma tokom narednih godina bilo napretek. Njihovi podstrekači bili su pristalice republikanstva, zaverenici, “kontrazaverenici”, obrenovićevci i drugi, s jedne i konzervativne zemlje i njihovi dvorovi u inostranstvu, s druge strane. Težnje ka demokratiji i ustavnosti nisu nailazile na široko odobravanje i podršku u evropskim prestonicama. Sumnjalo se u potrebu, poželjnost i opravdanost uvođenja i primene tih načela u praksi u Srbiji. Takav razvitak činio im se nepoželjnim, opasnim i radikalnim, mogao je da izazove mnoge neprijatnosti, stvori nove probleme i dovede do sukoba sa velikim silama i malim susedima. Vlada u Beču smatrala je demokratizaciju nepoželjnom i štetnom, suvišnom za Srbiju. Tvrdila je da Srbija nije bila zrela za nju. Ni u Petrogradu nije postojalo oduševljenje takvim demokratskim promenama i ciljevima. Po mišljenju grofa Vladimira Lamsdorfa, ministra inostranih dela Rusije, kralj Petar je bio suviše veliki plebejac koji nije znao i umeo da čuva vladarsko dostojanstvo; njegove političke ideje smatrao je neprikladnim i suvišnim. Ipak, zaključio je da je kralja Petra trebalo održati na prestolu Srbije kako bi se izbegli anarhija i revolucija na Balkanu. I u Rimu su delili takvo mišljenje. Jedino je u Londonu postojalo razumevanje za kraljeva demokratska shvatanja i namere. Ipak, i tamo se smatralo da je suviše velika doza demokratije bila prejaka za srpski narod.

U toku svoje vladavine kralj Petar je upravo zbog svoje slobodoumnosti, ponašanja i tolerantnosti, pretrpeo mnogo uvreda, čuo i pročitao mnogo psovki i ružnih reči upućenih na njegov račun. Laži i izmišljotina o njemu bilo je previše. One su dolazile sa raznih strana, kako od obrazovanih ljudi, tako i od običnog sveta. Nazivali su ga “izlapeli starac”, “lopov”, “pijanica”, krivili za sve i svašta. To je, valjda, bila cena njegovih demokratskih i plebejskih uverenja i držanja. Mnogi posmatrači, domaći i strani, primetili su brojne promene koje su nastale u Srbiji tokom njegove vladavine. Englezi su uočili postojanje novih ideja, stremljenja, prakse; bilo je i mnogo kritika: govorilo se da je kralj Petar bio uzdržan, pasivan, zavisan od zaverenika, da je bio slab prema svojim sinovima. Austrijanci su uočili da je tokom svoje vladavine uspostavio dodir sa narodom i političkim strankama i da je svojim držanjem podstakao poštovanje zakonitosti, reda i štednje; hvalili su promene u sudstvu, slobodu štampe, govora i okupljanja. Prilikom čestih kriza vlada, kralj Petar je pokazivao strpljenje, takt, dobru volju; smirivao je političke strasti među sukobljenim strankama. Sve je to pokazivalo da su nove ideje i shvatanja o vlasti i njenoj primeni hvatale čvrst koren, iako je bilo i povremenih kolebanja. Stranački sukobi, posebno oni između radikala i samostalaca, mada bučni i česti, bili su to uglavnom na površini. Obe stranke prihvatile su demokratiju i parlamentarizam kao osnovni credo, a njihovi sporovi nisu dovodili u pitanje ustavno stanje u zemlji. Spoljna politika im je takođe bila zajednička. Kralj Petar, radikali i samostalci, vodili su, po svemu sudeći, državni brod u istom smeru. Povremene rasprave u Narodnoj skupštini potvrđivale su jačanje kraljevog uticaja i ugleda u ustavnom i političkom životu Srbije. Međunarodne prilike i nacionalni ciljevi nalagali su takve korake i odluke u pogledu naoružanja i opremanja vojske koje bi omogućile Srbiji da stvori snažnu armiju i ostvari svoje ciljeve. Kao vojnik, kralj Petar je smatrao da je njegova dužnost bila da se brine o tim pitanjima. U svojim javnim izjavama i govorima obrazlagao je potrebu za naoružanjem i modernizacijom opreme i obuke. Prilikom posete užičkom kraju, u septembru 1904. godine, govorio je o potrebi da se Srbija razvija i da se, istovremeno, priprema za rat, kako bi branila svoje nacionalne interese i teritorije. Upozorio je da je njen trenutni međunarodni položaj nalagao da bude vojnički spremna i da su za to bila potrebna značajna finansijska sredstva. Da bi se ona obezbedila, trebalo je razvijati privredu zemlje. Na svojim putovanjima kralj Petar je često govorio o vojsci i njenoj ulozi u odbrani zemlje. Tokom narednih godina naglašavao je potrebu da vojska stoji čvrsto na braniku Srbije i Srpstva. Značajna uloga u opštem buđenju nacionalne svesti i povećanju ugleda Srbije bila je predviđena za Srpsku pravoslavnu crkvu. Ona je trebalo da pokrene narodni duh i vodi ga ka opštem preporodu, da ga izvuče iz zaostalosti, primitivizma i sujeverja. Sveštenstvo je uvek trebalo da bude uz narod, da sa njim deli dobro i zlo. Trebalo je da ga podučava pravom porodičnom životu što se smatralo osnovom stabilne i čvrste države. Sličnu ulogu u opštem preporodu i oživljavanju društva i države dobili su sudovi i sudije, kao i policija koja je trebalo da brine o redu, bezbednosti života i imovine, iskorenjivanju hajdučije, ponašanju prema zatvorenim licima i narodu uopšte. Slično držanje očekivalo se od upravnih vlasti, učitelja, profesora, zadruga, zanatlija, trgovaca i raznih društava. U svim tim aktivnostima i nastojanjima vlada je uživala punu kraljevu podršku. On je obilazio zemlju i širio takve ideje u narodu.

Politika traženja oslonca na Austro-Ugarsku pod novim vladarom i u novim okolnostima nije mogla dugo da traje. Početna uzdržanost bila je posledica neiskustva, nasleđa prošlosti i straha. Sukobi među velikim silama na Balkanu nisu mogli da ostanu bez reakcije u Srbiji. Politika traženja oslonca na Austro-Ugarsku uskoro je ustupila mesto sporovima i sukobima između dve susedne zemlje. Narasle nacionalne ambicije i pretenzije Srbije ometala je i onemogućavala upravo Austro-Ugarska, a potom i Otomansko carstvo. Zauzeta na Dalekom istoku i unutrašnjim nemirima, Rusija u početku vladavine kralja Petra nije bila od velike pomoći niti je predstavljala podršku. Tek kada je rešila svoje probleme, ona se mogla vratiti i imati značajnu ulogu u balkanskoj politici. Novi vladar nije ispočetka želeo sukobe sa Austro-Ugarskom, iako ona nije krila svoje namere da se, pored Bosne i Hercegovine, učvrsti i na Kosovu, u Albaniji i Makedoniji. To je predstavljalo otvoreno ugrožavanje nezavisnosti Srbije i njenih nacionalnih ciljeva. Zbog toga se ona vremenom morala sve više okretati prema zemljama Zapadne Evrope, tražeći od njih političku, diplomatsku i finansijsku podršku. Prekid diplomatskih odnosa sa Velikom Britanijom, nastao posle ubistva poslednjeg Obrenovića, bio je ozbiljna smetnja u takvim nastojanjima, ali je srpska vlada, uz podršku Italije počela tražiti rešenje za to pitanje. Ono će biti uklonjeno sa dnevnog reda odstranjivanjem i penzionisanjem najistaknutijih zaverenika, u maju 1906. godine. Antiaustrijsko raspoloženje javnosti i političkih stranaka u Srbiji ubrzalo je reorijentaciju i preispitivanje njene dotadašnje spoljne politike. Odluke srpske vlade i Dvora da se srpska vojska opremi modernom, brzometnom artiljerijom i da gradi strategijski važne železničke pruge, doveli su do sukoba, a potom i raskida sa Austro-Ugarskom. Da bi se ostvarile namere srpske vlade, trebalo je obezbediti zajmove i kredite u inostranstvu i doneti odluku čije će se naoružanje poručiti. Austro-Ugarska, njene banke i fabrike oružja od početka su bile isključene iz razmatranja zbog političkih, vojnih i privrednih razloga. To je značilo otvoreni sukob sa vladom u Beču koji je vremenom prerastao u carinski rat između dve zemlje. Bečki finansijski i poslovni krugovi, kao i vlada, nisu bili namerni da se odreknu monopola nad srpskom privredom i političke kontrole nad Srbijom. Borba oko narudžbina artiljerije i municije trajala je nekoliko godina i okončana je kupovinom francuskog naoružanja. Konkurenti za isporuku narudžbina bili su francuske firme “Šnajder-Krezo” i “Sen Šamon”, nemački “Krup” i “Erhard”, austrijska “Škoda” i britanske firme “Vikers” i “Armstrong”. Pritisci na vladu i Dvor dolazili su iz Beča i Pariza, pošto su iza svake fabrike stajali zvanična diplomatija i lobisti. Koristili su sva raspoloživa sredstva (novac, pritisak, povlastice, zajmovi, ucene) da bi ostvarili svoj cilj. Srpska vlada je isporuke artiljerije uslovljavala dobijanjem zajma, dok se kralj Petar, emotivno vezan za Francusku, zalagao za porudžbine kod njenih fabrika. Prvobitno francuske banke su oklevale da obezbede zajam za Srbiju, dok su austrijske banke odobravanje zajma vezivale za porudžbinu naoružanja kod “Škode”. Pošto srpska vlada nije želela austrijske topove, vlada u Beču je odlučila da izvrši pritisak; prvo je otkazala trgovinski ugovor i veterinarsku konvenciju a potom zapretila carinskim ratom koji je počeo u leto 1906. godine. Konačno, francuske banke su, na pritisak vlade, odobrile zajam Srbiji, pa se i narudžbina oružja u francuskim fabrikama mogla sprovesti u život. Pregovori o porudžbinama oružja doveli su do političkih lomova u Srbiji. Sukobi između predsednika vlade Nikole Pašića, vojnih vrhova i Dvora završila se kupovinom naoružanja u Francuskoj, uklanjanjem dvorske kamarile (J. Nenadović, Ž. Balugdžić) koja je naginjala sporazumu sa bečkom vladom i

potonjim penzionisanjem preostalih oficira-zaverenika sa visokih položaja u vojsci i u Dvoru. Sukobi između radikala i samostalaca doprineli su daljem zaoštravanju političkih prilika, odlaganju donošenja odluke o zaključenju zajma i isporuke artiljerije. U tim sukobima prelamala su se ključna pitanja unutrašnje i spoljne politike zemlje. Njima su se takođe rešavali odnosi između Narodne skupštine i vladara kao i odnosi između vlade i vojske. Krajnji ishod, sa dugotrajnim posledicama, bio je napuštanje politike traženja oslonca na Austro-Ugarsku i traženja podrške među zemljama Antante (V. Britanija, Francuska, Rusija). Ishod sukoba oko naoružanja određivao je takođe sudbinu demokratije i parlamentarizma u Srbiji kao i njenu budući spoljnu politiku. Trijumf Narodne skupštine i vlade nad Dvorom i vojskom uklonili su, iako ne u potpunosti, uticaj ovih poslednjih na donošenje političkih odluka. Bečka vlada i poslovni krugovi nisu mogli mirno da prihvate poraz svojih pristalica u Srbiji. Zbog toga je vlada odlučila da energično reaguje. Prvi korak bilo je uvođenje carinske tarife na uvezenu robu u proleće 1904. godine. To je prisililo srpsku vladu da počne da traži nova tržišta za svoje agrarne proizvode. Našla ih je u Nemačkoj, sa kojom je zaključila trgovinski ugovor u novembru 1904. godine, kao i slične ugovore sa Turskom i Bugarskom, zaključene u leto i jesen 1905. godine. To je izazvalo nove osude i napade na srpsku vladu. Pregovori sa vladom Austro-Ugarske kako bi se rešili ovi problemi, počeli su u jesen 1905. godine, ali su već nakon nekoliko meseci bili prekinuti zbog neprihvatljivih zahteva austrougarske delegacije. Sredinom januara 1906. godine, vlada u Beču naredila je blokadu srpskih granica i zabranila izvoz stoke, žita i mesa u Austro-Ugarsku. To je dovelo do velikih demonstracija u Beogradu upravljenih protiv pristalica sporazuma sa Austro-Ugarskom. Početkom jula 1906. godine srpska strana je odbacila uslove koje je postavio Balhausplac za produženje privremenog trgovinskog ugovora. Odgovor je bio dekret cara Franje Josifa od 7. jula, kojim su zatvorene granice Carstva za srpsku robu i čime je započeo carinski rat. Uvozna i izvozna trgovina između dva suseda bila je prekinuta. Poslovni krugovi i stanovništvo u Srbiji trezveno su primili odluku bečke vlade i Dvora. Novčano tržište ostalo je mirno, a Narodna skupština je podržala stav vlade. Preovladalo je uverenje da je carinski rat bio dobra prilika da se zemlja oslobodi političke i privredne zavisnosti od Austro-Ugarske. Kralj Petar koji je u početku bio uzdržan u sukobu, osudio je politiku Balhausplaca prema Srbiji. Time je jedinstvo svih ustavnih činilaca, Narodne skupštine, vlade i Dvora bilo uspostavljeno. Carinski rat je otvorio nove sukobe Srbije sa Austro-Ugarskom koji su neprekidno trajali sa različitim intenzitetom do početka Prvog svetskog rata. Istovremeno carinski rat je Srbiji obezbedio podršku među zapadnim velikim silama. Britanska vlada i javno mnjenje otvoreno su stali na stranu Srbije i osudili austrijski pritisak kao neprihvatljiv. Oni su podržali ekonomsku emancipaciju Srbije i videli u tome priliku za povećanu isporuku svoje robe i kapitala. Zaokret britanske politike prema Srbiji bio je potpun. Sličan stav zauzele su i Francuska, Italija, Grčka i druge zemlje koje su otvorile svoja tržišta za agrarne proizvode iz Srbije. To je bio potpuni poraz za Dvojnu monarhiju i njenu politiku. Austrougarski privrednici i državnici teško su doživeli taj poraz. Njihov odgovor, dat u leto 1908. godine, predstavljao je pokušaj potpune strategijske, vojne i saobraćajne dominacije na Balkanu. Cilj Balhausplaca bio je prodor u Solun preko Sandžaka ili severne Albanije. Odlučeno je da se izgradi železnička pruga preko Kosovske Mitrovice, čime bi se Srbija potpuno okružila, sprečilo njeno ujedinjenje sa Crnom Gorom i

onemogućio prodor u Makedoniju. Turska se saglasila sa predloženim planom. U jesen 1908. godine, plan je bio zaokružen aneksijom Bosne i Hercegovine. Taj korak, kao i svi prethodni, predstavljao je udar na srpske nacionalne interese u celini, opkoljavanje zemlje sa ciljem da se spreči njen dodir sa ostalim zemljama. Reakcija u Srbiji bila je burna. Povorke i demonstracije bile su svakodnevne, gorele su austrijske zastave i izvikivalo se za rat. Zemlja se nalazila u ratnom raspoloženju, što je predstavljalo veliku opasnost za balkanski i evropski mir. Vlada je zatražila podršku Rusije i drugih zapadnih sila. Rusija i Turska bile su za otvaranje međunarodne rasprave o aneksiji, dok su Velika Britanija i Francuska bile protiv. Posle mnogo ubeđivanja, srpska vlada je prihvatila savet cara Nikolaja Drugog, da ostane mirna, priprema se i čeka pravi trenutak. Slični saveti prispeli su i od vlada u Londonu, Parizu i Rimu. Konačno, vlada je prihvatila iako uz mnogo otpora, čin aneksije i u martu 1909. godine, saopštila da time nisu bili ugroženi njeni nacionalni interesi. Neprijateljstvo između dve zemlje dobilo je tim činom novi intenzitet, koji će postepeno prerasti u borbu na život i smrt. Od početka do kraja svoje vladavine, kralj Petar i njegove vlade suočavali su se sa teško rešivim problemom - zavereničkim pitanjem. Zaverenici su predstavljali snažni “neodgovorni činilac” u srpskoj državi. Izazivali su sukobe na unutrašnjem planu i stvarali probleme u međunarodnim odnosima. Zaverenici su se uplitali u mnoga pitanja i imali kontrolu nad svim značajnim položajima u vojsci. Uživali su podršku na Dvoru (kralj Petar, J. Nenadović, Ž. Balugdžić) i uticali na imenovanje pojedinaca na najviše državne položaje. Vlade velikih sila zahtevale su od srpske vlade da utvrdi njihovu odgovornost, ukloni ih sa položaja, penzioniše i kazni kao počinioce zločina. Britanska vlada je obnovu diplomatskih odnosa sa Srbijom uslovljavala njihovim uklanjanjem iz aktivne službe. Kralj Petar se dugo opirao tim zahtevima; pristao je na njihovo uklanjanje tek u maju 1906. godine, posle mnogih zahteva i pritisaka. Zavereničko pitanje nije bilo rešeno penzionisanjem preostalih oficira-zaverenika. Ono je nastavilo da truje politički život zemlje, deli i sukobljava stranke, Dvor i Narodnu skupštinu. Uticaj zaverenika će se kasnije proširiti i na članove kraljevske porodice (Đorđe, Aleksandar). Aneksija Bosne i Hercegovine podstakla je žar zaverenika i vratila ih u žižu javnosti. Oni su delovali na okupljanju svih snaga otpora i podržavali organizaciju Narodne odbrane, čime su vladi stvorili nove glavobolje. Abdikacija kneževića Đorđa kao naslednika prestola dolila je novo ulje na vatru, tako da su se sukobi nastavljali. Balkanska politička scena početkom dvadesetog veka predstavljala je zamršeno klupko suprotstavljenih pretenzija, interesa, ličnih sporova među balkanskim vladarima. Pored toga, na balkanske prilike snažno su uticali politika i držanje velikih sila. Sporovi na Balkanu, vezani pre svega za sudbinu Otomanskog carstva i reformi u njemu, stalno su se zaoštravali. Velika Britanija i Francuska nastojale su da spreče njegovu deobu i raspad, Nemačka i Italija su težile da prošire svoje prisustvo u njemu, a Austro-Ugarska i Rusija da očuvaju svoj dotadašnji položaj. Apetiti malih balkanskih država bili su primetni i stalno su se povećavali. Zaoštravanje imperijalističkih sukoba širom sveta imalo je svoj odjek i na Balkanu. U takvim okolnostima, srpska vlada i Dvor, lišeni podrške Rusije i izloženi stalnom pritisku Austro-Ugarske, tražili su saveznike u Francuskoj, Velikoj Britaniji i Italiji, ali i radili na pomirenju sa balkanskim susedima (Crna Gora, Bugarska, Grčka, Rumunija). U tim nastojanjima nailazili su na velike prepreke. Velike sile su bile nepouzdani zaštitnici i

