ŠKOLARAC S LIJEVIH VJEŠALA  On, što do dna dopi vrč svoje sramote, Što steče zao glas, to više ga ne boli. On ne zna za riječ ljudske hvale i dobrote, Ko dažd ljudska kletva po njemu se proli.  Na cesti ga prati pjev rugla i sramote, On ne bješe odan Gospi, koju voli. On, što do dna dopi vrč svoje sramote, Što steče zao glas, to više ga ne boli.  Uvijek brz na šalu, gdje se psine rote, Gdje god praska smijeh i njegov humor cvjeta.  Poniženi znat će njegove vrednate, Jer zlovoljom, bodar, nikad ih ne smeta, On, što do dna dopi vrč svoje sramote.  (Iz »Knjige pjesama« vojvode Charlesa d’Orleansa) 

   

 

 

PRVO POGLAVLJE 

MOLITVA BOGORODICI  Gospo nebeska, zemaljska kraljice, Carice pakla, močvare bezdane, Primi me, skromnu kršćanku, što nice  Moli: u svoje ubroj me izbrane, Prem nigda nemah zasluge valjane. Gospo i Vladarko, tvoje su vrline  Beskrajno veće no moje krivine, Bez njih se duša nikad ne posveti  Nit steče raj. Ne zborim neistine: U toj ću vjeri živjet i umrijeti!  Svom Sinu reci, da sam ja njegova,  Bezakonja nek mojih me odriješi  On, Egipćanku kako pomilova  Il misnika Teoifila, što zgriješi, Al po tebi se izbavi i riješi, Prem ugovor bje sam sklopio s vragom.  Ne daj, da pođem tog nedjela tragom,  Djevo, što čista zavrijedi začeti  Sakrament, što se mi se obnavlja snagom.  U toj ću vjeri živjet i umrijeti!  Ja žena sam sirotica i stara I ništa ne znam, nas čitat ne uče, U crkvi župskoj motrim kraj oltara  Naslikan raj, gdje harje i lutnje zvuče, I pako, gdje se kleti vare i muče:  Veselje jedan budi, drugi stravu. Veselju me privedi u rajsku slavu  

 

 

Ti, u koju grešni svi mara ju zreti  Iskreno, ustrajno, vjeru gojeć pravu: U toj ću vjeri živjet i umrijeti!  Vrijedna si bila, Djevo, postat mati  Isusu, što će bez kraja vladati. Ljudsku nam slabost svemoćan prihvati,  Lijep pusti raj, spas dođe nam donijeti, Okrutnu smrt na križu mlad prepati, Naš Bog je takav, takvim ću ga zvati: U toj ću vjeri živjet i umrijeti!  

I 

Nad  gradom  su  se  raširila  tamna  krila noći. Baršunaste  sjene u uskim  ulicama  postajale  su  još  crnje,  prozori  su  sve  dublje  uranjali, sljemena  su  se  prijeteći  uzdizala:  večer  se  spustila  nad  krovove. Posljednje zrake žarkoervena sunca, što su se toga dana probijale kroz sivoljubičaste  trake  rastegnutih  oblaka,  sakriše  se  iza  brežuljaka  na zapadu. Jedino je još tamo bliještao jarki odsjaj,  i na toj svijetloj poza‐dini moćno  su  se  uzdizali  oštri  obrisi  gradskih  tornjeva. Mukli  zvuk zvona  sa  Sorbonne  treperio  je  iznad  kuća,  prodirao  u  palače  i  jadne zidane  spilje,  preletio  crne  vode  Seine  i  drhtavo  odjeknuo  u  srcima. Ljudi  su mrmljali  »angelus«,  križali  se,  hitali  ulicama  i  puni  tjeskobe sklanjali  se  u  svoje  domove.  Zadigavši  haljine,  brže  su  zakoračali prljavštinom puta, plaho pogledavali prolaznike  i  čvršće stiskali oružje ispod svojih ogrtača. 

I kad je utihnuo metalni zvuk zvona, grad je ležao u mrkloj tišini, bez svijetala  i mračan, nalik na panteru, što vreba u zaparnoj tropskoj noći.  Ponegdje  su  zažmirkale  svijeće  pisara  i  notara,  kojima  je  bilo dozvoljeno da rade noću. Zveckali su mačevi sergeanata  iz Chasteleta. Ulicama je odjekivao topot konjskih kopita. Straža. 

 

 

Blagi odbljesak na zapadu bio je izblijedio i ni kap svijetla nije više dopirala u malenu  izbu, u kojoj  je stenjući  ležala neka žena  i prevrtala se u trudovima.Grčevi su savijali njeno mršavo, iscrpeno tijelo, i ona je u  sav  glas  jaukala.  Izbuljene oči piljile  su u  strop,  a  ruke  su  se  svom snagom odupirale o okvir  ležaja. Krikovi su bivali sve glasniji, vapili su hladnim zidovima, jadali se grubo otesanom drvenom križu, što je visio na stijeni; zaklinjali su i molili. No jedini odgovor bilo je ljutito lupanje. Patnja  je  okružila  ženu  svojim  granicama,  odvojila  je  od  svega okolišnog svijeta i ostavila je samu u pustinji njene boli. 

Tada  se  odjednom  otvoriše  vrata  i  pojaviše  se  nabrekli  obrisi nekog gojaznog  ljudskog tijela. Tromo, no  ipak puna beskrajne pažnje pristupi ležaju porodilje neka žena. Umorne crte njena lica kao da su se bile skamenile. Mnogo se sitnih bora naziralo pod debelom naslagom ličila, na kojega su se kričavoj bjelini isticala crvena bujna usta. Oči pod umornim  vjeđama prikovale  su  se uz biće,  koje  je  jadikovalo u  svom bolu. Debela nečista  ruka blago  je pomilovala  čelo ovlaženo  znojem. No  ni  jedna  jedina  riječ  nije  razbila  šutnju,  što  se  bila  nadvila  nad objema ženama poput staklene kupole. Pridošlica odloži ogrtač i stade bdjeti  uz  ležaj.  Njen  smireni  pogled  prodirao  je  kroz  tminu  pun sažaljenja. 

A kad se pojavilo dijete, i žena što je bdjela uz ležaj obavila posao primalje, činilo se da je sva ta bol pretrpljena uzalud: 

»Dijete  umire«,  promrmljala  je,  i  majka,  srušivši  se  nauzmak, zaklopi oči. Pokušala je sklopiti mršave ruke, što su se trzale na ponjavi. 

»Krstite ga! Brzo ga krstite!« prošaputala je. Ona druga uze dijete i  iziđe. U  susjednoj  sobi nađe vrč vode. Zamoči kažiprst desne  ruke  i djetetu pobožno ocrta znak križa na glavi, usnama i prsima. Kolebajući se, gledala je još časak preda se, onda se odluči, te naznači vodom isti znak i na spolovilu malenoga bića. To joj se učini dovoljno, jer se tada i sama prekriži i odnese dijetenatrag u majčinu sobu. Nemarno ga položi na  razrovan  krevet,  još  jednom  pogleda  usnulu  ženu  i  onda  iziđe  iz sobe isto onako tiho, kao što je u nju bila i unišla. 

 

 

II 

Jeanne d’Arc. 

Kad  je sunce prevalilo svoj svakodnevni put oko zemljine ploče  i blistavim  svojim  licem  ponovo  zasvijetlilo  iznad  Francuske,  njegove zrake pune životne snage padoše  i na stari  trg grada Rouena. Tijesno natiskane kuće kupale su se u suncu i ponosno uzdizale strme zabate u modri  zrak  proljetnog  jutra.  Na  trgu  se  uzbibalo  šaroliko  mnoštvo, glasovi su poigravali, mrmorili, naglo se razbuktavali, uzdizali se, gordo zamirali. U  zraku  je  lebdjela  radoznalost,  radost,  koju  je  lagana  jeza činila  još  ugodnijom.  Engleski  plaćenici  zatvarali  su  u  sredini  svojim kopljima  slobodan  okruglasti  prostor.  Udarali  su,  grubo  oko  sebe, suprotstavljajući se nadiranju mnoštva, koje se sve  jače tiskalo prema središtu zbivanja. 

Tu  je  uspravna  i  vitka  stajala mršava,  no  ipak  čvrsta  prilika  u pokorničkoj  halji,  na  kratko  ostrižene  kose,  sa  grubo  otesanim raspelom  u  rukama.  Velike  blistave  oči  nisu  se  odvajale  od  tog isprljanog,  izlizanog  udjelitelja milosti,  grubi,  ratnički  prsti  lagano  su gladili masno  drvo.  Usta  su  šaputala  tihe  nerazumljive  riječi,  a  oko tankih bezbojnih usana poigravao je jedva primjetljiv smješaik. U jakim borama, što su se pune ozbiljnosti nabrale oko usana i obrva, zrcalio se smiren  duh,  čvrsto  oslonjen  na  svoju  vlastitu  blaženu  ograničenost. Mlada žena, koja  je ovdje  imala biti smaknuta,  jer  je za vjernike  imala odviše  vjere,  kraljevima  bila  odviše  kraljevska,  a  ratnicima  odviše ratnička, osjećala  je u sebi, da  je učinila sve, što  je bilo u njenoj moći, upravo onoliko,  koliko  joj  snage udijeliše  gospod'  i blažena djevica.  I nije bilo mržnje u njenom srcu prema onima, koji su  je bili napustili  i osudili. Znala je, da se Karlo Sedmi zainatio i u vladarskom samoljublju sebi dao pripisati djela, koja je izvršila žena. Znala je, da se odvratio od nje,  jer  nije  odobravala  život  na  njegovu  dvoru.  Osjetila  je  mržnju crkve,  čije  je  zastupnike  napadala  zbog  njihova  razvratna  života.  A opraštala je i Englezima, tim dušmanima zemlje u kojoj se rodila i koju je htjela osloboditi, stavivši na kocku svoj život. Na nju se spustio duh 

 

 

blagosti  i  svete  prostodušnosti,  i  nezemaljski  smiješak  njenih  krutih usana  trijumfirao  je  na  trgu  sa  starim  kućama,  preplavljenom smrdljivim  životinjskim  dušama,  što  su  se  tu  natiskale,  obasjanom neumoljivim  suncem  ratnika.  Visoko  iznad  svih  lebdio  je  smiješak,  a tamne  oči  sažigale  su  srca.  Vuk,  tigar,  lisica  i  kuna  zaboraviše  svoje zanate i postadoše ljudi, oplemenjeni samilošću. 

A  u  slobodnom  krugu,  sučelice  djevici,  stajao  je  kler  u  svojim dugim haljinama, sa svojim baretama, ukočenih  lica,  iza čijih  je gordih maski  blistala  podmukla  radost.  Uz  njih  engleski  upravljači,  koji  su nemirno  čupkali  brade  i  od  vremena  do  vremena  pogledavali  ne‐pomične  duhovnike,  što  su  ustrajali  u  svom  dostojanstvu.  Djevojka čvršće stisnu križ, i usne glasno prošaputaše: 

»Marijo! Marijo! Marijo!« 

Nije  mislila  na  ljude  po  gradovima,  što  su,  oslobođeni neprijateljske sile, opet odahnuli, nije mislila na one nove bogataše, što su kao dobavljači zaradili na ratu, vratili se u prijestolnicu i sada čeznuli za  plemstvom,  jer  su  sebi  pripisivali  oslobođenje  Francuske,  ‐  nije mislila  na  gospodina  Karla  Valonskog,  koji  je  po milosti  božjoj  i  uz pomoć  jedne djevice bio došao do  carstva  i primio na dar  kraljevsku čast.  Mislila  je  samo  na  svoje  poslanje,  na  zemlju  Francuza  i bogorodicu. 

Jedan od duhovnika kimnu, i njegove se teške vjeđe natisnuše na zelenkaste  oči.  Kukasti  mu  se  nos  pruži  naprijed  poput  jastrebova kljuna.  I  uzeše  djevojci  križ  iz  grubih  ratničkih  ruku,  dva  engleska vojnika  odvukoše  je  k  stupu,  uz  koji  je  svezaše  debelim  užetima. Konopci stegnuše njeno tijelo  i umalo ne zgnječiše male nježne grudi. No  lice žene gledalo  je prema nebu. Plaćenici su bili spremni  i  čekali. Njihove su baklje, zaboravljene, plamsale na jarkom sunčanom svijetlu, mnoštvo je šutjelo i drhtalo. I opet kimnu duhovnik jastrebastog nosa. Baklje pripališe slamu,  lomača planu  i gusti zagušljivi dim zakovitla se nad trgom. Oblaci su bivali sve tmastiji. Liznuše plameni jezici. . „ 

»Isuse«, odjeknu smireno i staloženo zvonak glas iz oblaka pare i dima, i taj zov stade kao isklesan nad utihlim mnoštvom. 

 

 

Tako  se  zahvalio  gospodin  Karlo  Francuski,  tako  se  zahvalila valonska  kuća.  Za  kraljevsku  krunu  njima  se mučenički  vijenac  činio najbolje uzdarje. 

III 

Toga  jutra  probudio  je  iscrpenu  majku  krič  djeteta,  koje  je smatrala mrtvim, a sada je u sav glas tražilo svoje. Ležalo je niže njenih nogu,  poprijeko  kreveta,  praćakalo  nogama  i  rastezalo  svoje  starački navorano lice u najodvratnije grimase. Činilo se, da je ružnoćom daleko premašilo većinu novorođenčadi: čitavo tijelo prekriveno dugim crnim dlakama, kuglast  trbuh, zategnut poput bubnja, na njem udovi što su se njihali kao u lutke. Iskrivljena glava puna brežuljaka i udolina. 

Lice  se  mrzovoljno  zagledalo  u  polumračni  svijet  sobe.  Ali bezizražajnost  lica,  kojim  su  se,  usprkos  njegovoj  nabubrelosti, protezale mnoge bore, razbijale su plave oči neobična blijeska, kao da u  njima  gori  neka  čudna  vatra,  kao  da  iz  njih  tuži  neka  tiha melankolična  podrugljivost.  Te  sitne  iskre  ljudskoga  na  ružnom  živo‐tinjskom  tijelu počivale su pod malim  čelom s mnogo  finih  linija, pod gustim crnim obrvama, prignječene obrazima i utisnute duboko u očne duplje. 

Tišinom  opet  odjeknu  kreštav  krič  gladi.  Majka  napregnu  sve snage da dokuči dijete,  i napokon uspje dohvatiti  jednu nogu  i privući tijelo.  Onda  odmakne  košulju  i  položi  sitnu  kvrgavu  glavu  uz  svoju nabreklu dojku.  I odmah  je malo biće bilo načistu, što  tu  treba  činiti. Usta potražiše vrutak hrane, pripiše se snažnim čeljustima dojenčeta, i djetinje  se  šake  stisnuše, a oči  zaklopiše.  I  kričanje utihnu.  Sretno  se smiješeći, majka pogleda dijete i vidje, da je dječak. 

»Sine  moj«,  reče  tiho  i  poljubi  malu  glavu.  Onda  njene  oči potražiše križ, koji je visio na zidu; činilo se, kao da ga grle i zahvaljuju mu,  što  se  sve  tako  zbilo. Mališan  se otkinu od nje,  i ona ga brižljivo položi pod pokrivač, gdje je odmah usnuo. 

 

 

Zatim  se  dršćući  od  napora  pridigne  i  sjedeći  u  krevetu  sklopi ruke, te pobožno podiže oči k raspelu. I njene usne odmah prozboriše, što su oblikovale misli: 

»O,  blažena  gospo,  i  ti,  njezin  izmučeni  sine,  vama,  prepunima boli, neka bude hvala, što je moja patnja tako brzo prošla. Zahvaljujem vam za vašu dobrotu  i molim vas, da mi  i ubuduće pomognete.  ‐ Ah, premila gospo,  zauzmi  se kod  svog  sina  za  jadnu majku, da  sin  jadne majke na ovom svijetu ne skrene s puta i da jednom ugleda raj. Amen.« 

Za  posljednjih  riječi  otvoriše  se  vrata  i  na  pragu  se  pojavi Jeanneton,  da  pogleda  kako  je  ženi,  kojoj  je  jučer  bila  pomogla  u teškom času. Došla je iz gornjega kata, gdje se nalazila javna kuća, koja joj  je omogućavala, da zasluži svoj oskudan kruh. Sjela  je zabrinuta na porođiljin krevet i kazala: »Kako ste sretni, što vam je dijete ostalo živo ‐ no pripazite na svoje molitve, madame des Loges. Duhovnici bi mogli reći, da niste zadovoljni sa starim obrascima, da težite za novim i da se čak i svom bogu utječete bez pomoći svećenika. 

Kako se osjećate?« 

»Hvala vam«, odgovorila  je majka. »Dobro mi  je,  jer dijete  živi, kako vidite. ‐ Jeste li ga već krstili?« 

Jeanneton  kimnu.  »Ne  će  mu  nauditi.  Rođen  je  pod  dobrom zvijezdom. Kad sam ga krstila, na glavi  je  još  imao komad kožice, kao pilence, kad se  izvuče  iz  ljuske. To znači sreću. Ponosit ćete se svojim dječakom.« 

»Kako  ću  se  radovati,  ako  ga  ugledam  s  baretom  klerika, okrunjena  poput  kralja!  Kad  bude  prolazio  ulicama,  a  djevojke  budu pokušavale  da  ga  primame!  Kad  za  njim  stanu  ludovati  sve  žene  s ulice!« 

»Trebalo bi da mu otac pomogne«, reče djevojka i podiže dijete, da  ga  pogleda.  Kad  je  majka  nastavila,  položi  ga  opet  pažljivo  na jastuke. 

»Ne  podsjećajte me  na  njega,  Jeanneton!  To  je  jedini  grijeh  u mom  životu. Muž mi  je doduše bio  već mrtav, ali ne  ću da  ikad  više 

 

 

susretnem  onoga,  koji mi  je  darovao  tog  dječaka!«  S  tjeskobom  je pogledala prema drvenom raspelu. 

Jeanneton,  zamišljena,  poravna  pokrivač  na  krevetu  i  nastavi: »Dobar je on čovjek. Doista. Mogao bi se pobrinuti za dječaka. Za vas bi to bio prevelik teret. Župa vas hrani kao udovicu. Zar da hrani i dijete?« 

Dok  je to govorila, majčine su  je oči zabrinuto promatrale. »Ne, ne, to ne ću«, reče uzdahnuvši. »Ne, nikako! Ne ću da mu ikad stupim pred  oči!  Onaj mu  je  put  uspjelo  da me  zaludi,  da  zavede  bijednu rođakinju, što je sa sela došla u grad  i odjednom obudovjela. Bila sam za  njega  samo  čas  užitka,  a  umalo me  nije  survao  u  ponor,  tako  da možda  nikad  ne  bih  vidjela  raja!«»Mi  djevojke  također  živimo  s Kristom,  i  on  nam  oprašta.  Sjetite  se  samo Marije Magdalene,  naše zaštitnice.  Zar  mi  ne  živimo  po  volji  božjoj?  Mnogi  nas  duhovnici posjećuju, u našim  se  kućama okuplja  cijeli  grad.  Zar naše  zvanje ne pruža  ljudima radost, zar ne rastjerava njihove brige? A nije  li  ipak za nas često samo patnja, i nismo li upravo stoga zavrijedile raj?« 

Majka  se  prekriži.  »Neka  to  bog  prosudi,«  reče.  »Možda  ste  vi djevojke muškarcima  bolje  supruge  nego  one  druge,  otmjene,  koje svoju  ljubav ne poklanjaju nikome  isvakome, a daju se toviti od svojih bogatih,  otmjenih  muževa.  Ja  sam  svjedok,  što  si  ti  bila  svom Perrenetu.« 

Jeanneton obori pogled. »Perrenet. Upravo je dva mjeseca, kako je mrtav, baš  sam danas na njega mislila. Ah, Montfaucon  je mnogo toga vidio, a profoz se već brine, da se  tamo svaki dan zanjiše svježa roba.« 

»Neka nam Krist oprosti,« reče majka. »Svi smo mi grešni ljudi.« 

Tada  Jeanneton  pokaže  na  dječaka.  Ležao  je  sasvim mimo  na leđima, a na usnama mu je lebdjelo nešto nalik na smiješak, dok su se oči  okretale  za  svijetlom  s malog  prozora.  Bio  je  to  jeziv  smiješak, smiješak,  koji  se  jedva  bio  probio  kroz  svu  onu  nevolju  bora na'starkeIjastom  licu. Bio  je  to odbljesak onog  smiješka,  što  je  lebdio 

 

 

nad  krovovima  grada  Pariza,  počivao  u  srcima  ljudi  i  odzvanjao  u propovijedima popova. 

Bio je to smiješak vremena. 

IV 

Kad  protekoše  četiri  sedmice,  odnese madame  de  Loges malo derište u župu Saint‐Celestin, da ga da krstiti. Pop je stajao na vratima raširenih nogu i grebao se ispod halje. Kad mu žena iznese, što joj je na srcu, časak se predomišljao  i pritom  je mjerio od glave do pete. Onda opet okrene od nje  svoj  crveni nos,  te  ga uzdigne  k nebu.  I  svečano progovori: 

»Dobra ženo,  loša su vremena. Djetetu  je potrebno krštenje,  jer inače nikad ne će moći ugledati svijetlo nebesko. No i crkva mora jesti i ne može  živjeti  od  svog  blagoslova. Danas  ona  jedino  još  uz  pomoć vjernika može slaviti gospoda. Ergo, bilo bi dobro, da posvetite oltaru deset  debelih  svijeća,  da  uzmognemo  bolje  vršiti  svoj'e  pobožnosti. Učinite to za svoje dobro ‐ za spas svoje duše i za spas duša, nekrštene djece,  što  nedužna  čame  u  pretpaklu.  Bilo  bi  osim  toga  dobro,  da pripremite i neku svoticu pariških novčića.« 

Onda  se pogladi po  svom  ispupčenom  trbuhu,  te  stade kićenim riječima  veličati  gospoda  i  tapšati  zadovoljno  tu  izbočinu, nagoviještajući  tako,  da  bi  bilo  dobro  i  pravedno  da  nečim  natrpa mješinu. Njegove vodnjikave oči s očekivanjem se upriješe u ženu, koja je oklijevala. 

»Predomišljate se«, kazao je nakon nekoliko časaka. »Pa to je već samo  po  sebi  grijeh.  Možete  li  preuzeti  odgovornost,  da  vaš  sin nekršten  luta  kroz  život  poput  nekog  poganina,  nekog  Levantinca, nekog od onih odvratnih bića, protiv kojih su u krvavim bitkama voje‐vali naši preci?« 

»Ali...« obeshrabreno progovori žena. 

 

 

»Nema tu nikakav ali. Nije li kazano: tko oltaru služi, treba da od oltara  i živi? Kanite  li da nas nazovete dangubama, zato što se za vas molimo bogu i sazivamo na vas milost nebesku?« 

I majka se okrene, te se udalji od popa, koji se opet zagledao u nebo i tapšao po trbuhu. »Da, mali moj sine«, reče, »još nisi ni kršten, a već  si morao  osjetiti  sudbinu  siromaha.  Za  nas  nema  raja.  Čak  i  naš dolazak na svijet mora biti plaćen. A nisu  li nam za sve potrebni sluge crkve. Zar bi i ti bio na životu, da njih nema?« 

Uputila  se  prema  sveučilišnoj  četvrti,  da  pođe  u  župu  Saint‐Benoist,  gdje  je  imala  prijatelja,  koji  nije  bio  tako  nedužan  za  život nekrštenog  mališana,  kao  što  se  općenito  pretpostavljalo  u svećeničkim krugovima. 

V 

Maistre Guillaume de Villon  zavalio  se u  svoju udobnu  stolicu  i prijazno promatrao ugojenog  redovnika u otrcanoj halji, koji  je sjedio nasuprot  njemu  i  upravo  s  očiglednim  zadovoljstvom  zalijevao  grlo čašom burgundca. Kad se zatim ispražnjena čaša ponovo našla na stolu od  teške  hrastovine,  gost  polako  obrisa  rukom  usta  i  stade  se podrugljivo smijuljiti. 

»Dobra  su  vam  vina,  Villon.  Svaka  vam  čast.  Ali  inače  ‐  ne zamjerite mi  to  ‐  inače  baš  ne  umijete  živjeti.  Pergament  nije  kruh, tinta  nije  pivo,  i  nema  takvog  problema,  koji  bi mogao  nadomjestiti toplo žensko tijelo.« 

Plave  su  se  oči  maistra  Villona  smiješile.  »Mi  imamo  svoju zadaću«,  kazao  je  ugodnim  smirenim  glasom,  kao  da  govori  nekom djetetu. Tanki mu prsti obuhvatiše izrezbarene obline naslona njegove stolice. »Zar da dopuštamo, da nas puk hrani samo zato, da bi se iznad osnovnih životnih principa uzdigli isto tako malo, kao bilo koji plaćenik? Život  nije  dovoljno  samo  živjeti,  on  traži  da  ga  objasnimo,  da  ga predamo budućim pokoljenjima. To  je zadaća nas duhovnika. Mi smo sluge misli, ne mesa.« 

 

 

Redovnik  zahihota. »Bijela vrana. Što vi  to kanite predati?  Jelo, piće, ljubljenje? Zar postoji još nešto? Nije li u tome praizvor svega?« 

»Poznajem vas, Titiquet, nije potrebno, da mi išta objašnjavate«, odgovori Villon vedro. »Većina današnj'eg klera govori kao vi, samo što vi misao  izbjegavate  iz misaonih  razloga  ‐  koliko  to  god  čudnovato zvučalo ‐ dok  je ostali ne mogu dokučiti. ‐ Ja ću zadržati svoje nazore, Titiquet. Okrenite to, kako vam drago: bili bismo siromašni, kad bismo imali  samo ono,  što nam  vi nudite.  Svaki  tjelesni užitak ostavlja neki bljutav  okus,  poslije  svakog  opijanja  čovjeku  je  u  želucu  kiselo.  Tim grubostima  takozvanog vanjskog doživljavanja umjet  ću  izbjeći. Njima čovjek nanosi  zlo  samome  sebi, a većinom  i okolnome  svijetu. Uvijek sredinom,  kloniti  se  visina  i dubljlna,  to  stoji najmanje  snage, nanosi manje  boli  nego  sve  ostalo.  A  čuvati  se  patnje  trebalo  bi  da  bude najprirodnija  težnja  svakoga  čovjeka:  bez  boli  čovjek  je  već  gotovo sasvim sretan. Ne potpuno  ‐ treba živjeti bez one opojne sreće što se pojavljuje jedino sjedinjena s najvećim bolima. Nje se odričem ‐ iako to nije lako.« 

»Čovjek  bar  dođe  do  dobra  vina,  ako  se  drži  vaših  aksioma. Postane gospodar zamka i uzvišeni čuvar pravde. Može u miru jesti svoj kruh.  Ja  nisam  takav, maistre  Villon.  To  nije moja  vjera.  ‐  Ta  zar  vi uopće živite?« 

»Ne«, odgovori Villon hladno. »Ne. A možda  i  živim  ‐  radi  se o tome,  što  smatrate  životom.  Ta  zar  je  život,  onaj  u  svijetu,  uopće vrijedan  života?  Dospio  sam  dotle,  da mogu  ustvrditi  sa  stanovitim ponosom, da se ne bojim ni smrti ni života. Zašto da se i bojim? Ovdje, postrani od  svakog meteža,  čovjek  je  spokojan  i ne pati. Brine  se  za svoja osjetila, koliko je potrebno. I čeka, dok ga ne iznenadi smrt. Znate li što ljepše!« 

»Dabome. I da vam to dokažem: zbogom. Hvala vam za vino, koje ste  udijelili putniku. Da  nema  ljudi  poput  vas,  zar  bi  bilo  ljudi  poput 

 

 

mene? Uskoro  ćete me opet vidjeti. Pariz me privlači, opet  je oživio. Čini se gotovo, da se ovaj rat bliži kraju.« 

Maistre  Villon  podigao  se,  da  isprati  gosta.  Lice  mu  se  malo zarumenilo, dok  je brza koraka prolazio malom prostorijom, da otvori vrata.  I dok  se  redovnik polako udaljavao, pred vratima  je već  stajao drugi  gost,  koji  se  zagledao u maistra Villona  i  zamoli  ga  za nekoliko časaka razgovora. 

»Ah,  to  ste  vi, Marijo«,  reče  klerik.  »Drago mi  je,  što  vas  opet vidim! Zar ste se potpuno povukli u svoj jad kao prkosno dijete? Mislite li  da  ćete  od  života moći  sve  istisnuti,  ako  budete  ustrajali  u  svojoj slabosti? Ta dođite češće k meni! Ja vam i mogu i hoću pomoći!« 

Držeći na  rukama dijete, koje  je  tiho plakalo,  žena upre ukočen pogled u njegovo prijazno  lice. »Ništa ne želim od vas«, odgovorila  je glasom, koji je zvučao kao prijekor. »Tu je dijete. Dijete, koje treba da živi. Zbog toga mora biti kršteno. Pobrinite se, da to bude učinjeno.« 

Maistre  Villon  ostade  .jednako  uljudan  i  pozva majku  da  priđe bliže. Zatvori za njom vrata, ponudi joj da sjedne, a onda se i sam spusti na stolicu nasuprot njoj. »Recite«, progovori on, i vedrim licem preleti opet njegov lagani smiješak. »Zar je Saint‐Benoist vaša župa?« 

»Ne, nije. Ali Saint‐Celestin traži deset svijeća  i dar u novcu, koji ja ne mogu dati.« 

»I sada biste htjeli, da Saint‐Benoist uredi stvar. Otiđite dolje ‐ ili još bolje, pođite sa mnom!« 

Maistre  Villon  podiže  se  sa  stolice  i  pođe  naprijed;  ona  se neodlučna  koraka  uputi  za  njim.  Prolazeći  dugim  hodnicima samostana, on upita majku: »Dječak je, je li?« I, kad ona kimnu glavom, piljeći odsutno preda se, nastavi: »Brinut  ću se za njega. No nastojte, da ga vi progurate do doba, kad će moći posjećivati školu. Tada ću ga rado uzeti k sebi. Dolazite dotle svakog tjedna u samostan. Svaki put će vam biti isplaćena mala svota. Osjećam se obavezan . ..« 

»Da,  da«,  prekinu  ga  ona.  »Otac  je  mrtav.  On  je  siroče,  ovo bijedno djetence. Svakako da se ujak mora za njega brinuti.« 

 

 

»Ujak će to učiniti«, reče maistre Villon, nasmiješivši se. 

Uđoše  u  crkvu.  Glasno  su  odjekivali  koraci,  tople  zrake  sunca prodirale su u velik hladan prostor, u kojem su nekako neprijazno stršili stupovi,  proždirući  rebra  svoda.  Na  izrezbareni  stup  sjedišta  pri glavnom oltaru kraj krstionice naslanjala se neka prilika. Titiquet. I opet Villonovim licem preleti smiješak. 

»Evo vam svećenika, koji će krstiti vaše dijete«, šapnu on ženi. 

»Ali...« 

»Kakav ali! Hoćete.li platiti u Saint‐Celestinu? Ne. Ovdje  će ovaj redovnik besplatno krstiti dijete. Ne bojte se, vrijedit će. Pomazan  je  i opunomoćen da dijeli sakramente.« 

maistre  Villon  pridrži  dijete  nad  krstionicom,  dok  je  redovnik Titiquet, bez misne odjeće  i bez  stole,  tiho odmrmljao  latinske  riječi, nakapao na tjeme djeteta hladnu vodu  i nakraju ga snažno  lupnuo po mjestu, koje je ležalo nasuprot poškropijenom tjemenu. 

»Neka se zove Frangois«, reče majka. 

»Frangois«, promrmlja Titiquet. 

VI 

Tako je Francois bio kršten, a uz vlastito ime nadjenuše mu i ime njegovog pokojnog oca. Kao Francois de Montcorbiere dobio je od ljudi pravo da živi, bio je od njih registriran i primljen na znanje. 

DRUGO POGLAVLJE 

BALADA O UGODNOM ŽIVOTU  Na meko perje tust kanonik liježe  Uz žar, sred sagom zatrpana stana,  Gospa Sidonia uza nj se proteže, 

 

 

Bijela i nježna, čista, dotjerana,  Hipokras piju cijele noći i dana. Smiju se, šale, miluju i ljube  Goli, da tijelom što slađe se sljube. Kroz škulju vidjeh, što to dvoje mota, I spoznah: da se boli rastjeraju, Nema ti blaga do udobna života!  Kmet Franc Contier i Helena mu druga  Taj divni život da su okusit smjeli,  Češnjak i luk, s čeg smrdi dah ko kuga,  Prismočit ne bi crnoj kriški htjeli. Za kašu i mlijeko sve, što kmet kiseli,  Bob šuplji ne dam, velim glatko i jasno.  Pod ružom leže i tim se hvale glasno!  Je l' bolje to il kreveta' toplota? No kaž’te čemu pričat dugočasno? Nema ti blaga do udobna života!  Omalo ječma, zobi, crna hljeba  Ti žive, vodu piju ljeti, zimi. Sve ptice od tud do babilonskog neba  Uz tu me hranu dan jedan jedini  Ni jutro ne zadržaše u blizini. Nek samo Franc Contieru radost stvara,  S Helenom kad pod lijepim glogom šara.  Je l' dobroi njima, meni briga stota. Al kako bilo s radom tih ratara, Nema ti blaga do udobna života!  Sudite, Kneže, da se mnijenja slože! Ja velim: Nikom nek nije grehota, Ko dijete čuh, što amo pristat može:  

 

 

Nema ti blaga do udobna života!  

I 

Prve  godine  novog  života  ne  pružaju  ništa  od  svijeta,  naprosto sitnim  beznačajnim  događajima  oblikuju  čovjekovo  ja.  Bile  su  to  u početku jedino majčine grudi; hrana i život. S njim pojam: majka. Onda se  uzdigoše  zidovi  sobe,  granice  mladom  biću;  kroz  maleni  prozor prodiralo  je svijetlo  i htjelo da bude dokučeno. Krevet  je bio mekan  i visok. Pad na pod zadavao je bol. Postojao je zatim prljav zemljani pod, na  ruke  se  hvatala  prašina  i  ostavljala  crn  trag  na  bjelini  ponjava. Udarci po malim prstima: opet bol. Napokon zrakom ispunjen želudac. To je mučilo, gonilo na plač, stvaralo uspomene ‐ ja se razvijao. 

Iznad svega tutnjila je glad. 

Svijetlo  je plamsalo pred prozorom, u sobu  je prodirala  toplina. Na  grad  se  sleglo  ljeto.  Prsa  su  bila  ispijena  i mlohava,  preostalo  je jedino sisati prste i derati se iz sve snage u vrućinu grada. U mraku svi jesti gomilalo se sve više svijetlih mrlja sjećanja. Pojavila se Jeanneton, milovala i ljubila. Kod nje bijaše neki čovjek. Igrom svojih prstiju bacao je  na  bijeli  zid  sjene  raznih  oblika.  Sobom  se mračno  valjao  njegov smijeh.  Mogli  su  se  cupkati  vršci  njegovih  brkova,  a  Jeanneton  je plakala. Zatim  je došla zima, napolju su prhale bijele pahuljice  i htjele da budu uhvaćene; ali samo razočaranje: čudesni likovi rasplinuli bi se ni  u  što.  Ostao  bi  osjećaj  hladnoće,  u  zraku  bi  se  pojavio  tihi  plač. Vladala  je  glad,  dojke  su  bile  prazne,  glad,  glad...  Dugo  je  opet protjecalo vrijeme a da nije ostavilo dojmova. Zatim se moralo gledati kroz prozor, opet je bila zima. Dolje su u blatu ležali i raspadali se leševi male  djece.  Majka  je  govorila,  on  ie  ponavljao  a  da  nije  razumio: »Mrtav«.  Ili:  »Kuga«.  Snijeg  je  pokrio  leševe.  A  one,  što  su  izdisali, proždirali  su  vukovi.  U  staklenastoj  oporoj  bistrini  zimskih  dana svjetlucalo  je  oružje  engleskih  plaćenika.  Sa  Jeannetonom  je  opet došao muškarac, njegov se smijeh valjao prostorijom, dječak je čupkao 

 

 

vrške brkova, a na bijelim zidovima pojavile su se sjene raznih  likova. Mnogo je jela bilo u kući. Jeanneton je plakala. Žene su govorile riječi, koje  je dječak brbljavo ponavljao. Tako  je  to bilo,  izgovarale  su  se, o njima  se  više  nije mislilo.  »On  zaslužuje  svoj  kruh.  Tko  da  danas  ne bude razbojnik.« ‐ »Razumije se on u to.« ‐ »Težak je život.« ‐ »Tako to uvijek biva.« ‐ »Svi to kažu.« ‐ »Bogati nam sve oduzimaju.« ‐ »Ako bog da...«  ‐ »On se kaje za svoja djela. Nakon svakog razbojstva odlazi na ispovijed.« 

Nestalo  je hrane. »Sada  je na Montfauconu  jedan više.«  (Što  je Montfaucon?  ‐  To  su  vješala.  ‐  Što  su  vješala?  ‐ Ono,  na  što  vješaju ljude.  ‐  Boli  li  to?  ‐ Da,  jako. Od  toga  se  umire.)  A majka  je  kazala: »Samo  neka  je  umro  u  stanju milosti.  Bio  je  dobar  čovjek.« Gore  je visio križ s ljudskim likom. Nazivali su ga Isus. Molili mu se. Ponekad bi ga nazvali bogom. Ništa  se više nije moglo učiniti.  I opet glad,  i opet hladnoća. 

Dok  jednoga  dana  kroz  baršunasti,  meki  mrak  duše  ne  udari blistava munja  saznanja:  ta  sve  sam  to  ja.  Glad,  hladnoća,  vukovi  i leševi  djece  oboljele  od  kuge,  zaplakane  bludnice,  čovjek  s Montfaucona,  drveni  križ  na  zidu,  blagi majčin  glas  i  jarko  svijetlo  s malog prozora ‐ to je bilo sve. Svi ti dojmovi oblikovali su moj ja i čine mene sama. 

Tu sam. Živim...  

II 

Francois  je  istrčao  iz  kuće.  Kroz mali  prozor  gledalo  je  za  njim zabrinuto  majčino  lice.  Na  borama  punima  tjeskobe  odražavao  se strah.  Dokle  može  sedmogodišnji  dječak  shvatiti  opasnosti  života? Upravo  živahna,  radosna  priroda  djeteta  budila  je  u  ženi  nejasnu zebnju. Što li će postati od čovjeka, koji ne će da upije u sebe poniznost vjere? Sitno lice, izbrazdano od gladi, zgužvano od patnje, okrenu se od prozora. Majka uredi svoju odjeću i ubrzo nakon sina iziđe i ona iz kuće 

 

 

i  uputi  se  Catherini  Perpignan,  kod  koje  je  obavljala  najniže  kućne  i kuhinjske poslove. 

Sin  je  u  to  vrijeme  trčkarao  ulicama.  Hladan  jesenski  vjetar propuhavao  je  njegovu  oskudnu  odjeću,  ali  Frangois  se  smiješio  i svojim sitnim,  lukavim očicama bezbrižno promatrao bučni promet na pariškim  ulicama.  A  onda  razdragano  spusti  ruku  na  veliki  komad pšeničnog kruha, zatače ga za pas, kao da je bodež, i brže se dade u trk, koji uspori tek onda, kad stiže na Charonnerie. Tu se zagleda na Groblje nevine dječice  i stade pažljivo promatrati gole grane nekog stabla, što su visjele preko zida. Dječak zatače kruh čvršće za pas, onda se zatrči i začas se zanjiha na najnižoj' grani. Polako se uz nju uspe i prebaci jednu nogu preko ograde. Tada pusti granu  i zajaše zid, koji  je na tom dijelu bio obrašten  smeđom  izgorjelom  travom. Kad  je ustanovio da  je  sve prošlo kako  je želio, podiže  jedan kamen,  iz šupljine koja se pod njim nalazila izvuče drveni mač i na njegovo mjesto stavi kruh. Dječak zatim stavi kamen u prijašnji položaj i skoči na meko tle groblja. Budući da je zima bila na pragu, na ovom  inače  tako napučenom mjestu, ne nađe nikoga. 

Rezak  zvižduk  i odgovor od male crkvice. Francois potrča preko grobova,  spotače  se  o  poklopac  neke  grobniče,  odleti  kako  je  dug  i širok  u  džbun  usahnulog  jesenskog  cvijeća,  podiže  se  i  uz  neko ogromno stablo skoči među nekoliko dječaka, koji su bili navikli da se igraju  na  najljepšem  zelenom  mjestancu  u  Parizu,  Groblju  nevine dječice. Uz  zid  crkvice,  okružen  petoricom manjih,  čučao  je  najstariji dječak,  njihov  vođa. Oko  zglavka  na  ruci  bio  je  ovio  neku  vrpcu,  na kojoj  se  praćakao  debeli  štakor,  pokušavajući  uzalud  da  se  oslobodi. Ponekad bi se ustremio prema svom mučitelju, očito s namjerom, da mu skoči za vrat. No potegnuvši brzo vrpcu ili udarivši lagano životinju nogom, dječak bi  je uvijek umio zadržati podalje od sebe. Pritom  je s velikim  zanimanjem  promatrao  štakora,  dok  su  ga  njegovi  drugovi svojim  povicima  upozoravali  na  kakve  se  nove  lukavštine  zvjerka sprema.  Sam  nije  izustio  ni  riječ;  na  njegovu  čelu  bile  su  se  pojavile 

 

 

dvije oštre, nimalo dječje bore, a razbarušena kosa pala mu  je na oči. Kao da  je  i odjeven bio osobito  loše, dok  se dječak,  što  je  sjedio do njega,  kočoperio u  skupocjenoj odjeći. Ostali  su,  kao  i pridošlica, bili odjeveni  u  jednostavnu  nošnju  siromašnog  gradskog  stanovništva. Francois,  kome  je bijela  koža otmjenoga bila  trn u oku,  i  koji  je  više volio  tragove  šiba  na  prljavom  licu  vođe,  sjede  do  ovoga  i  stade uzbuđeno promatrati  igru sa štakorom. No nakon nekog vremena kao da se zasitiše te zabave; štakor, koga  je dječak snažno udario nogom, pade na leđa i okonča pod udarcima,Frangoisova drvenog mača. Uže je bilo odriješeno i pohranjeno. Tada se ogledaše za nečim novim. 

»Igrajmo se vuka«, predloži Francois. Mišljenja su bila podvojena. 

»To je dosadno«, ustvrdio je dječak u lijepoj odjeći. 

»Nije dosadno«, uzviknuo je neki drugi. 

»Razbojnika i pandura« reče treći. 

»Claude neka bude  vuk«, odlučno  reče posljednji. Ali dječak  sa štakorom ne odgovori. 

Napokon  se  složiše  za  »vuka  i  siromašnu  djecu«.  Claude  bijaše vuk. Ostali  posjedaše  na  zemlju,  stadoše  jadikovati,  lamati  rukama  i zvati upomoć. Dok su oni glasno zazivali boga, da ih zaštiti, približavao se vuk, da ih pojede. Razvila se bijesna borba. »Ja sam kusonja«, urlao je  vuk  i  kesio  zube. Nakraju  je  svakoga  ugrizao  u  zatiljak,  da  pokaže kako ga je lišio života. »Ipak je to dosadno«, reče otmjeni dječak i stade otresati prašinu sa svog odijela. Francois ga stade mjeriti dušmanskim pogledima. 

No odjednom pred njih stade neki mlad momak, podboči rukom glavu i stade zamišljeno promatrati njihovu igru. Vuk se režeći povuče i ušuti. Ali Frangois priđe, stade pred stranca  i reče: »Što  je, gospodine mislioče,  glava  vam  je  teška. Ne biste  li nam  kazali,  što  vam  se  to u našoj jadnoj glupariji tako sviđa?« 

Momak,  smiješeći  se,  pogleda  mališana,  koji  je  istupio  pred njega,  časak  pričeka  i  onda  odgovori:  »Zašto  ste  tako  grubi,  jadna 

 

 

djeco? Zašto štakore potežete na užetima, dok ne okončaju, i radujete se, što divlji vuk proždire male beskućnike?« 

Francois, čini se, nije bio u nedoumici, što da odgovori: »Bog ne će plakati za prosjačkom djecom. Nje nije šteta. Samo je teret ljudima.« 

»Vidi ga, vidi«, reče stranac, ostavljajući dojam kao da govori sam sebi. Počesa  se  iza uha. »Lijepo  si mi  ti djetence. Kad  takvi gmižu po našem Parizu, nije čudo, što se loše piše nama siromašnim ljudima.« 

»Ta  ni  on  sam  nema  novaca«,  javi  se  kreketavi  glas  lijepo odjevena dječaka. 

Frangois ga pogleda ispod oka. On umukne. »Na siromašnu djecu nitko se ne obazire  ‐ na sirotinju se uopće nitko ne obazire«, reče na završetku  i,  kao  da  bi  htio  dokazati,  da  su  prigovori  tog  smiješnog stranca  ništavni,  još  jednom  udari  nogom  mrtvog  štakora,  zatakne čvrsto svoj mač za pas i ponosno podigne nos. 

»Zar  ne možeš  zamisliti,  da  i  ti  nemaš  roditelja?  Ili  da  te  tvoji roditelji  istjeraju  na  ulicu,  bez  odjeće  i  bez  kruha?  Da  onda  i  sam sjedneš na srne tište i prosjačiš kruh, samo da ne umreš od gladi?« 

»Ne«,  odgovori  Frangois  dostojanstveno  i  okrene  se.  Stranac odgega i nestade iza drveća. 

»Što  si  ono  kazao?«  upita  tada  Frangois  i  pograbi  otmjenog dječaka za rukav. 

»Pusti me! Kazat ću svom ocu«, zaurla ovaj. 

. »Ja sam siromah? Je li? Ja sam od starog plemstva. Ali zar da mi imamo  novca,  kad  ima  takvih  kao  što  si  ti?  .  .  .  Nitkove!  Prijatelju Engleza!« 

U tom času, kad su već dječaci očekivali da će uživati u tučnjavi i pohlepno  se  okupili,  začu  se  divlja  vika  i  zveket  oružja.  Brzo  se posakriše  iza  džbunja.  Tu  su  sada  složno  ležali  i  kriomice  promatrali čistinu okruženu drvećem, gdje se posred grobova razvila divlja bitka. Očigledno borba između jedne od pariških razbojničkih bandi, od kojih 

 

 

grad  čak  ni  danju  nije  bio  siguran,  i  odreda  straže.  Plaćenici  su  bili brojniji, ali su se razbojnici borili mnogo ogorčenije. 

»Hoće  li  nadvladati?«  prošaputa  otmjeni  dječak  uz  Frangoisa. Ovaj  je uzbuđeno promatrao borbu. Znao  je, da su dva  Jeannetonina čovjeka bili banditi  i ni  za  čim nije  čeznuo  više, nego da  straža bude potučena. Ali uskoro  vidješe,  kako glavni među  razbojnicima padoše, ostale zarobiše i odvedoše, »Montfaucon«, promrmlja Vuk. 

Frangois  se  podiže,  udari  bjeloputna  dječaka  šakom  pod  nos, tako da mu je na usta potekla krv, i raskorači se. 

»Kazat ću to ocu«, prosikta udareni. 

»Engleže«, ustraja Francois. 

»Tebe će objesiti. . .« 

Kad  je  Frangois  vidio,  da  onaj  drugi  naprosto  pokušava  da svilenim rupčićem zaustavi krv,  i da se ne usuđuje boriti, nego  i dalje divlje  prijeti,  još  mu  brzo  baci  kamen  u  glavu  i  udalji  se.  Vuk  se zadovoljno naceri i pogođenome, koji je stao glasno lelekati, podmetnu nogu. 

III 

Francois je pokušao da u Seini hvata ribu i upravo se dao u divlji bijeg, jer ga je pri tom poslu iznenadio neki plaćenik. Trčao je ulicama, obuzet ljutim strahom, da bi ga straža mogla zaustaviti. Znao je dobro, da bi onda s njegovim životom bilo svršeno. Često su već plaćenici bez okolišanja bili zatukli djecu, što su se naokolo skitala. U Parizu  je bilo toliko djece bez gospodara,  te bi  smatrali olakšanjem, da  su  zimi  sva pomrla od gladi  i hladnoće. Ribolov  je bio krađa, krađa  se kažnjavala užetom.  Plaćenik  bi mu  sam  sudio  na  licu mjesta:  udarac  kopljem,  i njegovom mladom životu bio bi kraj. 

Francois trčaše, što  je brže mogao. Napokon nestade u  jednima od  velikih mračnih  crkvenih  vrata,  i  tada  se  osjeti  donekle  siguran. Teško da će za njim ovamo. Hitro je kleknuo pred jednim od žrtvenika i 

 

 

sklopio  ruke.  Pritom  je  ispod  oka  pogledavao  na  vrata,  ne  će  li  se pojaviti naoružani čovjek. 

Upravo htjede ustati  i odšuljati se, kad  iza sebe razabra tihi glas svoje majke. »Ah, sinčiću moj,«  reče ona, »kako se  radujem, što sam tražiš milost gospodnju. Ipak je u tebe prodrlo malo nebeskog svijetla. Upamti, sine moj: Što bismo imali od života, da boga nemamo u sebi?« 

»Glad«,  promrmlja  Frangois  i  stade  prekapati  po  svojim džepovima. 

Majka se spusti na koljena  i stade se moliti za sreću djeteta. Ali Frangoisa  nije  to  zanimalo.  Križ,  kome  se majka molila,  dovoljno  je poznavao.  Ni  unutrašnjost  crkve  nije  mu  bila  tuđa.  Stao  se  stoga obazirati  naokolo,  dok  napokon  ne  zaustavi  pogled  na  bludnicama, koje  su  se molile. Običavale  su oko podneva poći u crkvu, da  isprose blagoslov  za  svoj  zanat.  Te  su  djevojke  spadale među  najpobožnije žene u gradu, a svoju  ljubav prema bogu shvaćale su tako ozbiljno, da su  crkvi,  posvećenoj  Magdaleni,  htjele  darovati  čak  jedan  stakleni prozor. Odbili su ih raskrvavljena srca i suznih očiju, ali neumoljivo. Bilo je, čini se, odviše očigledno, da taj poklon nije stečen pošteno. 

Kad  se Frangois dosita nagledao kako bludnice brižljivo uređuju nabore  svoje odjeće, da  se pognute glave udalje  iz crkve, podigao  se tiho i on i odšuljao se, a da majka nije to ni opazila, kroz postrana vrata na  ulicu.  Brzo  je  nekom  kleriku  podmetnuo  nogu,  tako  da  je  ovaj  u svojoj novoj odjeći pao u blatan  jarak,  zatim pobježe  i  skloni  se  kod nekog prodavača ponutrice na Malom mostu. 

