Ishrana ranih hominida (australopiteci, homo habili, i homo erectus)

Problematika ishrane u različitim stepenima razvoja ljudskog društva oduvek ima veliki značaj u istraživanjima. Način života najranije populacije hominida, navike, organizacija društva, sociološke osobine oduvek su privlačile brojne istraživače, pripadnike više naučnih disciplina. Arheologija je oduvek davala najznačakniji doprinos rasvetljavanju tog perioda ljudskog razvoja. Na mnogobrojnim arheološkim nalazištima nalaženi su tragovi boravka najranijih skupina hominida. Na osnovu tih ostataka, mnogo se saznalo o načinu života, a posebno o navikama u pogledu ishrane. Da bi preživeli u surovim uslovima, morali su da iskoriste svaki resurs koji je nudio hranu koju bi konzumirali. Sakupljanje plodova, strvinarenje(odnosno sakupljanje ostataka životinja koje bi pronašli), a kasnije lov i ribolov predstavljaju načine na koji su te rane grupe hominida dolazile do hrane, a na taj način i do opstanka. Naravno, mnoga pitanja ostaju nerasvetljena, na mnoga je odgovoreno strpljivim naučnim istraživanjima. Arheolozi su veoma pažljivo proučavali svaki trag, od delova biljnih ostataka, do ostataka kostiju od životinja. Na osnovu količine i vrste tih ostataka dolazilo se do zaključaka o pretežnoj vrsti ishrane hominida na određenom delu teritorije. Naravno, sama vrsta ishrane je znatno zavisila od klimatskih i geografskih faktora, koji su uticali na rasprostranjenost biljnih i životinjskih vrsta, kao i njihovoj dostupnosti prvobitnim zajednicama hominida. Nekad se jevljao jedan preovladavajući način ishrane, a nekada je dolazilo do preklapanja, odnosno do nalaženja ostataka više vrsta flore i faune, koji su bili iskorišćeni u ishrani. Sve ovo navedeno nas dovodi do mnogobrojnih pitanja na koje nauka traži a i daje odgovore. Sam razvoj prirodnih nauka u poslednjim decenijama, omogućio je da se i neke ranije pretpostavke provere, da se pronađeni fosili ponovo pregledaju, novim metodama, tako da slika postaje sve kompletnija i sa manje praznina. Neke nedoumice bivaju razjašnjene, a nove se dodaju, onim tempom kojim nauka rešava određene probleme. Multidisciplinarnost kod ovih istraživanja je najvažnija. NA ovaj način, arheologija kao nauka, dobija moćno oružje, kojim uspeva da skine veoo tajni koji se nadvio nad životom u najranijem periodu razvoja ljudske zajednice. Naravno, ne treba smatrati da je rad arheologa sa početka XX veka manje značajan i vredan, jer su oni došli do velikog broja značajnih otkrića, ali je jedan deo tih otkrića bilo moguće obaviti tek sa razvojem savremene nauke. U ovom radu ćemo se baviti načinima ishrane koji su bili najznačajniji tom periodu, pa ćemo u posebnim segmentima razraditi svaki od pomenutih preovlađujućih načina ishrane, kako bi što bolje opisali glavne karakteristike svakog od njih, istovremeno ne gubeći sliku celine, pošto su se tipovi ishrane često mešali, pa su poekad stvarali teškoće kod determinacije kod određene populacije. U glavnom de delu bavićemo se

1

konkretnim naučnim metodama koje se koriste u istraživanju vrste ishrane na osnovu tragova pronađenih na određenim lokacijama, u drugom delu osvrnućemo se nau završnom delu biće objašnjen značaj objašnjenja načina ishrane