saveznici, dok su balkanske zemlje imale suprotstavljene, često nepomirljive pretenzije. Najzad, postojali su i međusobni animoziteti i nepoverenje među njihovim vladarima. Stoga je bilo prirodno da dva srpska vladara, kralj Petar i knjaz Nikola, vezani inače i rodbinskim sponama, uspostave blisku saradnju. Međutim, njihovi međusobno nepoverenje i netrpeljivost isključivali su iskrenu saradnju između dve države. Bilo je drugih razloga i nesporazuma (Kosovo, severna Albanija, Sandžak, primat u Srpstvu). Oni su dugo onemogućavali uspostavljanje redovnih diplomatskih odnosa i saradnje. Laskavi crnogorski knjaz bio je na rečima med i mleko, ali u stvarnosti nije bio spreman na saradnju. Dugo se pregovaralo o sporazumu i tajnom ugovoru između dve zemlje, ali dogovor nije bilo lako postići. Oba vladara su to priznavala. Oštre kritike zbog prilika u Crnoj Gori (Ustav iz 1905) dolazile su iz krugova crnogorskih studenata u Beogradu, za šta su knjaz Nikola i vlada optuživali srpske zvanične krugove. U Crnoj Gori su takvim napadima pripisivali odgovornost za podsticanje revolucije i obaranje vladara. Pripremu atentata na knjaza Nikolu (“bombaška afera”), vlast u Crnoj Gori je iskoristila da otvori sudski proces protiv nekoliko crnogorskih studenata i optuži srpsku vladu da ih je snabdela bombama. To je dovelo do povlačenja srpskog poslanika sa Cetinja. U spor se umešala i Rusija koja je tražila da se dve zemlje izmire. Aneksija Bosne i Hercegovine ubrzala je pomirenje. Vlade obe zemlje odlučile su se na taj korak uverene da je aneksija predstavljala opasnost koja je nalagala međusobno zbližavanje. Ipak, do iskrenog pomirenja nije došlo. Kralj Petar je odbio da prisustvuje proslavi proglašenja Crne Gore za kraljevinu i knjaza Nikole za kralja u leto 1910. godine. U januaru 1912. godine, predsednik vlade i ministar inostranih dela Milovan Milovanović, bio je još uvek protiv zaključenja sporazuma sa Crnom Gorom. U februaru iste godine, car Nikolaj Drugi savetovao je kralja Petra da dve vlade zaključe sporazum o međusobnoj saradnji. Kralj Petar je prihvatio savet i pozvao kralja Nikolu da poseti Beograd. On je taj poziv odbio. Ipak, savet ruskog cara nije se smeo zanemariti. Pregovori između vlada dve zemlje otpočeli su u trenutku kada je Crna Gora već bila u fazi razmene projekta o ratnom savezu sa Bugarskom i utvrđivanjem početka datuma ratnih operacija sa Turskom. Tek sredinom septembra 1912. godine otpočeli su pregovori o zaključenju saveza između Srbije i Crne Gore. Pregovori su vođeni u Lucernu i bili su veoma teški zbog suprotstavljenih zahteva dveju zemalja. Na kraju, zaključene su dve konvencije, Politička i Vojna, kojima su određeni oblici saradnje, međusobnih obaveza u slučaju rata i utvrđene teritorijalne tekovine u slučaju pobede nad Turskom. Konvencije su stupile na snagu 6. oktobra 1912. godine, neposredno pred početak balkanskih ratova. Sređivanje odnosa i uspostavljanje saradnje sa Bugarskom, drugim balkanskim susedom, bili su jednako značajni i osetljivi. Njih su nalagali susedstvo, bliskost sa Rusijom i suprotstavljene pretenzije u Makedoniji. Sporazum sa Bugarskom bio je neophodan Srbiji i zbog sve oštrijih sukoba sa Austro-Ugarskom. Bugarskoj je slična pretnja dolazila od Otomanskog carstva. Kratkotrajno povlačenje Rusije sa Balkana, ostavljajući Srbiju i Bugarsku bez zaštite, otvorilo je put njihovom sporazumevanju. Obe zemlje su bile prinuđene da čine međusobne ustupke u Makedoniji. Srbija je prihvatila ideju o njenoj autonomiji, dok je Bugarska priznala postojanje srpskih interesa u njoj. Glasovi o nameri dve strane da zaključe sporazum nisu naišli na odobravanje mnogih, uključujući i knjaza Nikolu. Uprkos tome, približavanje dve zemlje se nastavilo. Posle mnogo kolebanja, zahteva za i protiv, upozorenja na štetnost takvog koraka, vlada i kralj Petar su se saglasili da on poseti kneza Ferdinanda u Sofiji. To je bio prvi korak. Poseta je obavljena

30. oktobra 1904. godine, a prethodili su joj zaključenje dva ugovora o političkoj i privrednoj saradnji. Poseta Sofiji je bila više kurtoazne prirode, nego što je imala političke ciljeve. Bez obzira na to, izazvala je burne reakcije u Beču i optužbe da su se dva vladara sporazumeli o sudbini Makedonije. Politički i vojni krugovi u Beču nastojali su da spreče saradnju između dve zemlje i njihovu eventualnu akciju protiv Turske. Mladoturska revolucija i aneksija Bosne i Hercegovine predstavljale su nove opasnosti za Bugarsku i Srbiju. Reakcija bugarskog kneza na taj korak bila je proglašenje nezavisnosti Bugarske u aprilu 1909. godine. To je stvorilo novo stanje na Balkanu kao i odnos snaga, što se nije moglo zanemariti. Politika saradnje sa Bugarskom bila je potvrđena posetom kneza Ferdinanda Srbiji u oktobru 1909. godine. Uprkos tome, u tim aktivnostima nije postojalo mnogo iskrenosti, pošto je bugarski knez u susretima sa drugim vladarima govorio protiv Srbije i njenog kralja. Bez obzira na to Milovanović je uložio velike napore da se približavanje sa Bugarskom nastavi. U jesen 1911. godine došlo je do promene politike u Sofiji i otpočinjanja pregovora između dve zemlje o zaključenju političkog sporazuma. Promeni stava Sofije doprineli su politika “mladoturaka” u Makedoniji, rusko-turski pregovori, rumunske pretnje i tursko-italijanski rat. Pregovori između Ivana Gešova, predsednika vlade i Miroslava Spalajkovića, poslanika u Sofiji, privedeni su kraju februara 1912. godine. Srpska vlada i kralj Petar prihvatili su predloženi tekst ugovora kao i njegov tajni dodatak. Konvencija o vojnoj saradnji dve zemlje, potpisana je u maju iste godine. Tokom narednih meseci uspostavljena je puna saradnja sa Grčkom i Crnom Gorom. Srpsko-bugarski ugovor predstavljao je kamen-temeljac saradnje balkanskih država u predstojećem sukobu sa Turskom. Ugovor je imao defanzivni i ofanzivni karakter; njime se predviđala zajednička odbrana balkanskih teritorija, ali i rat protiv Turske u slučaju napada na Makedoniju i promene teritorijalnog statusa kvo. Deoba teritorija između dve zemlje otkrivala je njihove protivrečne zahteve i očekivanja. “Nesporna zona” na severu i zapadu od Šar-planine pripala bi Srbiji, dok bi Bugarskoj pripale oblasti istočno od Rodopa i reke Strume. Za središnju zonu (Vardarska Makedonija) predviđala se autonomija ili podela između dve zemlje. U slučaju nesporazuma, ruski car je dobio ulogu presuditelja. Balkanski savez koji je uobličen u tim mesecima, predstavljao je zbog svojih ciljeva izazov velikim silama i njihovim pretenzijama. Opasnost od Austro-Ugarske bila je direktna, dok je držanje Rusije izazivalo mnoge nedoumice. U takvoj situaciji ubrzanje priprema za rat postalo je imperativ. Pripreme planova za mobilizaciju i operacije srpske vojske privodile su se kraju, pa se njihov početak mogao očekivati svakog trenutka. Velike sile su nastojale da spreče početak ratnih operacija, ali bez uspeha. Osamnaestog oktobra kralj Petar je uputio proglas narodu. U njemu je objasnio da je sudbina zahtevala taj rat kako bi se srpski živalj oslobodio turskog i arbanaškog jarma i nasilja. Pozvao je sve narode da se pridruže borbi za slobodu. Vojne operacije u Makedoniji i Staroj Srbiji odvijale su se uspešno, a saradnja sa grčkim, bugarskim i crnogorskim trupama bila je uspostavljena. Srpske trupe zauzele su Skoplje, Bitolj, Đevđeliju, Prizren, Novi Pazar, došle pod Jedrene u pomoć Bugarima i sredinom novembra 1912, izbile na obalu Jadranskog mora kod Lješa. U februaru 1913. godine kralj Nikola je tražio pomoć srpske vojske da zauzme Skadar. Velike sile nisu mogle da dopuste takvo komadanje Turske i širenje balkanskih zemalja. Srpske trupe su bile prisiljene da se povuku sa jadranske obale, a Crna Gora se našla pritisnuta savezničkom blokadom.

Sukob sa Bugarskom oko Makedonije i poraz njene vojske, u leto 1913. godine, otvorio je novu duboku krizu među balkanskim državama. Bugarska je izgubila teritorije stečene u prethodnom ratu, dok je Srbija dobila Vardarsku Makedoniju, Kosovo i veći deo Metohije; Bugarska je zadržala Pirinsku Makedoniju sa Strumicom i delom Trakije, a Rumuniji je pripala Dobrudža. Takva preraspodela turskih teritorija bila je ozvaničena Bukureškim mirom zaključenim 10. avgusta 1913. godine. Osvrćući se na protekla zbivanja, kralj Petar je u prestonoj besedi izrečenoj 17. oktobra 1913. godine, pohvalio vojsku i njenu spremnost na žrtvu, ukazao da je vlada nastojala da izbegne rat, mada to nije mogla da ostvari zbog rastućeg terora nad srpskim življem. Stavio je u dužnost Narodnoj skupštini i vladi da pomognu narodu u oslobođenim oblastima, osiromašenom materijalno i duhovno, da se obnovi i okrene put razvoja. Tek kad se to ostvari, on će postati ravnopravan i koristan deo Kraljevine Srbije. Uspeh srpske vojske u balkanskim ratovima izazvao je nove neprijatnosti. Pre svega, oživeo je sukob između vojne i civilne vlasti. Ovenčani slavom, zaverenici i njihove pristalice ponovo su digli glave. Okupljeni u tajnoj organizaciji Crna ruka, osporavali su politiku vlade i davanje ustupaka Bugarskoj u Makedoniji i zalagali se, uprkos upozorenju Rusije, za rat protiv Turske. Pojedinci su bili uvereni da su upravo oni, oficiri, bili pozvani da reše srpsko nacionalno pitanje. To im je obezbedilo podršku drugih oficira. Rat sa Bugarskom samo je odložio gorući sukob. Razlozi za njegovo oživljavanje bili su stav vlade prema Bugarskoj i uprava u novopripojenim krajevima. Namera vlade da zakone i ustavne odredbe primenjuje postepeno s jedne, i prisustvo vojske u pograničnim oblastima, s druge strane, doveli su do preplitanja nadležnosti vojne i civilne vlasti. Korupcija i zloupotrebe samo su još više zaoštrile ovaj spor. Sukob između dve strane postao je neminovan. Bez obzira na unutrašnja trvenja, rasprave i sukobe sa Austro-Ugarskom i Bugarskom, Srbija je iz balkanskih ratova izašla kao pobednik i oslobodilac dela Srpstva koje je vekovima živelo pod otomanskom vlašću. Time je deo nacionalnih ciljeva bio ostvaren. Pobedonosni pohod srpskih armija u Makedoniju, Staru Srbiju, na arbanašku obalu i pružanje podrške Bugarskoj kod Jedrena, prikazali su Srbiju u potpuno novom svetlu. To je izazvalo novo zaoštravanje sukoba sa Austro-Ugarskom koja se osetila ugroženom pobedama srpskog oružja i rastućim uticajem Srbije među njenim slovenskim podanicima. Uspeh u ratu sa Bugarskom, s druge strane, predstavio je Srbiju kao novu regionalnu snagu na balkanskim prostorima. Na kraju, valja se zapitati kako su izgledali Srbija i njeno društvo, nakon svih iskušenja i trijumfa, u predvečerje Prvog svetskog rata? Odgovor na ovo pitanje je složen, ali neke činjenice su bile očigledne. Pripajanjem teritorija u Makedoniji i Staroj Srbiji, ona je značajno proširila svoj državni prostor i povećala - iako etnički, verski, kulturno i razvojno, heterogenim stanovništvom - broj svojih podanika. On se povećao sa 3,1 na 4,1 miliona stanovnika. To joj je omogućilo da u početku Prvog svetskog rata mobiliše preko 350 000 oficira i vojnika, prekaljenih veterana iz balkanskih ratova. To joj je osiguralo početne pobede u ratu. Državna teritorija se takođe povećala sa 55.500 kvadratnih kilometra na 87.300 kvadratih kilometara, iako je i posle toga Srbija spadala u red manjih evropskih država. Brzi procesi industrijalizacije zemlje, uprkos carinskom ratu i drugim krizama, bio je primetan. Između 1906. i 1911. godine u Srbiji je stvoreno 284 novih industrijskih

preduzeća. Obim industrijske proizvodnje porastao je sedam puta. U tom razdoblju nastale su nove fabrike za preradu i konzerviranje mesa, pivare, mlinovi, strugare, tekstilne fabrike, preduzeća za preradu kože, stakla i cementa. Stvorene su takođe nove trgovačke kompanije i firme za poslovanje sa inostranstvom. Izgradnja industrije otvorila je put većem učešću njihovih predstavnika u političkom životu zemlje. Slično je bilo i sa predstavnicima nastajuće radničke klase, čiji se broj udvostručio u odnosu na 1906. godinu kada je u Srbiji bilo oko 16 000 fabričkih radnika, mahom nekvalifikovanih. Zakon o radnjama iz 1910. godine značajno je poboljšao položaj radnika: radni dan je smanjen na deset časova, deci ispod 18 godina bio je zabranjen noćni rad, a poboljšani su i sanitarni uslovi. Broj žena u industriji, trgovini i slobodnim profesijama značajno se uvećao, a time i njihova uloga u društvu. Interese radnika štitila je Radnička komora. Ponuda na tržištu radne snage, zbog rastućeg napuštanja sela, prevazilazila je potražnju, pa je samo u Beogradu u predvečerje Prvog svetskog rata bilo oko 1500 nezaposlenih radnika. Bez obzira na slabosti i malobrojnost, Srpska socijaldemokratska stranka imala je 1910/11. godine oko 2 900 članova. Ona je u Beogradu organizovala demonstracije i štrajkove. Srbija se nesumnjivo kretala putem izgradnje industrijskog društva. Duhovni i obrazovni razvitak bio je impresivan. Inteligencija je predstavljala društvenu elitu zemlje, a njeni pripadnici školovani u zemlji i inostranstvu, prednjačili su u kulturnom, javnom i političkom životu zemlje. Mnogi univerzitetski profesori obavljali su ministarske poslove, bili narodni poslanici, diplomati i stranački prvaci. Ipak, ukupan broj visokoobrazovanih nije bio dovoljan da zadovolji rastuće potrebe zemlje. U njoj je 1905. godine radilo 249 lekara, 262 advokata, 155 inženjera, 64 veterinara, 148 sudija. Pred početak svetskog rata, taj broj se primetno povećao prilivom svršenih studenata Velike škole koja je 1905. godine prerasla u Beogradski univerzitet. On se brzo razvijao. U školskoj godini 1913/14. imao je pet fakulteta, 80 nastavnika i 1 600 studenata. Niže i srednje obrazovanje bili su takođe u stalnom porastu. Krajem 1913. godine u Srbiji je postajalo 1425 osnovnih škola u kojima je učilo 140 000 učenika; istovremeno u njoj je radila 21 srednja škola sa 8 132 učenika. Postojalo je i 11 “nepotpunih” privatnih škola sa 2 000 učenika. Srpska kraljevska akademija nauka imala je značajno mesto u duhovnom životu i naučnom stvaralaštvu zemlje. U njenim redovima nalazili su se istaknuti stvaraoci i mislioci koji su srpsku nauku podigli na evropski i svetski stupanj. Među njima su najistaknutija imena, svako u svojoj nauci, bili Jovan Cvijić, Jovan Žujović, Mihailo Petrović Alas, Milutin Milanković, Jovan Skerlić, Pavle i Bogdan Popović, Stojan Novaković, Slobodan Jovanović, Branislav Petronijević, Ljuba Stojanović, Aleksandar Belić i drugi. Sloboda štampe i izražavanja omogućila je, pored ostalog, nastanak i uspon “Srpskog književnog glasnika”. Stvaralaštvo mnogih pisaca, pesnika, kritičara, esejista, olakšano je porastom broja listova i časopisa. Njihov broj povećavao se iz godine u godinu. Krajem devetnaestog veka (1899), u Srbiji je izlazilo ukupno 40 listova i časopisa. U predvečerje balkanskih ratova u Srbiji je izlazilo 42 dnevna lista, 20 književnih naučnih i političkih časopisa i 82 profesionalne publikacije. Njihov ukupni godišnji tiraž dostizao je 50 miliona primeraka. I druge delatnosti otkrivaju promenjenu duhovnu klimu i interesovanje. Prvi kinematograf stigao je u Beograd već 1906. godine, a njihov broj se uvećavao i širio po

Srbiji (Užice, Valjevo, Čačak). Prvi avion je leteo iznad Beograda 1911. godine, a naredne godine je eskadrila vojnih aviona letela nad Skadrom. Iste godine, u Beogradu je osnovan Olimpijski komitet, a već 1912. godine, dvojica srpskih sportista učestvovali su na Olimpijskim igrama u Stokholmu. Bilo je mnogo sličnih primera u drugim oblastima života i stvaralaštva. Tokom ovih godina (1903-1914) Srbija se vidljivo menjala. Zemlja je dobijala novi izgled, iako je u njoj bilo još mnogo zaostalosti i siromaštva. Ona je sticala potrebnu sigurnost i pravila snažne iskorake prema Evropi. Proces promena i prihvatanje evropskih tekovina zaustavio je Prvi svetski rat koji je zapretio da uništi elan i sve ono što je bilo ostvareno u toj deceniji. PROF. DR DRAGOLJUB R. ŽIVOJINOVIĆ

