4

KANTOVO SHVATANJE PRIMATA PRAKTIKOG UMAKANTOVO SHVATANJE TRANSECNDENTALNE I PRAKTINE SLOBODE

Da bi shvatila odgovor na ovo pitanje, mora da shvati osnovne Kantove teze (ovo ne priaj na ispitu, nikako, to se podrazumeva da ve zna, ali pokuaj to da shvati, da bi shvatila Kantovu poentu): ovek je fenomen i noumen. Kao fenomen potpada pod prirodne zakone, kao i sve ostale stvari u prirodi. On je noumen, zato to ima um, te kao umno bie ima sposobnost da samostalno zapoinje kauzalne nizove to je za Kanta transcedentalna sloboda.

Njegova teorija saznanja ima tri nivoa: ulnost (apriorne forme opaanja prostor i vreme[footnoteRef:2]), razum, um. Sve ono na ta nailazimo u iskustvu, mi dobijamo preko ula. Razum od te ulne raznovrsnosti apstrahuje i stvara pojmove razuma tj. kategorije (recimo, preko ula vida mi dobijamo utiske crvene, ute, plave i bele rue; na razum uvia da ono to je svim tim cvetovima zajedniko kada apstrahujemo boju, jeste to da su one rue; te tako on stvori pojam rue). Kategorije ne seu izvan naeg iskustva, mi njih ne moemo primeniti na neto to prevazilazi granice mogueg iskustva, kako to kae Kant. Kada kategorije primenimo izvan granica naeg iskustva, nastaju ideje uma. O tome u pisati dole, jer se to tie pitanja. Najbitnije je da shvati ta tri nivoa, prvo ide ulnost, zatim razum, pa um. [2: Sve to opaamo, opaamo u formama prostora i vremena. ]

ODGOVOR NA PITANJEPo Kantu, um je jedan, ali sa dve upoterebe: teorijskom i praktinom. Praktini um ima primat zato to zalazi u sferu stvari po sebi, a to teorijski um nije mogao, budui da je zapadao u protivrenosti. Naime, jedna od najveih teni ljudskog uma ogleda se u primeni kategorija razuma izvan granica iskustva. Po Kantu, ta upotreba uma je neopravdana, jer kategorije moemo primeniti samo na ono to opaamo u iskustvu. Primenom kategorija na ono to je izvan naeg iskustva, nastaju ideje pojmovi uma. Postoje tri osnovne ideje: 1. psiholoka ideja besmrtnosti due2. kosmoloka ideja ulnog sveta kao celine3. teoloka ideja Boga.Bitno je znati da Kant problem slobode svrstava u jednu od etiri kosmoloke ideje. Svaka kosmoloka ideja tie se bezuslovnog niza. Kada govorimo o slobodi, mi se pitamo o ideji bezuslovnog niza pri nastanku neke pojave. Svaka kosmoloka ideja suoava nas sa dva suprotstavljena stava: teza[footnoteRef:3] i antiteza, zato to se bezuslovni niz moe zamisliti kao: konaan i beskonaan. Tako nastaju etiri antinomije. Antinomije su suprotstavljenja tvrenja protivrenosti. [3: Teze Kant dokazuje indirektno, time to dokazuje nemogunost antiteze i obrnuto, iz nemogunosti teze izvodi nemogunost antiteze.]

Za postavljeno pitanje bitna je trea antinomija, jer se u njoj razmatra odnos slobode kao kauzalnosti (ovo se odnosi na sposobnost zapoinjanja kauzalnih lanaca; tu sposobnost ima ovek, jer pored toga to kao fenomen potpada pod zakone prirode, on ima um te je i noumen, ima sposobnost da samostalno zapoinje te nizove transcendentalna sloboda) i prirodne kauzalnosti (tu se misli na kauzalni lanac, gde je svaki lan zavisan od prethodnog tj. gde vlada determinizam, te nema mesta slobodnoj volji ovo iz obe zagrade ne objanjavaj na ispitu, ja ti piem da bi ti shvatila na ta se odnosi). Kant se pita da li je mogue govoriti o obe kauzalnosti, bez protivrenosti, i reenje pronalazi u transcedentalnom shvatanju pojma slobode upravo se u tom shvatanju slobode prevazilaze ove protivrenosti.Teza tree antinomije nalae da pored kauzaliteta (uzronosti) zakona prirode, radi objanjenja stvari u prirodi, mora se pretpostaviti i kauzalitet slobode. (to onda znai da postoji sloboda).Antiteza kae da ne postoji sloboda, da se sve u svetu deava po zakonima prirode. Odbrana teze: kada bi se sve u svetu zbivalo po zakonima prirode, onda bi postojao niz uzroka jedne posledice, koji ne bi imao apsolutnog poetka, te ne bi bio potpuno objanjen. Stoga, mora se pretpostaviti da svaki kauzalni niz (niz uzroka) poinje apsolutnim lanom tj. treba pretpostaviti postojanje kauzaliteta slobode.Dokaz antiteze otprilike ovako izgleda: ako pretpostavimo slobodni poetak jednog kauzalnog niza, onda ta pretpostavka protivrei zakonu uzronosti. Kada govorimo o apsolutnom poetku[footnoteRef:4] kauzalnog niza, onda govorimo o jednom stanju uzroka koji ne nastaje iz nekog prethodnog stanja. Ipak, veza sukcesivnih stanja uzroka koji deluju, a koje ne moemo nai u iskustvu, za Kanta je prazna zamisao.[footnoteRef:5] Po Kantu, ta sukcesija je mogua samo kao kauzalna. [4: Pod apsolutnim poetkom se misli na neto to samo nije uzrokovano prethodnim lanom u nizu, a to uzrokuje.] [5: Zato to sve to nalazimo u iskustvu je u sukcesiji, jer potpada pod prirodni zakon.]