IV 

Majka  s  naporom  podiže  tešku  košaru,  napunjenu  rubljem Catherine Perpignan, i htjede da je iznese na vrata. Francois ju je časak neodlučno  promatrao,  ondaodjednom  više  ne  izdrža,  skoči  sa  svoje stolice, ostavivši čak i komad kruha, koji mu je majka tek malo prije bila natrljala  lukom. Brzo uhvati ručku košare, da  joj pomogne. Ali ona se 

 

 

nasmiješi  zadivljena  naprezanjem  sedmogodišnjeg  mališana,  i  ne htjede dopustiti, da joj on pomogne. 

»Ostavi, sinko, moglo bi ti nauditi«, reče  i sagnu se k njemu, da ga  poljubi  u  razbarušenu  crnu  kosu.  Ali  dječak  je  već  donio  svoju odluku.  Majka  nije  smjela  sama  nositi  težak  teret  do  Catherine Perpignan, nije smjela da sve radi sama. On je bio muškarac. I snažan. 

Tako pođoše zajedno ulicama. Sprijeda pognuta, iscrpena prilika, iza nje dijete,  jedva visoko kao košara, što se  ljuljala po sredini, puna rublja  stranih  ljudi.  Na  jednom  uglu  stajao  je  Noel  Joliz,  dječak  s otmjenom  odjećom,  kojemu  je  Frangois  bio  naravnao  nos.  On  se nakrevelji  Frangoisu  i  stade  podalje,  promatrajući  s  podrugljivim smiješkom kulučenje svog neprijatelja. 

»Pogledajte  ga,«  povika  tada  odjednom  u  sav  glas,  »kukavnog jadnika! Tog malog odrpanca! Kako se mora mučiti, jer će ga inače kod kuće isprebijati! Tegli samo, bijedno praljino đavolče!« 

Frangois  proguta  svoj  gnjev  i  skupivši  svu  moralnu  i  tjelesnu snagu  odvuče  košaru  kroz  grad,  da  je  napokon  odloži  pred  kućom Catherine Perpignan. Tu se istrgnu majci, koja ga htjede zagrliti, da mu se zahvali nježnošću. Ni ne obazrevši se, potrči natrag istim putem, ko‐jim su bili došli, praćen suznim pogledom žene. 

Noel Joliz bio je već otišao. 

V 

Podvečer  se Francois uputi na Groblje nevine, dječice.  Iako dan još nije bio na  izmaku, nad grad se već spuštao zimski sumrak. Dječak je  kroz  tanku  i  nedovoljnu  odjeću  neugodno  osjećao  hladnoću.  Ali  i dalje je bezbrižno produžio svojim putem, samo još bržim korakom, da se ugrije. Srce mu je bilo ispunjeno ljutim gnjevom prema Noelu Jolizu. Prijepodne bio  je  susreo Vuka,  te odlučiše, da protiv  tog pokvarenog prijatelja Engleza sklope nesalomljiv savez. 

 

 

Frangois na uobičajeni način uđe na groblje. Vuk ga dočeka  iza nekog ogromnog javora i pozdravi ga režanjem. Zajedno stadoše puzati preko grobova. 

»A ako nas  vide duhovi«, prošaputa  Frangois  stisnuta grla. Vuk ništa ne odgovori, samo se još više prignu crnoj vlažnoj zemlji. Šuljali su se  kao  mačke.  »Prošli  tjedan  pograbio  je  Pierre  Chantart  nekog pljačkaša leševa. Našli su ga, zadavljena u času, kad je s mrtvačeve ruke htio skinuti prsten.« Frangoisov glas bio je još samo tajanstveni šapat. »A leš Pierra Chantarta sav je istrunuo, osim prsta, kojima se zaklinje.«  

Tišina. 

»Je li ih to bog sačuvao za sudnji dan?« 

Obojica odjednom primijetiše, kako je između grobova uskrsnula neka svijetla pojava. Uspraviše se i utekoše. Vuk u bijegu upade u neki napola zatrpan grob, divlje  riknu  i opet se dršćući  izvera na površinu. Dok  su  se  probijali  kroz  šipražje,  Frangois  zamalo  ne  nagazi  na ispruženu  ruku  neke  žene,  što  je  napo  gola  ležala  na  tlu.  Neki muškarac,  s  njom  zabavljen,  obustavi  svoj  posao  i  šapatom  stade psovati  proklete  derane.  No  tek  što  je  istisnuo  psovku,  kojom  je dječacima  poželio  da  odrezane  glave  upadnu  u  dubinu  kužne  rake, hitro se prekriži, pomoli se bogu, da mu oprosti,  i ponovo se vrati na svoj  posao.  A  djeca  stigoše  do  arkade  i  tu  sjedoše  na  tle,  da  se porazgovore o svojim stvarima. 

»Već  je malo  hladno  za  takve  šale«,  primijeti  Frangois  u  vezi  s postupkom muškarca u šipražju. Vuk slegnu ramenima, kao da time želi reći,  kako  još  nije  pronađen  lijek  protiv  budalaština  odraslih.  Onda ispruži noge i zagleda se pun očekivanja u Frangoisa. 

»Derana  treba  izmlatiti«,  progovori  ovaj.  »On  je  prijatelj Engleza...« 

Frangois  lupi nogom o  kameni pod arkade.  Freske  su  sa  zidova mrko  promatrale  oba  dječaka,  koji  su  izljevima  gnjeva  čeličili  svoju zavjeru protiv neprijatelja. ‐ Pariz je bio slobodan i u rukama Francuza, no  još  je uvijek bjesnio  rat  za domovinu. Prirodni neprijatelj Parižana 

 

 

bio  je  Englez,  koji  je  građaninu  sisao  grdne  pare,  silovao  djevojke, ubijao momke sposobne za oružje. Englez bijaše izvor razbojstva, gladi, loših  vremena.  Narod  ga  je mrzio.  A  ipak  je  bilo  kreatura,  koje  su smatrale svojom srećom, što gledaju stranca u gradu  i rat na plodnim njivama zavičaja. Bogati trgovci, koji su dopremali živež  iz  inozemstva, članovi  sveučilišta,  zavidni  plemićima  i  kralju  na  vladarskoj  moći, neodgovorna  čeljad  bez  osjećaja  za  domovinu  i  napokon  plaćenici, pohlepni  za  novcem.  Niži  građanini  seljak  nisu  imali  veze  ni  s Engleskom  ni  s  ratom,  jer  im  ni  jedno  ni  drugo  nije  koristilo,  nego štoviše  škodilo.  Ljudi  su htjeli da neprijatelja odagnaju  iz  zemlje  i da mirno obrađuju svoje njive. 

Od prvih godina njegova života Frangoisu su govorili, da je Englez izvor nesreće. A njegova majka molila se za mir. 

»Ima mnogo takvih kao što je Noel Joliz«, promrmlja Vuk. 

»Moramo  ih  sve  namlatiti«,  odlučno  reče  Frangois.  Nad krošnjama ogoljelih  stabala osvanuo  je mjesec  i osvijetlio grobove.  Iz obližnjeg  grma  čulo  se  soptanje  ljubavnog  para.  U  jasnom  sjaju mjesečine  odjednom  zelenkasto  zablistaše  freske.  Dječaci  pružiše jedan drugome ruku. 

»Još  moram  meso  odnijeti  kući,  inače  će  me  otac  izbiti«, progovori odjednom Vuk. »Meso?« Frangois se  iznenađeno zagleda u nebo. »Do mesa je teško doći.« 

»Treba ga dignuti«,  reče njegov drug  i ustane. »Kraj prodavača ponutrice na Malom mostu ima neki mesar.« 

Dječaci  iziđoše s groblja  i stadoše se šuljati gradom. Pri svakom uglu Frangois načas zastade, da ne bi upao u ruke plaćenicima. Kad su prolazili uz veliku palaču grofa od Guicharda, koju  je poznavalo svako dijete  u  Parizu,  Vuk  pokaza  na  vrata  od  teške  čvrste  hrastovine. »Prošlog  tjedna probo  je mladi grof  svog  starog oca, dosadilo mu  je, što tako dugo živi.« Liznuo je jezikom usne. »Možda ću jednom i ja tako učiniti.  ‐ Dok me god bude mogao  tući, on  će  to  i  činiti. A onda  ću  ja 

 

 

izbiti  njega.  Sad  otac  pušta mene  da  gladujem,  kasnije  ću  ja  pustiti njega da gladuje.« 

Frangois malo uzdrhta. Ali ništa ne reče. Odjednom mu se učini, da nije nimalo muški, što voli majku. Stidio se pred svojim drugom, a ipak ga  je upravo sada obuzela takva nježnost prema majci, kakvu  još nikad nije osjetio. 

Po  jednome  od  stupova,  na  kojima  je  počivao  most,  obojica dospješe do nekog otvora, što je vodio u mesarovu kuću,  i kroz koji je ovaj  običavao  bacati  u  Seinu  otpatke  i  pokvarenu  robu.  Časak zastadoše, kad iz sveučilišne četvrti začuše viku pijanaca. 

»Nalokali se«, promrmlja Vuk za sebe. Stadoše se provlačiti dalje i nađoše se napokon u zgradi. Vuk je, čini se, točno znao prilike u kući. Kroz  majušna  željezna  vrata  uđoše  u  neku  komoru,  u  kojoj  su  na zidovima visjeli komadi mesa. Zrak je bio zasićen teškim zadahom krvi. Upravo kad je Vuk natovario na rame polu slanine, razabraše glasove i hitro  iščeznuše  iza  butina  zaklanog  govečeta.  Na  vratima  se  pojavi bradato  trgovčevo  lice.  Iza  njega  se  nejasno  ukazaše  gojazni  obrazi žene. 

»Nikoga tu nema«, reče mesar. 

»Mislila sam«, plačljivo odgovori žena. 

»Glupa  tikvo«,  reče muž  zagrižljivo.  »Lažeš  kao  fratar! Htjela  si samo  da  me  odvučeš  od  igre!  Lažljiva  ženo!  Koliko  će  opet  stajati oprost  tvojih grijeha! Koliko  će  lijepih pariških novčića  tražiti pop, da opere tvoju poganu dušu!« 

Podigao je ruku. Žena kukajući uteče. 

»Zar si ti bolji, ti. ..« 

Djeca  začuše  štropot  udaraca,  što  su  se  svalili  na  gojazna  leđa trgovkinje.  Vuk  opet  pograbi  svoj  komad.  Odvukoše  ga  kroz  vrata  i izniješe na most. 

»To smo obavili«, reče Vuk i pijunu u dlanove. 

Dok  su  prolazili  kroz  sirotinjsku  četvrt, moradoše  se  zaustaviti. Tamo  se  okupila  gomila  ljudi,  da  se  dostojno  naužije  predvečerja 

 

 

blagdana. Usred mračne mase tjelesa zjapi© je slobodan krug, u kojem su se četiri slijepca s velikim palicama rvala za odojka, što je cičeći ska‐kao amo  tamo. Frangois  je poznavao  tu  igru. Odojak  je  imao pripasti onome, koji ga umlati  jednim udarcem. Jadni  izgladnjeli slijepci stajali su u krugu i vitlali svojim štapovima, svaki od njih u očajničkoj nadi, da će ga poslužiti sreća i da će se domoći praščića. No neprestano se čulo samo  praskanje  udaraca  po  njihovim  vlastitim  grbačama,  dok  su  se gledaoci zabavljali kao kraljevi. Njihova dernjava i smijeh izmiješaše se s bolnim krikovima pogođenih  i cičanjem odojka u paklenski koncert, koji se nadvio nad grad poput teškog olujnog oblaka. 

Još prije no što  je zazvonilo na pozdravljenje, Frangois  je stigao kući, gdje ga je majka već očekivala zabrinuta srca. Vuk je polu slanine odvukao u nastambu svojih roditelja. 

VI 

Frangois je već prije dobio svoju večeru, pa se odmah zavukao k majci u topao krevet. Okruživala ga je ugodna tmina, i on osjeti kako ga je prelio val nježnosti i povukao ga za sobom. 

»Majko?«  šapnuo  je  tiho. »Da,  sine moj«, odazva  se ona  tik uz njega. 

»Znaš, tako ćemo ga izbiti, da će zapamtiti dok bude živio!« 

»Koga to?« 

»Onoga dječaka, što se nedavno smijao, kad sam gradom nosio košaru s rubljem.« Francois se zapilji u mrak. Razabrao je uzdah. 

»Ne  čini  toga,  dijete moje«,  reče  nato majka.  Zacijelo  su  sada njene oči tražile drveni križ na zidu. 

»Ali on je prijatelj Engleza,« branio se. Francois. »Nisu li oni naši neprijatelji?« 

»Svakako, dijete moje. Oni su zaista zli ljudi, jer nas žele potlačiti i oduzeti  ono,  što  nama  pripada.  Ali  usprkos  tome  oni  su  ljudi  i  naša braća.« 

 

 

Francois  stade  napregnuto  razmišljati,  ali  nije  uspio  otkriti nikakav  bratski  osjećaj  za  Noela  Joliza.  Stoga  nakon  nekog  vremena ponovo progovori: »Ali oni ne će da budu naša braća, majko!« 

I odmah dobi odgovor: »Ne smiješ se ravnati po onome, što drugi čine, sine moj. U tebi treba da bude zakon božji,  i po njemu treba da živiš.« 

Francois  je  smatrao,  da  usprkos  svemu  valja  gledati,  štp  drugi čine. Jer, ako netko udari, mora mu se uzvratiti. Nije shvaćao ni to, da bi bog mogao željeti nešto, što je njemu na štetu, i stoga reče: »Zar ne mora svaki Francuz mrziti Engleza? Nisi li me ti sama tako učila?« 

Odgovorila mu  je ozbiljno: »Možda  jesam, dijete moje. No bila sam zaslijepljena, ako sam to činila. Jer čovjek uvijek mora biti u prvom redu  kršćanin,  a  tek  onda  Francuz.  Zaboravi  stoga  svoju  mržnju  i oprosti.« 

Dok  je  majka  tako  govorila,  netko  je  bio  unišao  kroz  prozor. Francois  htjede  nadati  dreku,  te  u  hip  skoči  iz  kreveta.  Ali  uljez  ih zamoli  da  miruju  i  reče,  da  ga  progone  plaćenici.  »Zar  ste  nekoga napali?« 

»Da. Armanda Joliza«, bio je odgovor. 

Francois  teškom mukom  priguši  krik  radosti.  »Zavucite  se  pod krevet!«  reče majka.  Dolje  je  upravo  prolazila  straža.  Čovjek  je  bio spašen. I Frangois zahvali bogu, što je stvorio razbojnike. 

VII 

Rano ujutro majka odvede Frangoisa k prozoru i pokaza mu ulicu. Noću  je bio napadao  snijeg,  i debeli, bijeli pokrivač prekrio  je prljavu zemlju.  Izbočine na zidovima  i grede zabata bile su dobile bijele kape. Nebo je bilo čelično sivo, a gavrani su tromo kružili po zraku. Dječak u prvi mah umalo ne ciknu od radosti, ali onda se sjeti svoje pohabane odjeće i ne pusti glasa od sebe. 

»Ako sada i dalje budeš odlazio na groblje i upuštao se u divljačku tučnjavu, odnijet će te kusonja«, reče majka. 

 

 

Frangois  gordo  napući  usta.  On  se  nije  bojao  kusonje,  onog ogromnog vuka, koji je već lani iz jedne kuće oteo dijete, a najlakše ga je prepoznati po neobičnoj veličini i njegovu odsječenom repu. Ipak se zavukao  natrag  u  krevet,  jer  je  od  hladnoće  koža  poplavjela,  a podbradak  stao drhtati. Majka  se obukla  i pošla Catherini Perpignan. Kad  je  Frangois  vidio,  kako  majka  svojim  ranjavim,  samo  u  krpe umotanim  nogama  korača  po  snijegu,  ustade  i  on  i  odluči  da malo prošeta po gradu. Dok je, dršćući cijelim tijelom, tapkao ulicom Jehana Lointiera,  koja  veže Rue aux  Lavendiers  i Rue Bertin Poree, naiđe na Vuka, koji se upravo bio služio ogromnom  ledenom svijećom, da utaži svoju  žeđ.  Doista,  to  se  i  Frangoisu  učini  bogodanim  pićem,  jer  su studenci  bili  presahnuli,  &  vino  je  bilo  nedokučivo.  Vuk  uhvati Frangoisa za rukav i odvuče ga trkom do velikog gradskog bedema. Tu, iza  jednog  od  velikih  zaklona,  koji  su  bili  sazdani  od  osam  kamenih kocki, da bi lakše odoljeli navali svakog neprijatelja, ležala je, pokrivena svježim  snijegom,  neka  sitna,  naoko mrtva  prilika.  Vuk  joj  bez  riječi priđe,  pozove  Frangoisa,  da mu  pomogne,  te  dječaka,  kojega  je  bio došao spasiti, izvuče iz snijega. 

»Kuga«, napomene tek uzgred. »Ali prijatelj mi je. Zove se Colin. Bio je zgodan momak. Odnijet ćemo ga.« 

Dječaci su prihvatili bolesnika za ruke i noge, te ga vukli ulicama, dok se Vuk ne zaustavi pred jednom od mnogih nenastanjenih pariških kuća.  Ti  su  stanovi  bili  uvijek  zatvoreni,  budući  da  su  pripadali  onim bogatim  ljudima, što su  jednog dana sa svim svojim stvarima napustili grad,  jer  je  stao  odviše  zaudarati  po  sirotinji.  Postalo  je  opasno stanovati u Parizu.  Činovnici  i plaćenici  iskorištavali  su  svoju  silu, n.a svakom  uglu  vrebali  su  razbojnici.  Ljudi  su  zatvarali  kuće  i  selili  na posjede na  jugu,  gdje  se Englezi nisu pojavljivali,  a  zima gubila  svoju oštrinu. 

Vuk je dobro poznavao prilike u pariškim kućama. Uzverao se po izbočinama  na  zidu  i  dospio  do  malog  prozorčića,  koji  se  mogao 

 

 

otvoriti,  a  bio  je  dovoljno  velik,  da  se mališan  kroz  njega  provuče. Nestao  je u unutrašnjosti zgrade  i otvorio  jedna pokraj na vrata, kroz koja uniješe bolesnog dječaka. Frangois se  iznenadi, ušavši u potpuno ispražnjenu dvoranu, u kojoj bijaše samo ogroman krevet, dakako bez posteljine. Pod bijaše istrgan i pokriven prst debelom prašinom, zidovi prljavi.  Jedra  od  paučina,  prozori  prekriveni  žućkastom  korom.  Vuk dovuče  gobeline,  kojih  se  bio  negdje  dočepao,  da  bolesnom  Colinu učini  krevet  mekim  i  snošljivim.  Frangois  se  zadivi  i  osjeti  se  sitan usporedivši  svoju  sposobnost  za  život  s  onom  svog  druga.  A  ovaj, zamišljajući se odrastao, govorio je iznimno više nego što je običavao. 

»Colin.  Roditelji  su  mu  mrtvi.  Otac  je  bio  bravar,  ubili  su  ga razbojnici. Majka se smrznula. Sam malaksao u snijegu. Tamo sam ga našao.« Završivši, zareza, ispruži ruku kroz prozor, odlomi jednu ledenu svijeću  i, grijući  je rukama, otopi  je u neki stari ulubljeni pehar od ko‐sitra. Na kraju stavi bolesniku na  čelo  još  jednu mokru krpu  i  izgovori nekoliko besmislenih čarobnih izreka, zatim triput popijuva grozničavo tijelo i pritisne bolesniku na jezik zrno graha. Tćk tada on i Frangois izi‐đoše iz zgrade. 

Kad  se ponovo nađoše na ulici, opaziše  skupinu  stranih, gotovo golih  ljudi,  što  su  bili  posjedali  na  đubrište  u  jarku.  Budući  da  je  taj brežuljak, nastao  tako  što  su  svi  s prozora bacali na ulicu  svakovrsno smeće  i  nečist,  toga  dana  pokrio  snijeg,  siromasi  su  kukavno  zebli. Frangois  odluči  da  iznevjeri  svoj  običaj,  te  se  obrati  ovim  ozeblim stvorenjima. 

»Otkuda  ste?«  upita,  držeći  se  poput  mladog  princa,  koji  je upravo izišao iz svoje dobro ugrijane palače, da se umiješa među puk. I najstariji iz grupe spremno mu odgovori. 

»Mi  smo  iz  Carriere‐Saint‐Denisa,  a morali  smo  napustiti  svoje mjesto, jer su nas kinjili vojnici, koji su užgali kuće i pokrali nam odjeću. Sva naša mršava  žetva  ili  je uništena  ili  je u  rukama plaćenika  i onih ubojica i pljačkaša, što ne pomažu ni kralju ni Englezima, a ipak pomažu i njemu i njima. Što se nije smrzlo, što nije poubijano i što nije uništila 

 

 

kuga, uteklo  je u Pariz.  Sva  su  sela pusta.  I  sad  smo ovdje. Da ovdje umremo. Zar još ima sućuti na svijetu? Ne, zaboravljena je, nestala je. O  bože,  izbavi  nas  iz  ove  nevolje!  Samo  komad  kruha  i  krpicu,  da pokrijemo svoju golotinju!«»A udaraju  li  i na Engleze?« upita Frangois dalje. 

»Ne  znamo«,  reče  starac.  »Mi  sada  žnamo  još  samo  jednog neprijatelja:  to  je  plaćenik.  Bio  on  Francuz  ili  Englez  ili  samo  običan gulikoža, čini nam zlo, ubija, pali, siluje  i pustoši gore nego đavao. Ah bože, kako mora da smo sagriješili, kad nas tako okrutno kažnjavaš !« 

Frangois  se  okrene  i  pođe  s  Vukom  prema  sirotinjskoj  četvrti. »Što ćemo učiniti«, upita druga, »ako hladnoća bude sve ljuća, ako glad bude sve veći, a čovjek ne bude mogao kupiti kruha?« 

»Onda  ćemo naprosto  žderati mrtve  i uzimati njihovu odjeću«, reče Vuk i stade trčati. Frangois ga je dašćući slijedio. 

»Govore, da će doći kralj«, reče šapatom. Vuk je šutio. »Mora da će  ga  svečano dočekati. Moja majka misli, da  će onda  sve biti bolje. Samo da uskoro dođe!« 

»Idem kući«, odvrati Vuk bez ikakve veze. »U krevetu je najbolje. Ima nas sedam, tu se lako ne ohladiš.« Ne pozdravivši, stade trčati sve brže, dok na  jednom, uglu ne skrenu, te ga Frangois  izgubi s vida. On ode u  zgradu, u kojoj  je  sa  svojom majkom  stanovao u  jednoj  sobi u prizemlju.  Bojao  se  hladnoće  i  pomisli,  kako  se  krevet  sigurno  već davno  ohladio.  Dok  je  tako  zamišljen  piljio  preda  se,  pojavi  se Jeanneton,  podiže  ga  uvis  i  cmokne  ga  u  obraz.  Frangois  iskrivi  lice. »Fuj, dijete moje«, nasmija se ona i udari ga po prstima. »Dođi gore k nama, tamo ne ćeš tako zepsti.«  I ona ga odnese u prvi kat, posjedne ga uz peć  i reče: »Ovdje ne ćeš mrznuti kao dolje u onoj  ledenoj rupi. Samo lijepo miruj!« 

Ona ode,  i  Frangois  se najprije  igrao  kockom,  koju  je našao  iza nekog kreveta, da se nakraju upusti u razgovor s djevojkama, koje nisu bile  spriječene  svojim poslom. Tada  se pojavi neka dama, obučena u 

 

 

divno  krzno,  no  lice  joj  je  prikrivao  svileni  rubac,  na  kojemu  su  bili prorezi za oči. 

»Ovo je jedna od najotmjenijih«, reče Jeanneton. »Ponekad dođe i  pola  dana  ostane  kod  nas.  Inače  odlazi  samo  kralju,  a muž  joj  je, mislim, grof. Ali odjednom se pojavi kod nas, te je kao i mi, i svatko, tko položi deset pariških novčića, može s njom  činiti ono, što  inače  čini s nama.« 

Francois se zadivi  i pomisli, kako bi on, da jednom dođe do tako visokog položaja uz kralja, neprestano sjedio uz  toplu peć  i  jeo dobre stvari. 

Navečer ga majka odvede. No kao da se nije obradovala, kad ju je sin izvijestio u svojim najnovijim doživljajima. 

VIII 

Velika  bitka  između  bogatih  dječaka  i  siromašne  djece  ulice završila  je velikom pobjedom Francoisa  i Vuka. Vođa potučenih, Noel Joliz, upravo je šepesajući odlazio s bojišta. Claude se prostački nasmija i baci svoj štap u snijeg. Ali Frangois je drhturio, uzrujano se ogledavao i uto pri prsobranu  svoje utvrde opazio onog mladog  čovjeka,  što  je onomadne,  kad  su  se  igrali  sa  štakorom,  bio  izložio  svoje  čudnovate nazore. 

»Hej!« doviknu mu on. »Što tražite? Je  li to vaša navika, da svoj ne baš odviše malen nos uvijek zabadate u tuđe stvari?« 

Nagovoreni ništa ne odgovori nego  samo pokaza  rukom prema ulazu  na  groblje.  Tamo  se  upravo  pojavila  neka  siva  sjena,  koja  je odmah i nestala. 

»Kusonja«, reče momak. Claude pograbi svoju toljagu. »Zašto se vi  ljudi  bijete  među  sobom?«  produži  momak.  »Ljudi  treba  da  se pomažu  i  da  imaju  samilosti  jedni  za  druge. Upotrebite  radije  svoje snage, da uništite tog vuka. On je zla kob za čitav grad!« 

 

 

Claude  prasne  u  smijeh,  dok  je  Frangois  stajao  šutke  i  slušao strančeve  riječi. »Ta ne može se vuk uhvatiti, ako mu se  stavi soli na rep«, primijeti Claude, suspregnuvši svoj kreštavi smijeh. 

»Ne. Jer ga on  i nema«, odvrati mladi čovjek. »No usprkos tome jednoga ću dana poći da ga ubijem. Tada će Pariz biti oslobođen jedne teške  brige.  Pomagati  treba.  Ne  razarati.«  Rekavši  to,  on  se  opet okrene i polako pođe grobljem, te napokon iščezne iza vrata. 

»Govori  gotovo  kao moja majka«,  reče  Frangois.  »Čvrsto  sam uvjeren, da je promašio, što nije otišao za redovnika.« 

»Zove  se  Michel«,  reče  Vuk.  »Kad  je  obećao  da  će  uhvatiti kusonju, sigurno će to i pokušati.« 

Časak su šutjeli. 

»I ja ću mu pomoći«, izjavi nakraju Vuk. 

 IX 

Majka je vukla Frangoisa za ruku u crkvu SainteGenevieve, koju je ponekad  posjećivala,  da  jednome  od  tamošnjih  ispovjednika  izbroji svoje  grijehe.  Dok  je  sa  svojim  sinom  koračala  po  snijegu,  reče mu zabrinuto:  »Ako  ne  prekineš  glupe  igre  sa  dječacima,  odnijet  će  te kusonja  i pojest će te! Ne skitaj se naokolo, nego  idi u crkvu  i moli se bogu,  neka  te,  jadnog  griješnika,  već  jednom  prosvijetli  svijetlom spoznanja!« 

Govoreći tako, ona uniđe u crkvu i naloži dječaku, da klekne pred jednim od sporednih žrtvenika, a tu je zapovijed Frangois samo nerado izvršio. Iz ispovijedaonice pored žrtvenika virilo je lukavo lice popa, koji je htio vidjeti taj prizor. 

»Sada  sklopi  svoje  prljave  ruke«,  produži majka,  »i  zavjetuj  se bogu, da nikada  više ne  ćeš poduzeti ništa protiv Engleza  ili njihovih prijatelja!« 

Francois se stisnuo kao izbijeno pseto i šutio. 

»Dakle?« 

 

 

Ali dječak ne prozbori ni riječ i prkosno se zagleda u kameni pod crkve. 

»Neposlušan si, sine moj? Ah, kako me je bog s tobom kaznio!« I majka  se  uteče  starom  sredstvu  svih  žena;  pokaza  se  slabom  i pokornom i tako prepusti muškoj ćudi djeteta, koja se već budila, da se ipak podvrgne njenoj zapovijedi. Ali Frangois ustade i htjede brzo uteći. Majka, kršeći rukama, pođe za njim i pozva svećenika, da joj pomogne. Tako se razvi lanac ljudi, koji su u najvećem uzbuđenju bježali jedan za drugim:  sprijeda  dijete,  šćućureno  kao  mačak  u  trku,  za  njim  ras‐plakana majka, koja je u svojoj širokoj haljini i usplahirenih pokreta bila nalik na sablast, i iza njih ispovjednik, koji se bio izvukao iz svoje busije i sada  kao  lav  za plijenom  jurio  za odbjeglim  vjerskim  stadom.  I on  je drhtao  i  zazivao  svece,  bogorodicu  i  razne  blažene,  sve  po  stupnju, kakav je koji zauzimao na katoličkom spisku činova. Kad se napokon u Rue de Mibray pojavila siva sjena nekog vuka, žena i svećenik vratiše se Bogorodičinim mostom  natrag,  te  se  u  Rue  de  Lanterne  skloniše  u Saint‐Denis. Frangois  je preko trga otrčao u Sedlarsku ulicu  i zatim se izgubio u uličicama ribarske četvrti. 

A siva sjena nije se više vidjela. 

X 

Frangois zaobiđe nekoliko dječjih leševa, što su napola pokriveni snijegom ležali na ulici, te požuri kući. Bio je posjetio Colina i ustanovio, da je sve po starom. Vuk je bolesniku puhnuo u nos prašinu, da ga tako natjera  da  kiše.  To  je  zaista  uspjelo,  te  se  sada  činilo,  da  bi  dječak mogao  preboljeti.  Bez  druge  pomoći  osim  Vukovih  čarobnih  izreka Colin  je  sada  već  peti  dan  ležao  u  onoj  napuštenoj  kući,  prepušten samome sebi i neprijateljskim snagama u svom tijelu. Frangois se sjeti, da  su  on  i  Claude  zapravo  spasili  tog  dječaka,  i  stade  od  radosti  i ponosa  plesati  po  snijegu.  Ta  i  njegova  je  bila  zasluga,  što  će  Colin možda ozdraviti! 

 

 

Iako  je hladnoća bila popustila, samo se malo  ljudi usuđivalo na ulicu, jer je opasnost od kuge vrebala na svakom koraku. Noela Joliza i njegove prijatelje Frangois poslije bitke na Groblju nevine dječice nije više  viđao. Očigledno  su  im  roditelji bili  zabranili da  izlaze  iz  kuće. A možda više nisu ni bili u Parizu. 

Vuk  je  njegovao  Colina  i  čvrsto  vjerovao  u  djelotvornost  svojih čarobnih  izreka.  A  Frangois  susretne  Michela,  te  se  njih  dvojica sporazumješe,  da  zajedno  utuku  kusonju.  Iziđoše  dakle  zajedno  iz grada,  ispraćeni  podrugljivim  smiješkom  najamnika:  Michel  bijaše naoružan  dugim  kopljem,  a  Frangois  je  zatakao  za  pas  kuhinjski  nož poput neke sablje. Dugo su šutke koračali  jedan uz drugoga. A kad se stadoše šuljati oko Bulonjske šume, Michel prekinu šutnju, te povedoše kratak  razgovor.  Kad  su  se  naraspravljali  o  pitanju  vuka  i  o  oskudici hrane,  stariji odjednom  reče: »D,a, mali brate,  jednom  ćeš  još  i  sam spoznati, da su glad i ljubav jedini nagoni, koji nadahnjuju ljude. Ničega drugog nema na tom svijetu«. 

Ali Frangois, koji htjede dokazati da  je on već  sasvim odrastao, uozbilji  lice,  nabra  bore  na  čelu  i  odgovori:  »Da,  ljubav!  Ona upropaštava muškarce i zbog nje mnogi stradaju!« 

Onda umuknu, a Michel, prihvativši se svom dušom pitanja, koje je bilo nabacilo dijete, nastavi: »Zar  ih  čovjek može  cijeniti,  te  žene? Nisu li sve one podjednako loše i odvratne, nevrijedne, da ih se nazove slikom  i prilikom božjom? Dospio  sam dotle, mali brate, da  ih sve do jedne prezirem! Iz najdublje dubine svoje duše«. 

Francois zamišljeno zakima glavom, razmisli o tome, što je čuo, a onda reče: »No, zar ipak nisu potrebne? Zašto bi ih inače bog stvorio?« 

»Putovi  su  gospođnji  nedokučivi«,  odvrati  Michel.  »Ali  imaš pravo.  Ponekad  ih  se  čovjek  teško  odriče,  tih  sramotnih  žena.  No propao je svatko, tko se osloni na njihovu postojanost. Kao svatko, tko je došao do više spoznaje, tako sam se i ja uvjerio, da su žene nevjeran soj, pa prema tome treba da se s njima  i postupa!« Kazavši to, Michel bijesno udari kopljem o zemlju, tako da šiljak ostade zabijen u snijeg, 

 

 

pa mu  je tek nakon dužeg naprezanja uspjelo da ga  izvuče  iz  ledenog okova. Francois je sve to promatrao s licem mudraca. 

»Jednom  ću  steći  visoki položaj«,  stade proricati Michel. »Tada ću  izdati  zakone,  po  kojima  će  žene  opet  biti  potpuno  potlačene, bačene u ropstvo! Drugo ne zaslužuju! Ah to đubre!« 

Tako su u razgovoru već po drugi put šuljajući se obišli Bulonjsku šumu, te odjednom ugledaše čopor vukova, što su  jurili prema njima. Začas se uzveraše na neko visoko stablo, a Michel prepusti neprijatelju čak  i  svoje  koplje,  tako  se  požurio,  da  se  dočepa  sigurna  skloništa. »Hrabrost smatram uzvišenijom od svega«,  istakao  je pritom. »No zar ima svrhe  i smisla žrtvovati se čoporu, ako smo pošli na bolju divljač? Suprotstaviti  se bijesnom  samcu,  koji  je  tako drzak, da  se usuđuje  u nastanjeni  grad,  to  smatram  vrijednim  napora,  a  bila  bi  to  i ravnopravna  borba.  No  boriti  se  s  čoporom,  koji  tek  u  rijetkim slučajevima posjeti Pariz, bilo bi besmisleno.«Tako pričekaše dobar sat, dok vukovi ne nanjušiše drugi plijen te iščeznuše u sivilu zimske večeri. Tada se spustiše sa svojih grana, Michel dohvati svoje koplje,  i oni se vratiše u grad. 

XI 

Budući  da  Francoisova majka  nije mogla  grijati  sobu  i  stoga  se većinom  zadržavala  kod  Catherine  Perpignan,  koja  u  svojoj  kući  nije htjela  trpjeti  Frangoisa,  dječak  je  boravio  najviše  u  prvom  katu  kod djevojčura. Bio je ljubimac kuće, i sve te djevojke, koje ili nisu rodile ili su djecu morale predavati drugima na njegu, materinski su se za njega brinule, hranile ga  ili mu na neki drugi način  iskazivale svoju sklonost. Ali  Francois  se  posebno  priljubio  jednoj  sasvim  mladoj  djevojci, Margoti, koja ga je od srca zavoljela i običavala mu pripovijedati bajke, o postojanju kojih dotada nije ni slutio. Colin je već bio ozdravio, i Vuk je prekinuo svoju bolničarsku službu. Zajedno s Frangoisom i Michelom čekao je i on u zasjedi kod Groblja nevine dječice, da se pojavi kusonja. Bio  je to  jedan od onih dugih zimskih dana, kad olovni pokrov oblaka 

 

 

nadsvođuje zemlju poput ogromnog šatora. Čulo se kreštavo graktanje gavrana  i  zavijanje  gladnih  vukova  iz  Bulonjske  šume.  Na  gradskim vratima  čučali  su plaćenici u  svojim  toplim  stražarnicama  i kockali  se na'stolovima od hrastovine. Njihova pijana vika miješala se s povicima onih,  što  su  umirali  na  ulicama  i  dozivali  upomoć,  a  od  vremena  do vremena  i  sa  smjernim  zvukovima  crkvenih  zvona,  što  su pozivala na pobožnost. Kuće su kao mrtve stršale k nemilosrdnom nebu, a dubok snijeg pokrivao je ulice, na kojima se tek rijetko mogao ugledati poneki čovjek.Njih  trojica  čučali  su  iza nekog  izbočenog  zida na početku Rue Aufaire. Michel  se  naslonio  na  svoje  koplje,  Vuk  je  od  vremena  na vrijeme mrzovoljna lica zabadao u snijeg Francoisov kuhinjski nož, dok je  Frangois  uglavnom  vršio  službu  promatrača.  Ipak  je  uza  se  nago‐milao malo brdo oštrih komada leda, oružje, kojim se umio služiti, kako je to već više puta dokazao. Pošto je protekao gotovo čitav sat a da se ništa nije  zbilo, Michel  se uznemiri  i htjede napustiti  svoj položaj. Ali Claude  stade  zlovoljno  gunđati,  pa  i  dalje  ostadoše  sasvim mirni  na svojim mjestima. I zaista se, i to već uskoro, pokaza kusonja, koji se bio došuljao kroz Rue au Fuerre  i pošao  ravno prema praščiću, kojega  je bio  dao  Michel,  a  sada  ga  je  Claude,  svezana  na  uzicu,  puštao  da trčkara po  cesti. Odojčić, užasnut,  zaciča,  i  zvijer  se  stade približavati brzim  trkom.  Claude  privuče  meku,  razriješi  uzicu  i  nagna  svinju  u slijepu ulicu, Rue Aufaire. Kusonja  se uputi  za njim, ne opazivši  svoje neprijatelje.  Michel  tada  skoči,  pograbi  koplje  i  navali  njime  na životinju. Vuk se u prvi mah povuče, nakostriješi dlaku na leđima, iskesi zube i prijeteći zareža. 

»Udri! Udri!« povika Claude, koji je s Frangoisom zaposjeo prolaz iz  Rue  Aufaire  u  Rue  au  Fuerre. Michel  je  činio,  što  je  morao,  no životinja  je  neprestano  uzmicala,  sve  dok  za  sobom  ne  osjeti  zid groblja, te bijesnim naletom odgurne ustranu Michelovo koplje i zaleti se prema Rue au Fuerre. Bila bi  zacijelo utekla, da  joj  se Claude nije svom snagom suprotstavio. S nožem u ruci, pognute glave, stajao je na svom mjestu,  i ne pomišljajući da dopusti zvijeri da utekne. Dvanaest godina  surovog  dušmanskog  života  naviklo  ga  je  na  osjećaj  smrtnog 

 

 

straha. Nije se pokolebao. Frangois stade dršćući grabiti komade leda i bacati  ih kusonji u glavu. Ovaj  je upravo zaskočio na Clauda, ali ga  je snažno pogodio u njušku jedan od Frangoisovih metaka, te je promašio dječakov vrat  i zagrizao mu se u rame, a Claude mu zatjera nož među rebra. Michel, koji je bio pritrčao, kopljem dotuče zvijer. 

Tek se tada čeljusti odvojiše od Claudova tijela. Rana kao da nije bila odviše  ljuta,  i Claude  se, ne  izustivši ni  riječ, uputi u onu praznu kuću, u kojoj je bio njegovao Colina, i gdje je sada ovaj dočekao njega, da mu dobro uzvrati dobrim. 

A Michel i Frangois natovariše ubijenog vuka na neke taljige, koje je stariji začas dobavio, i povezoše ga gradom. Na Michelovu viku ljudi se sletješe na prozore, pohitaše na ulicu  i stadoše se diviti zvijeri, koja ih  je  tako dugo nagonila u  strah. A Michel  je od  svakoga,  tko  je htio dodirnuti  krzno  životinje  ‐  a  to  je  gotovo  svatko  želio  ‐  tražio pariški novčić.  Šešir,  koji  je  držao  Frangois,  bio  se  već  do  ruba  napunio novcem,  kad  iznenada  naiđe  četa  plaćenika,  rastjera  ljude  kopljima ustranu i divljom vikom pozva ovu dvojicu da odgovore, što tu rade. 

»Ubili  smo  kusonju  i  sada  ga  za  novac  pokazujemo«,  odgovori Michel po istini. 

»Vama  je  jasno,  da  to  ne  smijete  činiti  bez  dozvole  profoza  ‐« reče  nato  vođa  plaćenika  i  ispod  oka  pogleda  na  kapu,  punu  novca. Uvjerivši se, da sadržaj predstavlja svotu, koja se u to vrijeme u Parizu rijetko  mogla  vidjeti  sakupljena  na  jednom  mjestu,  obrati  se  opet osorno  Michelu:  »Najprije  treba  da  mi  kao  vođi  straže  odate poštovanje, što blago postupam. A onda predajte svoj šešir  i tornjajte se u ime božje. Budite zadovoljni, što ne ćete biti uhapšeni!« 

Frangois  krikne,  a  Michel  se  razbijesni,  spusti  hlače  i  pokaže panduru golu  stražnjicu: »Evo vam poštovanje! To  je  sve poštovanje, koje prema vama osjećam!« 

Ljudi, što su se bili okupili, nasmijaše se, a plaćenik planu divljim gnjevom  i podiže šaku. Michel ga pretekne, baci ga na tle  i zagazi mu 

 

 

nogom posred lica. Onda pograbi šešir s novčićima i iščezne u mnoštvu, koje ga spremno propusti. Francois također pobježe. 

Plaćenici  psujući  podigoše  svoga  starješinu,  podupriješe ozlijeđenoga i stadoše mu čistiti lice, a ostali zaprijetiše puku oružjem i nagnaše ga u pokrajne ulice. U  tren oka  trg se  isprazni, pa se, srdita, udalji i straža sa svojim šepesavim vođom. 

Francois nije više vidio Michela. Vjerojatno je napustio grad. Ili je neka od onih sumnjivih prilika, što su u Parizu izlazile u pljačku, zapazila povoljnu priliku da se dočepa veće količine novca. 

XII 

Deset glasnika u purpunim haljecima opšivenima zlatom zasviralo je u svoje trube, da navijesti dolazak kralja Francuza pred vrata Saint‐Denisa. Mnoštvo uz cestu natisnu se više prema slobodnom prolazu za jahače  i umalo ne polomi koplja plaćenika, koji su napregli sve snage, da  zaštite  prostor  za  povorku.  Nad  Parizom  se  razlijegao  žamor iščekivanja,  šaputavi  jezici,  izbuljene  oči,  suze  ganuća,  brbljava radoznalost. Srca Pariza kucala su za čovjeka, koji  je spasio Francusku od engleskog biča. Gradsko društvo navuklo je svoju najbolju odjeću, u prvim  redovima  ponosno  su  stajali  građani  u  bogato  iskićenim odijelima  i  tako  pokazivali,  da  svi  porezi  i  isisavanja  kraljevskih činovnika nisu uspjeli iscrpsti njihov imutak. Samopouzdana bijahu nji‐hova  lica,  prkosna  njihova  ćud.  Ukrućena  svila,  skupocjena  kadifa, flandrijske  čipke,  sve  im  je  to  pomagalo  da  svog  kralja  dočekaju uzdignute glave  i otvorena pogleda. Uz njih su stajale njihove žene sa svečanim  frizurama  i  s  najskupocjenijim  talijanskim  ličilima  na obrazima. Njihov  je smiješak odavao, da novac  i u opustošenoj zemlji stvara oaze, u kojima  se može  sačuvati  ženska  ljepota. No  iza njih  se šćućurio  puk,  prignječen  tolikim  sjajem  i  rasipanjem,  točnije:  ostalih devet  desetina  stanovništva.  Njihova  su  tjelesa  bila  pokrivena poderanim  prnjama,  njihova  koža  požutjela,  kosa  nepočešljana  i slijepljena.  To  bijaše  iza  kopalja  i  šarenih  haljetaka  plaćenika.  Pred 

 

 

njima cesta prekrivena sagovima, posuta ružama. U najvišim katovima bile su nategnute svilene ponjave, koje su predstavljale nebo dostojno ulaska  Karla  Valonskog‐.  Nije  vladar  mogao  prolaziti  pod  hladnim, krutim  nebom  napaćenog  francuskog  puka,  da  se  pokaže  svojim podanicima. Njegov je svijet bilo živo van je u mekanim suknima, uran janje u duboke  jastuke, milovanje mekih  ženskih  ruku,  što  su odisale miomirisima Orijenta. Njegov su svijet bili dvorjani u zlatom izvezenom purpuru, vitezovi u posrebrenim opremama, kojima nikad udarac mača nije okrnjio sjaja, žene, što nisu znale ni za glad ni za ljubav, nego samo za pohotu. Njegov je svijet bila raskoš, svijet puka bijeda. 

Sada  je  jahao prema Parizu, gradu, koji se u početku nesretnog engleskog  rata  pokazao  spreman  da  kralju  i  plemstvu  stavi  na raspolaganje trupe, pomoć, koja  je bila ponosno odbijana, sve dok se nije sručila kob. Ulazio je u svoj glavni grad, svoje sjedište, koje je izbje‐gavao  zbog  njegova  opasna  položaja  i  zbog  vonja  njegove  sirotinje. Radije je boravio u Bourgesu, da u naručaju svojih ljubavnica razmišlja o dobru francuskog naroda. Ta nije li on bio vladar, koji je zaobilaznim putem, preko svojih metresa, osjećao s nacijom! 

S  prozora  su  visjeli  kraljevi  barjaci,  šareni  sagovi  i  skupocjene svile  s Orijenta. Napirlitane  žene  čekale  su  s  umjetnim  cvjetovima  u rukama, da taj divni teret bace vladaru pred noge. Najljepše žene grada namirisale  su  svoje  grudi  i  obukle  haljine  s  najdubljim  izrezima,  da raspolože  kralja.  Blistalo  je  drago  kamenje,  miomirisi  su  prigušivali zadah neopranih  tjelesa,  ličila  su  sakrivala prljava  lica, pomade  resile ušljivu  kosu.  Posvuda  je  blještao  vanjski  sjaj,  nametljivo  se  isticala raskoš, iza koje su kao znak vremena plamsale mrtve oči propasti, kala i licemjerja. Usta su izgovarala molitve za vladara, iako su srca željela da ga  odnese  đavao,  meke  su  se  ruke  spremale  da  ga  prime  u  slatki zagrljaj,  iako bi ga radije bile zadavile. Vrijeđalo se boga, da bi mu se odmah  molilo  za  oproštenje,  kitilo  se  bolesno  tijelo,  ličili  kozičavi obrazi. Zlato je svjetlucalo na trulim Ifeševima. 

Zaglušna  vika  dočeka  prve  jahače,  što  se  pojaviše  na  vratima Saint‐Denisa. Na raskošno osedlanim konjima, prekritima pokrivačima, 

 

 

što  su  na  crvenoj  podlozi  imali  srebrom  izvezen  znak  ljiljana,  na sedlima, optočenima draguljima  i obloženima  jastucima, protezalo  se nekoliko  Karlovih  dvorjana,  koji  su  sačinjavali  čelo  povorke.  Njihova odjeća gotovo  je sasvim zasjenila raskoš građana,  te ovi problijedješe na  svojim počasnim mjestima u prvim  redovima pomahnitale  gomile gledalaca. Sve je vikalo a da nije znalo zašto. Sve se radovalo ne osjeća‐jući  u  sebi  radost. Malo  se  smiriše  tek  kad  se  pojavio  zaštitni  odred oklopnika  na  teškim  paripima,  koji  su  svojim  kopitima  izbušili skupocjene  sagove.  Iz  gvozdenih  oklopa,  ispod  čeličnih  šljemova izvirivala  su  hladna,  bešćutna  glupo‐gorda  lica,  prekrivena  borama  i ožiljcima.  Zveketalo  je  oružje,  tvrdokornost  i  pokvarenost  lebdjela  je nad tim ljudima. Njima je pripadao svijet. Što je miroljubivome vrijedila njegova  spremnost  na  slogu,  što  je  trgovcu  vrijedio  njegov  zgrnuti imutak,  što  je  ženi  vrijedila  nevinost,  koju  je  tako  brižljivo  čuvala  za muža ‐ kad su došle te žive šake od željeza, ta prsa od čelika, to oružje bez mozga, ta krvoločnost bez osjećaja?Zbunjeno mrmorenje mnoštva pretvorilo se tek onda ponovo u radosne povike, kad ovi glasnici rata, što  je'  još  uvijek  bjesnio  domovinom,  iščeznuše  iza  uličnog  zavoja,  a pojavila  se  najbliža  kraljeva  pratnja:  razbrbljani  gospodičići  ćosavih obraza, dugih aristokratskih prstiju s crno obrubljenim noktima, plave ali kužne krvi, fino svedenih usta pokvarena vonja. Talijanska sukna na bolesnim  tjelesima,  laki  mačevi  u  rukama,  južnjačka  oružja  s podmuklim, tankim, otrovanim šiljkom, pogodna za ubadanje iz potaje, za  koje  ne  treba  snage.  Liječnici mračna  pogleda,  kojima  je  u  očima svjetlucala prepredenost i poznavanje svih tajnih otrova. Pravnici, kojih su  nepristupačna,  hladna  lica  odavala  da  se  razumiju  u  spletke  oko života  i  smrti  podanika,  svećenici  ozbiljnih  ili  podrugljivih  lica,  što  su čvršće sjedili na svojim položajima, koje im je osiguravala država, nego na okruglim  leđima konja, unatoč ogromnim drvenim sedlima s naslo‐nima za ruke, s jastucima, blistavim draguljima i novim ularima od žute kože. Brbljave dame, kojih se izazovna punoća razvratno tiskala iz uskih i  duboko  izrezanih  haljina  od  teškoga  br  okata.  Sve  se  to  bezbrižno 

 

 

šalilo i ogledavalo, od duše naroda svijesno i namjerno udaljenije nego Zemlja od Mjeseca. 

Slijedili su strijelci, posljednji prije no što se pojavio sam kralj, koji je zatim uz burno likovanje pučanstva dopustio kopitima svog konja da dodirnu  tlo  Pariza.  S  dosadom  na  licu,  i  ne  pogledavši  mnoštvo, prolazio  je  kao  da  ne mari  za  njegovo mahnitanje. Njegov  dugi  nos, nasljedan u rodu Valonaca, stršao je na uvelom licu kao da je od voska, nemirne oči bez plamena počivale su na blistavom zatiljku bijelca, što je  nosio  vladarevo  tijelo.  Njegova  je  odjeća  bila  jednostavnija  nego odjeća njegove pratnje. Kao  i odjeća dauphina Ljudevita, koji  je  jahao uz njega; mrzovoljan, razrok momak od petnaest godina, očeva nosa, koji  je  proračunano  obuzdavao  rano  probuđenu  vatru  putenosti  u svojim očima. Njegova  je ruka čvrsto pritegla uzde, ostruge su snažno pritisnule  izranjene  slabine  konja,  nagnani  pretjeranom  voljom napinjali  su  se  slabašni mišići  suhonjava  tijela,  a  nepovjerljiv  pogled klizio  je  po  pratnji, mnoštvu  i  kućama,  što  su  se  ukrutile  u  nijemoj odanosti. 

Cvijeće  je  padalo  s  prozora,  blistale  su  vrele  oči,  glasovi  žena treperili su u muk loj vici mnoštva. Povorka je polako promicala, kralja su  zaštićivali  strijelci,  a  iza  njih  na  kraju  slijedio  je  još  jedan  odred momaka u čeliku. 

