institut mihajlo pupin · 2013. 6. 27. · udruženje ''tehnologija i društvo'' institut ''mihajlo...

Udruženje ''Tehnologija i društvo''

Institut ''Mihajlo Pupin'' Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije

Elektrotehnički fakultet Podgorica

TEHNOLOGIJA,

KULTURA, RAZVOJ

Tematski zbornik radova XIX naučnog skupa

međunarodnog značaja ''Tehnologija, kultura i razvoj''

Kontekst skupa Zapadni Balkan na putu ka Evropskoj uniji

Prva tema skupa

Društva i ekonomije Balkana 2020: mogućnosti i ograničenja nove tranzicije

Druga tema skupa

Razvoj zasnovan na znanju i mogućnosti i izazovi nastanka “dosije društva”

održan u Tivtu od 28. do 30. avgusta 2012. godine

Beograd, 2013.

Udruženje ''Tehnologija i društvo'' Institut ''Mihajlo Pupin''

Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije Elektrotehnički fakultet Podgorica

*

Urednik

Prof.dr Vlastimir Matejić

* Redaktor

Dr Dušica Semenčenko

ISBN 978-86-915151-1-9

Tiraž: 200 primeraka

Štampa: Akademska misao, Beograd

Organizatori naučnog skupa: Udruženje ''Tehnologija i društvo''

Institut ''Mihajlo Pupin'' Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije

Elektrotehnički fakultet Podgorica Ekonomski fakultet Subotica

Grad Subotica

S a d r ž a j Strana NAPOMENE UREDNIKA 1 DEO I Vlastimir Matejić: ZAŠTO NAPUSTITI TEKUĆU I KREIRATI NOVU TRANZICIJU – SLUČAJ SRBIJA

4

Đuro Kutlača, Petar Veselinović, Dragan Babić: SINTETIČKI INDIKATOR MAKROEKONOMSKE STABILNOSTI ZEMALJA ZAPADNOG BALKANA

14

Dragan Babić, Đuro Kutlača, Dijana Štrbac: EKONOMIJA ZA ODRŽIVI RAZVOJ

21

Dragan S. Domazet: KAKO DO NOVE INDUSTRIJALIZACIJE SRBIJE: PREDUZETNIČKI UNIVERZITET KAO JEDAN OD MOGUĆIH RAZVOJNIH MODELA

29

Slobodan Miladinović: DA LI TRANZICIJA STVARA MARGINALNU KLASU?

40

Semir Vehapi, Zenaida Šabotić, Ibrahim Totić: AKTUELNI PROBLEMI POLJOPRIVREDE SRBIJE U PROCESU TRANZICIJE

50

Sanja Popović-Pantić, Tatjana Mamula: ULOGA DRUŠTVENIH MREŽA U SEKTORU MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA U TRANZICIONIM EKONOMIJAMA

60

Suzana Bursać: ZNAČAJ JAVNO PRIVATNIH PARTNERSTAVA ZA ZEMLJE U TRANZICIJI

70

Suzana Polić-Radovanović: AKTUALIZACIJA INDUSTRIJSKOG NASLEĐA U NOVOJ TRANZICIJI

80

DEO II

Dušica Semenčenko: NACIONALNI INOVACIONI SISTEM SRBIJE – ČINIOCI USPORENE IZGRADNJE

89

Gordana Tanasković, Milan Popović: TRANZICIJA INDUSTRIJSKE EKONOMIJE U EKONOMIJU ZNANJA NA PUTU SRBIJE U EVROPSKU UNIJU

100

Sandra Tinaj, Đuro Kutlača: UTICAJ LJUDSKOG KAPITALA NA INOVATIVNOST I KONKURENTNOST

115

Đuro Kutlača, Dragan Babić, Lazar Živković, Dijana Štrbac: KOMPARATIVNA ANALIZA GLAVNIH NAUČNIH OBLASTI, ZASTUPLJENIH U NAUČNIM PUBLIKACIJAMA ZEMALJA JUGOISTOČNE EVROPE

127

Branislava Kostić, Miroslav Nadaški: ZNANJE U FUNKCIJI SISTEMSKOG UVOĐENJA OBRAČUNA TOPLOTNE ENERGIJE NA OSNOVU MERENJA

142

Ana Todorov: ZNAČAJ PRODUKCIJE I PLASMANA KULTURNO-UMETNIČKIH SADRŽAJA NA JAVNOM RADIODIFUZNOM SERVISU

152

Miroslav Lutovac, Dragan Manojlov: UTICAJ ERP KONSULTANTSKIH KOMPANIJA U NADZORU NAD PRIVATNIM I POSLOVNIM PODACIMA U E-TRGOVINI

163

Ana Radunović-Šebek, Đuro Kutlača: MODELIRANJE INTELEKTUALNOG KAPITALA

170

DEO III

Mаrko Dimitrijević: PRAVNI ZNAČAJ POREZA NA KAPITALNE TRANSAKCIJE: MOGUĆNOSTI PRIMENE U TRANZICIONIM ZEMLJAMA

179

Radoslav Grujic, Stevan Trbojević, Mitar Novaković, Darko Đogo, Dejan Bokonjić, Rade Antunović, Boris Brajović: OD MASTERA DO DOKTORSKIH STUDIJA: ISKUSTVO, BARIJERE I GREŠKE U PRAKSI

187

Slavica Jovetić, Nenad Stanišić, Dušica Semenčenko, Marija Mosurović Ružičić: KVALITET NASTAVNO-OBRAZOVNOG PROCESA NA UNIVERZITETIMA U REGIONU PO MIŠLJENJU ZAPOSLENIH

195

Suzana Polić –Radovanović: INOVATIVNOST U HERITOLOGIJI - KOMPANIJE ZA BUDUĆNOST ZAOSTAVŠTINE

208

Marina Đurđević: SEMIOLOŠKI PRISTUP TUMAČENJU INFORMACIONO-KOMUNIKACIONOG ASPEKTA ARHITEKTURE

216

Napomene urednika _____________________________________________________________________

1

NAPOMENE UREDNIKA

Pred Vama je, poštovana čitateljko/poštovani čitaoče, Zbornik 22 rada

saopštena na XIX naučnom skupu Tehnologija, kultura i razvoj (TKR), koji je održan od 28. do 30. avgusta 2012. godine u Tivtu, Crna Gora. Ovaj skup je imao dve osnovne teme. Prva, Društva i ekonomije Balkana 2020: mogućnosti i ograničenja nove tranzicije i druga, Razvoj zasnovan na znanju i mogućnosti i izazovi nastanka “dosije društva”. Druga tema je, u skladu sa programskom politikom, ovogodišnja konkretizacija šireg predmeta ovog skupa koji glasi Razvoj privrede i društva zasnovan na znanju i kulturnim osobenostima.

Ovogodišnji skup je jedanaesti u nizu TKR skupova koji su posvećeni izabranim problemima ulaska zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Misija ovih skupova je da doprinose kvalitetnim pripremama ovih zemalja za ulazak u Evropsku uniju i za efikasnu adaptaciju na novo institucionalno, razvojno, ekonomsko i drugo okruženje. Ovu misiju skup ostvaruje naučno osnovanim, svestranim i otvorenim razmatranjima fenomena, ideja, problema, poslova, koristi i troškova koji su u vezi sa ulaskom u Evropsku uniju.

Radovi objavljeni u ovom Zborniku su organizovani u tri dela, prema pripadnosti predmeta kojim se svaki od radova bavi. U prvom delu su radovi koji se pretežno bave prvom temom skupa; ukupno 9 radova. Drugu celinu Zbornika čini 8 radova koji se bave drugom osnovnom temom skupa, dok je u trećem delu objavljeno 5 radova čiji predmet je izvan okvira ovogodišnjih osnovnih tema ali sadržaji tih radova pripadaju ukupnoj problematici kojom se ovaj skup bavi. Autori radova u ovom Zborniku su iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Ove godine, za razliku od prethodnih, nije bilo radova iz drugih zemalja Zapadnog Balkana i njegovog okruženja. Ovu činjenicu najviše objašnjavamo nastavkom ekonomske i finansijske krize koja deluje veoma restriktivno na međunarodnu naučnu saradnju, najviše ograničavanjem učešća na skupovima izvan sopstvene zemlje. Iako nas ovo objašnjenje ostavlja u nadi da će se sa izlaskom iz tekuće krize stvari popravljati, ostajemo zabrinuti za zastoj u internacionalizaciji ovog skupa koja je bila, pre i u prvim godinama krize, u rastućem zamahu. Jer, izostanak učešća iz drugih zemalja redukuje, makar samo privremeno, širinu i bogatstvo kulturnih, razvojnih i drugih stanovišta sa kojih se razmatra problematika kojom se bave TKR skupovi. Ostajemo u nadi da će se raznovrsnost učešća povećati već na narednom skupu, 2013. godine, na Paliću, u Subotici.

Nekoliko napomena o osnovnim temama ovogodišnjeg skupa. Prva tema skupa nastala je, tako da kažemo, sama od sebe, kao izraz doživljaja realnosti koja je stvarana tokom tranzicije u zemljama Zapadnog Balkana. Uz sve specifičnosti tranzicije za svaku od ovih zemalja koje su, misli se na specifičnosti, gotovo potpuno prevladane velikim nezadovoljstvom efektima do sada obavljene tranzicije. To će reći da je dosadašnja tranzicija bila veoma skromna u dostizanju željenih i veoma produktivna u proizvodnji neželjenih efekata za većinu stanovništva. Stoga je na


2

isteku vreme da se svom oštrinom postavi pitanje svrsishodnosti nastavka sa do sada primenjenim modelima tranzicije; da se traži napuštanje tih modela te da se tekuća tranzicija zameni Novom tranzicijom. Ta, Nova tranzicija, bi morala biti, za razliku od tekuće, razvojno orijentisana, humana do krajnje mogućih dosega, sposobna da ekonomski, socijalni, institucionalni, obrazovni, istraživački i ostale sisteme, prevede u stanje kojim je zadovoljan – uz sav pristanak na nužnu cenu obavljanja tranzicije - najveći deo stanovništva. Ključna svrha i očekivani rezultat – prema čijem dostizanju treba dizajnirati Novu tranziciju – je dostizanje onog stanja svih sistema posmatranog društva koje je sposobno za dalji, sada evolutivni, razvoj zasnovan na stvaralačkom potencijalu većine stanovništva i usmeravan vrednostima savremene humane civilizacije. Drugačije rečeno, dosadašnja tranzicija je proizvela potrebu za radikalnim zaokretom, za Novom tranzicijom koja bi imala i potencijale za izlazak iz onog dela krize koji je generisan faktorima iz okruženja zemalja u tranziciji. Sa ovim stavom o tekućoj i budućoj tranziciji, svrha prve teme ovog skupa je bila da identifikuje i analizira (a) ograničenja koja proističu iz rezultata dosadašnje tranzicije, (b) izazove i mogućnosti ulaska u Novu tranziciju i (c) ostvariva strateška opredeljenja i puteve izvođenja Nove tranzicije. Radovi koji su se isključivo ili pretežno bavili prvom temom skupa su više bili posvećeni argumentovanoj kritičkoj evaluaciji dosadašnje tranzicije a nešto manje oblikovanju mogućih budućnosti tranzicionih zemalja i dizajniranju elemenata Nove tranzicije. Iz ovoga je nastalo očekivanje da se sa obradom ove teme nastavi i na narednom TKR skupu.

