internet alati i servisi za studente inženjerskog … ias skripta.pdf · skripta je namenjena...

1

INTERNET ALATI I SERVISI

Za studente Inženjerskog menadžmenta

Skripta je namenjena studentima Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin” u Zrenjaninu. Skripta je u radnoj verziji, i predstavlja svojevrsnu zbirka radova autora u ovoj koji su se bavili problematikom u ovoj oblasti.

2

1. FENOMEN KOMUNIKACIJE

Suština ljudskog društva zasnovana je na povezanosti sa drugim ljudima. Povezanost među ljudima zavisi od uspešnosti komunikacije. Komunikacija- lat. Glagol communicare :učiniti zajedničkim, saopštiti. Imenica communicatio :zajednica, opštenje.

Osnovna etimološka određenja ovih pojmova nije ništa drugo do uspostavljanje zajednice, tj. društvenosti. U tom smislu može se reći da je komunikacija prelaz od individualnog ka kolektivnom.

6 odlika komunikacije (Majers)

1. komunikacija je sveobuhvatna, predstavlja centralni fenomen kulture

2. ona je neprekidna, nikad ne prestaje i ne može joj se odrediti ni početak ni kraj

3. zasnovana je na razmeni značenja

4. sadrži očekivane konvencionalne elemente

5. javlja se u više nivoa (između 2 osobe, između osobe i grupe, između 2 ili više grupa, itd...)

6. odvija se i među jednakima i među nejednakima (u pogledu pola, dobi, obrazovanja, socijalnog statusa, itd...)

Nivoi komuniciranja...

1.Komuniciranje putem simbola - simbolički sistema koji strukturiraju proces komunikacije.

2. Govorno komuniciranje - javno komuniciranje, govorništvo i govorničke sposobnosti i retoričkih veština. Takođe ovde spadaju i teme koje se bave pitanjima političkog komuniciranja, problemom ubeđivanja, menjanja stavova, etike komuniciranja i parajezičkih osobina govora.

3

3. Interpersonalno komuniciranje u malim grupama - interpersonalno komuniciranja, komuniciranje malih grupa, porodični, saradnički i dr. odnosi.

4. Masovno komuniciranje – pojavljuje se uporedo sa tehničko - tehnološkim razvojem elektronskih medija. Izučavaju se modeli struktura i funkcije sredstava masovnog komuniciranja, problem medijskih efekata i ciljeva, ispitivanja javnog mnjenja...

5. Organizacijsko komuniciranje - bavi se izučavanjem reklame, odnosa sa javnošću, poslovnog komuniciranja, kao i analize strukture i načina funkcionisanja organizacije komunikacijskih mreža i sistema.

Komunikacija se definise različito. Kao “posredna interakcija među jedinkama koja se ostvaruje znakovima”(psiholozi), “simbolička interakcija izmedju i usred ljudi”(lingvisti).

KOMUNIKACIJA JE DINAMIčAN PROCES U KOJEM SE čOVEK SVESNO ILI NESVESNO UPOZNAJE SA SAZNANJEM DRUGOG KROZ MATERIJAL ILI DEJSTVA UPOTREBLJENA SIMBOLIčKIM PUTEVIMA (Anderson).

U knjizi More Than Words, autori R. Dimbleby i G. Burton (1992.) ističu da komunikacija ima tri suštinske odlike: Komunikacija je proces ostvarivanja veze među ljudima. Te veze mogu biti između dve osobe, između dve ili više grupacija i između pojedinca i grupe. Po svojoj strukturi te veze mogu biti direktne i indirektne. Komunikacija je aktivnost. čak i kada «pasivno» čita neku knjigu, sluša, gleda osoba je komunikacijski aktivna. Komunikacija se uči. Ljudsko biće ne uči da komunicira, ono uči kako da komunicira u svrhu zadovoljavanja svojih potreba.

Prema sadržaju komunikacije...

Psihosocijalna komunikacija – razmatra prenošenje psihičkih sadržaja sa jedne osobe (grupe) na drugu.

Materijalna komunikacija – pretpostavlja prenošenje ili razmenu dobara između pojedinaca i grupa.

Masovna komunikacija – se bavi strukturom primanja i emitovanja poruka u sredstvima javnog informisanja, i šire, u medijima.

4

KOMUNIKACIJA JE...

Dinamičan proces sastavljen od elemenata i aktivnosti podjednako važnih koji su medjuzavisni i dopunjujući.

Komunikativni akt je svestan proces motivisan i usmeren ka postizanju odredjenog cilja. Sekundarni ciljevi su nesvesni a to su želje i namere komunikatora.

Cilj KOMUNIKACIJE je UTICAJ na sagovornika (na njegova osećanja, emocije i postupke).

Ako se ne ostvari cilj, praktično nema ni komunikacije.

Uticaj može biti svestan ili nesvestan, prijatan ili neprijatan, pozitivan ili negativan.

Za komunikaciju nije važno kakva je poruka već da li je poslata ili primljena i koliko je dugo zadržana.

Rezultati verbalne komunikacije po Mileru imaju utilitarističku, estetsku i terapeutsku formu. često se pojavljuju zajedno, pa zbog toga i dobijaju sve tri različite forme:

Utilitaristički rezultat je neko praktično dostignuće vrednosti za jednog ili vise članova interakcije.

Estetski režultat je neka mera uživanja, zadovoljstva ili zabave za jednog ili vise članova interakcije.

STIMULANS...

5

PPssiihhiicckkaa ffuunnkkcciijjaa ooppaažžaannjjaa ppooddrraazzuummeevvaa ooddrraažžaavvaannjjee rreeaallnnee ssttvvaarrnnoossttii uu nnaaššoojj ssvveessttii nnaa oossnnoovvuu ppoozznnaattiihh zzaakkoonniittoossttii ffoorrmmiirraannjjaa ooppaažžaannjjaa..

SS oobbzziirroomm ddaa jjee ppeerrcceeppcciijjaa iinnddiivviidduuaallaann ii ssuubbjjeekkttiivvaann pprroocceess kkoojjii ssee oossllaannjjaa nnaa ččuullaa,, zzbboogg mmnnooššttvvaa ffaakkttoorraa kkoojjii uuttiiččuu nnaa oovvaajj pprroocceess,, ččeessttoo iimmaammoo ppoorreemmeeććeennee ii iisskkrriivvlljjeennee ooppaažžaajjee ssttvvaarrnnoossttii uu nnaaššoojj ssvveessttii..

TTaakkvvee ooppaažžaajjee zzoovveemmoo ččuullnniimm oobbmmaannaammaa ii iilluuzziijjaammaa.. TToo ssuu ppooggrreeššnnii iillii nneeaaddeekkvvaattnnii ooppaažžaajjii..

Primer, uslovno nazvane, nesavršenosti mozga su perceptivne iluzije – kad nam se, upravo zbog ograničenog primanja informacija u našem svesnom delu mozga, čini da vidimo nešto što zapravo ne postoji.

Proces percepcije

Ljudi retko interpretiraju stimulanse izdvojeno, rasparčano i jedan po jedan.

Oni to čine u grupama i zato je neophodno da pre toga stimulansi budu grupisani, organizovani i povezani.

Postoji više pravila povezivanja stimulansa u procesu percepcije.

Stimulanse možemo razdvojiti na vizuelne, zvučne, taktilne, mirisne i druge. Upravo je to spona između psihologije čoveka, načina njegove percepcije u cilju prihvatanja informacije putem elektronskih stimulansa koje nazivamo MULTIMEDIJA.

6

2. MULTIMEDIJALNA KOMUNIKACIJA

Da bi objasnili pojam multimedija, neophodno je prvo razmotriti nastanak računara, tehnologije koje su je omogućile, ideje koje su dovele do stvaranja prvog PC računara i njegovog kasnijeg razvoja u prvu multimedijalnu mašinu.

U 17. veku Francuz Blez Paskal i Nemac Gotfild Vilhelm Lajbnic izumeli su mehaničke računske mašine.

Tokom tridesetih godina XIX veka engleski pronalazač čals Bebidž konstruisao je prvi automatski cifarski računar. Ovaj mehanički uređaj nazvan je analitička mašina. Mada ovaj uređaj nikada nije dovršen, Bebidžovi planovi, koji su otkriveni tek nakon sto godina, sadržali su mnoge ključne elemente modernih digitalnih računara.

Engleski matematičar i logičar Džordž Bul mnogo je doprineo razvoju računara. Objasnio je analogiju između algebarskih i logičkih simbola koje je koristio za zapis logičkih formi i silogizama. Njegov formalizam (operacije sa logičkom nulom i jedinicom) postao je osnova tzv. Bulove algebre, na kojoj je zasnovana računarska prekidačka teorija.

Američki matematičar i fizičar Džon Atanasov je (od 1939 – 1942), u saradnji sa svojim diplomcem Klifordom Berijem, konstruisao prvi elektronski digitalni računar. Nezavisno od njih, nemački inženjer Konrad Zus je 1941 god. dovršio konstrukciju prve programski upravljane računarske mašine. Hauard Ajken i grupa inženjera kompanije IBM je 1944 godine u Americi proizvela računar MARK I, težak 35 tona sa radnim prostorom od 450 kvadratnih metara. Na ovom računaru su operacije za obradu podataka kontrolisali električni releji (prekidaki uređaji).

Nakon toga, došlo je do naglog razvoja električnih cifarskih računara. Računari se često dele na generacije, grupe mašina koje se odlikuju pripadnošću određenoj vrsti tehnologije.

Svaka generacija teži poboljšanju elektronskih kola, minijaturizaciji itd.

Prvu generaciju elektronskih računara obeležio je računar ENIAC, a konstruktori su bili John W. Eckert i Džon Presper Mautchly. Prvi elektronski računar je upravljan spoljnim instrukcijama, a podaci koji su se obrađivali smeštani su u unutrašnju memoriju. Ideja o

7

pohranjivanju instrukcija i podataka u promenljivu elektronsku memoriju ostvarena je u razvoju računara EDVAC.

Druga generacija računara nastala je krajem 50-ih god., kada su tranzistori potisnuli računarske cevi iz računara. Njihova upotreba u proizvodnji elektronskih kola u računarima dovela je do efikasnijih digitalnih sistema, brži su i manji od svojih prethodnika iz prve generacije.

Početkom 70-ih god. tehnologija izrade digitalnih integrisanoih kola pružila je mogućnost izrade nekoliko hiljada tranzistora na jednoj poluprovodničkoj pločici. Međutim, ova kola imala su jednu specijalizovanu primenu, pa je bilo neophodno proizvoditi različita kola za različite primene. Kompanija Intel je 1971 god. rešenje ovog problema našla u realizaciji kola čija se funkcija definiše programom, a koje se prema tome može koristiti kao univerzalno kolo. Ovo kolo je projektovano po ugledu na procesore velikih računara, a zbog svojih minijaturnih dimenzija dobilo je naziv mikroprocesor.

Drugi bitan pronalazak proizašao iz LSI (Large Scale Integration) tehnologije bila je poluprovodnička memorija. Ona se sastojala od nekoliko čipova i bila je pogodna i za mini i mikro kompjutere.

Do početka 80-ih god. integrisana kola su napredovala do VLSI tehnologije čime je znatno unapređena gustina kola u mikroprocesorima, memoriji i čipovima (elektronika zadužena za povezivanje mikroprocesora sa ulazno – izlaznim uređajima). Početkom 90-ih imali smo VLSI kola koja su sadržala više od tri miliona tranzistora na silikonskom čipu površine manje od 0.3 kvadratna inča (dva kvadratna centimetra). Digitalni računari 80-ih i 90-ih god. prpadaju sistemima četvrte generacije.

8

Istorija razvoja Interneta

Korisnici Interneta već posle kraćeg vremena postaju svesni da koriste sistem koji im omogućuje komunikaciju sa drugim ljudima poput javne telefonske mreže i brzo se uveravaju da taj sistem ima mnogo veće mogućnosti. Međutim, mnogi i ne znaju da taj isti sistem, koji je za njih jednostavno i prosto Internet, predstavlja jednu ogromnu računarsku mrežu koja se svakodnevno menja dinamički po svojoj strukturi i obimu.

1.1. Računarske mreže

Mogućnost da različiti računari, unutar istog, ali i različitih informacionih sistema, međusobno komuniciraju je jedna od najvažnijih osobina savremenih informacionih sistema. Za realizovanje ove komunikacije neophodno je bilo pojedinačne računare povezati u jedinstvene sisteme u kojima oni međusobno razmenjuju podatke odnosno u računarske mreže. Računarska mreža je, dakle, skup računara povezanih odgovorajajućom komunikacionom strukturom, tj. omogućuje razmenu podataka, odnosno, da računari međusobno komuniciraju. Određeni resursi (podaci, programi itd.) u okviru mreže se stavljaju na raspolaganje svim korisnicima iste. Komunikacionu strukturu čine: komunikacioni uređaji i prenosni kanali. Komunikacioni uređaji predstavljaju specijalizovanu opremu koja je neophodna da se konstantno razmenjuju podaci među krajnjim korisnicima unutar iste mreže. Prenos signala odnosno podataka, koje razmenjuju uređaji u mreži omogućuju prenosni kanali. Različiti medijumi ostvaruju prenos signala (klasični telefonski kablovi, koaksijalni, optički kablovi, itd.). Postoje i prenosni putevi bežičnog tipa poput radio veza i satelitskih linkova. Da bi računari u mreži komunicirali potrebno je da postoje pravila prema kojima se komunikacija odvija. Skup pravila koja moraju da se poštuju unutar mreže naziva se komunikacioni protokol.1 Da bi se računari različitih proizvođača međusobno mogli povezati, pomoću različitih prenosnih puteva, neophodno je bilo uvesti međunarodni standard, kako bi se komunikacioni

1 Administracija TCP/IP mreže – Brian Komar

9

protokoli organizovali u hijerarhijsku strukturu, gde bi svaki nivo strukture obavljao tačno određeni zadatak u procesu komunikacije na mreži.

1.2. Vrste računarskih mreža

Računarske mreže se dele na:

Ø Local Area Network – LAN ili lokalna računarska mreža, povezuje računare u jednoj ili više zgrada, kuća itd.,

Ø Metropolitan Area Network – MAN ili gradska računarska mreža, povezuje lokalne računarske mreže na teritoriji grada,

Ø Wide Area Network – WAN ili globalna računarska mreža, koja povezuje manje mreže na nivou regija (nekoliko gradova),

Ø Wireless – bežična računarska mreža koja se grubo može podeliti na: mreže za povezivanje sistema, bežične lokalne i bežične regionalne mreže,

Ø Internet – globalna svetska računarska mreža.

Lokalne računarske mreže razlikuju se po komunikacionim protokolima na kojima je mreža bazirana. Najzastupljeniji protokoli nižeg nivoa su: Ethernet (Slika 1) , Token ring, ATM (Asynchronous Transfer Mode), FDDI (Fiber Distributed Data Interface). Najzastupljeniji protokoli višeg hijerarhijskog nivoa su: NetBios, IPX (Internetwork Packet Exchange), TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol).2

2 Računarske mreže – Andrew S. Tanebaum

10

Slika 1.

Da bi korisnik sa nekog računara mogao koristiti resurse mreže, neophodno je da taj računar bude povezan u mrežu. Ovo se može uraditi na dva načina i to:

Ø Ako je računar u sistemu gde postoji komunikaciona infrastruktura za uspostavljanje lokalne mreže, u sam računar se ugrađuje mrežni adapter (mrežna kartica), pomoću koga se povezuje u mrežu i ostvaruje stalnu vezu.

Ø Ako računar egzistira u okruženju koje ne poseduje komunikacionu infrastrukturu, on se pomoću modema, router-a, wireless kartica može povezati sa udaljenim delovima računarske mreže.