Kriza u odnosima Kralje vine Srbije i Velike Britanije

U stvaranju nove ratničke slike o Srbiji Majski prevrat predstavlja polaznu tačku. U tome i jest značenje i značaj Majskog prevrata. On je u zdanju mračne slike o Srbiji na Zapadu temelj na koji su kasnije pojedinosti dodavale nove spratove. Ishodište ove slike je u događajima iz 1903. Ubistvo Franje Ferdinanda samo je cementiralo sliku o Srbima kao ubicama, koja je, između dva rata, postojano čuvana u Austriji i Nemačkoj. Izbijanjem nedavnog građanskog rata ova slika je ponovno oživljena

Ubistvo kraljevskog para u Beogradu, 29. maja/11. juna 1903, izazvalo je pravu senzaciju u evropskom javnom mnjenju. U Beograd su se sjatili novinari iz mnogih poznatih evropskih listova. Osim šoka, ubistvo je odmah izazvalo i moralne osude širom Evrope: od Londona do Sankt Peterburga, od Skandinavije do Carigrada. Jedino je u sedištu Francuske Republike ubistvo monarha loše reputacije primljeno sa više razumevanja. Osuda je bila opšteevropska, ali je u jednoj od velikih sila dobila razmere osude celog naroda i države. Bila je to Britanija, početkom XX veka, najmoćnije i najveće svetsko carstvo koje je pokrivalo gotovo četvrtinu svetskog kopna, a u kome je živelo preko četvrtine svetskog stanovništva. Stav javnosti u Britaniji je tokom XIX veka postao moćan činilac političkog života. Govoreći o uticaju štampe na političke tokove u Britaniji, jedan od najpoznatijih viktorijanskih novinara, Vilijam Tomas Sted (1849-1912) zabeležio je 1904: “Novinari su danas istinski kraljevi i sveštenstvo. Stoga istoričari, ukoliko nisu budale, moraju da pišu ne o dinastiji Burbona, Tjudora ili Habzburga, već o dinastijama dnevne štampe.” U članku naslovljenom “Javni savetnici Njegovog veličanstva”, Sted je zaključio da svaka britanska vlada počiva na podršci “Javnog saveta”, kako je on nazvao najmoćnije britanske novinare, svaka vlada strahuje od nenaklonjenosti novinara, a raduje se njihovoj podršci. Značaj britanskog javnog mnjenja relativno rano je shvaćen u Srbiji. Knjaz Mihailo Obrenović bio je jedan od prvih koji je uvideo da Srbija treba da radi na unapređenju slike o sebi u Britaniji. Kada je nakon bombardovanja Beograda od strane turskog garnizona 1862, Britanija zauzela izrazito proturski stav, okrivljujući Srbiju da je sama

izazvala bombardovanje, knjaz Mihailo odlučio je da pošalje u London suprugu, kneginju Juliju, i senatora Filipa Hristića sa ciljem da rade na podršci britanskog javnog mnjenja prema Srbiji. Januara 1863, knjaz je rekao Filipu Hristiću: “Ona je (vlada engleska) uspela da i javno mišljenje u Engleskoj zadobije za svoje tvrđenje, i danas, mi imamo protiv sebe ne samo vladu englesku, no i javno mišljenje englesko. Kako pak u Engleskoj javno mišljenje utiče jako na politiku i na sve poslove vladine, ja držim da nam je dužnost pokušati da publiku englesku obavestimo i upoznamo s pravim stanjem stvari. Zadobijemo li za nas javno mišljenje u Engleskoj, onda će, sigurno, i vlada engleska morati, unekoliko, promeniti svoje držanje prema nama.” Ova akcija pokazala se delimično uspešnom jer su objavljene desetine članaka u londonskoj štampi koji su kritikovali vladin proturski stav, ali je turkofilija ostala i dalje jednako jaka u britanskom javnom mnjenju. Tokom Velike istočne krize (1875-1878), balkanski hrišćani su, prvi put, dobili moćnog zaštitnika svojih interesa u britanskom javnom mnjenju. Znameniti britanski državnik, Vilijam Juart Gledston (1809-1898), vođa, tada opozicione, Liberalne stranke, objavio je, 6. septembra 1876, pamflet koji je izazvao senzaciju u Britaniji, naslovljen Bugarska zverstva i istočno pitanje. Pamflet je najoštrije osudio zverstva nad bugarskim hrišćanima i dostigao tiraž od 200.000 primeraka do kraja istog meseca. Time je pitanje položaja balkanskih hrišćana ušlo na velika vrata u britansko javno mnjenje. Od tada se, u Britaniji, može pratiti turkofobija liberala, nasuprot rusofobiji konzervativaca, mada stranačka pripadnost nije uvek bila odlučujuća u ovom svrstavanju. Od dveju srpskih država Gledston je posebno voleo Crnu Goru, a naročito je podržavao borbu Bugara za samostalnost. Ova bugarofilija liberala ostaće sastavni deo britanskog javnog mnjenja, i nestaće tek tokom Prvog svetskog rata. Prirodno je da je u takvoj atmosferi naklonosti prema Bugarima, napad Srbije na Bugarsku 1885. izazvao indignaciju britanskog javnog mnjenja. Nakon ovog napada kralj Milan nije uživao naročite simpatije u Engleskoj, a skandali na dvoru poslednjeg Obrenovića dospeli su i do britanske štampe, mada sa manje pompeznosti i karikaturalnosti nego u Beču. Srbija je na početku XIX veka bila nepoznat pojam u Britaniji. O Srbima počinje da se piše tek od kraja dvadestih godina XIX veka, a tek od četrdestih godina može se naći i poneka knjiga o Srbiji. Tokom Velike istočne krize balkanski hrišćani, prvi put, postaju poznati širim krugovima u Britaniji. U celini, tokom XIX veka izgradila se pretežno pozitivna slika Srbije u Britaniji kao o državi u kojoj žive srećni i slobodoljubivi seljaci, državi koja je u stanju da se brine u sebi, i u kojoj je vidljiv umereni progres. Značaj javnog mnjenja u Britaniji koji je shvatao knjaz Mihailo nisu, nažalost, shvatale i sve potonje srpske vlade. Kada su u jutarnjim časovima, 29. maja/11. juna 1903. ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, vest je tog istog dana obišla i šokirala svet. Političko ubistvo početkom XX veka nije bilo retka pojava. V. Dedijer daje listu političkih ubistava tokom XIX veka iz koje se vidi da je samo u desetleću pre Majskog prevrata (1893-1902) ubijeno petnaest istaknutih ličnosti u svetu, uključujući pet predsednika i tri krunisane glave među kojima su bili persijski šah, italijanski kralj Umberto, i carica Elizabeta austrijska. Izgleda da je na srpske zaverenike poseban utisak ostavilo ubistvo američkog predsednika Vilijama Mek Kinlija (1843-1901), treće ubistvo šefa američke izvršne vlasti. Na Mek Kinlija je pucao jedan anarhista prilikom posete panameričkoj izložbi u Bafalu, 6. septembra 1901. Nekoliko dana kasnije Mek Kinli je umro. Srbija je, u Britaniji, i pre Majskog prevrata, vezivana za ubistva. V. T. Sted je još

1899. zabeležio u svom uglednom nedeljniku Rivju ov rivjuz (Revienj of Revienjs) sledeće reči o Srbiji: Srbija kipti od zavera. To je njeno uobičajno stanje. Mala kraljevina koja leži između Austrije i Rusije, sa rivalskim dinastijama i nezadovoljenim častoljubljima, jedno je od politički najgrozničavijih središta u Evropi. U Srbiji se ubistvo već dugo smatra kao jedno od prirodnih i gotovo neophodnih političkih metoda. Ono što je šokiralo zapadni svet nije stoga bio sam čin ubistva, već je zapanjenost bila izazvana uvidom u određene pojedinosti beogradske tragedije. Posebno snažno delovale su činjenice da su kralja ubili oficiri koji su mu lično položili zakletvu, te da su u revolucionarnu vladu, obrazovanu odmah po kraljeubistvu u Beogradu, ušla četvorica zaverenika. Drugi detalji kao što su desetine metaka ispaljene u kralja i kraljicu ili broj uboda bajonetima u telo kraljice Drage, te bacanje golih tela miropomazanih vladara kroz prozor, samo su dalje ražestili evropsko javno mnjenje. Na sve ovo nadgradila su se proizvoljna dodavanja evropske štampe koja se utrkivala da izmisli što groznije pojedinosti ubistva. U vreme Majskog prevrata Britanijom je vladala unionistička vlada. Predsednik vlade, od jula 1902. do decembra 1905, bio je Artur Džejms Balfur (1848-1930), a ministar inostranih dela bio je markiz Lensdaun (1845-1927), koji je bio ikusan zvaničnik Imperije, i bivši potkralj Indije. Štiteći interese Britanije po udaljenim kolonijama, postao je veoma nesklon lokalnim nacionalizmima. Britanija je brzo odredila politiku prema novom stanju u Srbiji. Balfur je 15. juna u Donjem domu izjavio da je britanski poslanik u Beogradu bio akreditovan samo kod kralja Aleksandra i njegovom smrću diplomatski odnosi dveju zemalja su okončani. Lensadaun je u Domu lordova, četiri dana kasnije, izjavio: “Ništa nam nije dalje od pomisli nego da održavamo ono što je on (lord Njuton) nazvao uobičajnim odnosima sa osobama koje su umešane u ove događaje.” Ser Džordž Bonam, britanski poslanik u Srbiji, napustio je, po instrukcijama Forin ofisa, Beograd 21. juna, a u poslanstvu je ostao vicekonzul Vilfred Tesidžer. Ovim su diplomatski odnosi između dveju zemalja, čiji početci padaju još u 1837. prekinuti. Pored Britanije i Kraljevina Holandija je prekinula diplomatske odnose sa Srbijom, dok je državni sekretar SAD dao, 20. jula 1903, uputstvo Džonu Džeksonu, koji se u trenutku Majskog pravrata, nalazio na putu ka Beogradu sa namerom da preda akreditive kralju Aleksandru, da sačeka jednodušno priznanje novog poretka u Beogradu od strane drugih diplomatskih predstavnika. Za utisak o novom srpskom kralju Petru posebno je bio značajan dosije naslovljen “Porodica Krađorđevića, 1868-1903” koji je pripremljen u Forin ofisu odmah nakon ubistva. U dosijeu se nalaze pojedinosti u kojima se trvdi da je Petar Karađorđević (1844-1921) bio umešan u ubistvo knjaza Mihaila. Posebno su britanske diplomate iz Beča slale takve izveštaje. U kasnijim izveštajima se tvrdilo da je umešanost Petra Karađorđevića u ubistvo nesumnjiva. Izveštaji britanskog poslanika na Cetinju, Kenedija, takođe su bili veoma nepovoljni po kralja Petra. Kenedi ga je nazvao “lukavom varalicom, lažovom i kukavicom. Njegov sopstveni šurak, knez prestolonaslednik Crne Gore, govorio mi je ovako o njemu.” U Londonu je stvorena vrlo nepovoljna atmosfera prema Srbiji. U ovo vreme srpski poslanik u Londonu bio je Čedomilj Mijatović (1842-1932), višestruki srpski ministar finansija i inostranih dela, poznati ekonomista, istoričar i književnik, drugi predsednik Srpske kraljevske akademije, i prvi Srbin koji je postao počasni član Kraljevskog

istorijskog društva u Londonu. Mijatović, i njegova engleska supruga Elodija Lotn Mijatović, bili su veoma ugledne osobe u Londonu, sa brojnim važnim poznanstvima. Uprkos ugledu koji je imao, Mijatović je počeo da prima preteća pisma ogorčenih Britanaca odmah nakon Majskog prevrata. On je obavestio novog ministra inostranih dela Kraljevine Srbije Ljubomira Kaljevića šest dana nakon ubistva: Javno je mnjenje ovde još jednako razdraženo svakojakim pričama o groznim detaljima ubistva. Meni dolaze i anonimna pisma, u kojima mi se gnušanje izjavljuje. Kao što sam javio, Lensdaun me onomad nije hteo primiti. Ja nikome ne idem, niti mi sad ko dolazi, osim nekoliko ličnih prijatelja, koji nisu politički ljudi. Ja čekam da Kralj prispe u prestonicu i obrazuje novu vladu, pa da ovoj formalno podnesem moju molbu za razrešenje od moga sadašnjeg položaja. Posle Mijatovićeve ostavke, nova srpska vlada imenovala je Aleksandra Jovičića (1856-1934) za otpravnika poslova, što su Britanci odbili da prihvate, jer bi ovakav rang podrazumevao održavanje redovnih diplomatskih odnosa. Umesto toga, Jovičić je prihvaćen u Londonu kao generalni konzul. Sa kakvim se reakcijama on sreo, saznajemo iz sećanja njegove kćerke Lene Jovičić koja kaže da je “bilo dovoljno pomenuti Srbiju da bi se podigao zid predrasuda”. Engleska vlada očekivala je od početka znak kajanja iz Beograda, i kažnjavanje kraljeubica. Sa druge strane, učesnici u zaveri bili su toliko moćni da je bilo nerealno da bilo koja srpska vlada izađe u susret britanskim željama. Naredne tri godine i Jovičić, i Mijatović i srpske vlade, nastojali su da iznađu izlaz iz ovakvog stanja. Najpre se činilo da će engleski nepopustljivi stav odneti pobedu. Krajem 1903, austrougarski poslanik u Beogradu Konstantin Dumba ubedio je svog ministra inostranih dela Goluhovskog da sa ruskim ministrom inostranih dela Lamsdorfom koordinira diplomatski štrajk protiv Srbije, sa ciljem da se Srbija prisili da ukloni zavereničke oficire sa uticajnih mesta na dvoru i da ih adekvatno kazni. Štrajk je gotovo potpuno uspeo jer su u Beogradu, početkom 1904, ostali samo poslanici Helenske Kraljevine i Porte. Kralj Petar doneo je ciničnu odluku. On je uklonio ađutante sa dvora koji su učestvovali u prevratu, ali ih je istovremeno unapredio na više položaje. Pukovnik Mašin postao je vršilac dužnosti načelnika srpskog generalštaba, a pukovnik Popović je postao komandant Dunavske divizije. Ovo je zadovoljilo Rusiju, koja je vratila svog poslanika, što su sledile i ostale države. I SAD su obnovile odnose po okončanju diplomatskog štrajka, maja 1904. Sada su Britanija i Holandija ostale usamljene u politici nepriznavanja novog srpskog vladara. Pored moralne osude, glavni praktični razlog za britansko odlaganje priznanja novog stanja u Srbiji bila su britanska nadanja da će u Srbiji biti izvršena protivzavera. U ovakvoj vrsti nade Britance je posebno držao generalni konzul u Beogradu Tesidžer. Na osnovu njegovih izveštaja izlazilo je da je u Srbiji, u vojnim krugovima, postojalo veliko nezadovoljstvo vladavinom kraljeubica. I engleski dvor je bio ogorčen, a posebno kralj Edvard VII. Danas je, međutim, napušteno uverenje da je obnavljanje odnosa sa Srbijom bilo usporeno istrajnošću kralja Edvarda VII da se diplomatski odnosi ne obnavljaju. Kako je pokazala pažljivija analiza diplomatske građe, kralj Edvard se oslanjao na stavove lorda Lensdauna u pogledu krize u Srbiji, i nije pokretao nikakve sopstvene inicijative. Nadajući se padu novog režima u Srbiji, Engleska je čekala. Karakterističan je stav ser Erika Baringtona, osobe od poverenja markiza Lensdauna. Barington je rekao Mijatoviću, početkom 1905: “Engleska ništa ne predlaže niti išta traži. Ona ne osporava

pravo Srbiji da drži ubice kralja Aleksandra Obrenovića na dvoru, u vladi, u vojsci i na najvišim vladinim upravnim mestima, da ih unapređuje i da im dodeljuje odlikovanja. Ali, ona zadržava slobodu i pravo da odbije da ima diplomatske i prijateljske odnose sa takvim Srbima.” Tada je Mijatović predložio penzionisanje trojice vodećih zaverenika kao ustupak Britaniji, što je Barington prihvatio uz određene rezerve, ali je ovo bilo neprihvatljivo za srpsku vladu. Zvaničan Beograd postajao je tokom 1905. sve nervozniji zbog britanskog odbijanja da obnovi diplomatske odnose sa Srbijom. Stanje u Makedoniji bilo je postojano nestabilno od vremena Ilindenskog ustanka, i izbijanje većih sukoba u Makedoniji očekivalo se iznova svakog proleća. Imati najveću svetsku silu za neprijatelja, u jednom ovakvom sukobu, bilo bi za srpsku vladu veoma nepovoljno. Već je vlada Ljubomira Stojanovića (maj 1905 - mart 1906) bila spremna da se sporazume sa Britanijom, ali je tek vlada Nikole Pašića (april 1906 - juni 1907) bila dovoljno snažna da ponudi Britaniji penzionisanje četiriju vodećih zaverenika. Britanija je tražila šest, pogodba se završila na pet zaverenika, dok je jedan sam podneo ostavku. Zauzvrat, zaverenici su dobili penzije ravne platama, i pride nagradu od 60.000 dinara lično od kralja Petra. Odnosi su obnovljeni dekretom engleskog kralja koji je objavljen 30. maja 1903, tri godine nakon prekida odnosa. Tokom krize u anglo-srpskim odnosima britanska javnost zauzela je stav pun nepoverenja prema Srbiji. Henri Vikam Stid (1871-1956), dopisnik “Tajmsa” iz Beča, i kasniji urednik “Tajmsa”, izvestio je dan nakon ubistva: Srbija, zemlja ubistava, abdikacija, proglasa i državnih udara, iznenadila je samu sebe i dovela do toga da sva pređašnja postignuća izblede do beznačajnosti, uz tragediju odigranu između ponoći i sitnih sati ovog jutra u Beogradu. Jedan centralnoazijski kanat, a ne jedan evropski grad, bio bi odgovarajuća pozornica za tako nemilosrdno, a precizno planirano kraljeubistvo. Francuska je videla predsednika, Austrija caricu, a Italija kralja kako padaju od ubica tokom poslednjih deset godina. Ali, ne može se naći paralela u novijoj evropskoj istoriji za takvo istrebljenje naveliko jedne vladajuće porodice i njenih pristalica. Puni i dosadno verifikavani opisi ovog hekatomba1 se još očekuju, ali dovoljno je poznato da se beogradska tragedija obeleži kao jedinstvena u savremenoj povesnici. (Tajms, 12. juni 1903, str. 7 a) Tajms je odmah poslao u Beograd svog dopisnika za jugoistočnu Evropu Džejmsa Dejvida Barčera (1850-1920). On je izveštavao povremeno o Balkanu od 1888, a od 1895. postao je prvi Tajmsov stalni dopisnik za Balkan. Barčer je bio najviše naklonjen Bugarskoj, a Srbiju je poznavao od 1889. kada je izvestio o proslavi petstogodišnjice Kosovskog boja u Srbiji. Barčer je već 12. juna izvestio iz Beograda. Njemu je bilo teško da pojmi da se tamo “u roku od dvadeset i četiri časa dogodila još jedna od onih strašnih tragedija koje su unakazile istoriju Srbije”. Primetio je da svuda preovlađuje “savršeno spokojstvo”. Beograd je imao “svečan izgled”, sa zastavom na gotovo svakoj kući, što je ukazivalo “ili na zadovoljstvo ili na strah onih koji su u njima”. (Tajms, 13. juni 1903, str. 7 a). Dva dana kasnije primetio je da nije bilo znakova opozicije novom poretku stvari, i da je Srbija ostala pod civilnom vlašću. “Ali u stvarnosti vojska je na vrhu i vladavina pretorijanizma je počela.” I drugi vodeći londonski dnevnik toga vremena Vestminster gazet je javio da će srpski kralj doći u Beograd “da dobije mesto pre nego vlast”, a vlast će biti u vojsci jer je “ovo slučaj vojske na prvom mestu, i drugih nigde”. Za vodeći konzervativni dnevnik