Vladar  je  jahao  uz  vješala,  postavljena  na  javnim mjestima,  uz studence s namirisanom vodom, mlijekom i vinom, uz tribinu gledališta misterija,  uz  raskošne  cvjetne  vijence,  beskrajan  sjaj.  Ali  iza  kopalja plaćenika plamsala su gladna i žedna lica sirotinje, što je očima punima čežnje gledala prema studencima, kojima se nije smjela približiti. 

Napokon se povorka zaustavi  ispred crkve Nostre Dame, gdje  je predstavnik  sveučilišta,  klerik  bolesna  izgleda,  iscrpenih,  koščatih obraza  zanosnim  riječima  pozdravio  gospodara  grada.  Svjetovna  i duhovna sila stale su sučelice. I govorile o svojoj sreći, što se opet vide. 

I  nisu  spominjale  svoje  suparništvo,  ni  onu  suradnju,  koju  je Jeanne d'Arc platila životom.  I tu  je  iza blistave riječi vrebala mržnja  i zavist: početak propasti. 

 

 

TREĆE POGLAVLJE 

BALADA DOBROGA NAUKA  ONIMA KOJI PROVODE RĐAV ŽIVOT  Da si pop, te oprost tržiš, Varaš kockom, novac kuješ, U paklu ćeš da se pržiš Ko zločinac, ko da truješ, Varaš sud i huliš sveto; Varaj, kradi milctdare: Što mislite, na što sve to? ‐ Sve na cure i krčmare.  Budi svirac, rimozborac, Igrač, lutkar, zezo, luda, Glumac, frulaš, čudotvorac, Gradu, selu kazuj čuda, Farse i pasionate, Kockom, kartom zgrči pare, Sve će k jednom ‐ vi to znate! ‐ Sve na cure i krčmare.  Koji za to sve ne mare, Neka oru, prirod beru, Mazge, konje nek timare, Ako nisu vješti peru! Bit će lasno da se gojiš; AU ma kako lan se tare, Zašto mučiš se i znojiš? ‐ Sve za cure i krčmare.  Hlače, prsluk, kopče s halja,  Odore i dronjke stare, prodaj brzo, dok što valja, 

 

 

‐ Sve za cure i krčmare.  Vama, druzi u razvratu –  Dragom tijelu, al zlu duši! – ' Nauk dajem, ko brat bratu,  Grk je žar, što mrtve suši.  Zla mu zuba čuvajte se,  Utecite još za rana, I, zaboga, sjetite se,  Umrijet ćete jednog dana. 

I 

Colin  sklopi  Vuku  ruke  i  zaklopi mu  oči.  Frangois  je  stajao  po strani i jedva suzdržavao suze. Prljavi zidovi prazne raskošne sobe mrko su  promatrali  ta  dva  dječaka,  što  su  izgovarala  molitve  uz  krevet Clauda, koji je bio podlegao groznici od rane. Drugo gotovo ništa i nisu znali da izreknu. Nijemo pružiše jedan drugome ruke. Colin je imao da obavijesti roditelje i pobrine se za kršćanski pogreb. A Frangois se uputi svojoj majci,  koja  pohita  s  njim  na  predstavu  nekog misterija,  što  je toga dana bila priređena u  kraljevu  čast. Kada  kroz Rue de Kalanđre stigoše u Rue devant la Court le Roy, ugledaše ogromno mnoštvo, koje se tu već okupilo. Nisu mogli naprijed, ali ni natrag, jer su ih pritisnule nove  mase  ljudi.  Tako  se  majka  i  sin  zaustaviše  uz  grupu  klerika, udubljenih, kako se činilo, u uzbudljiv razgovor. Glasna vika ispunjala je ulicu,  a  po  podiju,  pripremljenom  za  igru,  zaposleno  su  trčkarali zanatlije, koji su još žurno pribijali ponjave, pričvršćivali vijence polagali sagove. Baklje plaćenika osvjetljavale su nemirnim svijetlom pozornicu, blistala su koplja i mačevi, a dim baklji grizao je grkljan i nos. Tome se pridružio  vonj  ljudskih  izmetina  s  ceste,  vonj  riba,  koji  je neprestano prodirao iz kuća, i strašan smrdež iz crevarnica na Malom mostu. Ljudi su se pak stijesnili  jedni uz druge u oblaku  isparina vlastitih tjelesa. U žmirkavom svijetlu uzdizala su se njihova  lica, prazna  i  ispaćena, bijele mrlje  s  tri  tamne  točke:  očima  i  ustima.  Žar  kresova,  zapaljenih  na 

 

 

javnim mjestima, sagnao  je ovamo vruć zagušljiv zrak  iz uskih ulica, a para  i dim  izmiješali  se  s  glazbom, podcikivanjem plesača  i  radosnim vri,scima ljudi opijenih pobjedom. Mnoštvo poluludih vrtjelo se na tom mjestancu  i  klicalo  u  zanosu.  Žene  su  se  bacale  u  snježnu  kaljužu  i prevrtale  se  tako  pomamno,  da  im  je  pjena  udarala  na  usta. Mahnitanje ljudi prolazilo je ponosno kao neka sablast besmisla uskim uličicama,  stepeništima  i mostovima,  vriskalo  u  prostranim  odajama, zavlačilo  se u male  sobice, probilo  se među mnoštvo oko pozornice, vrtjelo se uokrug sve brže, sve brže, brže, brže .. . 

Na  četvorina  gradskim  vratima  visjele  su  suknene  lutke,  što  su predstavljale engleske vojskovođe. Njihale su se na vješalima s glavom nadolje,  a  plaćenici  su  odapinjali  u  njih  svoje  strelice.  Svuda bezrazložna radost, besmisleno bulažnjenje u opojnoj sreći, koja se nije mogla  zasnivati  na  zadovoljstvu  tih  stvorenja.  Potekla  je  naprosto  iz htijenja da se opet jednom raduje, jer se već desetljeća plakalo. 

Majka prihvati Frangoisa za ruku  i pritisnu ga uza se,  tako da  je glavu morao prisloniti na njezinu kecelju. Tako oboje čekahu da počne svečanost. Tada se odjednom iz grupe klerika izdvoji neki čovjek i priđe majci. Ona pokuša umaći, no to  joj u ovoj stisci nije uspjelo. Smiješeći se,  stade  pred  nju  Guillaume  de  Villon,  zagleda  se  najprije  u  nju,  a potom u dječaka, koji se držao njenih skuta,  te onda reče: »Ipak sam vas opet našao, Marijo! Vi kao da se skrivate u našem gradu, samo da me ne biste susreli. Mora da je prošlo nekih osam godina, otkako sam posljednji puta uz vas vidio ovog malog viteza!« 

Majka  samo  kimnu  glavom.  »Marijo,  ta  vi  znate,  što  sam  vam tada bio obećao«,  reče nato Guillaume de Villon.  »Razmislite dobro. Sada se radi o tome, da li će ovo dijete jednom u životu prolaziti dobro ili  loše.  Pri  svojim  planovima  treba  da  imate  na  umu  više  sudbinu dječaka nego  svoju materinsku  ljubav. Ne  činite dobro,  što  se preda mnom  skrivate, da  tako  sa  sebe  svalite odgovornost. Bolje  će biti da svog malog Frangoisa  ‐ nisam mu zaboravio  ime  ‐ pošaljete k meni u školu.« 

 

 

S  tim  riječima maistre  Villon  opet  se  udalji,  zagledavši  se  prije toga još jednom u Frangoisa. Mirno se vratio grupi klerika i ponovo se umiješao u razgovor. Ali dok se prikazivao misterij, majka kao da je bila nekako neobično rastresena, nije obraćala pažnju na pozornicu i često je zaboravljala podići dječaka, pa gotovo ništa nije vidio. Od onoga, što je kazao stranac, nije mnogo shvatio, no znao je da se nešto zbilo  i da je u to zbivanje on bio upleten. 

Slijedeće  jutro majka  se uzdišući obukla  i naložila  Frangoisu da pođe  s  njom.  Držeći  se  za  ruke,  uput'iše  se  kroz  Granđ  Rue  Saint‐Jacques prema  samostanu  Saint‐Benoist,  gdje  je u  kući »Kod  crvenih dveri« stanovao Guillaume de Villon. 

»Eto,  sinčiću  moj,  došao  je  čas  rastanka,  koji  sam  već  davno predvidjela«, reče majka tiho. »To  je potrebno zbog tebe  i zbog tvoje sreće: On  će  se  za  tebe  brinuti  bolje,  no  što  bih  to mogla  ja  svojim slabim snagama.« 

Frangois osjeti kako ga u grlu steže i guši, iako se ponekad stidio te  ljubavi.  Shvati  da  će  ona  otići  od  njega,  te  osjeti  strah  pred budućnošću. Tjeskobna srca promatrao je maistra Villona, koji je majci i  sinu otvorio  vrata  i pozvao  ih da uđu. Dok  je majka  razgovarala  sa stranim  čovjekom, on  se ogledavao po  sobi. Onda ga majka podiže k sebi i poljubi ga u usta. 

»Ostani  dobar,  sine moj.  I  slušaj  ujaka«,  reče,  a  obrazima  joj potekoše suze. Francois se držao kruto kao drvo, misleći da ne bi bilo muški pokazati da je uzbuđen. Ukočeno je piljio preda se i zbunjeno joj uzvratio poljubac. Tek kad se za majkom, koja je jecala, zatvoriše vrata, on  se  šćućuri glasno plačući  i dade oduška  svojoj boli. Maistre Villon stajao  je  ispred svoga naslonjača  i s pomalo bespomoćnim smiješkom promatrao  dječaka.  Načas  se  pokaja  zbog  svoje  sentimentalne spremnosti  da  pomogne,  no  onda  prevladahu  očinski  osjećaji,  i  on, krzmajući, priđe Frangoisu te mu položi ruku na rame. 

»Plači, sine moj! Plakanje pomaže. Goni nam  iz tijela bol.«  I dok se  dječak  još  više  stisnuo,  čovjek  je mislio  na  to,  kako  je  to  biće  on 

 

 

stvorio i kako sada snosi odgovornost, da od njega načini čovjeka. Opet se nasmiješio i rekao sam za sebe: 

»Zaista  je  to  stvaralačko  djelo!  Iz  grumena  mesa  oblikovati čovjeka! Ono što su moji nagoni počeli, moj duh mora dovršiti: jer tek tijelo i duša čine čovjeka!« 

On podiže Frangoisa i ponese ga na mekani krevet, tu ga pažljivo položi i pokrije, pa se opet vrati k stolu za pisanje i stade iz neke knjige sabirati mudrosti o djelima rimskih klasika. 

II 

Krojač  bijaše  donio  novo  odijelo  za  Frangoisa,  i  on  je  sada zadovoljno  koračao  po  malom  stanu  kuće  »Kod  crvenih  dveri«. Guillaume  de  Villon  sjedio  je  sagnut  nad  nekom  velikom  knjigom  i krišom ga promatrao. Nakon nekog vremena dječak  reče: »A  što  sad treba da činim?« 

Na  to  je  pitanje maistre  Villon  bio  čekao.  Brzo  ustade,  zaklopi knjigu i priđe k ormaru, te iz njega izvadi nekoliko araka papira, tintu i pero. 

»Lijepa odijela obavezuju,  sine moj«,  reče on. »A  još  više nego lijepo  odijelo,  odjeća  našeg  staleža.«  Tada  stavi  na  stolicu  nekoliko debelih knjiga, posjedne na njih dijete,  te  stolicu  zajedno s dječakom primakne  k  stolu.  »Sieur  Frangois  sada  treba  da  uči  pisati.  To  mu zacijelo ne će loše pristajati.« 

Nakon što je neko vrijeme objašnjavao kako se oblikuju pojedina slova i upravo bio dječaku stavio u ruku pero, odjednom netko zakuca na vrata i pojavi se, neočekivano kao svaki put, redovnik Titiquet. Iznad prljave  halje  zadovoljno  su  se  smješkali  njegovi  debeli  obrazi,  puni crvenih žilica. 

»Hvaljen  budi  bog,  maistre  Villon«,  progunđa.  »No  nekabude hvaljeno i vaše vino, a i Isus Krist, koji je dao da raste loza.« Začuđeno je promatrao  Frangoisa. »Imate  gosta?  Ili  vam  je ovo  čudesno dijete već s perom u ruci i s mrljom od tinte na nosu doletjelo kroz dimnjak? 

 

 

Kome  je  to  sinula  luda  misao,  da  svog  sina  pošalje  vama  na poučavanje?« 

Guillaume  de Villon  se  nasmije  i  odgovori:  »To  je  vaše  kumče, Titiquet. Zapravo: vi ste ga bili krstili.« 

»Mora da  sam bio pijan«, primijeti  Titiquet  suho,  te  se  snažno lupne  po  svom  okruglom  trbuhu.  »Kako  se  netko,  koga  sam  ja  uveo među kršćane, može dobrovoljno odati  škrabanju?« Pokušao  je vino, koje  je  maistre  Villon  stavio  pred  njega.  Pritisnuo  je  tekućinu sladokušački jezikom na nepce. »Pravi morillon«, šapnuo je i razrogačio oči. 

Frangois  je  promatrao  novog  gosta  s  neskrivenim  zanimanjem. Tako prosjediše neko vrijeme utroje, šuteći. 

»Jesam  li prigodom njegova krštenja održao propovijed?« upita Titiquet, nakon minute razmišljanja. 

Obliznu usne, zatim ponovo junački gutnu iz vrča i nastavi: »Moje propovijedi su  lijepe,  jer su uvijek  iste  ‐ kao  i život. Pri krštenju velim: Rasti  u  pobožnosti,  uživaj  život,  budi  dobar  prema  svojim  bližnjima, oženi  se  i  rađaj  djecu.  A  uz mrtvaca  velim:  Rastao  je  u  pobožnosti, uživao  je život, bio  je dobar prema svojim bližnjima, oženio se, rađao djecu i umro u gospodinu. 

I opet  je knjiga  jedne sudbine završena. Samo  je  jedan pomislio, da je to kraj svijeta: naime pokojnik. Da, dijete, ti još nemaš briga ...« 

»Možda  i nije tako bez briga, kao što mislite«, prekine ga Villon. »Tek  sam  ga  prošle  sedmice  odvukao  s  ulice,  gdje  se  vjerojatno  već nekoliko godina najviše zadržavao. Momak mora da je već vidio koješta od onoga, što Pariz pokazuje.« 

Titiquet se zadovoljno smješkao i neumorno srkao iz vrča, koji je maistre  Villon  neprestano  nadolijevao.  »Dakle,  djetešce moje  ‐  iako sam ti ja dao ime, zaboravio sam ga ‐ jesu li te već koji puta razbojnici pokušali ispeći na roštilju?« 

Maistre Villon začuđeno se zagleda u Frangoisa, koji se odjednom ohrabrio i odgovorio: »Zovem se Francois, što ne znači drugo, nego što 

 

 

i Francuz. To  i  jesam  i nemam dlake na  jeziku. Razbojnici mejoš nisu natakli na ražanj ni pržili na vatri, iako bi to zacijelo bili rado učinili. No nisu me uhvatili ni plaćenici, kad sam na Seini hvatao ribu i kad sam na Malom mostu krao meso.« 

Titiquet  prasnu  u  smijeh.  »Pravi  gost  za  vašu  ćeliju,  maistre Villon«, hihotao je. No onda opet zauze dostojanstveno držanje, spusti glavu, tako da su se na ovratniku mantije skupila tri pođvaljka, te upita dječaka: »Sieur  Frangois,  imate pravo, majstorije  života  čovjek  zaista ne treba da doživljava, nego da ih naprosto promatra. A sigurno ste već prisustvovali, kad su pekli druge?« 

Francois se nasloni na stol, a usta mu se  rastegnuše u  radostan osmijeh. Odloži pero, nakon što su mu već njegovi tragovi ukrasili cijelo lice.  »Svašta  se  vidi  u  Parizu«,  progovori  gordo.  »Vidio  sam  bitke između razbojnika i plaćenika, pržio sam na ulici s golim ljudima kupus i repu,  naganjao  se  s  vukovima,  prenosio  kužne  bolesnike  i  pomogao utući  kusonju.  Krao  sam  meso  i  ribe,  klericima  podmetao  nogu  i nabacivao se blatom na njihove nove mantije. U javnoj kući slušao sam bajke  i zabavljao se kockom. Ja sam potpun čovjek.  ‐ A sada kod svog ujaka učim pisati i čitati.« 

Titiquet  je šutio  i podrugljivo promatrao maistra Villona, koji se od  čuda  nije  mogao  pribrati.  »Možete  ga  mirno  poučavati  u  svom piskaranju«, progovori napokon, nakon duge stanke. »Dobro sjeme ne ćete  uspjeti  pokvariti  sa  svom  svojom  gramatikom  i  svojim  latinskim budalaštinama. Mislim, da nisam promašio, što sam ga krstio.« 

III 

Francois je zadivljen ulazio u jedan novi svijet. Ovdje, u ujakovoj, sobi, nije više osjećaokako uzburkano kuca srce Pariza, koji je ugrožen od rata i pošasti, zapavšl u bijedu, teško patio. Ovdje su vladale knjige i davno  istrunuli  filozofi  i pisci. Ovdje  se mislilo  i govorilo.  Ležao  je na leđima  i  učio  naizust  stihove, mjesto  da  krade  ribu  i meso.  Jelo  je postalo  sporedna  stvar  i nije  više  zaokupljalo mozak.  Frangois  je ovo 

 

 

objavljenje duhovnog  života primio otvorena  srca.  I  spoznao  je:  to  je pravi  svijet!  To  je  ljudski  život!  Otkriti  smisao  postojanja,  upoznati ljepotu  govora,  stopiti  se  s  umjetnošću,  okusiti  sva  zadovoljstva duhovnog čovjeka, daleko od vreve mahnite gomile! 

Sada  je ozbiljan prolazio ulicama,  kad bi  izišao  iz  kuće. Njegovi nekadašnji  prijatelji,  ukoliko  ih  nije  sahranila  kuga,  nisu  ga  više poznavali.  Jedino  je k majci odlazio  češće, da baci pogled unatrag, na djetinjstvo.  Tu  bi  počivao  u  njenom  naručaju,  te  bi  jedno  drugome pripovijedali sitne svakodnevne doživljaje. 

Tako  je Francois rastao, zagnjurivši glavu duboko u knjige, samo da više ne čuje huku svijeta, koju je bio upoznao u ranome djetinjstvu. Bilo  .je  to,  kao da  vodi ogorčenu bitku  i ujedno  se naoružava novim oružjima.  Kad  mu  je  bilo  dvanaest  godina,  ujak  ga  odvede  na sveučilište,  da  tamo  najprije  stekne  stupanj  bakalaureusa.  I  dječak stade sve dublje uranjati u varljivi svijet spisa i misli. 

IV 

Frangois je ležao na krevetu u svojoj sobi i gledao u strop. Upravo je bio pročitao posljednje retke Vergilijevih stihova, koje mu je ujak bio odredio  kao  zadaću  za  taj  dan.  Lupkajući  nožnim  prstima,  blago  je šaputao  daktile,  dok  su  troheji  odzvanjali  poput  udaraca  čekića. Završivši zadaću, sjedne  i zagleda se kroz prozor u sive krovove grada Pariza, na kojima se posvuda iz dimnjaka uzdizala gusta para iz kuhinja, u  kojima  se  već  kuhao  ručak. Na  plavom  proljetnom  nebu  plovili  su bijeli  oblaci,  a  sunce  je  rasipnički  darivalo  svoje  tople  zrake siromašnima i bogatima. 

Frangois  se  podiže  i  bos  zapleše  po  sobi.  Glasno  podcikujući, stade  kazivati  svoju  vlastitu  novu  pjesmu,  koju  bijaše  složio  u  čast maistra  Villona.  Trebalo  j  e  da  je  ovaj  dobije  za  svoj  rođendan,  i Frangois je uložio vrlo mnogo truda, da u biranoj francuštini sastavi što zvučnije  rime,  ali  i  da  uplete  mnoge  latinske  floskule  i  rečenične obrate. Već  se  dvije  godine  bavio metrikom  i  proučavanjem mnogih 

 

 

knjiga, koje mu je donosio ujak, dobrano je proširio svoje jezično blago. Gord, ponovo  sjede na  krevet  i  stade  razmišljati o  svojim pjesničkim zamislima, gladeći pritom brižljivo crne pahuljice, što su mu izbile iznad usta. Ulazio je u petnaestu godinu, a naučio je već toliko kao malo koji od njegovih kolega. 

Kad  je ujak pokucao na vrata, on hitro natakne papuče  i dočeka ga stojeći. 

»Dakle,  sine moj«,  reče maistre Villon. »Jesi  li  završio  sa  svojim Vergilijem?« 

»Da, ujače.« I stade neumorno sipati stihove. Guillaume de Villon promatrao  ga  je  ozbiljna  lica.  I  na  njemu  su  godine  ostavile  trag: sljepočice su bile osijedjele, oči su okružile sitne bore, usne kao da se stanjiše i zaoštriše. Ali oči su još uvijek svjetlucale, prijazno kao i ranije, a i smiješak je ostao isti. 

»A kako je na sveučilištu?« upita, kad je Frangois završio. 

»Po  starom.  Govore  o  najnemogućijim  stvarima«,  potuži  se mladić.  »Sve  mi  to  postaje  pomalo  dosadno.  Disputacija  za disputacijom! Pa ono pusto diktiranje!« 

Maistre  Villon  se  nasmiješi.  »Gorka  je  ta  ljuska,  Frangois.  Ali jednom ćeš doći  i do slatke  jezgre. Obazri se oko sebe  i gledaj svijet u liku, u  kakvom  te okružuje! Nije  li bolje da  se  čovjek povuče d da o njem razmišlja, nego da u njemu propada? Svud vlada pakost  i težnja prirode da sije smrt. . .« 

»Životinjska priroda ljudi, koji se napadaju kao zvijeri«, nadopuni Frangois. 

»Da,  sine moj«,  nastavi  vatreno Guillaume  de  Villon.  »Život  je ludnica, a  svijet  klopka, u  koju  čovjek upadne a da ni ne  sluti  što ga čeka.  Posvuda  ga  napadaju  i  gone,  nitko  ne  zna  za  obzir  ni  ti  za privrženost!« 

»Nigdje prave ljubavi«, pomogne mladić. 

»Zacijelo ne! Samo sebičnost i pohlepa i žudnja za razaranjem!« 

 

 

Tako  zajedno  potanko  pretresoše  užase  svijeta,  zabavljajući  se time,  da  pronađu  sve  pojave  zajedničkog  ljudskog  življenja  i  da  ih  u njihovom  prirodnom  obliku  okrste  strašnima,  odvratnima  i sramotnima.  Sjedili  su  jedan uz drugoga u  svojim  kleričkim haljama  i vježbali se u preziranju svega zemaljskog. Knjige su bile njihov svijet,  i oni, koje su hranili njihovi bližnji, vidjeli su svoj najuzvišeniji cilj u tome, da ih odbace. 

Nakon  nekog  vremena maistre  Villon  ustade  i  posla  Frangoisa napolje.  »Idi,  sine!  Izađi  iz  grada  i  razgibaj  se  u  prirodi!  Mlad  si  i potrebno ti je kretanje!« 

Time  se  oprostio,  pa  se  sam  utekao  Lukreciju,  a  Frangois, poslušavši  njegov  savjet,  izađe  iz  kuće  »Kod  crvenih  dveri«  i  pođe gradom. No nije pošao prema vratima Saint‐Jaequesa, do kojih nije bilo daleko, nego  je krenuo prema Malom Chasteletu, odgegao duž Grant Rue Saint‐Jaeques, mimo Saint‐Yvesa, mimo Saint‐Juliena, da stigne do starog  grada,  te  se  na  Terrainu  iza  crkve  Notre‐Dame  spustio  ispod nekog stabla. Ležeći tu, zagledao se preko Seine prema Kravljem otoku. Pritom  je, kao  i uvijek dok bi  se  tu odmarao,  razmišljao o  slabostima ovoga svijeta, čineći to opširno i temeljito. 

V 

Frangois  je  s  još  nekoliko  njih  sjedio  u  zagušljivoj  učionici  i odsutna duha slušao disputaciju o temi: koga gospod ljubi, toga i kara, a  ipak mu  je mio  kao  sin  ocu.  Jean  Perdrier,  njegov  susjed,  živo  je sudjelovao  u  raspravljanju,  kipteći  od  oduševljenja.  Nedovoljnu obrazloženost  svojih  primjedaba  nadoknađivao  je  bučnim  glasom. Rikao je kao mladi bik, a Julien Brugeaux, njegov protivnik, nije htio za njim  zaostati.  Još  nekoliko  njih  dobacivalo  je  u  tu  galamu  svoje napomene, a sve  je, pozivajući na  red, nađvikao učitelj svojim  reskim glasom, koji je podsjećao na piljenje željeza. Od te buke pucale su uši, no svi su bili na nju navikli, pa se Frangois nije na nju osvrtao više nego bi činio, da je uz njega šaputao neki ljubavni par. 

 

 

Napokon je sat bio završen, te iziđoše iz omražene kuće u Rue de Feurre. Svatko se uputi maistru, kod kojega je stanovao, a Frangois, što je  brže mogao,  pohita  kući;  njemu  je  bilo  dopušteno  da  ostane,kod Guillauma de Villona. Pojas smrdeža, kojim  je bila okružena škola,  jer su svi đaci tamo uz zid obavljali nuždu, osjećao je još i onda, kad je već prilazio  Saint‐Benoistu.  Ali  kod  trinltanaca  odjednom  ugleda  Noela Joliza,  koji  je  stajao  na  uglu  s  nekom  mladom  djevojkom.  Noel  je Frangoisu  bio  još  uvijek  jednako  mrzak  kao  nekoć,  stoga  i  sad promrmlja  sam  za  sebe:  »Uvijek  sam  mrzio  tu  djecu,  što  su  bila zatrpana  u  svoje  ogrtače  i  nosila marame  oko  vrata  i  debele  kape. Djecu, kojoj su noge bile tako debele, da su  im gotovo čarape pucale. Roditelje takvih stvorenja trebalo bi uvijek pitati, nisu li im djeca bole‐sna, kad su tako debela?« 

Htio  je  skrenuti  ustranu.  Ali  Noel  Joliz  uljudno mu  se  obrati  i zaustavi  ga.  Frangois  nije mogao  izbjeći  da  se  upozna  s  djevojkom. Zvala se Catherine de Vausselles. Namjeravao je da se na nju ne osvrće i  da  odmah  produži,  no  nije  htio  povrijediti  pravila  uljudnosti,  pa  je šutke  stajao  uz  njih  dvoje,  sve  dok  ne  završiše  razgovor  osvojim zajedničkim znancima. Noel Joliz tada malo podrugljivo pozdravi i ode, ostavivši Frangoisa s Catherinom. On s teškom mukom povede usiljeni razgovor. 

»Otkud  poznajete  Noela?«  upita  ona  nakraju,  uputivši  se  već napola da ode. 

»Jednom sam ga bio istukao«, odgovori Frangois. 

Catherine  se  zaustavi.  »Ah,  ugodna  li  poznanstva«,  nasmija  se. »Imate li mnogo takvih prijatelja?« 

»Nemam  ni  prijatelja  ni  neprijatelja«,  reče  Francois  mirno. »Nisam se nikad ni s kim družio. Možda  je u mojim godinama  i bolje, što nemam bliskih drugova«. Catherine na to odgovori: »Ne bih rekla, da  je  to dobro. Kad budete  stariji,  to  će prestati.  Znate  li,  što  je  to? Nedostatak samosvijesti! Ali vrijeme će i nju donijeti! Ta još ste veoma mladi«. 

 

 

Frangois  je  šutio.  »Petnaest  godina?«  I,  kad  je  kimnuo:  »Eto vidite! Ja imam gotovo dvije godine više!« 

Tada mu pruži ruku, rastadoše se. 

»Glupa  guska«,  promrmlja  Frangois  i  pomisli  na  njene  pravilne crte, njenu kestenjastu kosu,  tamne živahne oči  i oblinu njene brade. »Zapravo ne bi trebalo .da se čovjeku vrte po glavi takve stvari«,, reče ubrzo u sebi i odlučna koraka uniđe u kuću »Kod crvenih dveri«. 

VI 

Gotovo svi đaci Via Straminee ili Rue de Feurre sjedili su na slami, što  je  bila  prostrta  u  učionici  i  dala  ime  ulici.  S  većom  ili manjom pažnjom  slušali  su učeno  izlaganje  jednog od najpoznatijih profesora Sorbonne. Došli su u tolikom broju, te je trebalo otvoriti prozore, da se izvjetri zaparan zrak. Samo su trojica bili ispričani: jedan zbog bolesti, a dvojica  ‐  jer su dan ranije bili uhapšeni. Tema predavanja zasnivala se na  neprijateljskoj  tvrdnji:  sveučilište  je  starica,  koja  u  svojim disputacijama od staračke slabosti pada u delirij. 

»Ustanova, kojoj čak i pape javljaju, kad budu izabrani, u naponu je svoje snage«, naglasio je učitelj. »Naša je škola dostojna poštovanja, toliko  dostojna,  da  to  u  potpunom  značenju  ne može  nitko  od  vas shvatiti.  Karlo  Veliki,  koji  ju  je  nama  predao  obdarenu  najvećim povlasticama, preuzeo ju je od Rima i Atene, što više, ona je postojala još  ranije  kao  faraonska  škola  u  Memfisu,  a  postojala  je  već  i  u Babilonu. Vrijeđanje takve ustanove kažnjiva  je bahatost  i znak niskog karaktera! Nemamo li mi svoje vlastito pravosuđe, što su mnogi od vas sigurno  već  sa  zadovoljstvom primijetili,  kad  su bili  izbavljeni  iz  ruku gradskog  profoza!  Nije  li  naše  sveučilište  sunce  Francuske  i  čitavog kršćanstva? Nije li luč crkve? Izvor sve nauke i navjestitelj istine? Ono je kraljeve Francuske učinilo na  j kršćanski  jima; njegova  je  zasluga,  što Francuska nikad nije zabludjela od istinite nauke i što je bila pošteđena od hereze! Ono je najstarije dijete kraljevo i zaista ga je dostojno! Naši bogoslovi,  marno  poput  pčela,  sakupljaju  s  cvjetova  Svetoga  pisma 

 

 

vosak  i med,  da  prosvijetle  i  okrijepe  duše  vjernika! Ne  prikazuju  se uzalud  naši  fakulteti,  nacije  i  družbe  kao  četiri  zlatna  svijećnjaka Apokalipse, četiri rijeke raja i sedam ušća Nila! Vječno ćemo postojati i nikad ne  ćemo pognuti  šiju,  čak ni pred onima,  što  su  strah  i  trepet Evrope!« 

Još  je dugo brbljao sitni čovječuljak u crnoj halji  i mahao svojim šakama. Frangois je piljio preda se i u sebi zaključio, da treba razlikovati govorljive  i  šutljive  učitelje.  I  jedni  i  drugi  većinom  su  jednako ograničeni:  dok  to  prvi  glasno  i  jasno  pokazuje  neprekidnim  govo‐renjem,  drugi  doduše  svečanom  šutnjom  izbjegavaju  da  otkriju  svoj duh, ali  se  ipak  žalosno osramote, kad  se ponekad odvaže da  štogod reknu. 

Fransois radostan napusti školu, kad je završila opća pouka. Onda zamišljen  sjede pred  vrata  Saint‐Jacquesazagleda  se u  vjetrenjače na livadi. Je li to sav smisao svijeta, da neki naduti zvekan stane na podij i propovijeda  mudrost,  koje  ni  sam  nema?  Maistre  Villon  uveo  je Frangoisa  u  sveto  carstvo  misli.  Stupio  je  u  njega  sa strahopoštovanjem.  Sada  je  već gotovo  tri godine na  sveučilištu,  i  tu svim silama nastoje da iz njega opet istjeraju strahopoštovanje, koje je osjećao prema svemu duhovnom. 

Zrak  bijaše  čist  i  bistar,  proljeće  je  lebdjelo  nad  ozelenjelim poljima,  na  svijetloj  pozadini  bijelih  oblaka  mračno  su  kružila  krila vjetrenjača.  Francois  se  raznježi.  Ono,  što  dosad  nije  poznavao, odjednom ga je svega ispunilo: htio je ustati i zagrliti sve što je tu vidio i što ga je okružavalb! Mlinove i plodonosnu zemlju, iserpene krave, što su pasle u daljini, seljake, što su zamišljenih lica odlazili na rad! I glasno kriknuti, dati oduška svoj radosti i patnji mladoga bića! 

Osvijete! 

Legao  je  na  zemlju  i  zario  ruke  u  travu. Njegove  oči  potražiše nebo. Po njemu su plovili bijeli pahuljasti oblaci. 

A onda ga obuze  teška  tuga. Pred njim bijaše zemlja, koja ga  je rodila; no dokle će  je moći  ljubiti? Zar zamalo ne će biti prisiljen da  je 

 

 

opet napusti? Osjeti  se osamljen, na  smrt osamljen u  toj prirodi,  što mu se ukazala u svoj ljepoti i grozoti. I što? Što će biti od svega ovoga, što ga okružuje? Ne će li sve to nestati njegovom smrću, 

»Sve sam to ja«, promrmljao je tiho. 

»Ja?«  Neprestano  je  izgovarao  tu  malu  riječ,  neprestano, neprestano ... 

»Zaista ja?« 

»Zaista, zaista, zaista ‐ ja.« 

Bi mu kao da pada sve dublje, sve brže u neki ponor. Nadvise se surovi oblaci, mračna bol stade mu stezati dušu. 

Sve dok se ne probudi  i ne vidje u strahu, da  je sam. Sam među ljudima,  sam  među  nepoznatim  silama,  sam  među  bogovima, zvijezdama i svjetovima. 

VII 

Regnier de Monthigny ušao  je već u  svoju devetnaestu godinu, kad  se  Frangoi?  upoznao  s  njim  preko  maistra  Villona  i  njegova prijatelja  Etienna  de  Monthignyja,  kanonika  Saint‐Benoista.  Šutljiv mladić snažno se dojmio poluodrasla dječaka. Mračna, nepristupačna vanjština, ponosne oči  i divno građeno gipko  tijelo, sve  je  to bilo kao stvoreno, da bi ga dječak obožavao kao junaka. Kad bi se dakle Regnier udostojao, susretali bi se, da razgovaraju o svojim doživljajima. 

Jednoga dana uputiše se zajedno na Popovsku livadu, na kojoj se imala  održati  bitka  između  francuske  i  normanske  nacije  sveučilišta. Koračajući uz Regniera, Frangois  je pripovijedao o događajima u školi, te  reče,  kako  ga  često  obuzme  želja  da  skoči  i  ispljuska  učitelja  za katedrom. Regnier se prezirno smješkao. 

»Bijedan skot«, reče on zatim. »Mogu ti kazati jedino to, što ćeš vjerojatno  tek mnogo  kasnije  uvidjeti:  naš  narod  teško  griješi  prema svojoj mladeži. Sve dobre pobude guše u njoj u zametku dva elementa: učitelji djevojčure. Njima su,  jednima  i drugima,  izručeni naši mladići, 

 

 

mimo  njih  stupa  budućnost  države,  kroz  njihove  ruke  prolazi  sav materijal budućih decenija.« 

Frangois  je  časak  šutio,  onda  se  odvaži  i  stidljivo  upita:  »Ti zacijelo često odlaziš u javne kuće?« 

Regnier odgovori: »Svi odlaze. Takav  je običaj. U stanovitoj dobi počet  ćeš  i  ti osjećati potrebe, koje  ćeš moći  jedino  tamo  zadovoljiti. Na  tim  mjestima  susrećem  ljude  svake  dobi,  siromašne  i  bogate, debele i mršave, velike i male«. 

Frangois  uzdahnu.  »Sve  je  to  postalo  tako  čudnovato  i  teško«, primijeti tek uzgred, da ne bi u očima prijatelja odviše izgubio. No onda se oslobodi i tiho nastavi: »U posljednje vrijeme osjećam silan strah od smrti. Sve mi izgleda novo, svijet se pojavljuje u drugom, izmijenjenom svijetlu. Samo čas... d može ti biti kraj! A s tobom će nestati sve ono, što si  ljubio  i mrzio. Dospjet  ćeš u nepoznate predjele, o kojima ništa ne znaš. Možda  će se suditi  tebi  i»tvojim djelima! Svemu  će biti kraj. Kako  je  nesiguran  ljudski  život! Dok  sam  bio  dijete,  kuga  je  pokosila blizu pedeset  tisuća djece,  rat  je gutao  tisuće  i  tisuće  ljudskih  života. Mala  prepirka,  i  već  drugi  grabi  nož,  da  ti  ga  zabije  u  prsa.  Glad  i hladnoća udružiše se, da te upropaste...« Umuknuo je. Regnier je piljio preda se. A onda se opet nasmijao. 

»Mi  i nismo došli na svijet da živimo, nego da naučimo umrijeti. Nitko ti ne će pomoći, nitko te ne voli, svi misle samo na sebe. Upućen si na sebe, da se sam osposobiš za život. Samome sebi si odgovoran, jer moraš snositi i posljedice svojih odluka: naime svoju smrt.« 

Dok  je  još  Regnier  govorio,  prišlo  im  je  nekoliko  članova francuske  nacije,  koji  s  njima  požuriše  prema  bojištu  na  Popovskoj livadi.  Na  toj  livadi,  koja  je  pripadala  sveučilištu,  a  graničila  sa samostanom  SaintGermain,  dočekale  su  ih  grupe  Francuza  i Normanđana,  i ovi posljednji  već  su otpočinjali bitku, dobacujući po‐grde.  Tema  tih  poruga  bile  su  uglavnom  financijske  teškoće  nacija. Jedan debeli Normanđanin upravo je vikao: 

 

 

»Vaše blago nije ništa drugo, nego  sanduk pun stare obuće,  čiji ključ prokurator zabrinuta lica sakriva pod jastukom!«»Da je vaše blago toliko,  kao  što  su  vam  gubice,  mogla  bi  od  njega  živjeti  čitava Francuska«, odvrati Frangois. 

»Ti mali  francuski pijetle«,  zaori kao odgovor, »jesi  li već platio upisninu  ili bar ostavio svoje odrezane nokte kao zalog? Nedostajanje tvojih dvaju pariških novčića teško bi se osjetilo u kesici nacije!« 

»Ipak  ćemo  ah  se  odreći  u  vašu  korist,  da  vas  spasimo  od dužničke  tamnice«,  poviče  Frangois.  »Pomolite  se  osim  toga  svom lopovskom  zaštitniku,  svetom  Romanu  od  Bourgesa!  Možda  vam pošalje otpirače, s kojima biste mogli provaliti u College de Navarre, da se s našim parama opet osposobite za plaćanje!« 

Protivnička  strana  odjednom  ušuti  i mjesto  odgovora  saspe  na Francuze  kišu  kamenja,  koje  ih potpuno  iznenadi.  Sada  i oni  smjesta prijeđoše  u  napad,  i  Popovska  livada  bila  je  začas  nalik  na  bojište. Među borce, koji su mahnitali divljački vičući, navališe tada i redovnici iz Saint‐Germaina, koje je buka tučnjave omela u njihovim molitvama. Uzdignutim  desnicama  vitlali  su  debele  štapove,  kojima  stadoše obrađivati  leđa  studenata.  Začas  se  prijatelj  i  neprijatelj  sjediniše  i urlajući  navališe  na  zajedničkog  protivnika.  Te  redovnike,  koji  su  već odavna bacali oko na Popovsku livadu i koji bi je rado bili vidjeli u svom posjedu, mrzile su već desetke godina sve studentske generacije. Tako se i juriš na njih pretvorio u pravi pokolj. Razbijenih glava povukoše se napokon  sluge  božje  s  bojišta.  Normanđani  i  Francuzi  s  pjesmom zakoračaše prema svojim stanovima. 

VIII 

Idući kroz Rue qui va droit a Saint‐Andri prema crkvi Saint‐Andri, Frangois odjednom ugleda kako pred njim polako ide ženska prilika, te već po obliku leđa i načinu češljanja prepozna Catherinu de Vausselles. Dostignu je i pozdravi Ona se uplašeno trgnu. 

 

 

»Bože, kako ste me uplašili«, prošaputa zatim. »Nisam očekivala, da će me ovdje netko pozdraviti!« 

Francois je začuđeno pogleda, ne znajući što da rekne. Stoga ju je šutke  promatrao  i  pritom  grčevito  smišljao  očemu  da  zapodjene razgovor,  te  se napokon kao  jedine mogućnosti prisjeti  svog  studija  i stade ga proklinjati kao beskorisnu dangubu. 

Catherine,  koja  je  išla  pored  njega,  stade  se  smijati.  »Budite sretni  što možete  učiti.  Kolika  je  to  za  vas  sreća.  Što  biste,  da  ste nesretni poput mene!« 

Francois to nije razumio. Odmah je zaključio, da to, što je kazala, mora da je laž i pretvaranje. Stoga hitro odgovori: »Vi nesretni? Ta zar nemate  sve  što  samo  poželite?  Zar  vas  ne  oblijeću  svi  klerici,  ne obožavaju li vas? Zar svatko ne padne zadivljen na koljena, čim otvorite usta?  Zar  ono,  što  vi  govorite,  nije  ravno  mudrosti  najpametnijih muškaraca? Vi ste mlada djevojka, svijet je vaš!« 

Catherine ga  je  razdragano slušala, no  čini se da se njoj sviđalo jadikovati o nevoljama ovog svijeta. »Vi to ne možete razumjeti«, reče ona tiho. »Ta još ste tako mladi. ..« 

»Dakako,  dakako«,  prekinu  je  ljutito  Francois.  »Mlad  sam! Možete mi to reći, kad god zaželite: zaista je tako! Imate pravo! Ta što je  to  mladić?  Ni  dijete,  ali  ni  čovjek!  Neki  mješanac,  kome  svatko naprosto  izražava  svoj prezir! Od  trinaeste do osamnaeste godine ne znamo, kud spadamo! I nema nikoga, tko bi nam pomogao!« 

»Ne  treba  da  sudite  tako  oštro«,  odgovori  Catherine dostojanstveno.  »I  mi  djevojke  imamo  prelazno  doba,  koje  sam  ja dakako  već  davno  preboljela.  No  pogledajte:  mi  doduše  ranije počinjemo život, ali zar nismo i ranije osuđene na starost? Sa dvadeset i pet, trideset godina žena ispada iz društva, .istrošena je i nitko je više ne smatra vrijednom ni  jednog  jedinog pogleda! A vi ste upravo u toj dobi tek u najljepšem cvatu!« 

»Tješenje s budućnošću nikad ljudi rado ne slušaju!« 

 

 

Catherine  se  glasno  nasmija.  »Ta,  zaboga,  što  biste  vi  zapravo htjeli?« 

Tada  Frangois  umuknu,  ne  usuđujući  se.  a  i  ne*znajući  što  da rekne. Kad vidje kako pred njom stoji ovako bojažljiv, malen i prkosan, ona mu  se nasmiješi  i  reče puna  zavodničke dražesti: »Još uvijek  ste tako  nepristupačni  i  divlji  prema  ženama.  Nisam  li  ja  zgodna?  Ne sviđam li vam se? Zar ni za kakvu ljubav nemate ništa osim iskrivljenih usta  i hladnih očiju. Naučite se cijeniti žene, dragi moj,  i svijet će vam se nasmiješiti.« 

S tim riječima ona se okrenu  i ostavi ga. Ljupko se njišući, njeno punahno tijelo nestade iza ugla. 

IX 

Frangois  je  sve  više  čitao.  Bilo  je  to,  kao  da  vjeruje,  da  će  iz pergamena  debelih  knjiga  sakupiti  sve  znanje  svijeta  i  svu mudrost. Počeo je s Aristotelom, o čijim se učenjima namrtvo raspravljalo već na sveučilištu, gdje su  ih toliko  iznakazili, da  ih se nije moglo prepoznati, zatim je prešao na Valerija Maksima, pročitao Ovidijeve Metamorfoze i bacio se na onaj primjerak Lukrecijevih djela, koji je njegov ujak toliko volio.  Temeljito  je  pročitao  »Roman  o  ruži«  i  pronašao  i  ona mjesta gdje  se  govori  o  zajednici  dobara  i  žena.  I  dalje  je  za  Guillauma  de Villona učio Vergilijeve  stihove  i  temeljito upoznao povijest  rimskog  i francuskog carstva. Tako mu se učinilo da je teoretski načistu sa svojim vremenom. 

Jednog  popodneva  odšuljao  se  iz  svoje  sobice  i  ustrčao  se  kao luđak  po  Bulonjskoj  šumi;  grlio  je  drveće  i  razgovarao  s  vranama. Navečer  se  umoran  vratio  u  grad  i  polako  prolazio  kroz  Seleriju. Odjednom ugleda kućerke oko Groblja nevine dječice,  zelene krošnje prolistalih stabala i vitke vrhove čempresa. Smiješeći se uđe kroz velika vrata  na  groblje  i  sjeti  se  kako  je  pustolovno  dolazio  na  ovo mjesto ranije, u djetinjstvu. Učini mu se da  je sve kao nekoć. A budući da  je bila  topla  proljetna  večer,  još  je  ovuda  tumaralo  mnogo  pariškog 

 

 

svijeta,  da  se  još  malo  naužije  zraka.  Nekoliko  njih  kockalo  se  na pijesku,  trgovci  su  izvikivali  robu,  koju  su  nosili  naokolo  na  velikim drvenim  pladnjevima,  starci  su  umorni  sjedili  na  deblima,  a  mladi ljubavni  parovi  ljubili  su  se  sa  svim  žarom  svojih  mladih  godina. Frangois preleti pogledom po tom malom svijetu: učini mu se, da je sav život  sagnan  na  ovu  majušnu  krpicu  zemlje  usred  kamene  pustinje grada. 

Uputi  se  turoban  u  arkadu,  da  pogleda  stare  freske.  I  onda  se dugo  zadrži  pred  onom  slikom,  što  ga  je  već  ranije  uvijek  naročito uzbuđivala.  Po  uzoru  na  tada  uobičajene  divlje  pobjedničke  plesove, koje su zajedno s drugim neprirodnostima u zemlju dovukli Englezi, bio je prikazan ples ljudi sa smrću. Svirala su im Četiri bezbrižna muzikanta. Jedan je napuhnuo obraze, da iz svojih pluća svom snagom istisne zrak u stari iskrpljeni mijeh gajdi, što su se bile veselo nadule. Drugi je mar‐ljivo okretao orguljice, treći zamišljeno svirao harfu, a četvrti udarao u def. A u kolo su se uhvatile sve svjetovne i duhovne sile, uvijek uz bok s vjernim  pratiocem,  koji  opominje  u  radosti  i  tješi  u  tuzi:  Smrti, prikazane  u  obliku  ispijenoga  ljudskog  tijela,  često  s  kosom  ili  pješ‐čanim  satom  u  ruci.  Tu  se  oholo  kočio  car  s mačem  i  zemaljskom kuglom, tamo papa u svom dostojanstvu, s visokom ti  jarom na glavi, kardinal  i  kralj, patrijarh  i biskup,  silni  vojskovođa, nadbiskup,  vitez  i njegov momak,  opat,  sudac  i  carski  namjesnik.  Tamo  školnik  i  đak, građanin,  s  punom  kesom,  obrtnik,  sergeant  sa  svojim  konjem, redovnik  i novčar  ‐ svi oni, svi su bili  tu, siromašni  i bogati: uz njih  je koračao slikovito prikazan čovjekov kraj. 

Frangois  je  polako  prolazio  duž  toga  niza  i  promatrao  lica  svih likova.  Znadu  li  svi  ovi,  što  ih  čeka?  Zašto  i  dalje  ustraju  u  svojoj ništavnosti,  u  svojim  ispraznim  djelima,  kad  svaki  sat,  čak  svaki  čas može doći  smrt? Kako  im uspijeva da  se  šepure važna  lica  i podnose svakidašnjicu, da  je ozbiljno  shvaćaju, kad uz njih, uz  svakoga od njih korača sablast propasti  i besciijnosti? ‐ A onda pomisli na sebe. Ta zar on  postupa  drukčije?  Zar  je  on  bolji  i mudriji  od  ovih  ovdje,  koje  je nepoznati slikar sagnao na bijele zidove arkade? Ne sjedi  li on svakog 

 

 

dana  uz  svoje  knjige  i  nije  li  već  dosad,  do  svoje  petnaeste  godine, pročitao i upio u sebe toliko kao neki učeni klerik? A čemu sve to? I nad njegovom  glavom  visi  kosa,  i  za njega  se pijesak u  staklu neumoljivo presipava. 

»Čemu toliko kljukamo svoj bijedni duh«, prošaputa sam za sebe. »Ni crvi ne će od toga ništa imati. Nije li onda ipak mudriji čak i ugojeni prelat,  što  je  kao  svrhu  svega  što  čini postavio  sebi  svoju  trbušinu?« Šutke  se  vratio  arkadom,  ne  skidajući  oka  sa  slike.  I  on  bi  ovamo pristajao,  sa deset debelih knjiga pod  rukom,  s gordim  smiješkom na usnama. I uz njega ovaj neizbježivi kraj . .. 

»Ah bože, izbavi me ove muke«, zavapi. »Kuda sam to dospio? U kakav li sam to labirint misli zabludio?« 

I  kad  su  boje  freske  izblijedjele  u  sumraku,  a  nad  grobovima zapirio hladan vjetar, odjednom se u mozak ovog stvora, što je težio da spozna život, poput mača zari opomena: Iskoristi svaki trenutak! 

Dabome! Ako sve svršava ovako, kao što je bilo prikazano na ovoj slici,  ne  mora  li  onda  čovjek  pri  svakom  dahu  pomišljati,  da  li  je potpuno i do kraja iskoristio i taj trenutak? Zar čovjek u ovom kratkom životu smije išta propustiti? 

Frangois  je  otišao  sa  groblja  kao  preobražen.  Regnier  de Monthigny,  s  kojim  se  susreo,  ugleda  pred  sobom  nasmijana,  vedra prijatelja, koji mu ispriča, kako je upravo posjetio crve, da im se još na vrijeme predstavi Tako se dogodilo čak i to, da je upitao Francoisa ne bi li  htio  poći  s  njim.  Spremao  se  da  još  toga  dana  sa  svojim istomišljenicima  proslavi  neku  ludu  svečanost.  Francois  već  htjede odbiti: mora  kući,  k  ujaku,  uskoro  će  zazvoniti  na  pozdravljenje! No tada  se  trgne.  Ta  naumio  je  da  i  on  počne  živjeti.  Da  se  sav  preda uživanju! I on pođe s Regnierom. 

»Najvažniji je tu stanoviti Martin Piedolle«, reče Regnier. »Njega nije  osobito  teško  naći.«  Prođoše  kroz  Rue  de  Marmusets  i  onda skrenuše u Rue de Glatigny, koju su svi nazivali Rue du Val đ’ Amour. 