2

1.1.1 Научне методе примењене у истраживању начина исхране раних хоминида

Археологија као наука, у значајној мери се ослања на обраду материјала пронађеног на терену, користећи при том најновија научна достигнућа других научних дисциплина, као што су хемија, физика, антропологија, медицина. Применом најсавременијих научних метода дошло се до значајног напретка у разумевању заједница из самог праскозорја људске цивилизације. Методе и поступци који се користе су многобројни, неки од њих и веома сложени, тако да би детаљно објашњење сваког од њих знатно превазилазило обим овог рада, па због тога морамо да наведемо најзаначајније и најчешће коришћене са неопходним објашњењима сваког од њих. Једна од подела метода изгледа овако: 1. Испитивање и упоређивање грађе зуба, 2. Биомеханичка реконструкција, 3. Испитивање истрошености (похабаности) зуба, 4. Анализа угљеникових изотопа, 5. Праћење и анализа елемената, 6. Примена еколошких правила, 7. Анализа остатака хране са археолошких налазишта, 8. Дијагностиковање случајева метаболичких промена изазваних храном.1

1.1.2 Испитивање и упоређивање грађе зуба

Уста и зуби су део људског тела који су највише у контакту са храном и веома су подложни оштећењима које изазива притисак, увртање, хемијски процеси који се одвијају. Такође, на зубима долази до таложења микроскопских честица које се анализама могу открити и помоћу којих се може делимично реконструисати врста хране која је кришћена. Физички антрополози су уочили значајне промене у величини, односно до смањења зуба код рода Homo kоје су настале пре 1,9 милиона година, а по теорији Врангхама (1999), до тога је дошло због примене помоћног алата код припреме хране, а нарочито због почетка коришћења куване хране. Ово се догодило због тога што се коришћењем куване хране знатно смањује потреба за снажним загрижајем, мења се текстура хране, па се доста брзим еволутивним променама зуби, а и вилица, о којој ће касније бити речи мењају. Генерално, примати са мањим секутићима су могли узимати само храну која је већ уситњена у мање комадиће. Дакле, мале

1 Peter S. Ungar “Evolution of the human diet” Oxford, University press, 2007. str 4.

3

секутиће можемо повезати престанком потреба за јаким притиском па самим тиме и за јаким секутићима.2 Секутићи започињу процес жвакања, тиме што одсецају комад хране, сходно томе код месождера су јачи очњаци због потребе кидања плена. Процес настављају кутњаци који мрве унету храну на комадиће који су погодни за гутање. Лукас и сарадници (1985 и 1986) су интерпретирали величину зуба код хоминида сходно функицији уситњавања. Када се узимају мањи комади хране, који су отпорни на хемијско дејство, више зрнасте структуре, долази до потребе да зуби позади буду већи од предњих зуба.3 Ово упућује на коришћење лиснате хране и семенки, нарочито због абразивних особина честица истих. Кување је универзална пракса у људским друштвима и корелира са употребом каменог алата. Као што је већ раније речено, кувањем се смањује чврстина хране, а алатима се уситњава. Према истраживањима Врангхама (1999) и Лукаса (2004), величина комада хране представља најбитнији фактор који одређује величину зуба, битнији чак и од кувања. Мањи комади хране која се користила имали су за резултат смањење потребне величине зуба. Све у свему, пронађени остаци хоминида пружају доста материјала за дентална истраживања, иако се не може у потпуности довести у корелацију исхрана и облик и величина зуба, у великом броју случајева је могуће практично „читати“ врста исхране испитивањем зубних остатака. Као пример можемо навести Australopithecines који имају релативно велике зубе што сугерише да нису кували храну. Крупни Australopithecus robustus и Australopithecus boisei имају релативно мале зубе што нам сугерише да су користили алат и конзумирали мање комаде хране.