Druga tema se bavila već ispoljenim i najverovatnijim problemima primene novih tehnologija, u prvom redu informaciono-komunikacionih, koje su već ispoljile enormne potencijale za stalno i potpuno praćenje svakog detalja svakog ljudskog bića i, preko toga, za kontrolu i nametanje ponašanja koje je rastuće vođeno namerama i moćima iz okruženja ljudskih individua. Veliki su potencijali da dođe do rastućeg otuđenja ličnosti same od sebe; do nestanka privatnosti, slobodne volje, individualnih osobenosti, slobode kreiranja i preduzima bilo koje akcije. Jednom rečju, nalazimo se u samom predvorju „dosije društava“; vrata za ulazak su već otvorena te je na nama da ta vrata još više otvorimo ili zauvek zaključamo. Sav ljudski napredak, ne samo materijalni, zasnovan je na razvoju znanja i tehnologija kojima je znanje postalo snaga i instrument rešavanja praktičnih problema ljudske egzistencije – od materijalne do duhovne. Tehnologija, shvaćena kao sistematizovano znanje rešavanja problema, nastala je i razvijala se zajedno sa razvojem ljudskih bića; ona je ljudska kreacija koja je oduvek i u svakom svom detalju imala i uvek će imati dva lica: jedno je humana primena, drugo destrukcija humaniteta. Ta dva lica tehnologije otkrivaju, aktuelizuju ljudi svojim namerama pri odluci o primeni tehnologija, nešto slično fenomenima na kvantnom nivou; talasna ili korpuskularna priroda čestice. To će reći da je svaka tehnologija suštinski neutralna; ona uzima ono lice koje joj, u njenoj primeni, izaberu ljudi, njeni stvaraoci. Tako je oduvek bilo, tako će zauvek biti. Od prvog primitivnog korišćenja kamena kao oruđa kojim se skida plod sa drveta potreban za zadovoljenje primarne potrebe za opstankom vrste sve do tog istog kamena upotrebljenog za napad na pred-pećinskog suseda u nameri da bude skinut sa ovog sveta slično skidanju ploda


3

sa drveta. Sasvim isto je sa obostranim potencijalima nuklearnih, informaciono-komunikacionih, novih biotehnologija, energetskih, nano i svih bilo kada nastalih tehnologija.

Rešavanje problema mogućih zloupotreba neke tehnologije, inače nastale na potrebi da se rešavaju postojeći ili novi probleme ljudske egzistencije i razvoja je, po svoj prilici, centralni problem upravo te egzistencije; oduvek je to bio samo se sada, sa razvojem tehnologija, jače i vidljivije ispoljava. To je jedan od osnovnih razloga ustanovljenja ovog skupa pre dvadeset godina; pokušaj da se dovedu u humano orijentisanu vezu tehnologija i kultura, sve radi dostizanja humano usmerenog razvoja. Novo u svemu tome je da su u društvima u tranziciji, posebno u slučaju razvojno neuspelih tranzicija (siromaštvom, nezaposlenošću, gubitkom nade u razvoj i progres, gubitkom poverenja u institucije i drugim defektima koje donosi loša tranzicija), problemi mogućih i već ispoljenih zloupotreba tehnologija odgurnuti, zanemareni, podcenjeni, zapušteni, našli su se izvan ličnog i javnog interesa sve sa opravdanjem da treba najpre preživeti pa se tek tada baviti time. Ovakvom stavu prema zloupotrebi tehnologija veoma doprinosi i narasla gramzivost, preokupiranost materijalnim bogatstvima, prisvajanjem svega što se po bilo koju cenu može prisvojiti. Jer, čime drugim objasniti trovače hrane proizvedene nehumanim tehnologijama; proizvodnju odeće koja više oštećuju organizme nego što ih štite; šta je drugo do navedenog iza upotrebe nuklearno obogaćenih ili osiromašenih sredstava ratovanja; šta je drugo do navedenog iza upozoravajućih zloupotreba Interneta, štampe, televizije, radija i svih budućih sredstava komunikacija; na čemu nastaju ozonske rupe do na onoj zloupotrebi tehnologija koja postaje vidljiva i po ljude porazna tek sa dužim protokom vremena. Lista ovakvih navoda i upozorenja je neiscrpna i stalno se obnavlja. U samom njenom jezgru je predmet druge teme ovog skupa: dosije koji se može napraviti za svako ljudsko biće kao osnov na kome se može obezbediti potpuna kontrola ponašanja svake individue, uključivo i odnosa prema zloupotrebi tehnologija sve do one faze u kojoj oni koji sve to kontrolišu konačno i sebe ne ponište upravo tom kontrolom. Ostaviti ove probleme onima koji su bogatiji, razvijeniji itd. bio bi početak konačnog poraza humaniteta. To je razlog da se, pored teme ovogodišnjeg skupa koja se bavi kritikom obavljene i potragom za Novom tranzicijom, razmotre i ona večita pitanja tehnološkog razvoja koja su izraz same suštine tehnologije: njenoj humanoj upotrebi uvek se pridružuje i njoj sasvim suprotna.

Na kraju, ponavljamo našu standardnu napomenu. Uređivanje ovog Zbornika u potpunosti je sledilo pravilo poštovano od prvog sve do prethodnog, osamnaestog Zbornika radova sa ovog skupa. To pravilo glasi: u Zborniku su očuvani ideje i nalazi svakog autora objavljenih radova uz podrazumevajuće napore na potrebnim doradama dostavljenih tekstova. Stoga i ovde ostaje da su autori jedini nosioci pohvala i naučnih odgovornosti za kvalitet svojih radova. Vlastimir Matejić

Zašto napustiti tekuću i kreirati novu tranziciju – slučaj Srbija _____________________________________________________________________

4

Prof. Dr. Vlastimir Matejić1

ZAŠTO NAPUSTITI TEKUĆU I KREIRATI NOVU TRANZICIJU – SLUČAJ SRBIJA

Apstrakt: Tranzicija u Srbiji od 2000. nadalje obavljana je uglavnom sa

nezadovoljavajućim ishodima. Tri su glavna razloga tome: odsustvo vizije (ciljeva i svrhe tranzicije), neadekvatan tip nameravane tranzicije koji je proistekao iz odsustva vizije i odsustvo javnog interesa i odgovornosti za rezultate tranzicije kod glavnih aktera tranzicije. Manji, odnosno lošiji od mogućih ishoda tranzicije su praktično u svemu onome što je bilo u tranziciji: od političkog, institucionalnog, obrazovnog, istraživačkog itd. sve do zdravstvenog sistema zemlje. Stoga je velika većina stanovništva nezadovoljna tekućom tranzicijom. Pošto tekuća tranzicija ima strukturne defekte, njeno usavršavanje je neizvodljivo te istu treba napustiti i zameniti novom tranzicijom, čija vizija i putevi dostizanja ciljeva će biti jasno definisani i prihvaćeni od najvećeg dela stanovništva i drugih aktera tranzicije.

Ključne reči: tekuća tranzicija, vizija, akteri, ishodi, politički sistem, institucije, privreda, obrazovanje, istraživački sistem, nova tranzicija.

WHY TO ABANDON CURRENT AND CREATE NEW TRANSITION – THE CASE OF SERBIA

Abstract: Transition in Serbian economy and society from 2000 on has not

resulted in satisfaction of greatest part of nation. For three main reasons: lack of vision (purpose and goals of transition), inadequate type of transition and goals and behavior of main actors. Inadequate results of transition have been noticed in all of the sectors, from political, institutional, economic, education, research and innovation, to mention only those. As a consequence, the majority of people is not satisfied with achieved results of transition, Since current transition has structural defects it is not possible to innovate it. Thus, this transition should be abandoned for a new one which as a minimum should have clear vision, achievable goals, both accepted by the majority of the nation.

Key words: current transition, vision, actors, outputs, political system, institutions, economy, education, research and innovation, new transition.

1 Predsednik Udruženja „Tehnologija i društvo“, Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, tel:+381 11 367 2447 i +381 63 337 142, [email protected]


5

1. Uvod

Osnovna svrha ovog rada je da izloži i argumentuje tvrdnju da Srbija treba – za dobrobit svog razvoja i svojih stanovnika – da napusti tekuću tranziciju i da uđe u novu. Početak tranzicije u Srbiji, u jednom sasvim relaksiranom razumevanju smisla tranzicije, podudara se sa opštim naletom tranzicija tzv. socijalističkih društava ka kapitalističkom sistemu, sam početak devedesetih godina dvadesetog veka. Tokom te decenije (1990) u Srbiji imamo mešavinu (a) nejasnih, dominantno špekulativnih, površnih i pohlepom generisanih tranzicionih ideja, (b) ratovanja na mnoštvu frontova i prekinutih veza sa većim delom sveta, u prvom redu prekid ekonomskih veza, (c) ushićenja lažnim uspesima i fingiranim promenama i (d) nezadovoljstava ekonomskim, političkim, socijalnim i drugim stanjima i izgledima za budućnost. Sve ovo je jačalo očekivanja od tranzicije koju Srbija počinje u pravom smislu reči, tek od 2000. Tu tranziciju, od 2001. nadalje, ovde nazivamo tekuća. Tekuću tranziciju treba napustiti iz sledećih ključnih razloga: (a) broj tranzicionih gubitnika je za nekoliko reda veličina veći od dobitnika, (b) tekuće stanje većine sistema (gotovo svih) je loše i bez izgleda da se poboljša nastavkom tekuće tranzicije i (c) ne vide se, jer uistinu ne postoje, mogućnosti “dorade” ključnih elemenata tekuće tranzicije tako da postane osnovano obećavajuća. U novu, znalački dizajniranu tranziciju treba ući iz sledećih ključnih razloga: (a) pošto je tranzicija neizbežna sve što se može učiniti je da bude razvojno obećavajuća i za većinu poželjna i (b) ako tekuća tranzicija nema ove osobine treba je zameniti onom tranzicijom koja ih ima. U izlaganju koje sledi saopštiće se naša argumentacija za ove tvrdnje. Tome, radi ekonomičnog saopštavanja nalaza i tvrdnji, prethode metodološke napomene za koje smatramo da su, i iz drugih razloga, neophodne za razumevanje napred saopštene svrhe ovog rada.

2. Metodološke napomene

Prvo. Tranzicija je, u sasvim opštem slučaju, proces prelaska iz jednog u drugo stanje bilo kog sistema – u našem slučaju reč je o nacionalnom socijalnom, političkom, ekonomskom, kulturnom, institucionalnom i drugim pod-sistemima koji konstituišu državu i društvo i određuju kvalitet života i razvojne mogućnosti njenih stanovnika. Drugo. Pošto je svaki sistem stalno u kretanju (promenama), čak i kada se sve čini da se promene onemoguće ili bar veoma priguše, svaki sistem je stalno u tranziciji. Razlikujemo dva osnovna tipa tranzicije. Prvi, nenameravana, evolutivna, korak po korak, generisana i vođena unutrašnjim osobenostima posmatranog sistema. Ova tranzicija se može shvatiti kao postepena adaptacija na promene u okruženju (promena sadržaja i funkcija sistema) i kao odziv na zahteve iz unutrašnjosti sistema (u prvom redu, promena strukture i distribucije moći aktera sistema). Drugi tip


6

tranzicije je, više ili manje nameravana, oblikovana delovanjima iz okoline posmatranog sistema ali suštinski generisana i vođena od strane upravljačkog(ih) organa sistema. U ovom radu se bavimo ovim drugim tipom tranzicije koji se pojavljuje u zavidnom bogatstvu sopstvenih različitih varijanti. U jednom od svojih radova saopštenih na ovom skupu2 bavio sam se taksanomijom ovog tipa tranzicije prema kojoj razlikujemo sledeće varijante nameravane tranzicije:

1. Jednoznačna radikalna A – nastavlja se (po okončanju) evolutivnom tranzicijom; 2. Jednoznačna radikalna B – nastavlja se novom tranzicijom istog tipa koja će,

nekada u budućnosti, biti zamenjena nekim drugim tipom tranzicije; 3. Promenljiva, sa smenom upravljačkih organa – sasvim neizvestan nastavak pri

svakoj promenu upravljačkih organa; 4. Maglovita tj. veoma neodređena – sasvim je neizvesno šta će se događati u

narednom koraku (fazi) tranzicije; 5. Umrtvljena - tranzicija se obavlja samo simbolično, sa namerom da se što više

konzervira postojeće stanje sistema. Koja je od ovih varijanti tranzicije “najbolja? Ona koja „prevede (izgradi)“ sistem tako da postane razvojno samoodrživ (na dobro većine) i uđe u evolutivnu tranziciju tako da sistem postane sposoban za dobitne adaptacije na okruženje. Treće. Za dalja razmatranja definišemo ključne elemente tranzicije pomoću kojih možemo smisliti i razumeti tranziciju i predvideti ishode konkretne tranzicije. To su, u osnovi, sledeći elementi: (a) svrha tranzicije - vizija budućnosti radi čijeg dostizanja se ulazi u nameravanu tranziciju, (b) institucije, mehanizmi i akteri obavljanja tranzicije i (c) rezultati tranzicije (kvalitet novog stanja sistema) – tekući i finalni. Zdrav razum kaže da više obećava ona tranzicija za koju su utvrđena prva dva elementa, ali prihvatamo i da to nisu nužno potrebni uslovi za dobru tranziciju. Jer, ako su rezultati tranzicije zadovoljili očekivane dobitnike odnosno potencijalne gubitnike sa njom je sve u redu; ostaje samo da se objasni šta i kako je dovelo do uspešno obavljene tranzicije, radi učenja na iskustvu. Četvrto. Vizija tranzicije može biti (a) javno poznata i prihvaćena sa odgovornostima za ostvarenje – ovakva vizija vodi ka radikalnoj A ili B tranziciji; (b) implicitna, većini nejasna i bez unapred utvrđenih odgovornosti za ostvarenje – ovakva vizija obično vodi ka promenljivoj tranziciji i (c) ex ante nepoznata kolekcija privatnih (pojedinci, interesne grupe, političke partije itd) ciljeva i vizija – u kom slučaju najčešće se ulazi u radikalnu B ili promenljivu tranziciju. U Srbiji tokom perioda 2001 – 2012. tranzicija je najviše bila vođena vizijom (c) uz uticaj vizije (b) i u potpunom odsustvu vizije (a). 2 Tri novija objašnjenja blokiranja razvoja: suština i primena na slučaj SR Jugoslavija, Zbornik radova naučnog skupa „Tehnologija, kultura i razvoj“, Beograd, 1999.


7

Peto. Tekuću tranziciju treba napustiti ako je (a) maglovita, umrtvljena ili pogrešno usmerena i/ili ako (b) ne vodi niti obećava da će sistem voditi ka željenom a dostižnom stanju. U novu tranziciju treba ući ako postoji na činjenicama zasnovana argumentacija, da može biti (a) primetno bolja od tekuće i (b) ostvariva. Nakon ovih metodoloških napomena prelazimo na identifikaciju, analizu i karakterizaciju (evaluaciju) napred navedenih elemenata tekuće tranzicije u Srbiji za neke od glavnih područja koja je trebalo da dožive valjanu tranziciju.

3. Vizije i rezultati tekuće tranzicije

Pouzdana karakterizacija (evaluacija) tranzicije se obavlja utvrđivanjem nivoa ostvarenja vizije (kojom su definisani ciljevi tranzicije koje treba dostići); drugačije rečeno, poređenjem onoga što je cilj sa nivoom ostvarenja tog cilja. Problem ove evaluacije nastaje kada ne postoji jasno definisana i iskazana vizija tj. nivo ciljeva koje treba dostići, do nekog vremenskog trenutka. Pošto se tekuća tranzicija, kako je napred navedeno, uglavnom odvijala bez unapred utvrđenih i saopštenih ciljeva (vizije razvoja društva) nastaju problemi sa evaluacijom tranzicije. U takvom slučaju ostaje nam da „prepoznamo“ viziju koja je bila implicitna, ili nedovoljno iskazana, ili sasvim maglovita, i da tako prepoznatu viziju poredimo sa onim što je ostvareno; dakle, uporedimo rezultate sa onim što je bilo planirano. Za slučaj da je tako prepoznata vizija bila poželjna i dostižna, nivo njenog ostvarenja je mera valjanosti tranzicije. Za slučaj da je vizija bila nepoželjna, njeno ostvarenje ne shvata se kao uspeh u izvođenju tranzicije već kao neuspeh u vođenju države i društva, odnosno sistema o kome je reč u analizi koja sledi prihvaćen je ovakav pristup evaluaciji tranzicije sa napomenom da su, radi brojnijeg obuhvata područja koja su (bila) predmet tranzicije, nalazi ovog poređenja ispisani veoma jezgrovito, bez uobičajenih analitičkih objašnjenja. Naravno, ovakav pristup ima nedostatke jer se upoređuje lična, subjektivna percepcija vizije (za slučaj odsustva jasno definisane) sa nivoom njenog ostvarenja koji je opet, bar za neke elemente tranzicije, nužno subjektivna ocena onoga koje je daje, opet u odsustvu metodoloških ili empirijskih mogućnosti tačnog „merenja“ nivoa dostignutog.

3.1. Politički i institucionalni sistem

Za tranziciju političkog i institucionalnog sistema (PIS), iskazanu na

izabranim elementima ovih sistema, identifikovali smo (prepoznali, iz indirektnog, delimičnog ili očekivanog iskaza) sledeće pojedinačne vizije i rezultate tranzicije u ostvarivanju svake od tih pojedinačnih vizija. Prva vizija, naslovimo je sa Razvoj modernog višestranačkog sistema političke demokratije, do sada je ostvarena samo delimično jer smo dobili (a) fragmentiran politički sistem, (b) umesto željene i očekivane opšte demokratizacije društva dominantnu vladavinu partokratske i druge kleptomanije, (c) neefikasnu organizaciju države u praktično svim područjima.


8

Druga vizija je bila jasno iskazana: Napuštanje društvene svojine i uvođenje kapitalizma zasnovanog na privatnoj svojini. Ključni rezultati ove tranzicije ostvareni do sada su: (a) obezvređena društvena svojina prevedena je u ličnu i grupnu uglavnom radi daljih špekulantskih manipulacija sa tom imovinom umesto njenog produktivnijeg, kapitalističkog, zapošljavanja, (b) neobezvređena društvena svojina koja je pretvorena u državnu (p) ostala je ekonomski neefikasna pošto uglavnom služi za zadovoljenje stranačkih potreba svih vrsta, umesto javnih, (c) ukorenjuje se veoma grub, primitivni, kapitalizam bez valjanih kapitalističkih institucija koje bi ga mogle učiniti delotvornim i socijalno-ekonomski prihvatljivim, (d) rastu razočaranja u inače potrebnu transformaciju društvene svojine i u sposobnosti kapitalističkog sistema za svoje stalno obnavljanje tehnološkim, socijalnim, institucionalnim, organizacionim i drugim inovacijama – što je kapitalizam uistinu pokazao tokom zadnja dva veka, (e) raste sklonost stanovništva ka povratku na staro, ka raznim restitucijama koje ne mogu imati potvrđene ekonomske i druge dobrobiti. Treća vizija tranzicije PIS-a je eksplicite glasila Razvoj društva slobode i do sada je rezultovala sledećim: (a) došlo je do prodora slobode u mnogim delovima društva i života – značajno dostignuće tranzicije, (b) nastale su i slobode koje su jedna drugu onemogućavale, čak poništavale, (c) došlo je do rasta agresije, neodgovornosti i haosa, (d) gubitak poverenja u državne institucije kao garanta slobode i sigurnosti što je proizvelo nastanak brojnih privatnih organizacija koje se bave bezbednošću i brojnih zahteva javnih službi za dobijanje posebnog statusa koji bi im garantovao obavljanje poslova bez sigurnosnih rizika, (e) postepeno ali vidljivo se ide ka nadziranom i kontrolisanom društvu i ka pristanku građana na gubitak privatnosti i slobode u zamenu za osećaj kakve-takve sigurnosti. Četvrta, u našem nabrajanju, tranzicija koja je bila veoma očekivana nakon svih godina nemaštine imala je za viziju Brzo povećanje obima i strukture finalne potrošnje – rast životnog standarda. Šta je ostvareno od ove vizije? Uglavnom sledeće: (a) primetan rast životnog standarda neposredno nakon otpočinjanja tranzicije, da bi se sa odvijanjem tranzicije taj rast za većinu zaustavio a za novo-nezaposlene postao negativan, (b) razvoj potrošačkog društva, mentaliteta i sistema vrednosti, (c) napuštanje proizvodnih sektora (posebno industrije) u korist sektora usluga i najviše u korist rasta transakcione ekonomije, (d) veoma brzo socijalno raslojavanje na one koji enormno troše i one koji troše ispod ili blizu granice siromaštva, (e) odustajanje od rada kao izvora života u zamenu za potrošnju kao životni smisao. Peta značajna vizija Otvaranje prema svetu, posebno ekonomsko, do sada je rezultovala sledećim: (a) otvaranje prema okruženju, sa oslabljenim sposobnostima za sticanje i održavanje dobre strateške pozicije u konkurentnom okruženju, (b) nerazvijeni mehanizmi za onu kooperaciju sa okruženjem koja svima donosi koristi, (c) nedovoljno zaštićen sopstveni proizvodni sistem od ekscesnog uvoza, (d) ceo ekonomski sistem se našao veoma blizu „crne rupe“ nekonkurentnosti i razvojne impotentnosti.


9

Naredna, veoma željena, obećavana i za razvoj društva neophodna vizija Izgradnja modernog institucionalnog sistema, vladavina prava, zaštita ljudskih prava i tsl, u mnogo čemu je neostvarena tako da od njenog dostizanja imamo uglavnom sledeće: (a) uspostavljen, u nekim područjima samo „prvi deo“ institucionalnog sistema (zakoni, norme, pravila) dok će se za „drugi deo“ – resursi (od političke volje i posvećenosti, sve do elementarnih organizacionih sposobnosti) za primenu prvog dela po svoj prilici još dosta dugo čekati i pored spoljnih nastojanja da se ovaj sistem u celini realizuje, (b) pogoršana kulturno - kognitivna komponenta institucionalnog sistema, (c) rast nepoverenja u državu i prizivanja autoritarne vladavine, (d) neefikasan administrativni sistem koji dekuražira većinu nosilaca poduhvata, posebno investicionih, i stvara sve potrebne uslove za razvoj korupcije i kriminala – što je postao veoma prepoznatljiv rezultat ove tranzicije, (e) održavanje stanja niske tolerancije u najvećem delu područja života. Zaključak: Tranzicija političkog i institucionalnog sistema je samo delimično obavljena, najviše pod spoljnim pritiscima i tamo gde se to moralo obaviti, što sve zajedno ovu tranziciju karakteriše kao manje nameravanu odnosno suštinski umrtvljenu.

3.2. Ekonomski sistem

Tranzicija ovog sistema je obavljana bez definisane, jasne i razvojno valjane vizije o tome kakav ekonomski sistem treba da nastane kao rezultat tranzicije. Izuzev sasvim neodređenog iskaza da je reč o nastanku kapitalističkog sistema što, uistinu, nije nikakva jasna i stvaralačka vizija. Postojale su izvesne namere da se takva vizija utvrdi, neposredno nakon političkih promena 2000. godine. U tu svrhu urađena su dva nacionalna projekta privrednog razvoja (u kojima je utvrđena vizija, mehanizmi, resursi i strategija dostizanja vizije) do 2010: jedan 2002, drugi 2004. godine. Ni jedan od ova dva projekta niti je kritički ocenjen, niti zamenjen nečim boljim, niti usvojen od onih kojih se ticala vizija i strategija privrednog razvoja. Sve što znamo je da su pod uticajem interesnih grupa nalazi oba projekta prosto stavljeni po strani, ignorisani. Dakle, dosadašnja tranzicija ekonomskog sistema obavljana je u praktično potpunom otsustvu ex ante valjane vizije razvoja privrede, delom u uverenju i uveravanjima da će mehanizmi kapitalističkog sistem, u prvom redu tržišni, voditi ka dobrom ishodu ove tranzicije za koju i nije potrebna bilo kakva vizija. Ex post prepoznata vizija – ona koja je delovala – bila je i ostala sve do sada, kolekcija često konfliktnih privatnih interesnih vizija. U ovome treba tražiti korene i nastanak privrednih i drugih afera i razvoj privredne strukture bez razmenljivih proizvoda i usluga, uvozno veoma zavisne i međunarodno ne-konkurentne. Za ilustraciju i argumentaciju ove tvrdnje navodimo nekoliko izabranih indikatora (ne)uspešnosti tranzicije ekonomskog sistema3.