»Ovdje?« upita Francois i nesigurno pogleda Regniera. 

 

 

»Ovdje,  momčiću«,  odgovori  ovaj  nadmoćno.  »Nov  predio  za tebe, zar ne? Ne smeta. Jednom čovjek mora upoznati i takve ulice.« 

Uđoše  zajedno  u  jednu  od  javnih  kuća,  koje  su  sačinjavale  tu ulicu,  i  to u  kuću,  što  je  kao  znak  imala neku  ženu bez  glave. Među mladim  muškarcima,  što  su  se  vrtjeli  po  predsoblju  i  zbijali  šale  s djevojkama, Regnier nađe onoga, koga  je  tražio, uhvati ga  za  rukav  i odvuče ga napolje. Sada su utro je prolazili gradom. 

»Zakazana  je gozba kod Perette«,  reče Regnier. »Pozvao nas  je Robert, njen ljubimac. Nedostaje još samo Philippe Brunel, njega ćemo izvući  iz  ,Jelove šišarke’. Onda ćemo biti svi. ‐ Ovo đojenče našao sam na  ulici  i  htio  bih mu  dati  prvu  pouku  iz  umijeća  lagodnog  življenja. Dosad je naime njušio samo papir i tintu!« 

»Što će razrogačiti oči, kad osjeti, u nosu druge mirise«, nasmija se Martin. 

Uskoro  ugledaše  zeleni  džbun  ispred  krčme  Robina  Turgisa  i ogromnu  jelovu  šišarku,  znak  kuće.  Frangois  i  Martin  pričekaše  na gesti,  a  Regnier  uđe  u  krčmu.  »Bolje  je  da  ne  idem  za  njim«,  reče Martin  i opet se, kroz smijeh, obrati Frangoisu. »Da me ugleda Robin, skinuo bi s mene i gaće!« 

»Zar ste tako zaduženi?« upita Frangois. 

»Zadužen? Ne valja upotrebljavati tu ružnu riječ! Naprosto .s tim krčmarom nisam u najboljim odnosima. Pa  to  je  razumljivo,  kako da čovjek  nasmogne  dovoljno  novca  za  život,  kojim  živimo?  Jedan  od mojih  učitelja  pokloni mi  često  svoju  staru  odjeću  i  cipele,  a  inače zaradim  ponešto  prepisivanjem.  To,  naravno,  nije  i  ne  može  biti dovoljno!« 

Međutim  prispješe  Regnier  i  Philippe  Brunel;  koji  se  s  visoka zagleda u Frangoisa. 

»Kakav je to žabac?« upita on zatim . 

»Frangois de Montcorbiere«, odgovori Regnier. 

»Još nikad nisam čuo to ime«, odvrati Philippe. 

 

 

»On  je  naime  jedan  od  onih,  što  sebi  zbog  svog  plemstva  više umišljaju nego  im ono  donosi«, objasni Martin  Frangoisu.  »I Regnier spada u taj soj. Obojica su tako gordi, da bismo mogli godine  i godine piti najbolje vino, samo kad bi se ta gordost dala pretvoriti u novac!« 

Philippe se naduto okrene na drugu stranu, a Regnier se hladno zagleda preda se onim očajničkim, praznim pogledom, koji je i Frangois već  često bio kod njega opazio. Šuteći dođoše do  jedne od najljepših palača Pariza, i Regnier tri puta pokuca na ulazu za služinčad. Vrata se otvoriše.  Neka mlada  djevojka  smiješeći  se  primi  goste  i  povede  ih dugim  mračnim  hodnikpm,  u  kojem  nekoliko  puta  tiho  zaciča, vjerojatno  pod  utjecajem Regnierovih  i Martinovih  ruku.  Spustivši  se zatim  niz  nekoliko  stepenica,,  nađoše  se  u  prostranoj  pivnici,  osvi‐jetljenoj uljanicama i prostrtoj slamom, na kojoj se bio ispružio Robert i glodao kokošji batak. 

»Pozdravljam vas, o prijatelji«, uzviknu on patetično. »Bili poznati ili  nepoznati,  od  srca mi  dobrodošli  u  ovo  svetište  ugodna  življenja, koje  su  nam  darovale  preljubazne  ruke  stoljeća! Ah,  Peretto,  anđele petog,  šestog  i  sedmog  neba,  udjeliteljice  zemaljskog  blagoslova, božice hrskavo pečenih gnjetlovih prsa!« On prekinu svoj hvalospjev  i pažljivo se zagleda u Francoisa. A i ovaj stade promatrati okupljene. Bio je  tu  Regnier,  mračan  i  mrgodan.  Philippe  Brunel,  visok  i  mršav, ptičjega  lica,  s  kojega  je  poput  kljuna  stršao  ogroman  kukasti  nos, Martin, debeo, dobrodušnih pretilih obraza i vodnjikavih očiju, Robert, onizak  klerik  oštra  pogleda,  brzih,  pomalo  nemirnih  pokreta,  s griješkom u govoru, koju  je sam bio  isticao  ‐  i napokon Perette, vitka, vragoljasta sobarica gospodarice kuće. 

Robert  odvrati  od  Francoisa  svoj  ispitivački  pogled.  Regnier  ga predstavi.  Sjedoše,  i  Robert  ih  pozva,  da  prionu  k  jelu.  »Dovedi  i ostale«, naloži svečano Peretti. Pritom širokom gestom nagovijesti, da je  ovdje  on  gospodar  kuće.  Prebrojivši  goste,  doda:  »Nas  je  petoro, možeš  nam  dakle  dovesti  još  četiri  svoje  poštovane  družice,  da  se društvo zaokruži tebi i tvojim prijateljicama na veselje!« Nato prasnu u 

 

 

grohotan smijeh i za Perettom, koja je već bila požurila, baci oglodanu kost kokošjeg batka. 

»Valjana  je  to  djevojka«,  reče  zatim  zadovoljno.  Nakon  nekog vremena pojaviše se  jela s grofova stola. Bile su tu kokoši nad  je vene gomoljačama,  u  umacima  od.  vrhnja  i  luka,  u  maronima  pečeni gnjetlovi, kojima su nježna prsa bila prošarana kriškama  jabuka, mladi pilići i golubovi, isprženi s jakim začinima i zaliveni krepkim čorbama ili smrznuti  u  hladetini.  Ogromne  okrugle  torte  obložene  ušećerenim skupocjenim  južnim  voćem,  masne  teleće  nožice,  bataci  tovljenih purana,  ribe nježna bijela mesa,  razrezane  i očišćene od kosti,  te na‐pokon salate, koje su svojom gorčinom divno pristajale uz masna  jela. A uz to ponajbolja vina  iz Beaulna, Beauvoisina, Morillona, Baigneuxa, Aulnisa i Anjoua, koja su se mogla piti ravno iz bačve. 

Dok  su  jeli  i  pili,  dođoše  još  četiri  kućne  službenice,  doniješe lutnju  i  posjedaše  uz  vesele  klerike,  koji  su marljivo  jeli.  Šalilo  se  i smijalo,  a  Martin  prihvati  lutnju  i  zapjeva  napitnicu,  koju  uskoro prihvati zbor, te je odzvanjala podrumom. 

Letabimur Alleluia! Sok najboljeg vina sad pijmo iz kupe  l pjevajmo gromko, oj veseli skupe ‐ Alleluia!  A onaj što ne će lozov napitak, Taj zbilja ne pozna ni svijet ni užitak! Res miranda! I klerici časni, što skitnjom ne staju, Sve vrijednosti vina najboljeg znaju ‐ Vale nostra!  U Beaulnu i Beauvoisinu se pije  Da l' zora tek sviće il' sunce već sije! Sol de Stella! 

 

 

Otpjevavši  još  nekoliko  kitica,  prekinuše  pjesmu  i  stadoše pripovijedati  vesele doživljaje  sa  sveučilišta, dok na  kraju ne  svrnuše razgovor na politički položaj klerika. Bjesnjeli su, što su one uhapšene studente,  koji  su  još  od  prošle  godine  sjedili  u  Chasteletu,  objesili usprkos  pravima  koja  ima  kler.  Kralj,  papa  i  parlament  odjednom  se okrenuše protiv sveučilišta, da mu podrežu privilegije. Već se posvuda govorilo, da će biti objavljena nova školska uredba i da kralj namjerava sveučilištu  potpuno  oduzeti  njegovu  sudsku  vlast.  A  to  je mogla  biti propast  za  sve  one  elemente,  što  su  pod  zaštitom  klera  provodili zločinački  život  i  dosad  spašavali  živu  glavu,  zahvaljujući  jedino njegovom moćnom protivljenju i načelu: ecclesia non sitit sanguinem. 

»Ne, ne«, glasno uzviknu Martin. »To  je sramota! Treba da opet zatvorimo crkve, kao ono prošle godine! Dobro se sjećam, da od jeseni 44. do proljeća 45. ni u jednoj pariškoj crkvi nije bila odslužena misa! A sve  je  to bilo  samo  zbog  toga,  što  se  rektor osjetio uvrijeđenim  zbog opomene  financijskog  činovnika!  Zašto  sada  šuti?  Sve  neprijatelje sveučilišta trebalo bi• pomlatiti!« 

»Ah, jadni prijatelju«, odvrati Robert, koji se već malo ponapio, s patosom, zbog kojeg je njegova govorna griješka zvučala još smješnije, »baviš se stvarima, koje se sada ni tebi ni nama ne čine važne! Ne ćeš li nam  možda  pripovijedati  još  i  to,  da  si  prošlo  ljeto  bio  na  selu  i podvaljivao seljacima, da dolaziš iz Rima i da si potreban pomoći? I da si se pritom dočepao deset bala platna  i kojekakve kućanske spreme, te. sve to u Parizu dobro prodao?« 

»Pritom im je još i blagoslov dijelio«, nasmija se Philippe. 

»Ah, novca nam svima nedostaje«, reče Regnier. »Uvjeren sam, da i ti, Philippe, žališ, što tvoja majka još uvijek nije povećala broj dama nebeskog dvora!« 

Philippe stade zlovoljno mumljati, a Martin zlobno zahihota. 

»Usprkos  svim ovim  svakako veoma dragocjenim  istinama, koje tu  sipate,  smatram  da  naša  jadna  tjelesa  obasjava  odviše  svijetla«, progovori sada Robert. »Neka se svatko .pozabavi sa svojom susjedom! 

 

 

A  inače  neka  vlada mir  kao  u  raju  zemaljskom  ‐  razumije  se,  nakon prvog grijeha!« 

Perette  ustade  uz  smijeh  klerika  i  utrne  uljanice.  A  Francois osjeti,  kako  se  oko  njega  ovijaju  dvije meke  ruke.  Uz  njegova  usta pripiše se vruće usne. Uzdrhtao je i šutio, i ne pomakavši se. 

Tada mu  neki  glas  prišapne  na  uho:  »Jadni mališane,  tebe  su dovukli! Još si tako mlad, a već u takvom društvu!« Frangois se zastidi i hinjenom sigurnošću učini, što se od njega očekivalo i tražilo. 

Nakon  nekog  vremena  Robert  otetura  napolje.  Vraćajući  se, nosio je u ruci užganu luč, te pri žmirkavom svijetlu opazi, da se Martin na nedvosmislen način trudi oko Perette. Glasno opsova, a Martin nato skoči, zakopča svoju odjeću  i pokri se kapom. Robert mu priđe, te mu udarcem šake zbaci kapu s glave. Ova uvreda silno razgnjevi Martina. U tili čas stadoše  jedan prema drugome s  izvučenim mačevima,  i zveket oštrica  izmiješa  se  s  podbadanjem  djevojaka.  Regnier  i  Philippe razđvojiše  borce,  no  Martin  je  već  bio  uboden  u  podlakticu.  Pod utjecajem vina i djevojaka uspjelo je neprijatelje pomiriti. Pružiše jedan drugome ruke, a Robert, koji je studirao medicinu, poveza ranu, no nije je sašio, pa Martin, koji je uslijed uživanja alkohola jako krvario, izgubi zbog toga veliku količinu dragocjene tekućine. 

Pijući, sjedili su zajedno sve do jutra, dok su djevojke već mnogo ranije,  potražile  svoje  ležajeve.  Napokon  se  rastadoše,  uvjeravajući jedni druge, da  će vječno ostati prijatelji...Neispavan  i blijed, Frangois se uputio kući. No odmah  je morao ponovo napolje: u Rue de Feurre, na svakodnevnu obuku. 

X 

Frangois  je  kleknuo  u  crkvi  uz  neku mladu  ženu,  koja  se  bila pobožno zagledala u molitvenik. Bio joj se tako približio, da je njegovo koljeno  dodirnulo  njeno. Ona  ga  začuđeno  pogleda,  i  on  prošaputa: »Madame, vaša me  ljepota tjera u  ludilo, a vaše mi oči rastaču svaku 

 

 

misao! Sva moja čežnja goni me k vama! Uslišite  ljubav, koju osjećam prema vama!« 

Nepoznata  žena  iskrivi  lijepa usta. A onda  tiho  reče: »Već  tako drzak, mladi momče! Kako se usuđujete nagovoriti pristojnu ženu? Zar još nikad niste pogledali  svoj nizak neprivlačiv  stas, niste  li  još nikad opazili, kako vam ispupčene usne ružno strše na crnome licu?« 

Ona uze svoj molitvenik, podiže se i ostavi Frangoisa sama. 

XI 

Frangois  stade  posred  blatne  ceste  i  zagleda  se  u  malen prozorčić,  s  kojega  ga  je  promatralo mladenački  punahno  lice  neke žene  i smiješilo mu se. On  joj rukom dobaci poljupce  i  izrazi želju, da mu dopusti doći gore. Ona mu mahne rukom i on potrči uz stepenice. 

»Ah madame«, progovori  zadahtan, kad  se gore otvoriše vrata. »Ljubim  vas  svim  žarom  svog  srca!  Saslušajte me  i  ugasite  požar  u mojoj duši. . .« 

Tada osjeti udarac u prsa  i neka snažna muška šaka obori ga niz stepenice,  a  zvonak,  radostan  hihot  žene  pokaza,  da  joj  se  ta  šala veoma svidjela. 

XII 

Frangois  je ulicama slijedio neku  ljepoticu, nastojeći da na sebe skrene njene poglede. Ona bi se ponekad malo nasmiješila, no više kao da se podruguje nego da popušta. Napokon je na nekom uglu zaustavi i progovori joj drhtavim glasom. 

»Ah, madame,  vaše me  lice  i  vaš  stas  ushićuju! Ne  biste  li mi posvetili  časak  razgovora,  da  vas  upoznam  i  da  uživam  u  sreći  vaše blizine?« 

Ona  se nasmija  i odgovori: »Dođi u Champfleury,  tamo  je naša kuća ,Kod ukrštenih noževa’. Pristojba je dvadeset pariških novčića!« 

Francois se zaprepasti. 

 

 

»Zar si mislio, da ćeš dobiti badava?« upita ona podrugljivo. »Sa svojim upalim obrazima i s tim mutnim očima?« 

Ona odšušta uzdignute glave. 

Frangois ostade posramljen. 

XIII 

»Za  sve  njih  ja  sam  tek  dronjak«,  pomisli  Frangois,  sjedeći  na obali Seine  i piljeći u mutne valove. »Što  će mi ovaj svijet, ako mi ne može darovati  ljubav? Previđaju me, svi me gaze, preziru i  izruguju mi se zbog moje ružnoće! O bože, kakav si mi križ naprtio! U tom kratkom životu ništa osim poruge i poniženja! Biti posljednji među posljednjima, najprezreniji!« 

Osjeti u grudima oštru bol,  i plač mu stegnu grlo.  Jecajući pođe ulicama i ljudi se okretahu za njim. »Neka samo gledaju«, pomišljao je pun boli. »Treba da me vide i da prstom upiru u mene! Neka znaju, tko se  ovuda  vuče,  napušten  od  sviju,  izvan  društva!  Svuda  samo podnošen,  nigdje  voljen!«Tada  odjednom  osjeti  na  svojim  ramenima meke ruke, i kad začuđeno podiže oči, ugleda Margot, koja mu je nekoć pripovijedala bajke, lice joj je bilo puno sućuti. 

»Uđi, dijete moje, i izjadaj se«, reče ona tihim, dubokim glasom. Opet se Frangois, držeći je za ruku, uspe izlizanim stepenicama i uđe s njom u onu prostoriju, gdje joj je sjedio uz noge, dok je još bio dijete i slušao njene bajke. Margot se bila izmijenila: od sedamnaestogodišnje djevojke  postala  je  zrela,  potpuna  žena.  Začuđeno  ga  je  promatrala, kad  je, mjesto da govori, plačući pritisnuo glavu na njene grudi. Tada odjednom shvati, a da ne ču ni riječ: njeno još uvijek lijepo lice obasjao je  sažalni  smiješak.  I  Frangois  na  njenom  tijelu  zaboravi  sve  zlo, doživljeno posljednjih sedmica. 

 

 

XIV 

Maistre Villon pažljivo  je promatrao Frangoisovo vladanje. Neko je vrijeme šutio i čekao, ne će li mladić sam progovoriti. Kako se to nije dogodilo, odluči da on povede razgovor. Kad se Frangois jednoga dana vratio iz Via Straminee, nađe ujaka u svojoj sobi. 

»Htio  bih  se  s  tobom  porazgovoriti  o  nekim  stvarima«,  reče maistre Villon. Frangois je šutio. »U posljednje vrijeme veoma si šutljiv. Često odlaziš od kuće  i tek se kasno vraćaš. Tišti  li ti štogod srje? Reci mi! Htio bih ti pomoći!« 

»Nije to ništa«, odgovori Francois. 

»Sjedni,  sine  moj«,  reče  nakon  nekog  vremena  ujak,  i  na njegovom dobrodušnom licu, koje je već počelo starjeti, pojavi se malo bolan  smiješak.  »Zašto  smo  jedan  drugome  postali  tako  tuđi?  Ti me izbjegavaš  i  smatraš me  gotovo  neprijateljem. Nijem  si  prema meni, koji sam ti uvijek želio najbolje! Bili smo prijatelji, zajednoSmo sjedili uz svoje knjige  i  tražili u njima mir  i zaborav. Sada si smeten  i  izgubio si unutrašnju ravnotežu. Zašto da se ne potrudim da te opet pridignem?« 

Frangois je šutio. 

»Obazri  se oko  sebe! Ovaj  sam  svijet  zbog  tebe  izgradio! Da  te zaštitim od svih napada  izvana! Htio sam da ti stvorim život, koji će ti biti snošljiv  i usrećiti te. Tu su tvoje knjige,  lijepi veliki svesci, prepuni znanja velikih  ljudi: komentari Averoesovi, moj vruće voljeni Lukrecije, pjesme Eustacha Deschampsa. Ovdje Vergilije i Seneka . ..« 

»Da, tako  je«, uzvikne odjednom Francois  i podiže se sa stolice, koju mu  je  bio  pripremio  ujak.  Stisnuo  je  zube,  pograbio  folijante  i bacio  ih  u  kut  sobe,  gdje  su  se  tresnuvši  isprevrtale,  tako  da  se skupocjene  stranice  od  pergamene  izgužvaše,  a  hrptovi  umalo  ne popucaše. Maistre Villon ostade miran. 

»To je svijet, koji si mi ti darovao!« uzviknu Frangois. »Lažni svijet prividnosti, bijega u zaborav, koji nema veze sa stvarnošću! Odgojio si me kao knjiškog čovjeka, koji nije sposoban za život u stvarnom svijetu. 

 

 

I  sad  sam  tu  i  ne  znam  kuda  da  se  okrenem  u  toj  svojoj bespomoćnosti!« 

»Nikud ne treba da kreneš, sine moj«, odvrati blago ujak. »Ostani gdje  jesi, ne  će  ti biti na  štetu! Znam  za  svaki  tvoj korak,  znam  tvoje nevolje i sve tvoje misli. To, što si dosad naprosto za mnom ponavljao, doživljavaš  sada  na  vlastitom  tijelu. Misliš,  da moraš  pronaći  ljepotu života  i pritom doživljavaš prva  razoračanja. Svijet  je grub  i ubitačan, udara te, baca te o tle! Ljudi te preziru, gaze te i iskorištavaju . . .« 

»Ta  zar  svatko  u  ovom  kratkom  životu  ne  nastoji  da  bude  što sretniji?« upita Frangois mračno. 

»Da.  Ali  sreću  nikad  ne  ćeš  naći  u  opojnom  biću  razaranja, ćutilnom uživanju  i brutalnom životu, nego samo u mirnom prijaznom svijetu  knjiga!  ‐  Tamo  je  svijetlo  koje  privlači  moljca  i  u  kojem  on propada ‐ ovdje duboka baršunasta tmina. Tamo smrt i bol, ovdje sreća i život. Što si dosada  iskusio, što  ti  je  tamo napolju dao veliki grad?  ‐ Sreću?« . 

Frangois je šutio i u nedoumici promatrao ujaka. 

Ovaj mirno nastavi: »Prihvati se opet mirno svojih knjiga. Podigni ih  i  stavi  ih na njihovo  staro mjesto.  Živi u njima,  a ne u  krvožednoj odvratnoj stvarnosti!« 

Maistre  Villon  ušuti  i  podiže  se.  Odlazeći,  nadoveže:  »A  osim toga, moram ti saopćiti, da moja sredstva nisu dovoljna za neobuzdan, rastrošan život. Ti si siromašan, Frangois. Možeš birati: život pun mira i siguran opstanak, uljepšan svom onom srećom, koju mogu pružiti naši filozofi  i  umjetnici.  Ili  onaj  drugi  život,  pun  nevolja,  prezira  i odbacivanja!  Upoznati  život  znači  iskusiti  svu  nesreću!  Odluči  se dakle!« 

Rekavši  to,  ode  iz  sobe.  Frangois  je  neko  vrijeme  šutke  stajao, onda pođe u kut  i podigne knjige, da  ih stavi na policu. Kad ga  je ujak nakon  sat  vremena  ponovo  potražio,  našao  ga  je,  kako  premoren spava! Glava mu  je  ležala na  listu papira, na kojem su bili  ispisani prvi 

 

 

stihovi  neke  pjesme.  Maistre  Villon  se  nasmiješi  i  blago  pogladi dječakovu kosu. Tiha koraka opet se udalji. 

XV 

Frangois je sjedio na desnoj obali Sein e i promatrao brodove, što su se u tihoj večeri sablasno njihali na svjetlucavim valovima. Bila je već jesen, nad vodom  je pirio hladan vjetar, sumrak se bio spustio ranije. Dječaku  za  leđima  uzdizao  se  Louvre  sa  svojim  kulama  i  zidinama, okružen  mnogim  drugim  palačama  bogate  i  plemenite  pariške gospode. Pred njim su plovile barke natovarene voćem  i proizvodima umjetnog obrta Orijenta i južne Evrope. 

Vladala je tišina, tek bi ponekad iz ždrijela malih uličica na drugoj obali dopro neki daleki krik. Odjednom Frangois začu  iza sebe duboki Regnierov glas i promukao smijeh Brunela. 

»Tu se šćućurio naš mali učenik«,  reče Regnier. »Očigledno nije uspio položiti svoj ispit. Od one večeri kod Perette nisam ga više vidio.« 

»Možda ga je dobra ,Ysabeau odviše stisnula, pa mu je naprečac presahnula  sva  snaga«,  šiknu  naduto  Brunelov  glas  prema  vedrom večernjem nebu.  I opet  kao odgovor mračan glas Regnierov: »Ostavi ga. To nije čovjek. Obojica su takvi, ti Villoni. Nemaju dovoljno volje za život. Već su za života mrtvi, živi leševi. Žive za riječ, ne za djelo«. 

»Ah, toliko misli zbog tog dječačića«, promrmlja Brunel. »Pođimo dalje. Čini se da spava.« 

Mukli  se  koraci  udaljiše,  polako  zamre  Regnierov  glas:  »Ne poznaju svijet...« 

Opet  je nad skakutavim valovima  lebdjela tišina. Odjeknu glasan zov nekog  lađara, drhtav  i metalan kao zvuk vojničke  trube. Nečujno, poput sablasti, niz Seinu je klizila neka neosvijetljena lađa. 

Frangois, koii  je  još uvijek nepomično  čučao, polako se okrenu  i zagleda  se  prema  mračnim  palačama.  Odjednom  kroz  noć,  što  se počela spuštati, zablista oružje; nekoliko kmetova vuklo je neku priliku, koja  se.  otimala.  Otvoriše  se  vrata  neke  velike  zgrade  i  progutaše 

 

 

otimače  i  njihov  plijen.  Odmah  zatim  potrčaše  obalom  uzbuđeni građani. 

Nahrupi mračni  val  ljudi,  što  su  u  sav  glas  vikali. Među  njima blistahu koplja straže, koju su bili dozvali. 

»Oteše  našu  Jacquelinu«,  jadikovala  je.  neka  žena.  »O  jadno moje dijete! Što  li će vitez s njom učiniti! Ta zar se smije s nama tako postupati?  Zar  smo  mi  samo  životinje,  da  nas  se  može  udarati, prodavati i po miloj volji klati?« 

»Provalite vrata«, uzviknu netko od njih, vjerojatno otac otete,  i mahnu plaćenicima. Ali njihov se vođa nasloni na svoje koplje i zagleda se  sa  smiješkom  u  grdna  željezom  okovana  vrata,  grb  nad  njima  i kamene kocke  zida,  što  se mračan uzdizao. Onda  se glasno nasmije  i ode. Njegovi podčinjeni pođoše za njim. 

»Borite  se  sami  protiv  viteza  od  Guescona«,  reče  posljednji. Urlajući  i  psujući  gomila  opet  nestade,  ali  tužni  krikovi  majke neprestano su  se uzdizali  iz ulica k žućkastom  svjetlucavom nebu,  iza kojeg  je  tražila  onog  neshvatljivog  i  nevidljivog  boga,  u  kojega  je vjerovala, i koji se nije dao pokolebati u svom željeznom miru. 

»Zar  smo mi  samo  životinje?«  upita  se  Frangois.  »Zar  ljudska prava  imaju  samo  oni,  koji  su  plemeniti  ili  bogati?  Zaista  ima  ujak pravo,  kad  kaže,  da  se  ovaj  svijet  sastoji  od  same  zlobe  i  nepravde, međusobnog preziranja, mržnje i nesmiljenosti!« 

Odluči, da će živjeti po ujakovim nazorima. Ta zar bi inače mogao podnijeti  teret ovoga  svijeta? Upoznao ga  je u djetinjstvu, no  tada  je sve bilo ublaženo nedostatkom  razumijevanja. Dabome,  i djeca  imaju briga. Njihova  je prednost možda  jedino  to, što svoju bol ne unose u svoju radost. 

Tako  je  razmišljao  Frangois  i  ponovo  našao  put  svom  preziru. Napisat će veliku knjigu. Dat će oduška svoj svojoj mržnji i odvratnosti! I posvetiti je Catherini, koja ga je bila onako podrugljivo odbila! Tada će ona shvatiti njegovu veličinu i zaljubiti se u njega. Ali bit će već kasno ... 

 

 

I  klokotanje  valova,  što  su  udarali  o  obalu,  uljulja  Francoisa  u snove  o  boljoj  budućoj  sudbini,  koja  će  ga  obdariti  obiljem  sreće  i bogatstva. 

XVI 

Opet  bijaše  zima,  kad  se  Francois  s  nekoliko  toplih  odjevnih predmeta  i  dobrom  hranom,  svezanima  u  ponjavu,  uspinjao  starim stepenicama kuće, u kojoj  je stanovala njegova majka. Kad  je unišao, upravo se bila sagnula nad košarom rublja i brojila skupocjene marame Catherine Perpignan. Brzo joj je iza leđa stavio ruke na oči i poljubio je u  zatiljak. Ona  se okrenu  i, kriknuvši od  sreće, baci mu  se u naručaj. Zatim ga stade promatrati blistavih očiju i ogledavati odjeću, tonzuru i kleričku  kapu,  koju  je  držao  u  ruci.  Tražila  je  crte  djeteta  i  našlia  u očima izmijenjenu dušu muškarca. Neko su vrijeme šuteći stajali lice u lice. Francois prekine tjeskobnu tišinu i stade pričati o školi, o ujaku i o svojim  knjigama.  Ispripovijedao  joj  je,  da  je  ovogodišnja  berba  slabo ispala  i  da  maistre  Villon  nije  nimalo  zadovoljan  vinom  iz  svog vinograda u Clos Bougeoisu. Da uopće jadikuje, jer financijski propada, iako su obojica vrlo dobro opskrbljeni. 

»Ujakovo  zemljište  ne  nosi  doduše mnogo«,  reče  on.  »Ali  ipak može uzdržavati dva klerika, koji ne žive odviše razuzdano. A društveni položaj  ujakov  i  sada  je,  kao  i  ranije,  takav,  da  se  bolji  ne  može zamisliti.« 

Majka ispriča, da je Jeanneton, ona dobra duša, umrla. »Ona te je prviput krstila«, nadoveza. »Dok si još bio malen i ljepuškast, ali si ležao ovdje na krevetu, kao da si mrtav.«  ‐ Margot također nije više u kući. Svojom ušteđevinom otvorila  je gostionicu u blizini samostana Nostre Dame, gdje  sad  krčmari, a usput drži  i  javnu  kuću,  koja  se  već može pohvaliti  odličnim  prometom,  jer  Margot  ima  u  Parizu  mnogo prijatelja. 

Napokon  Francois  podiže  košaru  s  rubljem,  te  pođe  uz majku odavno  poznatim  putem  do  Catherine  Perpignan.  Čudnim  slučajem 

 

 

opet  je naišao na Noela  Joliza, koji se stade podrugljivo smješkati. Ali obojica se uljudno pozdraviše. 

XVII 

Francois  je  tumarao  ulicama.  Prošavši  kroz  Petite  Boucherie, odjednom  začu  kako  iz  jedne  od  bijednih  kuća  dopire  divlja  galama. Zaustavi se  i ugleda kako  rulja plaćenika galameći vuče s vrata nekog starca. 

»Kaži smjesta, kuda je pobjegao Pierre Gourier!« izđera se jedan od njih i udari starca pljoštimice svojim mačem. 

»Ne  znam«,  zavapi  starac.  »Ah,  ostavite me,  gospodo!  Ja  sam bijedni starac, ne mogu vam biti ni od kakve koristi!« 

»Niste  platili  porez!«  razvika  se  vođa  straže.  »Tvoj  je  sin ođmaglio,  i  tebe  ćemo  zadržati  sve dotle, dok  se on ne  javi.  ‐ Vodite ga!« 

Plaćenici svezaše starca debelim užetima i, udarajući ga nogama, stadoše  ga  goniti  ulicama.  Frangois  pođe  dalje  i  uđe  u  crkvu Nostre Dame.  Polako  je  u  sumraku  koračao  kamenim  pločama.  Iznad izrezbarenih sjedišta kora  lebdio  je šapat molitava  i miris svete vode. Odjednom zastade, kad opazi sebi slijeva kameni  lik, koji ga je mrtvim očima promatrao sa zida. 

»Šta  li si sve proživio«, šaputao  je. »Kakve patnje  i kakve kratke radosti  sačinjavaju  tvoj  život?  Jesi  li  i  ti  spoznao,  da  je  naš  svijet ludnica,  u  kojoj  pobjeđuje  samo  sila:  tjelesna  snaga  i  bezobzirna podlost? Ja sam Francuz i nikad se nisam odrekao svog naroda. No tko su oni, što bezobzirce i bez ljubavi prema svome narodu tlače njegove niže slojeve i poriču im pravo na život? Jesu li to naša braća, kao što je naučavao  Krist?  Nisu  li  to  čak  naši  neprijatelji,  pa  prema  tome  i neprijatelji francuskog naroda  ‐ ta gospoda! Ti grofovi! Ti knezovi! Taj kralj! 

Nisu li oni neprijatelji! Što više: opasni razbojnici? ‐ 

O kaose ljudskoga poretka!« 

 

 

Frangois smiren ode iz crkve, ne pogledavši uopće žrtvenik. A kod kuće  bezvoljno  sjede  za  stol  i  nastavi  proučavati  hladno  izlaganje Senekino. Napokon gnjevan odloži knjigu  i zagleda se prema prozoru. Nad  dimnjake  se  navuklo  željezno  nebo,  kruto  i  neumoljivo  u  svojoj jednoličnoj sivoći. 

»Prokleto  đubre!«  zaurla  Francois  i  bučno  zatopta  nogama  po podu. 

XVIII 

Usprkos  tome  lijepo  je  napredovao  u  Via  Straminei.  Nisu  ga doduše ubrajali među dobre, a  još manje među najbolje učenike, no gradivo je svladavao bez osobitog truda i poslušno činio sve, što su od njega zahtijevali. Od ujaka se potpuno otuđio, pa su i razgovarali izvan‐redno  rijetko,  iako  se  najviše  zadržavao  u  kući  »Kod  crvenih  dveri«. Frangois  je obično sjedio u svojoj sobi  i kroz prozor piljio u dimnjake. Tek bi ponekad otvorio neku knjigu, a uopće  se nije događalo, da  se izvan  školskih  zidina  upusti  u  neku  raspravu.  Pritom  kao  da  je  i  na smijeh  potpuno  zaboravio;  lice  mu  se  nekako  ukrutilo,  a  obrve  je većinom  ljutito  nabirao,  pa  je  to  njegovim  neveselim  crtama  davalo neki  čudan  starački  izraz. Nepomično  bi  čučao  za  svojim  stolićem,  a pogled bi  čeznutljivo upro u bijele oblake, što su  lebdjeli oko visokih, sivih pariških dimnjaka. Tijelo  je mirovalo. A duša  je sanjarski  lutala u plavim  daljinama:  u  još  nedoživljenim  vrtlozima  života.Godine  1449. uspjelo mu  je bez osobitog napora položiti bakalaureat. Ravnodušno, bez  ikakvog  zanimanja,  završio  je  svoju  ispitnu  raspravu  ‐  pun odvratnosti prema školi  i radostan, što  je svalio s  leđa bar najveći dio tih neugodnih godina naukovanja. Došavši kući, zamišljeno se zagledao u  svoje knjige,  što  su  ležale na polici,  i htjede da  još  jednom uzme u ruke Lukrecija  i potraži neko mjesto, koje mu se ranije bilo veoma svi‐djelo. Ne mogavši naći djelo, zaključi, da ga je ujak sigurno opet uzeo k sebi,  te se stoga uputi u njegovu  radnu sobu. U sobi nije bilo nikoga. Frangois se neodlučno ogleda oko sebe i pritom na stolici uz ležaj opazi 

 

 

knjigu, koju  je tražio. Uze  je  i odmah stade po njoj  listati ‐  i gle, u njoj nađe mnogo malih  listića,  ispisanih  lijepim  ujakovim  rukopisom. Uze jedan od njih i stade čitati: 

»Frangois me  teško  zabrinjuje. Njegov  je duhovni  razvitak  tako buran, te ne vjerujem, da bi njegova sadašnja povučenost mogla duže potrajati. Marija i ja stojimo pred zagonetkom i sami se sebi činimo kao koka  i kokot, što su uzgojili mladu gusku. Ona  jadikuje zbog  tobožnje njegove bezbožnosti,  a  ja  se  čudim neobuzdanoj  želji  za  životom  tog meni tako malo sličnog sina . . .« 

Frangois se glasno nasmija i brižljivo vrati knjigu na njezino staro mjesto. Zatim ode iz sobe i uputi se ravno u krčmu »Kod mazge«, koja se  nalazila u  neposrednoj  blizini  samostana  Saint‐Benoist. Uz  bukaru vina napisa na brzinu malu pjesmicu, potpisa  je,  i pribi papir čavlićem na zid, tako da  je svatko mogao pročitati onih nekoliko redaka veoma jasnog sadržaja. 

Na kraju zvučnih stihova, koji su svi svršavali istim srokom, bilo je ispisano velikim slovima: 

ČETVRTO POGLAVLJE 

RONDEAU Smrti, plač s tvog zla me guši,  Zašto dragu mi preote, Zar me ne ču, kad zvah po te,  Dođi, boli moje skruši. Sva se moja snaga sruši,  Kakvo na nju surva zlo te,  Smrti?  Mi bjesmo par u jednoj duši,  Al ti s njome sve mi ote,  

 

 

Postah tvar, a suze pote  Slikom sjene, što se suši,  Smrti! 

I 

Kad  je  Frangois  slijedeći  dan  prolazio  kraj  »Jelove  šišarke«, upravo je na vrata izišao neki klerik i grubo naletio na prolaznika 

»Klipane«,  izdera  se  Francois  ljutito,  »ne  biste  li  mogli  bolje pripaziti, kud hodate?« Rekavši  to, posegne pod ogrtač  i  izvuče mač, koji je ispod njega skrivao. I onaj drugi prihvati držak svog oružja. 

»Kako se zovete?« upita mrzovoljno. Frangois ga odmjeri  i učini mu  se,  da  je  već  negdj'e  vidio  to  nelijepo  lice,  iznakaženo  ožiljcima. »Frangois Villon«, odgovori kratko. »A Vi?« 

»Colin de Cayeux!« 

Frangois  časak  razmisli,  onda  se  odjednom  sjeti  svih  onih događaja  iz  svoga  djetinjstva.  Smiješeći  se,  zatakne  mač  natrag  u korice. 

»Što  je  s  vama?«  zareža  onaj  drugi.  »Jesam  li  možda  odviše neznatan,  a  da  biste  se  htjeli  sa mnom  potući?  Ili  vam  toliko  smeta kleričko zvanje, da se ne usuđujete ozbiljno udariti?« 

»Colin«, uzviknu Frangois, »zar da se s tobom bijem? Zar sam te zato spasio od kuge, da te sada probodem kao bijesnog psa?« 

»To vam ne bi tako lako uspjolo! Od moje oštrice dosad još nitko nije bio siguran,  i sedmorici mojih protivnika ustrebalo  je sve umijeće liječnika,  da makar  i  osakaćeni  nekako  ostanu  na  životu!  ‐  Frangois Villon? Ne poznajem vas! Vadite tu svoju sabljicu!« 

»Stani, Coline! Čini se po tvojoj odjeći da si klerik. Tako ti svetoga Guillauma  od  Bourgesa,  zaštitnika  naše  nacije,  pitam  te:  zar  ne poznaješ ni onog Frangoisa, što se bio družio sa Claudom, Vukom?« 

»Zar si to ti?« uzViknu sada Colin. »Pruži mi ruku prijatelju! Otkud sam mogao znati, da se Frangois de Montcorbiere sada zove Villon!« 

 

 

»To je jedna od mojih sitnih ludorija«, odvrati Frangois. 

Veseli sjedoše u »Jelovu šišarku«, i Frangois stade Colinu opisivati život, koji je bio provodio ranije, a dijelom još i sada. 

»Dovraga,  to  ti  nazivaš  životom?«  nasmija  se  Colin.  »Po mom mišljenju,  to  je najveća bismislica stoljeća!  Izvuci se  iz  te dobrovoljne klauzure! Budi muško  i ostavi tog budalastog ujaka, koji nije čovjek,  ili je u najboljem slučaju žena, neka pljesnivi uz svoje puste knjige! Ovdje je  život,  ovdje  vLada  djelo!  Opijaj  se  i  li  ježi  k  ženama,  to  je  naše određenje, u tome je naša sreća! Ni za što drugo nismo na svijetu!« 

Frangois se s njim kucne, te se nališe sve do grla. Zagušljiv zrak, gust  poput  kaše,  vukao  se  iznad  stolova,  na  kojima  je  u  prolivenom vinu svjetlucao odsjaj svjetiljaka. Pijanci su čvrsto naslanjali  laktove na stolove od teške hrastovine, garave šake podizale su kositrene pehare, a  prema  čađavom  stropu  uzdizao  se  lagodan  žamor. Mnogima  su  u krilu sjedile djevojčure, koje su  im  iskazivale nježnosti  i pile vino, koje su im pružali njihovi kavaliri. Njihovo gukanje miješalo se s razdraganim mrmljanjem muškaraca, a’‐njihove ruke zavlačile su se u odjeću pijanih, dij'elom da im ugode, dijelom da im iz džepa izvuku i posljednji novčić. Na stolici u pozadini  razvaganio se Robin Turgis, dok  je njegova stara majka, kojoj  je pripadala krčma, neumorno  se cerekajući, neprestano pretakala  tekućinu  zaborava  iz  velikih  zemljanih  vrčeva  u  kositrene sudove, koje su joj pružali. Robin je u ruci držao kredu, i na židne grede povlačio crtu za crtom, da zabilježi, koliko se istočilo. 

Nakon što je Colin ispripovijedao Frangoisu, kako je postao klerik i  kako  se  za njega brine  i uzdržava  ga neki  stari profesor, ni bolje ni slabije nego što takav knjiški crv može, ispiše po stoti put za radosniju budućnost. A Frangois, teturajući, ustade i dohvati lutnju, što je visjela na  čavlu  kraj  Robina.  Još  se  točno  sjećao  one  pjesme,  koju  je  bio ostavio u »Mazgi«. Stade potezati  žice  i  zapjeva neki  tada uobičajeni napjev, na koji su  izvrsno pristajali njegovi stihovi. Za umijeće sviranja zahvaljivao  je  Regnieru  i  sada  s  radošću  opazi,  da  je  već  pri  prvim zvukovima sve utihnulo. 

 

 

Podrugljivo  razvukavši  usta,  zapjeva  tada  svoju  dvosmislenu pjesmu,  prateći  je  otmjenim  gestama  trubadura.  Bučan  smijeh nagradio  je svako papreno mjesto. A na kraju, kad  je završio, odjeknu bučan pljesak. Nekoliko  valjano nakresanih,  što  su  se  jedva držali na nogama, htjede umjetniku stisnuti ruku, no nije  im uspjelo da ostvare svoju namjeru. Noge su im nemoćno klecale, olovno tijelo vuklo ih je k zemlji,  te  se  već  na  po  puta,  ne  dospjevši  do  Francoisa,  svališe  na prljavi  pod  krčme.  Djevojke  su mu  domahivale  i  namigivale.  Sve  se radovalo, a Colin marljivo pregnu, da proširi posvud spominjano  ime: Frangois Villon. 

Odjednom  se  naglo  otvoriše  vrata  i  odlučna  koraka  uđe  neki naoružan  rčovjek. Doimao  se  izvanredno grubo,  lijevo mu  je oko bilo slijepljeno  i očigledno  lišeno  vida. Kosa mu  je divlje Visjela na  lice,  a čupava brada rasipala se po čeličnoj košulji. Colin se sagne i okrene čo‐vjeku leđa. »To je Perrenet«, prišapne Frangoisu. »Bastard de la Barre. 'Ne smije me ovdje vidjeti. Treba da platimo i da se izgubimo!«1 

Dok  se  Frangois  provlačio  prema  Robinu  Turgisu,  da  namiri trošak, Bastard  je prolazio uz stolove, grabio djevojke za grudi  i noge, gromoglasno se smijući, te napokon odabrao najpristaliju. 

»Dakle, srdašce, kako bi bilo, da se malo ponašalimo?« Djevojka se  nije  usudila  prigovoriti,  jer  je  Bastard  bio  službenik  ćudoredne policije i nadzirao bludnice. Njemu se nije smjelo proturječiti. Frangois, koji  je promatrao  tog  silnika, opazi odjednom, kako mu  je  iz  rupe na hlačama  ispala  kocka.  Brzo  je  podiže  i  sakri  kod  sebe,  dok  je  vadio lisnicu, da plati. Robin Turgis, smijući se, navede svotu. 

»To je prijevara!« uzvikne Frangois. 

»Tiše,  tiše,  mlada  ptico  pjevico«,  stade  ga  umirivati  Robin, razvukavši svoje gojazno lice u dobroćudnu grimasu. »Ne morate toliko platiti. Zbog toga, što ste to vi! Pa čak i na to malo mogu pričekati. Ali morate ponovo doći i opet zaigrati i zapjevati. Onda ćete od mene sve moći do biti.« 

 

 

Frangois  se glasno nasmija. »To nije na odrnet! Dosjetljiv  ste vi momak, Robin ‐ ostat ćemo dobri prijatelji!« teturajući izađe s Colinom napolje. Kad se rastadoše, osjeti se malo trezniji i sjeti se kocke. Izvadi je  iz džepa, pažljivo  je pregleda  i odmah opazi, da  je nalivena olovom. Bastard de  la Barre varao  je dakle na kocki  ‐ kako  je  to dobro  znati! Frangois tiho zviždukne, stavi kocku natrag u džep  i uputi se pjevajući kući. 

Dok  je,  zadubljen  u  razmišljanje  kako  da  iskoristi  svoje  otkriće, koračao svojim putem, opazi kako mu u susret dolazi neka mlada žena, a  njeno  mu  se  ljepuškasto  i  čulno  lice  odmah  dopalo.  On  stade  i zagleda se u nju. Ali ona se samo podrugljivo nasmiješi  i prođe mimo njega. On  je  strpljivo  stade  slijediti,  vukući  se  za  njom  čas  brzo,  čas polako ulicama, po mostovima i trgovirna, te napokon ugleda, kako se zaustavila  pred  nekom  kućom,  što  je  kao.  znak  imala  okrunjenu papuču. Prije nego  je nestala u veži, ona  još  jednom, tobože slučajno, pogleda Frangoisa, a onda namigne i zaključa vrata. 

Frangois se udalji glasno zviždeći. 

II 

Ono, što su Regnier  i Brunel učinili samo napola, dovršio je sada Colin: Frangois odluči, da život upozna na izvoru, a ne iz knjiga. No gdje da čovjek nađe priliku, zbivanje, za kojim je žarko čeznuo? U krčmama i kod djevojaka. 

Dosta je dugo gledao s prozora i nagledao se sivih krovova Pariza. Dosta je dugo čučao nad mrtvim papirom i postupao, kao da bi se time htio  zadovoljiti.  Sada  ga  odjednom  opet  zahuknu  topao  dah ustreptalog života, koji je bio osjetio već u svom djetinjstvu. Pojavio se Colin,  i Frangois kao da  je uzalud proveo duge godine na sveučilištu  i kod svog ujaka u društvu časnih folijanata. Bio je opet tamo, odakle je došao: u kaljuži. 

Često se pojavljivao u »Jelovoj šišarci«. 

 

 

Marljivo je posjećivao javne kuće, ponajviše Margotino svratište. Iskrsavali  su  novi  ljudi,  jatili  se  oko  omiljelog  pjevača,  koji  ih  je razveseljavao  svojim  dvosmislenim  pjesmama.  Nitko  ga  od  njih  nije osobito  volio, osim Regniera. Većinom  su bili  ograničena duha, osim Regniera. I uvijek su bili veseli i dobro raspoloženi ‐ osim Regniera. Bilo je tu takvih, koji su poput Frangoisa u veselom društvu i uz raskalašene djevojke htjeli naći život, takvih, koji su ga uzalud bili tražili, pa su sada u pijanstvu nastojali  zaboraviti  svoj bol, kreposnih  ljudi, koji  su danju proklinjali skitnički život, da ga noću nastave bjesnije od sviju ‐ a to su često bili učitelji  sa  sveučilišta,  ljudi, koji  su  željeli odahnuti od  teške svagdašnjice, a napokon  i posebnih stvorenja, što su se u  tom svijetu užitka bavila svojim sumnjivim poslom. Svi su oni živjeli onako, kako su im to nalagali njihovi nagoni,  i rijetko su sebi polagali računa o tome,, što su činili. Sve  je teklo upravo onako, kako  je to htio život: čovjek  je bio  u  ruci  svemogućeg,  molio  se  i  opijao,  zavjetovao  se  i  krao, ispovijedao se i bludničio, kajao se i psovao i misao nazivao grijehom a da nije bio u stanju da  ijednu shvati. Za Francoisa  je  taj svijet, koji  je njega,  kao  i njegova prijatelja Regniera, privlačio magičnom  snagom, bio prije svega nešto posebno, nešto izvan njega, i on je pretpostavljao, da  će u  krugu  tih okorjelih pijanaca  i  tupjelih poklonika naslada naći nešto, čega izvan tog svijeta nema. Vjerovao je u novo, kao što je prije neograničeno vjerovao knjigama. Opet je klicao pun radosti: To je ono pravo,  nepatvoreno,  istinito,  tu  je  srž  svega  bitka,  a  ne  u  sivoj svakodnevnosti folijanata! 

Pijančevao je, nijednu noć nije ostajao kod kuće,  ljude koji su ga okruživali, cijenio je više od svih onih istrunulih pjesnika i filozofa, pa se i  onda,  kad  bi  kudio  svoje  bekrijaške  drugove  i  ismijavao  u  svojim pjesmama  njihove  slabosti,  ugledao  u  njih  i  smatrao  sebe  njihovim učenikom. 

Tu  se u prvom  redu moglo naići na Brunela,  Često u društvu  s Regnierom,  poznata  zbog  otmjenog  roda,  no  ništa  manje  i  zbog njegova  ponašanja,  koje  nije  bilo  baš  odviše  uzorno.  Neprestano  je proklinjao  svoju majku,  koja  je  po  njegovom mišljenju  odviše  dugo 

 

 

živjela  i  svoj  imutak  rasipala  na  popove.  Galamio  je,  kako  bi morao imati  najmanje  deset  dvoraca,  da  bi mogao  podnijeti  to  rasipanje,  i Frangois  mu  je  obećao,  da  će  ga  jednom  ustoličiti  za  nasljednika. Njegova je oholost vrijeđala svakoga, a njegova navika, da se ne osvrće na  tuđe  riječi, dovela  je do  toga, da  su ga gotovo  svi mrzili,  te  su ga mnogi pozivali da se s njima ogleda na maču. Ali osim svoje nadutosti, svoje izvanredne vještine u mačevanju i svoje neutažive žeđi nije imao ni novčića, jer je majka stiskala  imutak u svojoj škrtoj ruci, da ga onda darežljivo raspoklanja crkvama. 

Ythier Marchant, njegov bogati prijatelj, bio je poznat po mnogim svojim  pustolovinama.  Njegova  pripovijedanja,  zbog  dužine  i pripovjedačeve hvalisavosti, svi su se bojali, ali neumorni Ythier ipak je neprestano pjevao hvalospjev svom zavodničkom umijeću, te uskoro u gradu  nije  bilo  imena,  koje  tako  nije  uprljao.  Frangois,  koji  je mrzio pripovijedanje  o  ljubavnim  zgodama,  često  se  zbog  toga  prepirao  s hvalisavim  ženskarom,  no  ipak  bi  mu  malo  kasnije  pomogao  da otpremi  pisma  ili  poruke  na  određene  adrese.  I  to  uglavnom  uz umjerenu odštetu, naime, pod uvjetom, da bogati mladić namiri račun za piće. 

Za  Jacquesa  Car  dona  napisao  je  Frangois  pjesmicu, »Marionette«.  Zajedno  su  je  pjevali  pod  prozorom Marione,  koju  je Cardon obožavao, i Frangois je jedva izmaknuo noćnoj posudi, bačenoj iz  spavaonice, dok  se njegov pratilac mokar  svalio na  tle  i  tu  ispavao svoj zanos. Bili su dobri prijatelji,  i Cardon  je često  izvlačio svoju kesu, kad bi Turgis Frangoisu uskratio veresiju. 