1.3. Kratak pregled razvoja Interneta

Šezdesetih godina XX veka stekli su se neophodni tehnološki uslovi da se zadovolji potreba za međusobnom komunikacijom računara. Različiti proizvođači opreme su razvijali sopstvene protokole za komunikaciju između svojih računara. To je onemogućavalo razvoj svetskih mreža, jer nije bilo moguće povezati računare različitih proizvođača. Iz tih razloga, početkom sedamdesetih godina, agencija ARPA (Advanced Research Projects Agency), inače deo ministarstva odbrane SAD, je definisala familiju protokola za računarsku komunikaciju, te su svi vodeći proizvođači opreme bili prinuđeni da primene te protokole na svojim proizvodima tj. računarima. Ta familija protokola, nosi naziv: TCP/IP (Cerf i Khan, 1974). TCP/IP je posebno projetkovan za međumrežni rad, što je postajalo sve važnije kako su se ARPANET-u priključivale i druge mreže. Krajem sedamdesetih NSF (National Science Foundation), takođe iz SAD, shvatila je koliki uticaj ima mreža ARPANET na istraživački rad na univerzitetima time što omogućava i

11

naučnicima širom zemlje da razmenjuju podatke i sarađuju na istraživačkim projektima. Odlučila je da se spoji sa ARPANET-om. Broj mreža, računara i korisnika priključenih na ARPANET nakon što je 1. januara 1983. TCP/IP postao jedini zvanični skup protokola. Kada su NSF i ARPANET međusobno povezani, rast mreže postao je eksponencijalan. Priključile su se mnoge regionalne mreže, a uspostavljene su veze sa mrežama u Kanadi, Evropi i na Pacifiku. Sredinom osamdesetih godina neki su takav skup mreža počeli da posmatraju kao veliku međumrežu (Internet) koja je kasnije dobila ime Internet, mada nikakav visoki zvaničnik nije tom prilikom razbio bocu šampanjca o računar.3

Vezivo koje drži Internet na okupu jeste model TCP/IP i njegov skup protokola. TCP/IP omogućava davanje univerzalne usluge i može se uporediti sa standardom o širini koloseka koji su usvojile železnice u 19. veku ili sa standardnim protokolom koje su usvojile sve telefonske kompanije.

Do kraja osamdesetih godina samo su veliki računari tzv. host computers bili povezivani u Internet. Njima se pristupalo isključivo putem terminala. Personalni računari do tada nisu povezivani u mreže osim ako nisu bili korišćeni kao terminali. Krajem osamdesetih godina na tržištu su se pojavili jeftini mrežni kontroleri, što je naglo ubrzalo razvoj lokalnih računarski mreža. Tehnologija povezivanja lokalnih računarskih mreža na Internet je brzo savladana, što je dovelo do naglog povećanja broja računara povezanih u Internet.

Razvojem Web-a krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, učinjen je veliki doprinos ka ekspanziji Interneta među korisnicima, kao i razvoj hardvera koji je omogućio realizaciju nekad teško zamislivih multimedijalnih programa. Internet, dakle, predstavlja mrežu svih mreža.4

1.4. Adresiranje i organizacija na Internetu 3 Računarske mreže – Andrew S. Tanebaum 4 Računarske mreže – Andrew S. Tanebaum

12

Upravljanje Internetom je određeno načinom na koji je on nastao. Ova mreža nije ničije vlasništvo i na njoj važi pravilo: svako je vlasnik svog računara priključenog na mrežu i on može na svopstvenom računaru sadržati različite vrste sadržaja po svom izboru, birati način priključenja na mrežu, kao i sadržaje na mreži koje će koristiti u različite svrhe (edukativne, informativne, zabavne, poslovne itd.). Takođe, on sam bira, kako i šta će deliti sa svog računara, odnosno on bira koji će to sadržaji biti dostupni drugim korisnicima mreže. Da bi se sve ovo realizovalo, morao se uvesti određeni način organizacije ove mreže ogromnih razmera i adresiranje računara povezanih u nju. Svaki računar povezan u mrežu mora posedovati svoju adresu. Postoje dva načina adresiranja: numeričko i simboličko. Svaki računar mora imati oba tipa adrese, koje moraju biti jedinstvene. Za administratora mreže važne su numeričke adrese i one se zapisuju u obliku četiri broja (na primer: 192.168.1.1). Simboličke adrese su značajnije za same korisnike. One se sa stoje iz dve celine: imena i domena kome računar pripada. Ova dva imena su razdvojena tačkom. Domen je organizovan na takav način da prati organizacije kojima pripada ili hijerarhiju institucija i njihovi nazivi su razdvojeni

tačkom. Domeni prvog hijerarhijskog nivoa predstavljaju skraćenice za imena država. Zemlja u kojoj su nastali domeni je SAD i ona je izuzetak, jer nema domen teritorijalnog tipa. U SAD su se razvili domeni prvog nivoa, kojima je osnovni kriterijum delatnost institucija kojima računari pripadaju. Ti domeni su generičkog tipa i to su:

Ø com – komercijalne institucije (javni i najpopularniji domen generičkog tipa)

Ø net - institucije odgovorne za organizaciju Interneta (javni domen generičkog tipa),

Ø org – neprofitne organizacije (javni domen generičkog tipa), Ø edu – akademske institucije (rezervisani domen generičkog tipa),

Ø gov – vladine institucije (rezervisan domen generičkog tipa), Ø mil – vojne institucije (rezervisan domen generičkog tipa), Ø int – međunarodne institucije (rezervisan domen generičkog tipa),

Korisnici RS domena mogu dobiti isključivo poddomen u sledećim kategorijama: co.rs, org.rs, edu.rs, dok je domen ac.rs rezervisan za

13

univerzitete i naučne institucije, gov.rs je rezervisan za potrebe vlade, a domen vj.rs je rezervisan za potrebe vojske.

Registracija domena se sastoji iz dve faze: administrativne i tehničke. Konfigurisanje DNS servisa (Domain Name Service) predstavlja tehničku fazu.

Dakle, Internet servis koji obezbeđuje prevođenje naziva računara i domena u numeričke adrese je DNS, koji su razumljivi operativnim sistemima računara i drugih mrežnih uređaja. Da bi se DNS moga konfigurisati na bilo kom serveru, on mora biti stalno povezan na Internet, koji poseduje odgovarajuću softversku podršku DNS servisa. Ovu fazu najčešće realizuje administrator ili Internet provajder. Vidljivost domena se obezbeđuje administrativnom fazom, u ovom procesu registracije domena, odnosno prijavom domena agenciji nadležnoj za registraciju određene kategorije domena (Domain Name Registry). Ovu fazu uglavnom realizuje Internet provajder, u skladu sa pravilnicima koje nadležni domenski registar nalaže.

1.5. Priključenje na Internet

Institucije koje pružaju usluge povezivanja na Internet se nazivaju Internet provajderi (ISP – Internet Service Provider).

Da bi korisnici mogli uopšte koristiti Internet, oni se obraćaju upravo ovim institucijama, U našoj zemlji ulogu provajdera danas vrši nekoliko institucija, među kojima su najpoznatije: Telekom Srbija, Orion Telekom, VeratNet, SBB, Eunet itd.

Priključenje na Internet obuhvata sledeće korake:

Ø Fizičko povezivanje, Ø Administriranje za registrovanje korisnika, Ø Instalacija programa neophodnih za podršku Internet servisa i alata.

14

Fizičko povezivanje pojedinačnih računara ili lokalnih računarskih mreža se ostvaruje njihovim povezivanjem na lokalnu mrežu Internet provajdera.

Administriranje se razlikuje za povezivanje pojedinaca i za povezivanje lokalne mreže. Da bi se povezali pojedinci, Internet provajder mora da realizuje sledeće:

Ø Registrovanje korisnika na nekom serveru, Ø Određivanje servisa i uslova kojima korisnik može da pristupi, Ø Podešavanje parametara za obračun korišćenja usluga.

Na zahtev korisnika, provajder će kreirati korisnički nalog i dati osnovne parametre, koji su neophodni za konfigurisanje programa na računaru korisnika. Uspešnost zavisi od narednih nekoliko koraka:

Ø Korisničko ime (username), Ø Šifra (password), Ø Telefonski broj za vezu sa provajderom, Ø Detalji o mrežnim parametrima.

Da bi se komunikacija između provajdera i korisnika ostvarila pomoću protokola TCP/IP neophodno je instaliranje potrebnih programa.

U slučaju da korisnik želi da ima pristup svim Internet servisima, neophodno je da na njegovom računaru bude podešena podrška za TCP/IP i klijentske aplikacije za pristup Internet servisima.

Da bi se povezala lokalna mreža na Internet, potrebno je da korisnici i provajder realizuju određene aktivnosti. Od strane provajdera se zahteva sledeće:

Ø Definisanje adresnog opsega numeričkih i simboličkih adresa koje će korisnici lokalne mreže koristiti,

Ø Određivanje servisa koje korisnici lokalne mreže mogu koristiti,

Ø Obezbeđivanje ulaza u lokalnu mrežu provajdera u slučaju korisnikove potrebe.

Administrator lokalne mreže mora uraditi sledeće:

Ø Podešavanje parametara komunikacionih uređaja koji služe za vezu sa provajderom,

15

Ø Registrovanje korisnika na odgovarajući server lokalne mreže, Ø Definisanje pravila za korisnika Internet servisa.

Što se tiče softverske podrške, neophodno je da korisnici lokalne mreže imaju podršku za TCP/IP protokol i klijentske aplikacije za pristup servisima Interneta.5

2. Softverski i hardverski zahtevi Interneta

Softverski i hardverski problem za priključivanje na Internet može se posmatrati iz dva ugla. Prvi se odnosi na potreban softver i hardver koji se odnosi na onaj deo računarske mreže koji se održava i može se nazvati jezgrom Interneta. Drugi se odnosi na zahteve (softverske i hardverske) koji trebaju biti zadovoljeni od strane korisnika, da bi on mogao koristiti servise Interneta.

Funkcionisanje Interneta obezbeđuju sledeći segmenti:

Ø Računarska oprema, Ø Komunikaciona oprema, Ø Komunikaciona infrastruktura, Ø Komunikacioni softver računara, Ø Sistemski softver računara.

Računarska oprema koja se koristi za jezgro Interneta, je da to bude bazirano na snažnim serverskim računarima, koji će sadržati pre svega snažne i brze procesore, veliku operativnu i spoljnu memoriju. S obzirom da je jedan od glavnih zadataka ovakve vrste računara razmena podataka sa okruženjem, potrebno je da ulazno - izlazne magistrale budu što brže.

Umrežavanje računara u računarske mreže, pa i Internet, podrazumeva da postoje odgovorajaće komunikacione infrastrukture i korišćenje 5 Računarske mreže – Andrew S. Tanebaum

16

komunikacionih uređaja koji odgovoraju datoj infrastrukturi i koji omogućavaju međusobno povezivanje računara. U praksi komunikaciona infrastruktura Interneta je uglavnom bazirana na telefonskim, bežičnim, kablovskim i satelitskim komunikacijama. Što se tiče komunikacionih uređaja, pre svega se misli na one uređaje koji omogućavaju prilagođavanje računarskih signala komunikacionim medijumima (modemi, kartice) odnosno prostiranje informacije između pojedinih računara uključenih u mrežu (ruteri, switch-evi). Operativni sistemi na kojima se bazira rad računara i koji čine jezgro Interneta, dominira operativni sistem UNIX i njegovi varijeteti (Linux, Solaris, Mac OSX itd.) pre svega zbog mnogo veće stabilnosti sistema u odnosu na Windows. S obzirom na specifičnost Internet servisa u odnosu na klasičnu obradu podataka, računari koji čine jezgro Interneta i koji praktrično obezbeđuju njegove servise zahtevaju postojanje odgovarajućih programa. Jedan od primera je WWW (World Wide Web) servis, koji je se izvršava zahvaljujući programima poznatim pod nazivom WEB serveri. U suštini ovi programi pretvaraju računar na kome se izvršavaju u server koji korisnicima nudi WWW servis. Najpoznatiji program ove vrste je Apache.

Da bi uopšte neki računar bio priključen na Internet neophodno je da raspolaže odgovarajućim softverom, koji omogućuje razmenu informacija između računara sa različitom arhitekturom, odnosno računara koji rade pod kontrolom različitih operativnih sistema. Jedinstvenost računara na Internetu ostvaruje se preko jedinstvenog komunikacionog protokola TCP/IP.

2.1. Hardverski zahtevi

Što se tiče hardvera možemo slobodno reći da ne postoje neki specifični zahtevi za priključenje na Internet. Zahtevi u stvari proističu iz zahteva sistemskog softvera, odnosno softvera koji se koristi za pristup servisima Interneta. Računar boljih hardverskih komponenti (brži procesor, više memorije, brži modem ili router) će svakako pružiti ugodniji rad korisniku tokom korišćenja servisa Interneta, ali za one korisnike koji uglavnom koriste Internet da bih pogledali email ili možda neke sajtove informativnog

17

tipa, nabavka računara visokih performansi je u tom slučaju potpuno nepotrebno.6

U hardverskom smislu za povezivanje na Internet najvažniji je svakako modem ili ruter ili kartice ako je bežično povezivanje u pitanju, jer protok odnosno brzina same konekcije na Internet u stvari zavisi od tih uređaja.

Danas se sve više počinju koristiti neki drugi komunikacioni uređaji. Pre svega ovo se odnosi na satelitske linkove, kabolovska televizija. Pogotovo ovaj drugi način dobija sve širu popularnost, jer omogućava neprekidno povezivanje na Internet uz znatno smanjenje troškova korišćenja. Korišćenjem navedenih medijuma omogućava se postizanje znatno veće brzine u komuniciranju sa računarima priključenim na Internet.

2.2. Softverski zahtevi

Mogućnosti softvera potrebnog za povezivanje na Internet su se razvile sa zahtevima koje su sa sobom donosili servisi Interneta. Šta više, proizvođači softvera, pravilno ocenjujući značaj Interneta, sve više u svoje proizvode ugrađuju direktnu podršku za korišćenje servisa Interneta.

Osnovu za uključivanje u Internet predstavlja korišćenje TCP/IP protokola, i danas se nijedan od opretivnih sistema ne može zamisliti bez direktne podrške istog.

Operativni sistemi Unix i njegovi derivati, kao što su Linux ili Solaris su bili u prednosti, jer je ovaj protokol prvenstveno razvijen za ovu vrstu operativnih sistema. Microsoft je u svojim operativnim sistemima, počev od Windows 95, počeo da ugrađuje podršku za TCP/IP protokol, čime je prestala potreba za eksternim programima (Winsock), kao što je bio slučaj kod nekih ranijih verizija Microsoft operativnog sistema (Win 3.11). Kod operativnih sistema, od Windows 95 pa sve do Windows 7, sada je dovoljno aktivirati opciju Network u Control Panel-u, da bi se korisnički operativni sistema podesio za rad u Internet okruženju.

6 Računarske mreže – Andrew S. Tanebaum

18

3. Servisi Interneta

Ni najhrabriji futuristi nisu mogli predvideti stopu porasta broja ljudi koji koriste svakodnevno Internet resurse. Ovakav trend je direktna posledica toga što Internet danas nudi veliki broj informacija različitih tipova, kojima korisnici širom sveta pristupaju relativno jednostavno, uz pomoć određenih servisa. Uz pomoć elektronske pošte, diskusionih grupa, konferencija i samog razvgovora moguće je komunicirati sa velikim brojem ljudi.

Takođe je moguće uz pomoć FTP (File Transfer Protocol) servisa i WWW (World Wide Web) preuzeti hiljade i hiljade stranica teksta, slika, audio i video zapisa. Stoga je neophodno upoznati se sa određenim servisima pojedinačno.

