Imanuel Kant roen 22. aprila l724. godine u Kenigzbergu u istonoj Pruskoj. Njegova porodica vodi poreklo iz kotske. d mnogobrojne d svojih roditelja Kant bio etvrto dete. Otac mu bio zanatlija, sedlar. I mati i otac pripadali su religijskoj sekti pijetista, i uenja pijetizma ostala su i za Kanta sastavni d njegovih religijskih ubeenja. d Kantu bilo osam godina, stupio u gimnaziju u Collegium Fridericianum, gde dobio solidno klasino obrazovanje. Bio uvek prvi u razredu, i ve tada njegovi drugovi proricali su mu veliku budunost. Na univerzitet stupio l740. i upisao se na filozofski fakultet, ali poseivao i predavanja iz teologije. Uitelj filozofije bio mu na univerzitetu Martin Knucen, koji ga uveo u Lajbnic-Volfovu filozofiju. Kako Kant svretku univerzitetskih studija ostao bez materijalnih sredstava (ba tada umro mu otac), bio prinuen d se primi za domaeg uitelja u raznim imunim porodicama u blizini Kenigzberga. Domai uitelj bio vie godina. Godine l755. Kant se habilitovao n Univerzitetu u Kenigzbergu z privatnog docenta, to i ostao itavih l5 godina. Kao docent iveo d honorara dobivenih z svoje predavanje i za svoje spise. Tek l770. uspeo Kant d postane redovan profesar lgike i metafizike. Popravivi time bitno svoje materijalno stanje, Kant se d tada d obradi svoga novog kritikog sistema. Tek l78l. izalo njegovo glavno kritiko dl (Kritika istog u). Za ovim delom reaju se dalji mnogobrojni spisi kritike filozofije. Oni donose Kantu slavu i priznanja. U docnijim godinama, kad Kant stekao kuu i batu, njegov ivot postao stereotipan, d svaki sat u njemu bio ispunjen unapred odreenim zadatkom. U poslednjim godinama svojim, Kant patio d starake iznemoglosti, duhovne istroenosti i umora. Umro u osamdesetoj godini ivota, l2. februara l804. Kant bio enciklopedijski obrazovan filozof. d egzaktnih nauka dobro poznavao astronomiju, mu fiziarima

naroito briljivo studirao Njutna, matematiku poznavao izblie samo kao elementarnu (viu matematiku niti poznavao, niti ulazio u njene rblm). Naroito dobro poznavao fiziku geografiju, kojoj d i nekoliko originalnih priloga. filozof, tvorac jednog opsenog filozofskog sistema. Njegova duhovna veliina kao filozofa lei, meutim, vie u originalnosti njegovih ideja i otroumnosti i opirnosti sa kojima izvodio konzekvencije tih ideja, nego u pozitivnoj vrednosti njihovoj. Kant spada u tzv. pozne genije, kad d radi na svom glavnom kritikom dlu bilo mu 46 godina, kad ga zavrio 57. Drugi mislioci u ovom dobu zavravaju svoju spisateljsku karijeru, Kant intenzivno produuje. Kant bio osrednjeg rasta, slabe telesne konstitucije. Na njegovom mravom telu stajala velika glava sa izrazito plavim oima i visokim lm. Samo zahvaljujui svojoj umerenosti i pravilnosti svoga docnijeg ivota, uspeo Kant d doeka duboku starost. U svojim ranijim godinama rado iao u drutva i u njima, sa svojih otmenih manira, rado bio priman. Kant nikada nije video drugu veu varo sem Kenigzberga, njegova putovanja ograniavala su se na okolinu njegove rodne varoi. Kant bio visoka moralna linost i vrst karakter. Samo u jednom sluaju nije se pokazao vrst. d Kant, publikaciji svog spisa Religija u granicama samog u, dobio, naredbi reakcionarnog kralj Fridriha Vilhelma II, d ministra prosvete ukor to "zloupotrebljava svoju filozofiju i izvre i omalovaava izvesna glavna uenja Svetog pisma i hrianstva", on u svome odgovoru istina poricao opravdanost optube, ali dd d se u budue uzdrati d raspravljanja religijskih rblm. u hartijama Kantovim naena docnije i ova zabeleka: "Opozvati i oklevetati sopstveno ubeenje dl i ne moe se ni d koga traiti, ali utanje u ovom sluaju podanika dunost i, ako sve to se kae mora biti istinito, nije dunost d se sve to istinito i javno kae."

Kant bio omiljen predava. U svojim predavanjima n se vie trudio d svoje sluaoce naui misliti nego d im saoptava gotove rezultate. Njegova predavanja obuhvatala su ne samo filozofske discipline (naroito logiku i metafiziku), nego i matematiku, fiziku, antropologiju, fiziku geografiju i dr. Pri predavanjima Kant se, prema tadanjem obiaju, uvek sluio jednim odreenim piscem, ali pri predavanju esto dodavao, "to pisac na ovom mestu kae nije tano". Njegovi spisi su mnogobrojni i raznoliki. Stil tih spisa nije besprekoran, tavie u svojim glavnim delima nain pisanja Kantov zamren terminologija nesigurna, iz ega su proizala i proiziiaze mnoga nerazumevanja. Naprotiv, u nekom d ranijih stil jasan i lak. U Kantovom filozofiranju postoje dve periode, pretkritika i kritika, u pretkritikoj mogu se dl razlikovati tri faze, dogmatika, skeptika i kritiko-dogmatika. Razliku ovih perioda i faza najoitije karakterie Kantov odnos prema metafizici. U kritikoj periodi Kant odrie mogunost metafizike, u dogmatikoj fazi pretkritike filozofije (u koju spadaju spisi njegovi d l764 on veruje u mogunost metafizike i zastupa (s izvesnim odstupanjima) Lajbnic-Volfovu metafiziku doktrinu, u skeptikoj (ku predstavlja spis Trdume eines Geistersehers, publikovan l766.) on sumnja u mogunost njenu, dok u svojoj disertaciji d l770. naprotiv, dokazuje mogunost njenu. SADRAJ PRETKRITIKIH SPISA KANTOVIH U spisu Gedanken von der wahren Schdtzung der lebendigen Krafte mladi pisac postavlja sebi zamren zadatak, hotei d razrei kontroverzu izmeu Dekartovaca i Lajbnicovaca, odnosno mere "ivih sila". to smo videli, Dekart energiju (odn. "kretanje") merio izrazom mv, dok Lajbnic smatrao izraz mv2 za meru njenu (odn. za meru "ive sile"). Kant reava kontroverzu n taj nain to tvrdi d stoje dve vrste kretanja (slobodna, za koja vai zakon inercije, i

neslobodna za koja taj zakon n vai), d kojih za jednu vrstu (za slobodna kretanja) vai Lajbnicova, za drugu (za neslobodna kretanja) Dekartova formula. Kantovo reenje kontroverze netano , tano reenje d Dalamber tri godine pre Kantovog spisa (u dlu Traite d dynamique l743.), ali dl Dalamberovo Kantu bilo nepoznato. Mi danas znamo d izraz mv2 mera rd (fs) jedne sile (tj. d mv2 = fs), dok izraz mv mera njenog impulsa (tj. ft = mv)2 Iako Kantov spis promaio svoj glavni cilj, u njemu ima poneeg i pozitivnog i interesantnog. Tako Kant doputa matematiku mogunost etvrte dimenzije Euklidovog prostora, dl on diskutuje hipotezu diskretnog prostora, koju odbau. Drugi spis Kantov, koji sadri njegovu kosmogoniju, d mnogo veeg i istorijskog i stvarnog znaaja. U svm spisu Kant pokuao d primenom Njutnove nebeske mehanike objasni prirodan postanak nebeskih tela i sistema. On svoj pokuaj primenjuje na celokupnost vasione. njemu, beskonani svetski prostor bio u poetku (tj. u trenutku stvaranja sveta d strane Boga) ispunjen svuda materijom, iji su se elementarni sastojci nalazili izmeani i u razreenom stanju, tako d ovo poetno stanje materije predstavlja pravi haos. Iz haosa postaje postupnom evolucijom kosmos. Pre svega, materijalni delii obdareni su atraktivnom i repulzivnom silom, d kojih atraktivna ( Njutnovom zakonu) dlu kroz sve prostore, dok se repulzivna javlja tek kad se dva delia dvoljno priblie. Zatim, u haosu se nalazi jedno sredite najgue materije, u kome se atrakcijom obrazuje rv centralno nebesko telo (koje ostaje centralno sunce celokupne mnoine docnije postalih sunaca). Poev d ovog sredita, materija sve rea u vasionskom prostoru to se d njega vie udlvamo. Kant uzima dl d evolucioni proces u toku venosti sve vie prodire u predele haosa, ali d evolucijom realizovani konani kosmos u svakom trenutku svojim obimom beskonano manji d jo nerazvijenog dl prvobitnog

haosa. Na taj nain vasionska evolucija veni proces koji se nikada ne zavrava, taj proces istina, imao svoj poetak u vremenu, ali nee nikada imati kraja u njemu. Dalje Kant pretpostavlja d i jednom postala sunca i planetarni sistemi propadaju, da ureena materija njihova ponovo postaje haos, ali d se iz tog haosa raaju na istom mestu nova sunca i novi planetarni sistemi. to smo blii centru svetske zgrade, sve vie ima propalih i ponovo vaskrslih svetova, to smo dl d toga centra, sve vie ima novih svetova tek postalih iz prvobitnog haosa. Na koji nain iz haosa postaje ureeni svet, to Kant pokazao na genezi naeg planetarnog sistema. Da planetarni sistem postao iz prvobitnog haosa, ili, drukije reeno, d sva nebeska tela naeg planetarnog sistema imaju zajedniko poreklo, na to Kant zakljuuje iz ove tri injenice: l. sve se planete i njihovi pratioci (u Kantovo vreme znalo se z est planeta i deset meseca) kreu u istom pravcu (planete oko Sunca, sateliti oko planeta), i to u pravcu u kome rotira oko svoje ose i samo Sunce, 2. putanje planeta oko Sunca gotovo su krune, i . putanje planeta lee gotovo u jednoj istoj ravni koja lei u produenju ekvatorske ravni Sunca. Kako se iz sadanjeg rasporeda tela naeg planetarnog sistema (meuprostori planetski su prazni) ne moc nai nikakav razlog za ove injenice, njihova egzistencija moi se objasniti samo pretpostavkom d se materija, iz koje su ona sastavljena, morala nekada nalaziti u razreenom stanju. U prostoru ispunjenom ovm razreenom materijom najpre se obrazovalo dno gue centralno mesto, koje svojom privlanom snagom vuklo sve okolne materijalne delie k sebi. Dalji delii se pri ovom du sudariti sa bliim, usled repulzije skretati u stranu i naposletku u krunim putanjama u istom pravcu obilazitl oko centralnog mesta. Neki d ovih delia nee moi d se odre na svojim visinama, ve se spojiti sa centralnim mestom, dok drugi zadrati svoje krune putanje. Na taj nain postae, s jedne strane, centralno telo koje rotirati oko svoje ose (poto privueni delii

produiti da se kreu u krunim putanjm), dok se, s druge strane, delii van ntralnog tela kretati paralelnim krunim putanjama, ija sredita leati na rotacionoj osi centralnog tela. Ali d ovih poslednjih ostae dl samo oni, ija ravan prolaziti kroz centar centralnog tela. U ovoj ravni postae dl, n nain slian postanku centralnog tela (Sunca), planete koje sve obilaziti Sunce u istom pravcu u kome ovo rotira, oko veih planeta postae sateliti. d delia udaljenih van sfere lneta postae komete sa ekscentrinim putanjama. Na koji nain postaje planetski, na taj nain postaju i vii nebeski sistemi. Kantu, naime, sve vidljive nekretnice (koje su, njemu, sunca okruena planetama) pripadaju sistemu mlene putanje (zvezde koje lee van ravni mlene utanje odgovaraju kometama planetskog sistema), u kome (kao i u planetskim sistemima) postoji jedno centralno telo. Kant, dl, pretpostavlja d van naeg sistema mlene putanje stoje jo i mnogobrojni drugi sistemi iste vrste (on ak tvrdi d su magline te dl mlene putanje), i d svi ti sistemi sainjavaju dn nov sistem vieg rd, opet sa centralnim telom u sebi. tako ide sve d granica iz haosa postalog kosmosa. U svome habililacionom spisu Nova dilucidatio, Kant smatra stav razloga kao zaseban logiki zakon pored stava identiteta. On istina razlikuje razlog bia (ratio essendi vel fiendi) d razloga saznanja (ratio cognoscendi), ali ih oba smatra za vrste logikog razloga. Kant odbacuje samorazlog u oblasti bia, smatra stav uzronosti z bezizuzetan, odriui slobodu volje. On odbacuje unutranje promene u prostim supstancijam koje bi bile nezavisne d svakog spoljneg uticaja, prarazlog uzajamnog uticaja supstancija nalazi u Bogu, u kome lei njihovo zajedniko poreklo. U Fizikoj monadologiji Kant , slino Bokoviu i nezavisno d njega, hteo d izvede sintezu Lajbnicove monadologije sa Njutnovim silama koje dluu neposredno na daljinu. njemu, atomi su kako proste supstancije tako i centri atrakcione i repulzivne sile. Repulzivna sila d sa kubom, atraktivna sa