Takav život mladog školarca nije se nikako sviđao maistru Villonu, i  jednog  dana,  nakon  što  se  na  sveučilištu  bio  temeljito  ispavao, Frangois nađe kod kuće u svojoj sobi ujaka u ozbiljnom  raspoloženju. Namršten, on zatraži, da mu nećak položi račun o svom noćnom životu. 

»Danas ne  ću šutjeti«, odgovori Frangois. »Još se  točno sjećam, kako se prije nekoliko godina odigralo nešto slično u ovoj mojoj sobi. Tada  si me umio obuzdati  i  satjerati u  svoj  svijet,  s  kojim  ja nemam 

 

 

ništa zajedničko! Ali sada to više ne ću dopustiti! Svršeno je! Odrastao sam i idem svojim vlastitim putem!« 

»To nije način, na koji  smo običavali  razgovarati«,  reče maistre Villon mirno. »Obuzdaj svoje nagone, Francois! Unesrećit će te, ako ih budeš pokorno  slijedio! Oni nisu  tvoji prijatelji,  kako  to misle mnogi, koji rado žive u niskim užicima. Smatraj ih uvijek svojim neprijateljima i nikad ne zaboravi, da još dugo treba da ostaneš zdrav i čio!« 

Francois  odbi  ove  riječi  nestrpljivom  kretnjom.  »Što  to  koristi pripovijedati, ujače?!« odgovori. »Nas dvojicu dijeli ponor; nikad se ne ćemo razumjeti! Jedini most, koji tu postoji, to  je obzirnost  i volja, da se drugome ostavi njegova sloboda.« 

Časak su se nijemo gledali u oči. 

»Umjet  ću se za sebe brinuti«, progovori nakon nekog vremena Frangois gotovo molećivo. »Dosta si dugo za mene mislio i mjerio svaki moj  korak, makar bio  koristan  za mene.  Sada  je drugačije,  ti  više ne znaš, što je meni potrebno! Poštujem tvoje težnje i svu dobrotu, koju si mi ukazao. Ali ne vodi više brigu o meni. Svatko je svoj gospodar i mora se ogledati po tom svijetu, srediti pojmove o njemu i procijeniti, koliku vrijednost za njega imaju!« 

I opet je maistre Villon šutio. Frangois obori pogled. 

»Ja znam sve, oče«, reče tiho. 

»Kud  li  će  te  otjerati  tvoja  sudbina,  sine moj?«  odvrati  blago Guillaiume de Villon, sažalno gledajući mladića. 

»Ne znam.« 

»Budi  jak u borbi«,  reče maistre Villon  i ustade. Prije no  što  je izišao iz sobe, okrenu se još jednom i reče: »Ne govori nikome o našem srodstvu! Iskaži mi tako zahvalnost, koju sam od tebe zaslužio.« 

»Šutjet ću kao grob«, odgovori Frangois i osjeti kako mu se steže grlo.  Još  dugo  nakon  što  je  ujak  bio  otišao,  sjedio  je  nepomično  na svojoj stolici i ukočeno gledao preda se. 

 

 

III 

Dugo  je  Frangois  promatrao  pročelje  kuće  »Kod  okrunjene papuče«. Napokon se pope po nekom vijencu i uvuče se kroz prozor u unutrašnjost kuće, kako je to u djetinjstvu bio naučio od Clauda, Vuka. Uz mukli  tresak nađe  se na  stepeništu  i  stade  se polako uspinjati,  te prisluhne na nekoliko vrata. Budući da je ova kuća bila građena gotovo jednako  kao  stotine  drugih  u  Parizu,  koje  su  se  i  izvana  jedva razlikovale,  zaključi  iz  položaja  pojedinih  soba,  gdje  bi  morala  biti spavaonica. I budući da je bio pomalo ojunačen vinom, priđe napokon smjelo  jednim  vratima,  otvori  ih  i  uđe.  I  gle,  imao  je  sreću!  U  toj prostoriji sjedila je sasvim sama na svom krevetu lijepa neznanka, koju je nedavno bio pratio kroz grad. 

Već  je htjela viknuti, no tada ga odjednom prepoznade  i odmah se umiri,  vidjevši njegove pokrete, kojima  joj  je nalagao da  šuti. Nije dopustio da  se o  razlogu njegova dolaska pojavi  ikakva  sumnja,  te  se oboje predadoše onome užitku, koji  je gospod bog stvorio za muško  i žensko. Upravo kad Frangois saznade, da joj je ime Denise i da je žena bogatoga  kapara,  koji  uvijek  dolazi  kući  pijan  tek  kasno  noću, odjednom se na stepenicama začuše teški koraci. 

»Moj muž!«  šapnu Denise obuzeta užasom. Frangois  se odmah skotrlja  pod,  krevet  i  povuče  za  sobom  svoje  hlače,  što  su  ležale  na stolici do njega. Odmah  zatim otvoriše  se  vrata  i uđe  suprug,  kojem Frangois doduše nije mogao vidjeti rogove, ali  je vidio njegove cipele. Taj poštenjak pozdravi ženu radosnim gunđanjem, mrmljajući i cičući u isti mah, te napokon pobaca komad po komad svoje odjeće na stolicu uz krevet. Kad  se  sada  i on dade na posao, kojim  se  još  čas prije bio zabavljao  Frangois,  a  Denise  očito  nije  u  tome  ništa manje  uživala, ovome, što  je strpljivo  čekao pod krevetom, nije se to svidjelo.  I tako on  odjednom  prekide  bogom  blagoslovljenu  djelatnost  građanina snažnim, sablasnim kucanjem o krevet. Smjesta zavlada tišina. 

 

 

Tada  pripiti  suprug  skoči  s  ležaja,  cvokoćući  od  straha  zubima. »Valjda  nije  duh,  Denise«,  upita  plašljivo  svoju  ženu,  koja  je  jedva suzdržavala smijeh. »Da li da pogledam pod krevet?« 

Zena se izjasni protiv te namjere i natukne mu, da bi to za njega moglo biti veoma opasno. Reče mu, da ne bi htjela, da joj ga otme crna đavlova ruka, pa neka stoga što brže dovede nekog redovnika, koji će zacijelo umjeti da ovlada paklenim sojem. 

Muž  se  uzdišući  stade  oblačiti,  i  Frangois  sa  zadovoljstvom gledaše  ispod  ležaja, kako hlače,  čarape  i prsluk ponovo  iščezavaju sa stolca. Kad su napokon muklo zalupila vrata, on  ispuza  i nastavi svoje djelo  tamo, gdje  su ga on  i  suprug bili prekinuli.  I  tako dobru Denisu nekoliko  puta  dovede  u  sedmo  nebo.  Napokon  se  podiže  i  htjede jednostavno  otići,  no  tada  opet  razabra  domaćinove  korake  i  glasno mu zaželi, da ga odnese đavao. Brzo navuče hlače  i ugura se u kamin, te pokuša, da se kroz njega provuče na krov. 

»Ne  treba mi  redovnika«,  reče  čovjek,  ušavši  ponovo  u  sobu. »Jednostavno ću sam pogledati pod krevet! Sumnjam naime, da si pod njim sakrila nekog stranog muškarca. Tako mi  je kazao  i klerik, kojega sam  susreo na ulici«.  Frangois  stade psovati  svpga  kolegu,  strahujući neprestano, da  s najvećom bukom ne padne natrag u  sobu.  I dok  je tako u velikom  jadu  čučao stisnut u dimnjaku, začu kako Denise opet crpe iz svog muža blagoslov svega života. 

»Ah,  vi  žene«,  prošapta  patetično.  »Nikad  nas  se  ne  možete nasititi!  Što  smo mi  za  vas, mi pojedinci? Baš ništa.  Ta  svakoj od  tih kvočki trebalo bi pet, šest pijetlova, da zadovolje njihove želje!« 

I tada s laganom sjetom pomisli na svoje nade i svoje predodžbe o  ljubavi, što bi  čovječanstvo  trebalo da uzdigne  iz blata k uzvišenijoj čistoći.  »Ah,  Catherine«,  uzdahne,  »što mi  je  od  svega  toga  ostalo? Ništa osim mog pribora za naslađivanje, a toga teško da je lišen ijedan muškarac! A vi, vi ste se rasplinuli, lijepi moji snovi!« 

Tada odjednom osjeti, kako nekoliko opeka  ispod njegovih nogu polako, ali stalno popušta. Napregnuo je sve snage, da se uspne, pa mu 

 

 

je  to napokon  i uspjelo,  ali  ipak uz  veliku buku,  jer  je od praćakanja njegovih nogu mnoga opeka popustila i uz štropot se survala u kamin. 

»Neka  čovjek  samo  ostane  pri  svom  vjerovanju  u  duhove«, nasmije se on 1 uputi se po krovovima, te se napokon po nekom žlijebu i nekoliko vijenaca zdrav i čitav dokopa sigurna tla. 

»Neka  sveti Thibault,  taj dobrodušni  zaštitnik  svih  rogonja,  štiti jadnika«, reče Francois, čisteći sa svoje odjeće prašinu i pepeo. »Težak mu  je  teret natovaren, ako  i ne na  leđa, a ono na slabine!  I  treba da bude  zadovoljan,  što  sam  tako  ljubazno  preuzeo  bar  dio  njegove naporne dužnosti!« 

Dobro raspoložen uputi se tada prema Saint‐Benoistu. 

IV 

Ne  potraja  dugo  i  Francois  osjeti  silnu  odvratnost  prema  svom životu. Svi  ti  ljudi, koje  je  još nedavno veoma cijenio, odjednom  se u njegovim  očima  srozaše  ni  na  što.  Više  mu  se  nisu  činili  ozbiljnim ljudima, koji umiju  živjeti  i koji  svoje postupke  zasnivaju na vlastitom bogatom životnom iskustvu, već igračkama svojih strasti. Odjednom se opet osjetio strašno bespomoćan i opazio, da je iznad tih stvari, iako je u njih htio prodrijeti. Njegovo je mršavo tijelo prožela hladna jeza, kad je  progledao  taj  sitan  život  i  spoznao,  da  njime  ne  vlada  volja,  već nagon. 

Shvatio  je,  zašto  je maistre  Villon  više  cijenio  izmišljeno  nego istinu  i  uvidio,  da  su  se  izmijenili  njegovi  osnovni  pogledi.  Život odjednom  nije  više  bio  prepun  raznolikosti  niti  je  blistao  u  šarenilu boja,  nego  bijaše,  jednoličan  i  siv.  No  usprkos  snažnom  osjećaju odvratnosti  nije  od  njega  mogao  odvratiti  pogled.  Purpurnu  crven ljubavi  njegovih  misli  prekrila  je  odjednom  prljavobijela  košulja djevojčura  i  lišila  je  njenog  svetog  čara.  A  vino,  sredstvo  uživanja, postade  najprije  svagdašnja  stvar,  te  napokon  uobičajeni  tješitelj  u najžešćoj boli. Tako se dogodilo, da je Francois nakon nekog vremena s gorkim smiješkom odložio lutnju i stao pomišljati na dane, kada je život 

 

 

sanjao, a ne živio, te se prisjećao svježih boja, kojima je bio islikao svoj budući život, i Catherine, koju je u napadajima čežnje iskitio svom draži mladenačke lj ubavi. 

Jednoga  je dana  sjedio u »Jelovoj  šišarci«,  ljut  zbog mrzovoljne Regnierove  šutnje,  Brunelove  nadutosti,  Ythierove  bezobzirne brbljavosti  i krčmareva navaljivanja, da  se ponovo prihvati  lutnje. No Frangois nije na to ni pomišljao, pio  je  i grdio  jednog od najuglednijih građana  Pariza,  Jacquesa  Raguiera,  kojega  je  Brunel  neprestano nazivao stjenicom. Još bijaše prilično bijel dan, a već je stao za stolom opažati  dvostruki  broj  ispičutura,  te  odjednom  ustade  i  otetura napolje, da se na hladnom  jesenskom zraku osvježi  i ublaži boli svoje duše. 

Vukao se uz Seinu, zagledavši se zamišljeno na drugu obalu, gdje su se  iz mračne gomile zgrada prkosno uzdizali visoki tornjevi Louvra. Napoko n se odluči, pohita ulicama čvrsta koraka, ali staklenih očiju,  i na  kraju  pokuca  na  vratima  kuće  »Kod  svilene  zmije«,  u  kojoj  je stanovala Catherine de Vausselles. 

Sluga,  koji mu  je otvorio  i poveo ga Catherini, promatrao ga  je sumnjičavim  pogledima.  I  ona  je  opazila  posjetiteljeve  ukočene  oči  i njegove brze, nemirne pokrete. 

»Što želite, Montcorbiere? Želite li mi opet iznijeti nešto,‐što vam leži na srcu?« upita ga i prijazno se nasmiješi. On časak posuti, a onda progovori: 

»Dugo sam se predomišljao, da li da vas posjetim, Catherine! Ali na kraju me nešto  ipak dotjeralo ovamo. Što mogu drugo, nego da se pokorim  svom  osjećaju,  koji  me  goni  da  uvijek  težim  za  vašom blizinom, iako ste.me već jednom onako grubo odbili!« 

»Ja?«  prekinu  ga  Catherine.  »Daleko  sam  od  toga,  da  vas vrijeđam. Cijenim vas kao i svakog drugog prijatelja!« 

Frangois  ču njen glas kao neko nejasno previranje  i kao u nekoj magli  ugleda  obrise  njena  dražesnog  lika.  Pomalo  je  shvatio  smisao njenih  riječi,  te nastavi: »Onda  vam mogu  reći, Catherine,  koliko  vas 

 

 

ljubim i da na ovom svijetu nema žene, koju bih obožavao više od vas! Što mi vrijede svi užici i sve ono surovo zadovoljavanje čula, kad u srcu nosim vašu sliku i patim zbog te ljubavi?« 

I on  kleknu pred mladu djevojku, ovi  ruke oko njenih  .bedara  i zari glavu u njeno krilo. Ona ga pogleda s podrugljivim smiješkom. 

»Tako me žarko ljubite«, reče stojeći mirno i nepomično kao kip.v 

»Vi ste svijetlo mojih sumornih dana!« On se uspravi  i htjede  je zagrliti. Ali ona naglo ustukne i ozbiljno mu se zagleda u oči. »Tako brzo mene ne možete osvojiti, Francois«,  reče blago. »Morate se za mene borfti,  jer mnogo me muškaraca želi zadobiti  ‐ a samo ću se  jednome dati. Vi mi niste neprijatni, Francois. Rado gledam vaš mladenački lik...« 

»Samo, samo  ‐ ?« uskliknu mladić sav  izvan sebe  i zagleda se u nju očajnički. 

»Samo se ne mogu tako brzo odlučiti«, reče ona  i žalosno obori lijepe  oči.  »Idite  sada,  Frangois!  Ne  smijete  duže  ostati  kod mene. Vidjet  ćemo  se  još  i  kasnije. Na  drugim mjestima. Možda  ćemo  se  i bolje upoznati, zbližiti se ...« 

Klerik  otetura  iz  sobe  i  ne  ču  smijeh,  što  je  zaplamsao  iza njegovih leđa. 

»Tu pomaže samo jedan  lijek«, reče Noel Joliz, koji je bio naišao na pijanoga pred kućom »Kod svilene zmije«. On ga odvuče do Seine i tu ga na dugom užetu s Mihajlovog mosta spusti u vodu. 

Nakon  pola  sata  našao  je  Regnier  napola  utopljena,  ali otriježnjena prijatelja. 

V 

Kad  je Frangois otkrio, da  lijepu Denise ne dijeli  samo  s njenim mužem,  nego  još  i  s  ponekim  klerikom,  samo  se  nasmijao.  Od opasnosti,  da  se  zasiti  života,  spašavao  se  samo  beskrajnim preziranjem svoje okoline. 

 

 

Denise je morala biti takva, jer nitko nije bio bolji. Ljudi za njega nisu bili ništa više do smiješan soj, zemlja blatna ploča, zvijezde zakrpe, prilijepljene na prljavštinu neba. Mržnja, prezir  i poruga odzvanjahu  iz njegovih riječi, i on se opet prihvati lutnje, da prati svoje pjesme, pune podsmijeha.  Sada  se  više  iza  njegove  ironije  nije  skrivalo  potajno divljenje, odbacio  je poštovanje, koje  je poluodrasli đak  iskazivao tom mahnitom životu: to zajedljiviji i prostačkiji bili su zato stihovi njegovih pjesama,  koje  su  sve  više  oduševljavale  one,  što  njima  nisu  bili pogođeni. 

Opet  je  propovijedao  život,  no  ovaj  puta  pun  gnjeva,  kao neprijatelj u krvavoj borbi.  I dok  je on uživao u ciničnom  i ogorčenom preziranju svijeta, u njegovom je srcu sazrijevala čudna, sentimentalna ljubav prema Catherini, koja  je bila sama protivština ostalim njegovim mislima. Ona mu se činila gotovo višim bićem: jedino uzvišeno, što mu je ostalo. 

Bila  je kasna noć, Margotini gosti bili su već otišli  iz krčme  ili su pijani  ležali  pod  stolovima.  Frangois  i  Regnier  sjedili  su  uz Margotu, koja  je svoje djevojke upravo poslala na spavanje. Regnier  je turobno zurio  preda  se.  Frangois  je  prebirao  na  lutnji,  koju mu  je  bila  kupila Margot, a ona  je na  tvrdoj ploči  stola prebrojavala novac,  i njegov  je zveket odzvanjao tišinom. 

Kad se tako u pustoj krčmi svatko od njih šutke pozabavio svojim poslom,  Regnier  prekide  šutnju,  Frangois  svrši  sa  svirkom,  a Margot prestade kotrljati po stolu svoj novac. 

»Dokle ćemo tako?« 

»Dok nas crna ne pokrije zemlja«, zapjeva Frangois i udari u žice. 

»Što  je  to  s  tobom,  Regnier?«  upita Margot  sažalno  i  sjede  uz njega. Ali on ne odgovori, nego nasloni glavu na ruke. 

»Ta kaži«, navali Margot. »Kad se ispripovijedaš, sve će biti lakše. Istresi  svoje  srce;  mnoge  sam  već  ispovijedi  saslušala  i  dosad  sam svakome dala odrešenje.« 

 

 

Mjesto  odgovora  Regnier  izvuče  iz  džepa  dvije  kocke  pruži  ih ženi. Ona ih obje pažljivo razgleda. 

»I?« upita zatim. 

»Tu možeš vidjeti sve«, odvrati Regnier. »Sve, sve! Znaš, odakle dolazim,  iz  kakve obitelji potječem. Poznaješ moje bogate prijatelje  i moje vlastito siromaštvo.« 

»Možda  će  jednom  sve  biti  bolje«,  pokuša  ga  utješiti Margot  i pomilova mu gustu crnu kosu. Ali on planu. »To  i  jest ono! Ne će biti bolje! Čovjek pada sve dublje dublje, od  jednih zaboravljen, od drugih odbačen. To je moj život, to je ono, što moram podnositi!« 

Frangois, koji je dobro znao, da su kocke  lažne, nije skidao prste sa  svog glazbala. Dok  su  zagušljivim  zrakom odzvanjali  tihi  tonovi, on reče: »Svi ste vi jednaki! Mislite da odlučujete, a vaš vas nevidljivi bog gura kao da ste kamenčići na dasci za igru!« 

»Ah, tako je, kao što kaže Frangois«, stade uvjeravati Margot. »I sama znam, kako je sa mnom počelo.« 

Šutjeli su. 

»Bile  smo  sitna djeca  i  trpjele  glad,  trčkarale  smo po ulicama  i skupljale otpatke. Nazivali su nas prljavima i bolesnima i željeli nam, da nas  što  prije  pomori  hladnoća.  A  ipak  smo  se  sve  nadale  blistavoj budućnosti,  punoj  dobrog  jela,  snažnim  i  stasitim muževima  i  obilju novca. Dok  jednog  dana  sve  nije  ispalo  drukčije. Došao  je  tada  neki sergeant  ili neki drugi momak bez drage, gladan žene, pograbio neku od nas  i pokazao  joj odmah po prvi put sve, što  je znao s područj a  lj ubavi  i svoju pohotljivost. Zatim bi došao slijedeći, a braniti se nismo bile kadre. Privikle smo se na  to,  i napokon bi nas uhvatile one žene, što drže svoje kuće, da tako i same zarade svoj kruh. Kao što to sada i ja činim. Tako to ide. I tako će ići dovijeka.« 

Tupo  se  zagledala preda  se, Regnier  je naslonio  glavu na  stol  i počeo jecati. A Frangois stade prebirati na lutnji i pun poruge zapjeva o magičnoj  snazi  života,  koji  sve  rađa,  sve  uništava  i  opaja  svojom krasotom. 

 

 

VI 

Frangois  se  doduše  bavio  uglavnom  sastavljanjem  rugalica  i dokonim  zabavama,  ali  je  usput  ipak  gajio  taštu  želju,  da  postane maistre. Dugo  je živio od toga, što  je prije odviše učio, a ponekad bi  i zagledavao  u  knjige,  samo  da  nekako  sačuva mogućnost,  da  jednom položi završne ispite. 

Jedne večeri, dok se šuljao prema »Mazgi«, naišao  je na ulici na nekog  svog  profesora,  koji  je  bio  poznat  kao  osobito  strog propovjednik  ćudorednosti. Odmah slijedeći dan pozvao  je preda se  i Frangoisa. 

»Ja sam vas, Frangois de Montcorbiere, susreo jučer u najgorem predjelu«, reče s prezirom učitelj. »Što imate o tome reći?« 

»Baš ništa«, odgovori Frangois hladno. 

»Ništa?  To  je malo«,  planu  profesor.  »Nemate  dakle  nikakvog opravdanja za svoje ponašanje! Vi niste dostojni da studirate na našem sveučilištu!« 

»Dobro poznajem zakone«, reče školarac i čvrsto se zagleda u oči svom sugovorniku. »Vi mi ne možete oduzeti pravo da ovdje učim. I ja ću položiti svoje ispite! Moj privatni život tiče se samo mene!« 

»Ne! Tisuću puta ne! Vi ste predstavnik našeg staleža  i dužnost vam je, da se s tim u skladu i vladate. 

Sada se Frangois nije više mogao suzdržati. Priđe bliže učitelju  i stade mu uzbuđeno proturječiti. »Što? J a da sam predstavnik staleža? A što su oni profesori, od kojih noću mnogi pijani leže pred zidinama i dovikuju prolaznicima, neka  im pridrže glavu, dok  se  izbljuju? Tko  su oni  klerici, na  koje  se u gomilama nailazi po  javnim  kućama, gdje na svoj način obavljaju svoje molitve? Zar vi ne znate za redovnike, što se zabavljaju  s  opaticama,  zar  ne  znate,  da  u  ovom  našem  Parizu  ima mnogo  popova,  koji  na  veoma  čudan  način  služe  misu  s  raznim ženetinama?  I  vi  da  meni  predbacujete,  što  sam  počinio  nekoliko studentskih šala, koje ću ‐ dajem vam riječ ‐ i nadalje činiti? Kod mene 

 

 

biste vi htjeli početi s reformiranjem crkvenog staleža? Pođite do onih, što sjede na visokim položajima,  i kojima njihov novac omogućava, da budu još deset puta razuzdaniji, nego to može biti običan sitan klerik!« 

Njegov je protivnik zapanjeno piljio u njega. »Dozvolite mi, da vas zamolim«, reče zasopljeno, »da budete umjereniji! Kako se usuđujete nabacivati blatom na naše  kolege  i  institut,  koji  vam u  izobilju pruža znanost umjetnost?« 

»Znanost  i  umjetnost? Ništa  nam  on  ne  pruža!  Pričaju  nam  se samo laži! Govorili ste nam, da su ljudi dobri i plemeniti, i mi smo pošli u svijet uvjereni, da ćemo naići na braću! A nailazimo na zvijeri! ‐Pripo‐vijedali  ste nam o  junacima  i o  lijepim  ženama, a u  stvarnosti vidimo samo  krvnike  i  drolje! Učite  nas  ljubavi,  a  život  propovijeda mržnju. Čitave  ste  nam  dane  govorili  o  vjeri  i  pravdi,  a  sami  niste  u  njih vjerovali! A mi, mi  smo  vjerovali  i  bili  smo  pravedni, mi mladi  ljudi! Samo mi! I zbog toga smo bili pljuskani  i udarani! Život nas je na smrt isprebijao i poučio nas svojim pravilima i svojoj znanosti! A vjerovati je isto što i predati se, biti pravedan isto je što i biti slab!« 

»Prestanite,  prestanite«,  povika  profesor.  »Što  će.  ostati  od našeg svijeta? Što li ne ćete razoriti svojim groznim nazorima?« 

»Što će ostati?« odgovori Francois mirno. »Ostat će istinski život, koji vi ne poznajete,  jer ne odlazite dalje od  svojih  š'kolskih  zidina! A ako  to  činite,  onda  ste  licemjeri  i  svi  jesno  govorite  neistine mladim ljudima, koji vaš rog primaju za svijeću!« 

»To je revolucija«, riknu predstavnik znanosti u najvećem gnjevu. 

»Da!  To  je  revolucija!«  odgovori  isto  tako  glasno  Frangois.  »  I samo  je ona potrebna  i ništa drugo! A  ja se nadam, da  ćete me sada ostaviti na miru, u strahu da ne dotaknete užareno ugljevlje, ako mene dirnete! 

Zašto  ste  nam  propovijedali  uzdržljivost,  kad  se  svijet  oko  nas sastoji od užitka? Zašto ste nas pozivali da budemo skromni, kad samo onaj može opstati,  tko  je nametljiv, ohol  i bezobziran? Zašto ste nam govorili o umjerenosti, kad sve juri i žuri, da što više stekne? 

 

 

Reći ću vam: Htjeli biste nad nama vladati! Odgajate vazale, a ne slobodne  ljude!  Svakog  vam  je dana na ustima  riječ narod,  a  isto  ga tako često izdajete! ‐ A ovaj institut, koji se gordo naziva izvorom svake mudrosti i prema kojem bi trebalo osjećati poštovanje? Reći ću vam u lice: ne postoji ništa, što tako prezirem kao vašu mrtvu znanost, koja je izgrađena od same himbe i gluposti!« 

Pri  tim  riječima Frangois se okrenu  i ostavi zapanjenog  čovjeka. Suprotno njegovom očekivanju, protiv njega nisu ništa poduzeli. Ostao je  na  školi.  No  svaki  puta,  kad  bi  susreo  onog  učitelja,  ovaj  bi  se zagledao u stranu, pun neizrecivog gađenja. 

VII 

Frangois sjede uz Catherinu i šuteći se zagleda iznad vode Seine. Sjedili  su  zajedno  na  obali  nasuprot  Isle  des  Louviersa,  Catherine  je čupkala vrpce svoje haljine i vragoljasto se smješkala. 

»Gledajte,  kako  se  lijeno  vuku  valovi«,  prošaputa  on.  »Odakle dolaze  i kuda  idu? Ovdje teku mimo nas, uskoro će ugledati naš grad, prispjeti  do  Terraina,  do  Malog  mosta,  do  Mihajlova  mosta,  do kraljevih vrtova, i kod Šumske kule opet ostaviti Pariz. Sve dalje i dalje valja se zemljom njihova čežnja, sve dok se ne uliju u beskrajno more.« 

»Dabome«, odgovori Catherine. »A kod Malog mosta crevari će u njih baciti svoje otpatke i okužiti zrak odvratnim smradom.« 

Francois  časak  pošuti.  »Jesen  je«,  reče  zatim.  »Magle  vise  nad poljima i njive svjetlucaju. Gusti oblaci skrivaju plavetnilo neba. I sve je tako veliko i prostrano, lišće pada sa stabala, trava žuti; vonja na vlažnu zemlju  i  pokislu  stoku.  Čovjek  stoji  sad  pod  ogromnim  svodom nebeskim, tako sam: tako mi je, kao da će mi grudi prsnuti!« 

»Vi  ste  usijana  glava«,  prasnu  u  smijeh  Catherine  i  pogladi  ga rukom po kosi. 

»Što vi o tome znate«, odvrati očajnički Francois. »Osjećate  li vi uopće  veličinu  zbivanja,  shvaćate  li  vi  silu  života?  Nije  li  vama  sve sićušno  i  samo  po  sebi  razumljivo?  Čini  li  vam  se  išta  neobjašnjivo  i 

 

 

čudesno? Samo onaj, tko  je kadar da svijet promatra  izvana, može ga spoznati,  ne  razumijevajući  ga,  diveći  mu  se  dijelom,  dijelom  ga mrzeći!« 

»Zašto da mrzite svijet«, reče ona ozbiljno. »Zar nije sve oko nas lijepo i ne cvjeta li u najljepšem redu? Ali vi mladići nikad ni s čim niste zadovoljni!« 

Frangois je šutio, i ona mu se primače. »Tako ste uz mene mirni i natmureni! Sigurno niste takvi, kad noću jurite ulicama i podižete takvu graju, da svi građani skaču iz kreveta, misleći da ih goni đavao!« 

»Otkud to znate?« zlovoljno upita školarac. 

»Ah, kako ste to smiješno rastegnuli lice«, nasmija se ona vedro i čupne njegovu napućenu donju usnu svojim oblim prstima. »Neveseli, mrzovoljni momče!« 

Ipak  prsti  pomilovaše  njegove  upale  obraze.  On  se  odjednom okrene  i  zagrli  je. No kad htjede  svoja vruća usta pritisnuti na njena, osjeti snažan udarac u prsa, i Catherine kipteći od gnjeva ustade. 

»Kako  se  usuđujete?«  uzviknu  ona  ogorčeno.  »Kanite  li  me silovati? Nisam  ja neka od vaših djevojčura, Villon! Varate se!  Ja sam pristojna djevojka!« Ona zaplače i hitro pobježe, ostavivši Frangoisa uz Seinu. 

»Možda  ima  pravo«,  reče  on.  »Nisam  navikao  na  nježna  bića. Čovjek se brzo oduči uobičajenog okolišanja i navikne se prilaziti k cilju slobodno i odlučno! ‐ Da sam je bar jednom uspio poljubiti!« 

I pun čežnje ispruži ruke. Vrana, što se bila spustila na kamen do njega, podrugljivo ga je pogledala. 

VIII 

Gotovo  svakog  dana  mogao  se  Frangois.  naći  u  Margotinu svratištu,  gdje  je  pio  i  pjevao  svoje  pjesme.  Strašnog  Bastarda  de  la Barra  učinio  je  sebi  podložnim,  jer  je  znao  za  njegovu  tajnu  ‐  lažne kocke. Svi su gosti voljeli i njega i njegovo umijeće, svi su tražili njegovo 

 

 

prijateljstvo,  svi  mu  se  divili.  Ali  dok  je  on  sjedio  na  svojoj  stolici, osjećajući o boku  toplo  tijelo Margote  i promatrajući  staklenaste oči pijanih i njihove besramne šale s djevojkama, često bi se odjednom tu‐robno  nasmiješio.  Kako  li  je  bijedna  bila  njegova  veličina!  Ovdje,  u najgoroj  kaljuži  divili  su  mu  se,  jer  je  pjevao  zlobne  pjesme  i iskorištavao blesavost tog sergeanta, što je bio strah i trepet! To je bila njegova  slava! Njegovi  napori  nisu  bili  usmjereni  uvis,  nego  nadolje, njegov život nije bio razvitak, nego plitko pirovanje u slasti bez  ikakva napredovanja. 

Usprkos tome, pio je i dalje, često je vukao Jeana Cotarta kući, s Ythierom Marchantom  krstario  ulicama,  raznosio  njegova  pisamca,  a jedne večeri otpjevao je pred kućom »Kod okrunjene papuče« rugalicu o  pohotljivoj  Denisi.  Kad  je  njezin muž,  kaparski  obrtnik,  istrčao  na vrata i Frangoisu zaprijetio mačem, ovaj ga je bez okolišanja udario po glavi  lutnjom,  koja  se  razbila  i  objesila  se  poput  vijenca  oko  vrata nesretnog  rogonje. Opet  je  smijeh bio na Villonovoj  strani. No on  je bivao sve tužniji. Kako da umakne svom životu, kuda vodi njegov put? 

Catherinu nije više susretao,  i premda ga je  izgrizala čežnja, ipak nije poduzimao ništa, da  joj se približi. Činila mu se tako daleka, tako nezemaljski  lijepa, da  se nije usuđivao njenu  čistoću uprljati  životom, koji’ je provodio. Možda bi ona mogla biti spas, pomišljao je često i nije bio daleko od toga, da pođe u kuću »Kod svilene zmije«. Ali onda bi se obuzdao.  Morao  je  vlastitom  snagom  naći  put  natrag,  da  postane dostojan Catherine. 

Dogodilo  se međutim  koješta,  što  je  temeljito  izmijenilo  život školaraca.  Kralj  i  njegova  svjetovna  sudska  vlast  pokušavali  su  sve otvorenije podrezati prava sveučilišta. Hapsili su se klerici, oporezivali profesori, opominjalo se, ako namet ne bi odmah bio uplaćen, a sve je to  moralo  najdublje  povrijediti  gorde  predstavnike  instituta.  Borba između  profesora  i  profoza  postajala  je  sve  ogorčenija,  studenti  sve gnjevniji  zbog  očiglednih  presezanja  sergeanata.  A  budući  da  su  se mladićima  rektorovi  protesti  činili  odviše  mlaki  i  nedjelotvorni, zaključiše  oni  jednoga  dana.  da  poduzmu  nešto,  što  je  po  njihovu 

 

 

mišljenju trebalo da sasvim jasno pokaže svjetovnoj sudskoj vlasti, kako je od nje bilo nepametno, da sa sveučilištem zapodijeva kavgu. Zakleše se, da grad Pariz, dok se god ne budu poštovala prava školaraca, ne će više  imati  mirnu  noć.  Stadoše  bijesniti  po  ulicama,  skidati  s  kuća znakove,  podcikujući  i  vičući  »morđio!«,  i  tući  bezazlene,  nedužne građane  ‐  sve  to  s  namjerom,  da  tako  ponovo  uspostave  ugled sveučilišta. S kuće madame Bruyeres ukradoše ugaonik, zvan »Đavolji izmet«,  i taj kamen posvetiše za simbol svog pokreta. Postavivši ga na Genovevin brijeg, odavali su mu počasti kao svetinji, kitili ga vijencima i slavili. Budući da  je sada madame Bruyere podnijela  tužbu  i zatražila, da se kamen vrati, policija ga je dopremila u dvorište kraljevske palače, odakle ga  školarci ubrzo opet oteše  i odvukoše natrag na Genovevin brijeg.  Podbodeni  tim  uspjesima,  mladi  su  ljudi  bivali  sve  smjeliji, prisiljavali su svojim mačevima časnike, da pozdravljaju kamen, kad bi prolazili  mimo  njega,  priređivali  su  bučne  svadbe  između  skinutih kućnih  znakova,  na  primjer  između  »Krilate  pastrve«  i  »Jelena«.  I premda  su  se noć na noć  sukobljavali  sa  stražom, oplakivali  su  svega jednog  mrtvog:  Martina  Piedolla,  koji  je  prilikom  skidanja  znaka »Krilate pastrve« bio pao s Ijestava i slomio vrat. 

Profoz se kolebao, jer zaista nije imao pravo da sudi pripadnicima sveučilišta. Šutio  je na  sve, no  sve  je više požurivao kod kralja, da  se ukinu  povlastice  sveučilišta.  Bujica  noćnih  ispada  pretvorila  se međutim u poplavu. 

Ime Villon često se u to vrijeme spominjalo. Pričalo se o govorima pred  »Đavoljim  izmetom«,  govorima,  koji  su  parodirali  predavanja profesora. Govorilo se, da su braća Perdrier i Noel Joliz bili isprebijani i na  Kravljem  otoku  izloženi  pljusku.  Pjevale  su  se  pjesme  o  profozu  i Sergeantima  i svi su bili potpuno sigurni, da  je samo Villonov genijalni plan  omogućio,  da  se  iz  dvorišta  kraljevske  palače  otme  »Đavolji izmet«. 

A  Frangois  se  promatrao  i  neprestano  sam  sebi  postavljao pitanje: Kuda vodi taj put? 

 

 

IX 

Jednoga  dana  Frangois  nije  više mogao  izdržati. Opet  je  došao pred  kuću  »Kod  svilene  zmije«,  ojunačio  se  i  ponovo  se  najavio Catherini.  Ona,  jedino  ga  je  ona  mogla  i  morala  spasiti.  Kad  ju  je ugledao  pred  sobom,  osjeti  se  kao  da  je  izbavljen,  dušu  mu  smiri uvjerenost, da bi ovdje, u blizini te žene, morala prestati sva tjeskoba života, da bi u njoj opet našao smisao postojanja. 

S  naporom,  tražeći  riječ  po  riječ,  poče  joj  objašnjavati  svoje vladanje  prilikom  posljednjeg  susreta.  Ona  mu  nato  nježno  pogladi ruku. 

»Prema meni ste mek i pun lijepih riječi«, reče ona ozbiljno. »Ali ja  znam,  da  svojim  noćnim  budalaštinama  i  svojim  izrugivanjem  i ismijavanjem  niste  postigli  da  budete  omiljeni!  Takve  ljude  ja  ne shvaćam, a ne mogu ih ni poštovati!« 

Dok  je  ona  gledala  ustranu,  Frangois  se  sagnu  k  njoj  i  tiho odgovori: »Isti sam kao i svi ljudi, Catherine! Ako se nađem u društvu, muči  me  đavao  dopadljivosti  razuzdana  veselja.  Vičem  i  pjevam, smijem  se  i  vladam  se  kao  luđak.  Dva  su mi  druga  dovoljna,  da  se sasvim  izmijenim,  i  od  tiha,  zamišljena  čovjeka  postane  površan društven čovjek! Ali kako  je sve to drukčije, kad sam sam  ili sa bićem, koje volim!  ‐ Nisam sretan, Catherine. Duge su me godine odvajali od života  i  pokušavali me  sačuvati  od  svakog  lošeg  iskustva. Odjednom sam  iz  svog  kaveza  od  papirnatih  ideja  došao  na  slobodu,  pun neobuzdane  želje  za  stvarnim  zbivanjem!  I  nakon  malo  vremena uvidjeh, kako svijet nije bio vrijedan, da za njim tako čeznem. To i sada sve više shvaćam i vidim, prezirem svijet, koji me okružuje, a ipak se ne mogu od njega otrgnuti!« 

Catherine  se  nasmiješi.  »Želite  li  se  ispričati?«  upita  ona malo podrugljivo.  »Možda«,  odgovori on.  »Zar ne  treba da  vam objasnim, zašto me ubrajaju u one ozloglašene  'nevaljale đake’? Moji razlozi ne zvuče  doduše  uvjerljivo,  ‐  no  zar  nije  dovoljno,  ako  reknem,  da  sam 

 

 

nesretan i bespomoćan i da mi je potreban netko, kome bih se mogao uteći u svom jadu? ‐ Zbog toga sam došao do vas, Catherine.« 

Pošutjela  je  časak. »Ljubite  li me zaista?« upita zatim  i stade se igrati svojim bijelim prstima. 

On  prihvati  njene  ruke  i  prisili  je  da mu  gleda  u  oči.  »Samo  vi možete učiniti, da se opet  radujem životu, Catherine! Vi ste za mene jedina sreća, koju sam kadar osjetiti!« 

Opet je šutjela. 

»Hoćete  li me  posjetiti,  Catherine?  ‐  Prekosutra?  ‐ Molim  vas! Dođite! Molim!« 

Tada ona ponovo obori pogled  i nasloni glavu na njegova prsa. »Čudan ste vi čovjek, Francois. Ja zapravo nikad ne vjerujem ono, što vi kažete. Vaše je biće neprirodnost, neistina! Ali nadvladali ste me. . . ta zar se nesretnome ne mora pomoći?« 

Frangois je šutio. 

»Doći ću, Frangois. ‐ Idite sada.« 

X 

Plaho se ogledavajući, Catherine je išla za Frangoisom po dugom hodniku kuće »Kod crvenih dveri«. Napokon stigoše u sobu i sjedoše k stolu  uz  prozor,  s  kojega  se  Frangois  obično  zagledavao  nad  sive krovove.  On  brzo  donese  vina  i  malih  slatkih  hljepčića,  da  ponudi gošću, sjede uz nju i s neprikrivenim divljenjem stade promatrati njene pravilne crte, okruglu bradu i smeđe oči, pune duše. Tamna se kosa na sljepočicama lagano kovrčala i blistala crvenkastim sjajem. 

»Napokon vas mogu nesmetano promatrati, Catherine«, reče on tiho. »Kako  sam dugo  čeznuo  za  tim  časom! Nitko nas ne promatra, ništa nas ne može razdvojiti!« 

Ona se smiješila  i zamišljeno gledala kroz prozor. »Lijepo vam  je ovdje stanovati. Ovako slobodno!« A onda opet umukne  i sklopi ruke na krilu. A Frangois stade čitati neku pjesmu, koju je bio za nju sastavio. 

 

 

Govorila  je  o  protjecanju  Seine,  o  teškom  životu  i  o  sreći,  koju  bi Catherine mogla unijeti u  sav  taj  čemer. Rastužio  se od  silne  ljubavi, bilo mu  je  kao  da  se  utapa  u moru melankolije,  koja  ga  je  ispunila neizrecivom  lagodnošću.  Samo  je  s naporom  suzdržavao  suze,  a  glas mu  je odzvanjao  tišinom mračan  i promukao. Riječi  su  tiho ulazile u prostor, kao da se boje, da štogod ne razbiju. A njegove oči neprestano su počivale na njoj. 

»Vi ste pjesnik, Frangois«, reče ona, kad je završio. 

»Možda«,  odgovori  on.  »A  možda  i  nisam.  Nedostaje  mi ljepota...« 

Pili su, i Catherine je šutjela. Nad grad se polako spustio sumrak, u  sobi  zavlada  tmina. »Nismo  li mi  jedno«? pomisli Frangois, »Zar ne pripadamo jedno drugome. Kako mora da je lijepo naći se tako, živjeti samo jedno za drugo, ne činiti ništa, jedino ljubiti se! Time bi se možda mogao obuhvatiti sam smisao života! Ljubav, Ljubav!« 

On joj se primakne bliže i stavi ruku na naslon njene stolice. 

»Vidite  li,  kako  se  u  sobu  šunjaju  sjene mraka?  Tiho  je,  i  tek ponekad  odjekne  iz  daljine  prigušen  odjek  zova  neke  žene,  što  traži svoje dijete.« I on osjeti kroz odjeću vrelu blizinu njenog tijela. Jasan  i čist  uzdizao  se  profil  lijepe  žene  na  pozadini  svijetlog  četvorokuta prozora. Ona prinese ustima pehar, i on stade motriti lelujave pokrete grla, divno oblikovan vrat i grudi što su se nadimale. »Catherine«, reče tiho. Ona se okrenu  licem prema njemu, zagledaše se  jedno drugome duboko u oči. On izgubi svaki osjećaj za stvarnost. Sve utonu oko njega, pusta  soba  i mračni krovovi Pariza. Knjige  iščeznuše, pa  čak  i pjesma pred  njim  na  stolu.  Vidio  je  samo  njene  tamne,  zamamne  oči  i poluotvorena usta, koja kao da su  čekala poljubac. Ruka mu uzdrhta, kad je ovi oko njena tijela i stade je polako privijati uza se. 

»Catherine«,  prošaputa  opet.  Ona  je  šutjela.  Samo  su  oči govorile. 

 

 

Opet  i  opet  pritiskao  je  svoja  usta  na  njena,  a  ona  je  njegove vruće poljupce primala voljko i podatljivo. Napokon je podiže i ponese na krevet. 

»Catherine, Catherine! Što bih ja bez tebe...« 

I on joj podari sav svoj osjećaj, svu svoju čežnju i svu svoju ljubav, koje je bio kadar. 

Mračna i oblačna propinjala se noć nad gradom Parizom. 

XI 

Kako su se sitne učinile odjednom Frangoisu sve težnje školaraca! U  ovom  svijetu  ništavnosti  bili  su  noćni  nemiri  studenata  zacijelo najveća ništavnost. Besmisao sve što su činili! Što je uopće imalo smisla ‐  osim  Catherine?  On  popusti  njenim  i  ujakovim  opomenama:  po‐bunjeni školarci  izgubiše svog vođu  i ubrzo prestadoše napadi klerika, grad Pariz opet se smiri. Nakon mjesec dana građani zaboraviše, što se sve zbilo, ime Villon izblijedi u beznačajnu uspomenu. Samo jedan nije zaboravljao:  profoz.  Sve  se  vatrenije  trudio  kod  kralja,  da  sveučilištu napokon  oduzme  sudsku  vlast.  Znao  je,  da  jednog  dana  mora pobijediti,  jer  je  točno  knjižio  svako  sitno  nedjelo  školaraca  i  nije propustio ni  jedan dan, a da kralja ne podsjeti na neku novu opačinu »nevaljalih  đaka«.  Što  je  koristilo  zastupnicima  sveučilišta,  što  su neprestano  uvjeravali,  da  noćne  nemire  njegovih  najmlađih  članova nisu  ni  potakli  niodobrili,  nego  naprotiv  čak  i  proklinjali?  Profoz  se samo smiješio. 

A  Francois  je  živio  za Catherinu.  Iz njegovih pjesama nestala  je sva podrugljivost, opjevavao  je  ljepotu, opjevavao  je ženu, opjevavao je  sreću,  smisao  života,  koji  je  napokon  našao.  Izbjegavao  je  krčme, mjesto u njima  sjedio  je  s Catherinom na obali Seine,  i priljubljen uz nju,  gledao  u  trome  valove,  što  su  uz njih  klokotali. Mnogu  je  večer proveo s njom u svojoj sobi u kući »Kod crvenih dveri«. Razumije se  ‐ ona nije govorila gotovo ništa. Ali zar joj je on uopće dao do riječi? Nije li  joj dan na dan,  svakoga  sata pokazivao  ljepotu  svijeta u najsitnijoj, 

 

 

najobičnijoj  svagdašnjici?  Ah,  gdje  sve  nema  te  ljepote!  Samo  treba imati oči u glavi i srce u grudima. Frangois je ljubio Catherinu, znao je, da će ga ona razumjeti. I govorio je s njom o svemu. 

Ali  Catherine  odjednom  oboli  i  zamoli  ga,  da  je  ne  posjećuje. Protekla  je  tako  gotovo  cijela  sedmica  a da  je nije  vidio,  ali  je  češće susretao  Noela  Joliza,  koji  ga  je  podrugljivo  gledao,  no  to  uljudnije pozdravljao. 

Jedne večeri Frangois nije više mogao obuzdati  svoju  čežnju,  te pohita prema kući »Kod svilene zmije«. Po svom običaju unišao je kroz prozor,  te  se  tiho  i  pažljivo  uputio  prema  prijateljičinoj  spavaonici, uvjeren, da joj donosi ljubav, koju osjeća i za kojom i ona mora da žudi. No kad je otvorio vrata, opazi, da nije sama, nego da je štoviše s nekim u  najprisnijoj  ljubavnoj  igri. Uz  glasnu  psovku  jurnu  prema  krevetu  i izvuče svoj mač. 

Iz mraka  se  izdvoji  neka muška  prilika,  Frangois  začu  zveketavi šum  sablje,  izvučene  iz  korica.  A  onda  sć  na  jasnoj mjesečini,  što  je svijetlila kroz otvoren prozor, sučeli s Noelom  Jolizom. Nije se usudio pomisliti. Njegova Catherine!  Časak postoj a kao prikovan. Onda  i ga željeznom  šakom  pograbi  saznanje,  da  će  ovaj  dvoboj,  koji  je  imao početi,  odlučiti  o  cijelom  njegovom  životu.  Obojica  izmijeniše  prve bodove  i udarce, oružja blistahu na mjesečini,  lica mačevalaca bijahu blijeda.  Catherine  se  u  mračnom  zakutku  stisnula  uz  svoj  krevet  i sklopila  ruke.  Frangois  ugleda  nejasne.  obrise  lica,  koje  je  bio  toliko zavolio: mogao je dobiti dvoboj, mogao je probosti Noela ‐ no zar nije već  izgubio? Nije  li već sve  izgubio, već tada, kad se siromašan  i ružan rodio u prizemlju javne kuće? Šta je još mogao odlučiti ovaj dvoboj, kad je  već  odavna  sve  bilo  odlučeno?  Za  siromašne  i  ružne  nije  bilo  ni ljubavi ni milosti, a ako je za njih postojao neki bog, onda je taj bog bio slijep i osvetoljubiv. Oko za oko i zub za zub! 

Ovaj udarac nije namijenjen tebi, Noel, namijenjen  je sudbini. A ova  lijepa  finta,  kojoj me  naučio  Regnier,  namijenjena  je  otmjenim ljudima  uopće  i  njihovim  raskošnim  odijelima  i  njihovu  društvu, 

 

 

nepristupačnom  za  nas,  koji  nemamo  uspjeha.  Spavao  si  kod moje Catherine, Joliz! 

Samo časak, časak vremena da te ubijem! Posljednji ubod zadat ću ti tako točno, da ti ne će preostati ni čas za molitvu. Da nespreman stupiš pred svog gospoda boga, teško natovaren svim svojim grijesima. Da moraš ispaštati, ispaštati, ispaštati! 

Dvostrukom  fintom  i  udarcem  odozdo  oštrica  kliznu  oznojenim licem,  i na  rumenim,  razmaženim ustima,  koja  su umjela  tako dobro ljubiti, zijevnu duboka rasjeklina. 

Oganj  zaplamsa u Villonovim  svijetlim očima. Život  je  još uvijek bio lijep za onoga, tko je umio rukovati svojim mačem. Joliz se svali na stolicu. Krvario  je  i  iz rane na ramenu. Na tlu se pojaviše male crvene mrlje i stadoše se razlijevati. U mučnoj tišini čulo se dahtanje ranjenoga i  suzdržano  jecanje  djevojčino.  Frangois  bijaše  hladan  i miran.  Priđe krevetu,  da  o  ponjavu  obriše  krvavu  oštricu.  Catherine  vrisnu,  kad stade pred nju  sa golim oružjem. Francois  se  zamišljen  zagleda u  lju‐bljenu. U kriku se već opet skrivalo vabljenje. 

»Makni  se!«  reče  on  grubo,  sjede  na  rub  kreveta  i  navuče  joj lanenu košulju na puna, obla ramena. Po prvi put nije tu vidio ništa do ugodnih mekih linija, pod kojima nije bilo ni srca, ni duše, samo meso i gojnost.  Ostao  je  kod  Catherine  cijelu  noć  i  zaboravio,  da  na  stolici ispred kreveta sjedi Noel Joliz. 

Bolne  rane, koje  je odavde ponio, mržnja njegovih misli  i  ludo  i lažljivo podavanje djevojke  ispuniše ga  čudnim  i gorkim blaženstvom. Kakve  god  sebi  šale  te  noći  dozvolio,  Catherine  ga  je  požudno  i udivljeno slijedila. 