3.1. Elektronska pošta (E-mail)

Jedan on najstarijih servisa Interneta je elektronska pošta (širom sveta se odomaćio izraz e-mail), on je i jedan od najpopularnijih servisa globalne mreže. On omogućuje slanje poruke jednom ili grupi korisnika na mreži. Poruka je najčešće tekstualna ali ona može sadržati različite fajlove poput fotografije, raznih dokumenata (word, excel itd.), audio i video formati i mnogi drugi. Elektronsku poštu mnogi korisnici Interneta smatraju savremenom formom starog dobrog pisma, koje je oduvek zbližavalo ljude, širilo kulture, razmenjivalo novosti različite prirode. Danas se mnogi poslovi ugovaraju ili barem počnu ugovarati putem ovog servisa. Gotovo da i ne postoje vizit karte bez elektronske pošte.

Ukoliko korisnik želi ovu vrstu usluge, neophodno je da ima svoju e-mail adresu, koju dobija od nekog e-mail servera na mreži. U većini slučajeva to su Internet provajderi. Međutim pored Internet provajdera koji pružaju usluge i e-mail servera, postoje mnogobrojni e-mail serveri koji usluge elektronske pošte nude besplatno korisnicima širom sveta, od poznatijih tu su: Google, Hotmail, Yahoo itd.

19

Adresa korisnika izgleda ovako <ime korisnika>@<adresa servera>, ako je recimo ime korisnika Goran, i nalog je otvoren kod Google provajdera, onda će adresa izgledati ovako: [email protected]. Dakle, čitano s leva na desno, na početku svake e-mail adrese je korisničko ime, zatim sledi karakterističan znak @ (poznat kao „ludo a“ ili „at“). Preostali deo adrese je adresa računara tj. e-mail servera. Iako je ova vrsta pošte namenjena slanju privatne pošte drugom korisniku mreže, moguće je istovremeno slanje na veći broj adresa, što je osnova mailing lista.

Prednosti elektronske pošte u odnosu na klasičnu su:

Ø Brzina prenosa pošte – poruka koju korisnik pošalje primaocu stiže gotovo za nekoliko minuta, a vrlo često gotovo trenutno,

Ø Primljeni tekst se može dalje menjati (pripremati za štampu ili prepravljati na bilo koji način itd.),

Ø Troškovi prilikom slanja međunarodne pošte su gotovo besplatni, ako izuzmemo Internet konekciju koju svakako plaćamo,

Ø Mogućnost čitanja pošte onda kada nama (primaocima) to najviše odgovara (ukoliko smo na poslu, može pred kraj radnog vremena ili pred početak, kod kuće, a sad se sve češće koriste i tzv. pametni telefoni itd.).

Dugogodišnji korisnici su razvili između sebe određena pravila komuniciranja, koja su u poslednjih nekoliko godina poprimila obeležja bontona. Razvijena su brojna pravila kako za ovaj servis, tako i za druge servise mreže.

Neka od pravila bontona e-mail servisa su:

Ø Treba odgovoriti na svaku primljenu poruku (makar ukratko), Ø Ako se prvi put šalje pisom, ono bi trebalo da bude kulturno i precizno, Ø Konciznost je od izuzetne važnosti, Ø Sva polja u zaglavlju treba uredno popuniti (pored adrese primaoca,

polje subject i sl.) itd.

mailto:[email protected]

20

3.2. File Transfer Protocol (FTP)

Jedna od osnovnih aktivnosti na svakoj mreži, uključujući Internet, je prenos fajlova (datoteka). FTP (File Transfer Protocol) je namenjen, pre svega, prenosu fajlova sa servera na korisnikov računar. Ukoliko korisnik želi da izvrši prenos fajlova, neophodno je da bude registrovan tj. treba da ima korisničko ime i šifru na serveru. Međutim postoje i anonimni FTP serveri (Anonymous), koji omogućavaju prenos fajlova uz korisničko ime anonymous i korisničku e-mail adresu umesto šifre. Na ovaj način dolazi do distribucije tzv. javnih datoteka velikom broju korisnika.7

Postoji veliki broj protokola za prenos fajlova, počevši od onih najstarijih, pravljenih za UNIX, do onih novijeg datuma, kreiranih za Windows paltforme. Postoji nekoliko odličnih programa za korišćenje ovog servisa, kao što su: Filezilla, CuteFTP, SmartFTP, CoreFTP itd.

3.3. World Wide Web (WWW)

World Wide Web je jedan od najnovijih servisa Interneta. Mnogi korisnici Interneta ga čak smatraju sinonimom za Internet. WWW servis se razvio na sledeći način: suočavajući se sa problemom upravljanja velikim brojem informacija u CERN-u, Evropskoj laboratoriji za fiziku u Švajcarskoj, Time Berners – Lee je 1989. godine došao na ideju povezanih informacionih sistema (Lynked information systems). Posedovao je veoma malo iskustvo sa nelinearnim tekst sistemima kao što je hipertekst (hypertext). U rad je bilo uključeno nekoliko hiljada ljudi i tvorac Web-a je želeo da stvori univerzalni vezani informacioni sistem i pri tome da uzme u obzir i sledeće zahteve:

Ø Relativno jednostavan pristup mreži, Ø Heterogenost računarskih sistema tj. pristup istim podacima sa

različitih sistema, 7 Internet kao od šale – J.Kraynak

21

Ø Necentralizaciju tj. neki informacioni sistemi su u početku mali, sa tendencijom rasta, neki ostaju izolovani, dok se drugi udružuju među sobom. Novi sistem bi morao da poveže postojeće sisteme bez prethodne centralizacije kontrole ili koordinacije,

Ø Pristup postojećim podacima (trebalo bi omogućiti pristup postojećim podacima kao da su oni u formi hiperteksta),

Ø Izrada privatnih linkova, veza tj. omogućiti korisnicima izradu sopstvenih, privatnih linkova.

Ono što je hipertekst omogućavao je da, dokumenti budu linkovima (vezama) povezani sa ogromnim brojem drugih dokumenata, čime se omogućuje nelinearno čitanje. Linkovi su ponudili potpuno novu strategiju za struktuiranje komunikacija. Ovi linkovi su zapravo postali mehanizam koji omogućuje prenos informacija kroz nekompatibilne sisteme, platforme i mreže. Korisnik, prateći linkove, se kreće po mreži od servera do servera, s tim što ne primećuje nikakvu razliku među tim računarima tj. platformama. Ovo kretanje se naziva surfing (surfovanje mrežom). Ovaj servis se danas pored koncepta hiperteksta, bazira i na postojanju multimedije, tj. WWW omogućuje pristup tekstovima, slikama, zvučnim zapisima, video zapisima, itd.

Često se kaže da ovaj servis omogućuje da korisnik kliknuvši mišem na link u jednom dokumentu, dođe do drugog dokumenta, bez obzira na kom se računaru u mreži nalazi i da taj dokument može u sebi sadržati tekst, slike, zvuk ili neki video snimak.

World Wide Web je organizovan po klijent – server principu (kao i ostali servisi), tj. podaci su smešteni na serverima mreže koji na zahtev, preko mreže, šalju dokumenta klijentskim programima, koji se izvršavaju na računaru korisnika. Protokol kojim WWW klijent i server komuniciraju naziva se HTTP (Hyper Text Transfer Protocol). Da bi se pristupilo Web serveru, pored TCP/IP protokola koji se već standardno nalazi u operativnim sistemima, korisnik mora imati odgovarajući program za pristup Web-u tzv.

22

browser. On navigaciju kroz ovu ogromnu bazu podataka kakav je Web čini relativno jednostavnom i olakšava korisnicima da dođu do željenog podatka.

Podele na Web-u su identifikovane nazivom Web sajt, označavajući deo i vlasništvo određenih korisnika. Jedan Web sajt čini nekoliko stranica. Početna ili prva stranica svakog Web sajta naziva se home page. Sajtovi su određeni pomoću URL (Unifrom Resource Locator) i oni su standard na Internetu. Primer za URL izgleda ovako: http://webslike.net , gde je prvi deo naziv protokola, dok drugi deo (iza http://) predstavlja adresu servera i lokaciju fajla (najčešće je to prezentacija korisnika). Svaka URL adresa mora sadržati http://, dok www nije obavezno, mada je to mnogo popularniji naziv lokacije određenog sajta, kao na primer: www.webslike.net , gde je prvi deo skraćenica od punog naziva ovog servisa Interneta – World Wide Web, a drugi deo je identičan kao i kod prvog primera URL-a.

Najveći broj dokumenata na Web-u su standardni tekstualni dokumenti sa dodatkom za formatiranje teksta. Hyper Text Markup Language je jezik koji se zasniva na SGML-u standardu (Standard Generated Markup Language), ali je za potrebe Web-a izvršena određeno prilagođavanje. O ovome će biti više reči kasnije.

Web se često povezuje i sa bazama podataka, tako da se kroz okruženje Web-a dobijaju najrazličitiji podaci brojnih sistema, uz pomoć tzv. gateway-a i odgovarajućeg programskog interfejsa.

Korisnicima Interneta iz dana u dan se sve više povećava količina dostupnih informacija, što izaziva velike probleme. Dakle, treba na što efikiasniji način iz ogromnog broja informacija naći one koje tražimo.

Generalno gledano izdvajaju se dva načina pretraživanja Web-a:

Ø Direktan pristup, Ø Pretraga uz pomoć tzv. „search engines“ (Google, Yahoo, Baidu, MSN,

Ask, AOL Search, Bing i dr.).

3.3.1. Direktan pristup

http://webslike.net

http://www.webslike.net

23

Ako korisnik zna tačnu adresu računara na kojoj se nalaze podaci koje želi da dobije, primeniće ovaj način pretraživanja. To može uraditi na dva načina:

Ø Pristupom konkretnom WWW serveru tj. njegovoj osnovnoj stranici (home page),

Ø Pristupom određenoj stranici servera.

Korisnik primenjuje prvi način kada tačno zna adresu servera na kome se nalaze željene informacije. Ovaj pristup se realizuje unosom kompletne adrese servera u polje address WWW browser-a. Dakle, ukoliko korisnik želi da pristupi WWW serveru Google, on će ukucati u to polje www.google.com i zatim će pritsnuti taster Enter i stratovaće proces povezivanja sa željenim serverom. Po uspostavljanju veze otvara se početna strana sajta. Dalje će korisnik ili uneti neke reči za pretragu ili nastaviti da pretražuje ovu prezentaciju uz pomoć linkova definisanih na početnoj stranici.

Drugi slučaj korisnik koristi kada ne želi da krene od osnovne strane, već želi da dođe do informacija koje je prethodno koristio i sl.

3.3.2. Pretraga uz pomoć tzv. „search engines“

Na Web-u danas postoje tj. razvijeni su mnogi sistemi koji omogućavaju efikasno pretraživanje podataka, a među najboljim i najpopularnijim su Google, Yahoo itd. Ovi sistemi se danas popularno zovu mašine za pretraživanje (search engines).

Ovo su nameski serveri, radi vršenja efikasnog pretraživanja podataka. Pretraživanje se može vršiti:

Ø Po ključnim rečima, ukoliko stranica servera sadrži polje za pretraživanje, upit koji se sastoji iz jedne ili više ključnih reči se unosi u polje za pretraživanje, a po završetku pretraživanja, kao rezultat se dobija spisak stranica koje zadovoljavaju kriterijume upita,

Ø Ukoliko stranica sadrži podelu informacija po kategorijama, izborom jedne tj. odgovarajuće kategorije prelazi se na podkategorije itd.

Postupak pretraživanja je relativno jednostavan i svodi se na kliktanje miša po WWW serverima.

http://www.google.com

24

3.4. Usenet News (Diskusione grupe)

Usenet je svetom rasprostranjen sistem diskusija i on se sastoji od setova diskusionih grupa koji imaju svoja imena određena prema temi. Od strane korisnika, uz pomoć odgovarajućeg softvera, dopisi ili poruke se stavljaju u određenu diskusionu grupu, i potom se ove poruke prenose do drugih računara preko velikog broja mreža. Diskusione grupe poseduju moderatore, naravno ne sve, ali ukoliko poseduju onda se poruke prvo šalju njima, radi odobravanja postavljanja istih na mrežu.

Mnogi univerziteti imaju različite diskusione grupe, mada treba naglasiti da Usenet nije akademska mreža. Usenet je potekao kao veza između dva univerziteta i prenosio je ideje i informacije koje su te institucije imale, ali tokom godina, promenio se ovaj karakter. Većina današnjih korisnika ovog Internet servisa nisu akademski stručnjaci. Naravno da zbog prirode saradnje, Usenet nije propagandni medijum. Šta više se dodatno propagandno oglašavanje svodi na minimalnu meru. Radi izbegavanja čestih zabuna oko tema, važno je da se jasno definišu teme svih diskusionih grupa. U tu svrhu je formirana lista aktivinih diskusionih grupa, koja se može naći na mreži.

Iskusni korisnici, ovog servisa globalne mreže, savetuju nove korisnike da ne kreiraju odmah novu diskusionu grupu, čak im se preporučuje da u početku čitaju diskusione grupe, kako bi se u potpunosti upoznali sa sistemom rada ovog servisa. Korisnici koji su iskusniji u korišćenju ovog Internet servisa smatraju da je ovaj servis sofisticiraniji od pričaonica i da mogu biti izuzetno intelektualno stimulativni.

Kao glavna prednost ovog servisa je šansa da se diskutuje određena tema sa ljudima koje korisnik verovatno neće nikada sresti, a glavna razlika između ovog servisa i pričaonica je ta da se diskusije uglavnom ne dešavaju u realnom vremenu. Naprotiv, korisnik može ostaviti svoje mišljenje o nečemu i da tek nakon nekoliko dana neko pročita i odgovori. S obzirom da se diskusija ne vodi u realnom vremenu, svi korisnici teže da ozbiljno razmisle pre nego što iznesu svoje mišljenje, a samim tim to vodi ka povećanju kvaliteta diskusije. Mnogi korisnici na početku, samo gledaju tj. čitaju

25

komentare drugih ljudi, ne dajući svoje mišljenje. Međutim postoje mnogi korisnici koji ne koriste ovaj servis, iz različitih razloga.

3.5. Internet Relay Chat (IRC)

Jarkko Oikarinen 1988. godine razvio IRC ili Internet Relay Chat servis i od tada se koristi u preko 80 zemalja sveta. Ovaj servis je višekorisnički sistem pričaonice koji je omogućio ljudima da se sreću na kanalima (channels), koji su poput virtuelnih soba u kojima se može razgovarati uz pomoć teksta, grupa ili privatno.

Da bi korisnik mogao koristiti ovaj Internet servis, mora prvo definisati svoj nadimak, a potom može da se uključi na nekoliko kanala istovremeno, sa različitim razgovorima i da čak vodi privatne razgovore, dok je zasebno uključen i u neke druge grupe.

Programi koji se koriste za ovaj Internet servis su: mIRC, Pidgin, Ircle itd. Serveri su međusobno povezani i šalju poruke preko mreže. Danas postoji veliki broj IRC mreža. IRC klijent program čita komande koje korisnik unosi i potom ih prenosi do IRC servera.

Serveri sadrže informacije o kanalima i korisnicima na IRC-u i usmeravaju poruke korisnika. Svi kanali imaju operatera, koji ima ulogu administratora odnosno on može da kreaira i briše privatne kanale, da po potrebi izbacuje neprijatne članove itd. Kada je u registrovanim kanalima operater odsutan, kanalom upravlja računarski program, poznatiji pod imenom BOT.

Ukoliko korisnik želi da učestvuje u pričaonici, potrebno je instaliranje odgovarajućeg softvera i zatim je potrebno popunjavanje određenih parametara radi konfigurisanja, povezivanja na serveri i učenje novih komandi tj. osnovnih koje omogućuju pridruživanje kanalima i razgovaranje sa drugim korisnicima kanala.