1.1.3. Биомеханичка реконструкција

Велики напредак у разумевању биомеханичких функција код антропоидних примата резултат је физиолошких истраживања, а нарочито истраживања и рада Хајландера и његових колега. Они својим истраживањем уз помоћ Х-зрака на живим и неживим чељустима и лицима, допринели разумевању и проширењу знања о силама које се развијају приликом жвакања и комадања хране и о начинима како кости

2 Bernard Wood, David Strait “Patterns of resource use in early Homo and Paranthropus, Journal of Human Evolution 46 (2004) 3 Peter S. Ungar “Evolution of the human diet” Oxford, University press, 2007. str. 32

4

лобање реагују и функционишу. Деглинг и Грин су отишли још даље у разумевању како кости реагују на силе које се јављају узимањем различитих врста хране. Овде посебно треба поменути мандибулу, односно доњу вилицу, кост која је најзначајнија код жвакања хране, а која трпи изузетно велику силу притиска. На основу деформација у структури мандибуле, као и откривених повреда исте, код пронађених фосила, могуће је утврдити каквом су силом деловали на храну, односно какву су врсту хране користили. Биомеханичко функицонисање мандибуле зависно је од мишића који је покрећу, као и тетива који представљају везу мишића и кости. Мандибуларни фрагменти су једни од најчешћих налаза посмтрних остатака на археолошким налазиштима из овог периода. Рани хоминиди су имали релативно изражену доњу вилицу. Такође, они имају дебљи мандибуларни корпус од великих мајмуна миоцена4

Слика . Мандибуларни облик (Teaford and Ungar) PNAS u December 5, 2000 u vol. 97 u no. 25 стр. 13509

Згуснуте кости доње вилице могу значити да је функционално био потребан због потреба жвакања грубе, влакнасте хране код које је потребно репетативно понављање загрижаја. Укратко облик и густина мандибуларног корпуса код раних хоминида указује на различитост исхране између великих мајмуна и раних хоминида.

4 Mark F. Teaford and Peter S. Ungar “Diet and the evolution of the earliesthuman ancestors” University of California, Berkeley, CA, and approved October 5, 2000

5

1.1.4. Испитивање истрошености (похабаности) зуба

Ова метода је значајна у испитивању исхране првих хоминида. Састоји се у томе да се проучавају оштећења зуба, настала услед коришћења различитих врста хране. Обично се ова похабаност зуба посматра под микроскопом. Свака храна оставља карактеристичне бразде на зубима, када се користи у дужем периоду. Тако, на пример, код примата који више користе предње зубе, појављују се бразде на секутићима. Код оних који више користе тврђу храну, знатно више се троше кутњаци. Поређење оштећења зуба примата који данас живе са фосилним остацима хоминида, омогућује да се поређењем утврди врста хране коју је фосилни хоминид користио. Да би се ове бразде што боље уочиле, користи се електронски микроскоп који даје велико увеличање. Један од проблема код рада са зубима пронађенима на археолошким локалитетима је тај, да треба раздвојити и уочити линије настале после смрти, да би се добио тачан резултат. Од испитивања на раним хоминидима, највише су истражени примерци у африци (Australopithecus afarensis i Australopithecus africanus) код којих је највише оштећења утврђено на предњим зубима, што значи да су почели да експлоатишу ресурсе саване. Оштећења указују на коришћење у исхрани семенки, корена и ризома.5 Код А. africanus, бразде су дуже, уже и показују више хомогености у оријентацији, што показује да је јео више воћа и меког лишћа. Све у свему, микрооштећења зуба показују да су хоминиди до краја Миоцена имали разноврсну исхрану, а да је А.afarensis, имао једноличнију исхрану, засновану на меканом воћу.

Сл . 1. Репрезентативне фотомикрографије A) Lophocebus albigena , B) Cebuapella, C) Homo erectus , D) Papio ursinus ,

E) Aleut (Pan troglodytes , G)Homo habilis, H) Arikara , I) Gorilla gorilla . The scale barZ30 mm.