U osvit napusti kuću, umoran, osamljen i pun gađenja. Poželio je, da  tu  stranu  ženu  više  ne  vidi.  Skinuo  je  s  rukava  jednu  od  njenih svilenih kestenjastih vlasi i pustio, da je odnese jutarnji povjetarac. Nad uskim ulicama Pariza  izlazilo  je sunce. Za druge  je sada počinjao život. Njegov je bio završen. 

Catherine! 

 

 

Činilo  mu  se,  kao  da  Catherine,  koju  on  voli,  živi  u  nekom dalekom  gradu  i  nema  nikakve  veze  sa  ženom,  koju  je  upravo  bio ostavio  u  okrvavljenom,  razrovanom  krevetu,  razbarušenu  i  dosita izljubijenu.  O,  ludilo  ovoga  svijeta!  Kako  su  samo  ptičice mogle  još uvijek tako ljupko i bogougodno cvrkutati? 

XII 

Željeznom voljom i svladavanjem prevladao je Francois i te dane. »Nije važno«, rekao je. »Jedna kao i druga. Što onda? Mogu biti samo zadovoljan zbog toga!«  I dok su mu niz obraze tekle suze, neprekidno je  sam  sebe  uvjeravao,  da  je  sebi  mnogo  toga  ušteđio.  »Baš  sam sretnik!«. 

Ali  izbjegavao  je  »Jelovu  šišarku«  i Margotinu  krčmu. Nitko  ga noću nije susretao na ulici: sjedio  je u svojoj sobi, učio za  ispit, koji  je imao  položiti,  a  bilo  je  to  kao  da  u  hladnom,  neživom  svijetu  svojih knjiga traži zaborav, kao da su mu one pružile utočište, kad ga je svijet stvarnosti izudarao. 

Tako  je  nadopunjavao  svoje  manjkavo  znanje  od  studenoga 1451.,  do  svibnja  1452.,  te  napokon  pristupio  ispitu,  koji  je  sjajno položio.  Još  istoga  dana  pojavio  se  turobno  nasmiješen  Regnier  de Monthigny i čestitao novome maistru na njegovu uspjehu. Zatim odoše zajedno u Pantin, gdje u slavu velikog događaja uništiše velike količine najboljeg  vina,  i  Francois  nakon  dugo  vremena  ponovo  upozna moć opijenosti, koja sve liječi i olakšava. Pođvečer se polako uputiše cestom natrag  prema  Parizu.  Pred  njima  je  iza  naslaga  sivoljubičastih razvučenih  oblaka  zalazilo  sunce,  nalik  na  narančastu  ploču. Gradski tornjevi i sljemena kuća stršali su mračno prema nebu, a put kroz polja lagano  je  vijugao. Njih  dvojica  umorno  su  se  vukli,  noge  su  nevoljko vršile  svoju  službu  nakon  pijanke  na  selu,  pa  se  već  bilo  prilično smračilo,  dok  dođoše  do Martinova  brijega,  na  kojem  su  se  velika  i strašna  uzdizala montfauconska  vješala. Uzdahnuvši,  Frangois  sjedne podno kamenog križa, pred kojim  su oficiri'  iz Chasteleta obično pre‐

 

 

davali  osuđene  krvniku.  Regnier  se  ugleda  u  njegov  primjer,  i  tako otpočinuše u tišini tamnocrvene večeri, sa selom i njegovim krčmama i vinom  iza  leđa, s crnim vješalima pred sobom, na kojima su se njihali obješeni. U pozadini je svjetlucao nazubljeni horizont staroga grada. 

Francois  je  promatrao  glasovita  vješala,  koja  su  već  u  doba njegova  djetinjstva  bila  predmet  tolikih  razgovora.  Pažljivo  je mjerio velike, grubo otesane kamene kocke,  što  su  sačinjavale podnožje, na kojem  se  uzdizalo  šesnaest  četvorouglastih  stupova,  povezanih  dr‐venim gredama. Znao  je, da  se u  središtu  tog kamenog grada mrtvih nalazi  raka,  u  kojoj  trunu  tjelesa  smaknutih.  Onda  stade  promatrati kako  se  njiše  koji  od  obješenih:  neka  žena,  koja  je  pokušala samoubojstvo,  izdajnik, kome odsjekoše glavu,  te  je sada sigurno bila nataknuta na kruništu neke kule gradskih bedema, krivotvoritelj novca, kome  je  tijelo  bilo  razoreno  vrućim  uljem,  u  kojem  su  ga  kuhali,  i napokon mnogi  drugi,  razbojnici  i  kradljivci,  što  ovdje  završiše  život. Polako i sablasno njihali su se svi oni na večernjem povjetarcu, i užeta i lanci,  na  kojima  su  visjeli,  tiho  su  škriputali.  A  na  najvišoj  gredi, zavukavši glave pod krila, spavali su gavranovi.‐ 

»Dražestan uređaj«, reče Frangois nakon duga muka. Regnier  je šutio. 

»Hoćemo li i mi jednom tamo gore trunuti?« upita opet Frangois i ispod oka podrugljivo pogleda prijatelja. »Ništa nije nemoguće. Nakon dugih  muka  postao  sam  maistre!  Maistre!  Kako  visoka  čast!  Sa dvadeset  i  jednom  godinom muž  znanosti.  ‐ Ali u  životu nisam ni  za korak uznapredovao.« 

Regnier ne odgovori. Nijemo je piljio u obješene. 

Dugo su tako šutke sjedili, a onda se Regnier podiže. »Ne misli na nju«,  reče  mimo.  »Što  je  ona  nego  jedna  od  mnogih,  mnogih djevojaka!  'Pristojna’  ženka!  To  jest:  proračunano  biće,  koje  pažljivo ocjenjuje novac svakoga tko  je snubi,  i prema njemu odmjerava svoje osjećaje. Nije  li onda debela Margot mnogo manje kupovna? Njeno  je tijelo  na  raspolaganju  svakome,  tko  plati,  no  svoju  ljubav  poklanja samo jednome. Sjeti se nje, Frangois, mislim . . .« 

 

 

On  umukne  i  krene  prema  Parizu.  Šepesajući  i  podrugljivo razvučena lica pođe za njim i Villon. 

PETO POGLAVLJE 

BALADA O DEBELOJ MARGOTI  Toj Ijepojci ako služim dragovoljno, Zar sam zato luda, po mišljenju vašem? S njom bi svako srce bilo zadovoljno, Stog za njenu Ijubav mač i pojas pašem. Pa kad dođu gosti, po krčage kašem  I donosim vino bez kavge i zloće: Tu im nudim vode, kruha, sira, voće. Pa tko dobro plati, pozdravljam ga: »Svate,  Svrati opet k nama, kad god ti se hoće, U jazbinu ovu, gdje nam poso cvate!«  Al’ ponekad znade izbit ljuta tuča, Kad se tko bez pare k Margoti ušulja;  Gonim ga i grmim: »Daleko ti kuća, Skidaj hlače, gaće! Gdje je potkošulja? A sad bjež otale, bezočna si hulja!«  Podbočim se, sijevam ‐ gle ti Antikrsta! A on mi se kune smrću Isukrsta, Da je zadnji puta! Ščepam kladu, brate,  Zviznem ga po tikvi, polomim mu krsta, U jazbini ovoj, gdje nam poso cvate.  A kad sve se smiri, ona vjetar pušta, Debeo ko dobro ugojena ćurka. 

 

 

Cereći se, šapu na tjeme mi spušta  I veli: »Vozi!« ‐ Pa me nogom gurka. Tad hrčemo pjani zvonko poput šturka; A u zoru, kad joj krulež jutro javi, Na mene se popne, da svoj plod ne davi.  Pod dahtanjem njenim tad provodim sate,  Dok me poljupcima malone udavi, U jazbini ovoj, gdje nam paso cvate.   Vjetar, mraz il’ tuča ‐ moj se hljebac peče!  Izvrstan sam ortak lopuže još veće. Lijepi par smo; krpa nađe svoje vreće:  Lonac svoj poklopac, vrijedni iste plate,  Odani užitku baš smo vraške sreće. Ne tražimo časti, il’ ona k nama ne će, U jazbinu ovu, gdje nam poso cvate. 

I 

Kapelanu  Saint‐Benoista, maistru Guillaumu  de  Villonu,  bila  su otvorena  vrata  najljepših  pariških  palača.  Posjedovao  je  dobra  i zauzimao ugledan položaj u kleru. Tako  se  zbilo, da  je usprkos  svojoj dobrovoljnoj  klauzuri  u  službi  znanosti  ubrajao  među  svoje  znance najvažnije ličnosti grada. Imao je prijatelja među kraljevim savjetnicima i  liječnicima, među dvorskim  činovnicima, u  financijskoj upravi, a  i na visokim  crkvenim položajima. Među  klerom nisu  rado  gledali  ljude  iz Saint‐Benoista,  jer  je  taj  samostan u  ratu  s Englezima ostao potpuno vjeran  kralju,  dok  bi  se  tadašnji  stav  biskupa  prije  mogao  nazvati anglofilskim. Svjetovna vlast, koje  je snaga nakon sretnog obrata  rata veoma  porasla,  bila  je,  nasuprot,  veoma  sklona  Saint‐Benoistu. Postojali  su  dakle  već  i  politički  razlozi,  da  kapelan  zauzme  visok društveni  položaj,  a  tome  se  pridružilo  još  i  to,  da  je  Guillaume  de Villon  bio  veoma  omilio  kod  žena  zbog  svog  neusiljenog  i  zabavnog načina ćaskanja, kod muškaraca pak zbog svoje šutljivosti. U ozbiljnim 

 

 

razgovorima  običavao  je  pažljivo  slušati,  da  se  tek  ponekad  umiješa stvarnim i umjesnim primjedbama. Nije dakle bilo nikakvo čudo, što se njegov nećak, pošto je bio stekao titulu maistra, uskoro mogao vidjeti u najotmjenijim pariškim kućama. 

Frangois nije umio tu sreću pravo cijeniti. Otkako se razočarao u Catherini, mrzio  je  svako  ljudsko  društvo.  Lutao  je  bez  cilja  gradom, učio za školu  ili da utaži vlastitu žeđ za znanjem  i ponekad pijuckao u »Jelovoj  šišarci«,  dakako  na  svoj  vlastiti  račun,  jer  lutnju  više  nije uzimao u ruke, i Turgis zbog toga nije bio s njim nimalo zadovoljan. Kad je položio  ispit, najprije se dugo predomišljao, ne bi  li studirao pravo, jer  mu  je  nakon  fakulteta  slobodnih  umijeća  bio  otvoren  put  u  tu struku. I zaista se bio upisao, no više se bavio starim pjesmama, koje je volio zbog njihova neobičnog starinskog oblika, čitao romane, nastavio da proučava metriku i bio bi sigurno postao veoma sposoban pjesnik u dvorskom  smislu, da  ga njegova  sklonost  izrugivanju nije neprestano gonila u okvire određene njegovim karakterom. Budući da se od života nije bogzna čemu nadao te je bio uvjeren, da je do kraja iscrpio svu bol, smislio  je  za  sebe novu  filozofiju:  teoriju o  smijehu.  Sve mu  se  činilo vrijednim ismijavanja, nikakav patos, bilo u kom smislu, nije kod njega bio u milosti, a svojim oštrim riječima razarao je svako raspoloženje, pa bezazleni brbljavci, u kojih bi se društvu našao, često nisu znali, da li su njegove riječi prepune zanosa ili zlobe i prostote. 

Ujak, koji je takvo raspoloženje mladog čovjeka smatrao štetnim, upitao  ga  je,  zašto  ljudima  ne  prilazi  ozbiljno,  zašto  sve  ismijava  i svemu  se  izruguje.  A  Frangois  odgovori,  da  je  najbolji  način  da  se podnese  svijet upravo  to, da ga  se omalovaži. Ništa ga više ne može pogoditi, jer sve ismijava. To je njegovo oružje protiv sudbine ‐ a usto u prvom redu ismijava i sama sebe. 

»Ne uzdiži  se  k  zvijezdama,  sine moj«,  reče kapelan neraspolo‐ženo. »Moglo bi ti se dogoditi kao Luciferu.« 

»Meni je on veoma simpatičan«, odvrati Frangois. 

»Kratkovidne li oholosti«, nastavi Guillaume de Villon. »Ti svoj ja dijeliš  na  dvoje!  Jednim  si  dijelom  čovjek,  jednak  nama,  sićušan  i 

 

 

vrijedan prezira. Njega ismijavaš. A drugi dio, koji je nosilac saznanja o ništavnosti svega, oslobodio si svake zemaljske težine, on  je tvoj bog, tvoj duh, tvoja duhovitost i sjedište tvog samoljublja i taštine!« 

Nakon  nekog  dugog  razgovora  sklonuo  je  napokon  mladog maistra, da uđe u visoko pariško društvo. No ako je vjerovao, da će se to mladića snažno dojmiti, onda se jako prevario. Pred pojavom novih oblika  života,  koji  je  smatrao  zlotvorskim,  on  se  ušančio  iza  svoga smijeha. Polazio je na primanja najznamenitijih ljudi Francuske a da taj sretan  obrat  svoje  sudbine  nije  iskoristio.  Silna  raskoš  i  rasipnost gornjih slojeva nisu ga se dojmile i on je rijetko pomišljao, da bi svi ovi bogati  ljudi, koje  je prezirao  i  ismijavao, mogli  za njega biti od velike koristi. I zbog toga se maistre Villon pojavljivao u blistavim dvoranama bogatih  i moćnih s podrugljivim smiješkom, savršeno uljudan  i s nešto zanosnih riječi, iza kojih su svjetlucale sitne žaoke. 

Bila  je  kasna  večer,  kad  se  uputio  na  jedno  od  primanja  kod sieura de Baillya. Ne obraćajući pažnju na svoju odjeću, izišao je iz kuće «Kod  crvenih  dveri«,  zviždeći  prošao  ulicama,  da  se  mimo  zlatom iskićena sluge uspne mramornim stepeništem Baillyjeve palače. Lakaji ga nepovjerljivo pogledavahu, ali  je on, zabacivši kapu na zatiljak, kao što je to običavao, i lijevo i desno podrugljivim pogledima prelijetao po svilenim  odijelima  i  njihovu  sluganskom  sadržaju.  Nimalo  zbunjen uspinjao  se  stepenicu po  stepenicu kroz  špalir dostojanstvenih  slugu, na  kojima  se  odražavahu  novac  i  moć  njihova  gospodara,  on, jednostavan  čovjek duha, u  skromnoj odjeći klerika,  ruku prekrštenih na  leđima.  Ni  onda,  kad  je  ušao  u  veliku  dvoranu,  nije  izmijenio držanje. Nisu  ga  se dojmili ni  rasipanje na  gizdu,  skupocjenu  građu  i zlato, ni grupe utjecajnih ljudi, što su ozbiljno razgovarali. Svako od tih lica  vidio  je.  kao  životinjsku  njušku,  svaka  njihova  crta  iskrivila  se  u njegovu oku, a znao  je za slabosti  i smiješne osobine svakoga od njih, dijelom  iz  javnih,  dijelom  iz  potajnih  ogovaranja. No  ti  su  ljudi  činili društvo,  pa  čak  i  više:  svijet  ‐  i  zahtijevali,  da.  ih  se  ozbiljno  shvati. Sigurno su mogli milijune strovaliti u nesreću s nekoliko riječi; Francois ih je ipak ismijavao. 

 

 

Tamo  je stajao Jacques Seguin, prior Saint‐Martin des Champsa, svećenik  poznat  po  svom  bogatom  stolu. Njegov  trbuh  kao  da  je  to dokazivao.  Tu  Jean  Turquant,  policijski  poručnik  pariškog  profoza, čovjek, čije su uspaljene oči i nabrekle usne odavale njegovu preveliku putenost. Frangois ga je već odavno dobro poznavao po pričanju nekih djevOjčura.  Uz  njega  se  nemarno  naslonio  na  zid  Michel  Piedefer, dvorski odvjetnik. Za njega se znalo, da na ulici sakuplja djecu, da bi ih u svojoj kući zaveo. U  jednom kutu stajali su Michel Culdoe  i Charles Taranne, gorljivo zadubljeni u  razgovor,  čini se o poslovnim stvarima. Bili  su  to pohlepni mjenjači  i  lihvari,  koji  su mnoge upropastili, da bi mogli zadovoljiti svoje skupe strasti. Iz mekanih naslonjača izvirivali su trbusi dvaju kanonika crkve Nostre Dame, Guillauma Cotina i Thibaulta de Vitryja. Francois ih je dobro poznavao, jer su vodili parnicu sa Saint‐Benoistom  i  jer  su  ih  u  crkvenim  krugovima  često  ismijavali  zbog njihove vapijuće neukosti. A svoje visoke položaje stekli su tako, što su platili ogromne svote novaca. Tako se redao niz »ozbiljnih«  ljudi. Jean Berton  i  Pierre  Malaisee,  kraljevi  liječnici,  Jenilhac,  rizničar  Sainte‐Chapella,  Philippot  de  la  Salle, mjenjač Marle,  seigneur  de  Boussac, Pierre Aumery i mnogi drugi: mladi je maistre sve njih poznavao i znao što o njima treba da misli. 

On se nakloni  i onda pristupi stolovima, što su stajali uza zid, da pokuša Baillyjeva  jela. Stolovi su bili prekriveni prekrasnim,  izvezenim pokrivačima  od  teškoga  dc.masta  i  svijali  se  pod  teretom  srebrnih zdjela  i  bukara.  Frangois  odabra  guščja  jetra  i  pojede  ih  s  velikim užitkom, te usto ispi nekoliko pehara morillona. Pritom opazi Jacquesa Raguiera, bogatog pariškog platnara,  i njegova brata Jeana,  jednog od dvanaest profozovih sergeanata. Oba ova časna muža privukla su svoje stolice  k  stolu  i  tako  se  bacila  na  žderanje,  da  su  ih  svi  s  veseljem promatrali. Tle oko njih bilo je prekriveno oglodanim kostima; Jacques je nadaleko od sebe pijuckao žile gnjetlova, koje je osobito volio, a Jean je, napregnuvši sve snage,  razdirao na  roštilju pečenog grgeča, držeći jedan kraj s obje ruke, dok je drugi pritisnuo nogom o mramorni pod. 

 

 

Smiješeći  se,  Frangois  pođe  dalje  i  naleti  ravno  na  Ythiera Marchanta, koji pozdravi prijatelja, blistajući od sreće. 

Frangois pokaza na Raguiere i reče: »Ovi imaju smisla za svijet!« 

»Dabome«,  odgovori  Ythier  suho.  »Za  njih  se  svijet  i  sastoji upravo od kokošjih bataka.« 

»I  to  je  jedan od načina gledanja na Pariz. Za  tebe  je ovaj grad zbir ženskih nogu. Oba ova gledanja imaju svoje dobre strane.« 

»Ne treba da odviše govoriš o ženama«, nasmija se Ythier. »Ima ih mnogo koje te obožavaju!« 

Villon se nasmiješi. »Imaš pravo«, reče zatim ozbiljno. »Činjenica za mene malo neobična. Još nikad nisam prema ženama osjećao tako malo  poštovanja  kao  upravo  sada.  Čak  ih  prezirem,  pa  to  često  i pokazujem. što se događa? Sada me ljube, kad do toga više ne držim.« 

Ythier ga nije slušao, nego je blistavim očima pažljivo promatrao prisutne  dame.  »Vidiš  li  onu  ženu  u  plavom?«  šapnuo  je  odjednom. »Onu svjetlucave zlaćane kose! To je grofica Barillon! Također jedna od mojih nekadašnjih ljubavnica!« 

»Svaka  čast«,  odvrati  Villon.  »Nadam  se,  da  si  njenom  mužu pomogao da domovini pokloni šina. Izražavam ti za to u ime Francuske zahvalnost  nacije. Ako  i ne dadne  zemlji  Francuza, dat  će  joj bar  još jednoga plemića.« 

»Šuti!  Ljubio  sam  tu  ženu.  I  bogata  je!  Ima  u  Provenci  deset ogromnih posjeda!« 

»Ima dakle i vlastite crve, koji će joj jednom izgristi nos?« 

»Fuj«, reče Ythier ljutito. 

»Fuj!« uzvikne  još glasnije Frangois. Svi pogledaše prema njima. Villon  se  nasmiješi.  »Kako  li  se  samo  čovjek  može  izrugivati  takvoj lijepoj  hrpi  zlatnika?«  reče  tiše.  Zatim  odvuče  prijatelja  za  sobom. Prođoše  kroz nekoliko prostorija, u  kojima  su  se bile okupile dame  i govorile  o  najnovijim  ljubavima  neke  vojvotkinje.  Frizure  stisnute  u gomilu usplahireno se razmaknuše, kad im se približiše njih dvojica. 

 

 

»Koliko  prašine,  kad  dvoje  uzalud  pokuša  postati  jedno.  Začin našeg života. I predmet razgovora svih žena.« Tako prozbori Frangois i zaustavi  se  u  jednoj  sobi,  u  kojoj  su  zidovi  bili  oslikani  freskama. Prikazivale  su nekoliko  scena  iz  križarskih  ratova  i  veličale djela  fran‐cuskih vojskovođa. Frangois  je promatrao gotsko  iznakaženje  ljudskih udova  i  zamišljao  ovako  izdužena  svakog  pojedinog  posjetioca svečanosti. Kad bi bar  imao dar, da oblikuje bojama, mjesto riječima! Kakve bi se ljupke slike tu pojavile! 

»Jedina mogućnost,  to  je  groteska«,  reče on. »Ona  spašava od melankolije!« 

Ythier  je šutio, dosađujući se. Uskoro uđe u prostoriju Pierre de Saint‐Amand,  rukom  pod  ruku  sa  Jeanom  le  Cornuom.  Mladići pozdraviše, a osobito se Villon jedva snašao od udvornosti. 

»Upravo smo govorili o tome, maistre Villon, kako vas žene vole, čini se, više nego vi to možete podnijeti«, nasmija se Saint‐Amand, koji je vršio dužnost kraljeva rizničara, što  je bio  jedan od najodgovornijih položaja u zemlji. »Kad smo ono nedavno zajedno izlazili iz javne kuće, pripovijedali ste mi o sebi neke stvari.« 

»Oprostite,  gospodine«,  odvrati  Francois.  »Mora  da  sam  bio pijan.  Obično  naime  nisam  pri  punoj  svijesti,  kad  se  pojavljujem  u društvu visoke gospode. Moje misli, a i moji doživljaji većinom su tako bezvrijedni, da ne zaslužuju zanimanje moćnih!« 

Ythier je smatrao, da se mora glasno nasmijati, no Saint‐Amand, polaskan,  kimnu  Frangoisu.  »Govorite  kao  dvoranin, maistre  Villon! Zaista ne bih htio da se naši odnosi pomute! U vama gledam budućeg savjetnika novoga kralja!« 

»Jednom riječju: političku silu«, objasni suho Jean le Cornu. 

»Ukazujete mi odviše veliku  čast, uzvišena' gospodo«, odgovori Frangois  i  nakloni  se.  »Ja  sam  siromašan  klerik,  koji  ima  skromne poglede  i ne želi da prodre u dvorske slojeve. Ah, kako bih se morao izmijeniti, da zaista budem neka sila u državi! Ja sam poštenjak, Saint‐Amand. . .« 

 

 

»Prije  svega,  vi  ste  zajedljivac,«  odgovori  Cornu,  dok  se  Saint‐Amand zbunjeno zagledao u freske. 

»Kako god želite«,  reče Villon. Ovim, što sam kazao, mislio sam pošteno priznati da ne spadam među one koji vladaju. Nikad se ne ću među njih ubrajati. Mogu mirne savjesti ustvrditi, da su mi prsti čisti...« 

Saint‐Amand  a  i  Cornu  prasnuše  sada  u  smijeh,  Saint‐Amand otvoreno i srdačno, Cornu malo zbunjeno jetko. 

»... ali nisu  takvi, da bi bili  za odgovoran položaj«, dovrši Villon svoju  rečenicu  nakon  male  stanke.  »Ako  vi  ne  postanete  kraljev savjetnik,  onda  ćete  još  prije  toga  visjeti  na  vješalima«,  nasmija  se SaintAmand. »Vaš je jezik vaš najljući dušmanin!« 

Oba novčara ostaviše tada Ythiera  i Frangoisa, no na vratima se sukobiše  sa  Jacquesom  Raguierom.  Ovaj  odmah  prepozna  Villona  i ogorčen  se okrene. Ta Frangois ga  je  jednu večer u »Jelovoj  šišarci«, kad  se bio napio, otkotrljao kao kuglu k  svinjama na bunište, gdje  se nakon  šesnaest  sati  spavanja  i  probudio.  Od  tog  je  doba  Raguier izbjegavao klerikovu prisutnost. 

»Mislim,  da  mu  iz  ždrijela  još  uvijek  izviruje  kokošji  batak«, primijeti Ythier, kad je ugojeni građanin dao petama vjetra. 

»Ne bih htio govoriti o ženskim nogama, Ythier«, reče Villon. 

Prijatelji  se  raziđoše,  jer  je  Ythier  namjeravao  pozdraviti  žene, koje  je nekoć  ljubio: »Možda bi  ih u tu svrhu mogao postrojiti u red«, reče Frangois na kraju, kad je ovaj odlazio. Onda se nasloni na jedan od velikih  stupova,  na  kojima  je  počivao  svod  glavne  dvorane.  Stotine svijeća osvjetljavalo  je prostoriju  i njihove kaplje prekrile su prekrasan kamen poda, a njihove isparine ispunjale su zrak, pridružujući se mirisi‐ma  jela.i  vonju  tjelesa.  Muškarci  su  žagorili,  žene  su  se  piskutavo smijale, zabava je bila u punom toku. Ponekad bi zarežali ili zalajali psi, otimajući se za komade mesa, koje su im pružale neoprane i crnim nok‐tima ukrašene plemenite ruke. Sluge su žurili naokolo, gurali nogama u kutove ostatke od  jela  i na srebrnim  i zlatnim pladnjevima nudili nove zalogaje. A na zidovima dvorane svijetlo se tisuće puta odbijalo od bli‐

 

 

stavog  orijentalnog  oružja  i  oklopa,  koji  su  potjecali  od  posljednjeg križarskog  pohoda.  Frangois  je  nasmiješen  promatrao  društvo  tih bogatih i moćnih ljudi. Poznavao je Pariz od svog najranijeg djetinjstva, no morao  je  sam  sebi  priznati,  da  tu  ne  osjeća  dah  grada. Ovdje  je vladala grupa ljudi, koji nisu pripadali narodu, nego su išli samo za tim, da ga iskoriste. 

»To uopće nisu Francuzi«, pomisli. »Ne možeš ih ubrojiti ni u selo ni u grad, a od Engleske nas  zaista nisu  zaštitili.  Sloj  za  sebe,  koji ne mari'ni za što drugo, osim za svoju korist  i za umijeće, da narod drži u neznanju,  ljudi  bez  ikakva  osjećaja  za  naciju. Od  njih  potječu  svi  oni pojmovi, u koje smo zatvoreni kao u kaveze! Koliko je naših najsvetijih ideala stvoreno samo za probitak vladajućih!« 

I, razmišljajući dokle ga obavezuju čast, dužnost i pravda, uputi se u krug žena, gdje se svima najljubaznije i najudvornije nasmiješi. 

»Znam,  o  čemu  govorite,  uzvišene  gospe«,  reče.  »Slažem  se  s vama!  ‐  Prvo  je  narod!  Ta  od  čega  bismo  živjeli,  da  bog  nije  stvorio narod? Tko bi bio iza rešetaka, da nas promatra kako jedemo, tko bi u prnjama trčkarao ulicama, stvarajući prikladan jednostavan sivi okvir za našu raskošnu ljepotu ‐ ako ne naš dragi, predragi narod? Hvala mu za to! 

Također ste u pravu, kad kažete, da zemlja prlja čovjeka. Ne bih htio kazati, da od nje potječemo  i k njoj  idemo. To bi bilo pretjerano. Sjaj moćnih nikad ne  će nestati, vaša  će  tjelesa uvijek cvasti!  ‐ Ta zar zemlja  ne  stvara  stanovite  boje,  da  bi  obojadisala  obraze  i  dala  im puteno blještavilo?« 

»Ta  ona  nam  daje  kruh«,  upadne  neka  dama  i  uzrujano  tržne nosom.  Francois  se  zagleda  u  njene  široke  bokove  i  skupocjenu tkaninu, koja je tijesno sapinjala njene ženske oblike. »Kruh«, odgovori zatim prezrivo. »Kruh? ‐ Mi  jedemo perad. ‐ Kad  je bog stvarao svijet, mogao  je  mirno  izostaviti  zemlju.  Ta  ne  postoji  ništa,  što  bi  za neskučenu božansku atmosferu moćnih bilo suvišni je nego ta smiješna ustanova.« 

 

 

Tada se odjednom  iza niza žena, koje su pažljivo slušale, podiže neka mala  ljupka prilika  i začuđeno pogleda Frangoisa. On se uljudno nakloni. 

»Ovaj govori potpune besmislice«, reče dama kao za sebe. 

»Ali promišljeno«, odgovori Frangois. 

Oboje se neko vrijeme šutke promatrahu. Ona je mjerila njegovu siromašnu  odjeću,  usiljenu  slatkoću  njegova  lica,  iza  koje  je  titrao prikriveni podsmijeh, čudnu snagu njegovih svijetloplavih očiju, što su sitne zlobno svjetlucale  iz crnine njegova mršava  lica. A on nije skidao pogleda  s  plavog  vijenca  njene  kose,  što  se  poput  plamena  uzdizao iznad bijela lica. Pod visokim izbrijanim čelom blistale su velike oči, nos je bio otmjeno povinut, a povelika usta plemenito izvajana. 

,Gotovo je lijepa’ , pomisli. Ali ona se okrenu i iziđe iz prostorije. I Frangois se bez ijedne riječi udalji. 

»Lijepa  profozica,  Ambroise  de  Lore«,  objasni mu  Rosuel,  neki činovnik, iz Chasteleta, kojega je susreo na vratima. 

»Izručite joj moj pozdrav«, odgovori Villon hladno, te skine svoju kapu s neke  izbočine na zidu, na kojoj  ju  je bio ostavio pri dolasku. S lakim podsmijehom pomisli pritom na kako je neobičan način upravitelj grada  d’  Estouteville  upoznao  svoju  ženu,  zaljubio  se  u  nju,  naime, prilikom nekog turnira i borio se za nju! 

Kad se ponovo našao na ulici, prebrojio je svoj novac i ustanovio, kako mu upravo dostaje da izravna jedan od svojih dugova. Zagledavši se u novac na dlanu, htjede poći dalje i tek u posljednji čas primijeti, da mu  je put prepriječila neka velika nosiljka. Bila  je od crnog, ulaštenog drveta  i  ukrašena metalnim  ispupčenim  okovom. U  njoj  su  se  vidjeli meki  jastuci  i  mala  mangala,  koja  je  grijala  unutrašnjost  nosiljke. Ugledavši  tu malu pećicu, Frangois se sjeti Regniera, koji  je  toga  časa vjerojatno sjedio u nekoj hladnoj  tamničkoj  ćeliji. Prijatelj  je bio malo odviše  ozbiljno  shvatio  psovke  nekog  sergeanta  pred  Margotinom krčmom, pa je tom službeniku zaprijetio mačem  i njime ga pljoštimice 

 

 

izudarao,  te  je  sada  zbog  toga  bio  zatvoren  u  tvrđavu  i  čekao  na podrobniju istragu pred duhovnim sudom. 

Uz dva nosača, što su ravnodušno stajala uz crnu škrinju, pljujući od  vremena  do  vremena  na  tle  i  promatrajući  osvijetljene  prozore, sjedila  je  velika,  lijepa  doga,  koja  kao  da  je  shvatila,  da  u  Villonovu džepu nema mnogo para, pa ga nije udostojala ni pogleda. 

»Ti  si  mudra  životinja«,  reče  Frangois  psu.  »Nemaš  doduše besmrtnu dušu, no čini se, da si brzo i lako spoznala zakone svijeta. Što sam  ja kao čovjek prema tebi, ovako ponosnoj? Puna nepokolebljivog dostojanstva  gledaš mimo mene!  I  s  pravom!  ‐  To me,  doduše,  ne uzbuđuje osobito.  Samo me  ti prezirno promatraj! Prezir  je  često  za preziranog čast!« 

On  se  srdačno  osmjehne,  okrene  se,  nemarno  gurnu  kapu  na zatiljak,  nasmije  se  i  nasloni  na  dovratnik,  Odjednom  mu  se  toliko svidjela  hladnoća  i  ljepota  noći,  te  je  odlučio,  da  još  neko  vrijeme promatra  nebo.  Takve  me  stvari  raduju,  pomisli  i  s  vidljivim zadovoljstvom  stade  pjevušiti  neku  pjesmicu. No  upravo  kad  se  naj‐ljepše  zabavljao,  siđe  niz  stepenice  ona  dama,  što  je  njegove  riječi nazvala  ludima,  i htjede ući u  svoju nosiljku. Ugleda ga,  zaustavi  se  i ostade pred njim stojeći bez riječi. Villon prestade pjevati. 

»Kako to, da ste tako radosni?« upita ona. 

»Jer stojim na hladnoj ulici  i  jer me obasjava mjesec«, odgovori Frangois nehajno, ostavši i dalje nemarno naslonjen. 

»Zar je to tako veselo?« 

»Nevjerojatno  zabavno.  Osjećam  se,  kao  da  sam  preporođen nakon ove naporne večeri.« 

»Kapa vam je na zatiljku.« 

»Da bi mi vjetar mogao duvati po čelu.« 

»Znadete li vi, tko sam ja?« 

»Djelomično«. 

Usprkos  tom malo  čudnom  odgovoru  dama  se  time  zadovolji, opet časak posuti i onda upita: »A tko ste vi? « 

 

 

»Jedan od Parižana«, nasmije se Frangois. 

»To nije ni ime ni zvanje«, reče ona malo ljutito. 

»Ali vrlo snošljivo stanje. Zovem se Frangois Villon.« 

»Dođite  iduće  sedmice  na  primanje  k  meni.  Ponekad  mi  se dopadaju smušeni ljudi. Rue de Jouy, četvrtak navečer. Naći ćete tamo ljude, koji smisao svog postojanja također vide u tome, da u istoj osobi sjedine duh i ludost!« 

»Ukoliko  zaista  u  tome  vide  neki  smisao,  treba  ih  smatrati sretnima  ili  ‐  sažalijevati  ih  zbog  njihove  ograničenosti«,  odgovori Frangois. Dama  se  okrenu  i  stupi  u  svoju  nosiljku.  Kroz  noć  stadoše odzvanjati teški koraci nosača. Za njima  je tiho tapkala doga,  ljuljajući se u hodu. 

U  »Jelovoj  šišarci«  Frangois  se  pobrinuo,  da  vinom  učini  život ružičastijim. U očaju se utekao onom  lakom raspoloženju, što čovjeka odvaja od zemlje. Uz njega je sjedio Jean Cotard, majstor u piću, koji bi s  vremena  na  vrijeme  zaroktao  i  svakog  sata,  kao  neki  noćobdija, objavio  pokoju  mudrost.  Upravo  kad  je  Frangois,  zapivši  gotovo  i posljednji  novčić,  izlazio  iz  krčme,  taj  nezgrapni  klerik  upravo  je dubokim glasom govorio pijancima, koji su ga mirno slušali: »Izbjegavaj žene. One te odvraćaju od pića.« 

Pred krčmom Frangois još jednom prebroji svoj novac. Možda će time  ipak  moći  izravnati  još  neki  mali  dug.  Najviše  je  navaljivao postolar, kod kojega je naručio par cipela za svoju majku. On bi mu te novčiće bacio u glavu. No kad se zatim našao na najbližem uglu, padoše novčići u krilo nekom usnulom prosjaku. Čovjek se probudi i proštenja: »Platio vam bog tisućustruko, plemeniti gospodine i maistre!« 

Frangois se udalji, što je brže mogao. 

II 

Ujak je čestitao Frangoisu na onom pozivu k profozu. Poznanstvo sa d’Estoutevillom moglo je mladom kleriku biti od velike koristi. Tako se  Frangois  slijedeće  sedmice  uputio  u  Rue  de  Jouy,  da  se  javi  kod 

 

 

Ambroise  de  Lore.  Tu  je  našao  poznato  društvo,  koje  se  četvrtkom okupljalo kod profozice: većinom umjetnici  i umjetnošću oduševljene plemkinje. Ambroise primi ozbiljno njegov udvorni pozdrav i odvede ga k nekoj maloj grupi, što se sastojala od dva ozbiljna muškarca mršavih, naboranih lica, neke dame i njene papige. 

»Ovdje ćete naći sebi ravne«, reče ona i ostavi ga s ovo troje. Oni se ni najmanje ne osvrtahu na pridošlicu. Naprotiv:  svu  svoju pažnju svraćali su i nadalje na papigu, koja je tupo piljila preda se. Frangois još nije  bio  vidio  takvu  životinju,  jer  ih  je  bilo  teško  dobaviti  i  bile  su izvanredno skupe. Ali znao  ie da postoje, a čuo  je  i o tome, da ta bića govore  tobože  kao  ljudi. U  ovom  slučaju  kao  da  ipak  nije  bilo  tako. Ptica je uporno šutjela, a dama joj je neprestano pripovijedala, služeći se  pritom  nekim  čudnim  govorom,  što  se  sastojao  od  grlenoga  r  i nekog neođredivog graktanja, koje je bilo teško razumjeti. Pritom su je muškarci mršavih obraza tužno promatrali. 

»Krak! Krak! Reci  lijepo: krak, dobrrro! Poljubi me’! Krak! Vrrrlo dobrrro!  Kvr!  Kvr!«  Mamećim  glasovima  umiljavala  se  nepokretnoj životinji,  koja  ie podsjećala na  idiota. Društvo  je ostalo nijemo,  kao  i ona, i sjetno gledalo preda se. Francois nije mogao suzdržati smiješak. 

»Tako  ste  sretni,  da  se možete  smijati«,  primijeti  tiho  i  polako veći od one dvojice. 

»To  je  svakako moja  najveća,  a  zasad možda  i  jedina  sreća«, odvrati Francois. 

Ona dvojica i opet su šutjela i u dubokoj žalosti gledala preda se. ,Dobra  profozica  odvela me  u  najbolje  društvo,  što  za mene  postoji, pomisli Francois i napusti mučnu blizinu nijemih melankolika. Za njim je i dalje odzvanjalo kreštanje žene, koja je govorila sa svojom papigom. 

U sredini dvorane stajao  je neki mlad čovjek u odjeći dvoranina, koji  je  s  mnogo  poleta  i  s  najvećim  oduševljenjem  recitirao  neku pjesmu,  što  je  očevidno  potjecala  od  njega  samoga.  Njegove  uske nogavice blistale su u sasvim svijetloj, plavoj  i narančastoj boji, cipele su  bile  od  ždrebeće  kože  i  imale  su  ogromne  šiljke,  te  se  Frangois 

 

 

pobojao, da će se kicoš na njih spotaći i polomiti noge. A njegov kaput bio  je crven  i obrubljen svijetlosivim krznom. Pas sa zlatnom kopčom ljupko  ga  je  nabirao  i  tako  isticao  uski  struk  svog  nosioca.  Villon smješkajući se pogleda niza se i ustanovi da već zbog svoje odjeće ne bi mogao biti pjesnik. 

Ta  gizdavo  odjevena  ptica  pjevica  kraljevskog  dvora  pratila  je svoju deklamaciju vatrenim gestama i plahovitim previjanjem tijela, ali i toplom kišicom sitnih kapljica, što su prskale  iz njegovih usta. Kad  je završio, Villon mu prvi upravo mahnito zapljeska! Pojuri prema njemu, stisne mu  ruke  i  glasno  uzvikne:  »Kazali  ste  tu  ono,  što  svaki  čovjek osjeća! Ali kako  ste  to divno odjenuli u bujicu najmilozvučnijih  riječi! Sagradili  ste  od  zvonkih  slogova  pravi  toranj  babilonski!  Zahvaljujem vam za taj užitak!« 

Mladić  još nije ni  shvatio o  čemu  se  radi, a Frangois  se već bio okrenuo i prišao visokom, gotskim lukom nadsvođenom prozoru, te se kroz njegova okna zagleda u puste ulice, koje je već pokrio prvi snijeg. Dok  su  se  u  dvorani  bučno  jatili  oko  umjetnika  i  prilično  glasno izražavali svoje iganuće, Frangois odjednom osjeti, da netko stoji tik iza njega. 

»Zašto  ste  se  tako  ponijeli?«  upita  tiho Ambroise. Njen  duboki glas  procvao  je  kraj  njega  i  uzdizao  se  nad  galamom  oduševljenih poklonika umjetnosti kao viola nad prigušenom lupom bubnja. 

»Zar sam mogao drugačije?« odgovori Frangois, ne okrenuvši se. »Taj čovjek niti što osjeća, niti što shvaća. Zna samo za riječi, ništa mu ne izvire iz srca, a jedina mu je briga, da se njima zvučno posluži! Ima li nam on uopće što kazati? Zar on želi da se povjeri? Umjetnost, koja ne govori, nego samo muca, bezvrijedna je!« 

»U  mnogočemu  vas  ’ne  shvaćam«,  reče  profozica.  Ona  ga prihvati za ruku i prisili ga da sjedne uz nju na stolicu kod prozora. 

»To sam primijetio«, reče Frangois, sagne se i nasloni laktove na koljena.  »Pozvali  ste me,  čini  se,  jednako  kao  i  onu  papigu  i  nijeme 

 

 

muškarce, s kojima sam imao zadovoljstvo izmijeniti bar šest riječi, jer vas je spopala takva mušica.« 

Ambroise  se  lagano  nasmiješi.  I,  dok  joj  je  lice  obasjala  iskra vedrine, ona obori pogled. »Obećala sam vam da ćete na primanju kod mene  upoznati  ljude,  koji  bi mudrost  htjeli  sjediniti  s  ludošću.  Ljudi, koje ste zapazili zbog njihove šutnje,  to su bivše dvorske  lude našega kralja.« 

Frangois je zbunjen šutio. 

»OSim  toga«,  nastavi  Ambroise,  »moram  vam  reći,  da  pjesma, koju je upravo recitirao onaj mladi čovjek, nije njegova, kao što, čini se, mislite.« 

»Svejedno«, reče Frangois glasno i mrzovoljno nabra čelo, »što se mene tiče, mogao  ju  je  ispjevati najveći dvorski pjesnik  i u  čast  jedne od  dvadeset  pet  kraljevskih  djevojčura!  Ja  svoj  sud  ne  ću  izmijeniti. Napisana  je  svakako  po  ukusu  vremena,  pa  se  autor,  a  da  se  ne povrijede običaji, može nazvati pjesnikom.  Ipak ona ne govori od srca srcu, čak ni razumu, nego je naprosto zvonjava riječi bez duše.« 

»Veoma ste strogi. ‐ Pjesma je moja.« 

Usprkos  svoj  svojoj  sigurnosti Frangois  se  sada  zbunio.  Časak  je šutio  i  neodlučno  česao  podbradak.  »Sad mi  je mnogo  toga  jasno«, reče nakon stanke, u kojoj je opet pribrao svoju staru drskost. 

Ambroise ga začuđeno pogleda. 

»Da,  da,  nastavi  on,  ne  davši  se  zbuniti.  »Vi  pjesme  pišete potajno  i dopuštate da se vaša djela pripišu malim piskaralima. Otuda izvještačenost i neprirodnost slika, mutnoća osjećaja, sva besmislenost izrečenoga . ..« 

Lijepa  žena  uz  njega  jedva  se  pribra.  Nijemo  je  piljila  u mlađahnog, beznačajnog maistra,  koji  joj  je bez milosti  i bez  ikakvog poštovanja prema njenoj osobi nezavijeno izrekao, što misli o najvećoj njenoj svetinji. 

»Mnogo toga razarate svojom kritikom«, reče ona suzdržavajući se, kad je on napokon završio. 

 

 

»Zar  vam  je  toliko  vrijedno«,  nasmija  se  Frangois,  »da  se  pred ljudima  razbacujete  velikim  riječima?  Zar  ste  tako  sićušni,  da  laska vašem  ponosu,  kad  steknete  priznanje  za  to mutno  izricanje  svojih osjećaja,  zacijelo  sasvim  svakodnevnih,  i  kad  vam  velikodušno zahvaljuju pljeskom?« 

»Kad  čovjek  pati  ‐  pisanjem  olakšava  dušu«,  odvrati  profozica neodlučno. 

»E, to je drugo. ‐« reče Frangois s ironijom i pomisli na blistavilo priredbe i troškove, bačene na to društvo. On usporedi rasipanje, koje je u posljednje vrijeme vidio, sa bijedom puka,  iz kojega  je potekao.  I tako stadoše govoriti o grubosti života, koju  je ova  lijepa žena doduše malo  osjetila,  ali  je  o  njoj  to  više  umjela  pripovijedati. Govorili  su  o strahotama  rata  i  pustošenju  kuge,  o  bešćutnosti  ljudi  i  surovosti borbe, u kojoj uvijek pobjeđuje bezobzirnost. Ona  je govorila  sa  sve‐čanom ozbiljnošću, kao vitez, koji se odlučio vojevati za neku uzvišenu ideju, dok  se Villon, naprotiv, podsmjehivao neumitnosti,  koju  je bio spoznao te ga više nije ispunjala užasom. 

»Svijet  je  loš«,  reče  on  s  popovskim  patosom,  i  Ambroise  s ozbiljnošću  prihvati  tu  izjavu.  No  kako  li  se  užasnu,  kad  on  s uvjerenošću produži: »Neka  ipak nitko ne pokuša da ga  izmijenil To bi bilo besciljno i samo bi pokazalo, da čovjek s njim, ovakvim kakav jest, ne može nakraj!« 

Nakon  nekoliko  čaisaka  šutnje  ona  ustade  i  ponovo  pozva mladoga maistra, da  je posjeti. No, kad bude sama. Htjela bi s njim o koječemu nesmetano razgovarati. Zatim ode od njega i uputi se prema d’Estoutevillu,  svom  suprugu,  koji  je  upravo  ybio  ušao  u  dvoranu  i  s hladnom  uljudnošću  promatrao  okupljene.  Frangois  je  zaista  rijetko osjetio poštovanje prema nekom čovjeku. No kad  je ugledao profoza, nije  se mogao  obraniti  od  osjećaja  vlastite  sićušnosti.  Što  je  on  sa svojim  jadnim mudrovanjem o  smijehu bio prema nagomilanoj  snazi, što se bila nastanila u  tom muškarcu  četvorouglaste plavkaste brade! Snažne  čeone  kosti,  oštre  oči,  nađsvođene  čupavim  obrvama,  ravan nos  i  stroga  energična. usta:  sve  je  to odražavalo  staloženost, mirnu 

 

 

snagu  i  nepokolebljivu  volju.  Frangois  nije  mogao  shvatiti,  kako  je Ambroise,  udata  za  takva  čovjeka,  mogla  kod  sebe  sazvati  društvo takvih  bolesnih  i  ništavnih  bića,  kakva  su  se,  uključujući  i  njega,  bila ovdje okupila. Pisala je pjesme ‐ to je još mogao shvatiti, iako je 

Frangois, usprkos svim svojim studijama, mrzio pjesništvo. Ali da se okružila takvim gostima, kad je imala čovjeka poput d’Estoutevilla ‐ to nije shvaćao. 

Upravo  je opet  jedan od  tih  ,umjetnika’  recitirao neku pjesmu. Nakon svakog stiha dugo  je zastajkivao, da požanje pohvale slušača.  I one  ne  izostadoše:  »Čarobno.«  ‐  »Dražesno.«  ‐  »Dobro  rečeno!«  ‐ »Divno  izneseno!«  ‐  »Božanstveno!«  ‐  U  neiscrpljivosti  novih  izraza pohvale djelu osobito se isticala neka dama, koja je svaki čas zavrištala poneku svoju ocjenu, pripovijedajući između toga dalje svojoj susjedi s mnogo  uživijavanja  o  odnosu,  koji  grofica  od Almalgnaca  podržava  s nekim  članom  kraljevske  porodice.  Posjednica  papige  kreštala  je nerazumljivim glasovima, životinja je šutjela, a obje bivše dvorske lude piljile su tupo i žalosno preda se. Frangois se hitro udalji, žaleći od srca d’Estoutevilla,  koji  je, makar  i  nakratko,  bio  prisiljen  da  sluša  taj  na‐gomilani besmisao. 

Dok  se,  idući  prema  Saint‐Benoistu,  vukao  kroz  sveučilišnu Četvrt, naišao  je na Thomasa Tricota, koji mu odmah saopći najnovije dogodovštine  oko  Đavoljeg  izmeta’.  Još  prošle  sedmice  zaklela  su  se dva  naoružana  sergeanta  na  privilegije  tog  kamena,  no  njegova čarobna snaga naglo opada. Za njega se više nitko ne zanima, čitava je stvar  zastarjela  i  izgubila  privlačnost.  No  najviše  nedostaje  osobni utjecaj ranijeg vođe. Trebalo bi da Frangois prekine svoju, povučenost i da se opet pojavi u krugu svojih studentskih kolega. 

Frangois je šutke prešao preko bujice riječi, kojom je bio zasut, te se za vrijeme  izvještaja uputio prema samostanu Nostre Dame. Bio  je odustao od nauma da  se uputi prema kući »Kod  crvenih dveri«  te  je odlučio da mjesto toga posjeti Margotu. Tricot ga je pratio. 

Gostiju nije bilo baš mnogo, pa se Frangois začudio, jer se nekoć naviknuo  da  tu  uvijek  nađe  mnoštvo  posjetilaca.  Margot  je  tužno 

 

 

sjedila  uz  svoje  krčage  s  vinom  i  šutke  piljila  preda  se.  Pošto  ju  je Frangois pozdravio, Tricot dovuče nekog mladog klerika  i predstavi ga slavnom maistru Villonu. Gui de Tabarie, tako mu je bilo ime, protrnuo je od strahopoštovanja pred velikim  i glasovitim školarcem, te odmah izrecitirao neke od njegovih  izreka  i stao se vatreno truditi, da stekne Frangoisovu naklonost. Ovaj je sa smiješkom gledao mimo njega. A kad su mu  već dosadile neprestane molbe ove dvojice, da opet  stane na čelo studentskog pokreta, ustade s nekom isprikom i sjede uz Margotu, da je tješi u njenoj očiglednoj nesreći. 