26

3.6. Browsers

Za čitanje WWW prezentacija namenjeni su softverski paketi koji se nazivaju Browsers. Pored čitanja prezentacije ovi paketi se koriste za preuzimanje fajlova, za slanje elektronske pošte, za uključivanje u diskusione grupe itd. Među najpopularnijim browser-ima su:

Ø Mozilla Firefox, Ø Google Chrome, Ø Opera,

Ø Safari, Ø Internet Explorer.

Slika 2 – Browser ikonice.

Korisnički orijentisano okruženje (user friendly intreface) preovladava i u razvoju ovih softverskih paketa. Razlog za ovakav način pristupa je pružanje mogućnosti što većem broju korisnika, koji ne poseduje velika predznanja, da što pre počnu da krstare Internetom.

Mozzila Firefox je, može se slobodno reći, najbolji browser, ono što njega izdvaja od drugih programa ove namene, je da ima daleko više addons-a (dodataka) od svih ostalih programa koji se koriste za ovu svrhu. Addons predstavlja dodatke koji su uglavnom besplatni, a oni služe da olakšaju i pruže još veće uživanje prilikom surfovanja Web-om.

27

Slika 3 – Korišćenje browsera na sajtu Wikimedia

Google Chrome je delo Google kompanije, ovaj browser nije toliko dugo na tržištu, ali svakako da je zaslužio svoje mesto na ovoj listi, jer iz dana u dan, sve više korisnika koristi ovaj program, pre svega zbog njegove brzine.

28

Slika 4 – Korišćenje browsera širom sveta.

Opera je delo kompanije Telenor iz Norveške, i ovaj browser nije toliko popularan, ali ono što vredi pomenuti je da je ovaj browser bio među prvima koji je bio fokusiran na poštovanje pravila koja su izdata od strane W3C (World Wide Web Consortium) koja služi za izdavanje standrada što se tiče WWW servisa.

Safari je delo kompanije Apple, koji se uglavnom koristi na Mac OSX operativnom sistemu. Ovaj browser se prvi put pojavio na tržištu 2003. godine, i on je tada isključivo napravljen za rad pod Mac OSX operativnom sistemu. Tek 2007. godine se pojavljuje prva verzija koja može da radi na Windows platformama.

Internet Explorer je najšire korišćeni program ove namene. Nije na odmet pomenuti da je integrisanost ovog programa u Windows operativni sistem uzrokovala spor američke vlade protiv firme Microsoft, jer, naime, integrisanjem Internet Explorera u Windows operativni sistem se u stvari ostvaruje monopol u pogledu pristupanja servisima Interneta, što je u suprotnosti sa odredbama antimonopolskog zakona.

29

4. Tehnike i alati prilikom izrade Web sajta

Pre nego što zakoračimo u svet programiranja, potrebno je da se upoznamo sa tehnikama koje ćemo koristiti prilikom izrade Web sajta. Pre svega treba reći nešto više o samom sajtu. Sajt je zamišljen tako da korisnici mogu svakodnevno učestvovati u glasanju i upload-ovanju slika. Svakog meseca se postavlja nova tema, na osnovu koje korisnici upload-uju željene slike, a potom glasaju. Slike sa najviše glasova će biti nosioci određene teme. Tehnike koje ćemo koristiti su:

Ø HTML (HyperText Markup Language), Ø CSS (Cascading Style Sheets), Ø JS (Javascript), Ø PHP (Hypertext Preprocessor ), Ø MySQL (My Structured Query Language).

HTML (HyperText Markup Language) je prost programski jezik, koji je u stvari standard za prikazivanje sadržaja Internet dokumenata. Prilikom razvoja Interneta stvorena je i nova vrsta dokumenta – hipertekst. Ovaj tekst sadrži linkove i veze, koji mogu biti usmereni ka drugim dokumentima ili prema samom sebi. Hipertekst je, preciznije rečeno, skup od nekoliko stranica koje su međusobno povezane linkovima i postavljene na Web sajt. Na njih se može kliknuti. Ekstenzije koje se koriste za ove vrste stranica su .html i .htm. i one se nalaze na serveru, u određenim direktorijumima, koji ih čine dostupnim za korisnike na Web-u. Da bi se opisao izgled i sadržaj stranice postoji veći broj jezika, a značajniji su:

Ø SGML (Standard General Markup Language), Ø TeX i LaTeX (matematički tekstovi), Ø PostScript (laserski štampači), Ø RTF (Rich Text Formati).

Jezici koji su najznačajniji za opis hiperteksta su:

Ø SGML (Standard General Markup Language),

30

Ø HTML (HyperText Markup Language), Ø XHTML (Expandable HyperText Markup Language), Ø XML ( Extensible Markup Language, ovo nastalo kao kompromis

između složenosti SGML-a i jednostavnosti HTML-a).

Na sledeći način možemo prikazati strukturu HTML stranice:

<html>

<head>

<title> Naziv stranice </title>

</head>

<body>

Ovde ide željeni tekst...

</body>

</html>

Svaka HTML stranica mora sadržati tag-ove. Tag-ovi predstavljaju tekst između “<” i “>” (znaka manje i znaka veće). Tagovi su komande koje govore browser-u kako i šta da uradi tj. na koji način da prikaže sadržaj neke stranice. Način na koji ćemo pisati ove tag-ove nema nekog posebnog značaja, u smislu, svejedno je da li ćemo ih pisati malim ili velikim slovima jer su oni “case insensitive”. Na početku svakog HTML dokumenta nalazi se <html> tag, a na kraju svakog </html> razlika između početnog tag-a i završnog je u kosoj crti što znači da ona predstavlja kraj tog taga i ovo pravilo važi za sve tag-ove, odnosno sa ovom kosom crtom se dobija završni tag, koji govori browser-u da prestaje dejstvo početnog tag-a. Svaka stranica sadrži <head>, </head> i <body>, </body> tag-ove, razlike između njih je u tome što kada se nešto napiše između <head> </head> tag-ova, to se neće prikazati na samoj stranici, jer to obično pruža neke informacije o toj stranici. U gore navedenom primeru se nalazi i <title> </title> u kojem se dodeljuje naslov željene stranice. Sve što napišemo između <body> i </body> će biti prikazano na stranici i to predstavlja glavni deo svake stranice. Prilikom programiranja moguće je i komentarisati

31

određeni deo kôda, što nam može koristiti ako je kôd složenijeg tipa ili ako odlučimo da posle izvesnog vremena prepravimo nešto... Komentar se neće prikazati na stranici nego samo u kôdu i on izgleda ovako:

Ø U jednom redu , Ø U dva ili više redova .

Radi lakšeg razumevanja prikazaćemo kako to izgleda na sledećem primeru:

<html>

<head>



<title> Web slike </title>

</head>

<body>



<a href="www.webslike.net"> Web slike</a>

</body>

</html>

ili

<html>

<head>



</head>

32

<body>



<img src="nazivslike.jpg" width="150" height="150" />

</body>

</html>

U prethodnih nekoliko primera smo videli mali deo, koji je sasvim dovoljan, da nam makar malo približi HTML. Radi lakšeg pozicioniranja stvari kao što su slike, tekst, forme itd. koristi se CSS (Cascade Style Sheets). Stoga naš sledeći zadatak je da se upoznamo sa CSS-om.

CSS (Cascade Style Sheets) je ukratko, jezik formatiranja, koji služi za definisanje izgleda elemenata Web stranice. Pre HTML verzije 4.0 CSS se nije koristio jer je HTML služio za kompletno definisanje sadržaja, strukture i izgleda Web stranice, ali nakon ove verzije uveden je CSS koji je preuzeo ulogu samog definisanja konkretnog izgleda stranice, dok se pomoću HTML-a i dalje definišu strukture i sadržaji stranice. Kako je HTML postajao složeniji, pojavljivali su se i problemi, naime, pored većih mogućnosti (kao što je definisanje izgleda elementa), istovremeno kôd je postajao nečitljiviji i teži za održavanje. Različiti browser-i su različito prikazivali iste dokumente, i samim tim postojala je potreba da se uvede lakši način odnosno metoda prikazivanja elemenata na stranici. Da bi se to postiglo na zvaničnom forumu W3C-a je predloženo devet različitih metoda, od kojih su izabrane dve kao temelj onoga što je kasnije postalo CSS: CHSS (Cascading HTML Style Sheets) i SSP (Steam-based Style Sheet Protocol). Prvo je Hakon Vium Li (koji je trenutno šef tehničke službe kompanije opera) predložio CHSS u oktobru 1994. godine, jezik koji je imao dosta sličnosti sa današnjim CSS-om, a Bert Bos je radio na browser-u po nazivu Argo, koji je imao sopstveni način definisanja stilova. Njih dvojica su radili zajedno da bi osnovali CSS standard. CSS je za razliku od postojećih jezika dozvoljavao da više opisa utiče na dokument. W3C je osnovan 1995. godine i preuzeo je funkciju

33

razvoja CSS-a. Do kraja 1996. godine, CSS je bio spreman da se objavi kao standard, koji i objavljen decembra te godine.

Sintaksa CSS-a se sastoji od opisa izgleda elemenata u dokumentu. Opis može da definiše izgled više elemenata, i više opisa može definisati izgled jednog elementa. Na ovaj način se opisi slažu jedan preko drugog da bi se definisao konačan izgled određenog elementa (otuda naziv Cascading, što je u prevodu crep, da bi se dočaralo slaganje jednog stila preko drugog u definisanju konačnog izgleda elementa).

Svaki opis se sastoji od tri elementa:

Ø Definisanja ciljnih elemenata, Ø Svojstva, Ø Vrednosti.

Kada se definišu elementi na koje će se trenutni opis odnositi, nizom parova svojstvo-vrednost definišemo izgled željenog elementa.

Sintaksa koja se definiše, izgleda na sledeći način:

ciljni element {

svojstvo: vrednost;

}

CSS podržava komentare, a oni izgledaju na sledeći način:

/* ovde ide komentar */

Definisanje ciljnih elemenata se vrši na tri načina:

Ø HTML tag ciljnog elementa Ø Klasa HTML elementa Ø Direktnu identifikacionu vrednost HTML elementa (ID).

Ukoliko definišemo HTML tag, to znači da će opis imati uticaja na sve elemente koji se nalaze unutar tog tag-a. Definicija ciljnih elemenata se u tom slučaju vrši preko direktnog upisa odgovarajućeg HTML tag-a, kao što možemo videti u sledećem primeru:

34

body {

svojstvo: vrednost;

}

Klasa HTML elementa je vrednost argumenta class koju stavljamo pri definiciji tog elementa. Definicija ciljnih elemenata (svih koji imaju tu određenu istu klasu) se vrši tako što upišemo znak tačke “.” a zatim nazvi klase, kao što možemo videti na sledećem primeru:

.nazivKlase {

svojstvo: vrednost;

}

Ovaj opis će imati uticaja na sve elemente u dokumentu koji su definisani na ovaj način: <p class=”nazivKlase”> ovde ide tekst... </p>

<div class=”nazivKlase”>... </div>

Vrednost argumenta ID pri definiciji tog elementa je identifikaciona vrednost elementa. U jednom dokumentu identifikacione vrednosti moraju biti jedinstvene, dakle, može postajati samo jedan element sa određenom identifikacionom vrednošću, što u praksi znači da ovakvi opisi mogu imati uticaj samo na jedan element u dokumentu. Njih definišemo pomoću znaka “#” a zatim identifikacionu vrednost, kao što možemo videti u sledećem primeru:

#idVrednost {

svojstvo: vrednost;

}

Ovaj opis će imati uticaja na sve elemente u dokumentu koji su definisani na ovaj način:

<div id=”idVrednost”>... </div>

35

Niz ključnih reči koji je definisan u W3C standardu se odnosi na svojstva, na koja utičemo u datom opisu, i ona se kategerišu u sledeće grupe:

Ø Definicija pozadine elementa, Ø Okvir, Ø Pozicija, Ø Dimenzije, Ø Prikaz, Ø Font, Ø Ivica, Ø Font, Ø Generalni sadržaj, Ø Margine, Ø Izgled pripadajućeg teksta, Ø Unutrašnji prazan prostor.

Vrednosti pojedinih svojstava se definišu na dva načina:

Ø Predefinisanim ključnim rečima, Ø Brojevnim vrednostima.

Predefisane ključne reči se koriste u situacijama kada dato svojstvo ima ograničen broj mogućnosti. Za primer možemo uzeti svojstvo za definiciju pozadine elementa, koje može biti scroll (kreće se zajedno sa sadržajem elemenata) i fixed (stoji uvek na istom mestu bez obzira na sadržaj).

Brojevne vrednosti možemo zadavati na nekoliko načina:

Ø Zadajući samo brojevnu vrednost, Ø Navodeći i jedinicu skupa sa opisom (px, em, pt...)

Ukoliko zadajemo brojevnu vrednost, onda postoji mogućnost da je pišemo na dva načina:

Ø U dekadnom sistemu (313) Ø U heksadekadnom sistemu (#ffff33), ovaj sistem se najviše koristi u

definiciji boje.

Primeri:

36

1. Primer za definiciju pozadine cele stranice: body {

background-color: blue; /* pozadina plave boje*/ }

2. Primer za definiciju izgleda svih elemenata klase “menu”: .menu {

font-family: Arial; /* font Arial*/ font-style: bold; /* podebljan tekst*/ font-size: 13px; /* veličina slova 13 piksela*/

}

Organizaciju CSS kôda možemo vršiti na tri standardna mesta:

Ø Direktno u tag-u, koristeći argument style, Ø U zaglavalju dokumenta unutar taga style, Ø U eksternoj datoteci, koja se u dokument uključuje tagom link i koji se

nalazi u okviru <head> tag-a, kao što možemo videti na sledećem primeru: <link href="css/main.css" rel="stylesheet" type="text/css" />

U zavisnosti od veličine dokumenta, koristimo ova tri standardna načina. Ako je dokument mali, argument style tag-a može biti prihvatljiv, ali ukoliko je dokument veće prirode onda nije preporučljivo, jer onda moramo za svaki dokument posebno definisati style, što baš i nije čitljivo i razumljivo.

Definicija ovih stilova se načešće radi tako što grupišemo elemente u klase, pomoću class, a zatim možemo definisati izgled tih klasa bilo u okviru elementa style, u zaglavlju ili u eksternoj datoteci. Argument style tag-a najčešće koristimo ako smo neki element ubacili naknadno ili ako taj element ne pripada nijednoj grupi i ima posebne zahteve u odnosu na sve ostale elemente.

U eksternoj datoteci style ima jednu posebnu prednost u odnosu na druga dva načina, a to je da na taj način možemo da utičemo na elemente više

37

dokumenata, praktično na čitav jedan sajt. Da bi ovo došlo do izražaja dovoljno je da programer bude dosledan u definisanju klasa elemenata, da bi tako jedan fajl sa style-ovima određivao izgled svih stranica. Prilikom korišćenja ovog načina jedna promena u fajlu style utiče na sve stranice.

Sam CSS ima nekoliko ograničenja, koja uključuju:

Ø Nedoslednost browser-a, naime, različiti browser-i, različito prikazuju CSS kôd, a razloga za to može biti nekoliko, kao što su greške (bug) ili zbog nepodržavanja određenih mogućnosi CSS-a. Da bi se jednim delom prevazišao ovaj problem, moraju se koristit raznorazne “veštine” i “štimanja”, mada i pored ovoga i najbolje volje i znanja programera neki put je nemoguće postići identičan prikaz dokumenta u različitim browser-ima.

Ø Složenost, kod velikih sajtova problem je u veličini CSS dokumenta, koji vremenom postaju toliko veliki odnosno složeni i dugački da održavanje i dodavanje novih svojstava postaje izuzetno naporan i težak posao.