Morning post pisao je o beogradskoj tragediji Hektor Hju Munro (1870-1916), poznat pod pseudonimom Saki, popularan škotski pisac i novinar. Poput Barčera on je “tražio od stanice do stanice duž srpskih nizija znake oplakivanja”, ali nije ih našao nigde, nije čak našao “ni dokaza ikakvog neobičnog uzbuđenja”. Glavni nedeljnik Spektejtor takođe je izvestio o prevratu nazivajući ga “klanjem na veliko, koje se čita poput kakve dvorske tragedije italijanske renesanse” (Spektejtor, 13. juni 1903, str. 922). Vilijam Sted pisao je u Rivju ov rivjuz da je “bio preneražen” vestima o kraljeubistvu, a bio je “još više zapanjen kada je saznao da krivci masakra sebe smatraju čudima od ljudi ispunjenim herojskim rodoljubljem.” (Rivju ov rivjuz, juli 1903) Britanci su pažljivo pratili i srpske reakcije na prevrat. Barčer je izvestio da je odluka britanske vlade o povlačenju poslanika “čudno shvaćena” u Beogradu, “zahvaljujući preovlađujućem ubeđenju da je počinjen veoma zaslužan čin koji je uzdigao Srbiju u očima civilizovanog sveta”. On je naveo jedan beogradski list, verovatno Mali žurnal, koji je tvrdio da je Engleska, budući naviknuta da tlači druge narode možda zažalila “što je broj potlačenih nacija u svetu sada smanjen za jedan”. Nadalje, “čin preduzet u srpskoj prestonici je spasao čast Srbije, podigao je njen prestiž, i obnovio je mir i spokojstvo u zemlji”. Po Barčerovom mišljenju, ovi izlivi su “veoma karakteristični”, i odražavaju “sadašnje stanje javnog mišljenja”, koje posmatra “strano negodovanje sa prezirom”. (Tajms, 22. juni 1903). Samo nekoliko nedelja nakon Majskog prevrata pojavila se knjiga sa ovom tematikom u Londonu, naslovljena Beograd, beli grad smrti. Istorija kralja Aleksandra i kraljice Drage. Pisac je gospođa Nortesk Vilson, a podatke za knjigu je, u velikoj meri, dobila od Čedomilja Mijatovića i njegove supruge. Naslov ove knjige o Beogradu kao gradu smrti ostao je dugo godina metafora u engleskom javnom mnjenju za glavni grad Srbije. Beograd će još dugo asocirati prosečnog Engleza na unakažena tela ubijenog kraljevskog para. Već od septembra 1903. Tajms je počeo da podrobno izveštava britansku javnost o pokušajima da se obore kraljeubice. Henri Stid je javio da je jedna zvanična istraga pokazala “da 900 od 1 300 oficira srpske vojske formalno stoje uz pokret protiv ubica koji ne pomišljaju da budu proterani sa vlasti, i za koje se kaže da prete kralju Petru da će da objave dokumente koji dokazuju njegovu upletenost u zaveru protiv kralja Aleksandra ukoliko se pokaže kao kukavica”. (Tajms, 9. septembar 1903). Barčer je krajem 1903. jednako verovao da će ubistvo biti osvećeno: “Sadašnje stanje stvari u Srbiji je takvo da teško može da jemči jedno optimističko predviđanje. Konačna pozornica grozne drame poslednjeg leta još nije izvedena, a ruka boginje Osvete po čijem su tragu grčki tragičari voleli da idu u svojim plemenitim remek-delima, još uvek teško vaga nad tom nesrećnom zemljom. Sve pojave vode ka zaključku da se dan okajanja približava.” (Tajms, 23. decembra 1903) Tajms je pozdravio uklanjanje ađutanata iz redova zaverenika, ali je tokom 1904. i dalje povremeno izražavana nada da će protivzaverenička grupa preuzeti stvari u svoje ruke. Kakav je bio stav prosečnog Engleza u ovo vreme o Srbiji, može se videti iz beležaka jednog kamermana, Motoršoa, koji je došao da snimi krunisanje kralja Petra, septembra 1904. On kaže da je na ponudu da ide u Beograd bio iznenađen. Najpre je oklevao imajući na umu strašna ubistva koja su se dogodila samo nekoliko meseci ranije,

kao i priče o bombama i banditima u Srbiji koje je pročitao u novinama. Tokom prvih godina nakon Majskog prevrata Tajms je imao jedan jedini članak o Srbiji koji se nije ticao kraljeubistva, kraljeubica, ili krize srpskih vlada. Članak obaveštava da je kralj Petar otvorio prvi srpski univerzitet. Ali, i ovo obaveštenje propraćeno je komentarom da je svečanost “proizvela malo entuzijazma u narodu”. (Tajms, 18. oktobar 1905). Barčer je i krajem 1905. još uvek predviđao sukob između zaverenika i njihovih protivnika. (Tajms, 31. oktobar 1905), a u februaru 1906. je zaključio: “Među seljacima unutrašnjosti - glavnim delom stanovništva - među političarima u Beogradu, u vojsci, i u gornjim klasama društva, želja za njihovim padom se sada otvoreno izražava, a preovlađuje uverenje da se razdoblje njihove prevlasti brzo bliži kraju.” (Tajms, 9. februar 1906) Od početka 1906. vidna je i promena raspoloženja u Tajmsu u pravcu nalaženja načina da se diplomatski odnosi sa Srbijom obnove. Odnosi sa Srbijom su postajali posebno zanimljivi u kontekstu jačanja nemačkog uticaja na Balkanu. Sama obnova odnosa propraćena je mirno, agencijskim vestima, mahom bez komentara. U vreme krize anglo-srpskih odnosa Srbija nije predstavljala značajnog partnera za Britansko carstvo u ekonomskom smislu. Učešće srpskog uvoza i izvoza iz Britanske imperije merilo se u promilima. Britanski zvaničnici i novinari bili su, početkom XX veka, mnogo više zagledani u Bugarsku i Makedoniju, nego u Srbiju. Na Balkanu Britanija nije imala neposrednih teritorijalnih interesa. Jedini njen interes bio je da ne dozvoli prevlast nijedne druge velike sile pojedinačno na Balkanu. Šta je onda dovelo do tako duboke krize u odnosima Srbije i Britanije? Samo nekoliko dana nakon Majskog prevrata, ruski poslanik u Beogradu Čarikov prokomentarisao je britanski stav. Po njegovom mišljenju, budući da Engleska nije neposredno zainteresovana za Balkan, i za očuvanje mira u ovom delu sveta, ona je u položaju da bude rukovođena “čistim moralnim razlozima”. Za razumevanje britanskog stava važno je prodreti u glavne sastojke tada preovlađujućeg morala, tj. viktorijanskog mentaliteta. Prema britanskom istoričaru Normanu Dejvisu, ovaj mentalitet imao je pet odlika: 1. odanost prema kruni, 2. rodoljublje, 3. samouzdržavanje, 4. osećanje dužnosti, 5. bogobojažljivost. Uvid u međudejstvo ovih sastojaka i Majskog prevrata može da ponudi odgovor na uzroke reagovanja britanskog javnog mnjenja. Ako su Britanci smatrali odanost prema kruni za vrhovnu vrednost, onda je ubistvo miropomazanog monarha vrhunski prestup. Kada ga ubiju sopstveni oficiri koji su mu položili zakletvu, slučaj samo dobija na težini. Srpski presto zasnovan na krvi, kako ga je naslikao Bertrand Partridž u Panču predstavlja vizuelizaciju ovog stava. Barčer je sažeo britanski stav o novom kralju i stanju u Srbiji, krajem 1903: “Da je kralj Petar odmah po dolasku u Beograd skupio hrabrost da ukloni krive oficire sa svakog položaja vlasti i uticaja, takav čin odluke bi, po svakoj verovatnoći, konsolidovao njegov položaj i položaj njegove dinastije... On je, međutim, odabrao lakši pravac, sa ishodom da je sada praktično zarobljenik u rukama krvlju zamazane kamarile... On izgleda osetljiv na

poniženja kojima je izložen, ali sada je prekasno da se vrati putem unazad, i sve što može jest da se prilagodi svojim tamničarima.” Razume da su Britanci, u načelu, cenili rodoljublje i kod drugih naroda. Ali, Srbija, sa slikom koju je u to vreme imala, i nije smatrana za civilizovanu zemlju, pa je rodoljublje njenih građana uzimano više kao mana nego kao prednost. Način na koji je prevrat izvršen bio je u neposrednoj suprotnosti sa britanskom samouzdržanošću. “Ne vidimo razloga da očekujemo išta dobro od revolucije u Srbiji. Ona je bila suviše nasilna, suviše krvožedna, suviše prezriva prema onim zakonima, istovremeno prema moralu i časti, koje čak i polucivilizovani priznaju za neophodne uzdržanosti.” Slavljenje kraljeubistva, u pojedinim zvaničnim krugovima u Srbiji, jednako je bilo u sukobu sa načelima samouzdržanosti: “Za ubice se stoga može smatrati da im je oprostio kralj, da im je aplaudirao narod, i da ih je blagoslovila Crkva, ‘skladna saglasnost glasova’ koja teško da je viđena u Evropi od masakra Sv. Vartolomeja.” (Spektejtor, 20. juni 1903) Osećanje dužnosti bilo je najsporniji deo viktorijanskog mentaliteta. Kako je primetio Džejms Moris, postojalo je “jedno ubeđenje, zajedničko među imperijalistima različite vrste, da je duhovna sudbina pozvala Britance da budu nadmoćni; da su oni izabrani narod, božanski različit, nadaren posebnim talentima, ali istovremeno narod kome su poverene posebne dužnosti”. Ovo osećanje odnosilo se na dve dileme kada je u pitanju Srbija: 1. Šta treba da se uradi sa diplomatskim odnosima prema Srbiji? 2. Šta treba da se uradi sa Srbijom, kojom vladaju kraljeubice? Na prvo pitanje odgovor je bio jasan i nedvosmislen. Gotovo niko nije pomišljao da sa Srbijom kojom vladaju kraljeubice treba da se održavaju ikakvi odnosi. Intiman odgovor na drugo pitanje bio je da Srbiju treba okupirati, ali su politički razlozi ravnoteže na Balkanu preovladali, pa ovaj stav nije mnogo eksploatisan. Barčer je, u pismu direktoru Tajmsa, primetio da su Srbi “veoma zadovoljni sami sobom” u vezi s kraljeubistvom, smatrajući da bi “austrijska okupacija bila najbolji lek za Srbiju kada ne bi vodila ruskoj okupaciji Bugarske”. I Herbert Vivijan je predlagao okupaciju: “Kada bih ja bio ministar inostranih dela, preporučio bih okupaciju Srbije od strane velikih sila, možda čak i podelu.” Konačno, bogobojažljivost je značila da su Britanci posmatrali druge narode kroz njihovu pobožnost. Stoga je ponašanje mitropolita Srbije posebno uzbudilo britansko javno mnjenje. Pet dana nakon kraljeubistva mitropolit Inoćentije (rođen 1840, mitropolit 1898-1905) služio je blagodarenje u beogradskoj Sabornoj crkvi. Kako je primetio H. Vivijan, “govor mitropolita gotovo da je navodio da je blagoslov Crkve takođe podeljen pijanim kriminalcima, koji su zaklali nezaštićenog kralja i kraljicu, i sada su uživali nad svojom pokvarenošću”. Ponašanje mitropolita izazvalo je osudu i nekih srpskih glasila, kao što je list karlovačke mitropolije. Srpski sion osudio je mitropolita što je ukrasio svoj dvor zastavama, i što nije hteo da obavi opelo kraljevskom paru čiji je brak lično blagoslovio, što “ukide opštu molitvu za njih u crkvi, a u Sabornoj crkvi pohvali narod, koji je u teškim potresima ovim svojim spokojnim i dostojnim držanjem jedanput za svagda pokazao svoju potpunu zrelost...” Za Spektejtor smrt kraljice Drage bila je prljavo ubistvo “i pevati blagodarenje nad njim je odvratno pokazivanje istovremene bezobzirnosti i sujeverja”. Konačno, Vilijam Sted proglasio je mitropolita za “pravog pravcatog vikara od Breja2 Balkana”. Mitropolitu je čak bila posvećena i podrugljiva pesmica u Spektejtoru, autora Edvarda Sidnija Tajlsa.

Sa kraljem koji je prikazivan kao kukavica i pod nadzorom kraljeubica, uz starešinu Crkve koji je prikazivan kao prevrtljivi vikar od Breja, Srbija se Britancima činila kao zemlja koja bi mogla da se civilizuje stranom, po mogućstvu austrijskom intervencijom. Ali, i oni koji su zastupali ovakav stav, bili su svesni da bi intervencija u tom trenutku bila nerealna. Britanci, dakle, nisu bili jednodušni u osećanju dužnosti prema Srbiji, ali su bili sasvim jednodušni u odbacivanju i osudi strašnog ubistva, i slavljenja koje je sledilo u Beogradu. Prekid diplomatskih odnosa je izgledao kao dovoljna demonstracija britanske osude kraljeubistva. Očekivalo se da i druge evropske zemlje slede Britaniju, ali je to prihvatila samo Holandija. Srbija je, u novim okolnostima, izgledala kao zemlja kojom se vlada na nemoralan način, možda i zemlja koju valja žaliti, ali svakako ne zemlja prema kojoj bi ijedan Britanac trebalo da oseća naklonost. Svako viđenje drugog obuhvata niz asocijacija koje se aktiviraju kada god se opaža ili pominje dati predmet. Asocijacije vezane za Srbiju krajem devetnaestog veka bile su dvosmislene (zemlja slobodoljubivih seljaka, narod koji se bori za slobodu protiv Turaka, poluevropska zemlja, skandali na dvoru), pretežno pozitivne ali i negativne. Nakon Majskog prevrata asocijacije vezane za Srbiju svedene su samo na one negativne: krvavi presto, zemlja državnih udara, orijentalna zemlja, vladavina kamarile, Beograd - beli grad smrti. U britanskom zemljopisnom osmišljavanju Balkana Srbija je tokom devetnaestog veka postepeno pozapadnjivana, tj. počela je da se doživljava kao evropska zemlja. Granice Evrope u to vreme nisu bile zemljopisne, već političke. Gde god je Turska imala prevlast, i gde god je preovlađivao islam, ta se oblast smatrala delom Istoka, a ne Evrope. Pri tome je Istok imao jedno veoma uvredljivo značenje. Granica između Istoka i Evrope, od Karlovačkog mira (1699) stajala je kod Beograda, kao najsevernijeg grada Istoka. Šta je to značilo u doživljaju civilizacije, vidi se iz knjige pruskog kapetana Ota Dubislava fon Pirha. On je 1829. prešao iz Zemuna u Beograd i tom prilikom zabeležio: “Strašna granica razdvajala me je od civilizovanog sveta, mada sam prešao samo nekoliko koraka.” Nakon Majskog prevrata Srbija je u britanskom viđenju vraćena za tih nekoliko koraka, što je značilo mnogo. Ona je ponovo postala deo Istoka, tj. Bliskog istoka. Barčer je krajem 1903. zapisao: “Na Istoku ništa ne uspeva kao uspeh, i tamo se retko može naći neskladna beleška u opštem horu Vae victis. Ali, za ovo nije potrebno duboko poznavanje orijentalnog karaktera - jer Srbija, iako najzapadnija od balkanskih država takođe je najorijentalnija...” Ovakav stav prema Srbiji postepeno je ublažavan nakon 1906, ali je obnovljen u punom obimu posle ubistva u Sarajevu, tokom julske krize 1914. Govoreći o britanskom stavu prema Srbiji pred Prvi svetski rat, oksfordski istoričar Donald Kamerun Vot primetio je da je postojala “snažna odvratnost prema srpskoj monarhiji i sistemu, odvratnost koju su delili svi osim neznatne nekolicine... Srbi su smatrani za ‘istočnjake’ izraz koji je nosio u sebi naglaske ponižavanja i prezira.” Kao što sam već pomenuo, tokom krize u anglo-srpskim odnosima Britanija nije imala posebnog interesa za Srbiju. Kada je Srbija postala saveznik Britanije, avgusta 1914, interes se odjednom pojavio, i slika ratničnih i krvavih Srba preobrazila se tokom Prvog svetskog rata u sliku hrabrih saveznika, čuvara evropske kapije od prodora necivilizovanih naroda. Novi diskurs slavljenja Srbije doživeo je vrhunac 1916. kada je Vidovdan svečano proslavljen u dvanaest hiljada britanskih škola, i kada je arhiepiskop kanterberijski služio pomen, povodom Kosovskog boja, u katedrali Sv. Pavla u Londonu.