kvadratom rastojanja. Izmeu atoma postoji prazan prostor ispunjen dejstvom ovih sila. Bez repulzije tela (kao kompleksi atoma) ne bi bila rasprostrta i neprobojna, bez atrakcije n bi imala odreenu zapreminu (granica tela tamo gde su dejstva repulzivne i atraktivne sile jednaka). U spisu kretanju i miru Kant tvrdi, d svako kretanje relativno, i d, prema tome, ne postoji tzv. "snaga inercije". Sa spisom silogistikim figurama poinje jedna grupa spisa, koja ini prelaz d dogmatike u skeptiku fazu pretkritike periode. U ovome spisu Kant tvrdi d samo prva silogistika figura prava i ista, dok su ostale tri izvetaene i hibridne (jer sadre neposredne zakljuke u sebi). U spisu Pokuaj d se uvedu negaiivne koliine u filozofiju, Kant zamera metafizici to imitira matematiku metodu, ne uzima u obzir izvesne matematike pojmove u koje spada i m negativne koliine. Definiui suprotno kao n to postaje negacijom, Kant razlikuje dve vrste suprotnosti, logiku i realnu. Dok se logika suprotnost sastoji prosto u negiranju jedne date odredbe, dotle se kod realne suprotnosti negiranjem stavlja jedna nova odredba suprotna datoj. Ova nova odredba odgovara matematikom mu negativne koliine (- nasuprot d +). Dug negativna koliina u odnosu na kapital, bol negativna koliina u odnosu na zadovoljstvo, porok negativna koliina u odnosu na vrlinu. Negativne koliine smanjuju pozitivne, u stanju su i d ih potpuno unite. Rezultat negiranja u logikoj suprotnosti apsolutno nita (nihil negativum), dok rezultat negiranja u realnoj suprotnosti relativno nita (nihil privativum), ili, drukije reeno, nita logike suprotnosti odsustvo (defectus), nita realne oduzimanje (privatio). Razlici izmeu logike i realne suprotnosti odgovara razlika izmeu logikog i realnog razloga (koji Kant ovde potpuno odvaja d logikog), dok logiki razlog, razlog iz koga proistie posledica na osnovu stava identiteta (kao d

iz celine) i d se potpuno shvatiti, dotle proizvoenje sledica d strane realnog razloga logiki neshvatljivo. I sa pitanjem, "Kako, ako neto postoji, neto drugo postoji", ne dajui pozitivnog odgovora n njega, zavrava Kant ovaj svoj vani spis. U spisu jedino mogunom dokazu z egzistenciju Boga, Kant formulie jedan nov ontoloki dokaz za tu egzistenciju. On kritikuje dotadanji ontoloki dokaz, nalazei d on grei to smatra egzistenciju kao jedan d moguih predikata (iz m najrealnijeg bia izvodi ontoloki dokaz za njegovu egzistenciju), dok egzistencija nije predikat ve sama apsolutna pozicija jedne stvari (ono mu se drugi predikati pridaju). Stoga Kant najpre hoe d dokae d neto mora postojati, tek poto utvrdio, dokazuje dl d to nuno neto mora biti Bog. Da neto mora postojati, Kant zakljuuje ovako. Ako zamislim d nita ne postoji, time se istina nee javiti nikakva neposredna protivrenost, ali time biti uniteno i sve to se kao mogue d zamisliti (poto stvarno uslov moguega), to ve protivreno. Jer unitenje svake mgunosti predstavlja nemogunost. Prema tome, mora neta nunim nainom postojati. iz nune egzistencije ovog neega d se dl izvesti d ono jedno, nepromenljivo, veno i savreno. rm tome to nuno bie Bog koji se ima shvatiti kao tvorac, a ne kao arhitekt sveta (pri mu se Kant poziva i na svoju kosmogoniju, koju u ovom spisu d u izvodu). U spisu l i uzvienom, Kant izlae na popularan i duhovit nain estetika, etika i psiholoka pitanja u vezi sa oseanjima lepog i uzvienog. Ovaj spis pokazuje uticaj engleskih moralista i Rusoa na Kanta. U spisu jasnosti u naelima prirodne teologije i morala, Kant istie razliku izmeu matematikog i metafizikog saznanja. Dok matematiko saznanje polazi d malog broja jasnih definicija i nesumnjivih stavova, dotle se metafiziko saznanje zasniva na mnogobrojnim nejasnim pojmovima i mnogobrojnim stavovima koji se ne du dokazati. Dok metoda matematike sintetina i njeni pojmovi jasno definisani, dotle metoda metafizike treba d analitina i njeni pojmovi uzeti iz iskustva. Dok matematiko saznanje diktino i put matematikog saznanja lak, dotle su metafizika

saznanja prolazna i nesigurna i njen put teak. "Metafizika nesumnjivo najtea mu svim ljudskim znanjima, ali jo nijedna nije napisana". Ovim znamenitim reima Kant izrazio kako tekou metafizikog saznanja, tako i sav znaaj koji ono ima. Ali iako put metafizikog saznanja teak, ipak i metafizika moe doi d nesumnjivih stavova ako, zasnivajui se na iskustvu, bude imitirala Njutnovu prirodnu nauku. Ova metodoloka naela primenjuje Kant u svome spisu dl na prirodnu teologiju i na moral, tvrdei d se stavovi prve du uzdii d izvesnosti i svodei moral na "oseanje dobrog". Dok u prethodnom spisu Kant jo veruje u mogunost metafizike, iako samo kao iskustvene nauke, dotle u spisu Traume eines Geistersehems postaje potpun skeptik. Prouavajui u ovom spisu pitanje duhova u vezi sa spisima uvenog vedskog spiritiste Svedenborga, Kant dolazi d zakljuka d nm nikakvog razloga za pretpostavku duhova odvojenih d tela i d su medijumistike pojave patolokog karaktera, "snovi oseaja". I metafizike hipoteze nisu nita drugo d "snovi um", jer metafizika crpe svoje saznanje iz apriornih mova, ne zasniva se na iskustvu. Ako , dd ironino Kant, metafiziarima mogue d saznaju duhove, zato Svedenborgu ne bi bilo mogue d ih vidi? Ali ako metafizika nemogua kao nauka biu, zar ona nije mogua kao nauka o saznanju ( granicama saznanja)? Postavljajui ovo poslednje pitanje, Kant oevidno eli d odri metafiziku u jednom novom obliku (kao teoriju saznanja), shodno njegovim znamenitim reima: " sudbina d sam zlubln u metafiziku, i ako se retko mogu pohvaliti njenom naklonou". Hjumov uticaj na Kanta u njemu nesumnjiv. U opisu razlici pravaca u prostoru, Kant hoe d dkae Njutnovu pretpostavku apsolutnog prostora. d bi se prostor sastojao u odnosu materijalnih delova koji su u njemu, razlika u pravcima ostala bi neobjanjiva. Desna i leva ruka potpuno su jednake kao geometrijski oblici (uzajamni laj delova u obe isti), se zato ipak ne du poklopiti. ne du se poklopiti zato to razlika desnog i levog razlika u pravcu koja dolazi d egzistencije apsolutnog prostora. Poslednji spis pretkritike periode, disertacija ulnom i natulnom svetu, predstavlja u pravcu kritike filozofije i progres i regres. Progres u tome to Kant u disertaciji objavljuje prostor i vreme

z iste opaaje priori, regres u tome to Kant, kako nasuprot skeptikoj fazi praktike prirode, tako i nasuprot kritikoj periodi, izrino tvrdi mogunost metafizike kao nauke natulnom svetu. Kant, naime, u disertaciji razlikuje dve vrste apriorne moi saznanja, istu ulnost i razum. Prostor i vreme su forme iste ulnosti. One kao takve predstavljaju zakone pojava, ono to unosi rd u oseaje kao empirika data ulnosti. Stoga ulno saznanje saznaje pojave, ne stvari sebi. Razum, pak, koji poiva na izvesnim istim pojmovima koji nisu apstrahovani iz iskustva (kao to su mogunost, nunost, supstancija, uzrok itd.) u stanju d sazna stvari sebi, tj. d sazna stvari natulnog sveta, ime metafizika postaje mogua (ovu upotrebu razuma na inteligibilne objekte naziva Kant usus realis, dok se usus logicus sastoji u analitikom razjanjavanju mpirikih pojmova). Metafizika postaje mogua, u smislu dogmatike filozofije, kao nauka zasnovana na apriornim mvima i stavovima. Disertacija najvaniji filozofski pretkritiki spis Kantov i n svojim uenjem o prostoru i vremenu ini prelaz d pretkritike ka kritikoj periodi.

Re: Kant od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 9:27 pm

KANTOVA KRITIKA FILOZOFIJA U svojoj kritikoj filozofiji Kant naputa tvrenje disertacije d razum u stanju d sazna stvari sebi. Time on naputa definitivno dogmatizam, svoju novu filozofiju naziva kritikom u direktnoj suprotnosti sa dogmatizmom. On nije protiv dogmatikog naina filozofiranja, tj. on nije protiv sistematskog izvoenja saznanja iz apriornih principa, ali protiv dogmatizma kao pokuaja d se saznaju transcendentni objekti, d se prethodno kritiki ne ispita d li takvo saznanje mogue. Kritika filozofija ima d ispita i utvrdi mogunost apriornog saznanja, ne samo u teorijskoj, nego i u praktinoj oblasti. rm tri osnovne duevne moi, iju egzistenciju Kant pretpostavlja zajedno sa starom psihologijom moi, to su m saznanja, m poude i m oseanja, i Kantova kritika filozofija ima tri oblika, kao kritika teorijskog um, kao kritika praktinog um i kao kritaka moi suenja. Kritika teorijskog um predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktinog njegovu etiku, kritika moi suenja estetiku. Kako sa teorijom saznanja stoji u vezi Kantova filozofija neorganske prirode, sa etikom njegova filozofija prava, istorije i religije, sa estetikom njegova filozofija organske prirode, to u sledeem najpre biti izloena Kantova teorija saznanja sa njegovom filozofim neorganske prirode, zatim njegova etika i filozofija prava, istorije i religije, i naposletku estetika sa filozofijom organske prirode.

KANTOVA TEORIJA SAZNANJA I FILOZOFIJA NEORGANSKE PRIRODE Kantova teorija saznanja ima tri polazne take. Prva polazna taka razlika izmeu apriornog i aposteriornog saznanja. Apriornim ima se nazvati ono saznanje koje potpuno nezavisno d iskustva (tj. ije poreklo ne lei u iskustvu), aposteriornim ono koje se zasniva na iskustvu (ije poreklo lei u iskustvu). Logiki kriterijum stavova apriornog saznanja njihova nunost i optost, tj. d jednog stava koji aprioran ne d se zamisliti nikakav izuzetak. Stavovi aposteriornog saznanja niti su nuni niti opti, izuzetak

d njih uvek mogu. Druga polazna taka razlika izmeu analitikih i sintetikih sudova. Analitian Kantu onaj sud ijem se subjektu pridaje jedan predikat, koji ve implicite lei u mu subjekta i d se dobiti njegovom analizom. sintetian onaj sud ijem se subjektu pridaje jedan predikat, koji se ne nalazi u mu subjekta i d kojeg se n moe doi analizom ovog m. U analitikom sudu subjekt i predikat vezani su identitetom meusobno i potpadaju d stav protivrenosti ( kome se jednom subjektu ne moe pridati predikat koji mu protivrei), dok u sintetikom sudu ta veza nije identitet. Stoga, dok su analitiki sudovi samo sudovi koji razjanjavaju, dotle sintetiki sudovi proiruju saznanje. Sud, "sva su tela rasprostrta" analitian , jer se u njemu mu tela pridaje jedan predikat koji ve lei u tome mu. Naprotiv, sud "sva su tela teka" sintetian , jer se u njemu mu tela pridaje jedan predikat koji ne lei u tome mu, koji za njega neto novo. Svi su analitiki sudovi, Kantu, apriorni ( i onda kad m takvog suda aposterioran kao u sudu, "zlato ut metal"), dok sintetiki sudovi mogu biti i apriorni i aposteriorni (ali su svi aposteriorni sudovi sintetiki). Primeri sintetikog suda priori su geometrijski sud, "prava linija najkrai put izmeu dve take", i aritmetiki, "7 + 5 l2". Prvi sud zato sintetian to u mu prave linije nema oznake duine, drugi zato to se analizom m sume brojeva 7 i 5 ne moe doi d m broja l2 (ve treba pribei opaanju d bi se dodavanjem jedinice broja 5 broju 7 dolo d broja l2), oba su apriorna zato to su apodiktina. Trea polazna taka Kantove teorije saznanja razlika izmeu materije i forme iskustva. d materijom iskustva razume Kant oseaj, i to razne kvalitete njegove (boju, ton i dr.), forma psihiki supstrat apriornog. Dok oseaj empirian sastojak iskustva i ne d se apriori shvatiti, dotle forma potpuno neempirina, i stoga Kant naziva istom. Kantu, subjektivna forma prethodi iskustvu, ali ovo prethoenje ne sme se shvatiti u vremenom smislu, ve samo u smislu uslovljavanja. Sa treom polaznom takom u vezi jedna ontoloka pretpostavka Kantova koja, izgleda, ne bi morala initi bitni