Ø Opisi elemenata se ne mogu bazirati na drugim objektima. CSS ne podržava “nasleđivanje” tj. ne postoji način da se izabere opis nekog drugog elementa na kojem bi se bazirao trenutni element. Međutim nasleđivanje postoji u CSS-u ali se ono bazira na unapred utvrđenom pravilu, da se opisi nasleđuju samo od elementa u kojem se isti element nalazi tj. od roditeljskog elementa. U W3C-u objašnjavaju da ne žele da uvedu proizvoljno nasleđivanje jer bi to otežalo i usporilo rad samih browser-a.

Ø Problemi prilikom podešavanja vertikalne orijentacije elemenata. Što se tiče horizontalnog toka elemenata njih je prilično lako podesiti, ali međutim kod vertikalnog toka nastaje problem, jer je ponekad gotovo nemoguće postići željeni efekat, ovo se isto odnosi i na neke druge zahteve, poput centriranja objekata po vertikali ili prikaz podnožja dokumenta itd... Ponekad se ovi i slični problemi mogu delimično rešiti uz pomoć Javascript-a ali i ovo može biti mač sa dve oštrice, jer neki korisnici ne žele da koriste Javascript.

Ø Nedostatak aritmetičkih operacija. Verzije CSS-a koje su do sada izlazile ne podržavaju ni najjednostavnije aritmetičke operacije poput:

#menu {margin-right: 25%-5px;}

38

Ø Neslaganje pojedinačnih opisa. Neka svojstva imaju sličnu svrhu, i često se dešava da se ne slažu u potpunosti. Primer za ovo je: position, float, display koji određuju lokacije prikaza elemenata i njihovim kombinovanjem često dobijamo neočekivane rezultate, pa tako kada, recimo, određenom elementu dodelimo svojstvo display: table-cell, onda ne možemo da mu dodelimo i svojstvo float, a ni position: relative.

Ø Nemogućnost postavljanja više pozadinskih tema istom elementu. CSS podržava samo jednu pozadinsku sliku po elementu, što nije pogodno za složena grafička rešenja, koja zahtevaju više od jedne pozadinske slike po elementu. Da ib rešili ovaj problem dizajneri ili slažu elemente jedne preko drugih ili odustaju od prvobitne ideje. Postoje neke naznake da se ovaj problem planira rešiti u sledećoj odnosno trećoj verziji CSS-a.

Ø Kontrola oblika elemenata. U ovom momentu CSS dopušta samo pravougaone elemente, dok recimo elementi koji su zaobljeni ili nekih drugih nepravougaonih oblika zahtevaju korišćenje sličica ili čak izlaženje iz opsega CSS-a.

Ø Ne postoje striktna pravila o redosledu opisa i pripadajućih svojstava. U ovom trenutku oni se mogu zadati u bilo kom redu ali ukoliko su u konfliktu, prednost dobija poslednje zadati izraz.

Ø Nepostojanje promenljivih. CSS ni u kakvom obliku ne podržava promenljive, koje bi poslužile za recimo, centralizovani opis boja, ili veličine ili skupa svojstava, što bi obezbedilo mnogo lakše menjanje i održavanje, ali i manje CSS dokumente. Momentalno se pristupa grupnom opisivanju nekoliko različitih klasa razdvojenih zarezom.

Ø Određeni elementi ne mogu sadržati plutajuće pod-elemente. Za sada ne postoji svojstvo koje ovakve elemente primorava da podržavaju plutajuće pod-elemente. U nekim situacijama dodeljivanje svojstva position: relative; može rešiti ovaj problem, ali u nekim situacijima kada ovo nije prihvatljivo za organizaciju dokumenta, onda ovo nije rešenje.

Ø Nedostatak kolona. Poput novinarskih tekstova , koji se najčešće rešavaju tabelama ili plutajućim elementima, ali tu nastaje problem jer različiti browser-i na različitim monitorima (različite rezolucije, veličine i odnosa strana) prikazuju drugačije rezultate. Ovaj problem bi rešilo postojanje prostih deklaracija za definisanje kolona.

39

Nakon kraćeg upoznavanje sa CSS-om, prelazimo na Javascript.

Javascript je uveden od strane Netscape-a i ovaj skript se koristi u programiranju WWW stranica. Uveden je uporedo sa uvođenjem podrške za Javu. Nakon što je u veoma kratkom roku postao popularan i široko primenjen, Microsoft je i sam pored svog Visual Basic Scripts-a uveo i svoju verziju Javascript-a, pod nazivom JScript, ali koju niju uspeo da licencira jed nije dobio licencu.

Ukoliko želimo da koristimo Javascript, moramo ga prvo dodati u sadržaj HTML dokumenta i samim tim nam omogućava unapređenje HTML stranica sa interesantnim efektima. Vredno pomena je i to da se Javascript može isključivo izvršavati samo u okviru WWW čitača i nigde drugde.

Mnoge će zbuniti nazivi za Javascript i Java, ali bez obzira na sličnosti u nazivu, ovo su različiti jezici i oni predstavljaju različite tehnike programiranja na Internetu. Javascript je skript jezik, a Java je programski jezik. Razlike između Jave i Javascripta je u tome što se u Javi kreiraju programi koji mogu da rade nezavisno od WWW čitača, dok Javascript isključivo radi u okviru WWW čitača. Da bi se neki HTML dokument unapredio, nije nam potrebna Java koja je ipak mnogo složenija i obimnija od Javascripta, ovo se može uraditi pomoću Javascript-a i to bez preteranog zamaranja pravim programiranjem, koji je jednostavan za razumevanje i upotrebu. Međutim Javascript jeste zasnovan na Javi, ali postoje i brojne razlike.

Neke od razlika između Javascript-a i Jave je prikazan na slici 5.

Javascript

Java

Interpretira ga WWW čitač – ne prevodi se.

Prevodi se na serveru pre izvršavanja u klijentu.

Objektno- baziran jezik, postoje ugrađeni objekti.

Objektno-orijentisan jezik. Postoji podrška za objekte, klase, nasleđivanje itd.

Integrisano u HTML dokument. Sami apleti su odovojeni od HTML dokumenta iz kojih se pozivaju.

Promenljive se ne moraju deklarisati. Promenljive se moraju deklarisati.

40

Dinamičko povezivanje: reference objekata se proveravaju u vreme izvršavanja.

Statičko povezivanje: reference objekata moraju postojati u vreme prevođenja.

Slika 5 – Razlike između Javascript-a i Jave.

Javascript podržavaju maltene svi browser-i, ali ukoliko želimo programirati u JS-u potrebno je da se poseduje osnovno znanje HTML-a.

Prilikom korišćenja odnosno pozivanja JS-a unutar HTML dokumenta, postavljamo ga u <script> </script> tag, kao što možemo videti na sledećem primeru:

<html>

<head>



</head>

<body>

<script type="text/javascript">

document.write(“Dobro došli na stranicu Web slike.”);

</script>

</body>

</html>

Ukoliko neki korisnik isključi ili možda neki browser nema ugrađenu podršku za Javascript, onda će se dokument prikazati nepravilno, jer će se tom prilikom ignorisati sve oznake unutar „<“ i „>“. Da bi se izbegao ovaj problem (pre svega ovo se odnosi na browser), potrebno je sam skript stavljati u oznake komentara „“. Na sledećem primeru ćemo prikazati pravilno napisan prethodnih primer i on će izgledati ovako:

<html>

<head>

41



</head>

<body>

<script type="text/javascript"> 

</script>

</body>

</html>

Kao što smo pomenuli i u CSS-u, ukoliko je manji sajt onda se skripte mogu pisati unutar njega, ali ako je sajt složeniji odnosno skripte su mnogo veće, onda se lako može desiti da stvari izmaknu kontori. Da bi se ovo izbeglo, najpogodnije rešenje u takvim situacijima je čuvanje JS-a u posebnom tj. eksternom fajlu, koji je odvojen od samog HTML dokumenta i tom prilikom se JS poziva samo u onim dokumentima za koji je skript potreban. Na ovaj način možemo koristiti isti skript za više HTML dokumenata, bez opterećivanja svih njih istim kôdom. Kako bi ovo omogućili, uveden je atribut src za script element, što možemo videti u sledećem primeru:

<script type="text/javascript" src="js/javascript.js"></script>

Važno je pomenuti rezervisane reči u JS-u, koje se ne mogu koristiti kao nazivi promenljivih, metoda, funkcija, objekata. Neke od ovih reči se koriste u JS-u, dok su neke rezervisane za buduće korišćenje. Neke od rezervisanih reči su:

Ø abstract, boolean, break, byte, case, catch, char, class, const, continue, default, do, double, else

Ø extend, false, final, finally, float, for, function, goto, if, implements, import, in, instanceof,

42

Ø int, interface, long, native, new, null, package, private, protected, public, return, short, static,

Ø super, switch, synchronized, this, throw, throws, transient, true, try, var, void, while, with.

Važno je još pomenuti da se prilikom programiranja JS kôda, moraju poštovati neka pravila koja veoma podsećaju na ona korišćena u jezicima Java, C, C++. JS program je napravljen od funkcija i naredbi, operatora i izraza. Osnovna jedinica je naredba ili izraz koji se završava sa “;” (tačkom-zarezom).

Ovim smo završili kratak pregled odnosno upozavanje sa Javascript-om, pa ćemo se sada upoznati sa PHP-om.

PHP (Hypertext Preprocesor) je open-source server-side skriptni jezik, koji se koristi za dinamčko prikazivanje HTML kôda. Dakle, pomoću PHP-a se može kreirati HTML stranica na serveru i pre nego što se ona pošalje klijentu. Zbog ovog načina generisanja sadržaja, krajnji korisnik ne može videti kôd odnosno skriptu, koja je generisala sadržaj stranice koji on gleda, već on vidi tj. ima pristup čistom HTML kôdu. Vrlo prosto, PHP je jedan od najmoćnijih i najpopularnijih skriptnih jezika trenutno na tržištu. Svakim danom raste i broj sajtova koji su napravljen uz pomoć PHP-a, a i broj kompanija koje žele primeniti ovu vrstu jezika na svojim sajtovima je sve veći. PHP je pre svega stekao popularnost zbog lakoće kojom se može stvoriti opširna web stranica sa jako velikim količinama podataka.

Uzmimo za primer da ukoliko neka kompanija ima veliku paletu proizvoda, i to želi predstaviti na sajtu, zamislite samo koliko bi to bilo teško uraditi u HTML-u, jer na primer ako kompanija ima 500 proizvoda, onda bi morali da kreiramo 500 stranica (za svaki proizvod posebnu) i pri tom paziti da svaka stranica bude ista odnosno da izgleda isto (da su naslovi i podnaslovi iste veličine i boje...). Ovakav posao za programera bi bio veoma težak, a pogotovo ako želite da omogućite korisnicima pretraživanje asortimana proizvoda, onda bi ovaj zadatak bila gotovo nemoguća misija. Isti ovakav sajt možete napraviti u mnogo kraćem ali i sa mnogo većom funkcionalnošću, i to još sa potpuno besplatnim alatom kakav je PHP. Kada

43

smo spomenuli open-source (otvorenog kôda) to znači da svako ko želi i ko se razume, može preuzeti izvorne kôdove pisane u programoskom jeziku C, te ih zatim menjati, dodavati neke nove funkcije itd. Štoviše, svi su pozvani da učestvuju razvoju novih verzija PHP-a.

Najveća prednost PHP u odnosu na ostale web skriptne tehnologije je što on pruža podršku za baratanje sa širokom paletom baza podataka. PHP podržava sve popularnije baze podataka, kao što su : MySQL, MSSQL, PostgreSQL, Oracle itd.

Sintaksa koja se koristi prilikom pisanja PHP-a, je da se sve smešta između <?php ... ?>. Važno je reći i da promenljive koje se koriste u PHP-u imaju znak $ (dolar) ispred svog imena. Nešto više o promenljivama može se videti u sledećem primeru:

<?php

$imepromenljive = ‘neki tekst’;

?>

Kao što smo već pomenuli, pre svake promenljive mora biti znak $, na ovaj način PHP govorimo da se radi o promenljivoj, a ne o tekstu. Ukoliko izostavimo znak $, u najboljem slučaju, aplikacija će nam javiti grešku, a u najgorem slučaju će samo preći preko nje i umesto sadržaja promenljive, prikazaće nam samo njeno ime. Veoma je važno napomenuti je da kada se pišu imena promenljivih u PHP-u, nije svejedno da li su mala ili velika slova (kao kod HTML-a), jer su ta imena case-sensitive. Drugim rečima, program razlikuje velika i mala slova, i zbog toga je veoma važno obratiti pažnju prilikom pisanja istih, kao što možemo videti na sledećem primeru:

<?php

$imepromenljive = ‘neki tekst’;

$imePromenljive = ‘neki tekst’;

44

?>

Dakle, nije isto $imepromenljive i $imePromenljive. Postoji nekoliko načina na koje možemo pisati nazive promenljivih u PHP-u, a neki od njih su:

$ime

$Ime

$imepromenljive

$imePromenljive

$ime_promenljive

$ime-promenljive

$ime5

$_ime

$__ime

Svaka od ovih promenljivih se može koristiti, sve su one pravilne ali ipak je potrebno neke izbeći, zbog različitih problema sa kojima se možemo suočiti. Na primer:

$ime-promenljive treba izbegavati, jer ako se ikad desi da trebamo nešto računati odnosno oduzimati, možemo se lako zbuniti jer ovo “-“ liči na minus.

Sledeće koje se trebamo kloniti je $__ime, jer se ovde ne može jasno uočiti koliko tu ima “_” (donjih crtica), i još jednu koju nije obavezno ali je preporučljivo izbeći je $_ime. Razlog zbog kojeg možda trebamo izbeći ovakav način pisanja promenljivih je što sam PHP koristi ovaj način, da bi definisao neke promenljive. Još jedna stvar, brojevi se ne mogu nalaziti na početku imena. Dakle, preporuka za imenovanje promenljivih je da se:

Ø Na prvom mestu tj. posle znaka $ nalazi opis tipa promenljive, Ø Ukoliko se promenljiva sadrži iz dva imena, razdvojiti ih znakom “_”

(donja crta), ili velikim slovom,

45

Ø Ime promenljive se obično sastoji od reči koje približno opisuju njen sadržaj.

Pridržavanjem ovog nepisanog pravila, činite uslugu sebi jednako koliko i ostalima koji će možda jednog dana pokušati pročitati i razumeti vaše kôdove. Da bi sve ovo bilo jasnije, evo jednog primera: Otvorimo našu aplikaciju na kojoj smo radili pre dve godine, i pred nama se nalazi gomila slova i znakova, pošto se nismo pridržavali nepisanog pravila, imamo problem da razaznamo, šta koja promenljiva znači (na primer: $ime, $ime1, $ime2, $ime3 itd.). Sada moramo celu aplikaciju ponovo pregledati, a u nekim situacijama ponovo programirati. Što baš i nije lak posao. Zamislite samo da neko drugi otvori našu aplikaciju, tek se on ne bi snašao, i njemu bi još veći problem bio da shvati šta koji red izvršava i šta se i u kojoj promenljivoj nalazi u određenom trenutku. Stoga, uvek treba voditi računa da se kôd piše sa koliko-toliko standardnim imenima, i što je možda podjednako važno sa komentarima.

Što se tiče komentarisanja u PHP-u, on podržava više tipova komenatara. Mogu biti inline, multiple line komentari. Primer:

<?php

// ovo će prikazati: Veliki pozdrav! echo "Veliki pozdrav!"; # ovo će prikazati: Pozdrav echo "Pozdrav"; /* ovo će prikazati: Komentar u nekoliko redova */ echo “Komentar u nekoliko redova.”

?>

Tipovi podataka u PHP-u.