Ovaj pozitivni imidž Srba u Britaniji nastavio se i preneo na Kraljevinu Jugoslaviju, i postojano je čuvan između dva svetska rata. Da se Majski prevrat ne zaboravi u Engleskoj, pobrinuli su se brojnim svojim spisima Meri Idit Daram (1864-1944) i Herbert Vivijan (1865-1940), oboje negdašnji veliki prijatelji Srbije. Vivijan je čak bio i odlikovan od strane Aleksandra Obrenovića. Ovo dvoje autora nastavili su da šire tvrdnje o Srbiji kao zemlji kraljeubica, na šta su dodali i stav da je Srbija odgovorna za izbijanje Prvog svetskog rata. Brojni prijatelji koje je Srbija stekla tokom Prvog svetskog rata neutralisali su aktivnost Daramove i Vivijana. Krvavi imidž Srba obnovljen je, međutim, tokom devedesetih godina prethodnog stoleća. Sa njim je sledila i potpuna revalorizacija srpske istorije, i obnova odgovornosti Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata. Britanski vojni istoričari između dva svetska rata su se trudili da odaju što veću zaslugu srpskoj vojsci za učešće u Velikom ratu. Ovakav stav prilično se izmenio tokom devedesetih godina. Džon Kigan, poznati vojni istoričar, i vojni urednik Dejli telegrafa, potpuno je revalorizovao srpsku vojnu istoriju. Kigan za Srbe pred Prvi svetski rat kaže: “Srbi, štaviše, bili su čudaci čak i na divljem Balkanu, a što je još gore, u očima civilizovane Evrope. ‘Azijatsko’ ponašanje oficira njihove vojske 1903... izazvalo je šok svuda.” (John Keagan, The First njorld Njar, 1998. str. 58). Nekada slavljene pobede u Britaniji, pobede na Ceru i Kolubari, zaboravljene su, pa Kigan dalje kaže da su do sredine avgusta 1914, “Srbi, prvobitan uzrok krize, bili zaboravili. Rat neće doći u njihovu malu kraljevinu u narednih četrnaest meseci.” (str. 77) Štaviše, i srpski vojnik je dobio nove odlike “Zapravo, Srbi, premda varvari u svireposti s kojom su vodili rat, nisu uopšte bili nazadni u vojnom smislu.” (str. 166). Kao što se vidi, imidž krvavih Srba iz ratova za jugoslovensko nasleđe tokom devedesetih sada se protegao na celu srpsku modernu istoriju. Ishodište ove slike je u događajima iz 1903. Ubistvo Franje Ferdinanda samo je cementiralo sliku o Srbima kao ubicama, koja je, između dva rata, postojano čuvana u Austriji i Nemačkoj. Izbijanjem nedavnog građanskog rata ova slika je ponovno oživljena. Da li je nedavna negativna slika o Srbima ponovo proizvod sukoba evropskih vrednosti sa domaćom politikom, ili je proizvod nerazumevanja sveta prema Srbima, stvar je tumačenja, mada se već sada čini da je bilo i jednog i drugog. U stvaranju nove ratničke slike o Srbiji Majski prevrat predstavlja polaznu tačku. U tome i jest značenje i značaj Majskog prevrata. On je u zdanju mračne slike o Srbiji na Zapadu temelj na koji su kasnije pojedinosti dodavale nove spratove. SLOBODAN G. MARKOVIÆ (Autor je magistar, saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu) Svetlocrveni grad

“Zašto ’divlja’ Evropa?”, upitao je prijatelj koji je nedavno bio svedok mog odlaska sa Čering krosa na Bliski istok. “Zato što”, odgovorih, “izraz tačno opisuje divlje i bespravne zemlje između Jadrana i Crnog mora.” “...Sve je sada moderno u ovom gradu ubistva i misterije... I čitalac će se složiti da je ’svetlocrveni’ pridev koji više odgovara nego ’beo’ za grad je koji je bio svedok tako nedostojnih dela, počinjenih u ime patriotizma.”

(Harry De Windt, Through Savage Europe, London, 1907, p. 15, 113-114)

****Između ličnog kulta i negativnog mita

Odgovor na pitanje kome je sve bio potreban antimit o Dragi, ali i o Obrenovićima, nije tako teško dati. Zaverenicima i “pobednicima” svakako, za domaću upotrebu i pored zgražavanja sveta. Takva kraljica Draga se savršeno uklopila u kontekst negativnog učinka perioda vladavine Obrenovića u srpskoj istoriji

Kada je kralj Aleksandar Obrenović u julu 1900. godine obavestio ljude iz najbliže okoline o svojoj odluci da se oženi Dragom Mašin, procesi razgradnje jednog sistema državne vlasti u tadašnjoj Kraljevini Srbiji, u kojem su pukotine bile vidljive godinama, dobili su novo ubrzanje. Ponevši kraljevsku krunu, Draga Mašin je i u svesti savremenika i u kasnijoj istoriografiji, koja je tražila i ponudila objašnjenje za docniju zaveru, surovo ubistvo i politički prevrat, ispunila, mora se priznati uspešno, dobar deo praznog prostora. Kako to obično biva kada se pomešaju uzroci i povodi i kada se znanje o prošlosti zadrži na površini, dinastičkom pitanju i emotivnom odnosu prema ličnostima iz jedne ili druge dinastičke kuće, Karađorđevića ili Obrenovića, pravi razlozi ostali su potisnuti i skriveni. A njih je bilo puno i skoro svaki je imao težinu i značaj fenomena čije bi pažljivo iščitavanje olakšalo snalaženje u sopstvenoj istoriji (da ne pominjemo obavezni dodatak o razumevanju sadašnjosti i predviđanju budućnosti). Tako je, na primer, problem vojnog faktora bio dublji od iskazane netrpeljivosti oficira prema sablažnjivom izboru kraljeve saputnice. Deo te istine je obelodanjen u narednim godinama “zlatnog veka srpske demokratije”, ali je dugo poricano da je koncept vojne sile, negovane u državi i društvu, koja je u stanju da pogazi zakletvu i ubije kralja i kraljicu, pored osnovnih zadataka, bio zasnovan i na interesu jednog dela njenih predstavnika. Vojska je, tačnije njen oficirski sloj, uz činovništvo koje je godinama potiskivano, zauzela mesto srednjeg sloja/klase u srpskom društvu. Oko nje se plela mreža krupnih liferanata, koji su u narastanju njene moći i u atmosferi očekivanja rešavanja nacionalnih zadataka, videli priliku za, današnjim jezikom rečeno, dobar biznis. Osim vojske, događaji u maju 1903. povezani su sa različitim pitanjima među kojima su najznačajnija kontinuitet zavera, buna i zavereničko delovanje u Srbiji i na Balkanu, politička i ekonomska osujećenost nekada važnog liberalnog trgovačkog sloja, kao i stalna unutrašnja politička napetost usled jakih otpora prema državi i njenim institucijama, koja je, podsticana velikim spoljnopolitičkim pritiskom moćne Austrougarske, stvarala specifično osećanje ugroženosti. U tako proširenoj slici, “udeo” kraljice Drage bledi, ali se mera njene krivice za zaveru u beogradskom Konaku obično svodila na tipične nedostatke njene “ženske prirode”: činjenicu da je bila deset godina starija od kralja, da nije mogla da mu podari naslednika i da je pre stupanja na presto proživela godine sumnjivog udovičkog života. Ili, još bolje, na romantično-erotizovane predstave evropskog javnog mnjenja, inače zgroženog sudbinom jednog kraljevskog para u tamo nekoj “Ruritaniji”, koje su podstakli

romanopisci i pesnici Gijom Apoliner, Bernar Tuše, Emilio Zorzi, Pola Negri (Alexsander et Draga de Serbie. Amour et Mort d’ un couple; L’ eccidio di Belgrado; Il sogno di Draga) Koliko je priča o Dragi i Aleksandru bila intrigantna, svedoči i njena privlačnost za stvaraoce tek začete evropske filmske industrije. Vodeće filmsko preduzeće “Braća Pate” je ubrzo posle Majskog prevrata snimilo film “Ubistvo srpske kraljevske porodice” koji je postao sastavni deo repertoara putujućih bioskopa širom Evrope tokom 1903. i narednih godina. Na domaćem terenu, pisci bliski vremenu Drage i Aleksandra su, ako izuzmemo političare memoariste koji su bili neposredno ili posredno umešani u prevrat, skinuli romantični veo i ponudili ogoljenu priču, koja je bila u funkciji navodno nove politike i novog vremena (Svetislav Lazić, Božidar Nedeljković-Račkoman). U romanima koji su napisani poslednjih decenija, pisci su se vratili romanesknoj potki, ali su je začinili teškim zadahom potisnutih ljudskih strasti i glibom srpskog palanačkog, malograđanskog blata (Dušan Savković, “Sekira”; Ljubiša Jocić, “Draga Mašin”; Slavko Stamenić, “Svita”). Noviji pokušaji nekakve rehabilitacije Drage i Aleksandra bili su površni i neuspeli. Nagoveštaje, ako su tačni, da je filmska kamera zabeležila svojevrsnu “dekonstrukciju” istorije (što autorki, Isidori Bjelici kako se čuje, verovatno uopšte nije bio cilj) kroz postmodernističko-pornografsku varijantu lezbijskog odnosa između kraljice Natalije i Drage, neki su doživeli kao skrnavljenje, a drugi, s pravom, kao jeftinu, štosnu manipulaciju. Činjenica da je, tada još maloletan, kralj Aleksandar stupio na presto posle dvorskog prevrata, u aprilu 1893, kao da je odredila njegovu životnu sudbinu. Ovaj, po mišljenju neutralnih ličnosti, mahom stranaca, inteligentan, talentovan, usamljen i nervozan mladić, bio je prvi vladar moderne srpske države, koji je pripreman i obrazovan za vladarske dužnosti. Breme roditeljskih rasprava i razvoda, jak uticaj koji je otac, kralj Milan, imao na njega i posle abdikacije i odlaska iz Srbije, i veliki politički pritisak sukoba krune sa radikalima, koji kralj Milan i pored očite želje nije uspeo da neutrališe, predstavljali su za Aleksandra preteško nasleđe. Srbija, koju mu je otac “ostavio”, bila je zemlja u kojoj su teškom mukom uspostavljani temelji ustavne monarhije, institucija, zakonodavstva i obrazovanja, delimično zaslugom njenih vodećih ljudi, kralja Milana i nekolicine političara kreativnog duha, a delom i zbog zahteva evropskih sila. One su posle Berlinskog kongresa nametnule nezavisnim, mladim balkanskim državama obaveze koje su ih približile evropskom svetu, ali u isti mah jasno odredile granice njihovog zamišljenog suvereniteta i nacionalnih ciljeva, formulisanih još u vreme turske vladavine na ovim prostorima. Iskustvo Srbije sa politikom carske vlade u Beču dobro je poznato, ali je tada, osim pouke, ono stalno hrabrilo struje u srpskoj politici i društvu koje su se pozivale na tradicionalne ustanove srpskog društva, kojih odavno nije bilo, na opiranje državi i njenim predstavnicima i na poništavanje vlasti oličene u Obrenovićima. Uz sve to, išao je i pogled upućen ka Petrogradu, koji je u suštini uvek bio više zainteresovan za, Rusiji i moreuzima bližu, Bugarsku. U takvoj situaciji Obrenovići su se nosili sa najvećom političkom strankom, radikalima, kako su mogli i umeli. Po nekim svedočanstvima, svaki izbori u Srbiji ličili su na zavođenje vanrednog stanja. Zategnutosti između krune i radikala, između političkih partija, bile su tolike da je kralj Milan za vreme svoje vladavine, ali i posle abdikacije utičući na sina, najčešće prečicom rešavao probleme. Umor od politike, strah od zavere i privatan život, koji je postao nedopustivo javan, nagnali su ga da ode iz

zemlje. Iako nije nasledio očeve strahove, kralj Aleksandar je preuzeo njegove metode vladavine, prekoračujući često ovlašćenja ustavnog monarha posredstvom sitne manipulacije ličnostima iz politike. Uticaj dvora u politici zemlje i društvenom životu prestonice bio je presudan u poslednjoj deceniji 19. veka. Takva otvorenost vladarske kuće imala je i svoju lošu stranu, jer je dozvoljavala uvid u privatan život i, u slučaju kralja Aleksandra, javnu brigu za njegovu srećnu i za Srbiju korisnu ženidbu. A od brige do zavirivanja u kraljevsku spavaću sobu nije bio dugačak put. Svi pokušaji kralja Milana da za sina nađe nevestu u nekoj od bivših nemačkih vladalačkih kuća, i kraljice Natalije da u Beograd dođe neka od kneginjica velike carske porodice Romanov, bili su bez uspeha. Iz progonstva, u koje je oterana 1891, kraljica Natalija je dugo pripremala teren za sinovljevu ženidbu Ksenijom, kćerkom crnogorskog kneza Nikole. Bila je uverena da ako su cetinjske princeze dovoljno dobre za Romanove, jer su dve kćeri kneza Nikole već bile udate za ruske velike kneževe, još jedna u beogradskom Konaku ne bi škodila njegovom ugledu. Na drugoj strani, ona je silom pokidane veze sa sinom i uticaj na njega uspostavila, pomalo neoprezno i suviše samouvereno, pomoću Drage Mašin, svoje dvorske gospođe i družbenice u progonstvu. I pre nego što je, polovinom devedesetih godina, otpočela romansa između nje i kralja Aleksandra, Draga nije bila nepoznata ličnost u Beogradu. Poreklom iz ustaničke porodice Lunjevica, ova kćerka visokog državnog činovnika bila je, za to vreme, solidno školovana. Nesrećan i kratkotrajan brak sa inženjerom Mašinom završio se upravo u vreme propadanja njene porodice, naglo osiromašene posle smrti oca. Sa malom grupom žena Draga je potom radila i prevodila tekstove za časopis “Domaćicu” i taj krug je predstavljao, uslovno rečeno, nekakav začetak, ali i slepi kolosek feminističkog pokreta u Srbiji. Jasniji i konkretniji pokušaji, koji su imali budućnost, došli su sa druge strane, od socijalista. Delatnost žena oko “Domaćice” bila je pod patronatom kraljice Natalije, koja je napuštajući Srbiju povela sa sobom i Dragu Mašin. Izgleda da se Natalija nije mnogo uznemirila kada je ustanovila da sinovljeva pažnja i češći dolasci u Bijaric, na francuskoj obali, potiču pre iz velike emotivne vezanosti za njenu dvorsku gospođu, nego iz odanosti prema majci. Nije se preterano uzbudila ni okolina kralja Aleksandra, kada se Draga vratila u Beograd i zauzela mesto kraljeve “javne metrese”. One se obično nisu udavale za kraljeve. Međutim, kombinacija Dragine ambicije i njegove potrebe da se putem ženidbe odvoji i emancipuje od uticaja oca i majke i započne samostalnu vladavinu, uz udvoričku naklonost nekolicine ličnosti bez političkog uticaja iz njihove okoline, učinili su da ovaj, sa dinastičkog i državnog stanovišta svakako pogrešan korak, bude neumitan. Kralj Aleksandar nije želeo da sasluša savete da brak sa Dragom bude morganatski, nego je sklopljen kao punovažna zajednica pred bogom i svetom. Pa ipak, završio se kobno. Tokom nepune tri godine, koliko je kraljevski par opstao na prestolu, učinjeni su veliki napori da se javnosti predstave prednosti kraljevog izbora. U isto vreme tekao je obrnut proces izgradnje antimita, o Dragi pre svega, pomoću kojeg je stvorena pogodna atmosfera za prihvatanje ne samo svrgavanja Obrenovića, nego i zločina. Ova dva procesa tekla su paralelno i počivala su na istim osnovama, samo su mehanizmi njihove izgradnje bili različiti, s tim što su razlozi za izgradnju Draginog kulta, poslužili kao osnova za proizvodnju negativnog mita. U oba slučaja polazilo se od činjenica da je Draga kao građanka došla na presto, da je bila udovica i da je, sada kao kraljica, bila starija od kralja.

Dok su politički potezi, oslobođenje predstavnika radikala osuđenih zbog učešća u Ivanjdanskom atentatu na kralja Milana, bili usmereni na dobijanje podrške pripadnika najbrojnije Radikalne stranke, izgradnja kulta imala je mnogo širu funkciju. Putevi kojima je to pokušano išli su sigurnim pravcima apelovanja na nacionalno i versko osećanje i na tradiciju, onako kako je tada doživljavana i predstavljana politička, dinastička, verska i porodična tradicija. Manifestacije izgradnje kulta su se već oslanjale na predstave o različitim društvenim ulogama muškaraca i žena, pa i kralja i kraljice. To je posebno uočljivo u slučajevima javnih, vidljivih napora da se Draga promoviše. Naime, ubrzo posle venčanja kraljičino ime poneli su Viša ženska škola u Beogradu, konjički i pešadijski puk Kraljeve garde, ginekološki paviljon Opštedržavne bolnice u Beogradu. Ona je preuzela pokroviteljstvo nad “Beogradskim ženskim društvom” i postala je zaštitnica “Prvog beogradskog ženskog društva za udomljavanje devojaka”. Njen rođendan je proglašen za državni praznik, a ustanovljena je specijalna medalja “Kraljice Drage”, koja je isključivo bila namenjena zaslužnim ženama. U administrativnoj podeli zemlje takođe su izvršene promene. Rudnički okrug, iz kojeg je Draga poticala, izdvojen je u zasebnu upravnu jedinicu. Veliki broj sela i nekoliko opština u Srbiji promenilo je ime u Draginje, Dragovo, Draginac. Od zaselaka su stvorena nova sela, a neka su prerasla u varoši sa kraljičinim imenom. Osim ovih upadljivih manifestacija, postojale su i one sa skrivenom porukom, verbalnom i ritualnom. U oba slučaja poruka je bila upućena masi, pre nego tadašnjoj eliti, za koju se pretpostavljalo da ne odobrava kraljev brak bez obzira na to da li je ili nije otvoreno istupala protiv njega. Sa stanovišta dinastijske retorike, Obrenovići su mogli, kao i Karađorđevići, da se pohvale da su narodna dinastija. Za razliku od novih, mladih susednih država u kojima su vladari bili stranog porekla (npr. Koburzi u Bugarskoj), Srbija je u 19. veku imala dve porodice koje su pretendovale na presto. Obe su isticale svoju vezu sa narodom i na njoj su gradile nesporan kredibilitet svoje vladavine. I onda kada su se ženili strankinjama, njihovo “narodno” poreklo i poreklo dece rođene u tim brakovima nije dovedeno u pitanje. Knez Mihailo i knez/kralj Milan oženili su se kćerkama iz nižeg ugarskog i vlaško-bojarskog plemstva. Oba braka nisu uspela i kneginja Julija i kneginja/kraljica Natalija napustile su Srbiju. Venčanje kralja Aleksandra sa Dragom je zbog svega toga predstavljeno kao prednost. Jedinstvo naroda i dinastije u ovom slučaju obogaćeno je novim “kvalitetom”, izraženim u sloganu o “kraljici Srpkinji”, prvoj kraljici srpskog porekla posle Kosova. Draga je tako postala dodatna spona između Obrenovića i naroda. Poruka je glasila da se zahvaljujući “kraljici Srpkinji” dinastija ni po čemu ne odvaja od svog naroda. Paralela koja je povučena sa kneginjom Milicom, u govorima i pozorišnim komadom “Carica Milica”, koji je premijerno izveden u Narodnom pozorištu povodom rođendana kraljice Drage, trebalo je da naglasi kontinuitet sa nemanjićkom državnom tradicijom srednjovekovne Srbije. Na drugoj strani, izvan poruka ovog tipa, koje su prosleđivane putem štampe i javnih nastupa kralja Aleksandra, svečani dočeci kraljevskog para na putu po zemlji, trebalo je da pokažu da su ovi napori krune naišli na adekvatan odgovor. Natpisi i parole na kapijama, posebno aranžiranim za te prilike, uvek su sadržajem naglašavali pre svega nacionalna nadanja. Dolazak Drage na presto predstavljen je kao da je u neposrednoj vezi sa zapretenim nacionalnim ambicijama. Tako je na dočeku kralja i kraljice, koja je