»Sergeanti me  divljački  progone«,  obavijesti  ga  ona.  »Osobito Perrenet.  Otkako  je  Regnier  jednoga  od  njih  izudarao  pred  mojim vratima,  oni  govore,  da  je  moja  krčma  dom  pobune  i  da  je  valja neprestano imati na oku. Svojim neprekidnim upadima, prigodom kojih pretražuju cijeli lokal, rastjerali su mi sve goste.« 

Frangois joj sažalno pogladi ruku i nasmiješi se. »Razgovarat ću s Perrenetom, i sve će biti bolje, dobra moja Margot. A i ne smeta, što su jednom i za tebe nastupila loša vremena; nakupila si već valjano sala.« 

Sada se i ona nasmija, ali prilično neveselo, sagnu se bliže prema njemu i prišapne mu na uho: »Ono, što je mnogo gore, uopće ne znaš! Podnijeli su prijavu protiv moje kuće i iz nekih glupih izmišljenih razloga ustvrdili,  da  ona  krnji  ugled  grada  i  kraljevine,  i  da  je  stoga  valja ukinuti! Moje  svratiste! Htjeli bi mi upropastiti  svu moju ušteđevinu! Čitavu sam mladost na svoj način marljivo radila i štedjela novac, da bi jednom imala krčmu i mirnu starost ‐ a sad, sad bi mi htjeli sve oduzeti! Ako se to dogodi, umrijet  ću za deset godina od gladi! Svojim tijelom ne  ću  više  dugo  moći  zasluživati!«Frangois  se  u  nedoumici  zagleda preda se. Nije znao, kako da prijateljici pomogne pa čak ni što da joj sa‐vjetuje.  I premda se u duši sam sebi rugao, što se toliko zabrinjava za dobro  drugih  ljudi,  osjećao  je  ipak  duboko  sažaljenje  prema  jadnoj Margoti. 

»Spis,  u  kojem  je  sve  to  izneseno,  upravo  je  kod  upravitelja grada«, nastavila  je ona.  »Ako on  na njega  stavi  svoje  ime, ode moj 

 

 

posao. Ako napiše: ,Odbija se!’ moći ću zadržati svoju kuću. Sve to ovisi o nekoliko mrlja tinte!« 

Frangois  se  zamisli.  Odluka  je  dakle  ovisila  o  d’Estoutevillu.  O onoj trupini od čovjeka, kojega je baš danas vidio. Znao je on, kako će taj odlučiti. Mnoge  javne kuće postale su u posljednja vrijeme žarišta nemira, često u vezi sa studentskim ispadima, koji su obično proizlazili iz bordela. Upravo je ta sudbina bila namišljena Margotinom svratištu, koje  su  školarci  tako  često  posjećivali.  I  Frangois  smjesta  skova  neki fantastičan plan, no odmah ga i odbaci. Ali vraćajući se u Saint‐Benoist, još se uvijek bavio sudbinom svoje jadne prijateljice, i to više no što je, ljutit zbog svog mekog srca, sam sebi htio priznati. 

III 

Iako  je Frangois bio uvjeren, da prezire Ambroisu,  ipak nije bilo tako. U najdubljoj dubijini svog srca osjećao je upola sućut upola strah pred  tim bićem  iz viših slojeva, koje se plašilo  jada ovog svijeta  te ga htjelo  suzbiti  pišući  pjesme,  isto  toliko  nejasne  koliko  i  besmislene. Tako je pošao k njoj dijelom zbog želje, da je opet vidi, a dijelom i zbog toga, da poznanstvo s njom iskoristi za Margotino dobro. 

Ambroise ga  srdačno primi  i otpusti  sobaricu, koju  je  imala uza se,  da  je  poslužuje.  Frangois  se  začuđen  stade  ogledavati  po zamračenoj sobi: bili su ga doveli u jednu od privatnih odaja profozice, koju je ona najviše voljela u sentimentalnim trenucima. Zidovi okrugle prostorije bili su obloženi  teškim orijentalnim sagovima, što su upijali zvukove  i  prigušivali  glasan  govor.  Njihove  šare  isticale  su  se prekrasnim,  izvanredno  živim  bojama,  a  zlatne  niti,  kojima  su  bili protkani, blistale  su na  svijetlu dviju uljanica, oblikovanih,  čini  se, po ugledu na  rimske. Na podu  su bile prostrte  kože ogromnih  sjevernih medvjeda,  a  i  niska  drvena  sjedala  bila  su  prekrivena  njihovim skupocjenim  krznom.  Velik  nadsvođen  romanski  prozor  bio  je  zastrt srebrnastom  svilenom  zavjesom,  iza koje  se  crnila  tmina  rane večeri. Profozica  je  sjela na  jednu od niskih klupica  i pokretom  ruke pozvala 

 

 

Francoisa da priđe bliže. On šutke sjede do nje za malen stolić, što je uz sjedalice  i malu policu s knjigama bio  jedini namještaj u toj prostoriji. Na stolu, prekrivenu brokatom, tiskale su se zlatne zdjele i pehari. 

»Sigurno vas čudi, što ovako primam klerika«, progovorila je tiho Ambroise  i ovila ruke oko koljena, te njena uska svilena haljina umalo ne prsnu, kako se bila zategnula. Frangois ju je, smiješeći se, promatrao i ustanovio, da mu se zapravo veoma sviđa. Plava kosa svjetlucala je u sjaju  uljanica  poput  rastopljena  zlata,  a  mliječni  obrazi  blistahu bjelinom. Oči  su  prijazno  počivale  na  njemu,  a  njena  velika,  no  ipak lijepa usta oblikovala su rečenicu po rečenicu, važući svaku riječ. 

»Nisam htjela da odlazim odavde.  Često ovdje boravim  i  čitam svoje drage knjige.  ‐ Čudi vas, što znam  čitati? Znam  i pisati, pa  čak  i malo latinski... sve me je to naučio neki stari svećenik iz Genove, koji je godinu dana boravio u kući moga oca. Otada sam se potpuno predala pisanju stihova i čitanju. Danas sam opet posjetila svoje malo svetište, ovu  okruglu  sobu,  da  pročitam  nekoliko  strana  iz  ,Romana  o  ruži’. Zaboravila sam na vrijeme, i odjednom mi javiše, da ste došli. Tada sam naložila, da vas pozovu ovamo.« 

Frangois  je  šutio,  i  tišina  je  nekoliko  trenutaka  pritiskala  oboje mladih  ljudi.  Tada  Ambroise  zbunjeno  uzdahnu,'uze  sa  stola  komad torte i stade jesti. Frangois ne izusti ni riječ. Nakon nekog vremena reče Ambroise  neodlučno:  »Zamolila  sam  vas,  da  dođete  ovamo  ‐  « Ona ušuti, tražeći prikladne riječi. Ali se, očigledno ničemu nije domislila, te sve  ostade  pri  tom  slabom  pokušaju,  da  povede  razgovor.  Stoga  joj napokon pomogne Frangois i reče: »Zamolili ste me, da dođem ovamo, da  jednom  saznate  nešto  o  onom  neobičnom  svijetu,  koji  postoji  u Parizu,  ali  o  njemu  nitko  ne  vodi  računa.  Ukratko:  htjeli  ste  vidjeti predstavnika  puka.  Došao  sam,  da  u  nizu  mnogih  zadovoljstva  ne budete prikraćeni ni ovoga.« 

Ambroise,  braneći  se,  zatrese  glavom  i  očajnički  pogleda Frangoisa.  »Vi  ste  strašan  čovjek«,  zavapi  ona.  »Kako možete  ovako iznakaziti moje dobre namjere? Vi i vaše misli zaista me zanimate. Ono, što me nagoni da s vama razgovaram, nije mušica dokone bogate žene, 

 

 

nego  iskrena  potreba  da  se  s  nekim  porazgovorim  o  najvažnijim pitanjima života. Takva mi se prilika inače nikada ne pruža.« 

Nepomično sjedeći, Frangois se neprestano smiješio kao maska. »Počnite«,  reče  on  nakon  nekoliko  časaka  napregnuta  muka. »Radoznao sam, da čujem pitanja, koja su vas uspjela uzbuditi.« 

»Okanite se svog podsmijeha. Vrijeđa me ‐ «  

»Oprostite,  oprostite,  plemenita  gospo«,  uskliknu  Frangois  s pretjeranim  zanosom  i  zalamata  rukama,  kao da  su  krila  vjetrenjače. »Nisam na to mislio.« ‐ On skrušeno obori pogled i sklopi ruke. »Molim vas od srca, oprostite!« 

»Ludo«, reče Ambroise kratko. 

»Kako  samo  pogađate«,  potvrdi  on mirno.  »Padam  na  zemlju pogođen točnošću vaših tvrdnji! Kako su  jasni  i staloženi vaši pogledi! To me  je  već  i  prošli  put  zadivilo  u  onim  stihovima,  koje  je  kod  vas Recitirao neki mladić!« 

Ambroise  je  uvidjela,  da  ovako  ne  će  nikad  uspjeti  da podrugljivog  klerika  raspoloži  za  razgovor.  Stoga  izmijeni  svoje ponašanje,  obori  lijepu  glavu  i  nasloni  čelo  na  svoje  uske  dlanove. Francois,  kojega  taj  pokret  ponovo  osvijesti,  već  se  pokajao  za  svoj ispad,  pa  je  i  on  umuknuo.  Tako  su  opet  neko  vrijeme  posjeđili  bez riječi. 

»Imate pravo«, reče on, kad šutnja već stade postajati tjeskobna. »Ja  sam nesnosan  čovjek. No  to mi  valja oprostiti.  Ja  sam  isto  takva karikatura, kao i svi ostali ljudi na ovoj božjoj zemljici.« 

»Zašto bi to bili i drugi?« 

»Svi,  svi  su  takvi«,  stade  uvjeravati  Villon.  »Zar  još  nikad  niste promatrali ljude, kad sjede u krčmi, žderu na primanju kod Baillyja, idu ulicom,  tuku  se,  ljube,  ili  čak  kad  umiru?  Zar  vam  se  još  nikad  nisu učinili  smiješnima  postupci,  koje  nam  nameće  sudbina?  Svi  smo mi osuđeni,  da  tisućljeća  neprestano  činimo  isto.  Sve  se  ponavlja  u prepustoj  dosadi,  pa  čak  i  takozvana  mnogolikost  života,  nijedna 

 

 

pojedinost  nije  ništa  drugo,  nego  vječno  obnavljanje  starih  zbivanja. Zar to nije vrijedne podsmijeha?« 

»Ne,  ne«,  odgovori  Ambroise  odlučno.«  Ništa  na  nama  nije smiješno! Svijet je zao i okrutan, ali je beskrajno ozbiljan.« 

Francois  prasne  u  smijeh.  »Prekrasno,  prekrasno«,  uzvikne  on. »Nenaplativo uzvišen sud o svijetu i životu! Neki kažu, da je bog stvorio svijet u  jednom  svom  slabom  času; no meni  se uvijek  čini, kao da  se pokušao dobro našaliti, kad je nama i svemu na svijetu udahnuo život. Ali nedostajalo mu je nažalost smisla za humor. Nismo uspjeli. Unatoč tome, jedino što je na nama božansko ‐ to je smijeh!« 

»Vi ste zaista ludi«, reče Ambroise ponovo i pažljivo se zagleda u njega. On  joj  slavodobitno uzvrati pogled  i produži: »Da: naš  je  život neuspjela šala. Tako je to. Za nas je on stvarnost. Da li je to do krajnosti smiješno ili do krajnosti tragično? Možete birati! Ja glasam za prvo!« 

»Ne«,  uzviknu  Ambroise.  »To  je  tragično!  Došli  smo  na  ovaj grešni  svijet,  da  svoje  duše  prenesemo  kroz  sve  oluje  i  da  ih neozlijeđene  dovedemo  u  raj!  Zbog  toga  se moramo  boriti  sami  sa sobom, i u toj je borbi naša tragedija!« 

»Kad bi došli u raj, ne bi se to moglo nazvati tragičnim«, primijeti kratko Frangois. »Ali nije tako.« 

»Što? Vi, klerik, vi poričete, da postoji bog?« 

»Ne. To ne bih mogao reći: Ali ja ga  ljubim drukčije nego braniči vječnoga blaženstva. Za mene  je sve bog! Zemlja,  trava, cvijeće, život sam po  sebi  ‐  vlastita  svijest.  I  kad  sam  rekao, da  je bog učinio  lošu šalu, stvarajući svijet, pritom sam se samo poslužio starim poimanjem boga sa zanatlijskom pregačom, koji gnječi glinu, da bi iz nje oblikovao čovjeka.« 

»Vi ste heretik, Villon«, odgovori Ambroise mirno. 

»Nazovite me, kako hoćete. Nikad nisam poricao boga. Njegovo nam se postojanje očituje u svakom, pa i najsitnijem zbivanju, i ja, kad se ismijavam, ujedno se i njemu obraćam! ‐ Ne govorimo više o tome.« Rekavši to, on ustade. 

 

 

Ambroise  je šutjela  i zagledala se u gusto krzno medvjeđe kože. Frangois joj okrene leđa i upilji pogled u tanahno velo zastora, kojim je bio  prikriven  prozor.  Pritom  pomisli,  kako  je  ovoj  ženi,  koju  zapravo mnogo ne cijeni, otkrio tajne svoje duše, za koje  je dotada znao samo njegov ujak. Što li ga je nagnalo na takvu iskrenost? Je li to također bila samo težnja da se sam sebi potvrdi, koja je nagonila Ambroisu, da piše pjesme i daje ih drugima da ih recitiraju? Ili je to bila taština i želja, da vidi druge kako su zabavljeni njegovom osobom? Ili ga je uputio osjećaj da  odjednom  progovori,  kao  da  će  tako  olakšati  teret misli? Nije  to znao,  no  odjednom  osjeti  snažnu  sklonost  prema  toj  ženi  iza  svojih leđa, tako mladoj, tako žednoj znanja, a bez životnog  iskustva. Ona  je sada  sjedila  nijema  na  svojoj  stolici  i mučila  se  pitanjima,  kojima  se obično  ne  bave mozgovi  dama.  Bila  je  sitna  i  gotovo  bespomoćna  u bijesnoj  oluji  saznanja.  Dugo  je  tako  razmišljao,  onda  se  okrenuo. Ambroise podiže glavu i ozbiljno ga pogleda. 

»Mi vjerujemo u različite stvari«, reče on i blago se nasmiješi. 

»Bit će da je tako«, odgovori ona ozbiljno. 

Tada on prihvati svoju kapu. »Dopuštate li, da odem?« 

»Ako morate ići, idite.« 

»Htio  bih  isporučiti  najponiznije  pozdrave  i  plemenitom gospođinu suprugu . ..« 

»Mome mužu?« upita Ambroise  i podiže obrve. «Mome mužu? Taj je dobri čovjek sav u poslu. Sada je na duhovnom sudu, poslije toga će  pohitati  Saint‐Amandu,  a  zatim  k  tisuću  drugih  ljudi. Napokon  će veoma kasno doći kući i još pregledati spise, koii će se dotle nagomilati na njegovom pisaćem stolu. To je njegov život«. 

Časak  je  šutke  gledala  preda  se.  Onda  pruži  mladom  maistru ruku, koju ovaj šutke poljubi. »Hoću li opet smjeti s vama razgovarati«, upita on oklijevajući i zastidi se pred samim sobom. 

»Dakako«,  nasmiješi  se  ona.  »Iako  vjerujemo  različito.  Dođite opet k meni. U ponedjeljak slijedećeg tjedna. I u isto doba!« 

 

 

Frangois  se  time oprostio od Ambroise de  Lore,  te  ga  sobarica izvede do glavnog hodnika, koji je vodio do kućnih vrata. Dok je išao uz djevojku, smislio  je munjevitom brzinom, kako će  iskoristiti odsutnost đ’ Estoutevilla. I kad ga je pratiteljica kod glavnog hodnika napustila, on nije produžio prema izlazu, nego se na prstima uputio natrag u onaj dio zgrade,  u  kojem  bijaše  profozova  radna  soba.  Znao  je  točno  njen položaj,  jer mu  je put vjerno opisao neki šk&larac, kojega su  jedinom odveli  pred  svemoćnoga.  Nije  pravo  ni  shvatio,  kakvog  se  opasnog pothvata  prihvatio,  jer mu  se  sve  posrećilo,  kako  je  želio.  Pod  nije škripao,  nitko  od  posluge  nije  se  bio  pojavio.  U  uskim  hladnim hodnicima sablasno su u velikim razmacima svjetlucale dimijive baklje. Napokon  stiže  do  vrata,  što  su  po  pričanju  klerika morala  biti  ona prava.  Francois  se oprezno ogleda na  sve  strane  i prislušnu. Ništa  se nije čulo. Polako i dršćućim prstima pritisne kvaku. Vrata tiho krenuše i otvoriše  se;  iza  praga  se  prostirala  neprodorna  tmina  prostorije. On hitro  kliznu  unutra  i  zatvori  za  sobom  vrata.  S  najvećim  oprezom dotapka  do  jednoga  od  dvaju  prozora,  kroz  koje  je  u  sobu  prodiralo blijedo svijetlo zimske noći. Nakon nekog vremena oči se naviknuše na mrak, i' Frangois tada razabra glomazan stol od hrastovine, na kojem je ležalo nekoliko svežnjeva spisa. Uz njih svijeća, tintarnica s perom i vrč vina. On tiho privuče stolicu, sjede i pripali svijeću. Zatim među spisima brzo  potraži  onaj,  što  se  odnosio  na Margotino  svratište,  uskoro  ga nađe, te uze pero. Prema dovršenim spisima krivotvorio  je potpis, a u pretincu stola našao je i žig, kojim je potvrdio ispravu, pa ju je stavio u hrpu dogotovljenih akata. Opet ugasi svijeću i pričekh, da sa navikne na tamu, te se onda uputi natrag prema vratima. Već htjede staviti ruku na  kvaku,  no  tada  se  odjednom  sav  zgranu.  Uz  vrata  je  ugledao ogromnu priliku, što  je nepomično sjedila na stolici. U prvi čas htjede uteći. No užas mu oduže noge i glava se spusti na prsa. Bio je uvjeren, da  će  toga  časa  umrijeti,  i  neka mu  nepoznata  bol  zgrči  srce. On  se naglo uhvati za prsa. 

»Jeste  li  obavili  svoj  posao?«  upita  mirno  mračan  glas d’Estoutevilla. 

 

 

Frangois  je  šutio.  Znao  je,  da  tu  nikakve  riječi  ne  bi  mogle pomoći, nego samo  škoditi. Profoz polako ustade  i njegova glomazna trupina  stade  se  prijeteći  uzdizati  iz  drvene  stolice  uz  vrata.  On bešumno priđe svom stolu i ponovo zapali svijeću. 

»Često ovdje  sjedim  i gledam prema  svijetlim prozorima«,  reče pritom. »No  još nikad nisam primijetio  tako  čudne stvari kao danas.« Onda stade prekapati po aktima, i uskoro je držao u ruci spis o Margoti. Šutke pročita onih nekoliko redaka. 

»Hrabri  ste,  maistre«,  reče,  bacivši  prije  toga  pogled  na Frangoisovu kapu, koju  je ovaj bio  skinuo  i držeći  je u  ruci  stiskao uz svoju  halju.  »Radi  se  o Margotinom  svratištu  iza  samostana  Nostre Dame«,  nastavi  profoz.  »Trebalo  je  da  ta  kuća  bude  zatvorena. Suprotstavio  sam  se,  odbio  optužbu  i  time  odredio  da  poduzeće  te Margot  smije  i  dalje  postojati.  Potpisano  i  žigosano.  ‐  Čemu  to, maistre?« 

Frangois priđe bliže. Svijetlo svijeće jasno obasja njegovo mršavo lice, te se tamne sjene oko njegovih žmirkavih očiju, upali obrazi i oštre bore,  što  su  se  protezale  uz  kutove  usta,  istaknuše  snažno  kao  na drvorezu.  Pred  njim  se  moćno  uzdizala  glomazna  mračna  pojava d’Estoutevilla. On još nekoliko trenutaka pošuti. Onda, isprva zapinjući, zatim  glatko,  stade  pripovijedati  o  svom  poznanstvu  s  Margotom. Ispripovjedi, kako  ju  je bio upoznao, napomenu u Parizu već poznate bajke,  opisa  njen  čist  i  čestit  karakter  i  ocrta  bijedu,  u  koju  bi  bila nagnana, kad bi svratište zaista bilo zatvoreno. Još dok je govorio učini mu  se, da  je opazio  zraku nade  za sebe  i  za  svoju  stvar. Riječi  su mu postajale sve slobodnije, sve snažniji način njegova prikazivanja. Kad je završio, profoz još časak pričeka, onda svojim uobičajenim mirom reče: »Dobro ste izvršili posao, maistre. Vjerujem vam.« 

Dugo  je  šutke  promatrao  Villona.  Onda  još  jednom  kratko pogleda  spis  i  nakraj  u  ga  stavi  među  dovršene  akte.  »Zašto  niste najprije  sa mnom  govorili?« upita  klerika. »Zar  ste  se, da bi pomogli svojoj prijateljici, morali ušuljati u tuđu kuću i krivotvoriti potpis upravi‐telja grada? Zar vam se put prestupka činio lakšim nego put do mene?« 

 

 

Francois  nije  znao,  što  da  odgovori.  Nije  mogao  reći,  da  je pretpostavljao, da ga d’Estouteville nikada ne bi shvatio. 

»Kako se zovete, maistre?« upita profoz. 

»Frangois Villon«, odgovori klerik, poslušno kao vrijedno đače. 

»Pobijedili  ste, maistre  Villon«,  reče  d’Estouteville,  i  njegovim strogim  licem preleti blijesak smiješka. Malom žilavom kleriku učini se odjednom  glomazni  čovjek  nasuprot  njemu  kao  ovan  za  probijanje zidova. Spuštena velika glava sa snažnim čeonim kostima, što su se bile nadvile  iznad  njegova  lica  poput  masivne  stijene,  široka,  uzdignuta ramena  i  stasit,  trup osrednje visine na kratkim nogama: osjećalo  se, da  bi  taj malj  od mesa  svemu  odolio.  I  Frangoisa  opet  obuze  ono divljenje prema tom čovjeku, koje  je osjetio već neki dan na primanju kod  Ambroise.  Polako  pristupi  korak  bliže  i  čak  bi  možda  bio d’Estoutevillu poljubio ruku, da ovaj nije odjednom ponovo progovorio. »Margot može zadržati svoje svratište. A vi pođite kući i zatvorite se u svoju sobu, da porazmislite o svojoj sreći. Laku noć, maistre VilJon.«On okrenu Frangoisu  leđa  i stade  listati po  spisima. Klerik promuca neku zahvalu i žustrim korakom pohita k vratima. Kad ih je otvorio, odjeknu mu u ušima još jednom dubok profozov glas: »Želio bih da vas uskoro ponovo vidim, mstistre Villon! Dođite na naša primanja!« 

S tim riječima otpusti Frangoisa, koji radosna srca odmah otrča k Margoti.  Susrevši  na  ulici  Bastarda  de  la  Barra,  zaustavi  ga  i  zgrabi sergeanta  za  rame:  »Hej,  Perrenet,  kinjiš Margotu!  Ne  zaboravi,  da smo mi stari prijatelji!« 

Bastard  zlovoljno  promrmlja  nešto  o  prokletim  kurvama, čupkajući  svoju  čupavu  bradu.  Frangois  se  glasno  nasmija.  »Ne  budi tako  tvrdoglav, mili moj! Naći  ćeš  dovoljno  drugih,  koje  će  s  tobom podijeliti  ležaj!  Ne  mora  to  biti  baš  Margot!  I  upamti:  ona  je  pod mojom  zaštitom!  Isposlovao  sam,  da  profoz  zabrani  zatvaranje svratišta. A osim toga, ja znam još koješta o tebi!« 

 

 

Perrenet  je  zbunjeno  buljio  u  klerika.  Oko,  koje  nije  bilo zalijepljeno zbog pretjeranog uživanja alkohola, bilo je podliveno krvlju i začuđeno je mjerilo Villona. 

»Vraški si ti momak«, prorokta on zatim  i tako  lupi Frangoisa po ramenu,  te  je  ovaj  pomislio,  da  će  se  svaliti  na  tle.  Potom  se  tako stresao, da mu je oklop zazveketao, promrmljao neki pozdrav  i uputio se opet u  lov na djevojčure, koje  je svojim prijetnjama umio natjerati, da mu budu pokorne. Još je dugo Villon čuo teški korak tog naoružanog čovjeka, kad mu je ovaj već davno iščeznuo s vida. 

Frangois  nađe Margotu  u  njenoj  sobi,  kuda  je  pohitao,  da  je oslobodi  njenih  briga.  Ona  primi  dobru  vijest  s  uzdahom  olakšanja, sjede na  stolicu,  te  se, blistajući od  sreće,  zagleda u prijatelja.  Isprva ništa ne reče, a onda mu se zahvali jednostavno, tek s dvije riječi: »Moj Frangois!« 

On se zbunjeno nasmiješi. Još je bio u onom raspoloženju, u koje ga  dovedoše  neočekivana  dobrota  i  razumijevanje  profozovo.  Svako podrugivanje i svaki uvredljivi podsmijeh bijahu daleko od njega, blago je promatrao Margotu  i radovao se zajedno s njom. Tako se dogodilo, da  ju  je te večeri volio, kao što  još nikad nije volio nijednu ženu: pun nekog toplog osjećaja da pripada ovamo, da je tu zaštićen u vlastitom domu. 

IV 

Kod  Saint‐Atnanda  naiđe  Frangois  na  upravitelja  grada. Ovaj  je važna financijska savjetovanja s rizničarom obično održavao u njegovu stanu, a Villon  je  slučajno bio pozvan na primanje, koje  se održavalo istoga popodneva. Čim su novčari uredili svoje poslove, d’Estouteville odmah napusti dvoranu, jer nije volio društva. No prije toga pozvao je Frangoisa, da ga otprati komad puta. Tako je mladi klerik, na čudo svih, sa gospodarom grada Pariza sišao stepenicama Saint‐Amanđove kuće. 

Cornu  je  zlovoljno  gledao  za  njim  i  protisnuo:  »Našalili  ste  se, Saint‐Amand, kad ste kazali, da bi  taj majmun  jednom mogao postati 

 

 

politička sila. No ja to smatram veoma ozbiljnim. Naš kralj više ništa ne jede, od straha, da će u jelima naći otrov, ubačen rukom svog sina. Ako jednog  dana  zaista  od  toga  umre,  ne  će  nam  svima  zajedno  biti  do smijeha«. 

Saint‐Amand odbaci te misli odmahnuvši rukom. »Villon je valjan momak! Mi smo s njim u dobrim odnosima, a svejedno  je, pred kojim ćemo  se  vratarom  jednog  dana  morati  klanjati.  Dauphin  je  sklon ljudima iz niskih slojeva.« 

Profoz  je  međutim  mirno,  korak  po  korak,  silazio  ogromnim stepeništem  i  pritom  navlačio  svoje  rukavice.  »Što  mislite  o  ovom društvu, maistre Villon«, upita on usput i hitro ispod oka pogleda svog pratioca. 

»Otvoreno  rečeno:  ne  cijenim  ga  odviše.  Na  sve  se  tu  gleda odviše ozbiljno. Ne sviđaju mi se ljudi, koji se ne umiju smijati.« 

»Ja se gotovo nikada ne smijem.« 

»Vi  ste  iznimka«,  nasmije  se  Francois.  »Ali  ovi  ljudi,  gore  u dvorani, koji željeznom upornošću rade u svoju korist i pritom tvrde, da to  čine  za  dobro  kralja  ili  čak  Francuske  ‐  kao da  se  nisu baš  odviše uzdigli.« 

»Strogo sudite, maistre Villon«, odvrati d’Estouteville, i Frangoisu se  učini,  da  u  njegovu  glasu  titra  podrugljiv,  prizvuk.  »Zar  upravljati državom ne znači služiti bogu?« 

»Isto tako, kao i izvlačiti prihod iz crkvenih prebendi i govoriti da je  to u  interesu onog  čovjeka, koji  je  tek s krpicom na  tijelu umro na križu.« 

Profoz  i  nehotice  časak  zastade  i  nepovjerljivim  pogledom odmjeri Francoisa. 

»Veoma se slobodno izražavate, maistre Villon! Zar ne znate, tko sam  ja?  Reći  takva  šta  pred  sucem,  znači  pobunu  protiv  vlasti,  koje vladaju svijetom.« 

»Pred vama ne bih htio  igrati komediju«,  reče klerik. »I nadam se, da govorim čovjeku, a ne sucu. Htio sam vam pokazati, što mislim o 

 

 

cijelom tom veličanstveno obuzdanom metežu. Naš je grad neka vrsta kaveza, njegove su rešetke paragrafi zakona, a zloća  i zvjerstvo žive u njemu i dalje, kao da Krist nije ni živio.« 

D’Estouteville je šutio. 

»Zar i sami ne vidite«, nastavio je Villon, »da bi naš život bio vrlo žalostan,  kad  čovjek  ne  bi  umio  da  se  tome  smije?  Ništa  se  nije izmijenilo tisuće godina! Čitao sam knjige, kojih su pisci davno istrunuli. Oni se  jadaju  i raduju zbog  istih stvari, koje nas  jednako zaokupljaju  i danas.  Vrijeme  ide  svojim  gvozdenim,  nepromjenljivim  hodom,  pa došao  tko  mu  drago!  Bio  to  Mojsije,  Muhamed,  Krist,  Klodvig, Charlemagne, Grgur VII.  ili Aleksandar  ‐  svi  su  oni  samo  lutke  u  ruci sudbine.. .« 

»...kojom  upravlja  moćna  ruka,  što  je  iznad  nas«,  prekine  ga d’Estouteville. 

»Možda«, zaključi Frangois. »Ali ne zapleću li se niti možda i bez reda i ne vlada li možda nad nama samo puki, besciljan slučaj, kojemu smo podvrgnuti a da ne možemo sami odlučivati?« 

»Prestanite, prestanite!«  zavapi profoz. »Vi  ste heretik, maistre Villon! U vama ipak ništa manje ne cijenim Čovjeka! Zbogom!« 

Rekavši to, vine se na svog konja, kojega  je bio doveo konjušar, što je sada upravitelju grada pridržao stremen. Ulicama odjeknu topot konjskih kopita. Frangois se sa smiješkom zagleda za d’Estoutevillom. 

Uputivši se prema Saint‐Benoistu, susreo je na cesti Regniera de Monthignyja. Radosno stisnuše ruke i zajedno pođoše u »Mazgu«, koja se nalazila u Rue SaintJacques, na suprotnoj strani od Saint‐Benoista, a pred  samostanom  trinitanaca.  Vlasnik,  Pierre  le  Charron,  odavno  je poznavao Villona, te obojicu primi izvanredno ljubazno. 

Regnier  se  tupo  zagledao  preda  se  i  prvi  pehar  ispraznio  na dušak. »Ne  ljutim  se,  što  su me pustili  iz one prljave, mračne  rupe«, reče zatim, uzdahnuvši. »Moj me odvjetnik ipak progurao. Kazao je, da sergeant nije imao na sebi svoje oznake, te da zbog toga nisam počinio nikakav zločin.« 

 

 

Opet je umuknuo i upiljio oči u pocrnjeli stol. Frangoisu se učini, da  je prijatelj ostario  i oslabio. Pun  tuge zagledao se u  izbočene kosti na  njegovu  licu,  duboko  upale  obraze  i mutan  pogled  ispod  teških vjeđa. To  je  sada bio Regnier,  s kojim  je on već gotovo deset godina lunjao Parizom! Mnogo su toga zajedno proživjeli, mnoge sate proveli zajedno. Sada su sjedili ovdje s neizbrisivim znakovima, koje  im  je na lica utisnulo vrijeme. Kako  je brzo  sve prolazilo!  Jedva  čovjek opazi  i, prije nego pravo shvati, da je počeo živjeti, sve je već prošlo. Možda je tako i bolje. U svakom slučaju manje bolno. 

»Što  da  činimo«,  upita  Frangois  tiho  i  podboči  glavu  objema rukama. Prijatelj načas podiže oči i umorno pogleda Villona. 

»Što  da  činimo?«  ponovi.  »Dalje  ćemo  raditi,  dalje  tumarati. Nastaviti, kako smo počeli.« 

»Naopako ćeš proći, Regnier«, odvaži se Frangois. Regnier slegnu ramenima.  »Čovjek  na  vrat  na  nos  juri  u  svoju  propast.  Takva  je sudbina.« 

»Sudbina? Sudbina? ‐ Zar baš ništa ne ovisi o nama?« Frangois se sjeti, kako  je čas prije gordo govorio pred d’Estoutevillom. Ono što su tada bile misli, bilo je sada stvarnost. Gledao je pred sobom Regniera, čovjeka kojega je volio i koji je sigurno vrijedio više nego svi ostali, koji bi ga jednom mogli osuditi. Pa ipak! Frangois nije pred sobom skrivao, da se Regnier opasno približava putu zločina ili je već možda njime čak i pošao. 

Regnier  se  smješkao.  »Moje  kocke,  varanje  u  igri.  Pijane  noći, ponekad neka sitna krađa. Plemićko podrijetlo:  čovjek može zalaziti u najotmjenije krugove. Tamo su upravo  takvi, kao što si  i sam! Svi oni pljačkaju, svi varaju  i kradu, zapijaju svoj novac  i motaju se oko kurva. No ne  štiti  li njih  rnoć očinskog  imutka?  Ja nemam ništa osim  svojih predaka i svog navodno dobrog odgoja. ‐ Prokletstvo! Prokletstvo! Sve to zbog jedne žene!« 

Frangois stade pažljivo slušati. Časak bijaše sve tiho, čulo se samo kako iza njih klokoće vino, što se iz velikih zemljanih ćupova pretakalo 

 

 

u  kositrene  bokale.  I  Regnier  stade  pripovijedati,  isprekidano  i  s turobnim  smiješkom  na  usnama,  srknuvši  ponekad  gutljaj  iz  pehara: »Ne ću ti spominjati njeno ime. ‐ I sam to mrziš ‐ i dovoljno si vitez, da zbog  takve  prostote  prezireš  Ythiera.  ‐  Pripada  plemstvu,  kao  i  ja. Siromašna  je  ‐ kao  i  ja. Poznajem  je odavno  i počeo  sam  je  snubiti u svojoj dvadesetoj godini. ‐I podala mi se. ‐ Dakako, kad sam joj obećao da  ću  joj pribaviti novaca. Častohlepna  je, hoće da bude pozivana, da se kiti, da  leži na atlasu, da  ima najljepše haljine  ‐  što  se  tu može?  ‐ Pitaš, kako čovjek može ostati uz tako bezvrijedno stvorenje i obazirati se na njega? Nisi li još nikad ljubio neku ženu zbog njenog lijepog tijela? Samo zbog tijela, koje te goni u ludilo? ‐ Čovjek počne trošiti više nego mu dopuštaju mogućnosti. Prihvati se  lažne kocke, čvršće stisne mač  i prijeti  njime  građaninu,  koji  se  noću  kriomice  šulja  u  kuću  svoje ljubljene. Vreba na cesti, zavlači se za mraka u tuđe kuće: samo da sebi osigura naklonost damice.« 

Pojavio se krčmar i nadolio vino. 

»Ne mogu se istrgnuti. Ali dobro znam: Montfaucon ne ću izbjeći. ‐ Bog će mi oprostiti, jer jedini on zna, kako mi je.« 

Šutjeli su. »Tako je to«, reče Villon nakon nekog vremena. »Žena je središte našega života. Sve, što činimo i radimo, usmjereno je na to, da se njoj svidimo. Biti zaista slobodan ‐ tko to može?« 

»Čak to i nećemo«, reče Regnier. »Veoma je teško ne biti vezan! Okovi nas sputavaju, ali nas  i drže.  ‐ Sretno ti bilo. Vidjet ćemo se  još počesto.«  Rekavši  to,  ustade,  baci  na  stol  nešto  sitniša  i  ode  iz »Mazge«, vukući se kao da na leđima nosi težak teret.  

Krčma bijaše gotovo prazna. Frangois uze lutnju, što je iza krčaga visjela na  zidu,  sjede opet  za  stol  i malo  zadrnda. Zvukovi  su pomalo zamrli,  na  oknima  su  zujale  muhe,  a  od  ulaštenog  drveta  glazbala odbijalo se mutno svijetlo žižaka. Frangois se sjeti kako je u ono doba, kad  je bio položio svoj bakalaureat, bezbrižno pijančevao  i smijao se  i bio omamljen od radosti što živi. Kako  je spavao kod Denise  i  ismijao njenog muža. . .Kako je sada sve bilo drukčije! Osjećao je, da je izišao iz 

 

 

kruga,  kojem  je  tada  bio  pripadao.  Sada  je  bio  izvan  njega,  običan promatrač. 

»Što  nam  može  pružiti  život«,  sanjario  je.  »Jednome  žene, bogatstvo, drugome mudrost, trećem slavu. . . Možemo li steći .sreću? I  je  li moguće da  itko bude  sretan  i  zadovoljan?  ‐ Nisam kao oni,  što jadikuju, da je svijet zamka. Kad smo već tu, moramo sebi pribaviti što više ljepote, koliko god možemo. Možda i nije bilo krivo, kad sam prije nekoliko  godina  rekao:  'Iskoristi  čas!’  Biti  svijestan,  da  živiš,  svakim dahom znati, da se on više ne će ponoviti i da u svakom času treba naći najbolje, što nam svijet pruža ‐ nije li to najviši cilj? A što je najljepše od onoga, što mi ljudi jedni drugima možemo dati, ako ne ljubav? Je li ti u duši ikada svjetlije, nego kad ljubiš? ‐ 

Mene  je  doduše  sudbina  osudila,  da  budem  mučenik  ljubavi. Jesam li ikad neku ženu uspio učiniti sretnijom, nego ona mene? Ja, sa svojim  jadnim  obličjem!  Svima  sam  se  približavao,  sve  su  me odbacivale! Dok nisam bio natjeran dotle, da  se  svemu  smijem,  izru‐gujem ‐ jedino oružje, koje mi je preostalo prema svijetu, tako sam se nekoć  sav bio njemu predao. Za mene  ljubav nije predviđena,  i  ja  se zbog nje moram upropaštavati. Da sav ne izgorim, kupao sam se u uži‐vanju,  u  bezgraničnom  uživanju.  Sa  svojom  napuštenom  čežnjom, čežnjom, koja se nikad nije ispunila. ‐ « 

I dok  je tako šaputao sam za sebe,  lagano  je trzao žice,  i njihovi su drhtavi glasovi u vinom  ispunjenom zraku mračne krčme svjetlucali poput  srebrnih  niti  paučina.  Oko  njegovih  usana  titrao  je  lagani smiješak, glava je počivala na prsima. ‐ 

No  nije  se  dugo  radovao  raspoloženju,  u  koje  su  ga  bacile uspomene. Vrata se bučno otvoriše, i na pragu se pojavi Thomas Tricot. Za njim uđe Gui de Tabarie. »Oho«, uzviknu Tricot. »Ta nisam li rekao, da  ćemo  ovdje  naći maistra Villona! Ako  ga  nema  u  'Jelovoj  šišarci’, mora da je u ’Mazgi’!« 

Frangois  se  sjeti, da  je ovu  večer obećao Ambroisi. Mora da  je već bilo prilično kasno: popodne  je proveo kod Saint‐Amanda, a onda 

 

 

se zadržao s Regnierom. Najbolje će biti, da se što brže riješi ovih dvaju klerika. Stoga pozva krčmara i plati, što je popio. 

»Lijepo  od  vas, maistre Villon«,  primijeti  Tricot.  »Prištedjeli  ste nam  trošak,  da  sjednemo  uz  vas  i  pijemo  skupo  vino.  Ali  ima  nešto važno, o čemu bismo htjeli s vama razgovarati.« 

Frangois ustade  i bez  riječi  iziđe  iz krčme. Oba  školarca pođoše mu  za  petama,  i  Tricot  se  odmah  posluži  svim  svojim  nagovaračkim umijećem. 

»Morate  nam  pomoći,  maistre  Villon!  Mi  klerici  stekli  smo jednom  povjerenje  u  vas  i  želimo,  da  nas  vi  vodite! Nismo  više  ona bezbrižna  rulja,  kao  tada,  kad  ste  počinili  vragoliju  sa  ,Đavoljim izmetom’!« 

»Ostavite me«,  reče  Frangois  kratko  i  uzdahnu.  »Ne  želim  više imati s tim nikakve veze! Ta zamislite, u kako bih se nezgodan položaj doveo, kad svraćam u profozovu kuću, a da u  isto vrijeme predvodim studentske nemire.« 

Mjesto odgovora Tricot pograbi Villona za rukav  i pokaže na trg ispred College  de Clugnyja.  Tamo  je  stajala  gomila  školaraca,  koja  je pažljivo prorhatrala tri osamljene prilike. 

Frangois  iznenađen zastade. Ono, što  je vidio, potreslo ga  je. Ti jadni  momci  stajali  su  pred  njim  u  svojim  istrošenim  i  otrcanim odijelima,  gladnih  očiju  i  upalih  obraza.  Skinuli  su  kape,  vjetar  im  je divlje razbarušio kosu. Ne mičući se, stajali su tako uporno u svojoj  iz‐deranoj obući, koju su  im bili poklonili njihovi učitelji, na hladnom tlu, na zimskoj buri i nijemo čekali riječ slavnog maistra Villona. 

»Toliki  skup  zbog  jednog  nevaljalog  učenika«,  naruga  se  on  i, sumnjajući u sebe, zagleda se u tle. »Ne znam, da li ću moći opravdati takva očekivanja.« 

Nije dobio odgovora. Samo su ga nijemo gutali pogledima. Šutjeli su čak i brbljavi Tricot i laskavi Tabarie. 

 

 

Frangois  stupi  korak  naprijed.  Njegov  sitan  mršav  lik  sam  se uzdizao na mjesečini. Iza njega stajahu ona dvojica, što ga dovedoše iz krčme, pred njim mračna gomila bijednih klerika. 

Zavlada napeta tišina. 

I  Francois  se  sjeti  svečanosti bogatih, njihove odjeće pretrpane zlatom, nabreklog mesa ugojenih  žena,  rasipanja na  stolovima  i onih pasa, što su na primanjima dobivali više za žderanje nego je  ijedan od ovih  izgladnjelih  ikada  vidio  odjednom  na  istome  mjestu.  Sjetio  se dopadljivih  riječi  onih  velikih,  što  su  čvrsto  i  sigurno  živjeli  u  svom izobilju. I usporedio je oba ta svijeta, što su mu sada u isto vrijeme bila pred  očima.  Pariz  je  imao  mnogo  lica,  kao  sve  na  svijetu.  U  svom djetinjstvu upoznao je on sve jade i svu bijedu najnižih slojeva, vidio je zatim  siromaštinu  školaraca,  a  onda  raskoš  bogatih.  I  odjednom  ga obuze  divlja mržnja  prema  ljudima,  koji  su  rasipali,  tako  da  su  drugi morali  propasti.  Shvatio  je,  da  se  od  njega  više  ne  traže  lakrdijanja njegovih  studentskih godina, nego  čin oslobođenja, poticaj na bijesni otpor prema vladajućem moralu. I on reče: 

»Prijatelji! Shvaćam vas! Pozvali ste me  ‐ ali  ja sam bio uvjeren, da ćete od mene tražiti da vučemo po gradu 'neki kamen i da ga kitimo cvjetnim vijencima. Već sam pomislio, da treba da  lupamo po kućnim vratima  i krademo natpise. Ali vidim, da nije  tako. Opažam  čak, da u vašim  očima  plamsa  glad  i  da  patite  pod  bičem  bijede.  Pođite  za mnom!  Zajedno  ćemo  proslaviti  pir,  na  kojem  ćete  se  moći'dosita najesti i napiti, da zaboravite dio svojih briga!« 

Odgovori mu divlja vika, koju on odmah stiša, te se uputi k Jeanu de la Gardu, kraljičinom dobavljaču živežnih namirnica. Tamo se vješto uvuče u kuću i liši tog pošten jačinu najvećeg dijela uskladištene robe. Pjevajući  i podcikujući  rulja  se  raziđe,  a  svaki od  tih  jadnih  školaraca nosio  je  pod  svojom  odjećom  najbolja  jela  i  vrčeve  izvrsnog  vina. Frangois se smješkao. Neka uživaju, jadne lude! 

On  sam  brzo  se  udalji,  te  i  ne  primijeti  kako  Gui  de  Tabarie zadivljeno gleda za njim. 

 

 

V 

Ambroise ga primi  izvanredno hladno  i predbaci mu, da ga čeka najmanje sat. Frangois se  ispriča  i podrugljivo doda: »Ne bi trebalo da čekate jednog klerika, kad u kući imate upravitelja grada!« 

Ambroise  shvati,  na  što  cilja,  te  odgovori:  »Mnogo  od  vašeg podrugivanja nije ništa drugo do neznanje, maistre Villon!« 

Razgovarali su malo o najnovijim događajima u gradu  i oboje su osjećali,  da  to  nije  ono,  što  im  zaokuplja misli.  Nakon  duže  stanke Francois  progovori:  »Bio  sam  nepromišljen,  kad  sam  ono  maločas kazao. Priznajem.  Ipak ne  shvaćam, kako  se možete okruživati  s  tako polovičnim  pojavama,  kao  što  su  ljudi,  koje  sam  nedavno  kod  vas susreo,  pa  napokon  i  ja,  ‐  kad  ste  udati  za  čovjeka,  kao  što  je d’Estouteville!« 

Ambroise  je  šutjela,  i vidjelo  se, da  razmišlja, kako da odgovori kleriku.  Napokon  reče:  »Radije  ću  vam  ispripovijedati,  kako  smo  se susreli. ‐ « 

»To znam«, prekinu je Frangois, ne pazeći mnogo na pristojnost. 

Ambroise se nasmiješi. »Čitav grad to zna. Moj se muž zaljubio u mene i borio se. Dobio je turnir i mene. 

Sada me ima. ‐ Shvaćate li? Ja mu pripadam i od glavnoga postala sam sporedno. Prije su se sve njegove misli vrtjele oko mene. Otkako sam se za njega udala, ubraja me u svoje kućanstvo ‐ ili u svoje navike. To je sve.« 

»I vi ga volite?« 

»Volim  ga.«  I  nakon  nekog  vremena  doda:  »Dakako  da  moja ljubav nije kao ljubav neke mlade žene. On je za mene kao neka pećina, hladan kip, kome se, htjela ne htjela, moram diviti.« 

Ona obori glavu. »Francois! Shvaćate li me?« 

Villon  se  spusti pred nju na  tle. Oboje  su  šutjeli. Mladić polako podiže ruku i pomilova ženu po vijencu njene blistave plave kose. I kad se ona stade sve  tješnje privijati uz njega, kad se  činilo, kao da  će se 

 

 

vatra  u  njima  razbuktati,  da  ih  ognjem  poveže  u  jedno,  ispriječi  se odjednom  između njih moćni duh profoza. Frangois ugleda prijatelja, ovna divovskih čeonih kosti i sitnih oštrih očiju. Ambroise ozbiljna muža u  svoj  njegovoj  dobroti  i  snazi.  I  oni  se  obuzdaše.  Francois  ustade  i posegnu za svojom kapom. 

»Dopuštate  li,  da  se  sada  udaljim,  uzvišena  gospo«,  reče  on  i poljubi dami ruku. Rastadoše se ‐ ne ugovorivši ponovni sastanak. 

VI 

Frangois  nije  više  vidio  Ambroisu.  Sastajao  se  s  Tricotom  i Tabarijem u javnim kućama i krčmama, da se s njima savjetuje kako da ponovo udruže školarce. S vremena na vrijeme pojavio bi se Regnier, čučao uz svoj vrč i turobno piljio preda se. Kad mu je Frangois saopćio da se radi o zajedničkoj stvari svih klerika, te da i on treba da sudjeluje, on  se  samo  smješkao  i  šutio. A  u  Frangoisu  je  sve  više  rasla mržnja prema  imućnima.Odjednom  bijaše  uvjeren,  da  je  spoznao,  kako  u životu ima doba, kad se mora djelovati, a ne smijati se. Govorio je pred studentima  i  obećavao  im  toplu  odjeću,  dobru  hranu  i  ugrijane stanove. Proricao  je opći ustanak  i pobunu  svih napaćenih podanika. Tupo su slušali njegove riječi i čekali da im pribavi jela. Uskoro je uvidio i to, da je svoje kolege precijenio. Nisu imali snage da se uzdignu iznad onoga, što je postojalo. Bogataš je za njih bio i ostao bog, a svaki im se plemić  činio  od  providnosti  željenim  gospodarom.  Tupo  su  i  bez razumijevanja piljili u Villona,  koji  je  govorio o otporu prema onima, koji vladaju. 

»A crkva?« usudio se primijetiti netko. 

»Ako pobijedimo,  i crkva  će stati na našu stranu. Ako  izgubimo, proklet će nas.« 

Takvi  nazori  nisu  bili  prikladni  da  ga  uzvise  u  očima  vjernih. Njegov je ugled sve više padao, i njegov se vodeći položaj održavao još samo na slavi starih dana  i  legendama o »Đavoljem  izmetu«. Tako se zbilo, da je ta svetinja pokreta, časni kamen mademoiselle de Bruyeres, 

 

 

koji  je  još  uvijek  željeznim  sponama  bio  prikovan  na  Genovevinom brijegu,  ponovo  stekao  veliko  poštovanje.  Francois  je  shvatio,  da  je masama, koje  je on vodio, potreban taj simbol,  i nadao se osim toga, da će time privući u svoje redove  i one, kojima  je bilo  jedino do toga, da  u  Parizu  izvode  neslane  šale.  Pripremao  je  veličanstvenu  pobunu svih siromašnih studenata, koja će jednoga dana buknuti pod njegovim vodstvom. On će otići upravitelju grada, opisati mu bijedu mladih ljudi i zatražiti potpore. Prijetnjom, da više ne će odlaziti na sveučilište, koje će tako opustjeti i izgubiti svoje značenje za Francusku, prisdlit će ga da na sve pristane. 

Dok je Francois razrađivao taj plan, već je znao, da se školarci, na koje je htio osloniti svoju moć, dijele na dvije grupe: jedni nisu znali ni za što osim za glad. Prema svemu ostalome bili su ravnodušni, i kad su jednom natrpali  trbušine ništa  ih više nije zanimalo. Drugi su se opet okupljali oko njega, jer su se nadali prikupiti vesele uspomene, vrijedne da  ih u  starosti pripovijedaju.  Jednom kasnije mogli bi  sjesti uz  toplu peć i pričati svojoj djeci, kakve su vratolomije izvodili, dok su bili đaci. 

Možda  bi  Villonov  plan  usprkos  svemu  bio  uspio,  da  ga  nije preduhitrila  odviše  žestoka  ćud  nekolicine  njegovih  pristaša.  Mnogi noćni nemiri i provale, koje su morali poduzimati, da se nahrane gladni želuci,  pa  žrtvene  svečanosti  kod  »Đavoljeg  izmeta«,  koje  su  se  pri‐ređivale  svake  subote  uz  svirku  frula  i  gajdi  i  uz  lupu  bubnjeva,  te napokon  i  stara opačina  školaraca, da kradu kućne  znakove  i  s njima slave prilično nepristojne, pa čak i sramotne čine ‐ sve je to dovelo do toga, da je profoz jedoga dana odlučio rastjerati studentsko utočište na Genovevinom  brijegu.  Francois  se  tako  odjednom  našao  prisiljen  da djeluje,  i  to da se brani, a  takav položaj nije nikada predvidio.  Iako  je sada morao odustati od svoje namjere, da  iznenadi upravitelja grada, ipak  nije  izgubio  hrabrost,  nego  smisli,  da  bi  se  svi mogli  ušaničiti  u svojoj čvrstoj kući, te se  iz nje oduprijeti  i čitavoj vojsci plaćenika. Gui de Tabarie, dakako, nije  imao važnijega posla, nego da odmah pohita nekome sergeantu  i gordo mu saopći, da  će biti krvavih glava, ako se usude da napadnu pokret. 