Ne postoje fiksni tipovi podataka promenljivih. Dakle, ne moramo definisati tip promenljive pre njnog korišćenja, ona se može deklarisati, bilo kada

46

unutar skripte i potom joj možemo pridruživati različite tipove podataka tokom izvođenja skripte. Tipove podataka koje podržava PHP su:

Ø Celi brojevi (integer), Ø Realni brojevi (floating-point numbers), Ø Tekstualni podaci (string), Ø Nizovi, Ø Objekti.

Celi brojevi. Prilikom zapisivanja celih brojeva u promenljive, možemo napisati i pozitivne i negativne brojeve. Oni se mogu zapisati u decimalnom, oktalnom i heksadecimalnom obliku.

$int_var =123456; // pozitivan decimalni broj

$int_var = -654321; // negativan decimalni broj

$int_var = 0123; // oktalni broj

$int_var =0#123; // heksadecimalni broj

Realni brojevi

Postoje dva načina da se oni zapišu:

$dbl_var =0.423;

// ili

$dbl_var =2.213c8;

Treba obratiti pažnju kada se koriste realni brojevi, njihova tačnost nije uvek zagarantovana. Ovo se dešava zbog pretvaranja u njegov binarni ekvivalent, recimo 0.3333333 nikada neće biti tačno prebačen u binarni ekvivalent.

Tekstualni podaci

47

Promenljiva tipa string se nalazi između navodnika, koji mogu biti jednostruki ili dupli. U zavisnosti od tipa navodnika koje koristimo, postoje razlike u ispisivanju sadržaja. Ukoliko koristimo duple navodnike, ona možemo koristiti “special characters”. Posebni znakovi (spec char) su znakovi koji govore PHP-u da izvrši određene radnje pri ispisu sadržaja promenljive. Ovi znakovi se nalaze iza “\“ (backslash), koji se koristi i za preskakanje određenog znaka unutar stringa. U sledećoj tabeli možemo videti listu posebnih znakova:

Znak

Značenje

\n

Novi red

\t

Tab razmak

\\

Backslash

\$

Dolar znak

\”

Dupli navodnik

Slika 6 - Tabela posebnih znakova

Posebni znakovi neće imati uticaja na sam izgled stranice u browser-u, već se njihov uticaj može primetiti tek prilikom gledanja samog kôda. Uz pomoć ovih znakova možemo sakriti način na koji je neka stranica urađena tj. ne može se videti da li je stranica urađena u PHP-u. Naravno jedan od uslova za korišćenje PHP-a je i dobro poznavanje HTML-a. Važno je napomenuti jednu bitnu razliku između duplih i jednostrukih navodnika, a to je da će se prilikom korišćenja duplih navodnika sadržaj promenljive ispisati, a pri korišćenju jednostrukih navodnika prikazaće se ime promenljive zajedno sa znakom $, kao što je prikazano u sledećem primeru:

<?php

// ovo će prikazati: boja je plava $var = ‘plava’; echo "Boja je $var"; ?>

48

<?php

// ovo će prikazati: boja je $var1 $var1 = ‘crvena’; echo ‘Boja je $var1’;

?>

Dakle, treba obratiti pažnju koji navodnici se gde koriste i onda neće biti problema.

Nizovi (array)

U PHP-u nizovi su jedan od složenijih tipova podataka. U upotrebi su dve vrste nizova:

Ø Nizovi sa numeričkim indeksiranjem, Ø Asocijativni nizovi.

Nizovi sa numeričkim indeksiranjem. Primer defnisanja niza:

<?php

// automatska dodela indeksa, počinje sa oznakom 0 (nula)

$cars = array(“BMW”, “Volvo”, “Toyota”, “Mercedes”);

?>

U sledećem primeru ćemo dodeliti indeks ručno:

<?php

// ručna dodela indeksa, počinje sa oznakom 0 (nula)

$cars [0] = “BMW”; $cars [1] = “Volvo”; $cars [2] = “Toyota”; $cars [3] = “Mercedes”;

49

?>

U ovom primeru ćemo prikazati kako se pristupa promenljivoj uz pomoć imena niza i indeksa:

<?php

// ručna dodela indeksa, počinje sa oznakom 0 (nula)

$cars [0] = “BMW”; $cars [1] = “Volvo”; $cars [2] = “Toyota”; $cars [3] = “Mercedes”;

// ovo će ispisati: BMW i Mercedes su Nemački auti.

echo $cars[0] . “ i “ . $cars[3] . “ su Nemački auti.”;

?>

Objekti

PHP podržava objektno programiranje, ali ne onako kako ga podržavaju C++ i slični programski jezici. Funkcije možemo grupisati u klase i kao takve ih koristiti kroz celu aplikaciju. Drugim rečima, ukoliko želimo koristiti objekte, prvo moramo stvoriti klasu (class) s nekim funkcijama u njoj, pa je tek onda pozvati unutar kôda. Primer:

<?php

// ovo će ispisati: Danas je lep i sunčan dan.

class test{

function prikaz_testa(){

echo "Danas je lep i sunčan dan.";

50

}

}

$obj_test=new test;

$obj_test->prikaz_testa();

?>

PHP je veoma moćan open-source server-side skriptni jezik i pomenuli smo neke od njegovih opcija, ali daleko od toga da smo sve obradili i prešli, ali ovo je dovoljno za početak i sad nam još ostaje da se upoznamo sa MySQL-om.

Pre nego što se upoznamo sa MySQL-om, važno je pomenuti da mogućnost pristupa bazama podataka je nesumljivo najvažnije svojstvo svakog modernog programskog jezika. Činjenica je da sistem za upravljanje bazama podataka omogućava mnogo moćnih funkcija za pristup različitim bazama podataka. Programski jezik kao što je PHP sadrži veoma veliki broj funkcija za pristup najrazličitijim bazama podataka. Mnogi programeri, a i sami autori smatraju mogućnost povezivanja sa bazama podataka, njegovim najjačim i najznačajnijim svojstvom. PHP podržava sledeće sisteme za upravljanje bazama podataka: Abadas D, dBase, Empress, FilePro, Informix, ODBC (Open Database Connectivity), InteBase, mSQL, MySQL, Oracle, PostgreSQL, Solid, Sybase, Velocis, Unix dbm, Microsoft SQL Server.

MySQL je otvorenog kôda RDBMS (Relational Database Management System) koji je baziran na SQL (Structured Query Language) za obradu podataka u bazi podataka. MySQL je odličan i ima veoma široku primenu, a ujedno je i baza podataka koja se najviše koristi u radu sa PHP-om. MySQL je višekorisnički SQL sistem za upravljanje bazama podataka i on radi kao server obezbeđujući višekorisnički interfejs za pristup bazi podataka. Koliko je popularan govori i podatak da se procenjuje da ga u svetu koristi oko deset miliona ljudi. Firma koja je razvila MySQL je smeštena u Švedskoj i ona je jedinstveni vlasnik i sponzor, i kao takva drži najveću većinu prava nad kôdom. MySQL je kao i PHP softver otvorenog kôda, ali se takođe može naći i pod tradicionalnim komerijalnim uslovima licenciranja za posebne

51

slučajeve. Firma MySQL AB, održava i razvija sistem, ali i zarađuje preko naplaćivana tehničke podrške, servisa, i od prodaje licenci za komercijalnu upotrebu programa.

Administracija MySQL-a se vrši preko interfejsa u obliku komande linije, ili grafičkog interfejsa “MySQL administrator”. Ova firma pored ovog alata proizvodi i neke komercijalne i nekomercijalne alate, koji su dostupni na tržištu. Alat PhpMyAdmin je slobodan alat čiji je interfejs u obliku Web stranice, i koji je napisan u samom PHP-u.

Osnovne operacije koje ćemo koristiti u radu sa MySQL-om su:

Ø Create, kreiranje podataka u bazi podataka, Ø Read, čitanje podataka iz baze podataka, Ø Update, ažuriranje podataka u bazi podataka, Ø Delete, brisanje podataka iz baze podataka.

Create je dakle, kreiranje podataka i koristimo je kada želimo nešto kreirati, na primer bazu ili tabelu, kao što možemo videti na sledećem primeru:

CREATE DATABASE ime_baze;

CREATE TABLE ime_tabele (ime_prve_kolone,

ime_druge_kolone,

ime_trece_kolone,

ime_cetvrte_kolone,

...

);

Ukoliko želimo da dodamo neke podatke u već postojeću tabelu, uradićemo to na jedan od dva načina:

INSERT INTO ime_tabele VALUES (vrednost1, vrednost2, vrednost3 ....);

ili

52

INSERT INTO ime_tabele (ime_prve_kolone, ime_druge_kolone ....)

VALUES (jedan, dva, tri, ....);

Read, čitanje iz baze podataka, ovo možemo uraditi na sledeći način:

SELECT * FROM ime_tabele WHERE kolona1 = ‘neki podatak’

ORDER BY kolona1, kolona2 ASC;

Objašnjenje: Komanda SELECT * ime_tabele, ovom komandom smo rekli da obuhvati sve iz tabele, gde je kolona1 = neki podatak (ovo može biti gde je recimo ime = Goran), ORDER BY kolona1, kolona2 (na primer ime i prezime), ASC će prikazati obuhvaćene rezultate u rastućem nizu.

Update je ažuriranje podataka već postojećih u bazi podataka. Sledeći primer demonstrira kako se koristi ova komanda.

UPDATE ime_tabele SET kolona1 = ‘vrednost1’, kolona2 = ‘vrednost2’ WHERE ime_kolone = neka_vrednost;

Treba obratiti pažnju prilikom korišćenja komande WHERE, jer sa ovom komandom određujemo koji podatak ili podaci će biti ažurirani. Ako slučajno zaboravimo staviti ovu komandu onda će svi već postojeći podaci biti ažurirani.

Delete, je brisanje već postojećih podataka iz baze podataka, na primer:

DELETE FROM ime_tabele WHERE ime_kolone = vrednost1;

Isto kao i kod komande UPDATE treba obratiti pažnju na WHERE, samo što će u ovom slučaju podatak ili podaci biti obrisani iz baze podataka.

Kada smo se upoznali sa svim tehnikama koje ćemo koristi prilikom izrade Web sajta, sad je red da ih i primenimo. Potreban nam je i neki program u kojem ćemo pisati kôd. Postoji zaista mnogo programa ove namene, ali ono što bih preporučio je Notepad ++, a što se tiče servera XAMPP, on je besplatan i otvorenog kôda.

XAMPP je akronim od:

53

Ø X ( cross-platform - ovo znači da je multiplatformski program, odnosno da radi u Linux, Solaris, Windows i MAC OSX operativnim sistemima),

Ø A (Apache HTTP Server – Web server softver koji se koristi za WWW servis),

Ø M (MySQL), Ø P (PHP), Ø P (Perl – Practical Extraction and Report Language – on je slobodnog

tipa, nezavisan od platforme, programski jezik kojeg je razvio Larry Wall 1987. godine.)

Ovaj program se uglavnom koristi za testiranje stranica na svom računaru a da nam pri tome nije potreban Internet. Da bi ovo bilo što lakše za podešavanje, prilikom instaliranja ovog programa, ostaju mnogi sigurnosni propusti. Međutim ima i onih korisnika koji žele da koriste ovaj server na Internetu, i da bi zaštitili svoje prezentacije, može se preuzeti poseban program koji će skoro sve sigurnosne propuste “zakrpiti” odnosno staviti ih pod šifru. Kada se instalira ovaj program, naš računar se može tretirati kao da je na Internetu, jer se mogu koristiti neki Internet servisi, recimo FTP, kao što se može videti slici 7:

Slika 7 – Izgled XAMPP programa

U ovom programu možemo pokrenuti svaki servis zasebno, u zavisnosti koji nam je u tom trenutku potreban.

54

5. ElektronSko poslovanje putem Internet servisa

1. Prodaja putem WEB-a

U ovom poglavlju ćemo posmatrati neke od aspekata prdaje putem web-a, odnosno internet svetske mreže. činjenica je da je internet danas dostupan gotovo svakome ko poželi da ga koristi, a da su hardverske i softverske mogućnosti porasle, dovodi nas do logičnog razmišljanja o mogućnosti stvaranja profita putem web-a. Celokupna mašinerija koja je kreirana oko klasične prodaje se treba pretočiti u internet. Klasične prezentacije robe putem kataloga i izloga, odnosno prodavnica, zamenjuju web katalozi i virtuelne prodavnice. Uslugu koju su ranije pružali prodavci u prodavnicama, zamenjuju baze podataka sa karakteristikama, referencama i opisima proizvoda. Klasično plaćanje, zamenjuje se plaćanje putem kreditnih i internet kartica. Preko interneta se mogu pružiti i razne druge usluge, savetovanja, informisanja i upućivanja korisnika. Dostava i servisiranje se i dalje mora obaviti na staromodan način. Na osnovu ovih činjenica, dobrih i loših osobina, zaključuje se da se ne može svaka roba efikasno prodati preko interneta, zbog same prirode robe, ali veći deo svakodnevnih proizvoda se efikasno prodaje putem web-a.

1. Web katalozi

Primarni aspekt efikasne prodaje robe je njeno dobro prezentovanje, i postavljanje je da bude dostupna kupcima. Prva ideja o katalogu potiče još iz davne 1872. kada je putujući trgovac Aaron Montgomery počeo da prodaje svoju robu farmerima preko kataloga koji je tada imao samo jedan list. Ovaj način prodaje se dopao farmerima jer su inače bili vezani za lokalnu radnju koja je držala monopol nad prodajom i visoke cene. Prvu pravu kupovinu na daljinu sproveli su u delo Richard Sears i Alvah Roebuck 1895. tako što su svoj katalog slali poštom i takođe poštom primali porudžbine.

Web katalozi po prirodu su vrlo efikasan način da prezentujete svoj proizvod, dovoljno je da samo neko klikne na link i podaci o proizvodu će se pojaviti. Web katalog ima cilj da stvori imidž datom proizvodu. Takav imidž bi obuhvatao: njegov kvalitet kroz tehnčki i slikovni opis, i njegovu pristupačnu cenu. Zainteresovanim kupcima bi se dalje omogućilo da željenu robu mogu poručiti telefonom, putem pošte, ili direktno preko web, slanjem zahteva. Isporuka bi se unapred utvrdila, u zavisnosti od udaljenosti najbližeg prodavca, odnosno distributera.

55

Ovakav model prodaje, kataloški model prodaje, pokazao se vrlo efikasno u prodaji široko rasprostanjenih proizvoda kao što su: neke korisne stvarčice, odeća, kompjuterska oprema, tehnika, koćni uređaji, pokloni, itd. Kod nekih vrsta proizvoda kataloška prodaja se pokazala kao neefikasna, specjalno kod prodaje luksuznih predmeta i garderobe, kao i umetnosti. Ipak katalog i kod ovakve vrste robe efikasno služi za informisanje kupaca.

Kupovina putem web-a je tako jednostavna, sve što vam treba je malo volje i kreditna kartica. Ipak mnogi korisnici su i dalje protiv kupovine putem web-a, drugi koriste web samo za informisanje o datom proizvodu. Jedan od razloga je nedostatak poverenja i sigurnosti kod korisnika, a to je jedan od osnovnih aspekata koje prodavac mora da stekne.

2. Primer prodaj odeće

Mnogi proizvođači su adaptirali svoje postojeće klasične kataloge u kataloge za prodaju putem web-a. Jedan od osnovnih nedostataka prodaje odeće preko web-a je to što kupci nemaju mogućnost da robu probaju, osete. Drugi veliki nedostatak je neslaganje boja originalne tkanine sa bojom na monitorima. Ove nedostatake web prodavci nadoknađuju postavljanjem velikog broja fotografija, davanjem detaljnih opisa krojeva, veličina, boja, kao i upotrebom virtuelnih maneken. Virtuelni maneken je softverska realizacija koja prikazuje kako će garderoba izgledati obučena na nekom manekenu. Od korisnika se traži da unese svoje osnovne podatke o visini težini i drugim dimenzijama, a softver za njega kreira model i preporučuje mu veličinu izabranog proizvoda. Moguće je ugraditi i softverskog asistenta koji će nadgeldati i sugerisati izbor odeće, davaće korisne savete i instrukcije.