“rudničkim mlekom zadojena”, u Rudničkom okrugu, na najvidljivijem mestu stajao natpis: “Praunuka Miloševa Prizren zove grad Sa unukom Lunjevice Srbinov je nad.” Ovo je trebalo da bude “vox populi”, glas i odgovor naroda, na nešto što u zvaničnim nastupima kralja Aleksandra nikad nije izrečeno. Draga je sigurno imala udela u osmišljavanju ove, uslovno rečeno, ideološke strane nastupa kraljevskog para u javnosti. Uostalom, prema brojnim svedočanstvima, ona je u prve dve godine braka, sve do nesrećnog raspleta njene “trudnoće”, imala veliki uticaj na odluke kralja Aleksandra i njena uloga je bila vrlo bliska ulozi savladara. Ako i ima sumnje da se neposredno mešala u politiku, onda ih ne može biti u pogledu njene umešanosti u aktivnosti oko popularisanja njene ličnosti i propagande njenog kraljevskog položaja. Sa dvora su stalno pristizali glasovi o tome da je nova domaćica uredila vladarsku kuću po uzoru na “tradicionalni srpski dom”. U Konaku su proslavljani praznici koji, u obliku rituala, nikada nisu slavljeni u domu Obrenovića (Materice, Očevi). Draga je uvela Vaskršnji post od Velike nedelje, iako je kralj Aleksandar pre toga postio samo na Veliki petak. Javnost je saznala da su sa kraljevske trpeze nestali strani luksuzni proizvodi, francuski sirevi i bavarsko pivo, što neke dvorske porudžbine iz tog vremena baš i ne potvrđuju. Kao velika zaštitnica narodnih rukotvorina, kraljica je poručila da se, po nacrtima profesora Titelbaha, izradi poseban katalog pirotskih ćilima. Za godišnju izložbu u Petrogradu poručila je da se izradi nošnja iz svih okruga Srbije u koju su odenute posebne lutke i poslate put Rusije. Ona sama se, na Cveti 1902, pojavila odevena u svečanu odeždu srednjovekovnih vlastelinki, s namerom da takvu odeću o praznicima ponesu najpre njene dvorske dame, a potom i ostale gospođe na dvoru. Uostalom, u skladu sa propagiranom politikom oslonca na Rusiju u spoljnoj politici, u vladalačkom domu je muzika slovenskih kompozitora zamenila Štrausove lake note. Crkva je zauzimala posebno mesto u nastojanjima kraljevskog para da pribavi legitimitet. Kraljica Draga je važila za pobožnu ženu, ali se već posle obreda venčanja u beogradskoj Sabornoj crkvi pokazalo da je učinjen i dodatni napor da se ovaj brak potvrdi i izdvoji u odnosu na ostale. U crkvi Svetog Đurđa u Smederevu mitropolit Inokentije je izvršio već zaboravljeni obred “razrešenja venaca”, neku vrstu obreda inicijacije, posle kojeg se iz mladenačkog perioda prelazi u supružnički. Usledila su velika darivanja crkvama i manastirima u Srbiji, pri čemu su najveći pokloni bili namenjeni nemanjićkim zadužbinama u Kuršumliji, Žiči i posebno Studenici (skupoceni pokrovi za ćivote svetog Simeona i kralja Stefana Prvovenčanog). Na prve glasove o kraljevoj ženidbi mnoge ličnosti iz kraljeve okoline, pristalice i prijatelji kralja Milana i kraljice Natalije, pokušali su da ukažu kralju koliko je njegov izbor neprimeren. Oni najuporniji su svoja ubeđivanja najčešće zasnivali na “nemoralnoj”, razvratnoj udovičkoj prošlosti buduće kraljice. Sve ostale činjenice, koje su imale snagu argumenata, nisu toliko isticane kao sumnjiva Dragina prošlost. Time je postavljen kamen-temeljac za stvaranje negativnog mita. Nijedna okolnost njenog života nije tako dobro mogla da posluži kao pogodna baza za postizanje široke društvene

saglasnosti u pogledu nepodobnosti da zauzima presto u Srbiji, kao pikantni detalji njenog, navodno, “nemoralnog” života. Drugi elemenat negativnog mita bio je u neposrednoj vezi sa prethodnim i u njemu se ogledala sva krhkost pokušaja začetaka nekakve emancipacije ženskog sveta u Srbiji. U Draginom slučaju, ismevani su njeni prevodilački pokušaji, a odnekud je iskrsla i priča o pripadništvu “plavoj čarapi” (bluestockings - grupa obrazovanih žena u viktorijanskoj Engleskoj). Zanimljivo je, takođe, da se i Draga, kao kraljica zaogrnuta velom “tradicije”, odrekla ovog perioda svoje prošlosti i nastojala da se on što pre zaboravi. Ako je neku od tih priča i mogla da porekne, događaje koji su usledili u vezi s njenom čudnom trudnoćom i nepostojećem porođaju, nije bilo moguće izbrisati. Kraljevski par je ovom aferom najviše doprineo da radnja zaverenika, pa i ubistvo, steknu kakav-takav legitimitet. Dakle, radilo se o sredstvu da se pribavi potvrda za planirani čin, a ne o uzroku događaja. Oni kojima su se kralj Aleksandar i Draga najviše obraćali i na čije su emocije najčešće apelovali, teško da su mogli da razumeju zbunjujuća zvanična saopštenja sa dvora o “izostanku rođenja naslednika”. Osećanje da su prevareni, ovog puta tako javno, ničim se nije moglo poništiti. Jedina pukotina u ovakvom razmeštanju pravih i lažnih uzroka za ubistvo u Konaku, pojavljuje se kada se razmišlja o onom čuvenom: šta bi bilo, da je bilo. Sa stanovišta dinastijskog legitimiteta, da je iz braka kraljice Drage i kralja Aleksandra rođen naslednik-ca prestola, zaverenički plan bio bi, najblaže rečeno, otežan. Ipak je teže zamisliti da bi tada vojno i civilno vođstvo zavere moglo da računa na tako široko prihvatanje svrgavanja, a posebno ubistva, cele jedne porodice i to kod kuće, na domaćem terenu. Osim ovih, ključnih elemenata za pravljenje negativnog mita, postojali su i drugi. Dragino isticanje ostalih članova porodice Lunjevica u prvi plan, mnogo više je štetilo njenom ugledu, nego što ju je uspešno predstavljalo kao patrijarhalnu ženu starog kova, koja je čvrsto povezana sa svojom porodicom. Danas je još neizvesno ko je više doprineo da se stvori uverenje da se za jednog od braće Lunjevica priprema presto, da li kraljica svojim neukusnim nametanjem braće ili ona struja koja je bila “zadužena” za stvaranje lošeg utiska. U svakom slučaju, ispostavilo se da se kralj Aleksandar najlošije snalazio u igri oko budućeg naslednika prestola. Njegove reakcije su kasnile, a demantiji glasina o Lunjevici-nasledniku zvučali su neuverljivo. U kasnijim opisima događaja u dvoru u noći Majskog prevrata i razvoja događaja u Beogradu nekoliko dana kasnije, najčešće pominjana reč, koja je u javnosti počela da zamenjuje objašnjenje za razlog ovakve sudbine Obrenovića, bila je mržnja. Pominjana je mržnja koju su prema kraljevskom paru osećali oficiri, javno mnjenje prestonice, beogradske gospođe, pa i ceo narod - kao da je reč o autentičnom kolektivnom osećanju, a ne proizvodu manipulacija. Tim osećanjem trebalo je da se opravda ubistvo, ali i neshvatljivo obračunavanje sa telima ubijenih (da podsetimo: prvi zaverenički plan predviđao je samo proterivanje kralja i kraljice, a naknadno je doneta odluka o ubistvu). Na ovu surovu simboliku zatiranja “omraženih” stavljena je tačka objavljivanjem izveštaja sa obdukcije, koji je predstavljao očigledan primer dvostruke manipulacije telom. U nalazu se, u slučaju kralja Aleksandra, insistiralo na promenama na mozgu (zadebljanje membrane kore velikog mozga) koje su ga diskreditovale kao vladaoca. Na telu kraljice Drage stručno mišljenje se usredsredilo na bolest reproduktivnih organa

(zastareo metritis i ožiljci od pobačaja) zbog čega, navodno, nije nikada mogla da postane majka. Odgovor na pitanje kome je sve bio potreban antimit o Dragi, ali i o Obrenovićima, nije tako teško dati. Zaverenicima i “pobednicima” svakako, za domaću upotrebu i pored zgražavanja sveta. Takva kraljica Draga se savršeno uklopila u kontekst negativnog učinka perioda vladavine Obrenovića u srpskoj istoriji. Kako poznavanje prošlosti odavno podrazumeva mnogo šire zahvate od sukoba dinastija, eha emotivnih rasprava o ulozi pojedinih ličnosti ili političkih stranaka, i mitovi i antimitovi trebalo bi da su odavno izašli iz mode. ANA STOLIĆ (Autor je doktor nauka, naučni saradnik Istorijskog instituta SANU) ***Umovanje čovekomrsca

Desetogodišnja Aleksandrova vlada pominje se obično kao najjalovije doba naše novije istorije. Svojim čestim promenama Aleksandar je doista činio nemogućim metodično vođenje državnih poslova. Ipak, i za njegove vlade bilo je perioda relativne stalnosti, kada se nešto moglo uraditi, i kada se doista i uradilo. Na primer za Novakovićeve vlade, koja je trajala od juna 1895. do decembra 1896, i čiju je spoljašnju politiku nastavila Simićeva vlada, koja je trajala do oktobra 1897; pa onda, za trogodišnje vlade Vladana Đorđevića od oktobra 1897. do jula 1900, i najzad, za Vujićeve vlade od marta 1901. do oktobra 1902. Na polju političkog zakonodavstva Aleksandrovo doba nije obeleženo nikakvom trajnom tekovinom. To je doba neprekidnih ustavnih proba, kroz koje su se provlačile jedne iste autokratske težnje. Samodržavlje kome je Aleksandar naginjao, nije bilo čista i otvorena diktatura. On nije smeo da vlada bez Skupštine, ali Skupština morala je da radi ono što on hoće. To samodržavlje prikriveno i prokrijumčareno kroz skupštinske forme, nije se moglo održati, kao što se uopšte lažni i neiskreni sistemi ne mogu održati. Glavne svoje uspehe Aleksandrova vlada imala je na polju spoljašnje, vojne, finansijske politike. U spoljašnjoj politici, najveći je uspeh bio taj što je u Makedoniji stvorena naša školska i crkvena organizacija; zaustavljeno pobugarivanje te pokrajine, i zadan Egzarhatu najjači udar koji je on ikada dobio. Kralj Aleksandar zanimao se mnogo Makedonijom, gde se po njegovom mišljenju rešavala naša narodna budućnost. U vojsci, istina više Milanovom nego Aleksandrovom zaslugom, pojačan je stalni kadar s dvadeset novih bataljona, srazmerno tome povećan broj oficira, nabavljene nove višemetne puške, i uopšte unet u vojsku duh samopouzdanja i probuđena volja za rad. U finansijama, ako nije rešeno pitanje hroničnog manjka i letećeg duga, učinjene su bar pripreme za njegovo rešenje, - prvo, karlsbadski sporazum od 1895, koji je stare petoprocentne zajmove ujedinio u novi četvoroprocentni zajam i time smanjio godišnjinu državnog duga; - zatim zajam od 1902, koji je omogućio isplatu letećih dugova. Na drugim poljima državne politike nije učinjeno ništa znatnije. Sav napor na privrednom polju, na primer osnivanje zemljoradničkih zadruga, Klaničkog društva,

Izvozne banke, poticao je više od zainteresovanih privrednih krugova nego od vlade (premda je taj napor, kada je jednom počet, pomagala i vlada od svoje strane). Na prosvetnom polju, za Đorđevićeve vlade nameravan je koreniti preobražaj, ali ono što je ta vlada započela, docnije vlade nisu nastavile, i sve se opet vratilo na stari pravac. Glavna dela Aleksandrove vlade ostaju, dakle, crkveno-školski uspesi u Makedoniji, pojačanje i naoružanje vojske, pripreme za sređivanje finansija. Aleksandrova vlada nije bila sasvim jalova. Ipak, opšti je utisak bio da se za deset godina s drukčijim vladaocem dalo postići mnogo više. Kao neposredan povod Aleksandrove propasti navodi se njegova ženidba neprilikom i nerotkinjom. Od svih zala koje mu je ta ženidba donela, najgore je bilo to što ga je zavadila s oficirima. Oficirska zavera koja ga je stala glave, bila je isto toliko upravljena protiv njegove žene koliko i protiv njega sama. Ali ne treba zaboraviti da je njegova ženidba mnogo više pokvarila njegove odnose s oficirima, nego s građanskim strankama. Najjača stranka, radikali, nisu bili protivnici njegove ženidbe, nego protivnici ličnog režima koji je do njegove ženidbe trajao. Taj režim bio je naročito mrzak zbog prekog suda koji je zaveden povodom Ivanjdanskog atentata. Radikali su tvrdili da je lični režim lišio narod ne samo političkih sloboda, nego i pravne sigurnosti; pod tim režimom i nevin čovek mogao je iz nekih naopakih političkih razloga biti osuđen na okove. Radikali su pristajali na sve, čak i na Dragu Mašin, ali pod uslovom da se s ličnim režimom prestane. Nemajući posle svoje ženidbe sigurnog oslonca u vojsci, kralj Aleksandar bio je prinuđen popuštati radikalima kao najjačoj građanskoj stranci. Ove nužnosti svog položaja on je razumevao samo upola, i pošto je učinio pokušaj sporazuma s radikalima, nije u njemu istrajao, nego se posle nekog vremena vratio na lični režim. Iako pod uspostavljenim ličnim režimom nisu činjeni nikakvi novi ogledi s prekim sudom, radikali su odmah obeležili taj režim kao napad na pravnu sigurnost. Oni ga nisu mogli strašnije ocrniti: onako široke političke slobode kakve su radikali zahtevali, nije želeo ceo svet, ali pravna sigurnost trebala je svakome. Pred javnim mnenjem Aleksandar je bio žigosan kao nasilnik koji ne poštuje svetinju suda i zakona. Ta nepopularnost koju su radikali stvorili Aleksandru, okuražila je i oficire protiv njega. Oni su bili uvereni da, ako im samo zavera uspe, narod će ih nositi na rukama. Prema tome, Aleksandar nije pao samo zbog svoje ženidbe, koju oficiri nisu mogli da mu oproste, nego je pao još i zbog ličnog režima - izjednačenog s prekim sudom - koji su radikali hteli da ruše u njegovoj ličnosti. Oni nisu uzimali nikakva učešća u oficirskoj zaveri, ali oni su stvorili ono raspoloženje duhova koje je činilo zaveru mogućom. Aleksandar je jedno za drugim izgubio ljubav oficira i proigrao poverenje najjače građanske stranke. On nije dovoljno jasno uviđao da samo naslonjen na vojsku može vojevati protiv radikalizma, i da samo pod zaštitom radikalne ustavnosti može biti siguran od oficirskih zavera. On je hteo istovremeno da nametne oficirima Dragu za kraljicu, i da nasuprot radikalima uspostavi lični režim. Takva borba na dva fronta premašala je njegovu snagu, - i njegova propast postala je neizbežna. S kraljem Aleksandrom istrebljena je i dinastija Obrenovića. Pred svoju pogibiju on je stajao na vrhuncu svoje nepopularnosti, i uzrok te nepopularnosti nije ležao samo u njegovim despotskim težnjama, nego još, i to mnogo više, u njegovoj nesređenosti. On je činio i na prijatelje i na neprijatelje utisak kao da ne zna šta hoće, i kao da je nevrasteničarska potreba promene postala glavna crta njegova karaktera. Za deset godina vlade pravio je četiri državna udara, promenio tri ustava i dvanaest vlada, prelazio od

ličnog režima k ustavnom i od ustavnog ka ličnom, - nepostojan u ličnom režimu, neiskren u ustavnom. Ma kakvog pravca da se stalno držao, on bi pored protivnika imao i pristalica; ovako, lutajući bez pravca, imao je samo protivnike, i nijednog pravog pristalicu. Lično, nije bio ni zao ni krvoločan, ali je patio od izvesne hladnoće srca i od izvesnog moralnog slepila. Osim Drage, nije voleo nikoga. I prema ocu i prema materi ponašao se s neprirodnom bezdušnošću i nepristojnošću. Bio je prikriven i lažljiv, uživao je da podvali i nasamari. Glavni cilj njegove unutrašnje politike sveo se najzad na zavađanje i cepanje stranaka, na brukanje i izigravanje političara. U spoljašnjoj politici tako je vrdao između Petrograda i Beča da mu najzad nisu verovali ni u Petrogradu ni u Beču. Ne voleći nikoga i ne razlikujući zlo od dobroga, on je držao da mu je sve dopušteno i da se može sa svakim titrati; zbog toga pri kraju svoje vlade bio je skoro od celog sveta ostavljen. On je imao političke inteligencije. Umeo je da govori i umuje o političkim pitanjima; bio vešt u prepirci i pregovorima; odlikovao se onom naročitom vrstom duha koja se traži za spletke i kombinacije; u igri sa strankama češće je nadmudrio on njih, nego one njega. Ali njegova inteligencija, iako neosporna, nije bila visoka i duboka. Njemu je nedostajala intuicija, brzo i neposredno shvatanje stvarnosti. On je predviđao poteze svojih protivnika i dosećao se kako da im doskoči; pravi tok političkog života i njegove nevidljive snage nije osećao. Rukovodio se izvesnim pretpostavkama o ljudskoj prirodi koje su samo unekoliko bile tačne: uočavao je kod ljudi samo njihovu sebičnost i kukavičluk; gubio je iz vida njihove nastupe besa i ludila, kad oni delaju i bez straha i bez računa. Po njegovom prisnom uverenju, ko je umeo rukovati oprugom ljudske zainteresovanosti, taj se mogao igrati s ljudima kao s lutkama. On nije znao - to će tek dvadeset devetog maja doznati - da narod nije kutija lutaka, nego jedan slabo zagrađeni zverinjak. Lakoća s kojom je izvršio svoj prvi državni udar, i trpljivost s kojom je narod podnosio lični režim, sasvim su zaslepile kralja Aleksandra. On je uobražavao da može sve, ako samo lepo udesi stvari. Otpornost ljudskog materijala nije više uzimao u obzir; svaki lepo sklopljen plan činio mu se ostvarljiv; kao što nije razlikovao dopušteno od nedopuštenoga, tako nije razlikovao ni mogućno od nemogućnoga. Njegov brak s Dragom, otkrio ga je do poslednja dna: on nije razumeo da je taj brak moralno nedopušten, a politički nemogućan, i pokušao je da ga izvede jednim dobro spremljenim prepadom koji je, po njegovom uverenju, morao uspeti nešto zbog njegove vlastite majstorije, nešto zbog kukavičluka naših političara. Ljudi oštroumni, a nestvarni uspevaju samo privremeno; pre a posle stvarnost se pokaže jača od njihovih domišljanja, i to je onda njihova propast. Tako se i kralju Aleksandru desilo da na nekoliko dana pošto je na skupštinskim izborima izigrao sve stranke, bude ubijen od svojih oficira. Politička inteligencija, ali bez prave političke uviđavnosti, to je bila jedna od glavnih crta kralja Aleksandra, i jedan od glavnih uzroka njegove katastrofe. On čini utisak jednog kabinetskog radnika odvojenog od sveta. S ljudima nije imao ni moralne ni intelektualne veze; otuda s jedne strane, njegova oskudica moralnih obzira i moralnog stida, - s druge strane, njegovo neprijateljski jednostrano shvatanje ljudi samo sa strane njihovog egoizma i njihovih slabosti. Njegova politika, koja se na prvi pogled činila realistična do cinizma, bila je ustvari jedna igra u kojoj se više računalo s uobraženim nego s pozitivnim činjenicama. To je bilo jako izmozgano umovanje jednog čovekomrsca

i osobenjaka, koji se na kraju krajeva isto tako vara u svojim predviđanjima kao što se varaju i prostosrdačne i optimističke prirode. Rođen na prestolu, odgajen između četiri zida svoga dvora, ostavljen posle svađe svojih roditelja gotovo sasvim sam sebi, uveden iz te samoće u politički život odjednom, posredstvom jednog državnog udara koji je išao glatko kao dobro vođena predstava, kralj Aleksandar već po svom odgoju nije mogao imati jako osećanje stvarnosti. Ali ne samo njegov odgoj nego i njegova vlastita priroda odvajala ga je od stvarnosti. Hladan, samoživ, razočaran o ljudima pre nego je stekao iskustva o njima, spor u primanju utisaka koji su se kod njega slabo zarezivali, manijački jogunast kada bi se po izuzetku nešto jače zarezalo, bez široke ljudske simpatije i širokog duhovnog interesa, zainteresovan samo za svoje političke planove koje je kradom od drugih negovao kao tajne poroke, Aleksandar Obrenović bio je već po svojoj prirodi skupljen i uvučen u sebe sama. On je umro bez poroda, ali ne samo po tome, nego po celom svom biću mladog starca sa zakržljalim srcem i jalovim mudrovanjem on je činio utisak ugasnika kuće Obrenovića. SLOBODAN JOVANOVIĆ Nečasni kapetan Živković