Stoga, moemo govoriti samo o dva tipa kauzalnosti: prirodnoj kauzalnosti i kauzalnosti slobode. Prirodna kauzalnost se sastoji u spajanju dva stanja, jedno za drugim, gde jedno dolazi za drugim, uvek prema nekom pravilu i vremenski ranije. Problem je to ako pretpostavimo postojanje samo prirodne kauzalnosti, onda nijedna prirodna pojava ne moe imati potupuno objanjenje, jer ako je neto prirodni uzrok, onda mora biti posledica prethodnog uzroka, i tako bi objanjenje ilo u beskonano.Zato je sloboda takva vrsta kauzaliteta koja ne stoji prema prirodnom zakonu. Ona je ideja uma, transcendentalna ideja koja ne sadri nita to dolazi iz iskustva. Ideju slobode stvara um, i treba je posmatrati kao spontanitet, jer nije plod ranijeg uzrokovanja, ve poinje sama od sebe. (zato smo govorili da je ovek sposoban da samostalno zapone kauzalni niz)Iz transecendentalne ideje slobode proizilazi sloboda u praktinom smislu. Praktina sloboda predstavlja nezavisnost volje od drugih uticaja. Npr. ako je naa volja aficirana ulnou, onda je ona ivotinjska. Ipak, naa volja treba da bude slobodna, te kada ne bismo pretpostavili postojanje transcendentalne slobode, onda ne bismo mogli da govorimo o praktinoj slobodi, jer bi svi nai postupci bili determinisani prirodnom uzronou, pa bi predstavljali prirodne posledice. Ipak, kae Kant, svi zamiljamo sebe slobodnim.Postavlja se pitanje kako je mogue postojanje slobode, ako ve postoji prirodna uzronost? Kant kae da zakon uzronosti vai samo za ulni svet pojava za fenomene, i da je u njemu svaka pojava u vremenu uslovljena prethodnom pojavom. To da svaka pojava u prirodi ima svoj uzrok jeste zakon razuma taj zakon vai za sve pojave, od njega ne moe odstupiti nijedna pojava, jer ako bi neka pojava odstupila od tog zakona, onda bi to znailo da se ona nalazi izvan mogueg iskustva, to znai da se razlikuje od ostalih predmeta u iskustvu, a to je nemogue. Meu uzrocima u pojavi (odnosno meu fenomenima) ne postoji nita to samostalno moe da zapone neki niz. Sve to se deava je samo produivanje niza. To je tako za fenomene svi su deo kauzalnog niza. Ipak, ovek pored toga to je fenomen, on je i noumen. Kauzalitet slobode je mogu zato to pored sveta pojava fenomena postoji i svet stvari po sebi noumena. Moemo da govorimo o slobodi oveka, zato to subjekat moe sebe da zamisli i kao pojavu (fenomen) i kao stvar po sebu (noumen), te ovekovo delovanje ima i empiriki karakter, ali i inteligibilni karatker uzronosti. Po svom empirikom karakteru, subjekat bi sebe posmatrao kao pojavu i bio podloan prirodnim zakonima i njihovom kauzalnou uzronou. Predstavljao bi deo prirode i sva njegova dejstva bi poticala iz prirode. Po inteligibilnom karakteru, subjekat bi bio osloboen svakog uticaja svega to je ulno, te kao noumen stvar po sebi subjekat bi bio slobodan u pogledu svojih radnji i nezavisan od prirodne nunosti koja vlada u ulnom svetu.Dakle, sloboda i prirodna nunost se moraju nuno nalaziti u oveku. Sloboda je samo ideja uma, ona se ne moe dokazati, postojanje te ideje se samo pretpostavlja. Po Kantu, mi kada zamiljamo oveka slobodnim, zamiljamo ga slobodnim u nekom drugom smislu slobodnim, nego kao kada ga posmatramo kao deo prirode.

Zato oveka moramo smatrati slobodnima? Kant kae da nema moralnosti bez slobode. ovek mora da bude slobodan, da bi mogao da bude moralan.[footnoteRef:6] ovek mora da bude autonoman u pogledu svoje volje, on mora da dela iz nje, a ne iz nekih drugih razloga. On mora da posmatra sebe kao autonomno bie i stvar po sebi, a ne kao fenomen prirodnog sveta jer ako bi se posmatrao kao fenomen onda bi potpadao pod prirodne zakone i ne bi bio slobodan. Kada ovek dela zbog nekih drugih razloga koji ne proistiu iz njega samog, onda je on heteronoman, a ne autonoman. [6: To je tako, jer kada ovek ne bi bio slobodan u svom postupanju, onda on ne bi mogao da bude odgovoran za svoje postupke.]

Treba imati u vidu da se um suoava sa nemogunou da objasni slobodu. Ona je samo pretpostavka uma. Tamo gde prestaje prirodna uzronost tj. svet pojava, tamo prestaje i objanjenje. Sloboda predstavlja samo nunu pretpostavku uma, koja pretpostavlja neku volju oienu od svega ulnog.