Uvođenjem novih servisa u vaš sajt za prodaju povećavate izgled da ostvarite profit, zato treba biti uvek ispred konkurencije sa svežim idejama.

3. Konflikti nastali prodajom putem web-a

Prodaja putem web-a može postati izuzetno efikasna, čak toliko efikasna, da može potpuno baciti u drugi plan klasične prodavnice. Za one kompanije koje vrše prodaju putem klasičnih prodavnica to znači propast. rimer jednog ovakvog slučaja je kompanija Levi Strauss & Company koja je zbog pritužbi vlasnika klasičnih prodavnica morala kompletno da povuče prodaju putem web-a. Ovakva pojava se često u elektronskom poslovanju naziva kanibalizam.

4. Prodaja informacija i digitalnih sadržaja

56

Prodaja informacija je izuzetno dobro uklopila u web okruženje, jer je web po svojoj prirodi organizovan da razmenjuje informacije. Postavljanjem zakona o zaštiti intelektualne svojine, ostvarene je veliki korak ka konceptu prodaje informacija preko web-a. Takođe se mogu prodavati i intelektualne usluge, inteligentni agenti.

5. Reklamiranje putem web-a

Mnogi stručnjaci procenjivali da je potencijal web-a u reklamiranju ogroman i da bi se to trebalo iskoristiti. Ali nakon nekoliko godina pokušavanja da se ostvari profitabilan model za reklamiranje, mnogi su postali malo manje optimistični. Problem kod web-a što ne postiji način da se meri i kontroliše koliko će dugo posetilac biti na sajtu. Da bi se privukle kompanije koje rade reklamiranje, sajt mora da bude posećen i da posete dovoljno dugo traju. Potrebno je sajt bude vrlo dopadljiv i privlačan, ''lepljiv''n za posetioce. Nažalost jako malo današnjih sajtova zadovoljava taj kriterijum.

Jedan od prvih sajtova koji je posedovao dovoljno saobraćaja da zainteresuje reklamodavce je Yahoo!. On se smatra i za prvi web imenik, direktorijum. Web imenik je sajt koji ima izlistane linkove na druge web stranice. Zbog toga što yahoo! privlači veliki broj posetilaca, takođe je privukao i reklamodavce. Postoje sajtovi koje korisnici najčešće koriste da baš preko njih započnu surfovanje internetom. Takvi sajtovi nazivaju se web portali, i oni skoro uvek poseduju web imenik i web pretraživač.

Zbog toga što web portal koristi i pretraživač, svaka prikazana stranica sa rezultatom se može iskoristiti za reklamiranje. Na primer ako kupac traži neku informaciju o kolima da mu se kroz stranicu sa rezultatom ubacuju reklame o automobilima.

6. Elektronsko bankarstvo

On-line bankarstvo, ili elektronsko bankarstvo su sve sinonimi za bankarstvo putem interneta. S obzirom da finansijske usluge po svojoj prirodi ne obuhvataju neki fizički proizvod oblično se uklapaju u koncept interneta. Tradicionalnu papirologiju je vrlo jednostavno zameniti komunikacijom preko interneta. Ono što je najvažnije u domenu elektronskog bankarstva je sigurnost i pouzdanost finansijskih institucija, baš kao i u fizičkom svetu. Ipak, na web-u je mnogo teže steći reputaciju o sigurnosti.

Danas je elektronsko bankarstvo još uvek slabo zastupljeno, premda se veruje daće porast elektronskog bankarstva u nekom trenutku totalno

57

potisnuti tradicionalno bankarstvo. Sigurnost je nejveći problem koji bi morao biti efikasno rešen.

3. Kreiranje efikasne web prezentacije

Svako poslovanje svoje prisustvo u realnom svetu ogleda kroz prodavnice, fabrike, magacine, kancelarije, itd. Prezentacija kompanije ili njen imidž, su prava slika koju vide njeni akcionari, kupci, mušterije, zaposleni. Većina kompanija ne brine mnogo o svom imidžu bar ne dok ne prerastu u veliku kompaniju, do tada su prezauzete da jednostavno prežive na tržištu. Velike kompanije ulažu mnogo više u svoj imidž. Na web-u, prezentacija i imidž su daleko bitniji.Mnogi korisnici kompaniju upoznaju isključivo preko web kataloga, i web sajtova. Web prezentacija je daleko bitnija kupcima koji kupuju ili se informišu preko interneta. Kreiranje web prezentacije može biti kritično, pa čak i za najmanje kompanije.

1. Identifikovanje ciljeva web prezentacije

Prilikom sagledavanja i organizovanja web prezentacije, bitno je uočiti bitne ciljeve. Dizajneri web prezentacije imaju veliku slobodu i luksuz da prezentaciju učine veoma efikasnom. Prilikom dizajniranja web sajta ne postoje tolika ograničenja kao prilikom otvaranja neke prodavnice, gde je kritično pronaći lokaciju, dovoljno dobar i jeftin prostor, itd. Web prezentacija je efikasna, može koristiti višestruko, kao katalog za prodaju, kao elektronski izlog, kao informator o proizvodima, za pružanje finansijskih izveštaja, i mesto za kontaktiranje sa mušterijama.

Jedan od glavnih ciljeva prilikom izrade web prezentacije je kreirati web imidž koji najbolje odgovara vašoj kompaniji. Ne treba preterivati, i od web sajta praviti nešto što ne postoji, već treba sve sa ukusom uklopiti.

2. Ciljevi jedne web prezentacije

Efikasan web sajt je onaj sajt koji uspe da uklopi sve aspekte, i da postigne sve ciljeve koje jedan web sajt treba da ima. Najbitniji ciljevi koje treba da postigne jedna web ptezentacija su:

• Privući posetioce do web sajta • Učiniti da sajt bude dovoljno interesantan da posetioci na njemu

provedu neko vreme • Ubediti posetioce da prate linkove na sajtu da bi došli do željenih

informacija • Kreirati impresiju, doživljaj, kod posetilaca koji je u skladu sa

željenim imidžom firme

58

• Ostvariti poverenje kod posetilaca • Pospešiti pozitivnu sliku koju posetilac možda ima o kompaniji • Podsticati mušteriju da se ponovo vrati na waš sajt

Potrebno je uklopiti ove ciljeve da bi se postiglo ono što se želu u startu, to je da nam web sajt pomogne u sticanju profita. Sama informacija danas više nije ono što je najbitnije, bitnije je kako to prezentujete, tako da često i lošiji proizvod prolazi bolje od kvalitetnjeg jer ima bolju prezentaciju. Prezentacija bi trebala da da korisniku kompletnu sliku, bez previše zamornog kliktanja, a da pri tom bude i dalje interesanta i zabavna. Da bude pre svega funkcionalna i korisna i pre svega efikasna. Treba napraviti prezentaciju koja je dovoljno fleksibilan, tako da korisnik može kontrolisati prikaz kako mu odgovara.

Mnoge firme nisu uspele u pokušaju da naprave proboj putem web-a jer sam web je dosta neistražen i razlikuje se u mnogome od ostalih medija. Nesagledavanjem činjenice da je web jedan ogroman prostor koji pruža neograničen broj mogučnosti često dovede do kraha web prezentacije.

3. U susret potrebama korisnika

Svaki uspešan bizniz je definitivno shvatio da je svaki posetilac web sajta i potencijalni kupac. Tako da je važan aspekt u poslovanju putem web sagledavanje varijacija i potreba velikog broja različitih posetilaca. Povrh svega, ljudi ne posećuju sajt pukom slučajnošću, već su tu sa razlogom.

4. Zbog čega posetioci posećuju web sajt?

Otežavajuća okolnost dizajnerima web sajta, koji pokušavaju da naprave opštekorisni sajt, je da posetioci posetioci posećuju sajt iz različitih razloga, od kojih su najčešći:

• Da se upoznaju sa proizvodima ili uslugama koje kompanija nudi • Da kupe proizvod ili uslugu koju nudi kompanija • Da dođu do informacije o garanciji, uslugama, servisiranju za

proizvod koji su naručili • Da dođu do osnovnih podataka o kompaniji ili nekoj organizaciji • Da steknu dovoljno finansijskih informacija koje su potrebne da

bi se obavilo investiranje i ulaganje. • Da upoznaju i identifikuju ljude koji rukovode kompanijom ili

organizacijom • Da kontaktiraju neku osobu ili odeljenje unutar firme

59

Kreirati sajt koji odgovara svim posetiocima je jako teško jer se posetoci po mnogo čemu razlikuju. Ne samo da se razlikuju prema potrebama i interesovanjima, nego iskustvu i znanju. Takođe se razlikuju i prema različitim tehnologijama, softverima i protocima koje koriste. Uzimanje u obzir svih ovih činjenica može mnogo pomoći prilikom dizajna neke web prezentacije, tj. da se posetioci pretvore u kupce.

5. Učiniti web sajt što pristupačnijim

Jedna od osnovnih karakteristika koja će privući mnogo posetioca je pristupačnost. Pristupačnost sajta se postiže na sledeći način:

• Ugrađivanjem fleksibilnosti u interface sa web sajtom • Postaviti više verzija sajta tako da posetilac može izabrati

odgovarajuću verziju • Uključiti brojne korisne linkove, linkove do korisnih informacija • Ako je grafika u pitanju obezbediti i male slike koje se brzo

učitavaju • Ako sajt poseduje Streamin Media, tada se treba dozvoliti da

posetilac može specificirati tip konekcije, tako da se mediji sami prepodese za tu brzinu

• Dobri sajtovi dozvoljavaju da posetilac bira informacione detalje, broj detalja, oblike spajanja, format prikaza, format download-ovanja.

• Podaci se treba prikazivati sortirani prema tipu i vrsti • Organizovati hierarhiju prikaza podataka od najopštijih ka

detaljima, u što manje koraka • Ako se koriste animacije, voditi računa o zahtevnosti • Jedna od dobrih opcija je da se korisniku ponudi da li zeli

animacije ili ne • Takođe treba obezbediti da korisnim može da bira u kom

formatu želi da download-uje određenu informaciju.

Dizajneri sajta bi trebali da imaju u obzir sledeće karakteristike prilikom dizajna sajta:

• Obezbediti lako dostupne podatke o kompaniji • Dozvoliti posetiocima da sajt dožive na različite načine i u

različitim nivoima • Obezbediti korisnu, dvosmernu komunikaciju između korisnika i

kompanije • Zadobiti pažnju posetilaca, i ubediti ih da ponovo dodju • obezbediti jednostavan pristup informacijama o proizvodima i

uslugama

60

6. Poverenje i lojalnost

Kada je prvi put počelo sa prodajom putem web-a, prodavci su pomislili da će korisnici iskoristiti mogućnost brzog pretraživanja interneta u cilju da pronađu njjeftiniji proizvod i da tako odbace sve ostale aspekte kupovine. U nekim slučajevima se to pokazalo kao tačno, mada se u velikoj većini slučajeva pokazalo da veći uticaj prilikom kupovine ima usluga koju kupci dobijaju. Kupac koji nešto kupi takođe dobija i element usluge uz poroizvod. Cilj prodavca je da razvije poverenje kod kupca i da to poverenje kasnije pretvori u odanost. Pokazuje se da povećanje lojalnosti za 5% može povećati profit od 25% do 80%.

Faktor usluge je jedan od vrlo bitnih elemenata, jer mnogi kupci će platiti više, ako je usluga kvalitetna. Neki od elemenata usuge su: efikasna i brza dostava, jednostavno poručivanje i primanje porudžbina, pomoć pri odlučivanju, održavanje nakon kupovine.

Dugoročni cilj svake kompanije bi trteba da se usmerava ka razvijanju poverenja kod mušterija, a samim tim da povećava odanost ka toj firmi. Israživanja pozazuju da veliki broj sajtova nema zadovoljavajuću uslugu. Postoje mnogi problemi sa dostavljanjem informacija o proizvodu, neodgovaranje na mail-ove korisnika, problemi posle prodaje, itd.

7. Rejting web sajtova

Postoje sajtovi koji rangiraju ostale web sajtove prema korisnosti, dostupnosti, uslugama i ostalim karakteristikama. Na njima se čak mogu pronaći liste najkorisnijih i najdostupnijih sajtova. Neki od takvih sajtova su BizRate.com i Gomez.com.

8. Korisnost (usability) web sajtova

Kada se pomene korisnost web sajtova, misli se na to da li web sajtovi uspevaju da postignu željene ciljeve. često biva zaboravljeno da se obezbedi dobra interakcija sa korisnikom, koji često imaju problema jer stiču utisak da je firma previše važna, a da zaposleni imaju previše posla da bi odgovarali na korisničke mail-ove. U poslednje vreme razvijaju se i specijalni softveri za testiranje korisnosti sajta.

9. Dizajnirati sajt orijentisan korisniku

Jedan od glavnih ciljeva prilikom dizajna web sajta, je da se on učini što bliži potencijalnom korisniku. Stavljanje korisnika u centar dizajna može

61

itekako povećati njegovo interesovanje za dati sajt. Evo nekih upustava kako učiniti sajt što bliži korisniku:

• Organizujt sajt onako kako će korisnik najlakše da ga pretražuje, a ne onako kako je organizovana firma

• Dozvoli korisnicima da brzo pristupe informacijama • Izbegavaj prenapumpane parole, slogane, prilikom opisa

proizvoda ili usluga • Izbegavaj korišćenje poslovnog zargona i termina, jer ih kupci

možda ne razumeju • Kreiraj sajt tako da funkcioniše i kod korisnika sa starijim

brauzerima na starijim kompjuterima koji su konektovani preko vrlo spore linije, takođe kreiraj višestruke verzije web stranice

• Sa ukusom uradi dizajn i izaberi boje • Kontrole za navigaciju kroz sajt treba da budu vidljive i jasno

prepoznatljive • Tekst da bude vidljiv i na manjim monitorima • Ako se može, podesiti boje tako da i daltonisti mogu da ih

razlikuju • Sprovesti test korisnosti

Na kraju svega potrebno je ispitati koliko to informacija posetilac dobije na svaki svoj klik, ako je ta informacija mala taj posetilac najverovatnije neće biti kupac.

10. Kako doći do kupca

Svi biznisi koriste dva najčešća načina da dodju do kupca, lične kontakte i masovne medije. Kod ličnih kontakada zaposleni u fimi lično traži kupca koji je dovoljno kvalifikovan da bi kupio ogovarajući proizvod, ovaj način se još nazivai prospecting. Korišćenje masovnih medija u pridobijanju kupaca, je danas sve popularnije i masovnije. U metode korišćenja masovnih medija spadaju: reklamne kampanje, emitovanje preko televizije i radija, reklamiranje na internetu, slanjem putem elektronske pošte i SMS-a, itd.

4. Neophodni elementi jednog web sajta

U ovom poglavlju će biti reč o tome šta jedan sajt namenjen elektronskom poslovanju treba da poseduje. Osnovni elementi, odnosno sastojci, u receptu pravljenja jednog web sajta biće dati u nastavku.

1. Deo 1: web server

62

Više je nego očigledno da nam je web server neophodan ako želimo da postavimo web sajt namenjen elektronoskom poslovanju. Ono što nije očigledno je izbor web servera. Ne morate posedovati svoj web server, možete iznajmljivati prostor na već postojećem. Evo nekoliko najčešćih rešenja.

Vaš lični server.