3 Podaci koji se ovde navode potiču iz različitih izvora, javnih, objavljenih i neobjavljenih.


10

Razmena sa inostranstvom. Izvoz 2001. godine iznosio je 1,896 da bi 2011. dostigao 8,439 milijardi evra, tako da kumulativ za 11 proteklih godina tranzicije iznosi ukupno 53,544 milijardi evra. Izvoz je, dakle, rastao, što je dobar ishod, ali je rastao i uvoz, od 4,736 koliko je iznosio u 2001. godini na 14,450 milijardi evra u 2011. što je za privredu Srbije nužan ishod. Kumulativ uvoza za zadnjih 11 godina dostigao je 113,517 milijardi evra. Sve u svemu, kumulativ robnog deficita za ovaj period tranzicije dostigao je „zavidan“ iznos od 59,973 milijardi EVRA, što se samo manjim delom može tumačiti kao nužnost strukture ekonomskog sistema Srbije a većim delom kao neželjen rezultat koji je posledica tranzicije vođene od strane distribucionih koalicija, onih koje ne daju doprinos domaćem proizvodu već su fokusirane na njegovu distribuciju isključivo u svoju korist. Ekonomija Srbije je tradicionalno uvozno zavisna i deficitna u robnoj razmeni sa inostranstvom ali je ovaj iznos deficita znatno veći od onog koji je bio ostvariv i potreban za razvoj privrede. Pokrivenost uvoza izvozom tokom ovog perioda je bila 47,17% što je rezultat nedovoljnog privrednog rasta, nepovoljne dinamike privredne strukture i niske međunarodne konkurentnosti, pogotovu roba sa većim tehnološkim i inovativnim sadržajem. Iza ovoga stoji interesna povezanost distribucionih koalicija sa političkim akterima u toj meri da ove koalicije u suštine vode politiku zemlje, pre svega ekonomsku, razume se isključivo u svoju korist. Dakle, uz sva razumevanja za teškoće strukturnog prilagođavanja malih nacionalnih privreda u tranziciji, ovaj deficit u razmeni sa inostranstvom indicira veoma slabu uspešnost tranzicije ekonomskog sistema zemlje. Zaposlenosti. Privreda Srbije je 2000. godine zapošljavala (deo te zaposlenosti je bio neproduktivan, gotovo samo fiktivan) ukupno 1,447 445 lica (veliki broj radno sposobne populacije je bio nezaposlen) da bi nivo zaposlenosti padao tokom tranzicije godina i iznosio samo 1,001 913 lica krajem 2010. godine. Smanjenje broja zaposlenih tokom ovog perioda je čitavih 445 532 lica, što je veoma mnogo i za sva negativna očekivanja u oblasti zaposlenosti koju proizvodi svaka tranzicija. Dakle, sa stanovišta neke prećutno prihvatljive norme rasta nezaposlenosti koju proizvodi tranzicija, stvarni rast nezaposlenosti je više nego nepoželjan te indicira znatno manje uspešnu tranziciju od one koja je bila ostvariva. Tekuća (2012) nezaposlenost iznosi već veoma zabrinjavajućih 755 000 lica sa tendencijom daljeg rasta i iskazuje svu neuspešnost tekuće tranzicije. Stanje nezaposlenosti je dodatno zabrinjavajuće kada se uzme u obzir i nepovoljna struktura ponude radne snage, uključivo i alarmantnu nezaposlenih gotovi svih profila sa visokim obrazovanjem. To će reći da je tekuća tranzicije proizvodila rast neusklađenosti gotovo svih sektora, posebno proizvodnog i obrazovnog. I sve to uz primetan odliv populacije u inostranstvo koji uvek deluje „pozitivno“ na smanjenje broja onih koji traže posao u zemlji. Prema podacima u vreme nastanka ovog teksta, struktura nezaposlenih sa visokim obrazovanje je sledeća: Doktori nauka – 92, Magistri nauka – 808, Diplomirani ekonomisti - 7.700, Diplomirani pravnici – 4.900, Diplomirani doktori medicine – 1.900, Diplomirani stomatolozi – 1.123, itd.


11

Treći indikator za procenu kvaliteta vođenja ekonomske i drugih politika tokom perioda o kome je reč, je nivo inflacije cena. Inflacija u 2001-oj godini je bila veoma visoka – 38,7% da bi opadala tokom tranzicije i našla se na nivou od 7% u 2011-toj godini, što je veliko dostignuće u odnosu na početno stanje (38,7%). Ali, nivo ovog dostignuća je ipak nezadovoljavajući jer je stopa inflacije cena u Srbiji još uvek znatno veća nego u zemljama Evropske unije; šta više, i od nivoa inflacije u većini zemalja na južnoslovenskom prostoru. Kumulirana inflacija tokom perioda 2001-2011 je veoma velika, preko 200%. U vezi sa ovim je, nikako kao jednoznačna veza uzrok-posledica, i pad vrednosti dinara u odnosu na EURO za oko 50% (2001. kurs EVRA je bio 59,54 dinara da bi u nekim danima 2012. godine iznosio oko 118 dinara). Uz dodatnu napomenu da je tekući kurs nepovoljan po cenovnu konkurentnost domaće privrede, koja je od značaja za robni bilans u razmeni sa inostranstvom, jer se na konkurentnost privrede Srbije po drugim osnovama za sada, pa i za dužu budućnost, teško može računati. Četvrti i najčešće korišćen indikator je bruto domaći proizvod (BDP). Ukupan BDP (2011) iznosio je oko 30 milijardi EVRA, tj. oko 4.000 EVRA per capita, uz pad stopa rasta tokom zadnjih godina. Dakle, dostignuti nivo bruto domaćeg proizvoda (ukupan i per capita) je nizak. Kada se tome doda da je njegov rast zadnjih godina veoma usporen, nastaju ozbiljni problemi i ograničenja da se finansiraju javni poslovi i potrebe od opšteg značaja i sve se manje izdvaja za štednju i investiranje. Peti, ne tako često korišćen ali značajan indikator za evaluaciju tranzicije, je privredna struktura; bliže, njena podešenost, na jednoj strani, kretanjima u svetu ili bar u našem privredno relevantnom okruženju i, na drugoj strani, proizvodno-razvojnim potrebama i resursima zemlje. Tekuća privredna struktura Srbije je razvojno neodrživa; najpre stoga jer ima male kapacitete za samo-obnavljanje. Njeni potencijali za međunarodnu konkurentnost su veoma ograničeni i u tome je jedan od faktora koji vode ka negativnom bilansu u razmeni sa inostranstvom. Jer, najveći deo društvenog proizvoda čine nerazmenljive usluge što se vidi iz tekuće strukture nastanka domaćeg proizvoda: industrija – oko 16%, poljoprivreda – oko 12% , ne-razmenljive usluge (dominantno transakcioni sektori) – preostalih 72%. Iako postoji još negde, što je prazna uteha, ovakva struktura privređivanja je nesaglasna ne samo sa tekućom strukturom na globalnom nivou već i sa dosadašnjom trajektorijom mesta privrede Srbije u, za njen razvoj, relevantnom okruženju. 3.3. Obrazovni i istraživački sistem

Tekuća tranzicija je dala manje od očekivanih rezultata i u drugim sistemima. Ovde se saopštava veoma jezgrovit nalaz o obrazovnom i istraživačkom sistemu. Tekuće stanje obrazovnog sistema ima sledeće ključne karakteristike, delom prenesene iz njegovog početnog stanja a delom oblikovane dosadašnjom tranzicijom za koju nalazimo da je bila usmeravana mešavinom vizija 2 i 3 ovog sistema: (a) pad kvaliteta obrazovnog procesa i njegovog ishoda, (b) smanjenje relevantnosti obrazovanja za privredni razvoj, (c) rast komercijalizacije obrazovanja uz pad


12

kvaliteta i relevantnosti, (d) izostanak pozitivnih efekata stvaranja konkurentne strukture sistema obrazovanja osnivanjem privatnih škola i fakulteta, (e) pad integriteta sistema obrazovanja, (f) nastavak fragmentacije visokog obrazovanja, (g) nedovoljna efikasnost kontrolnih mehanizama (sistema akreditacije i kontrole kvaliteta, na primer), (h) rast neredovnog odvijanja obrazovnog procesa (štrajkovi, zaposedanja institucija, rast konflikta interesa aktera obrazovanja), (i) beg državnih organa od odgovornosti za obrazovanje itd. Istraživački sistem uistinu nije prošao kroz jasno nameravanu i valjanu tranziciju. U jednom delu sistema je zadržano staro stanje – koje i za ta vremena nije bilo poželjno; u drugom delu sistem gotovo da je nestao. Poređenjem stanja pre dve decenije (samoupravni socijalizam) sa tekućim stanjem uočava se sledeće: (a) bazna istraživanja su očuvala svoje kapacitete, donekle unapredila dostizanje svojih unutrašnjih ciljeva očitovano rastom broja objavljenih radova i zadržala (čak povećala) svoju zatvorenost prema drugim istraživanjima (razvojna) i drugim sektorima (privreda, u prvom redu); (b) razvojna istraživanja koja vode ka inovacijama su praktično nestala kao posledica nestanka nosilaca inovacija (proizvodna preduzeća) odnosno odsustva ambijenta i mehanizama kojima se brzo komercijalizuju istraživački rezultati ma gde dobijeni; (c) nestanak inovacionih aktivnosti unutar privrede; sve što se radi u vezi tehničke promene je transfer stranih, po pravilu veoma zrelih tehnologija uz primetno smanjenje imitacije koju uspešni pratioci noviteta veoma koriste; (d) istraživački sistem je gotovo potpuno zatvoren u sebe, posebno prema obrazovnom i proizvodnom jer obrazovni proces nema tako potrebnu istraživačku komponentu niti proizvodni proces nastaje na komercijalizaciji sopstvenih istraživanja; (e) svi izdaci za istraživanja se finansiraju iz vladinog budžeta – model koji i u stara vremena nije bio produktivan bez obzira na nivo finansiranja; (f) postoje veoma uspešni izuzeci od ovakvog stanja koji samo potvrđuju da je tranzicija celog istraživačkog sistema zemlje mogla biti veoma uspešna da je obavljana na valjan način koji bi, van ikakve sumnje, izazvala i negativne reakcije i čitave potrese, kao što se to desilo svuda gde je ovaj sistem dobio i igrao pravu ulogu u obrazovnom, privrednom, kulturnom i drugom razvoju zemlje. Zdravstveni sistem zaslužuje svestranu analizu uspeha i padova tokom tranzicije. Za tu analizu nema dovoljno prostora u ovom radu. Stoga, samo nekoliko napomena. Tražnja za zdravstvenim uslugama (izraz stanja zdravlja stanovnika) je rastuća i veoma prevazilazi kapacitete (finansijske, ljudske, tehničke) javnog zdravstva čak i u situaciji razvoja privatnih zdravstvenih institucija. Očekivano trajanje života stanovništva – što se u međunarodnoj komparaciji uzima za indikator nivoa zdravlja i uspešnosti zdravstvenog sistema zemlje – opada. Potrošnja za zdravstvene usluge po stanovniku (važan indikator kapaciteta ovog sistema) je veoma niska. Tako da, uzeto sve zajedno, rezultat tranzicije ovog sistema karakterišu: rast tražnje (rast oboljenja), stagnacija javnih izdvajanja za zdravstvo (zadržavanje nivoa ponude), i niz tranzicijom izazvanih bolesti zdravstva koje su, svakako primetnim delom, izazvane i neuspehom tranzicije u drugim sektorima, u prvom redu u ekonomskom i institucionalnom sistemu.