(Peter S. Ungar a,*, Frederick E. Grine b, Mark F. Teaford c, Sireen El Zaatari Journal of Human Evolution xx (2005) 1e18) стр. 8)

5 Mark F. Teaford and Peter S. Ungar “Diet and the evolution of the earliesthuman ancestors” University of California, Berkeley, CA, and approved October 5, 2000 стр.13508

6

1.1.6 Анализа изотопа угљeника

Стабилни изотопи угљеника у зубној глеђи су детерминисани од стране фотосинтетичких система, односно од биљака које су се користиле у исхрани. У суптропској африци, многе траве и друге биљке имају С4 у фотосинтези га претварају у карактеристичне 13С/12С (са више С13 вредности) и преносе га дуж ланца исхране на оне који користе те биљке у исхрани.6(фус. Мерве). Најобимнија студија до сада, уз коришћење ове методе обављена је на више примерака Аустролопитекис африканус. Након мерења нивоа угљеника извршено је упоређивање са сисарима са истим депозитом. Резултати истраживања непобитно доказују да су А.Африканус били веома прилагодљиви животу и исхрани у савани, са доста варијација између јединки, што значи да су се прилагођавали условима средине. Познато је такође, да стабилни лако прелазе у ткива животиња и људи којих користе у исхрани. Ово нарочити важи за мека ткива. У археологији и палеонтологији, се користе фосилни налази, већином кости, па се морало утврдити да ли концентрација стабилног угљеника одговара количини унетој у организам или протоком времена долази до варијација. У истраживањима којја су вршили (Lee-Thorp и van der Merwe, 1987, затим Harris, and Leakey, 1999, Sponheimer, 1999) дошло се до закључка да кости не могу бити поуздани носиоци стабилног угљеника из разлога што имају органску структуру знатно доминантнију од кристалне па су због тога веома подложне природним процесима после смрти јединке. Због тога је зубна глеђ готово у потпуности кристалне структуре и задржава својства и после смрти јединке, па је узета, као веома поуздан носилац стабилног угљеника и користи се у овим испитивањима. Због тога се у овој методи испитивање зубне глеђи и једино узима као меродавно за мерење изотопа угљеника насталог из узете хране.7 (фусн. Унгар 2007). На основу мерења код данашњих живих великих сисара, и успостављене корелације између узете хране и висине 13С, помогло је да се та корелација примени и на фосилне остатке првобитних хоминида, како је већ раније наведено. Развијене су две методе за лабораторијско мерење, прву су развили( Lee-Thorp and van der Merwe 1987, 1991; Lee-Thorp, 1989; Lee-Thorp.,1989) , а другу (Lee-Thorp et al., 1997; Sponheimer, 1999; Luyt,2001) , обе су лабораторијске, са применом одређених хемијских реагенаса, и обе се користе, дајућу веима прецизне информације о количини стабилног изотопа угљеника у зубној глеђи. Сама

6 7

7

метода веома је комплексна и овде смо само у најкраћим цртама изнели основе на којима се заснива.

1.1.7.. Праћење и анализа елемената,

Праћење и анализа елемената је метода коју је установио Силен,1995 године и састоји се у томе да се врше мерења односа Стронцијума/калцијума као стабилних елемената, који се задржавају у костима. Однос ова два елемента је веома осетљив по основу хране која се узима, због тога што кост апсорбује калцијум пре стронцијума. На пример, у ланцу исхране, ниво стронцијума се смањује од биљоједа, ка месоједима. Наравно, треба узети у обзир и чињеницу да ниво стронцијума и у самој биљци није исти, у листовима су знатно ниже него у корену, петељкама, семену и воћу. Тако да се сматра да је јединка користила листове у исхрани или да је била месојед, а високе да је била биљојед са широким спектром коришћења биљака. Код ове методе, тешкоћу ствара и то што ниво стронцијума варира у тлу у зависности од локације, па је Cr/Ca однос тешко интерпретирати код оних јединки које мењају станиште, као и код оних који се хране тим животињама, па је потребно детњрминисати да ли је испитивана врста хоминида дуже времена живела на терену где је пронађена. Истраживањима, на основу ове методе се дошло до одрђених закључака, рани хоминиди нису се хранили искључиво кртолама, него су били еуригафи (имали су шири спектар исхране него што се до тада сматрало). Тако да и поред свих ограничења ове методе, долазимо до закључка да је она допринела бољем разумевању исхране појединих група раних хоминида.

8

9