sastojak njegove teorije saznanja. pretpostavka stvari sebi. Stvar sebi zamilja Kant kao transcendentne objekte koji svoji uticajem na subjekt proizvode u njemu oseaje i time ga primoravaju d na ove primeni svoju subjektivnu formu. Svoju teoriju saznanja naziva Kant i transcendentalnom filozofijom. Transcendentalnim naziva Kant ono (apriorno) saznanje (odn. ispitivanje) koje se odnosi na mogunost riornog saznanja (pojava i predmeta). Teoriju saznanja izloio Kant u dva specijalna dl, u Kritici istog uma i u Prolegomenama. Nain izlaganja u njima razlian. Dok taj nain u Kritici sintetian, on u Prolegomenama analitian. U Kritici Kant najpre utvru egzistenciju istih sastojaka saznanja, zatim iz njih izvodi egzistenciju sintetikfh sudova priori, dok u Prolegomenama, (obrnuto) polazi d egzistencije sintetikih sudova priori, iz njihove datosti zakljuuje na odgovarajue iste sastojke koji ih omoguuju. Na taj nain Kant u Prolegomenama postavlja i reava ova tri pitanja: 1. kako su mogui sintetiki sudovi priori matematike? 2. kako su mogui sintetiki sudovi priori opte prirodne nauke? i 3. d li su mogui sintetiki sudovi priori metafizike? On pri tome uzima sintetike sudove matematike i opte prirodne nauke za nesumnjive, metafizike z problematine. Shodno sintetikoj metodi Kritike, odgovarajua pitanja u njoj trebalo bi d glase, l. d li su mogui (odn. d li postoje) sintetiki sudovi priori matematike?, 2. d li su mogui sintetiki sudovi priori opte prirodne nauke? i 3. d li su mogui sintetiki sudovi priori metafizike? (pitanje koje u oba sluaja ostaje. isto). Sam Kant, meutim, niti ova pitanja u Kritici izriito formulisao niti se u njoj dri strogo sintetike metode (kao to se ni strogo analitike ne dri u Prolegomenama). Ovo poslednje naroito vai z drugo izdanje Kritike u kome Kant, d uticajem (u meuvremenu napisanih) Prolegomena, iz ovih preneo osnovna tri pitanja u samu Kritiku, iako ona u toj formi ne odgovaraju njenoj sintetikoj metodi. Kritiku istog um deli Kant najpre u dva dl, u nauku elementima i u nauku metodama. U prvom dlu on analizira apriornu m saznanja, u drugom izlae formalne uslove jednog

potpunog sistema transcendentalne filozofije (d kojeg Kritika u svome prvom dlu izloila glavne linije). Apriorna m saznanja sadri Kantu tri specijalne moi, 1. istu ulnost, 2. razum i 3. um. Osnovni apriorni sastojci iste ulnosti su isti opaaji (prostora i vremena), osnovni apriorni sastojci razuma su isti pojmovi ili kategorije (kojih ima dvanaest), um ideje (tri). Umm naziva Kant kako specijalnu m ideja, tako i lkunu apriornu m saznanja. Prema trima specijalnim moima saznanja deli Kant dl nauku elementima najpre na transcendentalnu estetiku (kao nauku istoj ulnosti) i na transcendentalnu logiku (kao nauku neulnoj moi saznanja), zatim ovu poslednju na transcendentalnu analitiku (kao nauku razumu i njegovoj ulozi u iskustvu) i na transcendentalnu dijalektiku (kao nauku umu i njegovoj imanentnoj upotrebi i transcendentalnoj zloupotrebi). Odeljak u Prolegomenama, koji se bavi pitanjem mogunosti matematikog sintetiko-apriornog saznanja, odgovara transcendentalnoj estetici, odeljak sintetiko-apriornom saznanju opte prirodne nauke transcendentalnoj analitici, odeljak metafizikom saznanju transcendentalnoj dijalektrci u Kritici istog um. Transcendentalna estetika (estetikom naziva Kant nauku ulnom saznanju. Shodno prvobitnom znaenju termina "ulnost" utvruje najpre apriorno-opaajnu prirodu prostora i vremena, zatim iz te prirode izvodi sintetiku apriornost matematikih sudova. Ono prvo utvrivanje naziva Kant metafizikim razlaganjem, ovo drugo izvoenje transcendentalnim razlaganjem. U metafizikom razlaganju Kant navodi dva dokaza za istotu i dva dkaza za opaajnu prirodu prostora i vremena. d tih dokaza mi m ovde navesti samo jedan i za istotu i z opaajnost. jedan dokaz z istotu odgovarae uglavnom prvom Kantovom dokazu (dok drugi, radi prostote izlaganja, biti izostavljen), u dokaze za opaajnost bie spojena oba Kantova dokaza. Dokaz z istotu prostora glasi ovako, d bih oseaje mogao predstaviti van sebe i d bih ih mogao predstaviti jedne van drugih i jedne pored drugih, nuno d predstavu prostora ve imam u sebi, prema tome predstava prostora mora prethoditi ulnom iskustvu i biti nezavisna d njega, ona , dakle, ista predstava. Odgovarajui dokaz z vreme glasi, d bismo predstavili istovremenost i sukcesiju

u opaanju, nuno d predstavu vremena ve imamo u sebi, prema tome, predstava vremena mora prethoditi iskustvu i biti nezavisna d njega, ona , dakle, ista predstava. Dokaz za opaajnost prostora glasi ovako, predstave koje potpadaju d m nisu delovi m (jer m i nedeljiv u svakoj d njih), dok su svi pojedini prostori delovi jednog jedinog prostora i nalaze se u nmu (poto prostor predstavljamo kao beskonaan), prostor prema tome ne moe biti m, ve mora biti opaaj. Odgovarajui dokaz za vreme glasi, predstave koje ddu d m nisu delovi m, dok su sva pojedina vremena delovi jednog jedinog vremena i nalaze se u njemu (poto vreme predstavljamo kao beskonano), vreme rm tome opaaj, nije m. Iz gornjih dokaza sleduje d su prostor i vreme isti opaaji. I to prostor za Kanta opaaj "spoljneg ul", jer se u njemu predstavljaju pojave date van opaajueg subjekta, dok vreme opaaj "unutranjeg ul", jer se u nmu opaaju unutranja stanja samog subjekta (ali u njemu se nalaze i pojave spoijneg ul). Iz iste opaajnosti prostora i vremena izvodi Kant u transcendentalnom razlaganju sintetiku apriornost sudova iste matematike. Njihova sintetinost sledi iz opaajnosti, njihova apriornost iz istote prostora i vremena. Samo ajnost, naime, u stanju d pojmovima prui nove predikate i d tim omogui sintetike sudove (iz samih pojmova mogu slediti samo analitiki sudovi). istota opaaja prostora i vremena, tj. njihova nezavisnost d iskustva, povlai za sobom neposredno apriornost matematikih sudova. U Prolegomenama Kant, obrnuto, iz datosti sintetiko-apriornih sudova iste matematike izvodi istu opaajnost prosiora i vremena. Iz sintetinosti matematikih sudova mra se, naime, njemu, zakljuiti d se prostor i vreme aju, poto samo opaaj moe jednom matematikom mu pruiti nove predikate, iz njihove apriornosti na nezavisnost d iskustva, odnosno na istotu prostora i vremena. Ovo sledovanje iste opaajnosti prostora i vremena iz datosti sintetiko-apriornih matematikih sudova smatra Kant u isto doba i kao nov indirektni dokaz za ovu istu

opaajnost njihovu. Zasnovanost sintetinosti matematikih sudova na ajnosti prostora i vremena d se ilustrovati na sledeem primeru (koji Kant navodi u transcendentalnoj metodici Kritike). Iz samog m trougla (kao figure sa tri strane i tri ugla) ne d se ni n koji nain izvesti stav d zbir njegova tri ugla ravan 2R. Tek ako trougao konstruiemo u opaaju, ako mu produimo jednu stranu i ako povuemo paralelnu, stav moi d se izvede nizom zakljuaka zasnovanih na opaaju. Ali sintetiko-apriorni matematiki stavovi ne vae samo kao stavovi iste matematike (koja se kao geometrija bavi figurama u prostoru, kao aritmetika brojevima u vremenu), ve ti stavovi vae i za pojave u prostoru i vremenu, vae i kao stavovi primenjene matematike. Ovo poslednje njihovo vaenje diskutuje Kant u poslednjem odeljku transcendentalne estetike (koji znatno opirniji u drugom nego u prvom izdanju Kritike). Ono njemu sleduje iz ova dva razloga, l. prostor i vreme postoje samo kao subjektivni uslovi lokalizacije oseaja, sami kao takvi ne du se opaziti, i 2. svoom idealnou (opaaj prostora nije i sam rasprostrt, niti opaaj vremena tee) prostor i vreme ine d ulno opaanje ne postoji apsolutno, nije stvar sebi ve samo pojava. Time to prostor i vreme uslovljavaju lokalizaciju materije iskustva, matematiki stavovi, koji vae z figure u prostoru i brojeve u vremenu, moraju vaiti i z pojave ulnog opaanja. time to su prostor i vreme idealni matematiki stavovi mogu vaiti samo z svet pojava, nikako ne za apsolutnu stvarnost. Prostoru i vremenu pripada u prvom pogledu empirijski realitet, u drugome transcendentalni idealitet. Prelazei na transcendentalnu logiku, Kant najpre istie razliku izmeu transcendentatne i formalne (ili opte) logike. Dok ova poslednja apstrahuje potpuno d svakog sadraja saznanja i bavi se samo optom formom miljenja, dotle se transcendentalna logika bavi jednom sadrajnom vrstom saznanja (apriornim saznanjem razuma i um) koje ima

objektivan karakter. prvom dlu transcendentalne logike, transcendentalnoj analitici, zadatak : l. d pronae i utvrdi osnovne iste pojmove razuma, i 2. d izvede osnovne stavove koji vae za svako predmetno saznanje. rm ovom dvostrukom zadatku njenom, deli Kant transcendentalnu analitiku na analitiku pojmova i na analitiku stavova. Analitika pojmova sastoji se i sama iz dva odeljka, iz metafizike i iz transcendentalne dedukcije kategorija. U mtafizikoj dedukciji Kant izvodi kategorije kao iste pojmove razuma, u transcendentalnoj pokazuje d su one nuni uslovi mogunosti iskustva kao zakonski ureenog sveta java. Termin "dedukcija" nema u ova dva odeljka isto znaenje, dok u prvome znai izvoenje, dotle u drugome upotrebljen u juristikom smislu i znai opravdanje (odgovor na pitanje, quid iuris?). U metafizikoj dedukciji kategorija Kant polazi d dfinicije razuma kao moi suenja. Dok d empirijskih mv razum dolazi analizom i apstrakcijom iz pojedinih empirijskih predstava, dotle su isti pojmovi razuma i svojom sadrinom nezavisni d iskustva i predstavljaju funkcije njegove. v poslednje pak nlz izraza u formama suda opte logike, jer samo u formi suda moe, Kantu, leati ono to apriorno u suenju. Prema tome iz formi suda du se izvesti kategorije kao osnovni isti pojmovi razuma. Forme suda sadri sledea Kantova tablica: I Kvantitet sudova II Kvalitet sudova 1. opti 4. afirmativni 2. posebni 5. negativni 3. pojedinani 6. beskrajni III Relacija sudova IV Modalitet sudova 7. kategorini 10. problematini 8. hipotetini 11. asertorini 9. disjunktivni 12. apodiktini odgovarajue kategorije tablica:

I Kvantitet II Kvalitet 1. jedno 4. realitet 2. mnogo 5. negacija 3. sve 6. limitacija III Relacija IV Modalitet 7. supstancija akcidencija 10. mogunost - nemogunost 8. uzrok posledica 11. egzistencija - neegzistencija 9. zajednica - uzajamni uticaj 12. nunost - sluajnost. rd kategarija kao osnovnih, elementarnih i primarnih istih mv rzum postoje Kantu i sekundarni ili izvedeni isti pojmovi razuma (kojima n d naziv "predikabilija", za razliku d kategorija koje su sholastiari nazvali "predikamenta"), koji bi se imali izvesti u jednom potpunom sistemu transcendentalne filozofije. Takvi su movi, sila, aktivno, pasivno, otpor, postajanje, nestajanje, promena i dr. Odnosno tablice kategorija Kant primeuje d se kategorije u njoj mogu podeliti u dve klase, u matematike i dinamike, d kojih prve sadre u svakoj vrsti jednu kategoriju, dok u drugima svaka kategorija ima svoj korelat. Zatim, u svakoj grupi kategorija mogla bi se trea kategorija uzimati kao sinteza prvih dveju, tako kategorija totaliteta imala bi se uzeti kao mnoina koja jedno, zajednica kao kauzalitet supstancije itd. Izvoenjem kategorija iz formi suda, Kant smatra d dkazao egzistenciju kategorija kao istih pojmova razuma i prelazi na njihovu transcendentalnu dedukciju. Transcendentalna dedukcija kategorija predstavlja najtei i najtamniji odeljak Kritike istog um. Njenom obradom u prvom izdanju Kritike Kant nije bio zadovoljan i do u u drugom izdanju u novoj formi, koja nije mnogo bolja d prve. U transcendentalnoj dedukciji kategorija Kant polazi d m samosvesti ili apercepcije i razlikuje dve vrste

apercepcije, empirijsku i istu. Empirijska apercepcija (empirijsko ) zasnovana na asocijaciji predstava, promenljiva i u svakom svesnom subjektu druga. ista apercepcija pak sastoji se u istom (u " mislim", koje prati sve m sadraje svesti), koje nedeljivo i nepromenljivo i u svima svesnim subjektima (kvalitativno) isto. Dok empirijska samosvest sebi sekundarna i mnogostruka, dotle ista samosvest prvobitna i jedna. jedna, ona omoguuje pripadanje svih svesnih sadraja jednom u vremenu identinom . Stoga ista apercepcija u prvom redu sintetina. sintetina, ona dl kategorijalna, kao kategorijalna ona objektivna, kao objektivna ona transcendentalna. ista apercepcija kategorijalna zato to ona nosilac kategorija, to su kategorije radnje ili funkcije mu kojih ona sintetie data ul i istih opaaja (tj. onoga to razlino u opaaju), pri mu, izblie gledano, sintezu izvodi kategorija, a jedinstvo d (odnosno omoguuje) ista apercepci. Svako spajanje ulnih sadraja i istih opaaja sadri dakle sintetiko jedinstvo u sebi, uslovljeno kategorijom i istom apercepcijom. Time to je kategorijalna, ista apercepcija i objektivn. r samo primenom kategorija na data, opaanja postaju iz "sudova opaanja" "sudovi iskustva". Dok su, naime, sudovi opaanja subjektivni i pojedinani, dotle su sudovi iskustva (izraz "iskustvo" sada n znai vie ulno opaanje ve sam fiziki svet) objektivni i opti. Iz suda opaanja "Kad Sunce osvetljava kamen, ovaj se zagreva", koji subjektivan (vai samo u opaanju) i pojedinaan, postaje iskustveni sud "Sunce zagreva kamen", koji objektivan (tj. vai nezavisno d subjektivnog opaanja) i opti, na taj nain to se (d strane iste apercepcije) sijanje Sunca podvodi d kategoriju uzroka zagrevanje kamena d kategoriju posledice (usled ega iz osvetljavanja Sunm uvek u iskustvu sledovati zagrevanje kamena). Isto tako i sud "Kamen tvrd" iskustven samo zato to kamen shvatamo kao supstanciju,

tvrdou kao akcidenciju. Naposletku, time to objektivna, ista apercepcija i transcendentalna. Jer iskustveni sud ne samo to sud koji vai objektivno, nego i sud koji se odnosi na objekte iskustva. Drukije reeno, objektivno vaenje za Kanta u isto doba i vaenje za objekt (i u objektu), tako d su kategorije kao uslovi mogunosti iskustva u isto doba i uslovi gunosti predmeta iskustva. ista, apercepcija , prema tome, transcendentalna zato to omoguuje predmete iskustva (svi su predmeti iskustva "transcendentalni predmeti", jer su sintetiki proizvodi iste apercepcije). Ona , dl Kantu, transcendentalna i zato to predstavlja svest uopte, time to ista apercepcija (kvalitativno) ista u svima subjektima, objektivni sudovi koji vae za iskustvo jednog subjekta u isto doba su i sudovi koji vae za iskustvo svakog subjekta (ime svet iskustva predstavlja svim subjektima zajedniku objektivnu prirodu). Naposletku, Kant naziva istu apercepciju transcendentalnom i zato to ista. U Prolegomenama, Kant obrnuto iz zakona prirode (dnosno iz injenice iskustvenih sudova) zakljuuje, d moraju postojati kategorije koje iz sudova opaanja stvaraju iskustvene sudove. Rezultat transcendentalne dedukcije kategorija ovaj, primenom kategorija na data opaanja ista apercepcija pretvara nepovezani i neureeni svet pojava (u prostoru i vremenu) u objektivno povezani i zakonski ureeni svet iskustva. Transcendentalnu dedukciju kategorija dopunjuje Kant, docnije, u Analitici stavova, opirnim dokazivanjem d su kategorije ograniene samo na iskustvo i na predmete iskustva. Analitiku stavova (koju naziva i transcendentalnom doktrinom moi suenja, definiui ovu poslednju kao m subsumcije posebnog d opte pravilo), deli Kant n dva dlka, d kojih se prvi bavi shematizmom istog rzum, drugi osnovnim stavovima njegovim. U transcendentalnoj dedukciji kategorija Kant ini jednu preutnu pretpostavku, to d se data opaanja du podvesti d kategorije. Ova pretpostavka sadri meutim jednu fundamentalnu

tekou. Kategorija i empirijski opaaj potpuno su razlini, poto kategorija ista misao koja se n d opaziti. Tekoa se moe reiti samo ako postoji neto tree to isto kao kategorija, ulno kao opaaj. tree , Kantu, vreme kao opti isti opaaj. Posredniku ulogu izmeu kategorije i empirijskog ulnog opaaja moe, mutim, vreme igrati samo ako se pretpostavi d se svaka kategorija moe u njemu posebno predstaviti. posebne rdstave kategorija u istom vremenu naziva Kant shemama. Shema jednog m proizvod produktivne imaginacije, jedne nove apriorne moi saznanja. Dok slika kao proizvod reproduktivne imaginacije pojedinana, dotle shema jednog m njegov adekvatan reprezentant. Prema etiri grupe kategorija postoje i etiri grupe shem. Sheme se odnose na niz u vremenu, na sadraj u vremenu, na red u vremenu i na obim u vremenu. Shema koliine broj kao sinteza sukcesivnog niza jedinica u vremenu. Shema kategorije rezultata ispunjeno, kategorije negacije prazno vrm. Shema kategorije supstancije trajnost u vremenu, kategorije uzroka sledovanje, kategorije zajednice istodobnost u vremenu. Shema mogunosti egzistiranje (jedne stvari) u m kom vremenu, shema datosti egzistiranje u jednom odreenom, shema nunosti egzistencija u svakom (odnosno u celokupnom) vremenu. Realizirajue kategorije, sheme omoguuju njihovu primenu u iskustvu. Prelazei na drugi odeljak Analitike stavova, na odeljak koji sistematski izlae sintetiko-apriorne stavove koji vae za svako mogue iskustvo, Kant najpre naglauje d stav protivrenosti (kad se on tako formulie d u njemu nema nikakvog odnosa na vreme) osnovni princip svih analitikih sudova. Odgovarajui osnovni princip sintetikih sudova, Kantu, glasi: svaki predmet mr stajati d nunim uslovima mogueg iskustva (poto su uslovi mogunosti iskustva u isto doba i uslovi mogunosti predmeta iskustva). nuni uslovi mogueg iskustva su: 1. isti opaaji; 2. kategorije i sheme, i 3. ista apercepcija. Osnovni stavovi su najvii sintetiko-apriorni sudovi, i svi ostali sudovi ove vrste proistiu iz njih. Oni sami pak

rizlaze iz primene kategorija, preko shema, na iste opaaje i na materiju iskustva. Prema etiri grupe kategorija postoje i etiri grupe stavova, kojima Kant d ova imena: 1. stav aksioma opaaja, 2. stav anticipacija opaanja, 3. analogije iskustva i 4. postulati empirikog miljenja. Stavove prvih dveju grupa naziva Kant matematikim, stavove drugih dveju dinamikim (prema odgovarajuoj podeli kategorija), i to zato to se prvi odnose na predmete (istog ili empirijskog) opaaja, drugi na egzistenciju predmeta, i to ili u njihovom meusobnom odnosu ili u odnosu na razum. Stavove prve tri grupe Kant dokazuje (tj. on izvodi njihovu nunost iz formalnih i materijalnih uslova iskustva), dok postulate empirikog miljenja samo objanjava. Princip svih aksioma u opaaju glasi ovako: Svi su opaaji (odnosno opaene pojave) ekstenzivne koliine. Kantov dokaz ovog stava glasi, u skraenom obliku, ovako: Svaki odreeni d prostora i vremena opaa se sukcesivno. Kako se svaka pojava opaa u prostoru i vremenu (odnosno zauzima jedan odreeni d prostora i vremena) i kako koliina koja postaje sukcesivna sintezom (tj. koliina kod koje celina postaje dodavanjem delova) ekstenzivna, to svaka opaena pojava ekstenzivna koliina. Ovaj stav sintetian zato to u mu opaaja n lei oznaka ekstenzivne koliine, aprioran zato to dokazan. dokazan on n spada u aksiome, ve podloga koja mguuje aksiomatine matematike stavove. U transcendentalnoj estetici videli smo, d stavovi iste matematike izraavaju osobine istih opaaja. Sada to uenje treba korigovati dopunom d su figure u prostoru i brojevi u vremenu mogui kao ekstenzivne koliine samo primenom kategorija. ista matematika pretpostavlja dakle isto toliko kategorije koliko iste opaaje. U transcendentalnoj estetici videli smo, dl, d ista matematika primenljiva na pojave samo zato to su isti opaaji nuna forma materije iskustva. Sada ddm d se ista matematika d primeniti na predmete iskustva samo zato to su ti predmeti uslovljeni ne samo istim opaajima nego i kategorijama.

Drugi osnovni stav glasi: U svima pojmovima realno, kao predmet oseaja, intenzivna koliina. Njegov dokaz u skraenom obliku glasi: Oseaj se opaa kao celina u jednom trenutku i nije stoga ekstenzivna koliina. Ali kako se njegov realitet moe poveati i moe smanjivati d potpunog ieznua (negacije) i kako koliina ija celina ne postaje sukcesivnim ddavanjem delova i iji su delovi, poev d nule navie, stepeni - intenzivna, to svaki oseaj intenzivna koliina. rm tome i realno kao predmet oseaja u pojavama intenzivna koliina. Stav sintetian, jer u mu oseaja kao kvaliteta ne lei oznaka intenzivne koliine, aprioran jer dokazan. On podloga svih anticipacija opaanja (svih apriornih iskaza realnome u pojavi), i sam se moe smatrati za osnovnu anticipaciju. ant primeuje d iz njega sledi d u opaenom prostoru i vremenu nm praznina. Kant dl primeuje d su intenzivna i ekstenzivna koliina kontinuirane, tj, d n postoji najmanji stepen intenzivne niti najmanji d ekstenzivne koliine (u prostoru nm najmanje dui, niti u vremenu najmanjeg intervala). Take u prostoru i trenuci u vremenu samo su granice, nisu delovi. Naposletku, Kant smatra za udno d kvalitet ose aposterioran, njegov intenzitet aprioran. Prelazei na "analogije iskustva", Kant najpre kao njihov opti princip formulie i dokazuje stav, samo predstava nune veze opaanja omoguuje iskustvo, zatim opirno izlae i dokazuje pojedine analogije (kojih ima tri, prema broju kategorija relacije). Prva analogija odnosi se na supstanciju i glasi : Pri svima promenama pojava supstancija ostaje stalna, i njen kvantitet niti se u prirodi poveava niti smanjuje. Dokaz stava u skraenom obliku glasi: Simultanost i sukcesija pojava mogu se opaziti samo u vremenu. Kako se samo vreme kao takvo (kao ista opaajna forma) ne moe opaziti, to mora u pojavama postojati korelatum vremena koji omoguiti d se opazi ta u njima simultano (odnosno trajno), ta sukcesivno. Kako ovaj korelatum mora biti postojan u vremenu, to u pojavama mora postojati supstancija, iji se kvantitet nee moi poveati ni smanjiti. Kako u mu pojave ne lei oznaka postojanosti, stav sintetian. aprioran ,

jer dokazan. U vezi sa dokazom stava Kant primeuje d su akcidencije mogue samo kao pozitivne odredbe supstancije i d su promene mogue samo kao promenljiva stanja nepromenljive supstancije. Pod supstancijom razume Kant materiju u avama. Druga analogija odnosi se na uzronost i glasi: Sve se promene zbivaju zakonu veze izmeu uzroka i posledice. Dokaz stava u skraenom obliku glasi: Ja opaam kako promene slede jedna za drugom u vremnu. Kako redosled dveju promena u samom opaanju neodreen, poto se vreme kao takvo ne opaa, to taj njihov redosled postati odreen samo tako ako se jedna d njih shvati kao uzrok, druga kao posledica (poto nuna veza moe leati samo u kategoriji). Prema tome, svaka promena bie uslovljena jednom prethodnom promenom, iz koje nunim nainom slediti. Kako u mu promene ne lei njena uslovljenost prethodnom promenom, stav sintetian, aprioran , jer dokazan. Nerv dokaza je u neodreenosti redosleda u anju, zasnovanoj na neopaanju vremena kao opaajne form. Dokaz Kantov transcendentalan ili kritiki, jer iz njega sledi d stav uzronosti nuan uslov mogueg iskustva. Time taj dokaz bitno razlian d racionalistikog, koji stav uzronosti proklamuje za obavezni zakon sveta stvari sebi. ini izlinim Hjumov zakljuak da stav uzrnosti aposterioran i njegova prividna nunost zasnovana na navici. Stav d svaka posledica uslovljena uzrokom, analitian , stav, pak, d svaka promena uslovljena jednom prethodnom promenom, sintetian (jer promena empirijski m), i mora se dakle dokazati. um misli d se on ne moe dokazati, Kant se slae sa umm d se on ne moe dokazati dogmatikim putem (tj, iz istih pojmova), ali kritiki dokaz njemu mogu. U vezi sa dokazom stava, Kant tvrdi d redosled promena u subjektivnom opaanju sluajan, tek u objektivnom iskustvu nuan. On to tvrenje ilustruje s jedne strane primerom kue, ije delove mogu opaziti idui pogledom bilo odozgo nanie bilo odozdo navie, dok delove l, koja se pojavljuje n puini, mogu opaziti samo odozgo nanie.