13

4. Zaključak

Tekuća tranzicija je obavljana bez prave vizije njene opštenarodne, javne i razvojne svrhe. U odsustvu takve vizije nastale su moćne interesne grupe, organizacije i pojedinci i postale su ključni akteri tranzicije. Sa takvim akterima javni interesi tranzicije nisu mogli biti niti definisani niti ostvareni. Svi akteri tranzicije su domaći; pokušaji da se izmeste u okruženje su, kao i uvek, samo pokušaji da se ne nađu koreni problema tamo gde jesu već tamo gde nisu pa čak i ne mogu biti. Odsustvo institucionalnog sistema koji bi, i u odsustvu vizije, vodio ka željenim ishodima tranzicije uzimamo za jedan od ključnih razloga loših rezultata tekuće tranzicije. Stoga je neophodna nova tranzicija, koja ima celovitu i prihvaćenu viziju, zatim plan uspostavljanja institucija i mehanizama tranzicije i, najzad a možda i najvažnije, javno odgovorne aktere obavljanja tranzicije. Strategija „Evropa 2020“ može biti jedan od dobrih okvira za sintezu elemenata nove tranzicije.

Sintetički indikator makroekonomske stabilnosti zemalja Zapadnog Balkana ____________________________________________________________________

14

Prof. dr Đuro Kutlača4, Prof. dr Petar Veselinović5, Dr Dragan Babić6

SINTETIČKI INDIKATOR MAKROEKONOMSKE STABILNOSTI ZEMALJA ZAPADNOG BALKANA

Apstrakt: Zemlje u tranziciji suočavaju se sa institucionalnim i strukturnim

reformama. Po mnogim bitnim faktorima , kako iz sfere ekonomije, tako i iz sfere van ekonomije, većinu zemalja Zapadnog Balkana karakterišu nepovoljni ekonomski trendovi. Većina ovih zemalja je visoko zadužena, sa izraženim inflatornim tendencijama i velikim brojem nezaposlenih lica. Životni standard kao i kupovna moć građana su niski, a prosečne plate među najnižim u Evropi. Izvoz roba i usluga je izuzetno nizak, kako u apsolutnim, tako i u relativnim veličinama. Poslednjih nekoliko godina, ovaj region zaobilaze i strane direktne ivesticije. Cilj ovog rada je da se kroz analizu makroekonomskih pokazatelja zemalja Zapadnog Balkana ukaže na probleme sa kojima se one suočavaju, što zahteva jedan novi pristup u definisanju pravaca njihove tranzicije u naredenom periodu.

Ključne reči: makroekonomski pokazatelji, Zapadni Balkan, tranzicija AGREGATE INDICATOR OF THE MACROECONOMIC STABILITY

OF WEST BALCAN COUNTRIES

Abstract: Transition countries are facing with institutional and structural reforms. From both, economic and out of economic spheres, and by many important factors, most of the West Balkan countries are characterized with adverse economic trends. Majority of these countries has high debts with pronounced inflation tendencies and high unemployment. Standard of living as well as buying potential of citizens is low and average salaries are among the lowest in Europe. Export of goods and services is extremely low in both absolute and relative values. In the last few years this region is bypassed by direct foreign investments. The aim of this work is to use analysis of macroeconomic indicators of West Balkan countries in order to point out the problems they are dealing with, which demands a new approach in defining the transition directions in the next period.

Key words: macroeconomic indicators, West Balkan, transition

4 Univerzitet u Beogradu, Institut Mihajlo Pupin, Volgina 15, 11000 Beograd, [email protected], i Univerzitet Metropolitan, Tadeuša Koščuška 63, Beograd, [email protected] 5 Univerzitet u Kragujevcu, Ekonomski fakultet, [email protected] 6 Univerzitet u Beogradu, Institut Vinča, Beograd, [email protected]


15

1. Uvod

Zapadni Balkan je geopolitički region koga čine: Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Srbija i Crna Gora. Zapadni Balkan obuhvata teritoriju od 196.047 km2, na kojoj živi 21,5 miliona stanovnika.

Zemlje Zapadnog Balkana nalaze se u procesu tranzicionih promena. Iako su, još uvek, za ceo region, glavni izazov institucionalne i strukturne reforme, u regionu su vidne pozitivne makroekonomske performanse [1]. Tokom 2004. pa i u 2005. godini zemlje regiona zabeležile su najveći privredni rast od početka tranzicionih promena. Rast je iznosio prosečno 6,5% i uglavnom je bio rezultat nagle ekspanzije kredita kojima su finansirani potrošnja i investicije, a jedan od važnih faktora napretka bile su i strane direktne investicije [2]. Ipak problem je što su prilivi kapitala u regionu uglavnom bili skoncentrisani u nekoliko zemalja (zemlje kandidati za članstvo u EU) i u najatraktivnije sektore po zemljama (telekomunikacije, proizvodnja nafte, gasa i struje; prehrambena proizvodnja, proizvodnja čelika i turizam).

Karakteristično za sve zemlje Zapadnog Balkana je da su to uglavnom male privrede, da imaju nedovoljnu usklađenost sa evropskim i međunarodnim normama i standardima (iako je taj postupak usklađivanja u toku), da su im proizvodi nedovoljno konkurentni, da sve zemlje imaju deficit trgovinskog bilansa i budžeta, s tim što postoje razlike u visini tih deficita i visini njihovog učešća u bruto domaćem proizvodu. Sve zemlje, manje više, imaju nezadovoljavajuću infrastrukturu, nedostatak obrtnog kapitala i nedovoljnu i neadekvatnu kreditnu podršku, visoko učešće sive ekonomije i još uvek relativno značajnije prisutnu korupciju i kriminal.

U privrednoj strukturi dominira učešće rudarstva, industrije, poljoprivrede i šumarstva dok je sektor usluga slabo razvijen. To utiče i na strukturu spoljne trgovine. Na strani izvoza dominiraju poljoprivredno-prehrambeni proizvodi, industrijske sirovine i polufabrikati, a na strani uvoza mašine, oprema i industrijski proizvodi visokog stepena prerade.

Strane direktne investicije uticale su na proces tranzicije zemalja Zapadnog Balkana ka tržišnoj ekonomiji na direktan i indirektan način [3]. Pod direktne uticaje mogu se svesti oni koji su vezani za ekonomski rast u ključnim industrijskim granama i razvoj trgovinskih veza sa Zapadom kao i transfer tehnologije. Indirektan uticaj stranih direktnih investicija ogleda se u izgradnji institucionalnih sistema tih zemalja, podsticanju procesa privatizacije i kreiranju uslova konkurencije.

Proces privatizacije kao najznačajniji modalitet ulaska stranih direktnih inves-ticija u tranzitorne ekonomije ukazuje na značaj teze o postojanju tesne veze između dolaska stranog kapitala i procesa privatizacije, pri čemu jedan proces podstiče drugi.

Osnovni cilj zemalja u tranziciji je da izvedu promene društvenog sistema koje će omogućiti bolji život za njihove građane. Jedan od glavnih elemenata koji garantuje uspešnu tranziciju je stabilnost makroekonomskog sistema. S druge strane i promene u drugim segmentima društva u tranziciji su važne i sve su više ili manje međusobno povezane. Makroekonomska stabilnost pozitivno će delovati na ostale segmente društva u tranziciji, kao što će i stanje u drugim segmentima društva uticati


16

na makroekonomsku stabilnost. Shodno ovome stanje i kretanja makroekonomske stabilnosti govore, kako o rezultatima tranzicije u sferi ekonomije i drugim povezanim oblastima, tako i o potencijalnom uticaju koji ta kretanja mogu imati na promene stanja u ostalim segmentima tranzicije. U radu će detaljnije biti ukazano na ključne makroekonomske pokazatelje zemalja Zapadnog Balkana u periodu tranzicije, ali i na potrebu definisanja novog modela u tzv. postkriznom periodu.

Tabela 1: Vrednosti parametara makroekonomske stabilnosti za zemlje Zapadnog Balkana i jugoistočne Evrope za 2002. i 2010. godinu

Zemlja (2002.g.)

Kamatna stopa

%

Infla-cija %

PPP/devizni

kurs

Deficit budžeta% BDP

Bilans plaćanja

BDP po stanovniku

USD Izvoz/ Uvoz

Nezapo-slenost

% Albanija 11,62 1,68 0,32 65,46 -0,32 1440 0,44 16,00 B i H 7,88 -0,40 0,36 31,92 -1,18 1761 0,34 31,10 Crna Gora 9,36 0,31 75,73 2043 0,59 Hrvatska 8,99 1,85 0,48 34,77 -1,91 5974 0,83 14,83 Makedonija 14,42 0,81 0,30 42,92 -0,36 1874 0,65 31,94 Srbija -2,32 2,51 0,31 81,23 -1,25 2013 0,49 13,28 Austrija (Ref) 1,75 1,68 0,85 66,21 5,55 25679 1,11 4,20 Bugarska 4,33 3,81 0,28 54,82 -0,38 2030 0,85 17,42 Mađarska 1,58 4,81 0,48 55,73 -4,64 6535 0,97 5,90 Rumunija 9,72 17,58 0,29 27,43 -1,53 2101 0,86 8,44 Slovenija 5,19 7,17 0,25 28,92 0,25 11600 1,02 6,34 Turska 44,00 29,71 0,44 74,00 -0,63 3553 1,07 10,33

Zemlja (2010.g.)

Kamatna stopa

%

Infla-cija %

ppp/devizni

kurs

Deficit budžeta% BDP

Bilans plaćanja

BDP po stanovniku

USD Izvoz/ Uvoz

Nezapo-slenost

% Albanija 9,05 3,36 0,50 58,28 -1,38 3700 0,58 12,50 B i H 6,39 3,08 0,54 39,59 -1,02 4427 0,63 27,20 Crna Gora 7,82 0,66 0,60 42,39 -1,01 6509 0,56 19,70 Hrvatska 9,27 1,92 0,77 41,25 -0,63 13773 0,99 12,21 Makedonija 7,75 2,96 0,45 24,77 -0,20 4434 0,72 32,05 Srbija 7,52 10,29 0,51 44,83 -2,75 5272 0,68 20,05 Austrija (Ref) 0,25 2,17 1,13 71,83 11,22 44885 1,09 4,40 Bugarska 8,12 4,45 0,49 16,70 -0,63 6334 0,97 11,48 Mađarska 4,36 4,65 0,68 81,31 1,41 12863 1,08 11,24 Rumunija 10,14 8,00 0,64 31,20 -7,32 7539 0,79 7,28 Slovenija 1,86 0,34 38,79 -0,39 22897 1,01 7,27 Turska 1,50 6,40 0,76 42,21 -46,64 10049 0,79 11,89

2. Indikatori makroekonomske stabilnosti i njihovo agregiranje

U radu je korišćeno osam makroekonomskih indikatora: kamatna stopa, inflacija, PPP/devizni kurs, budžetski deficit, bilans plaćanja, BDP po stanovniku, izvoz/uvoz i nezaposlenost [4]. Indikatori su praćeni za 6 zemalja Zapadnog Balkana (Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija i Srbija), kao i za 5


17

zemalja jugoistočne Evrope (Bugarska, Mađarska, Rumunija, Slovenija i Turska) radi boljeg i potpunijeg procenjivanja promena. Kao referentni, odnosno, podaci za poređenje uzete su vrednosti parametara za Austriju kao makroekonomski najstabilnije zemlje u regionu. Vrednosti makroekonomskih parametara preuzete su iz baze podataka Svetske banke za period 2002-2011 [5] (ilustrovano u tabeli 1 za 2002. i 2010. godinu).