Iz sviju događaja posle 29. maja 1903. godine, iz Solunskog procesa 1917. god. i svega onoga što se dogodilo u našoj zemlji i našoj vojsci do 27. marta i Drugog svetskog rata 1941. god., i posle 27. marta, može se, po mom mišljenju, izvesti sledeći zaključak: 1) 29. maj 1903. god. izveden je iz čisto idealnih i patriotskih pobuda. 2) Ali se to posle, od nesolidnih učesnika u zaveri 29. maja i pridošlih zaveritelja, pretvorilo u lično iskorišćavanje 29. maja, što je i dovelo do procesa u Solunu 1917. god. 3) Najpravilnije bi bilo da su se posle izvršenog 29. maja svi učesnici povukli iz vojske, obezbeđujući im druge položaje u građanstvu i dajući im razne beneficije. 4) Trebalo je održati značaj položene zakletve oficira i ne stvarati neugodne presedane u vojsci da se zakletva može pogaziti bez ikakvih posledica po dotičnog oficira. 5) Nije bilo moralno od dežurnog ordonansa oficira, onda kapetana g. Petra Živkovića, da ordonans-oficir koji je sedeo za stolom kraljevim, jeo njegov so i hleb, da ga izdaje na jedan tako nečastan način. G. Živković je mogao biti u zaveri, ali nije smeo onako raditi; ili kada je već to uradio, trebao je sam izaći iz vojske. Npr., drugi ordonans-oficir kapetan Miljković, kada su mu drugovi otkrili zaveru i poveli ga da i on uđe, odgovorio im je: “Ja vas neću izdati, ali ako budem dežurni, braniću dvor.” I zbilja, 29. maja zatekao se u dvoru i poginuo. Docnije g. Pera Živković izdaje svoje drugove od 29. maja 1903. god. i stvara Solun.(ski) proces, a 1934. god. nezaadovoljan je poč.(ivšim) kraljem Aleksandrom kod koga je za gotovo 20 godina sprovodio šta je hteo i u duši se radovao uspešnom atentatu u Marselju, sada da se dodvori i mladom kralju i da ponovi istu igru, tj. da zadobije potpuno poverenje i mladoga kralja i da opet sprovodi svoje planove i dovodi svoje ljude te da ponova usreći ovu našu napaćenu zemlju kao što ju je usrećio svojim radom i posle Prvog svetskog rata. Bogoljub S. Ilić (1898-1942), Beograd, 1995.

Prodajem amreli!

Postoji jedna anegdota u vezi sa tragičnim događajem od 29. maja 1903. godine koju retko ko zna verno da ispriča, jer se iz nje obično citira samo glavni fragmenat. Tačnu verziju te anegdote doznao sam na Solunskom frontu, u Dragomancima, od mog rođaka dr Radovana Danića - tadašnjeg medicinara - a on je opet čuo od svog ujaka pukovnika Dragomira Antule, tadašnjeg načelnika Vojno-sudskog odeljenja u Štabu Druge srpske armije, koji je originalnu verziju čuo od glavnog junaka te famozne anegdote, svog dobrog prijatelj Moše-Avram Mace lično. Moša-Avram Maca je bio vlasnik poznate beogradske “Prve srpske fabrike amrela”, koja je od poslednje četvrtine XIX veka pa sve do kraja druge decenije XX veka bila u Vasinoj ulici, sa desne strane, idući od Narodnog pozorišta ka Kalemegdanu, na prvom spratu iznad kafane “Zlatni anđeo”. Kasnije - pod Mošinim naslednicima - radnja je preseljena u Čika Ljubinu ulicu gde se nalazila sve do Drugog svetskog rata. Dobro se sećam da je na kući, u Vasinoj ulici, stajala fabrička firma iznad balkona, a na balkonu, kao amblem, razapet jedan veliki metalni trobojni amrel. Kada je Moša, kao obično, rano ujutru 29. maja došao da otvori radnju, njemu priđe sav usplahiren prvi komšija i pošto se osvrnu levo-desno, krišom mu šapnu na uvo: - Beži kući, ne otvaraj radnju, noćas su oficiri ubili kralja i kraljicu! Moša se ne zbuni već odgurnu indiskretnog komšiju i odgovori: Gledaj ti svoj posao, ja ništa neću da znam i, zapamti, ja samo prodajem amreli! (Moša je rđavo govorio srpski). - More, Mošo, ja ne teram komediju, odista su ubili kralja! - ubeđivao ga je komšija. - Ama, ćoveće, ostavi me na miru, lepo ti kažem, ja prodajem amreli - i, bezobzirce ode da otvori radnju. Taj čuveni Mošin odgovor: “Prodajem amreli!” se toliko odomaćio kod Beograđana da se dugo pominjao kadgod ko nije želeo da bude umešan u neku intrigu. Mnogo docnije je taj Mošin oprezni citat oživeo kada su 1917. godine, na Solunskom frontu, vojne i civilne srpske vlasti tragale, gonile, hvatale, saslušavale i hapsile prijatelje i poznanike “Crnorukaca”, kao i mnogo kasnije, pod nemačkom Okupacijom, četrdesetih godina. (Đ. Žujović, Uspomene iz detinjstva, Beograd, 1997)

Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu

****Apis - oficir sa šaljivim nadimkom

Ja sam se poznao s Dragutinom Dimitrijevićem-Apisom tek 1914, kad sam se na početku Austrijskog rata javio na dužnost Vrhovnoj komandi u Kragujevcu. Ja nisam predviđao da će on u tome ratu imati svoju završnu fazu, i da ću ja koji nisam bio svedok njegovih ranijih podviga, biti prisutan njegovom padu. To što sam imao da vidim i čujem, ličilo je na poslednji deo Šilerove trilogije Velenštajnu, - onaj deo koji se zove Valenštajnova smrt. Kad je u zoru 29. maja 1903, posle pogibije kralja Aleksandra i kraljice Drage, ime Dragutina Dimitrijevića prvi put odjeknulo u publici, ime toga mladog oficira bilo je isto tako nepoznato kao i imena drugih oficira iz mlađeg zavereničkog kola. Svet je znao starije zaverenike, - generala Jovana Atanackovića, pukovnika Aleksandra Mašina, pukovnika Damjana Popovića... Da postoji jedan mlad oficir sa šaljivim nadimkom “Apis”, ja nisam bio jedini koji je to čuo prvi put u zoru 29. maja. Ali što je vreme više odmicalo, to se i Apis više izdvajao iz grupe mlađih zaverenika. O Majskom prevratu dugo se vremena pričalo i prepričavalo. U tim pričama Apisovo ime ponavljalo se kao pripev. Da je on bio, ako ne vođ zavere, a ono stožer mlađih zaverenika, postajalo je sve jasnije. Pod pritiskom britanske diplomatije, stariji zaverenici morali su biti uklonjeni iz vojske, ali mlađi su zaverenici ostali. To je Apisov značaj samo još pojačalo, jer sada je u vojsci on bio neosporni vođ zavereničke grupe. Majski prevrat doveo je Petra Karađorđevića na presto, a radikale na vladu, ali ni novoga Kralja ni radikalnu Vladu nije načinio gospodarem vojske. Vojska je potpala pod gospodarstvo zaverenika, koji su bili samo jedna oficirska klika. Velika većina oficira bila je voljna da služi novome Kralju, ali ne i zaverenicima. Oni su bili učinili dve stvari potpuno protivne vojničkim pojmovima: digli su ruku na Kralja, svog vrhovnog komandanta, - i pocepali su vojsku na “naše” i “vaše”. S vojnom disciplinom bilo je svršeno. Stariji oficiri iz nezavereničkog kruga imali su manje moći i značaja nego mlađi oficiri iz zavereničkog kruga. Taj “novi kurs” izazvao je u vojsci otpor. Već na dva, tri meseca posle Majskog prevrata, u jednom garnizonu u unutrašnjosti ušlo se u trag jednoj kontrazaveri, zbog čega su svi protivnici zaverenika odreda dobili naziv “kontraća”. Zaverenici se nisu dali tako lako izbaciti iz vlasti. Ne samo što su učesnici u kontrazaveri strogo kažnjeni, nego se digla opšta hajka na kontraće. Oni su zapostavljani, ganjani, čak izbacivani iz vojske. Vojne rasporede pravili su zaverenici; na važnija mesta postavljali su svoje sigurne ljude, bez obzira na njihova druga svojstva. Ministar vojni morao je pre svega uživati njihovo poverenje; on je često bio samo mašina za potpisivanje; pravi ministar bio je Apis. Prvi put tada u vojsci zacario se partijski režim. Svet je govorio: “Obrenovići nisu trpeli stranke ni u građanstvu; Karađorđevići ih trpe i u vojsci.” Kod zaverenika bilo je besumnje obesti, ali bilo je i straha. Posle Majskog prevrata Narodno predstavništvo izjavilo im je zahvalnost, ali im nije izglasalo amnestiju. Na njima je i dalje ležala krivična odgovornost za dela učinjena 29. maja. Dokle su držali vojnu silu u rukama, nisu se imali čega bojati. Ali, ako bi im ona izmakla iz ruku, njihovi protivnici, kojih je bilo i u vojsci, i u građanstvu, mogli bi ih staviti u penziju, pa čak izvesti i pred sud. Otuda odluka zaverenika, da ne rasturaju svoje društvo, i da ne puštaju vojsku iz ruku. Radikali su ašikovali sa zaverenicima, ali iz nevolje. Oni su jedva dočekali engleske zahteve, da se stariji zaverenici uklone iz vojske. Da posle toga, iz vlastitih pobuda, udare na mlađe zaverenike, nije im izgledalo mudro. Pored sve muke koju su s njima mučili,

oni su im ipak bili sigurniji od kontraća, koji su, s razlogom ili bez razloga, važili za obrenovićevce. Kraj kralja Petra, koji se nije mešao ni u vojne ni u građanske stvari, bila je, kao po prećutnom sporazumu, ustanovljena dvojna vlada; radikalna, za sve poslove osem vojnih, i zaverenička, za vojne poslove isključivo. Vlada kralja Aleksandra Obrenovića (Sabrana dela S. Jovanovića, tom VII, Beograd 1990) SLOBODAN JOVANOVIĆ

*******Uzročnik ili izvršilac

Da su prevratnički instinkti bili krajnje duboko usađeni u svest, dokazuje i obrazovni nivo glavnih aktera. Apis, Vemić i gotovo svi drugi vojni zaverenici bili su oficiri sa završenom Nižom ili Višom školom Vojne akademije, često doškolovani i u inostranstvu. Drugim rečima, prevrat nije bio delo primitivnog, nego onog kulturnijeg dela srpskog društva, koje se pred pomamom negativnih nagona, izgleda, pomalo zaboravilo

Fatalne ljubavi vladara ili velikih ličnosti često su bile začin istorijskih zbivanja. Romantične predstave u istoriji nemoguće su, a istorijski tok deluje krajnje suvoparno, ako u njoj nema neke, poželjno je nesrećne ljubavne priče. Kleopatra bi u istoriji bila predstavljena kao običan politički računovođa da nije bilo ljubavne afera sa Markom Antonijem, a Napoleonova biografija, bez Žozefine verovatno bi bila jedan dosadan spisak dobijenih i izgubljenih bitaka. U srpskoj novovekovnoj istoriji zabeležene su ljubavi, ljubavne afere i ljubavne omraze sa posledicom, gotovo uvek istom. Ime “prokleta Jerina” nije zaboravljeno, samo je nosiocima pridodat neki drugi, novi ženski lik. Ipak i pored svih ljubavnih afera u kojima je dom Obrenovića često prednjačio, sve do početka dvadesetog veka nije se dogodilo da pojedinac ili organizovana grupa skuje i sprovede zaveru da ljubavnički, supružnički par liši života. Majski prevrat, gledajući po izvršiocima, bio je prvenstveno delo vojnih krugova; tačnije, jednog njihovog dela, pa je kao takav delovao prilično šokantno. U razvijenom svetu, koji je izgleda brzo zaboravio ubistva američkog predsednika, italijanskog kralja ili ruskog cara, stradanje vladaoca od njegovih sopstvenih vojnika bilo je neshatljivo, nešto što se moglo naći u Šekspirovim tragedijama, nikako u stvarnosti. Pa i u Srbiji, jedva sto godina posle Karađorđa i manje od pola veka posle Mihailovog ubistva, sa tek blago ukorenjenim građanskim shvatanjima govorilo se o “prevratu” ili “pogibiji” kraljevskog para izazvanog supružinskom svađom, a ne o atentatu ili ubistvu. Bezrezervna podrška događajima poticala je od vrlo malog broja ljudi dok je vrlo veliki deo građanstva imao priličnu dozu uzdržanosti. Veliki broj smatrao je da je vladarski par, odnosno kralja, trebalo prisiliti na abdikaciju i ne posegnuti za njihovim životima. U slučaju da je do ubistva ipak moralo doći, ne podati se strastima, već to učiniti hladne glave, bez unakažavanja tela i njihovog izbacivanja u dvorište dvora.

Jednom rečju, prevrat je i mogao imati neko opravdanje. Način na koji je sproveden sigurno nije. Ipak, nasuprot ovoj građanskoj osetljivosti mnogi događaji i procesi od početka stvaranja novovekovne srpske države i društva govorili su u prilog tome da Majski prevrat gledan kroz istorijsku prizmu nije bio događaj koji, ako se i nije mogao tačno predvideti, nije bio u potpunosti nepojmljiv. Pre je bilo obrnuto. Kretanje ka njemu odvijalo se putevima neke istorijske sudbine, pa je i datum bio onaj isti kao i 1868. kada je nestao još jedan vladar iz kuće Obrenović - knez Mihailo. Prvi oslonac ovoga počivao je na činjenici da je izgradnja nove države započela u Prvom ustanku, tj. kroz jedno ratno zbivanje gde su vojska i njen ratnički karakter imali dominantnu ulogu. Svi žitelji tadašnje Srbije, za čitavu deceniju, bili su pre svega vojnici, pa tek onda seljaci, zanatlije ili trgovci. Nosioci prvobitnih državnih organa bili su takođe prvo komandanti, pa tek onda civilni rukovodioci. Konačno, Karađorđe je bio najpre glavnokomandujući, a tek posle toga vrhovnik embriona buduće države. Zbog ovakve državne i društvene funkcije pojedinaca i grupa neki su toj prvobitnoj srpskoj državi nadenuli epitet vojničkog logora, dok su drugi ovo i nadogradili predstavljajući srpsku istoriju 19. i početka 20. veka kao jedan veliki ratni plan i to protiv Turaka. Ovakva shvatanja davala su, naravno, i budući politički pravac i funkciju pojedinca ali i njegov mentalni kod, pogotovu ako je po položaju, oružju i vojsci bio mnogo bliži. Ratništvo kao sastavni deo, stil, pa u neku ruku i suština života, podgrevano je iz svih pravaca, hajdučkom i ustaničkom prošlošću sopstvene domovine, borbom druge, ili bratske srpske države, Crne Gore ili borbom sopstvenog naroda na teritoriji neke druge države. Šezdesetih godina u vreme vladavine kneza Mihaila, kada Srbija u ratu nije bila, pripremalo se za ulazak u njega, jer je trebalo osloboditi Srbe, pa i ostale narode, van matične teritorije. Sa ovakvim već tradicionalnim vaspitanjem, rata i nije moralo biti a u svesti zemlja je opet bila ratni logor, ovog puta za neki budući rat. Generacija koja smišlja rat, obično ga ne vodi. To ostavlja svojim “zatečenim” sinovima. Ratništvo, ovog puta, stvarno bilo je obeležje sedamdesetih i sredine osamdesetih godina 19. veka. Nažalost, njegovi produkti nisu bili baš opevljivi. Od tri rata, dva su bila izgubljena, onaj sa Bugarima do potpunog fijaska, što je pokazalo da Srbin ipak nije bogomdani vojnik, niti večiti pobednik. Međutim, i pored te činjenice, ratnički duh nije postao prevaziđeni pojam. On je ostao kao sastavni deo vaspitanja i tradicije, ubuduće protkan i željom za revanšom. Upravo u ovom mentalnom kalupu rađali su se i formirali uglavnom svi muški žitelji tadašnje Srbije. Naravno, i budući zaverenici. Posledica ovoga bio je psihološki kod, a to je kod ratničkog duha uvek bilo dominantno da se svaka prepreka ili konflikt ne rešavaju pregovorima, popuštanjem ili kompromisom već isključivo sukobom. To što se sukob iskazan kroz prevrat, odnosno atentat, desio prvo na unutrašnjem, a ne spoljnom planu, rezultat je međudejstva političkih, ekonomskih, a verovatno i drugih nama danas nepoznatih motiva. Ipak, ratnički element proistekao iz tradicije vrlo je bitan faktor u određivanju motiva prevrata a možda još više u načinu, krajnje brutalnom, na koji je izveden. Dokaz da je ovakvog duha bilo i to u više nego dovoljnoj meri je i činjenica da Majski prevrat nije bio kraj ovakvog rešavanja stvari već samo otvaranje mogućnosti za istovetno delanje, što se pokazalo i u atentatu na Franca Ferdinanda 1914. godine. Taj akt