Kant primeuje, dl, d odnos izmeu uzroka i posledice uvek sukcesivan, d su izuzeci d ovog pravila prividni i d sledovanje jedini kriterijum uzrone veze. Naposletku on primeuje d svaka promena kontinuirana i d dlvanje uzroka uvek zauzima jedno izvesno ( m kako ml) vreme. Oba ova stava slede iz kontinuiteta vremena i iz toga to su pojave u vremenu kontinuirane koliine. Kontinuitet ekstenzivnih i intenzivnih koliina, zajedno sa kontinuitetom promene i iskljuenjem praznina u prostoru i vremenu, sainjavaju takozvani princip kontinuiteta, koji vai bez izuzetka za sve predmete iskustva. Trea analogija odnosi se na uzajamni uticaj i glasi: Sve supstancije, ukoliko su istovremeno date u prostoru, dejstvuju jedna na drugu. Dokaz stava u skraenom obliku glasi: Mi opaamo d postoje simultano stvari u vremenu. Kako se samo vreme kao takvo ne d opaziti, to ova simultanost moe postojati samo ako pretpostavimo d su odredbe jedne stvari uslovljene egzistencijom drugih stvari, tj. samo ako na njih primenimo kategorije zajednice i uzajamnog uticaja. rm tome sve stvari, odnosno sve supstancije koje simultano postoje, moraju uzajamno uticati jedna n drugu. Stav sintetian zato to u mu supstancije nema oznake uzajamnog uticaja, aprioran jer dokazan. Kriterijum simultanosti u subjektivnom opaanju (aprehenziji) mogunost d se sa opaaja svake d simultano datih stvari pree na opaanje drugih. Kant dl izriito primeuje, d supstancije ne uslovljavaju egzistenciju jedna drugoj, ve d su samo odredbe jedne odreene kauzalitetom druge. Naposletku, Kant primu d usled uzajamnog uticaja postaju sloene stvari (composita) u iskustvu, i d su inherencija (na osnovu prve), konsekvencija (na osnovu druge) i kompozicija (na osnovu tree analogije) osnovna tri dinamika odnosa u iskustvu, iz kojih svi ostali proistiu. Prvi postulat empirijskog miljenja glasi: Mogue ono to se slae sa formalnim uslovima iskustva. U logikom smislu jedna stvar mogua, ako njen m nije protivrean. Ali d jedna stvar bude u empirijskom smislu mogua, potrebno d moe postojati d uslovima istih opaaja i kategorija. Figura ograniena sa dve strane nije logiki, ali empirijski nemogua, jer se u aju prostora ne moe

konstruisati. Neposredno predvianje budunosti i telepatija nisu logiki, ali su empirijski nemogui. Itd. Drugi postulat glasi: Stvarno ono to stoji u vezi sa materijalnim uslovima iskustva. Jedan predmet iskustva stvaran, ako se ili neposredno opaa (tj. ako uslovljen oseajem), ili ako se za njegovu egzistenciju d zakljuiti, na osnovu analogija iskustva, iz veze njegove sa neposredno opaenim predmetom. Trei postulat glasi: Nuno ono to stoji u vezi sa stvarnim preko optih uslova iskustva. Za egzistenciju jednog predmeta iskustva moemo rei d nuna samo onda kad taj predmet u uzronoj vezi sa opaenim predmetima, ili, drukije reeno, samo egzistencija stanja i dogaaja, koji se niu zakonu uzronosti dan za drugim, nuna. Sva tri postulata su, Kantu, sintetiki sudovi ne zato to se predikatima mogunosti, stvarnosti i nunosti poveava m kome se oni pridaju, v zato to se u njima mu predmeta dd m saznanja u kojoj taj predmet ima svoje poreklo (odnosno sedite). Opti rezultat svega dosadanjeg izlaganja transcendentalne analitike v, kategorije i osnovni stavovi nuni su uslovi svakog mogueg iskustva i svih moguih predmeta iskustva, osnovni stavovi mogueg iskustva u isto doba su i osnovni zakoni prirode, tako d razum zakonodavac prirode. Da razum zakonodavac prirode, moe se zakljuiti i iz sledeeg razloga. Slaganje saznanja sa iskustvom mogue zamisliti samo na dv naina (trei nain, tzv. preformacioni sistem, odbacuje Kant), ili iskustvo omoguuje saznanje, ili saznanje omoguuje iskustvo. Prva pretpostavka nemogua zato to iskustvo ne moe biti izvor apriornih sastojaka saznanja (istih opaaja i kategorija), ostaje dakle samo druga pretpostavka. Ako su kategorije i osnovni stavovi nuni uslovi mogueg iskustva, nastaje pitanje da li su kategorije ograniene samo na iskustvo, d li one imaju znaaj i van iskustva? Kant tvrdi d su kategorije i ulni sadraj nerazdvojni, d su predmeti mogui samo kao spoj kategorije sa ulnim (bilo istim bilo empirijskim) opaajem (poto su, uopte govorei, pojmovi bez opaaja prazni, opaaji bez mv slepi). Kategorija uzeta za sebe

samo logika funkcija sinteze, n samo misao predmeta, tek pridolaskom opaaja, ije nepovezane dlv ona sintetie, postaje predmet. Kategorije postaju, dakle, izvor objektivnog apriornog saznanja samo u vezi sa ulnim opaajem, ali kao takve one ne saznaju nita (ve i sama shema, time to realizuje kategoriju, ograniava na ulni sadraj). Ipak, kategorije su optije d istih opaaja, poto bi se ulno opaanje dl zamisliti i d drugim istim opaajima (koji nisu prostor i vreme), dok kategorije za svako ulno opaanje biti iste. Nerazdvojnost kategorije d ulnog opaaja postaje razumljiva kada se uvidi razlog razlici izmeu forme i sadraja iskustva. Kant tvrdi d sadraj iskustva postaje uticajem stvari sebi kao transcendentnih objekata na subjekt, ime se ne samo subjektu namee oseaj, nego se on u isto doba primorava d reaguje na datost sadraja svojom subjektivnom formom. Kategorije i isti opaaji mogui su, prema tome, samo u jednom subjektu, ije ulno opaanje sadri aposteriorni oseaj. Oni vae samo za svet pojave, nikako ne za svet stvari sebi. Blii odnos stvari sebi rm pojavi Kant (u odeljku transcendentalne analitike, koji se bavi razlikom izmeu predmeta kao fenomena i noumena) odreuje dl ovako. Pre svega, kad ne bi postojale stvari sebi kao transcendentni objekti, svet iskustva ne bi bio v ve privid. Jer, samo time to su pojave u stvari ave stvari sebi, time to se n odnose na stvari sebi, one nisu ist privid. Zatim, svet iskustva nije privid ni zato to to jedan zakonski ureen svet (time se on rzlikuje d haotinog sna). Naposletku, n ni zato nije privid to empirijski realitet unutranjih stanja svesti uslovljen empirijskim realitetom spoljnih (materijalnih) stvari u prostoru. U drugom izdanju Kritike (u dnm naroitom odeljku dodanom drugom postulatu), Kant naroito naglasio ovaj trei razlog z istinitost transcendentalnog ili kritikog idealizma (nasuprot "problematinom" idealizmu Dekartovom i "dogmatikom" Berklijevom). Moe li se stvar sebi, kao transcendentalni objekt, zamisliti pozitivno? Kant tvrdi, d to nije sasvim nemogue, stvar sebi ima d se zamisli kao neulni razum, kao razum koji mislei opaa i opaajui misli. U takvom razumu kategorije i isti opaaji niti postoje niti mogu postojati. Jer razum koji bi bio u

stanju d sam proizvede svoj opaeni sadraj ( ne d mu ga nametne spoljni objekt) n bi imao potrebe ni z kategorijama ni za istim opaajima, proizvodei svoje opaaje, on bi u isto doba i mislio njima. Neulni intuitivni razum naziva Kant arhetipskim, naziva ga i intelektualnim opaanjem. Stvar sebi (kao transcendentni objekt) predstavlja, meutim, tzv. dogmatiki m stvari sebi (ili stvar sebi u pozitivnom smislu). Pored dogmatikog, postoji kod Kanta i kritiki m stvari sebi (stvar sebi u negativnom smislu). ovom kritikom mu stvar sebi ne samo to se ne d pozitivno saznati, nego i njena egzistencija sumnjiva. Ona se ne d pozitivno saznati zato to se kategorij ne du primeniti van oblasti iskustva, na rzum moe samo ono saznati na ta moe primeniti kategorije. Zamisao stvari sebi kao neulnog razumnog bia potpuno problematina, mi ak ne znamo ni d li ta zamisao sama kao takva mogua. Stvar sebi mogua samo kao isto negativna misao, kao m jednog apsolutnog realiteta, koji potreban d bismo za svet iskustva mogli s pouzdanou tvrditi d nije stvar sebi, da pojava. Stvar sebi mogua dakle samo kao granini m, kao m koji ograniava stvarnost na svet pojave. I u poslednja dva odeljka analitike, u kojima raspravlja pitanje upotrebe tzv. refleksionih pojmova, Kant insistira na razlici stvari sebi i pojave. Svi nai sudovi i poreenja zahtevaju refleksiju tome kojoj moi saznanja (d li ulnosti ili razumu) pripadaju pojmovi (odn. predmeti) koji se porede (ovu vrstu refleksije naziva Kant transcendentalnom).

Osnovni pojmovi poreenja su: 1. istovetnost i razlika, 2. slaganje i protivnost, 3. unutranje i spoljanje, i 4. materija i forma. Ako se pomeaju predmeti ulnosti sa predmetima razuma nastaje amfibolija (dvosmislenost) ovih mova.