Vrednosti indikatora sračunavane su tako što je razlika između parametra za određenu zemlju i Austriju podeljena sa maksimalnom vrednošću tog parametra u posmatranom skupu zemalja. Pri tome veća vrednost indikatora označava veću razliku u odnosu na Austriju, što podrazumeva manju makroekonomsku stabilnost.

Tabela 2: Agregatne vrednosti osam indikatora makroekonomske stabilnosti za zemlje

Zapadnog Balkana i jugoistočne Evrope za period 2002-2011 Zemlja 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 11/02 Albanija 1,47 1,41 1,31 1,36 1,34 1,37 1,32 1,51 1,49 1,51 1,03 B i H 1,63 1,52 1,39 1,35 1,31 1,34 1,28 1,39 1,42 1,40 0,86 Crna Gora 1,58 1,40 1,32 1,36 1,31 1,12 1,33 1,32 1,36 1,32 0,84 Hrvatska 1,17 1,03 0,95 0,94 0,83 0,84 0,80 1,01 1,15 1,09 0,94 Makedonija 1,59 1,55 1,51 1,49 1,44 1,39 1,40 1,57 1,51 1,46 0,91 Srbija 1,45 1,36 1,61 1,59 1,34 1,38 1,40 1,55 1,59 1,50 1,03 Austrija (Ref) 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 - Bugarska 1,36 1,29 1,19 1,15 1,15 1,25 1,17 1,11 1,16 0,97 0,71 Mađarska 1,32 1,30 1,17 1,02 1,09 0,99 0,99 1,26 0,99 0,98 0,74 Rumunija 1,38 1,40 1,28 1,11 0,96 1,01 1,11 1,38 1,44 0,98 0,70 Slovenija 0,76 0,65 0,55 0,52 0,49 0,46 0,45 0,67 0,57 0,61 0,81 Turska 1,79 1,95 1,72 1,62 1,81 1,62 1,80 1,64 1,38 1,56 0,87

Agregatni indikator makroekonomske stabilnosti određen je korišćenjem

varijante metode kompromisnog programiranja, metode "idealne tačke" [6]. Za metriku L=2 i bez uključivanja težinskih koeficijenata za indikatore agregatni indikator makroekonomske stabilnosti, A, izračunava se prema sledećoj formuli:

Aj = {∑(i) [(Ri-Cji)/Ci,max]2}1/2 j = 1,...,m i = 1,...,n (1) gde je Aj agregatna vrednost većeg broja indikatora (i) za j-tu zemlju, Ri referentna vrednost i-tog indikatora, Cji vrednost i-tog indikatora za j-tu zemlju i Ci,max maksimalna vrednost i-tog indikatora. Formula integriše vrednost većeg broja indikatora u jedinstvenu vrednost i daje mogućnost variranja nivoa uticaja indikatora u odnosu na njihove međusobne vrednosti, variranjem metrike (eksponenta indikatora u formuli). Treba imati u vidu da manja vrednost agregatnog indikatora označava veću makroekonomsku stabilnost posmatrane države. Vrednost agregatnih indikatora za sve države u periodu 2002-2011. data je sumarno u tabeli 2, a grafički prikaz njihovog kretanja u ovom periodu na slici 1.


18

2. Analiza kretanja indikatora makroekonomske stabilnosti

Kretanje indikatora u posmatranom vremenskom periodu na prvi pogled izgleda haotično (slika 1), ali ono ipak omogućava sagledavanje mnogih pravilnosti i izvlačenje određenih zaključaka. Kod svih zemalja evidentan je trend smanjenja razlika u odnosu na Austriju, tj. povećanja makroekonomske stabilnosti od 2002, pa sve do početka globalne ekonomske krize 2008. Kod pojedinih zemalja ove promene su veoma impresivne (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Rumunija, Mađarska) dok su kod drugih relativno umerene, ali vidljive (Makedonija, Hrvatska, Bugarska, Slovenija). U Srbiji se dobar početni trend naglo pogoršava u 2004. i 2005. Posle značajne korekcije 2006. nastupa period daljeg pogoršanja agregatne vrednosti indikatora.

Svetska ekonomska kriza evidentno dovodi do povećanja agregatne vrednosti indikatora, ali se te vrednosti ustaljuju tokom poslednje dve godine posmatranog perioda (2010/11). Odnos agregatnih vrednosti indikatora za 2011. prema vrednosti za 2002. dat je u poslednjoj koloni tabele 2. Vidi se da najbolji odnos imaju zemlje članice EU: 0,7 – 0,8. Za ostale zemlje ovaj odnos je oko 0,9 što bi značilo da je stanje makroekonomske stabilnosti posle krize za oko 10% bolje nego što je bilo 2002. Jedino Srbija i Albanija imaju ovaj odnos 1,03 što ukazuje da je stanje približno isto ili nešto lošije nego pre 10 godina.

Podelom agregatne vrednosti indikatora na pet zona (slika 1) uočava se da u prvoj zoni, najbližoj Austriji, nema nijedne od zemalja iz posmatranog regiona. U drugoj zoni je samo Slovenija koja je najbliža Austriji, dok je najudaljenija Turska koja je jedina u petoj zoni. Međutim, trend ekonomskih promena u Turskoj je takav da se ona sada praktično priključila zemljama zapadnog Balkana u četvrtoj zoni gde se nalaze Srbija, Albanija, Makedonija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. U središnjoj trećoj zoni su zemlje EU Mađarska, Bugarska i Rumunija, a zajedno sa njima i Hrvatska koja ima bolje pokazatelje od ove tri članice EU, mada su im vrednosti za 2011. veoma bliske.

Dodatna analiza moguća je upoređivanjem promena dominantnih indikatora tokom vremena. Tako se npr. za Srbiju uočava da je konstantno jedan od dominirajućih indikatora BDP po stanovniku, što je slučaj i u mnogim drugim zemljama. Posle BDP u Srbiji je u 2002. najveću vrednost imao indikator bilansa plaćanja, ali je ova vrednost i u drugim zemljama bila relativno visoka. U 2010, međutim, posle BDP po stanovniku, dominantni indikatori su inflacija, kamatna stopa, a zatim i nezaposlenost, sa vrednostima koje su znatno veće od onih iz 2002. Ovi podaci jasno ukazuju na trenutne uzroke makroekonomske nestabilnosti.


19

Slika 1: Kretanje agregatnih vrednosti osam indikatora makroekonomske stabilnosti za zemlje Zapadnog Balkana i jugoistočne Evrope za period 2002-2011.

Austrija (Ref)

Zona 5

Zona 4

Zona 3

Zona 2

Zona 1


20

3. Zaključak Makroekonomski pokazatelji zemalja Zapadnog Balkana početkom XXI veka

imale su tendenciju poboljšanja koja je zaustavljena izbijanjem svetske ekonomske krize. Uočene tendencije ekonomskog rasta nisu bile dovoljne da bi se podigao životni standard građana i doveo na nivo zemalja Evropske unije. Srbija je od svih analizir-anih zemalja Zapadnog Balkana iskazala najmanju sposobnost da u dužem periodu kontinualno pozitivno deluje u domenu makroekonomije, pa su očekivani rezultati evidentno izostali. Polazeći od toga da su potencijali Srbije ipak veći, neophodno bi bilo tranzicione procese u svim sferama preusmeriti ka opcijama koje će se znatno bolje realizovati u praksi i koje će i ekonomskom sektoru omogućiti veći zamah.

Zemlje Zapadnog Balkana trebalo bi da se potpuno posvete evropskim integracijama u smislu prihvatanja određenih pravila i sistema koji su duboko utisnuti u kulturu EU [9]. Na taj način trebalo bi da podignu i poprave makroekonomske pokazatelje uspešnosti, životni standard građana, donesu striktne i obavezujuće zakone i nastave da popravljaju svoju reputaciju u celom svetu. Ukupni efekti integracije su značajniji od merljivih ekonomskih veličina i oni se mogu shvatiti kao proširenje mogućnosti i razvojnih potencijala. Kada je u pitanju EU budućnost snage integraci-onih zamaha će zavisiti od podizanja efikasnosti i međunarodne konkurentnosti evropske privrede, konvergencije u produktivnosti i dohocima između zemalja, političkog jedinstva među zemljama, odnosno usklađivanja suprotstavljenih interesa. 5. Literatura [1] Europen Comision, "Progres Reform for Serbia", 2010., Brusel. [2] Veselinović P., Makojević N., "Zapadni Balkan – (ne)atraktivan region za strane

investitore", Regionalni razvoj i demografski tokovi zemalja Jugoistočne Evrope, Ekonomski fakultet, 2011., Niš

[3] Jovanović, Gavrilović P., "Međunarodno poslovno finansiranje", Ekonomski fakultet, 2008., Beograd.

[4] Kutlaca Dj., Radosevic S.: “Macroeconomic regimes and changing cost structures in Central and Eastern Europe”, ACTA OECONOMICA, Vol. 56 (1) pp. 45–70 (2006), DOI: 10.1556/AOecon.56.2006.1.2, ISSN: 0001-6373 (Paper), 2006

[5] http://data.worldbank.org/ [6] Zeleny, M (1976), "The theory of the displaced ideal", in Zeleny (ed): Multiple Criteria

Decision Making, Kyoto, Springer-Verlag, Berlin, pp153-206 [7] Kovačević M., "Dimenzije i uzroci neuspešne tranzicije zemalja Zapadnog Balkana",

2011., Beograd. [8] Grujić D., Vojnović B., "Uticaj makroekonomskih problema zemalja u razvoju na

regionalni razvoj i konkurentnost globalne privrede", Regionalni razvoj i de-mografski tokovi zemalja Jugoistočne Evrope, Ekonomski fakultet, 2011, Niš.

[9] Antevski M., "Regionalna ekonomska integracija u Evropi", 2008., Beograd. Zahvalnost

U radu su saopšteni rezultati istraživanja na projektu: „Istraživanje i razvoj platforme za naučnu podršku u odlučivanju i upravljanju naučnim i tehnološkim razvojem u Srbiji″, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u periodu 2011-2014, evb. III 47005.

Ekonomija za održivi razvoj _____________________________________________________________________

21

Dr Dragan Babić7, Prof.dr Đuro Kutlača8, Dijana Štrbac9

EKONOMIJA ZA ODRŽIVI RAZVOJ

Apstrakt: Razmatrana su prekoračenja u korišćenju prirodnih resursa i mogućnosti klasične ekonomije da otkloni nepovoljne uticaje na životnu sredinu. Analizirana je neophodnost primene novih ekonomskih modela među kojima se najviše ističu steady state economy i degrowth. Od novog ekonomskog modela očekuje se da simultano reši i ekološke i socijalne probleme. Pristup u rešavanju ovih problema kod zemalja sa različitim nivoom razvijenosti mora biti različit, ali je neophodno voditi računa o usklađenosti ekonomskih i socijalnih pitanja.

Ključne reči: održivost, prirodni resursi, životna sredina, ekonomski model

ECONOMY FOR SUSTAINABLE DEVELOPMENT

Abstract: Overshooting in the usage of natural resources and possibilities of classical economy in removing undesirable impact on the environment has been studied. The necessities of applying new economic models among which steady state economy and degrowth economy are the most pronounced have been analyzed. From the new economic model it is expected to simultaneously solve ecological and social problems. The approach in solving these problems must be different for the countries with different level of development but it is necessary to take care about harmonizing economic and social issues.