poslužio je kao odličan razlog da se čitava zajednica, ne samo učesnici, prokaže kao “narod zaverenika i atentatora” i naravno, objavi rat. Da su prevratnički instinkti bili krajnje duboko usađeni u svest, dokazuje i obrazovni nivo glavnih aktera. Apis, Vemić i gotovo svi drugi vojni zaverenici bili su oficiri sa završenom Nižom ili Višom školom Vojne akademije, često doškolovani i u inostranstvu. Drugim rečima, prevrat nije bio delo primitivnog, nego onog kulturnijeg dela srpskog društva, koje se pred pomamom negativnih nagona, izgleda, pomalo zaboravilo. Ratnički, prevratnički duh, nije bio jedini deo tradicije ispoljen u prevratu. Političke navike sadržane u vezi između vojske i politike takođe su bile deo “već viđenog”. Zapravo, ustanovljenje ratničkog mentaliteta kao dela tredicije i veza vojske i politike započelo je u identičnom istorijskom momentu, u vreme ustanka i iz istog razloga, počeci države u okvirima ratnog stanja. Istovetno je bilo i to da su događaji vezu između vojske i politike neprestano podgrevali čineći je uvek aktuelnom. Ubrzo posle Drugog srpskog ustanka, već 1825. i 1826. vojska pod knezom Milošem obuzdavala je protivnike i gušila seljačko nezadovoljstvo, a isti slučaj zbio se i 1835. Opet su vojska i jedna njena bezuspešna pobuna 1839. dovele istog vladara do abdikacije, a ponašanje vojske 1842. odlučilo je i o okončanju prve vladavine kneza Mihaila. Vojska je i tokom četrdesetih godina 19. veka bila sredstvo za suzbijanje pokreta u korist Obrenovića, a potom su neki njeni pripadnici promenili ulogu. Budući generali Ranko Alimpić i Jovan Belimarković su vrlo snažno dejstvovali u zbacivanju kneza Aleksandra Karađorđevića 1858. i ponovnom dovođenju na presto ostarelog kneza Miloša. Jedva da je prošla i jedna decenija, kada je neko iz vojnih krugova, ovog puta pukovnik Milivoje Petrović Blaznavac, ponovo odlučivao o izboru za tron, sada mladog kneza, Milana. Čak i buduća žrtva kralj Aleksandar Obrenović često je koristio vojsku radi sprovođenja svojih političkih namera. Njegova dva državna udara, 1891. i 1893. godine, izvedena su uz pomoć vojnika. Na čelu poslednje vlade, one za čijeg je mandata izvršen prevrat, nalazio se vojnik - general Dimitrije Cincar-Marković. Uostalom, vojnici jesu bili vinovnici prevrata, ali u međusobnom sukobu i njegove prve žrtve. Nisu samo prevrati, uzdizanja ili obaranja pojedinih vladara svedočili o uzajamnosti vojske i politike. Visoki oficiri, možda i suviše često, da to ne bi postalo svakodnevna pojava, obavljali su državničke dužnosti. Već pomenuti Blaznavac i Belimarković, kao i Kosta Protić uzdigli su se kao namesnici do moći skoro jednake vladarskoj. Generali Sava Grujić i već pomenuti Dimitrije Cincar-Marković bili su predsednici vlada. Visoki oficiri u Srbiji bili su naravno i ministri vojni ali gotovo uvek i ministri građevina, što bi u krajnjem zbiru u vladama, vojnicima uvek davalo četvrtinu pa i trećinu ministarskih portfelja. Najkarakterističniji primer za to bila je vlada obrazovana u martu 1886. u kojoj je od sedam ministara bilo pet aktivnih i rezervnih oficira među kojima čak tri generala. Nosioci epoleta bili su srpski predstavnici na strani, državni savetnici, senatori i nosioci praktično svih iole značajnih državnih funkcija. Veza između vojske imala je uz prevratničku i državničku i treću, nazovimo agitatorsku vezu jer su mnogi od njenih pripadnika bili članovi ili zagovornici pojedinih partija ili grupa. Sava Grujić bio je sledbenik radikalskih uverenja, a Jevrem Marković socijalističkih. Belimarković i Alimpić bili su liberalnih opredeljenja, a uz naprednjake, ponajviše iz ličnih razloga, bio je Đura Horvatović.

Na osnovu svega bilo je jasno da vojska i politika kao da nisu mogle jedna bez druge. Parola o odvojenosti vojske i politike u stvarnostni nikada nije zaživela. Član Ustava iz 1869. kojim je vojnicima, slično ostalim državnim činovnicima, zabranjeno učešće u skupštini, bio je slabašna brana pošto je vojska kroz svoj kadar ionako imala uporište u svim centralnim organima države. Sa ovakvim uticajem na politička zbivanja, sa mehanizmima od prevratničkih preko državničkih do agitacije, vojska je uvek mogla biti ključni učesnik političkih zbivanja, a bila je u mogućnosti i da ih sama inicira. Iz takvog ugla viđen, Majski prevrat nije bio ništa novo već samo epizoda jedne već davno započete priče. Uticaj na gotovo sve državne organe i politička sveprisutnost, koja je pored ostalog i dovela do Majskog prevrata, imalo je utemeljenje u nečemu što se nije primećivalo na prvi pogled. Bila je to ekonomija, odnosno privredni sistem. Od konačnog stvaranja stajaće vojske u Srbiji, uvođenjem redovne vojne obaveze 1883. pa do Majskog prevrata prošlo je tačno dvadeset godina, a za to vreme, paralelno sa vojskom kao institucijom, razvijalo se i tržište. Već prvi kontingent regruta značio je i potražnju u vidu 14 hiljada dnevnih obroka, isto toliko uniformi, pari obuće, odgovarajuću površinu za smeštaj trupa i opreme i mnogo toga drugog. Sve to prema tadašnjoj veličini Srbije značilo je posao sličan snabdevanju drugog po veličini grada u zemlji. Povećanje i opremanje vojnih kontingenata bilo je realno očekivanje, čime se opet iznova povećavalo i tržište, a shodno njemu obim posla i zarade. Gledano na ovaj način, za povećanje svog obima nije bila zainteresovana samo vojska, ovde poručilac i potrošač, već i jedna druga strana, ona preduzimačka. Ova grupacija sedela je u skupštinskim klupama sa ciljem da se putem poslovanja sa vojskom domogne četvrtine ili petine državnog budžeta. Sa takvim ciljevima i namerama nije bilo teško pogoditi da će liferantski sloj uvek ići uz vojsku, u Majskom prevratu, još više u političkim događajima posle njega jer bi svako protivljenje namerama vojnih krugova, pa i ubistvo vladara, značilo potencijalni gubitak jednog dela pozamašnog kolača. Ovo na neki način predstavlja najcelovitije, ne i potpuno, objašnjenje zašto su viši građanski krugovi tako lako prihvatili čin kraljeubistva i prećutno se složili da Aleksandar Obrenović, usled navodno nedostojne ženidbe, ionako nije vredan trona. Zapravo, radilo se o vladaru koji se, ne sviđajući se vojsci, otpadio i od vodećih privrednih krugova. U pozadini vojske i kapitala postojao je još jedan sloj koji se u prevratu pokazao “blagonaklono neutralan”. Bilo je to činovništvo, posebno ono nižeg ranga čije bi neodobravanje samog čina i negodovanje na novi poredak značilo verovatno gubitak državne službe. Kako je u uslovima opšte nerazvijenosti zemlje, za ogromnu većinu pismenog sloja stanovništva, država bila praktično jedini poslodavac, to je činovništvo jednostavno prenebreglo prevrat. Uostalom, istorija promena, ne samo vladara i dinastija, nego i političkih partija u Srbiji 19. veka, davala je dovoljan broj primera čišćenja ranijeg državnog aparata. Prema tome, materijalni razlozi, kod preduzimačkog sloja viši, a kod činovništva niži, bili su još jedan težak teg na tasu na kome se merila sudbina vladarskog para. Uz psihološke i političke premise, iznikle opet iz ekonomskih, Majski prevrat pripremljen je i zbio se pod krajnje posrednim ali istovremeno i dominantnim uticajem

jedne ličnosti. Bio je to počivši kralj Milan. Nekim istorijskim usudom bivši kralj i buduća kraljica Draga prispeli su gotovo istovremeno u Srbiju krajem 1897. godine. Njihovim dolaskom započet je jedan proces označen onim, sada već opšteprihvaćenim imenom: “Kraj jedne dinastije”. Po povratku u Srbiju kralj Milan dobio je dužnost komandanta tzv. Aktivne vojske čime mu je na staranje dat potencijalno najjači i najorganizovaniji državni organ. Istina, u tom trenutku materijalno stanje u vojsci bilo je krajnje nisko. Zbog premalog vojnog budžeta koji je u godinama vladavine kralja Aleksandra dosezao jedva 20 odsto od državnog, vojsci je nedostajalo gotovo sve, a o nekom budućem razvoju nije moglo biti ni govora. U takvoj situaciji kralj Milan nastupio je kao reformator uspevši da putem svog očinskog uticaja privuče vojsci sredstva o kakvim su dotadašnji ministri vojni mogli samo sanjati. Zahvaljujući tome vojska prvi put dolazi u posed novog brzometnog streljačkog oružja, modernizuje artiljerijski park, i osnažuje svoju organizacionu strukturu. Za sve to vreme, a to se pokazalo i najvažnije, izrastao je jedan potpuno podmlađen oficirski kadar. Zahvaljujući skraćenom tečaju na Vojnoj akademiji, vojska Srbije dobila je u okviru tri klase (1898-1901) oko 500 školovanih oficira, tako da je u trenutku prevrata svaki treći oficir, naročito oni mlađi, poticao iz neke od njih. Time je stvorena potencijalno kritična masa jer se nikada ili možda samo u vreme Prvog srpskog ustanka, nije dogodilo da toliko veliki broj dvadesetogodišnjaka dobije komandnu funkciju. U jednoj još vrlo patrijarhalnoj sredini gde “starija” sada pripada i mlađem, a ne samo starijem, to nije značilo reformu nego revoluciju a tvorac ove pojave bio je bivši kralj Milan. Vojsci je to obezbedilo prosperitet, bivšem kralju ugled, tim pre što je po rečima mnogih, a toga je bio svestan i sam kralj Aleksandar, Milanova glumačka sposobnost u vojnim krugovima imala veliki uticaj. Čak i budući vladar, kralj Petar, “skromni ženevski građanin”, nije savremenicima ulivao toliko strahopoštovanje kao “marcijalna figura” armijskog generala Milana. Zahvaljujući ponajviše kralju Milanu, sada potpuno privilegovana vojska gutala je četvrtinu državnog budžeta, a sem toga pribavljane su joj i dodatne sume. Uz to, Komanda aktivne vojske, a tim i njen komandant, počeli su pokazivati tendencije ovladavanja i civilnim državnim organima čime su posredno krnjili vlast kralja Aleksandra već do guše utonulog u polujavnu intimu sa Dragom Mašin. Iz svega ovoga rađalo se shvatanje o dva kralja, Milanu i Aleksandru od kojih je kralj otac oličavao viši autoritet, ako ništa drugo, ono zbog zajedljivih opaski kako mu uniforma bolje stoji. Tako sa stanovišta vojske Milan nije bio samo komandant već “njen kralj” a kako je reformisanjem ona postala sve i svja u zemlji, Milan je postao domalo kralj Srbije. Suprotno, Aleksandar koji nije stvarno komandovao vojskom, nije gotovo ni tretiran kao kralj države. Sve ovo ostalo bi verovatno u domenu spekulacija o stvarnoj i fiktivnoj moći “Saše” i njegovog “Papa” da Aleksandar u julu 1900. nije proglasio veridbu u momentu kada je kralj Milan u inostranstvu tražio buduću nevestu i kraljicu. Vojska je sada bila ta koja je, trebalo da ga u ime kralja, svog komandanta, sprovede pa čak i ubije u slučaju da pokuša da se vrati u zemlju. I ovo naravno, ostaje u domenu nagađanja da li bi to bilo zaista učinjeno, na čiju bi stranu vojska zaista stala i u najgorem, da li bi to značilo građanski rat? Ono što je od svega zaista ostalo, bile su reči samog kralja Milana u kojima je, po

Vladanu Đorđeviću, prvi put izneta ideja, da se Aleksandar i smrću skloni sa prestola, zbog neizvršavanja svojih vladarskih dužnosti. Sudbonosno Aleksandrovo neprihvatanje od strane vojske, zapečaćeno “lošom” veridbom pa brakom, nije bilo jedino što mu je u očima vojske smanjivalo ugled. Njegov otac je, pogotovu starijim oficirima, bio i ratni drug učestvujući sa njima, kao nijedan vladalac pre, a tek pripadnici buduće dinastije posle, u tri rata, čime je nadmašio čak i vožda Karađorđa. Kralj Milan je i utemeljio stajaću vojsku a potom bio i njen reformator. Kralj Milan, nabeđeni Demon Srbije, nije bio samo vojnik nego vladar sa upečatljivim državničkim uspesima. Proširio je Srbiju, postao njen prvi kralj posle Kosova, sagradio prvu železnicu, dao joj jedan liberalan ustav. Učinio je sve ono što Aleksandar nije, i po ko zna koji put izgledalo je da se ponovo u istoriji javio sin koji je smatran nedostojnim svog oca. Aleksandar je bio vladar bez dela, oženjen udovicom koja dinastiji nije mogla dati naslednika i konačno vladalac koji je nasledio i naličije vladavine svog oca. Cvet Aleksandrove nepopularnosti posađen je ipak u Milanovom zabranu, a možda najslikovitiji izraz javnog mnjenja prema dvojici vladara iskazao je budući vojvoda Radomir Putnik rečima - da je kralj Milan bio i čovek i pas, a njegov sin kralj Aleksandar, samo pas. Posmatrajući ono što je dovelo do Majskog prevrata, kao i sam čin, opravdano bi bilo postaviti pitanje, da li se u njegovoj suštini i pored šokantnosti, zaista zbilo bar nešto neočekivano i novo, ili je sve bilo samo malo modifikovani sled neminovnog. Činjenica je da je prevrat promenio vladajuću dinastiju ali se to može objasniti više nedostatkom živog Obrenovića nego stvarnim uticajem Karađorđevića. Činjenica je da je Majski prevrat odneo trojicu generala, a da je na bojnim poljima u tri rata pre i tri rata posle prevrata, život ostavio samo jedan. Primetan je i izvestan generacijski raskol. Mlađi oficiri bili su uz prevratnike ili među izvršiteljima, a stariji među braniteljima Obrenovića. Sve ovo, ipak, bilo je nešto što bi se moglo podvesti pod finese istorijskog zbivanja da nije bilo jednog, vrlo značajnog izuzetka. Bila je to sudbina kraljice. Do Drage, vladarske supruge poput kneginje Julije ili kraljice Natalije, bile su primoravane ili htele razvod, bile su proganjane ili oterane sa dvora. Zla sudbina ponekad je pratila i njihove srednjovekovne prethodnice. No, nijedna od njih nije bila toliko omrznuta da se nađe u položaju da neko, ovog puta vojnici, poželi i njen život. Zbog toga zaverenicima i Majskom prevratu verovatno bi više odgovarao epitet “kraljicoubistva”, a ne “kraljeubistva”. To je bio događaj gde je deo oficirskog kora pokazao govoto sve od hrabrosti i gotovo ništa od čojstva. MILIĆ MILIĆEVIĆ (Autor je magistar, saradnik Istorijskog instituta SANU)

Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu

*****

Slivnički junaci

Od srpskih autora koji su se bavili Majskim prevratom najodređeniju ocenu pisanja strane štampe o Srbiji dao je književnik Dragiša Vasić (1885-1945)

Što se strane štampe tiče, osudila je ona i žestoko napala čin od 29. maja skoro jednodušno. Po njoj, i u glavnom, izvršioci njegovi jesu nezadovoljnici iz redova uvređenih od prošloga režima, kao: ađutanti oterani iz dvora, maršali izgnati u granične krajeve, neavanzovani i nedekorisani oficiri, kojima je lični interes bio preči od svega. I tada je atentat ŕ la serbe, u Srbiji “kutiji za iznenađenja”, poslužio obilato za izvor svakovrsnih podsmeha, oštre osude kao i pretnje, koju su neprijatelji Srbijini naročito i neuzdržano izlivali. “Pretorijanci rimski, pronuncijamentaši španski, strelci ruski i janičari turski nisu ništa prema beogradskim patriotama!” - pisali su jedni. “Evropa se jako varala”, pisali su drugi, “kad je držala da je Srbija odmakla u civilizaciji od Turaka i Arnauta”. A Temps, u svome uvodniku, pisao je: “Slivnički ‘junaci’ našli su da traže revanša i peru sram sa svoga oružja nad ljudima i ženama, koji spavaju u svojim krevetima!” U jednoj prilici, posle događaja, Presanse je pominjao Srbe iza Cigana i Jevreja, tvrdeći tada: da je to narodnost koja ničega i nikoga nema u Turskoj i koja više ne sme da zaslužuje nikakve pažnje niti obzire evropske. U očima ove štampe, Srbija i njena vojska kompromitovani su za uvek, pred Evropom kao i celim svetom, i u slučaju bilo kakve opasnosti njezine egzistencije niko neće ni pomisliti da prstom mrdne u njenu odbranu. Delo izvršeno 29. maja, i po njegovom načinu, bilo je i ostaje nedostojno vladaocu na vernost zakletih oficira, pa ih zato treba i suditi kao proste zločince, a sa Srbijom, dok to ne bude učinjeno, prekinuti diplomatske odnose. (DRAGIŠA VASIĆ, Devetsto treća (Majski prevrat). Prilozi za istoriju Srbije od 8. jula 1900. do 17. januara 1907, Beograd 1925, str. 128-129.)