Tako Lajbnic na ulne predmete preneo oznake pojmova razuma, on pojave intelektualisao, dok Lok pojmove razuma senzifikovao (pripisavi im empirijsko reklo). Kant detaljno kritikuje Lajbnicov metafiziki sistem sa gledita amfibolije refleksionih pojmova. njemu, Lajbnicov princip identiteta nerazlinoga prenosi na ulne predmete ono to vai samo za pojmove razuma (poto prostor omoguu isto numeriku razliku ulnih predmeta). Neprotivnost u pojmovima razuma Lajbnic prenosi na ulne predmete, dok u ovima protivnost u stvari mogua (ovde Kant primenjuje svoje un negativnim koliinama iz pretkritike periode). Ukratko reeno, Lajbnic tretira ulne predmete kao stvari sebi, dok su oni samo pojave. to zadatak transcendentalne analitike bio dvostruk, tako i zadatak transcendentalne dijalektike dvostruk. Ona ima, 1. d pronae i utvrdi osnovne pojmove um, i 2. d ispita, d li su mogui sintetiko-apriorni sudovi metafizike. to izveo kategorije iz formi suda, tako Kant izvodi ideje (tako on naziva osnovne pojmove um) iz formi posrednog zakljuivanja. Kako postoje samo tri vrste posrednog zakljuivanja, to postoje samo tri osnovne ideje um. Kategorikom zakljuku odgovara ide bezuslovnog, ili solutnog subjekta, hipotetikom zakljuku odgovara ideja solutne bezuslovnosti u nizu uslova, disjunktivnom zakljuku ide potpunog sistema (sistema svih moguih lanova disjunkcije). Jer za razliku d razuma, koji uslovljeno objanjava uslovom, um obrazlae uslovljeno bezuslovnim. Ako se zamisli odgovarajui objekt ideje, ideja apsolutnog subjekta pretvara se u ideju due (psiholoka ideja), ideja apsolutne bezuslovnosti niza uslova u ideju ulnog sveta kao celine (kosmoloka ideja), ideja potpunog sistema u ideju najrealnijeg nunog bia ili Boga (teoloka ideja). U prvom apsolutne bezuslovnosti niza uslova u ideju ulnog sveta kao najvie apriorne moi saznanja, u drugom znaenju ideje su zamisli transcendentnih

objekata. Nauka transcendentnim objektima metafizika. tafizika koja ini predmet Kantove kritike u transcendentalnoj dijalektici; to metafizika u onom obliku u kome u izobrazio Volf u svome sistemu, i koja se sastoji iz jednog opteg (ontologije) i tri specijalna dl (racionalne psihologije, racionalne kosmologije i racionalne teologije). d ontologije Kant, u svojoj transcendentalnoj analitici, zadrava (u originalnoj obradi) samo ono to se odnosi na pojave (kategori, sheme, stavovi), odbacuje sva uenja specijalnih delova. Kritiku racionalne psihologije Kant izveo opirnije u prvom nego u drugom izdanju Kritike (izlaganje u Prolegomenama jo krae). Racionalna psihologija polazi, Kantu, d injenice iste apercepcije " mislim", primenjujui na tu injenicu ideju apsolutnog subjekta, odnosno pretvarajui ideju apsolutnog subjekta u ideju due kao transcendentnog objekta. Kako kategorija misao objekta, ideja apsolutnog subjekta moe se pretvoriti u ideju due samo ako se na nju primene kategorije, ime se opta psiholoka ideja razmnoiti u etiri specijalne ideje. Primenom kategorije relacije (koju Kant ovde stavlja na prvo mesto), "" se zamiliti kao supstancija, primenom kategorije kvaliteta, "" se zamisliti kao prosto (kao prosta supstancija), primenom kategorije kvantiteta ono se zamisliti kao identino u vremenu, primenom kategorije modaliteta kao nesumnjivo u svojoj egzistenciji (nasuprot sumnjivoj egzistenciji spoljnih predmeta kao predstava). Specijalne psiholoke ideje bie prema tome: 1. ideja supstancijaliteta, 2. ideja simpliciteta, 3. ideja identiteta (ili personaliteta), i 4. ideja imaterijaliteta (ili idealiteta). Stavovi racionalne psihologije: " supstancija", " prosta supstancija", itd., pretenduju na to, da predstavljaju sintetike sudove priori. Ali kako "" kao takvo bez ikakve svadrine i kako se

kategorije du primeniti samo na (opaajni) sadraj, to su ti stavovi u stvari nemogui i predstavijaju konkluzije pogrenih zakljuaka um (paralogizme). se najbolje moe uvideti na silogizmu ija konkluzija stav supstancijaliteta. silogizam glasi: to se ne d zamisliti drukije d kao subjekt, to postoji kao subjekt i kao supstancija. se ne d zamisliti drukije no kao subjekt. postoji kao subjekt i kao supstancija. Pogreka u zakljuivanju lei u tome to srednji termin u obema premisama samo prividno isti, u stvari on razlian. U prvoj premisi subjekt uzet u smislu apsolutnog, u drugoj u smislu logikog subjekta. U prvoj rmisi tvrdi se d apsolutni subjekt postoji kao transcendentni subjekt i kao supstancija, dok se u drugoj premisi za "" moe tvrditi samo i jedino d logiki subjekt, nikako ne d apsolutni. Prema tome premise gornjeg silogizma u stvari glase: to se ne d zamisliti drukije d kao apsolutni subjekt, to postoji kao transcendentni subjekt i kao supstancija, se ne d zamisliti drukije d kao logiki subjekt, iz njih nikakav zakljuak nije moguan. Gornji zakljuak, dakle, samo paralogizam (quaternio terminorum). Slino prvom i ostala tri silogizma racionalne psihologije su paralogizmi. Ali ik osnovni stavovi racionalne psihologije poivaju na paralogizmima, oni sebi ne moraju biti netani: njihova istinitost ne moe se dokazati, ali se ne moe utvrditi ni njihova lanost. Ne bi, dakle, bilo nemogue pretpostaviti d "" u svetu stvari sebi uslovljeno duom kao transcendentnim objektom koji postojana prosta identina supstancija. Jedino to ne bismo morali pretpostaviti d ona isto imaterijalna, poto bi stvar sebi, koja uslovljava spoljne pojave u prostoru (tj. materijalne pojave i materiju), mogla biti identina sa stvari sebi koja uslovljava unutranje pojave (duu u empirijskom smislu). Drukije reeno, dua ne bi morala biti imaterijalna u

dualistikom, ona bi mogla biti imaterijalna u monistikom stilu. Kritika racionalne kosmologije predstavlja najizraeniji i najinteresantniji d transcendentalne dijalektike. U njemu Kant, pre svega, primeuje d se ideja apsolutne bezuslovnosti niza uslova d primeniti samo tamo gde, 1. postoji niz, i gde 2. postoji regresivni niz, tj. niz koji d uslovljenog vodi ka uslovima (dok progresivni niz, u kome se ide d uslovljenog ka posledicama, nema znaaja za um). Prema tome, samo one kategorije moi d se primene na transcendentalnu ideju beuslovnog niza (i ova n njih) u kojima stoje nizovi uslova. Kant nalazi d vreme i prostor; kao kvanta, sadre takve nizove, vreme u pravcu prolosti, prostor utoliko to granica svakog datog dl prostora odreena prostorom koji ga ograniava. U materiji kao realnom u prostoru, svaki d uslovljen delovima iz kojih se sastoji itd., tako d i ovde imamo regresivni niz u sve mnjim delovima. Meu kategorijama relacije, samo kauzalitet sadri regresivan niz uzroka, kao uslova jedne date posledice. Tako isto i mu kategorijama modaIiteta samo jedna kategorija, kategorija sluajnosti, sadri regresivni niz, poto n to sluajno u svojoj egzistenciji uslovljeno neim drugim. Kako se nizovi nalaze samo u pojavama ulnog sveta, to se primenom kategorija opta kosmoloka ideja (ideja ulnog sveta kao celine) razmnoava u etiri specijalne kosmoloke ideje, 1. u ideju bezuslovnog niza pri kompoziciji java u vremenu i prostoru, 2. u ideu bezuslovnog niza pri deljenju materije u pojavam, 3 u ideju bezuslavnog niza pri postanku jedne pojave, i 4. u ideju bezuslovnog niza u zavisnosti onoga to promenljivo u pojavi. Dok svaka psiholoka ideja vodi samo jednom stavu racionalne psihologije, dotle svaka kosmoloka ideja vodi dvam stavovima koji su (kao teza i antiteza) kontradiktorno suprotni jedan drugom. Svaka kosmoka ideja vodi dvama stavovima zato to se bezuslovni niz d zamisliti na dva naina, ili kao aktuelno

beskonaan, ili kao konaan niz. U prvom sluaju, niz bezuslovan zato to su u njemu dati svi mgui lanovi koji uslovljavaju dato uslovljeno (ovo , dakle, takvim nizom potpuno obrazloeno), u drugom zato to se pretpostavlja d prvi lan takvog niza bezuslovan (predstavlja samorazlog). Sukob dvaju kontradiktorno suprotnih stavova racionalne kosmologije naziva Kant antinomijom, izlaganje i ispitivanje antinomija antitetikom istog um. Svaki od suprotnih stavova jedne antinomije d se dokazati prividno nesumnjivim razlozima. Kant tezu svake antinomije dokazuje indirektno, time to dokazuje nemogunost antiteze i obrnuto, iz dokaza nemogunosti teze zakljuuje istinitost antiteze. ko postoje etiri kosmoloke ideje, to postoje i etiri antinomije i osam antitetikih stavova. z prve antinomije (koja se odnosi na granice sveta u vremenu i prostoru) glasi ovako: Svet ima poetak u vremenu i ogranien u prostoru, antiteza: Niti svet ima poetka u vremenu niti granica u prostoru, ve beskrajan i vremenu i prostoru. Dokaz teze (neto skraen) glasi: Ako se pretpostavi d svet nema poetka u vremenu, onda d svakog datog trenutka protekao beskrajan niz stanja stvari. Ali kako se aktualna beskrajnost jednog niza sastoji u tome to se on ne moe d iscrpe sukcesivnom sintezom, to protekla beskrajna prolost stanja nemogua i svet mr imati poetak u vremenu. Ako se dl pretpostavi d svet nema granica u prostoru, onda bi postojao agregat istovremeno datih stvari koji bi bio aktuelno beskonaan. Kako se dn kvantum, ije granice nisu date u opaanju, moe zamisliti samo u sukcesivnoj sintezi delova, to bi sukcesivna sinteza beskrajnog sveta mogla biti realizovana samo u jednom aktualno beskonanom vremenu, to nemogue. rm tome svet mora imati granice u prostoru. to se vidi, nerv dokaza teza (i za vreme i za prostor) lei u tvrenju d se jedan aktueln beskrajan niz lanova (stanja u vremenu i stvari u prostoru) ne moe iscrpsti sukcesivnom sintezom (tj. sukcesivnim brojanjem tih lanova). Ako bi postojala beskonana prolost stanja, mi tu beskonanu prolost ne bismo mogli u sukcesivnoj sintezi (polazei d

sadanjeg trenutka) d iscrpemo u mislima, ona bi meutim pretpostavci trebalo d u stvarnosti sukcesivno iscrpena, poto beskonana. Tako isto, kad bi postojala beskrajna mnoina stvari u prostoru, ta bi beskrajna mnoina, poto mi stavljamo sukcesivnom sintezom, znaila iscrpenost aktualno beskonanog niza sukcesivnom sintezom. Dokaz antiteze pak (u skraenom obliku) glasi: d bi svet imao poetak vremenu, tome poetku moralo bi prethoditi prazno vreme u kome svet ne bi stojao. Ali, kako se u praznom vremenu ne moe zamisliti postanak dn stvari, to svet nije mogao imati poetka u vremenu. Tako isto, kad bi svet bio ogranien prostoru, on bi se morao nalaziti u beskrajnom praznom prostoru, ali kako prazan prostor ne mae biti stvaran predmet, svet se mora prostirati u beskrajnost. to se vidi, Kant u dokazu antiteze pretpostavlja d bi poetku sveta u vremenu moralo prethoditi rzn vreme, izvan granica sveta u prostoru postojati prazan prostor. Teza druge antinomije glasi: Svaka sloena supstancija u svetu sastoji se iz prostih delova i sve sloeno sastavljeno iz prostog, antiteza: Sloena supstancija nije sastavljena iz prostih delova i nigde ne postoji prosto. Kako Kantov indirektni dokaz teze teko razumljiv, mi m ga ovde saoptiti u skraenom i neto modifikovanom obliku: d bi sloena supstancija bila deljiva u beskonanost, u njoj ne bi postojalo nieg supstancijalnog (poto supstancijalno mora moi postojati i nezavisno d sloenog u kome se kao d nalazi). Sloena supstancija mora se, dakle, sastojati iz prostih delova (prostih supstancija). Skraeni dokaz antiteze glasi: d bi se sloena supstancija sastojala iz prostih delova, ona bi morala kao sloeno postojati u prostoru. Kako svaki njen d mora zauzimati izvestan d prostora i kako svaki d prostora deljiv u beskonanost, to bi morao i svaki d supstancije biti deljiv u beskonanost. Sloena supstancija se, dakle, ne moe sastojati iz prostih delova. to se vidi, nerv dokaza (u dokazu teze) tvrenje d sloena supstancija, koja bi bila deljiva u beskonanost, ne bi bila sastavljena iz supstancija, (u dokazu antiteze) tvrenje d deljivost