Key words: sustainability, natural resources, environment, economic model 1. Uvod Počev od sedamdesetih godina prošlog veka u svetu se sve intenzivnije razmatraju činjenice vezane za prekomernu upotrebu prirodnih resursa i posledice takvog delovanja. Održivi razvoj trebalo bi da omogući ravnotežu između prirodnih resursa i čovekovih potreba koje bi morale biti usklađene sa onim što nam priroda u kontinuitetu može dati. Ovakav razvoj podrazumeva promene u mnogim oblastima ljudskog delovanja, a posebno u ekonomiji koja je u mnogome uzrok postojećeg lošeg stanja i koja u mnogome treba i da omogući efikasno rešavanje svih gorućih problema.

7 Univerzitet u Beogradu, Institut “Vinča”, [email protected] 8 Univerzitet u Beogradu, Institut “Mihajlo Pupin”, Volgina 15, 11000 Beograd, [email protected], i Univerzitet Metropolitan, Tadeuša Košćuška 63, Beograd, [email protected] 9 Univerzitet u Beogradu, Institut “Mihajlo Pupin”, [email protected]


22

U ovom radu daje se procena prekomerne upotrebe prirodnih resursa, kako po količini, tako i po regionima sveta. Takođe se analiziraju mogući dometi klasične i alternativnih ekonomija u rešavanju problema sa resursima i stanjem životne sredine u državnim ekonomijama na različitim nivoima razvoja. 2. Koliko je prekomerna potrošnja prirodnih resursa Globalno gledano potrošnja resursa, pre svega, zavisi od broja potrošača (stanovnika) i od njihove konzumne sposobnosti, kao i od stepena industrijalizacije i efikasnosti tehnologija koje se koriste u preradi prirodnih resursa. Pored toga u novije vreme potrošnja resursa zavisi i od zakonske regulative koja može kontrolisati bilo potrošnju resursa bilo primenu tehnologija koje zagađuju životnu sredinu. Pod resursima ovde se podrazumevaju sve vrste materijala i energije koji se preuzimaju iz prirode. Sposobnost ekosistema da u jednoj godini proizvede korisne biološke materije i apsorbuje otpadne materijale koje ljudi generišu naziva se biokapacitet. On se obično izražava u globalnim hektarima (gha) po stanovniku. Biokapacitet jednog područja dobija se množenjem aktuelne površine sa faktorom prinosa i odgovarujućim tešinskim faktorom. S druge strane površina potrebna u toku jedne godine da snabde celokupnu populaciju utrošenim resursima i da asimilira nastali otpad naziva se ekološki otisak i izražava se u istim jedinicama (gha po stanovniku). Ova jedinica i ovako definisane veličine biokapaciteta i ekološkog otiska omogućavaju integralno praćenje kapaciteta i potrošnje svih resursa.

Podaci organizacije Global Footprint Network govore o tome da je sredinom sedamdesetih prvi put došlo do potrošnje resursa koja je veća od prirodnih kapaciteta Zemlje, tj. od nivoa koji priroda može da regeneriše u toku jedne godine [1]. U to vreme počinju da se pojavljuju i prve ozbiljne studije iz ove problematike, kao npr. Limits to Growth [2] koja je ukazala na ograničenost rasta i s tim u vezi na moguće dalje scenarije razvoja koji ne bi remetili prirodnu ravnotežu.

Slika 1: Trendovi biokapaciteta i ekološkog otiska [1]

Ukupno 4 Planeta Godina

+

−


23

Od tada ukupna potrošnja stalno raste, a razlika između ekološkog otiska i

biokapaciteta stalno se povećava (slika 1). Ukupno prekoračenje do 2008. je oko 4 planeta godine, što znači da je prirodi potrebno 4 godine da regeneriše i nadoknadi prekomerno utrošene resurse. Dinamika prirodne regeneracije je relativno spora. Ona može trajati više desetina ili stotina godina ili čak mnogo više kao npr. kod fosilnih goriva koja se upravo zbog toga smatraju neobnovljivim resursom, pa se usled toga ovi efekti mnogo ne primećuju. Treba, međutim, imati u vidu da će oporavak prekomerno utrošenog resursa, čiji se nedostatak u početku mnogo ne primećuje, takođe dugo trajati. Sa današnjim nivoom prekomernog trošenja resursa od preko 50% prirodni kapaciteti Zemlje mogli bi biti potpuno utrošeni za manje od 50 godina, ali tako nešto ne može se dogoditi pre svega zbog toga što bi katastrofične posledice, koje bi sprečile takvu potrošnju, nastupile mnogo ranije.

Slika 2: Ekološki otisak po regionima [1]

Podaci o utrošku resursa, odnosno ekološkom otisku, po zemljama i regionima (slika 2) pokazuju da je utrošak resursa veoma neravnomeran [1]. Manje od jedne trećine stanovništva (oko 2 milijarde) nalazi se u zoni prekomernog trošenja dok preostale 2/3 stanovništva troše nešto ispod dostupnog biokapaciteta. Neravnomernost je još veća kada se sagledaju podaci za najrazvijenije zemlje sveta (Severna Amerika, Evropska unija, Japan i Australija) koje nastanjuje manje od 15% stanovništva (manje od jedne milijarde), a koje u ekološkom otisku učestvuju sa 30%, dok u prekoračenju učestvuju sa 60%. Da bi svele ekološki otisak na nivo biokapaciteta, najrazvijenije zemlje trebalo bi da smanje svoju potrošnju resursa oko tri puta. Za ostale zemlje koje prekoračuju biokapacitet (Evropa van EU uključujući Rusiju, Latinska Amerika i centralna Azija) dovoljno bi bilo da svoju potrošnju resursa smanje za oko jednu trećinu da bi je svele na dozvoljeni nivo.

Broj stanovnika (milioni)

Ekol

oški

otis

ak (g

ha p

o st

anov

niku

)

Biokapacitet dostupan po stanovniku u 2008 (1.8 gha)

Severna Amerika

EUOstatak Evrope

Centralna Azija

Azija + Pacifik Afrika

Latinska Amerika


24

3. Šta može da reši ekonomija

Od ekonomije se očekuje da obezbedi razvoj društva i visok standard građana. Tako je bar bilo do sada i dobra ekonomija to jeste obezbeđivala. Klasična ekonomija počiva na rastu proizvodnje i na neprestanom povećanju tržišta i potrošača, a njena osnovna motivaciona sila bila je i biće profit. Ovakva ekonomija koja podrazumeva neprekidnu ekspanziju i rast dominira od 1945. godine do danas, a od 1970. sve više se govori i o aspektima stanja životne sredine sa kojima je takva ekonomija neprekidnog rasta neraskidivo povezana. Dijagram na slici 3 koji prikazuje zavisnost ekološkog otiska u funkciji indeksa ljudskog razvoja (HDI) za različite zemlje10, ukazuje na to da je razvoj koji su ostvarile razvijene zemlje postignut na račun životne sredine jer je njihov ekološki otisak izrazito najveći [1,3]. Ujedinjene nacije su za prihvatljivi nivo razvoja propisale HDI veći od 0,78 pa je shodno tome oblast u kojoj su ispunjeni uslovi za održivost (ekološki otisak manji od biokapaciteta, tj. od 1,8) na ovom dijagramu predstavljena malim pravougaonikom u donjem desnom uglu. U ovoj oblasti ne nalazi se trenutno nijedna zemlja, a poželjno bi bilo da se sve (razvijene, srednje razvijene i nerazvijene) pomeraju ka ovoj oblasti (simbolično prikazano strelicama na slici 3).

Slika 3: Ekološki otisak u funkciji indeksa ljudskog razvoja (HDI)

10 Veličina tačaka srazmerna je broju stanovnika zemlje, a boja zavisi od regiona u kome se zemlja nalazi (kao na slici 2). Dve najveće tačke u donjem delu dijagrama odnose se na Indiju i Kinu, a najveća tačka na desnoj strani dijagrama na SAD.

Nizakrazvoj

Ispunjenost uslovaza održivost

Eko

lošk

i oti

sak

(gh

a p

o st

anov

nik

u)

Human Development Index (HDI)

0

2

4

6

8

10

12

0.20.0 0.4 0.6 0.8 1.0

HDIHumanDevelopmentIndex

Vrlo visokrazvoj

Srednjirazvoj

Visokrazvoj

Svetski prosečni biokapacitet po stanovniku u 2008


25

U svakom slučaju za različite ekonomije biće potrebna različita rešenja. Jedno od pitanja koje se često postavlja jeste i to u kojoj meri zemlje koje treba da ostvare razvoj treba da poštuju principe održivosti jer su oni često veoma ograničavajući za ekonomski razvoj i mogu ga znatno usporiti. Mišljenja stručnjaka su podeljena, po jednima zemlje u razvoju ne bi trebalo sputavati striktnim poštovanjem svih principa održivosti, dok drugi u prvi plan ističu da se nedovoljno razvijena ekonomija u manjoj meri oslanja na neodržive aktivnosti i samim tim je znatno fleksibilnija za prilagođavanje zahtevima održivosti, pa to treba iskoristiti [4].

Današnja ekonomija, međutim, zapala je u tešku krizu čiji su koreni duboki, a uzroci višestruki. Dodatni zahtevi prema ekonomiji da se uskladi sa potrebama održivosti samo komplikuju već složenu situaciju i veliko je pitanje da li klasična ekonomija može da ponudi kvalitetno i efikasno rešenje. Osnovna prepreka je profit kao primarni princip i prioritet klasične ekonomije koji čak ni pretnje o ugroženosti globalnih razmera ne mogu da dovedu u pitanje kada se radi o unosnom poslu. U prilog ovome govore podaci o vrednosti eko-usluga koje nam omogućava naša planeta, tj. koje uzimamo iz prirode i o vrednosti svetskog GDP-a [5]. Tako je ukupna vrednost eko-usluga za 1994. procenjena na 30 triliona USD dok je u isto vreme vrednost svetskog GDP-a bila znatno manja, 18 triliona USD, što ukazuje na to da vrednost prirodnih resursa nije na adekvatan način uključena u svetsku ekonomiju, premda je ovaj odnos bolji nego što je bio ranije.