Možete instalirati vaš lični server kompjuter, na vašem radnom mestu. Telefon neka je povezan na internet preko neke iznajmljene telefonske linije. Na vašem serveru postavljate vaš sajt i sami održavate i hardver i softver. Ovaj načim može biti dosta skup i zbog razloga što morate plaćati iznajmljivanje brze telefonske linije, i za svu opremu koja uz to dolazi.

Vaš server unutar farme servera.

Možete postaviti vaš server računar u farmu servera. Na farmi servera se nalaze više servera kao što je vaš. Može se iznajmiti posebna brza telefonska linija, ili se ista može deliti sa ostalim serverima unutar farme. Prednost je što dobijate svoj lični, posvećen, web server, a ne morate da plaćate održavanje hardvera jer to obavlja za vas farma servera. Takođe ne morate da plaćate iznajmljivane brze telefonske linije već da delite postojeću.

Web host.

Ova metoda označava da delite fizički web server računar sa još nekim, korišćenjem web host-a. Web host je firma koja rukuje sa web server računarom i omogućava da na njemu budu instalirano više web servera, tj web sajtova. Na ovaj način se deli web server računar na dva ili više korisnika, tako da je mesečna tarifa u tom slučaju daleko manja. Mana ovog pristupa je što više ne posedujete sopstveni server i kontrolu nad njim.

Korišćenje javnog besplatnog servera.

Mnoge velike kompanije, poseduju svoje servere koji spuže da za beplatno iznajmljivanje prostora za korisničke web sajtove. Najčešće korisnik dobija besplatno 1 megabajt prostora, s tim da mora da doplati ako hoće više. Ovakva rešenja uglavnom nisu podesna za kreiranje web sajta namenjenog elektronskom poslovanju.

Kako sada izabrati pravo rešenje? Najčešće ako sete početnik niste u stanju ni da sagledate kolike će vam potrebe biti, i koji model servera bi trebalo da koristite. Korisan savet za sve koji počinju sa ovim poslom je da

63

odmah preskoče varijanu sa besplatnim javnim serverom. Najjednostavnije i najjeftinije rešenje bi bilo da se u startu izabere web hosting, pa ako se firma malo proširi da se onda pređe na neko skuplje ali i bolje rešenje.

Izbor samog operativnog sistema može biti zamorno. Premda svaki operativni sistem može izvršavati vaš web server treba ipak izabrati onaj koji najviše odgovara. Treba voditi računao mogućnostima koje pruža, kompatibilnosti, i popularnosti.

2. Deo 2: mogućnost programiranja

Obični web sajtovi su savršeno srećni ako moraju da barataju sa statičkim HTML stranicama. Web sajtovi za elektronsko poslovanje zahtevaju nešto više, s obzirom da su namenjeni za direktnu interakciju sa korisnicima. Interakcija putem dinamičkih stranica zahteva nekakvo programiranje. Ovo programiranje koje je potrebno najčešće se zasniva na web serveru. Potrebno je da vam web server obezbeđuje punu mogućnost da rukujete raznim formama za naručivanje, autorizacijom, automatskim slanjem e-mail poruka, izbacivanjem teksta na osnovu pretraživača, itd.

Ako iznajmljujete, ili zakupljujete prostor na nekom drugom web serveru možda nećete biti u stanju da pišete sve svoje programe. Ovo ograničenje je obično tu iz sigurnosnih razloga, jer web administrator smatra da mu neki od korisničkih programa može prouzrokovati štetu i oboriti sistem. Noviji serveri imaju mogućnost da zabrane bilo kom programa da preuzme kontrolu nad web serverom.

Neki web host-ovi dozvoljavaju korišćenje sopstvenih programa, ali samo neke koje oni dozvoljavaju. Ipak neki web host-ovi dozvoljavaju korišćenje svojih programa ali tek nakon što ih testiraju.

3. Deo 3: rukovanje e-mail-om

Elektroska pošta predstavlja važnu vezu između vas i vaših mušterija. Najčešće informacije o porudžbinama stižu do vas u vidu mail-ova. Internet mail adresa najčešće dolazi sa samim sajtom, ili je možete dobi preko nekih drugih servisnih kuća. Ranije ili kasnije će vam zatreba malo veće kontrole nam pristiglim mail-ovima, kao što su: filtriranje lažnih mail-ova, prosleđivanje pošte, automatsko odgovaranja, itd. Najveći broj web host-ova vam nudi najosnovnija rukovanja elektronsom poštom, kao što su višestruko poštansko sanduče, mogućnosti za proseđivanjem poruka između dva različita poštanska sandučeta, itd.

64

Možete kreirati sofisticiraniji izgled vašeg sajta tako što ćete imati samo jednu e-mail adresu kod lokalnog provajdera, a kreiraćete više namenstkih internet adresa koje će sve svoje prispele poruke prosleđivati na onu jednu adresu.

4. Deo 4: kontrola pristupa

Web sajtovi koji prodaju sadržaj kao što su novine, izveštaji, programi, i ostalu intelektualnu svojinu, moraju da vode računa o neovlašćenom pristupu. Mušterijama nije dozvoljen pristup do zabranjene zone osim ako nisu platili za to.

Za sakrivanje stranica koje će se prikazati tek ako mušterija plati, koristi se najčešće koncept, nevidljivog URL-a, tj. link do određenog sadržaja se ne vidi sve dok mušterija ne plati. Nevidljivi link se najčešće rešava pravljenjem odzivne srranice preko nekog CGI programa. Ovaj način nije baš najbolji u nekim malo zahtevnijim slučajevima. U slučaju da se treba ograničiti pristup na neko vreme, mora se ići na neke sofisticiranije metode, kao što je upotreba imena korisnika i šifre. Na ovaj način se može podesiti dužina važenja šifre, i tako vremenski ograničiti pristup.

Treba uvek proveriti sa administratorom web servera koju vrstu autentifikacije korisnika poseduje. Idejno vam je potreban sistem kod kog bi se automatski dodavali i brisali autorizovani klijenti.

5. Deo 5: beleške o korišćenju web sajta (access logs)

Skoro svi web serveri čuvaju informaciju o tome ko i kad je posetio sajt, i koju iformaciju su dobili sa web sajta. Iako kao podatak nemamo ime i prezime samog korisnika imamo njegovo ime domena ili numerčku IP adresu servera gde je zahtev za datim sajtom načinjen, kao i datum kada je zahtev obavljen, i ime fajla koji je bio tražen.

Ovakve infomacije se upisuju u log fajlove. Informacija iz ovih log fajlova može biti jako korisna jer otkriva koji su to fajlovi koje korisnici najviše traže. Što se tiče web sajtova namenjenih elektronskom poslovanju, ova informacija im je od velikog značaja.

Neki web serveri obezbeđuju i log fajl u kome se nalazi lista svih zahteva koji su proizveli neku grešku. Možete proveravati ovaj log sa ciljem da se neke od grešaka otklone. Takođe se može proveravati da li je neki od hakera pokušao da slučajno „nabode” neku šifru.

6. Deo 6: sigurna transakcija

65

Ključna uloga elektronskog poslovanja je da vi pokupite novac za prodatu robu, usluge ili neke sadržaje. Zahtevani i neophodni način plaćanja je putem kreditne kartice. Kreditne kartice predstavljaju dobar način da vam se plati ali često zadaju i velike probleme. Korisnici zahtevaju sigurnost prilikom unosa broja svoje kreditne kartice.

Web ne predstavlja neku prirodno sigurnu sredinu, tako da je vrlo moguće da neko sluša komunikaciju preko interneta prostim posmatranjem bita koji protiču od korisnika do servera. Na ovaj način se može načuti i broj kreditne kartice.

U novije vreme većina web brauzera obezbeđuje sigurnosni mod gde su svi podaci između korinsika i servera kriptovani. Ovaj server, specijalno, zahteva kompatibilans softver na web serveru, tako da se posebno i plaća. Ako vam se sajt nalazi na web host-u onda morate platiti da bi imali mogućnost kriptovanog slanja podataka. Ako planirate da obavljate plaćanje putem kreditnih kartica, potrebno je da obezbedite kriptovanje podataka ili ćete izgubiti veliki broj mušterija.

7. Deo 7: provera ispravnosti kreditnih kartica

Ako planirate upotrebu kreditnih kartica kao sredstvao plaćanj, potrebno je obezbediti proveru istih, a to predstavlja najteži i najopasniji korak u elektronskom poslovanju. Pravljenje programa za automatsku proveru brojeva kreditnih kartica nije ni trivijalno ni uobičajeno, zato je bolje konsultovati specijalistu. Postoje dve metode za proveru broja kreditne kartice sa web sajta.

Povezivanje sa bankom, ili nekim centrom za proveru broja kreditne kartice, preko modema. U slučaju da želite da proverite neku karticu server preko modema poziva banku i preko uspostavljene veze šalje podatke o kreditnoj kartici kriptovano. Ako je broj kreditne kartice ispravan, banka šalje autorizacioni broj, i oba ta broja se smeštaju u bazu podataka u web serveru. Posle toga se šalje potvda korisniku da je prenos novca obavljen korektno.

Povezivanje sa bankom, ili nekim centrom za proveru broja kreditne kartice, preko interneta, ili web ili telneta. Ovaj metod je sličan kao i prethodni samo što nam u ovom slučaju modem ne treba već se sve obavlja kriptovano preko postojećeg interneta.

5. Kreiranje jednog web sajta

66

I konačno spremni da se upustimo u kreiranje jednog web sajta namenjenog elektronskom poslovanju. Sagledaćemo sada kompletnu šemu pravljenja web sajta. U prethodnim poglavljima već su navedeni brojni problemi pri koji se mogu pojaviti pri dizajnu. Daćemo kratko upustvo za kreiranje jednog sajta.

Šema jednog sajta treba generalno da obuhvati više aspekata. Ona treba da predstavlja sintezu više karakteristika od kojih su najbitnije sledeće: hardverske karakteristike, softver, telekomunikacije, dizajn sajta, ljduski faktor, i faktor organizacije tj. upravljanja. Sve ove faktore treba uklopiti u jedinstvenu celinu da bi sajt bio dobro izbalansiran.

Sistematski posmatrano, prilikom dizajna web sajta potrebno je voditi računa o redosledu nekih radnji. Pre svega mora se isplanirati zivotni ciklus razvoja sistema. Zatim se vrši analiza sistema, pa zatim njegov dizajn. Podizanje sistema je sledeća stavka koja se mora obaviti. Kada je sistem postavljen na web server mora se i testirati. A nakon svega sledi implementacija i održavanje.

1. Planiranje zivotnog ciklusa razvoja sistema

U ovom koraku vrše se strategijske i poslovne analize, razna planiranja i proračuni. Ideja je da se sagledaju unapred resursi potrebni za sledeće korake. Planiranje je neophodno jer nam može uštedeti dosta vremena kasnije. Planiranje sačinjava više različitih metoda koje nam pomažu za bolje razumevanje poslovnih ciljeva.

2. Analiza sistema

Analiza sitema predstavlja: sagledavanje poslovnih ciljeva, funkcionisanja sistema i informacijskih potreba. Poslovni ciljevi predstavljaju sve ono čime bi mi želeli da se bavimo, odnosno šta to mi prodajemo preko našeg sajta. Funkcionisanje sistema ili funkcionalnost sistema predstavlja spisak svih mogućnosti potrebnih u informacionim sistemima, koje su neophodne da pi se postigao željeni cilj u elektronskom poslovanju. Zahtev za infomacijama predstavljaju svi oni elementi inforamcija koje sistem mora da proizvede da bi postigao poslovni cilj.

3. Dizajn sistema

Dizajn sistema se može razdvojiti u tri celine: opis dizajna sistema, logički dizajn i fizički dizajn. Opis ili specifikacija sistema predstavlja opis većine komponenata sistema i njihovu međusobnu povezanost. U logički dizajn spadaju opisi svih elemenata sistema koji će biti korišćeni kao što su:

67

opis protoka informacija na vaš sajt, procesiranje koje se mora izvršitit, neophodne baze podataka koje će biti korišćene, ustanovljavanje neophodnih sigurnosnih i hitnih procedura, i kontrole koje će biti korišćene u sistemu. Fizički dizajn obuhvata stvaranje fizičkog sistema na osnovu logičkog dizajna.

4. Podizanje sistema

Da bi vaš sajt bio dostupan mora da se postavi na internet. Već je pomenuto u poglavlju 8 da se sajt može postaviti na vaš lični server računar ili se može postaviti na web host, takođe isti sajt možete kreirati vi ili vam ga neko može kreirati i održavati za vas. Najbolje rešenje je da ga kreirate i održavate vi, i da on stoji na vašem serveru. Ovaj način se naziva još i ''In house'', predstavlja najsigurnije rešenje. Ceo sajt vam može uraditi i druga firma, a sajt možete postaviti na web host. Ova vartijanta se naziva ''outsourced'' i nije baš idealno rešenje.

5. Testiranje sistema

Testiranje sistema je neophodno obaviti radi provere i povećanja sigurnosti u njegov rad. Testiranje se može podeliti u tri celine: testiranje delova ili jedinica, testiranje celog sajta u celini i testiranje prihvaćenosti. Testiranje jedinica predstavlja testiranje programskih i hardverskih modula jedan po jedan odvojeno. Testiranje sajta u celini predstavlja testiranje sajta u celosti onako kako će ka i korisnik koristiti. Testiranje prihvaćenosti predstavlja proveru da li sajt ispunjava poslovne ciljeve, tj. da li privlači željene kupce.

6. Implementacija i održavanje

Održavanje predstavlja dugotrajan proces koji se mora obavljati nakon što je sajt pušten u promet. U procesu održavanja i implementacije s vremena na vrema se mora obaviti benčmark test sajta kojim se vaš sajt upoređuje sa drugim sajtovima po pogledu brzine, funkcionalnost i kvaliteta sajta. Informacije dobijene iz benčmark testova mnogo koriste u daljem redizajniranju sajta.

Samo održavanje se može podeliti na tri celine:

• 20% celokupnog održavanja posvećeno je debaging kodu i hitnim slučajevima

• 20% posvećeno je menjanju izveštaja, fajlova sa podacima i linkova ka bazi podataka

68

60% posvećeno je generalnoj administraciji i promenama i unapređivanju sajta.

literatura

[1] Andrew S. Tanenbaum – Računarske mreže, Mikro knjiga, Beograd 2005.

[2] Brian Komar – Administracija TCP/IP mreža, Kompjuter biblioteka, Beograd 2004.

[3] J.Kraynak - Internet kao od šale, CET, Beograd 1999.

[4] Ryan K. Stephens, Ronald R. Plew – Naučite SQL, Kompjuter biblioteka, 2006.

[5] David Flanagan – Javascript: sveobuhvatni vodič, Mikro knjiga, 2008.

[6] Elizabeth Castro – Bukvar za nestrpljive: HTML za World Wide Web, CET, 2003.

[7] Julie C. Meloni, Michael Morrison – Sams Teach Yourself HTML and CSS, Sams, 2009.

[8] Phil Ballard, Michael Moncur – Sams Teach Yourself Ajax, Javascript and PHP, Sams, 2009.

[9] Julie C. Meloni – Sams Teach Yourself PHP, MySQL and Apache, Sams, 2009.

[10] David Sawyer McFarland – CSS: The missing manual, O’Reilly, 2009.

[11] Simon Collison, Andy Budd, Cameron Moll – CSS Mastery: Advanced Web Standards Solutions, friendsofED, 2009.

[12] Baron Schwartz, Peter Zaitsev, Vadim Tkachenko, Jeremy Zawodny D., Arjen Lentz, Derek J. Balling - High Performance MySQL, O’Reilly, 2006.

[13] Cody Lindley – jQuery Cookbook: Solutions & Examples for jQuery Developers, O’Reilly, 2009.

internet alati i servisi za studente inženjerskog … ias skripta.pdf · skripta je namenjena...

Documents