prostora, u kome se nalazi supstancija, prelazi na nju samu. Teza tree antinomije glasi: Pored kauzaliteta zakonima prirode mora se u svetu pretpostaviti i kauzalitet slobode, antiteza: Ne postoji sloboda, ve se sve u svetu zbiva zakonima prirode. Skraeni dokaz teze glasi: d bi se sve u svetu zbivalo zakonima prirode, nijedan niz uzroka jedne date posledice ne bi imao apsolutnog poetka i data posledica ne bi prema tome bila potpuno obrazloena. Mora se, dkle, pretpostaviti, d svaki kauzalni niz poinje jednim apsolutnim lanom, tj. pretpostaviti d postoji spontani kauzalitet ili kauzalitet slobode. dokaz antiteze glasi: Pretpostavka slobodnog poetka jednog kauzalnog niza povlai za sobom pretpostavku dvaju sukcesivnih stanja (slinih stanjima odluke i radnje) koja nisu vzn uzronom vezom, to protivrei zakonu uzronosti. Kauzalitet slobode nije dakle mogu. Nerv dokaza teze lei u tvrenju d bi samo apsolutni poetak jednog kauzalnog niza predstavljao bezuslovno u kauzalitetu ( ne sam taj beskrajni niz kao takav), antiteze u tvrenju d je sukcesija dvaju stanja mogua samo kao kauzalna. Teza etvrte antinomije glasi: U svetu postoji apsolutno nuno bie koje ili dn njegov d ili njegov uzrok, antiteza: Ne postoji apsolutno nuno bie kao uzrok sveta, ni u svetu ni van njega. Skraeni dokaz teze glasi: Kako svaka promena u svetu ima svoj uslov u prethodnoj promeni i kako se beskrajni niz uslova u prolosti mr zavravati jednim apsolutno nunim uslovom, to mr stojati nuno bie d bi postojale promene. Ono pak mr pripadati samom ulnom svetu zato to prvi uzrok jednog niz promena mora leati i sam u vremenu. Skraeni dokaz antiteze, pak, glasi: d bi nuno bie postojalo u samom svetu, ono bi, ili bilo poetak jednog niza promena, ili bi bilo predstavljeno samim aktualno beskonanim nizom promena, prva pretpostavka protivrei stavu

uzronosti, druga protivrena zato to jedan niz, iji su svi lanovi sluajni, ne moe biti nuan. van sveta ne moe postojati zato to bi njegov kauzalitet morao biti u vremenu. to naroito naglaava Kant, nerv dokazivanja u oba ova dokaza isti (to nije bio sluaj kod ranijih antinomija), iz beskrajnog niza uslova zakljuuje teza, d mr, antiteza, d ne moe postojati nuno bie (pri mu se u dokazu teze uzima u obzir totalitet niza, u dokazu antiteze sluajnost svakog njegovog lana). Prelazei na kritiko reenje dijalektikog privida sadranog u antinomijama, Kant ini nekoliko prethodnih primedbi. On pre svega primeuje d su za razum (odnosno za empirijski regres u pojmovima) transcendentni objekti antiteza suvie veliki, transcendentni objekti teza suvie mali. Beskrajni svet u vremenu i prostoru, beskrajno podeljena materija, isto kauzalna priroda i u prostoru, beskrajno podeljena materija, isto kauzalna priroda i u prolosti beskrajno daleko nuno bie predstavljaju transcendentne objekte, koji su z razum (u njegovom spajanju pojava po principu uslovljenosti uslovljenoga) nedostini, dok su konani svet u vremenu i prostoru, iz prostih delova sastavljena materija, kauzalni nizovi sa spontanim poetnim lanom i sluajno promenljivo bie transcendentni objekti koje razum mora da prevazie. Dalje Kant primeuje d transcendentni objekti antiteza i teza postaju na taj nain to se svet iskustva uzima za stvar po sebi, ne za :pojavu. d bi svet, iskustva postojao sebi, on bi doista morao biti, ili beskonaan, ili konaan u vremenu i prostoru, materija bi u njemu morala biti sastavljena ili iz aktualno beskonano mnogih, ili iz prostih delova, kauzalitet u nmu, ili bi bio bezizuzetan, ali bi svaki kauzalni niz spontano poinjao, ili bi svaka stvar u njemu bila slun, ili bi on bio proizvod jednog nunog bia. d se pak, primeuje dl Kant, uzm u obzir, d svet iskustva pojava ne stvar sebi, onda se uvia d ni teze ni antiteze ne moraju biti tana tvrenja (odnosno d i dn i druga mogu biti istinite), ili, drukije reeno, uvia se d one mogu biti samo prividno kontradiktorne. Stavovi, "svet prostoru konaan" i "svet nije prostoru konaan"

nesumnjivo su kontradiktorni, jer trei sud nije mogu. Ali stavovi "svet prostoru konaan" i "svet prostoru beskonaan" ne mru biti kontradiktorni i mogu oba biti lani, ako se, naime, pretpostavi d ulni svet ne postoji sebi, onda se on ne mora zamisliti ni d prostoru konaan ni d beskonaan. Principijelno uzev, rblm antinomija moe se reiti na tri naina. Prvo, dogmatiko reenje sastojalo bi se u tvrenju d taj rblm u stvari ne postoji, d razlozi za teze i antiteze nisu podjednako logiki opravdani, ve d su istinite ili teze ili antiteze (ili teze jednih, antiteze drugih antinomija). Drugo, skeptiko reenje sastojalo bi se u tvrenju d rblm kao takav nereiv, d su teze i antiteze djednako logiki opravdane. Tree, kritiko reenje pak mora se sastojati u tvrenju d rblm reiv, ali ne u dogmatikom smislu. Kantovo kritiko reenje antinomija drukije z mtematike, drukije za dinamike antinomije. Dok su u mtematikim antiriomijama i teza i antiteza nesumnjivo netane, dotle se u dinamikim antinomiiama i za jednu i za drugu moe tvrditi d su tane. I to zato to se u matematikim antinomijama i teza i antiteza odnose na svet pojave, koji s uzima z stvar sebi, dok se u dinamikim antinomijama antiteze odnose na svet pojava, teze na svet stvari sebi: Kritiko reenje prve matematike antinomije glasi: ulni svet, kao svet pojave, niti vremenu i prostoru aktualno beskonaan, niti odreeno konaan, ve neodreeno konaan. to rei d se njegove granice u prostoru, m kako daleko d ih iskustvo postavi, du iskustvom proiriti, njegova istorija u prolosti produiti. Kritiko reenje druge matematike anitomije glasi: Niti materija aktualno beskonano podeljena u delove, niti se sastoji iz prostih delova, ve predstavlja "quantum discretum", iji se svaki d moe dalje potencijalno deliti. Dok prastor kao kontinuum samo tencijalno deljiv u beskonanost, dotle se svaki komad mterije sastoji iz konanog broja odvojenih dlv, od kojih svaki (kao rasprostrt) potencijalno deljiv u beskonanost. Empirijski regres u deljenju materije ide in indefinitum, i njeni odvojeni delovi dati su u samom tom regresivnom procesu dln. Dok u matematikim antinomijm uslovljeno i uslov pripadaju uvek ednom istom

redu i ednorodni su, dotle u dinamikim antinomijama uslovljeno i uslov ne moraju biti jednorodni (jer uzrok ne mora biti iste vrste sa posledicom, niti nuno sa sluajnim), i stoga u njima uslovljeno moe pripadati ulnm a neuslovljeno inteligibilnom svetu. Na v mogunosti zasniva Kant svoje kritiko reenje dinamikih antinomija. Prvu d njih, reava Kant na taj nain to tvrdi d zakon uzronosti vai bezizuzetno z ulni svet pojava, d u ovome svaka v u vremenu uslovljena jednom prethodnom pojavom, ali d u isto doba svaka takva v i slobodni proizvod jednog inteligibilnog uzroka, iji kauzalitet ne lei u vremenu (ili, drukije reeno, stvar sebi, time to se pojavljuje, u isto doba slobodno proizvodi tu svoju pojavu). Kad bi svet v bio jedini mogui svet, kad bi on postojao sebi, kauzalite uzroka bio bi jedini mogui kauzalitet; ako rd sveta v postoji i svet stvari sebi, postaje mogu i kauzalitet slobode. I drugu dinamiku antinomiju reava Kant na osnovu razlike izmeu sveta v i sveta stvari sebi na taj nain to tvrdi, d svaka stvar u iskustvu, kao uslovljena, u svojoj egzistenciji sluajna, dok u svetu stvari po sebi moe postojati apsolutno nuno bie. Iz kritikog reenja antinomije sledi d transceridentalni idealizam klju z to reenje. Ali i obrnuto, iz injenice antinomija moe se. Kantu indirektno zakljuiti na istinitost transcendentalnog idealizma. Jer, ako iz pretpostavke d ulni svet postoji sebi slede antinomije, onda i obrnuto, iz injenice antinomija sledi d n ne moe postojati sebi. Naroito iz prve matematike antinomije d se zakljuiti na idealitet prostora i vrmn. etiri antinomije poivaju na sledeem kosmolokom paralogizmu: 1. Ako (ono to ) dato uslovljeno, dat i niz uslova. 2. U vm dato uslovljeno. 3. U vm dat niz uslova. Ovaj zakljuak paralogizam zato to srednji termin (m uslovljenog) nije isti u obe premise, u prvoj premisi uslovljeno se odnosi na stvar sebi, u drugoj na pojavu. U pojavama ne mora dakle biti dat niz uslova, u njima on nije dat, ve samo zadat. Ideja apsolutne bezuslovnosti u nizu uslova moe u odnosu na iskustvo imati samo znaaj zahteva d se u

empirijskom regresu uslova ne stane ni kod jednog lana, d se nijedan lan toga regresa ne smatra z apsolutnu granicu, da se regres ima uvek d produi. Kosmoloka ideja totaliteta niza uslova u obliku ovoga zahteva samo regulativni, nije i konstitutivni princip iskustva, ona kao takva samo omoguuje maksimalno proirenje iskustva, ali ne omoguuje (kao to to ine kategorije) samo iskustvo. Opti rezultat kritike racionalne kosmologije lei u tvrenju d kosmoloka ideja ulnog sveta kao celine objektivno nemogua, jer protivrena, dok ideja slobode i objektivno mogua, kosmoloka ideja apsolutne bezuslovnosti niza uslova mogua samo kao regulatiuni princip proirenja svakog niza uslova in indefinitum. Prelazei na kritiku racionalne teologije, Kant naroito izvodi, d se ideja potpunog sistema (odnosno princip potpune odred be jedne stvari, kome svakoj stvari mora pripadati pozitivno ili negativno jedan d svih moguih predikata stvari) pretvara u ideju najrealnijeg bia na taj nain to se skup svega mogueg zamilj kao sebna stvar koja egzistira kao podloga svih pojedinih stvari. takva, ta ideja predstavlja transcendentalni ideal um, predstavlja Boga kao praizvor i prauzor svih pojedinanih stvari. U racionalnoj teologiji postoje tri osnovna dokaza za egzistenciju Boiju, to su ontoloki, kosmoloki i fiziko-teoloki dokaz. Prvi isto spekulativan, on iz ideje najrealnijeg bia zakljuuje na njegovu nunu egzistenciju. Drugi tu nunu egzistenciju izvodi iz empirijske datosti ulnog sveta uopte. Trei tu nunu egzistenciju najrealnijeg bia izvodi iz posebnih osobina (odnosno strukture) ulnog sveta. Samo ta tri dokaza su mogua. Ontoloki dokaz glasi, najrealnije bie sadri sve mogue (pozitivne) predikate u sebi, prema tome i predikat egzistencije, ono, dakle, mora nunim nainom egzistirati. Kantova kritika toga dokaza zasniva se na zamerci, koju on ve izneo u svome ranije pomenutom pretkritikom spisu, egzistencija kao takva nije i ne moe biti predikat dn stvari. Sada on tu zamerku detaljnije izvodi. m jedne stvari potpuno dat u njenim oznakama, time to jedna stvar egzistira njen se m nimalo ne proiruje, egzistencijom se prosto stvarno stavlja ono to u mu samo mogue (sto stvarnih talira ne sadre

nimalo vie d sto moguih), tako d svaki egzistencijalni sud sintetian. Ako pokuam d zamislim trougao bez tri ugla, nastae protivrenost, li zamisao d trougao ne postoji, nee biti protivrena. Ako pokuam d zamislim d Bog nije svemogu, nastae protivrenost, ali zamisao d Bog (zajedno sa svima svojim predikatima) ne postoji, nee biti protivrena. Ontoloki dokaz, dakle, nema nikakve dokazivake vrednosti. Kosmoloki dokaz polazi d injenice datosti neega ute i glasi, ako neto (to u svojoj egzistenciji sluajno) postoji, postoji i apsolutno nuno bie, neto ( i ulne jave) postoji, postoji, dakle, apsolutno nuno bie ili Bog. Pogreka kosmolokog dokaza uglavnom dvostruka. On pogrean prvo zato to iz egzistencije sluajnoga u ulnom svetu zakljuuje na egzistenciju apsolutno nunoga u svetu stvari sebi, dok jedno sluajno samo uslovljeno drugim sluajnim, datim takoe u ulnom svetu. drugo zato to u stanju d identifikuje apsolutno nuno bie sa Bogom jedino uzimajui u m ontoloki dokaz (jer se samo na osnovu ontolokog dokaza moe zakljuiti d apsolutno nuno bie Bog). Fiziko-teoloki (ili teleoloki) dokaz zakljuuje iz celishodno utvrene strukture ulnog sveta (odnosno iz prevelike raznolikosti njegovog sadraja i bezgranine veliine njegovog obima) mudrost i m njegovog tvorca i glasi, celishodnost stvari ulnog sveta ne moe proizlaziti iz osobine samih tih stvari, mora, dakle, postojati apsolutno nuno bie, u ijoj mudrosti i moi lei izvor t celishodnosti. Pogreka ovog dokaza Kantu trostruka. On pre svega pretpostavlja d materija kao. takva nije u stanju d bude izvor celishodnosti stvari ulnog sveta, pretpostavka koju bi trebalo naroito dokazati, drugo iz fiziko-teolokog dokaza sledila bi samo komparativna (ne apsolutna) mudrost i m arhitekte sveta, i tree, samo na osnovu (kosmolokog i ontolokog dokaza moe se tvrditi d ovaj arhitekt i tvorac sveta samo najrealnije apsolutno nuno bie, ili Bog. to se vidi, postoji samo jedan pravi spekulativni dokaz z egzistenciju boiju, ontoloki, druga dva dokaza svode se, u stvari, na njega. Ali, primeuje izriito Kant, iz netanosti ontolokog dokaza ne sme se zakljuiti d