Poboljšanja ekološkog otiska najdirektnije se mogu ostvariti smanjenjem broja stanovnika i smanjenjem opšte potrošnje, što naravno nije jednostavno i što se u praksi i ne dešava, osim prilikom prirodnih katastrofa, ratova i ekonomskih kriza. Značajnija poboljšanja mogu se postići i unapređenjem tehnologija i povećanjem njihovih efikasnosti kada su u pitanju utrošci materijala i energije ili oslobađanje štetnih materija, a takođe i ekonomskim instrumentima kao što su takse i drugi vidovi podsticanja i destimulacije ekonomskih aktivnosti koje mogu imati različite pozitivne i negativne uticaje na stanje životne sredine. I pored mnogih poboljšanja klasična ekonomija dosad, ipak, nije demonstrirala da je u stanju da ekonomije, pre svega razvijenih zemalja, transformiše do te mere da one budu saglasne sa zahtevima održivosti [6]. U novom izdanju klasika Limits to Growth (The 30-Year Update) autori ponovo prikazuju različite moguće scenarije razvoja ističući da bi rezultati i dalje perspektive bili mnogo povoljniji da su potrebne promene izvršene pre 20 godina [7]. Oba izdanja izazvala su podeljena mišljenja ekonomista, ali je razumevanje za drugo dopunjeno izdanje znatno veće. 4. Novi ekonomski modeli Paralelno sa rastom saznanja i svesti o ograničenosti prirodnih resursa i nepovoljnim posledicama na životnu sredinu, počinju sve ozbiljnije da se razmatraju alternativni ekonomski modeli koji se ne zasnivaju na stalnom ekonomskom rastu kao polaznoj pretpostavci. Dva takva modela su dominantna (steady state economy i degrowth) i njihov nastanak vremenski koincidira sa periodom kada je potrošnja


26

prirodnih resursa prevazišla biokapacitet (početak sedamdesetih). Pored toga pojavio se koncept dematerijalizacije koji ima za cilj da se svuda gde je to moguće smanji upotreba resursa i time dovede do prihvatljivog nivoa. Jedan od najvećih pristalica ovog koncepta je nemački ekonomista Friedrich Schmidt-Bleek, koji je uveo metriku za potrošnju materijala iz prirode i cenu eko-usluga [8]. On je insistirao na tome da se izvrši dematerijalizacija ekonomije za faktor 10, smatrajući to tehnološki mogućim, ali s druge strane i neophodnim preduslovom za prilagođavanje ekonomija razvijenih zemalja prema zahtevima globalnog održivog razvoja. Za osnivača savremene ekonomije ravnotežnog stanja (steady state economy) smatra se američki ekonomista Herman Daly [9], koji ovu ekonomiju definiše kao ekonomiju zasnovanu na konstantnom broju ljudi i proizvoda, sa najmanjim mogućim ulaganjima materijala i energije u svim fazama od proizvodnje do upotrebe. Ekonomija ravnotežnog stanja dozvoljava samo blago fluktuiranje populacije i potrošnje. Ovo ravnotežno ekonomsko stanje ipak ne odražava stagnaciju već dinamičku ravnotežu ekonomskog sistema koji je dostigao zrelost i ne može više da raste, usled toga što je sistem u kome se nalazi, a to je planeta Zemlja, ograničen zajedno sa svojim resursima koje ekonomije koriste. Ekonomski model koji je danas poznat pod imenom degrowth nastao je iz potrebe da se rastući ekonomski sistem svede na realne i prihvatljive dimenzije. Teorija ovog modela zasniva se na radovima francuskog ekonomiste Nicholasa Georgescu-Roegena [10] koji je ekonomiju posmatrao termodinamički. Originalni naziv za degrowth zapravo dolazi od francuske reči decroissance koju bi mogli da prevedemo sa splašnjavanje. Najjednostavnije rečeno degrowth-ekonomiju karakterisalo bi ravnomerno smanjenje proizvodnje i potrošnje, takvo da istovremeno povećava blagostanje ljudi i poboljšava stanje životne sredine na celoj planeti, i to kako kratkoročno tako i dugoročno. Ovakvo smanjenje može se smatrati održivim za razliku od ekonomske recesije sa pratećim pogoršanjem socijalnih uslova koja je rezultat prinudnog i neodrživog ekonomskog stanja [11]. Održivi degrowth model ima za cilj opšte blagostanje, ekološku ravnotežu i socijalnu jednakost, bez obzira na to što pri tome mora doći do smanjenja GDP-a. Podržavaoci ova dva modela uglavnom su nastupali sa suprotnim stavovima kada je trebalo istaći njihov kvalitet i značaj, mada postoje i mišljenja koja ističu komplementarnost ovih modela u smislu da razvijene zemlje prvo treba da ostvare smanjenje svojih ekonomija, a potom ih uvedu u ravnotežno stanje [12]. U svakom slučaju ni jedan od ovih modela ne može biti popularan za razvijene zemlje, pa do njihove primene još uvek ne dolazi, a u međuvremenu problemi sa potrošnjom resursa i stanjem životne sredine samo postaju veći. S druge strane nedovoljno razvijeni se oslanjaju na model razvoja razvijenih, koji je na neki način već potrošen i koji u novonastalim uslovima možda i ne može biti produktivan kao ranije. Na taj način i nerazvijene zemlje gube dragoceno vreme kada se radi o uvođenju i uspostavljanju pravog delotvornog ekonomskog sistema. U oba slučaja radi se i o izuzetno važnim pratećim socijalnim aspektima koji bi trebalo da budu rešeni zajedno sa rešavanjem problema životne sredine i upotrebe prirodnih resursa.


27

5. Zaključak Ekonomija je obezbedila razvoj civilizacije, ali je to učinjeno uz utrošak prirodnih resursa koji prevazilazi biokapacitet planete i nastali su mnogi problemi u vezi sa stanjem životne sredine. Potrebna je transformacija globalnog i lokalnih ekonomskih sistema koji bi bili usklađeni sa zahtevima održivosti. Razvijeni su novi ekonomski modeli kao što su steady state economy i degrowth, ali se oni još uvek ne primenjuju jer zahtevaju mnoga ograničenja. Zadovoljavajuće rešenje trebalo bi da harmonizuje previše različitih uslova i objedini previše suprotstavljenih interesa. Jasno je da je rešenje složeno, a nejasno da li će svetski lideri imati dovoljno razuma da do takvog rešenja dođu pre nego što nastupi katastrofa globalnih razmera i primora ih na to. Prema autorima studije Limits to Growth civilizacija se posle dve značajne prekretnice u svojoj istoriji, poljoprivredne i industrijske revolucije, nalazi pred trećom, a to je održivost [7]. Osnova takvog budućeg održivog sistema svakako će biti u novom ekonomskom sistemu, ali i u novom društvenom sistemu sa mnogo manjim socijalnim razlikama. Novi sistem karakterisaće striktni zahtevi prema prirodnim resursima, a još striktniji prema moralnim resursima [13]. 6. Literatura [1] WWF, Global Footprint Network: Living Planet Report 2012 [2] D. Meadows, D. Meadows, J. Randers, W. Behrens III: The Limits to Growth,

New York, Universe Books, 1972 [3] UNDP: Human Development Report 2011 [4] G. van de Kerk, S. Scrieciu: Viewpoints, Natural Resources Forum 34 (2010)

85-88 [5] R. Costanza, R. d’Arge, R. de Groot, S. Farber, M. Grasso, B. Hannon, K.

Limburg, S. Naeem, R. V. O’Neill, J. Paruelo, R. G. Raskin, P. Sutton, M. van den Belt: The value of the world’s ecosystem services and natural capital, Nature 387 (1997) 253–260

[6] OECD: Key Environmental Indicators, 2008 [7] D. Meadows, J. Randers, D. Meadows: Limits to Growth (The 30-Year

Update), Vermont, Chelsea Green, 2004 [8] F. Schmidt-Bleek: Nutzen wir die Erde rightig? Die Leistungen der Natur und

die Arbeit des Menschen, Frankfurt am Main, Fischer Taschenbuch Verlag, 2007

[9] H. Daly: Toward a Steady-State Economy, San Francisco, Freeman, 1972 [10] N. Georgescu-Roegen: The entropy law and the economic process, Cambridge

Mass, Harvard University Press, 1971 [11] F. Schneider, G. Kallis, J. Martinez-Alier: Crisis or opportunity? Economic

degrowth for social equity and ecological sustainability, Journal of Cleaner Production 18 (2010) 511–518


28

[12] C. Kerschner: Economic de-growth vs. steady-state economy, Journal of Cleaner Production 18 (2010) 544–551

[13] H. Daly: Institutions for a Steady-State Economy in Steady-State Economics, Washington, DC, Island Press, 1991

Zahvalnost

U radu su saopšteni rezultati istraživanja na projektu: „Istraživanje i razvoj

platforme za naučnu podršku u odlučivanju i upravljanju naučnim i tehnološkim razvojem u Srbiji”, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u periodu 2011-2014, evb. III 47005.

Kako do nove industrijalizacije Srbije: preduzetnički univerzitet kao jedan od mogućih razvojnih modela

_____________________________________________________________________

29

Prof.dr Dragan S. Domazet11 KAKO DO NOVE INDUSTRIJALIZACIJE SRBIJE: PREDUZETNIČKI UNIVERZITET KAO JEDAN OD MOGUĆIH RAZVOJNIH MODELA

Apstrakt: U radu se ukazuje da preduzetnički univerziteti mogu biti bitan faktor razvoja nove industrije znanja u Srbiji. Radi ilustracije, u radu je data analiza finansijskog poslovanja nove firme koja treba da se bavi razvojem softvera na principu outsorsinga, a na bazi korišćenja postavljenog modela za analizu. Analiza pokazuje na mogućnost i održivost analiziranog modela saradnje industrije softvera i univerziteta.

Ključne reči: preduzetnički univerzitet, outsoursing razvoja softvera

HOW TO DEVELOP NEW INDUSTRY IN SERBIA: ENTERPRENEURIAL UNIVERSITY AS ONE OF POSIIBLE

DEVELOPMENT MODELS

Abstract:. The paper shows that the entrepreneurial universities may be on of key drivers of development of new industry in Serbia. As a illustration, an example of a new, start-up company for global software outsourcing is given. The feasibility study, based on the developed simulation model, shows financial results for several development options, as well as attractiveness and sustainability of the proposed collaboration model between the university and software development industry.

Key words: entrepreneurial university, software development outsourcing 1. Uvod

Raspadom Jugoslavije industrija Srbije je doživela tri udara. Prvi udar je prvenstveno bio izazvan sankcijama, međunarodnom izolacijom Srbije, ratom u okruženju i razarajućom inflacijom početkom devedesetih godina. Drugi udar je usledio u procesu privatizacije, koja je često uništavala i firme koje su mogle da budu uspešne, da su imale prave vlasnike, pravi menadžment i da je poslovno okruženje bilo u funkciji njihovog razvoja. Međutim, i da je privatizacija izvedena idealno, bio je neminovan i treći udar – udar tranzicije, tj. prelazak poslovanja industrije na uslove

11 Univerzitet Metropolitan, Tadeuša Košćuška 63, 11000 Beograd, tel. +381 11 2030 885, [email protected]

Kako do nove industrijalizacije Srbije: preduzetnički univerzitet kao jedan od mogućih razvojnih modela

_____________________________________________________________________

30

slobodnog i globalnog tržišta, sa znatno većim stepenom konkurencije nego pre 1990. godine.

Posle navedena tri udara (a treći i dalje deluje), malo je šta ostalo od industrije Srbije koja je postojala pre 1990. godine. Ako se danas upoređuje stanje industrije Srbije sa stanjem pre 1990. godine, sigurno je da je ono danas mnogo lošije, a pre svega po broju radnih mesta u industriji. Međutim, treba imati u vidu da je takvo upoređenje neprikladno, jer je stanje industrije Srbije bilo „virtualno dobro“, jer ona je dobrim delom bila veštački zaštićena od inostrane konkurencije. Ona ni po kvalitetu proizvoda, ni po produktivnosti rada, nije bila na nivou industrije u zemljama sa slobodnim i otvorenim tržištem. Zbog toga, ne bi trebalo da bude cilj industrijske politike Srbije dostizanja stanja iz 1990. godine, već izgradnja nove industrije, na novim odnosima, i to industrije koja mora biti međunarodno konkurentna, koristeći do maksimuma svoje specifične razvojne potencijale. U radu se u tom cilju, iznosi jedna od mogućnosti razvoja nove industrije zasnovane na znanju. 2. Osnovna opredeljenja poželjne re-industrijalizacije Srbije

Sigurno je da jedan značajan deo novih industriksih organizacija, ili revitalizovanih starih, može nastati zahvaljujući direktnim stranim investicijama (DSI). Međutim, bilo bi pogrešno zasnivati industrijski razvoj isključivo na poslovanju inostranih firmi u Srbiji. Prvo, zato što su inostrane firme vrlo mobilne. Kako su došle, tako mogu brzo i da odu u povoljnije poslovne sredine. Drugo, malo je inostranih firmi koje će u Srbiji obavljati proizvodnju sa visokom dodatnom vrednošću. Normalno je da takvu proizvodnju drže u svojim zamljama, a da u Srbiji neguju nisko akumulativnu proizvodnju, koja se zasniva na jeftinoj radnoj snazi i

institut mihajlo pupin · 2013. 6. 27. · udruženje ''tehnologija i društvo'' institut ''mihajlo...

Documents