egzistencija Boga kao najrealnijeg bia nemogua, ona ostaje mogua, iako teorijski ne moemo dokazati. Sama ideja najrealnijeg bia kao takva, pak, ima se smatrati kao regulativni princip um, princip koji u saznanje razuma unosi jedinstvo i sistem. U poslednja dva odeljka transcendentalne dijalektike Kant sistematski i opirno izlae regulativni znaaj ideja um za iskustveno saznanje. Ali dok u prvom d ovih odeljaka izblie odreuje prirodu regulativnih principa, dotle u drugom dd neto novo, tvrdei d ideje ipak imu vei znaaj d isto regulativnih principa (Kant u tom dlku pokuava ak i neku vrstu transcendentalne dedukcije ideja). U prvom odeljku Kant izvodi da zadatak um d unese sistematsko jedinstvo u iskustveno saznanje razuma. Um to ini na osnovu sledea tri svoja logika principa, principa homogeniteta, principa specifikacije i principa afiniteta. Prvi princip zahteva d se empirijska raznolikost stvari ima d dvede d pojmove, odnosno d se nii pojmovi (pojmovi vrsta) imaju d podvedu d vie (d pojmove rodova). Drugi princip zahteva d svaka vrsta ima d se razdeli u podvrste. Trei princip pak zahteva d prelaz d jedne vrste ka drugoj ima d bude postepen, tj. d se izmeu svake dve vrste ima d umetne neodreena mnoina prelaznih lanova (stoga ovaj princip Kant naziva i principom kontinuiteta formi). Iako ovi principi moraju imati i izvesnu (iako neodreenu) objektivnu vrednost za predmete iskustva, oni su uglavnom regulativni principi uma. Jer, u prirodi ne postoji jedan jedini najvii rod (ija pretpostavka sledi iz principa homogeniteta) niti postoji beskrajna raznolikost u podvrstama (to bi sledilo iz principa specifikacije), ne postoje ni kontinuirani prelazi izmeu vrsta (organske specije predstavljaju "quantum discretum"; kao to kae Kant). Ti su principi samo maksime um, koje unose sistem i jedinstvo u saznanje razuma, zahtevajui d ovoga d njima postupa pri ispitivanju prirode iskustvenih predmeta. U poslednjem odeljku transcendentalne dijalektike Kant pokuava d idejama um ipak d vei objektivni znaaj no to je to u ranijim odeljcima njenim inio. U tom odeljku Kant; naime, tvrdi d se ideje um imaju d shvate kao fiktivni transcendentni objekti, tj. imaju se zamisliti kao d objektivno postoje, iako

objektivno ne moraju postojati. I to dua, aktualno beskrajni niz uslova (slobada) i Bog imaju se zarnisliti kao fiktivni transcendentni objekti, ime se potencira njihov znaaj kao regulativnih principa. Jer, u tom sluu ispitivanje psiholokih fenomena ima d se izvodi tako kao d postoji dua kao prosta supstancij; ispitivanje uslova spoljnih i unutranjih pojava ima d se izvodi tako kao d postoji aktualno beskrajni niz uslova, i naposletku ispitivanje celokupnosti pojava ima d se izvodi tako kao d ta celokupnost potie d jednog praizvornog i prauzornog bia. Sm ideje (kao fiktivni transcendentni objekti) imaju pri tome d se smatraju kao sheme, koje omoguuju primenu odgovarajuih regulativnih principa (odnosno ideja kao istih mova um) na iskustveno saznanje. Opti rezultat transcendentalne dijalektike sastoji se u tvrenju, d su sintetikoapriorni sudovi metafizike nemogui, tj. d metafizika kao nauka transcendentnim objektima nemogua (ali ostaje mogua kao sistem imanentnog riornog saznanja). Drugi d Kritike istog um bavi se metodama apriornog saznanja. Njegov zadatak d izloi formalne uslove potpunog sistema istog um, d izloi plan i nain na koji se iz materijala iznetog u prvom dlu elementima izgraditi zgrada toga sistema. Nauku metodama deli Kant na etiri odeljka: disciplina, kanon, arhitektonika i istorija istog u. d disciplinom razume Kant zapt, koji mguuje d se tenja um z odstupanjem d pravila ogranii i onemogui. Odeljak disciplini deli Kant dl na etiri pododeljka koji nosi naslove: disciplina istog um u njegovoj empirikoj upotrebi, disciplina u polemikoj utrebi, disciplina u pravljenju hipoteza i disciplina u pogledu dokaza. Prvi d ova etiri pododeljka najvaniji, jer sadri izlaganje razlici izmeu matematikog i filozofskog saznanja. Razlike izmeu filozofskog i matematikog saznanja su ove: l. filozofsko saznanje zasnovano na (apstraktnim) movima, matematiko na konstrukciji pojmova u istim opaajima (ono prvo diskurzivno, ovo drugo intuitivno), 2. z filozofsko saznanje posebno se nalazi u optem, z matematiko opte u posebnom (ak i u pojedinanom). . filozofsko saznanje odnosi se uglavnom na kvalitete, matematiko na

kvantitete (ova razlika meutim rltivna), 4. filozofsko saznanje preteno analitiko, matematiko preteno sintetiko, 5. sintetiko-apriorni sudovi filozofskog saznanja proistiu iz primene pojmova na empirijski opaaj, dok sintetikoapriorni sudovi matematikog saznanja proistiu iz konstrukcije pojmova u istim opaajima, i 6. samo u matematici postoje prave definicije, aksiome i demonstracije (na mu se i zasniva njena egzaktnost). Dok se naime empirijski pojmovi i isti pojmovi razuma du (navoenjem veeg ili manjeg broja oznaka) samo eksplicirati, dotle su matematiki pojmovi dati u samim njihovim definicijama (sa ega matematiko saznanje otpoinje, filozofsko se u najboljem sluaju moe samo zavravati definicijama). Aksiome kao neposredno evidentni stavovi postoje samo u matematici, dok se i apodiktiki stavovi filozofskog saznanja (na primer, osnovni stavovi transcendentalne analitike) mraju dokazivati. Tako isto i prave demonstracije, tj. dokazi koji imaju intuitivan karakter (i vode evidentnim stavovima, odnosno stavovima koji imaju intuitivnu izvesnost), postoje samo u matematici, dok dokazi filozofskih apodiktikih stavova nemaju te evidentnosti (jer u njima istim pojmovima moraju pridoi empirijski opaaji). Na osnovu navedenih razlika filozofskog i matematikog saznanja, Kant zakljuuje d filozofija ne sme i ne moe imitirati matematiku (odnosno d matematika metoda nije u filozofiji doputena), i d u filozofiji nema nijednog apodiktiki izvesnog stava koji bi se d izvesti iz istih pojmova. Ako se takvi stavovi nazovu dogmata (nasuprot apodiktikim stavovima matematike, koje ant naziva matemata), onda izlazi d u filozofiji dogmatizam (odnosno postavljanje dogmata) potpuno neopravdan i d dogmatika upotreba istog um nije mogua. d polemikom upotrebom um razume Kant odbranu protiv dogmatikog negiranja njegovih stavova. d materijalizam i ateizam odriu mogunost egzistencije due i Boga, um ima pravo d pokae d u njihovim razlozima nema nieg opravdanog. U vezi sa ovom negativnom prirodom lemike u oblasti istog um (Kant izriito dd d polemike u pravom pozitivnom smislu u ovoj oblasti ne moe biti) on izriito

naglaava nunost potpune slobode miljenja. On dl osuuje skepticizam kao nedoputenu neutralnost u miljenju i naroito kritikuje Hjumov skepticizam. d skepticizma odvaja Kant naroito skeptiku metodu koju identifikuje sa kritikom. Pri pravljenju hipoteza um se ne sme ogreiti ova dva naela: 1. hipoteze ne smeju uzimati transcendentne predmete (Boga, duu) za principe objanjavanja ulnih java, i 2. hipoteze moraju biti dovoljne z objanjenje pojava, pomone hipoteze nisu doputene. Hipoteze transcendentnih predmeta doputene su samo ili iz razloga praktinog um, ili kao oruje u polemici. Pri svojim dokazima um se ima drati ova tri naela: 1. treba opravdati izvor stavova na kome imaju d se zasnuju dokazi, 2. postoji samo jedan mogui dokaz za stavove istog um (za transcendentalne stavove), . taj dkaz ne moe biti indirektan (apagoki), ve mora biti direktan (ostenzivan), poto samo direktan dokaz ini jedan stav shvatljivim, dok indirektan samo utvruje istinitost stava koji dokazuje. Kako kanon skup apriornih naela upotrebe jedne moi saznanja (transcendentalna analitika , na primer, kanon razuma), to ne postoji kanon praktinog istog um (pri mu Kant d istim umm razume um u uem smislu). Praktini um se zasniva na injenici moralnog zakona i slobode u radnjama, i postulira egzistenciju Boga, due i transcendentne slobode, iju egzistenciju spekulativni um ne moe d dokae. Ti su postulati predmet praktine vere. Veru definie Kant kao uverenje zasnovano na subjektivnoj ali bez objektivne zavisnosti, nasuprot znanju, koje uverenje zasnovano i na subjektivnoj i na objektivnoj izvesnosti, dok mnenje je uverenje koje nije ni subjektivno ni objektivno dovoljno obrazloeno. Zadatak arhitektonike istog um d izloi obim i dlove sistema istog um (poto um svojoj prirodi arhitektonian, tj. sva svoja saznanja dovodi u sistem). Saznanje ili istorijsko ili racionalno, racionalno saznanje ili filozofsko ili matematiko. Sistem filozofskog saznanja dat (ili, bolje rei, zadat) u filozofiji, filozofija ili empirijska ili ista. ista filozofija ili propedeutika, odnosno kritika, ili metafizika kao

sistem istog um. Metafizika dlj se deli u metafiziku prirode, koja je (ukoliko saznanje imanentnog) ili racionalna fizika ili racionalna psihologija, i u metafiziku morala. Metafizika prirode bavi se onim to stoji metafizika morala onim to treba d postoji. Naposletku, u istoriji istog u Kant (nasuprot ranijim pravcima, senzualizmu i intelektualizmu, empirizmu i noologizmu, dogmatizmu i skepticizmu) istie kriticizam kao jo jedini i zavrni pravac u saznanju uma. Ovim smo zavrili izlaganje Kantove teorije saznanja i sada prelazimo na izlaganje njegove filozofije neorganske. Filozofiju neorganske prirode izloio Kant u spisu taphysische Anfangsgrunde der Naturwissenschaft. U rdgovoru ovog spisa Kant izblie odreuje njegov zadatak na sledei nain: Metafizika prirode, kao sistem racionainog saznanja ulnog sveta, ili nauka predmetima spoljneg ili nauka predmetima unutranjeg ul. Kako metafizika prirode u sovim svojim specijalnim oblastima predstavlja primenu osnovnih stavova transcendentalne analitike, ili na empirijski m materije, ili na empirijski m mislenog bia, i kako apriorno saznanje predmeta prirode biti mogue samo ako se njihovi pojmovi budu mogli konstruisati u istom opaaju, to metafizika prirode mgu samo tamo gd se d primeniti matematika. Kako se matematika ne d primeniti na predmete unutranjeg ula to metafizika prirode mogua samo kao racionalna fizika. Racionalna fizika zasniva se na potpunoj analizi m materije, ova analiza na. primeni tablice kategorija. Primeni kategorije kvantiteta odgovara foronomija kao prvi, primeni kategorije kvaliteta dinamika kao drugi, primeni kategorije relacije miehanika kao trei, i primeni kategorije modaliteta fenomenologija kao etvrti odeljak Kantovog spisa. U svakom d. ovih odeljaka mu materije pridaje se jedan specijalan predikat. Prvi odeljak naziva Kant foronomijom zato to se u njemu kretanje posmatra kao ist kvantum, tj. posmatra se samo ktetanje kao takvo. Ovaj odeljak otpoinje sledeom definicijom materije: materija ono to se kr u prostoru. U vezi sa ovom d