 

 

Tako  je u proljeće došlo do onog znamenitog profozova pohoda na pobunjene đake. D’Estouteville je, s policijskim poručnikom Jeanom Bezonom, na čelu jakog odreda svojih plaćenika dojahao na Genovevin brijeg, prije svega zato, da ukloni simbol pokreta. Tužba mademoiselle de  Bruyeres,  koja  se  još  uvijek  vukla  po  sudovima,  postala  bi  tako bespredmetna,  a  osim  toga  valjalo  je  pokazati  studentima,  da  je državna sila jača od svakog neslanog pokušaja ustanka. 

VII 

Profozov dolazak dočekao je Frangois Villon sa svojim vjernima u nekoj  dobro  zabarikadiranoj  kući.  Šapćući  su  razgovarali  u  svom skrovištu  i  s veoma pomiješanim osjećajima promatrali kako oni  ljudi polako odrešuju željezne spone, odbijaju žbuku i napokon odnose časni »Đavolji  izmet«.  Usprkos  tome  Frangois  nije  htio  napasti,  nego  se ograničio  na  obranu.  Nije  dugo  trebalo  da  plaćenici  pronađu ozloglašenu  kuću  školaraca.  Bila  je  to  zgrada,  koja  je  više  od  deset godina stajala prazna, pa su je stoga đaci jednostavno zaposjeli. Nekoć je pripadala nekom puškaru, no taj se za rata s Englezima iselio. 

D’Estouteville se zagledao u goli vanjski zid kuće.  Iza tog zida uz jedan mali prozorčić, stajao  je Frangois  i pažljivo promatrao profoza.  I budući da je ovaj odlučio, da grad bezuvjetno mora obuzdati školarce, zapovjedi  napokon  da  se  isprazni  neprijateljska  tvrđava.  Plaćenici krenuše naprijed, naiđoše na zakrčena vrata  i stadoše se  truditi da  ih otvore.  Iznutra  se  začu gnjevan  i uzbuđen  žagor, nekoliko prigušenih krikova  i  zveket  oružja.  Radilo  se  o  tome,  da  je  Frangois morao  već istupiti protiv nekoliko njih, kojima  se  šale učinilo dosta, pa htjedoše brže umaknuti na stražnja vrata. Frangois se poslužio svim sredstvima svog nagovaračkog umijeća, da u mračno  raspoloženje svojih pristaša unese malo  žara. No  sve  je bilo uzalud. Gladni  su  se nasitilizalihama tvrđave, a oni željni doživljaja već su se dosta namirisali krvi. Jedino je u  nekoliko  razbijača  još  uvijek  bilo  borbenosti. Oni  su  i  sada  zasipali plaćenike,  što  su napolju provaljivali  vrata,  kišom  strelica, no one  su 

 

 

većinom  promašivale  svoj  cilj  ili  se  bez  učinka  odbijale  od  čeličnih košulja oklopnika. Budući da profoz nije povukao nalog za napad, nego štoviše  čak zatražio, da se zgrada brzo osvoji  jurišem, oružnici se nisu obazirali  na  strijele,  nego  su  i  dalje  pilili  stožere  vrata  i  napokon dotjerali dotle, da im je uspjelo iščupati jedno krilo, te su tako prokrčili put u unutrašnjost kuće. 

Frangois  svim  žarom  pozva  na  borbu  i  pun  gnjeva  baci  svoju sjekiru  prema  plaćeniku,  koji  se  bio  prvi  probio,  ali  ovaj  spretno izmaknu. Frangois je. odmah uvidio, da je tu sve uzalud. Većina klerika bila  je odmaglila kroz  izlaz na  stražnjoj  strani, a nekoliko onih,  što  su bili odapeli svoje strelice, podiže ruke uvis i predade se neprijateljima, koji  su  bili  nagrnuli.  Svezaše  ih,  dok  se  Frangois  sam  rvao  sa  dva plaćenika,  kojima  je  svojom  velikom  okretnošću  neprestano  izmicao. Napokon  uteče  na  ulicu,  i  tu  bi  ga  nadmoćni  oklopnici  sigurno  bili utukli, da d’Estouteville nije hitro dao znak, neka ga puste da pobjegne. Bezon,  iznenađen,  pogleda  profoza,  a  Frangois  najvećom  brzinom nestade iza ugla. 

To  je bio  žalostan  ishod Villonova pokušaja, da popravi položaj pariških  studenata.  Morao  je  usto  gledati  još  i  to  kako  u  pravoj trijumfalnoj povorci pronose kroz grad  trofeje pokreta, oteto oružje  i kućne znakove, što bijahu pohranjeni u gradini, a jedan od sergeanata bio  je navukao halju  i u njoj  izvodio najluđe budalaštine, da bi  ismijao poraženi stalež. 

Frangois  se  vrati  svome  smijehu  i ponovo  stade prezirati djelo. Shvatio je, da zaista nije rođen za vođu ustanka i da t£j posao, čini se, nije  ono  najuzvišenije  već  zbog  svoje  ovisnosti  o  malovrijednom ljudskom materijalu. Prestao se dakle oduševljavati za novotarije. Neka sve  ostane,  kao  što  jest! Njega  nisu  žuljale  cipele,  odjeća mu  je  bila topla,  a  imao  je  i  dovoljno  da  jede.  A  ako  je  sebe  ubrajao  među siromašne,  činio  je  to  promišljeno:  jer  se  usprkos  svim  njegovim neuspjesima  njegova mržnja  prema  bogatima  i  onima  na  vlasti  nije izmijenila. 

 

 

Frangois je stvar smatrao izgubljenom, no sveučilište se tek sada prihvatilo  tog  slučaja.  Ograničenje  privilegija,  o  kojem  se  tako  dugo govorilo, a koje se u posljednje vrijeme i ostvarilo, nije pokrenulo samo učenike nego  i učitelje. Tako  se dogodilo, da  se  tadašnji  rektor,  Jean Hue,  uputio  u  Rue  Jouy,  da  od  profoza  zatraži,  da  smjesta  oslobodi uhapšene klerike. Budući da protiv njih nije bilo nikakvih dokaza i da su uporno  i odlučno tvrdili, da su pravi krivci utekli, Jean Hue se uzvikao, da državna sila ustaje na nevine  i da se kalja najgrubljom nepravdom. D’Estouteville odmah u'vidje  svoju  pogrešku. Nadao  se, da  je njegov postupak  ionako zadao pokretu smrtni udarac, te odluči da zatvorene školarce pusti na slobodu. Bilo  je doduše nekoliko gnjevnih plaćenika, koji su bili nastupili kao svjedoci protiv nekih buntovnika i zaklinjali se, da  su  upravo  ovi  strijeljali  na  njih.  One,  koji  bijahu  tako  okrivljeni, pustiše uz naplatu jamčevine, a one druge bez toga. Pun osjećaja svog dostojanstva i moći uputio se Jean Hue natrag, da profesorskom zboru objavi  svoju  pobjedu.  Pred  kućom  upravitelja  grada  već  ga  je  čekala velika gomila studenata, koji ga pozdraviše burnim poklicima i ispratiše kroz  grad.  Pokušali  su  odmah  saznati  kako  je  ispao  razgovor,  no magnificencija se nije osvrnula, niti se htjela osvrnuti na tu nasrtljivost. Nije  on  otišao  k  profozu  zbog  nekoliko  odrpanih  klerika,  nego  zbog principa,  i  sada  je  svojom  hladnoćom  i  prezirom  prema  učenicima jasno pokazivao, kako malo veze oni zapravo sa svime time imaju. 

Kad  školarci  sa  svojim  rektorom  odmah  zatim  naiđoše  na  vod plaćenika,  stadoše  ih  psovati  i  mirno  produžiše  put  kroz  redove naoružanih  ljudi,  koji  također  i  ne  pomisliše,  da  studentima  načine mjesta. Tako je došlo do nekoliko prilično grubih sukoba, jer se ni klerik ni oklopnik ne htjedoše ukloniti. 

Jednog  od  sergeanata  spopade  divlji  gnjev,  te  se  odjednom izdera, da bi tu  čeljad trebalo pomlatiti,  jer bi se  inače mogla ponovo pobuniti. Smjesta se svi oružnici, koji su  ionako bili  ispunjeni bijesom i mržnjom  prema  nađuvenim  školarcima,  baciše  sa  svojim  oružjem  na goloruke klerike, da ih pobiju. Sva rektorova vika i vapaji ostadoše bez ploda,  i tek kad se prvi mrtvi svalio na tle, gomila, zahuktana u borbi, 

 

 

načas se smiri. Rektor to  iskoristi za bijeg,  jer mu se neki sergeant bio živo  zaprijetio; u njegov primjer ugleda  se  većina njegovih učenika,  i kad se povukoše, na cesti, koja je brzo opustjela, ležalo je više od deset ranjenih  i  jedan  mrtav.  Ubrzo  nije  bilo  traga  ni  školarcima,  ni plaćenicima,  i  tek nakon nekoliko  sati nađoše  se neki milosrdni  ljudi, koji pružiše pomoć izbodenima. 

Ovaj  ispad  izvršnih  organa  dobro  je  došao  sveučilištu.  Počeše dugi  pregovori,  za  kojih  su  opet  sve  crkve  bile  zatvorene,  a  ni predavanja  se  nisu  održavala. Upravnik  grada  pokazao  se  popustljiv: sergeant,  koji  je  rektoru bio  zaprijetio mačem, morao  je platiti  četiri stotine funti krvarine, a rektora, majku ubijenog đaka i biskupa zamoliti za oproštenje. A povrh svega toga odsjekoše mu još i ruku, da njegovo nedjelo bude kažnjeno po zasluzi. Nekoliko plaćenika bilo je prognano iz Pariza. No  sve  to nije  zadovoljilo ni  sveučilište ni majku ubijenoga klerika. Osobito  je ova uporno  tražila, da  i  sam profoz bude  izveden pred  sud.  Sastao  se  parlament  i  napokon  zaključio  da  udovolji  tom zahtjevu, no uz uvjet, da sveučilište ponovo otvori svoja vrata i da se u crkvama održava služba božja. Jean Hue glatko  je odbio ove zahtjeve, tvrdeći,  da  je  državna  vlast  dužna  objesiti  d’Estoutevilla.  No d’Estouteville je ipripadao jednoj od najvećih i najstarijih normandijskih porodica, koja  je kralju učinila mnoge usluge. Nikad taj rod nije otpao od vladara, a prije svega stajao  je vjerno uz njega za rata s Englezima, što  tada  nije moglo  tvrditi  baš mnogo  rnogućnika.  Budući  da  je  ova činjenica  imala  toliku  vrijednost,  činilo  se  već  od  samog  početka besmisleno  takvog  čovjeka  kao  što  bijaše  profoz  izvoditi  pred  sud. Parlament je to i dopustio samo zato, jer je bilo općenito uvjerenje, da će proces biti obustavljen. No kako se Jean Hue nije zadovoljio čak ni tada,  kad  je  bio  smijenjen  i  Jean  Bezon,  policijski  poručnik,  te  su sveučilište  i majka ubijenoga  i dalje postavljali zahtjeve, parlament se napokon tako razgnjevio, da je kratkim putem prekinuo istragu i prisilio rektora da ponovo otvori sveučilište. No to Se zbilo tek u kasno ljeto u godini  nakon  zapljene  »Đavoljeg  izmeta«.  Više  od  četrnaest mjeseci 

 

 

držao  je  taj  spor  Pariz  u  napetosti,  a  ludovanje  i  divljanje  školaraca pretvoriše se za to vrijeme u pravu poplavu. 

Pobjedom  parlamenta  bio  je  prokrčen  put.  Opet  bijahu uspostavljeni stari odnosi, klerici izgubiše mnogo od svoje nadutosti, te prekinuše svoje besmislene nepodopštine. 

VIII 

Frangois je pažljivo pratio, kako se stvari razvijaju. Shvaćao je, da je on tu rasklimao kamen, koji mu je postao pretežak, te se otkotrljao. I taj pokušaj bio je isto tako promašen, kao i svi drugi pokušaji, kojih se bio prihvatio. Hoće  li njemu  ikad  išta uspjeti? Dok  je  još bijesnio spor između  sveučilišta, profoza  i parlamenta,  rijetko  se pojavljivao,  jer  se plašio,  da  ne  bude  povučen  na  odgovornost,  dijelom  od  poraženih studenata, dijelom od državne vlasti. No sve  je prošlo bolje no što se bio  nadao.  Školarci  su  ga  poštovali  kao  i  prije,  jer  su  vidjeli  kako  se borio, te su pripisali njegovoj spretnosti, što se uspio spasiti. A profoz je šutio i brižljivo izbjegavao, da u raspravama spomene Villonovo ime. Tako  je  Frangois  izbjegao  velikoj  opasnosti. Usprkos  tome,  ili možda upravo stoga, ostao je u Saint‐Benoistu i odatle pažljivo pratio kako se stvari  razvijaju,  iskorištavajući  sve  zgode, ukoliko  su  se  ticale njegova sudjelovanja u pokretu, za roman, koji  je bio kazivao u pero Guiju de Tabariju.  Izbjegavao  je,  dakako,  da  u  njemu  spomene  svoje  ime,  a nikad i nije ozbiljno pomišljao na to, da to djelo objavi. 

Ubrzo  nakon  konačne  profozove  pobjede  Frangois  je  zamišljen prolazio ulicama, spuštene glave i ne gledajući oko sebe, kao što se bio naviknuo. Odjednom  ga  netko  zovnu,  i  on  opazi  nosiljku,  iz  koje mu kimnu  ljupka  glava  profozice.  On  priđe  nosiljci,  koju  nosači  odmah spustiše i pljunuše u ruke, ne obazrevši se uopće na Villona, te se živo zagledaše  u  nekoliko  dražesnih  djevojčica,  što  su  se  glasno  vrišteći naganjale oko uličnih lokava. 

 

 

»Opet ste dakle na ovoj zemlji, maistre Villon?« upita Ambroise, i pomalo milostiv prizvuk učini njene riječi nekako uvredljivima. Francois je ozbiljno pogleda i odgovori: »Više nego vi, uzvišena gospo.« 

»Mogla bih odmah naložiti nosačima, da krenu dalje«, odgovori Ambroise  nemarno.  »I  onako  ne  običavam  razgovarati  s  pješacima, koje slučajno susretnem.  ‐ No htjela sam vas upitati, što zapravo radi ona žena ‐ mislim, kako je s njom ‐ ona, ona ‐ da: Margot!« 

Frangois  se  nasmiješi,  opazivši  kako  je  profozičino  lice  pri posljednjim riječima oblilo jako rumenilo. Odjednom je snažno osjetio, kako  su  svi  ti  ljudi  iz  gornjih  krugova bijedni u usporedbi  s njegovim prijateljima u siromaštvu. Kad bi ovu ženu ovdje usporedio s Margot? Kako bi slabo pritom prošla! 

»Dobro  joj  je«,  reče,  što  je  radosnije uzmogao,  samo da naljuti Ambroisu. To mu je i uspjelo. 

»Kako  je  to  ugodno  čuti«,  reče  ona  podrugljivo.  »Ima  u  tome istine, da se čovjek može poznati po njegovim prijateljima. Ja u svojoj kući običavam primati knezove i pjesnike. . .« 

»A  ja  odlazim  u  kuće  drolja.  ‐  Da.  I  to  čak  radije,  nego  na napirlitana primanja vaših bogataša  i plemića, gdje  čovjek pri svakom zalogaju mora pomišljati na to, da je otet i otkinut gladnima. Vrijednost čovjekova  svakako  ne  ovisi  o  njegovoj  kesi  ili  krvi  njegovih  predaka, nego ponajviše o umijeću da živi, a da ne nanosi štetu drugima.« 

Rekavši  to, malo  se nakloni,  te  lijepu profozicu u njenoj nosiljci zajedno s njena dva nosača ostavi nasred ceste. 

Ubrzo  se pokaja,  što  je  tako postupio. Sjetio  se, da  je ova  žena bila  odgojena  sasvim  drukčije  nego  on,  i  da  ona  naprosto  ne može drugo, nego da ga prezire,  jer prijateljuje s Margotom. Usprkos svom gnjevu na sve mogućnike, nije se mogao osloboditi upravo prijateljskog osjećaja prema upravitelju grada i njegovoj ženi. 

 

 

IX 

Dok  je  Frangois doživljavao  razočaranje  za  razočaranjem,  te na sebi  samom  i  prije  svega  u  stvarnosti  osjećao  pesimističke  aksiome svog  ujaka,  Guillaume  de  Villon  gledao  ga  je  sumnjičavo.  Dugo vremena vladali su gradom klerički nemiri, i na neki redoviti studij nije se  zbog  toga  moglo  ni  pomišljati.  Nisu  se  vršili  upisi,  pa  je  bilo razumljivo, da Frangois ne može polaziti na predavanja o pravu. Ali  i kad  je kavga bila  završena,  i na visokoj  školi opet počeo  redoviti  rad, nije se u mladićevu životu ništa izmijenilo. Odlazio je u krčme, ponekad bi  otpjevao  neku  pjesmicu,  čučao  kod  Margote  i  znao  cijelu  večer šutjeti  u  društvu  svog  prijatelja  Regniera.  Bez  cilja  i  svrhe  vukao  se ulicama, mumljajući pritom  sam  za  sebe  i divlje mašući  rukama,  tako da  se  doimao  prilično  luđački.Guillame  de  Villon  najozbiljnije  je strahovao za sinovljevu budućnost, pa se u tom smislu  i  izjasnio u ne‐koliko  malodušnih  razgovora.  Frangois  je  slijegao  ramenima,  šutio, smijao  se  sam  za  se  i  dalje  besposleno  šetao  Parizom.  Ponekad  bi posjetio svoju majku, koja ga  je ponosno promatrala,  jer  je zaista bio stekao visoku  titulu maistra. Time  su bile  ispunjene  sve njene  želje,  i ona nije više ništa tražila od života. 

No  u  svojoj  nutrini  Frangois  nije  bio  ni  izdaleka  onako samopouzdan,  kao  što  se  činio  u  svojim  razgovorima  s  kapelanom. Dobro  je znao, da sve  to ovako ne može dalje  i upravo  je  čeznuo, da već jednom dođe do nekog preokreta. No, kao i većinu ljudi, i njega je moglo  spasiti  samo  jedno:  da  se  dogodi  nešto  veliko,  što  bi  ga zaokupilo  i  istrglo  iz njegova ropstva u Parizu. Ako do toga ne dođe,  i dalje će se vucarati po krčmama, nakraju potražiti neku crkvenu službu i završiti kao Jean Cotard, kojega su svake večeri morali pijana pokupiti s ceste. Zbog neuspjeha kleričkog ustanka Frangois je izgubio svu vjeru u sebe i u svoje djelovanje: nedostajala mu je odlučnost. . . 

Bilo  je  to  u  lipnju  1455.  godine,  kad  je  Frangois  slučajno  opet susreo Denise. Bio je izišao iz neke krčme, gdje je na radost svih gostiju otpjevao nekoliko pjesama o Parizu. Pritom mu  je ponovo prodrlo do 

 

 

svijesti, koliko  je vezan uz taj grad. Što bi on, da ostane bez te prisne okoline krčmi, bez ugodne blizine javnih kuća? Dobro je znao, da to nije svijet  ‐ no svi  ti sitni zakuci građa prionuli su mu srcu, on se  radovao njegovim hladnim noćima  i tako se rado zagledavao u Seinu, koja mu se u mraku činila kao neka gusta tekuća kaša. Bio je uvjeren, da nikad ne bi mogao napustiti Pariz. 

Kad  je  s  takvim mislima  zakrenuo  iza ugla, odjednom  se našao pred Denise,  koja  se bila naslonila u udubinu na ulazu neke  kuće  i  s nekim  muškarcem  izmjenjivala  vruće  poljupce.  Frangois  se  glasno nasmija. 

Par  se  rastavi,  i  Frangois  prepozna  u  ljubavniku  jednoga  od svećenika  župe  Saint‐Celestin,  nekog  Philippa  Sermoisa.  Denise  se skamenjena zagleda u njega i uz viknu: »Frangois!« 

»Da, ja sam«, odgovori on. »Samo nastavite svoj posao! Ne ću te, draga Denise, lišiti onog najboljeg, što ti svijet pruža! Nadam se, da ću te uskoro opet vidjeti u Val d’Amo uru.« 

Denise  se  zaprepasti,  bilo  joj  je  kao  da  ju  je  tom  pogrdom pljusnuo.  Sermoise,  koji  je  zacijelo  znao,  da  se  ulica,  koju  je  bio spomenuo  Frangois,  sastoji  od  samih  javnih  kuća,  pomisli  da  mora braniti svoju damu i bijesno zasikta: »Sada ne ću podizati graju, maistre Villon! Ali čuvajte se, ako mi ikad dođete na oči!« 

Frangois,  koji  se  već  bio  uputio  dalje,  okrenu  se  još  jednom  i odvrati: »Dragi Sermoise, štedite svoje snage za Denise! Trebat će vam. Ja  osobno  u  takvim  slučajevima  više  volim  Margotu.  A  osim  toga, zacijelo  ćete  slabo  proći,  ako  zaista  pomišljate  na  to,  da  sa mnom ukrstite oružje. Umišljena tikvo!« 

Rekavši  to,  'ode,  a  Sermoise  napravi  takvo  lice,  kao  da  će poletjeti za njim, ali ga Denise zadrža. 

»Ostavi ga«, povika ona. »Na maču je pravi đavao!«' 

Frangois ču te riječi, nasmiješi se i zahvali se u duši Regnieru, koji mu je i u tome, kao i u mnogo čemu, bio dobar učitelj. 

 

 

X 

Nekoliko dana kasnije slavilo se Spasovo. Saint‐Benoist osvanuo je u blagdanskom sjaju, bogati župljani navukli su svoja najbolja odijela i zadjenuli ruže za šešire. Poveli su sa sobom svoje žene, a pratilo ih je brojno  jato  njihove  djece.  Bogobojazno  poniknutih  očiju  i  vodom zalizane kose koračali su puni samodopadnosti za sakramentom, što su ga  pod  svilenim  nebom  bili  nosili  oko  Saint‐Benoista.  Kad  je  to  uz propisane obrede bilo obavljeno, odvojila se četa tih pobožnih i svetko‐vina  željnih  ljudi,  te  većina  njih  potražiše  krčme,  da  napune  želuce masnim jelima i dobrim vinima, dok manji dio izađe pred zidine, da se naužije lijepog proljetnog dana. 

Francois  sjede  navečer  sam  na  kamenu  klupu  ispred  crkve  i ispruži  noge.  Prekodan  je  bilo  prilično  toplo,  pa  se  sada  radovao svježini  tihe večeri. No uskoro mu naruši mir neki svećenik po  imenu Gilles,  što  je  bio  došao  s  nekom  Frangoisovom  znanicom,  nekom Ysabeauom,  te sjeo uz maistra. Odmah  je zapodjenuo plitak razgovor vremenu, ljepoti crkvenih svečanosti i odjeći građana, a to se brbljanje Francoisu do krajnosti gadilo. Kad  se podigao, da uz uljudan pozdrav utekne  u  unutrašnjost  samostana,  odjednom  ga  netko  zovnu,  i  on, okrenuvši  se,  ugleda  Philippa  Sermoisa,  koji mu  je  prilazio  s  nekim klerikom  i  glasno  vikao:  »Hej  vi!  Prokleto  pseto!  Maistre  Frangois, napokon sam vas pronašao! Vjerujte mi: danas ne ćete olako proći!« 

Frangois, smiješeći se, odvrati: »Monsieur messire,  jesam  li vam učinio štogod nažao? Šta želite od mene? 

Ne  mogu  se  sjetiti,  da  sam  vam  ikad  učinio  neku  nepravdu! Dobri, brate, zašto se na mene ljutite?« 

Budući da  je  još  stajao uz  klupu, na  kojoj bijaše  sjedio, ponudi pokretom  Sermoisu  neka  sjedne.  Ta  uljuđnost  dokraja  razgnjevi Sermoisa. On  gurne  Frangoisa.  ovaj  nato  sam  ponovo mimo  sjedne. Pritom  je  budno motrio  svog  protivnika,  te  odmah  opazi,  da  je  ovaj pružio  ruku  pod  ogrtač.  Iako  je  dakle  vidio,  da  se  sprema  da  ga napadne, iznenadi ga brzina prepada, a zid za leđima spriječio mu je da 

 

 

ustukne.  Baci  se  stoga  ustranu,  no  osjeti,  da  ga  je  protivnikov mač pogodio posred  lica. Bujica  krvi  iz njegove  rasječene usne poteče po halji,  i  on  uz  glasnu  psovku  trgnu  iza  pasa  svoje  oružje  i  navali  na Sermoisa. Gilles i Ysabeau bili su međutim ustali i vičući pobjegli. Villon, koji se doduše zbog svoje  rane bio ponešto  razgnjevio, usprkos  tome uvidje,  da  je  u  mačevalačkoj  vještini  daleko  nadmoćan  svom protivniku, te da zbog toga mora pripaziti, da razbjfešnjelog svećenika ne ubije. Ograničio se dakle na to, da svojim mačem odbija Sermoisove udarce  i  da  se  sve  više  povlači,  te  je  napokon  prispio  do  ulaza  u samostan. Tu hitro doKvati nek i kamen, što je ležao na tlu, da njime u slučaju potrebe neprijatelja onesposobi za borbu. 

No  dok  su  se  dotada  borili  samo  Sermoise  i  Villon,  sada  se odjednom u borbu umiješao i Sermoisov pratilac, neki Jean le Mardi, te je iznenadnim napadom pokušao Villonu izbiti mač iz ruke. Ovaj odmah uvidje, da nije dorastao premoći dvaju protivnika,  te stoga s nekoliko udaraca i bodova navali na Sermoisa, zabode mu mač u tijelo, gdje ga i ostavi, te baci na njega, kad se već rušio, kamen, koji je držao u lijevoj ruci. 

Sermoise kriknu. Pogođen kamenom posred  lica, on  se  svali na tle i tako još dublje zatjera u utrobu mač, koji bijaše zaboden u njegov trup.  Na  Mardijevu  viku  pritrčaše  ljudi,  dok  je  Frangois  stajao okamenjen i nepokretan te promatrao umirućeg svećenika. Shvatio je, da tu više nema pomoći, i da je ubio čovjeka. 

Nakon nekoliko  časaka prodre mu u  svijest,  što mora uslijediti, plaho  se  ogleda  i  opazi  gomilu  ljudi,  što  su  pritrčavali.  'Smjesta"  se okrenu  i  umače  prema  Malom  Chasteletu.  Dok  se  Mardi  bavio umirućim svećenikom, on otrča do brijača Fouqueta, da mu ovaj sašije ranu. Brijač  se prihvati posla  s  izvanrednom pažnjom, a budući da  je poznavao ranjenoga i znao za njegovu djelatnost u kleričkim nemirima, on se našali, kako  je  jednom  i Villonu pošlo po zlu, te  je napokon  i on naletio na pravoga. 

»Bolje će biti, da ne govoriš, Fouquet«, prošapta Frangois. »Kad bi  samo  znao,  kakvu  sam  kašu  sebi  skuhao!  Siromašak  će  skapati  i 

 

 

mene će strpati u zatvor!« Zatim  ispripovijeda, kako  je tekla tučnjava, promatrajući u  isto vrijeme promjene na svom  licu. Dug  rez protezao se  od  sredine  obraza  preko  gornje  usne,  koja  je  bila  potpuno presječena. Trebalo  je sašiti žile na usni, a  to  je  išlo samo  izvanredno sporo  i uz prilično  žestoke bolove. Prskali  su  crveni mlazovi  i brijaču, koji  je  šutke  radio,  zakrvavili  cijelo  lice.  Napokon  je  teški  posao  bio završen,  i  Francois  nije mogao  a  da  ne  prasne  u  smijeh,  ugledavši  u zrcalu svoju sliku. Ako su crte njegova lica ikad bile pravilne, sada je to zacijelo bila prošlost. 

»Što da učinimo, maistre Villon?« upita brijač zabrinuto. »Moram podnijeti prijavu.« 

»Moj se protivnik zove Philippe Sermoise«, odgovori Francois. »A moje  ime  zadrži  za  prvi  čas  u  tajnosti,  kako  bih  dobio  vremena,  da uteknem  iz grada. Napiši.  .. da! Nazovi me Franjo Ovan. To sam  i bio. Da se samo taj prokleti Mardi nije upleo! Ta priznat će mi nužnu obra‐nu  i  pomilovati  me.  Ali  dok  to  stotine  činovnika  i  sudaca  shvate, odsjedit  ću  u  zatvoru  najmanje  godinu  dana  i  tamo  navući  na  sebe smrt. Ta znam, kako su dugo držali Regniera u zatvoru.« 

Brijač  zabilježi  navedeno  ime,  jer  je morao  podnijeti  prijavu  o svakoj tučnjavi. Napokon povi klerikovu glavu rupcima, koji su dijelom služili  kao  zavoj,  a  dijelom  i  da  ga  zakrinkaju.  Francois  se  tada  brzo udalji i pohita prema Saint‐Benoistu, te uniđe kroz neka stražnja vrata. Kad je došao k ujaku, ovaj je već bio o svemu obaviješten. 

»Čovjek umire«, reče u žurbi. »Moraš odavde. Podnijet ću molbu, da te pomiluju.« 

Obojica  se  za  rastanak  zagrliše,  i  tada  Frangois  uze  svoj  drugi mač, koji je čuvao ispod kreveta, te ode iz kuće »Kod crvenih dveri«, da utekne iz Pariza. U najvećoj žurbi stiže do obližnjih Jakobovih vrata, te kroz  njih  bez  smetnje  iziđe  izvan  grada.  Napolju  s  uzdahomstade. Slijeva  bijaše  dominikanski  samostan  i  College  de  Clugny,  zdesna  se iznad visokih zidina vidjelo samo nekoliko krovova. Na grad se polako spuštala  noć,  zrak  je  bio  prožet  zaboravljenim  mirisom  cvijeća  i tamjana. Bjegunac  se  još  jednom  turobno ogleda  ‐ onda  se okrene  i 

 

 

dade  se  na  put.  Siva  i  beskrajna  pružala  se  pred  njim  krajina.  Samo jedna' svijetla traka pružala se na horizontu, no nad njom su se nadvili mračni i prijeteći olujni oblaci. Korak po korak gacao je Frangois blatom ceste. Bilo mu  je,  kao da na  leđima nosi  težak  teret,  rana  ga  je  jako pekla, a razdraženi živci teško su se smirivali. Misli mu se brkahu, te mu se učini, kao da će sada morati neprestano sve dalje i dalje, spotičući se ogrumen  je  zemlje  i  jedva  se  držeći  na  nogama.  I  kako  je  grad  iza njegovih leđa, u kojemu se bio rodio, bivao sve manji, tako je blijed jelo i sve ono drugo, sve, što je dosad bio proživio. Kao iz beskrajne daljine iskrsavali  su  ljudi,  koje  je  poznavao  i  s  kojima  je  dugo  živio  unutar zidina.  Jeanneton,  Vuk  i Michel.  Regnier,  Philippe  Brunel  sa  svojim oholim licem, Ythier Marchant, koji je sada zacijelo spavao kod neke od bezbrojnih  svojih  prijateljica,  Jacques  Carđon,  za  kojega  je  Frangois spjevao  pjesmicu  Marionetti,  i  koji  se  sigurno  s  Jeanom  Cotardom upravo do besvijesti opijao. Saint‐Amand, profoz, Cornu, Ambroise, pa čak  i Noel  Joliz  i Catherine  .  ..  Lijepa Denise, njezin  ljubomorni muž, Martin, koji je prilikom nemira bio pao s ljestava i umro, brbljavi Tricot, Tabarie, koji mu je prepisivao ,Roman o Đavoljem izmetu’. . . svi, svi su se pojavili pred njim i iščeznuli. 

Ostade mrak. Na Villonovu se licu pojavi očajnički smiješak. 

»Tako  je«,  reče  sam  za  se  i  pun  srdžbe  stisnu  zube.  »Kad  se čovjek umije smijati samo onda, ako  je sretan,  to  je zaista  jadno!«Po prvi put podiže  se u njemu neobuzdan gnjev prema vlastitoj  sudbini. Gdje  je taj nevidljivi bog, koji tvrdi, da sve vidi  i mudro vodi? Gdje  je  i zašto zbija takve šale s jadnim napaćenim ljudima?« 

Frangois  stade  i  zagleda  se  k  nebu,  koje  su  već  cijelo  prekrili oblaci. Za njim se uzdizala mračna gromada grada, a on  je stajao sam na širokoj ravni i prijetio šakom prema obzorju. 

»Ja nisam Regnier!« uzviknuo je. »Ja prihvaćam borbu sa svojom sudbinom. Htjeli biste me lišiti sreće? To vam zaista ne će uspjeti! I ako sam  stotinu  puta  rekao,  da  nad  svime  vlada  slijepi  slučaj,  onda  ću otpočeti borbu upravo protiv njega!« 

 

 

Ukrućena lica hitao je dalje. I dok se sve umorniji vukao naprijed, sa  zapada provali oluja,  šibajući preko polja  i divlje  goneći oblake,  iz kojih  su  s  bučnim  praskom  šikljale  blistave munje  i  odjednom  se  na zemlju slile teške vodene mase. Kiša je putniku rezala lice poput tisuću noževa. Oči ga stadoše žariti, noge htjedoše otkazati poslušnost, rane zapekoše, a mokre hladne ruke stadoše se grčiti u džepovima otrcane halje. Ali Frangois prihvati držak  svog mača  i  stisne  zube, kročeći  sve dalje, dalje i dalje ‐ u razbješnjelu tminu. 

ŠESTO POGLAVLJE 

BALADA FRANCOISA VILLON A  ZA NATJEČAJ DE BLOISA  Kraj izvora sam, a umirem žedan; Ko žar sam vreo, zub mi o zub tuče; U svome kraju, a namjernik bijedan; Uz vatru drhtim, ma da mi je vruće; Ko crvić gol sam, s ruhom tecikuće; U plaču smijem se, a nadam bez nade; Tek očaj za me utjehe imade; I radujem se, a tugama sam žderan; Silesija sam, a slabosti me jade, Svud priman rado, a odasvud tjeran.  Tek neizvjesnom s pouzdanjem predan; Sve mračno kao providno me vuče; Ja sumnjam tek u slučaj očigledan; Vješt zgodama, što nikad se ne sluče; Sve stekao sam, tek osto sam bez kuće, U zoru velim: »Nek bog nam ponoć dade!« 

 

 

Kad ležim, mislim: past ću poput klade; Sva blaga imam, dužnik neizmjeran; Dobitak čekam, da mi s neba pade, Svud priman rado, a odasvud tjeran.  Ne želim ništa, cilj mi samo jedan: Da sve imadem, da briga me ne tuče; Tko dobro zbori, mržnje mi je vrijedan; Tko istinit je, taj mi laži guče; A druzi su mi oni, što me uče Da je vrana bijeli labud što ga glade; I svi, što me muče, ti najbolje mi rade;  Ko istini sam svemu lažnom vjeran; Sve cijenim, volim, a svi mi se gade,  Svud priman rado, a odasvud tjeran.  Moj Kneže blagi, nek vaša milost znade,  Da mnogo znam, a glup sam u sve grade: I svojeglav sam, u čemu je svak smjeran.  I što još znam? Da plaću primim sada,  Svud priman rado, a odasvud tjeran. 

I 

Jutro se vuklo nad krajinom. Na  istoku se kao  iza nekog zelenog zastora  pojavilo  sunce,  šaljući  svoje  čiste  zrake  tek  probuđenom svijetu. Francois je spavao ispod šipkova grma, prepunog cvjetova. Kad ih bojažljivo dodimuše tople zrake, oni se stadoše polako otvarati  i na malim  ružičastim  laticama  zablistaše  tisuće  kapljica  rose.  Radosno kliktanje sjenice probudi usnula mladića. 

On protare oči, zatim u  iznenadnom gnjevu strgnu povoj s  lica  i napola u snu opipa svoju još uvijek mokru odjeću. Napokon se silovito strese  i  razbudi,  lupne nogama o zemlju  i promrmlja nekoliko psovki. 

 

 

Ptica  iznad  njega,  kojoj  je  time  poremetio  njen  jutarnji  pjev,  izgrdi Francoisa reskim krikom i napokon otprhne. 

»Zar  mi  ne  ćeš  priuštiti  svoju  pjesmu?«  upita  Villon,  sjede  i ogleda se oko sebe, te otkri, da je prenoćio tik pred mjestom Bourg‐la‐Reine,  te  stade  pažljivo  promatrati  male  kućice  i  njihove  slamom pokrivene  krovove  i  visoke dimnjake,  iz  kojih  je  već u bistri proljetni zrak sukljao plavi dim. Zacijelo se kuhao doručak. Frangois osjeti, kako ga želudac prilično glasno opominje, neka pribavi hrane. Bjegunac se s mukom  podiže,  strgnu  s  lica  posljednji  ostatak  krpe  i  oprezno  opipa ranu. Učini mu se, da dobro zacjeljuje, a i bolovi su bili gotovo iščeznuli. Jezik se naprotiv nikako nije. mogao smiriti, nailazeći u usnoj šupljini na novu izraslinu, na koju nije bio navikao. Neprestano se o nju okrzavao, i ta  upornost  dotjera  Francoisa  na  rub  ludila.Napokon  ostruga  blato  s cipela i uputi se prema seljačkim kolibama, što su se pred njim uzdizale i  slale mu ususret ugodan miris  krepke  čorbe. Budući da  je u  svojim mišićima i odviše bolno osjećao napor noćnog marša, prilično je jadno odšepesao komad puta, a onda opet stao  i zagledao se u vedro nebo, zelene livade, što su graničile s poljima, obraslim niskim klasjem, i u pr‐ljavu selendru s njenim žutim krovovima. Činilo se kao da bi ga svijet htio  smiriti,  a  to mu  je  gotovo  i uspjelo.  Francois pokuša da  zazviždi neku pjesmicu, te pomisli, kako mu zapravo i nije odviše loše. Dok god čovjek  može  da  se  raduje,  pa  makar  samo  i  sitnicama,  može  biti zadovoljan  sa  životom.  Samo ne misliti na  sutra, ako  je današnji dan lijep. Sada je sjalo sunce, blistala rosa, dim se vijao zrakom, a uz poljski put  cvjetao  je  šipak! Negdje u daljini klopotao  je mlin,  sa  svoje njive prišao  je  neki  seljak  i  s  poštovanjem  pozdravio  Villona.  Bumbari  su zujali oko poljskog cvijeća. Tko da tu ostane turoban? 

II 

Frangois ostade sedmicu dana u samostanu abatise Huguette de Pourras, koja  je u  svoju klauzuru  rado dovlačila muškarce. No kad  se dobro  omastio  i  nažđerao,  nije mogao  otrpjeti,  a  da  se  ne  naruga 

 

 

pohotljivoj  opatici.  Tek  što  je  otvorio  usta,  već  se  ponovo  našao  na cesti. 

Ispod nekog šipka ravnodušno  je vrškom mača povadio konce  iz zarasle rane. »Opet zdrav«, promrmljao je. »Danas nesreća, sutra opet sreća . . .« i odlunja dalje. 

Iako  se  nadao,  da  će mu  d’Estouteville  pomoći,  te  potjera  za odbjeglim ubojicom ne će biti odviše ozbiljna, učini mu se  ipak, da ne će biti  zgorega, ako malo  izmijeni svoju vanjštinu. Stoga odbaci  svoju kapu, koja ga je odavala kao maistra, i raspori poneki nabor svoje odje‐će,  te  joj s nekoliko smjelih  rezova mačem  i s nekoliko grubih šavova oduže sve, što  je podsjećalo na klerika. Oružje nije više sakrivao  ispod ogrtača, nego ga  je otvoreno  zatakao  za pas, da  razbojnicima,  što  su vrebali  na  cesti,  odmah  pokaže,  da  će  se  namjeriti  na  čovjeka  vična oružju, a ne na nekog svećenika, ako bi uopće smatrali vrijednim truda da napadnu ovakva odrpanca. No sve te mjere opreza urodile su time, da ga  sada nijedan  seljak nije više  s poštovanjem pozdravljao  i da  su mu pred nosom  zatvarali vrata.  Često  se  čak događalo, da  stanovnici nekog majura nahrupe sa  lukovima  i strijelama, prijeteći mu, da će ga utući,  ako  se  smjesta  ne  pokupi.  Tako  je  sada  Frangois  odjednom morao dobro stegnuti kajiš. Glad mu  je zavijala u crijevima, a živio  je samo  od  odbačenih  komada  kruha,  ukradenih  poljskih  plodova  i milodara  ispred  svetačkih kipova. Tako  je ubrzo postao mršaviji nego ikada u doba  svoga djetinjstva u Parizu. No  ipak  je  sačuvao dovoljno obješenjačkog  humora,  koji  je  bio  potreban,  da  u  tom  razdoblju progonstva  ne  zapadne  u  sjetu.  Psujući,  no  i  smijući  se  zbog  svoje smole,  vukao  se  od  sela  do  sela,  prosjačio,  te  ponekad  ukrao  neku kokoš, koja bi se usudila da mu prijeđe preko puta. 

Korak  k  lupeštvu napravio  je bez mnogo  razmišljanja.  Ta nije  li već u Parizu činio za druge takve lakrdije i Jeanu de la Gardu operušao sve njegove zalihe. Zar nije u još daljoj prošlosti, već u svom djetinjstvu, izvršio mnoge  provale?  Nužda  je  nalagala,  i  on  se  pokorio.  Nema  u Francuskoj čovjeka, koji se ne bi podvrgnuo tom željeznom zakonu, pa ako  je bog  i postavio svoje zapovijedi, kojih se kao kršćanin bio dužan 

 

 

pridržavati, nije  li on opet  istodobno pružio  i mogućnost, da se čovjek kajanjem  i pokorom otkupi od počinjenih  grijeha.  Zar  je onda moglo biti tako strašno, ako se čovjek ogriješi o vječnoga, kad mu  je on sam dao  sredstvo, da  se očisti,  i objavio, da mu  je  raskajani  grešnik miliji nego devedeset  i devet pravednika? Frangoisu se učini dangubom, da time tare glavu. 

»Ima toliko pojmova«, raspripovijedao se jednom, sjedeći u jarku kraj ceste  i dobacujući mrvice kruha pticama, što su oko njega prhale, »pojmova,  koje  smo  preuzeli  od  svojih  bližnjih  a  da  o  njima  nismo podrobnije  razmislili.  Čovjek  izusti  riječi,  i učini mu se, da  je  time sve objasnio.  Ali  napokon  shvati,  da  uopće  nema  jasnu  predodžbu  o pravom značenju tih izraza. Tako je s našim moralom, pristojnošću i, u mom  slučaju,  sa  svetošću  tuđega  dobra.  Mi  ljudi  sklopili  smo sporazum, koji bi svakome morao osigurati njegov imutak. To je mjera zaštite slabih. Tko je jak, ne obazire se na to. A ako mi je bog dao glad, treba da mi dade i hranu. Ali on veli: ,Uzmi!’ Što me se tiču bližnji, što me se tiču zakoni? Želudac mi kvrči, i to je odlučno.« 

Sjeti  se  kako  je Ambroisi  kazao, da  vrijednost  čovjeka  zavisi od toga, da  li živi ne nanoseći štetu drugima.  I s obzirom na svoje krađe ustanovi,  da  je  sada  prisiljen  da  bude  bezvrijedan  čovjek.  Onda  se ispruži na tle i zagleda se u nebo. Ptice odletješe. I dok je ležao u jarku, odjednom ču korake i spazi nekog prilično odrpanog putnika, koji mu je prilazio. Odmah  se  lati  svog mača, da  se ne bi  iznenadio, ako možda bude napadnut, te stade napregnuto iščekivati stranca. 

»Hvaljen  budi  bog«,  reče  ovaj,  kad  je  prišao,  pa  podigne  svoj izbušeni šešir, te uzdahnuvši sjede uz Frangoisa. »Ne treba da se bojiš, mili prijatelju«, produži on zatim. »Vrana vrani očiju ne kopa. A pogled na tvoje lice i na tvoje oružje odaje mi, da se sigurno ne ubrajaš među one, što vladaju u Francuskoj!« 

»Proklet  da  sam,  ako  nije  tako«,  uzviknu  Frangois  i  pusti mač. »Kad  se  veliki  tuku,  nazivaju  ih  očevima  domovine.  Mene  traže  u Parizu,  jer  pod  zemljom  leži  čovjek,  u  čije  se  tijelo malo  preduboko zario moj mač.« 

 

 

Onaj  drugi  malo  posuti,  onda  rekne:  »Sa  mnom  je  isto  tako. Dolazim  iz Dijona. "Jedva sam utekao  i sada već pola godine trčkaram po zemlji. Ime mi je Dambourg, Regnault Dambourg.« 

»Svečani  smo,  kao da  smo na primanju  kod  kralja«, nasmije  se Frangois. »Ja  se  zovem Frangois Villon.  I dopusti da  te upitam:  zašto trčiš po našoj sunčanoj Francuskoj?« 

Onaj  drugi  opet  je  zamišljeno  šutio,  te  napokon  reče  tiho:  »Ja sam član coquille. Još nikad nisi čuo za nju?« 

»Ne.« 

I tada mu Dambourg, ispočetka oklijevajući, stade pripovijedati o onoj  lopovskoj bandi, što se bila okupila na sjeverozapadu Francuske i zapadnoj Burgundiji, osobito u Dijonu. Ugodno  se  živjelo u  tom cehu kradljivaca.  Svatko  je  imao  svoj  određeni  rang,  bilo  je  naučnika, majstora,  šefova  i  napokon  kralj  coquille,  a  i  poslovi  su  bili  strogo podijeljeni: tu su bili crocheteuri, kako su se tajnim jezikom ove bande nazivali obijači blagajni, vengendeuri, džepari, pipeuri, varalice u  igri  i tako dalje,  tako da  je  svaki  član  točno  znao,  što  je njegova  zadaća u okviru zajednice. Sada se coquilla raspršila, jer je neki brijač, kojemu su ljudi  svraćali,  odao  plaćenicima  gotovo  sve  tajne  i,  što  je  najvažnije, popis imena zločinaca. 

»Ali zbog toga«, uvjeravao je Dambourg, »zbog toga, što su neke od  nas  pekli  i  kuhali  u  vrelom  ulju,  ipak  ne.  će  zagospodariti  našim pokretom.«  I  dok  su  oba  odrpanca  čučala  u  grabi  kraj  ceste,  on  je velikim  riječima  opisivao  budućnost  ove  lopovske  bande,  kad  ona jednom  preuzme  vlast  u  cijeloj  državi.  »Kraljevi  će  nam morati  slati svoje  poslanike«,  proricao  je  u  zanosu  i  siguran  u  pobjedu  pogledao Frangoisa. Ovaj se samo smješkao. 

»Kakve ti  imaš nazore, to mi  je potpuno svejedno«, primijeti on tada. »Ja ne ću sudjelovati ni u kakvim ustancima ni pothvatima protiv državne  vlasti. Tu  sam  već  jednom dobro natukao  glavu  i  zaista  sam samo  čudom  izvukao  cijelu  kožu.«  U  nekoliko  riječi  upoznao  je Dambourga sa svojim doživljajima  iz doba kleričkih nemira. Onaj drugi 

 

 

pažljivo ga  sasluša  i na kraju  reče: »Studenti  zaista nisu pravi  ljudi  za takve stvari. No o nama će se još čuti!«  

III 

Iako  Frangois  nije  imao  namjeru,  da  bude  primljen  u  coquillu, ipak nije ni najmanje podcjenjivao prednosti, do kojih je mogao doći u pratnji Dambourga. Ovaj vješti provalnik umio je gotovo uvijek pribaviti sve potrebno za život, no time je neprestano nahuškavao i plaćenike na njih  dvojicu,  tako  da  su  neprestano  bili  na  bijegu.  Najprije  krenuše prema Montereauu,  gdje  se u prvoj  gostionici  drsko najedoše,  te na kraju  izbjegoše plaćanje  i  sretno umaknuše. Odatle produžiše  skitnju po  selima,  no  u  seljačkim  dvorištima  uspijevali  su malo  što  za  sebe uvrebati. Na neki posao nisu ni pomišljali, jer se zbog plaćenika, koji su ih progonili, nigdje nisu  smjeli predugo  zadržavati. Otkako  je obilazio po svijetu, Frangois se nigdje osim u Pourrasu, gdje se osjećao siguran, nije zadržavao duže od dva dana. Milostinju su seljaci davali rijetko, jer i  sami  nisu  ništa  imali  i  jer  ih  je'desetina  bila  potpuno  upropastila. Jednom je Frangois s pomoću svoje latinštine uspio ubrati milodare za sve  moguće  svece,  no  to  je  bio  sretan  slučaj,  koji  se  zbog nepovjerljivosti seljaka nije više ponovio. Tako  je naprosto bio upućen na  umijeće  Dambourga,  koji  je  pri  svakoj  provali  uvjeravao,  da  će njegovo djelo povećati moć  coquille,  koja na  taj način  teži  za  tim da osvoji svjetsku vlast. 

Idući veći grad, u koji su se usudili ući, bio je Montargis. Tu im je brbljavi  čuvar  gradskih  vrata  ispričao  već  poznatu  priču  o  psu  viteza Aubryja de Montđiđiera, a usput ih ukratko obavijestio, što se naklapa u gradu, i tako Dambourga opskrbio predznanjem, potrebnim za noćni izlet. Dok je Frangois ostao kod vratara, njegov drug, tvrdeći da ga boli želudac, otišao  je da se  isprazni.  Ispraznio  je ustvari susjednu kuću,  iz koje je pred zidine dovukao nekoliko skupocjenih stvari. 

 

 

Frangois  je međutim  razgovarao  s  vratarom  o  njegovoj  službi  i plaći,  uvidio  da  ovaj  živi  naprosto  od  gladovanja,  te  napokon  starog dobričinu upitao, ne bi li želio, da se sadašnje prilike izmijene. 

»Neka me bog  sačuva  od  takve  opačine«,  odvrati  zaprepašteni starac. Ne navodite me na takve grešne misli! Vječni je bog stvorio naš svijet,  i  on  sigurno  najbolje  zna,  kakav  svijet  treba  da  bude.  ‐  ,Tada pogleda bog sve što je stvorio, i gle, dobro bijaše veoma!’ ‐ tako stoji u bibliji,  i o tome sigurno ne valja raspravljati. Zemlja  je takva, kakva  je. Naša jedina utjeha je raj, koji nam je svojom smrću na križu isposlovao naš dragi Isus. I ja mu se već od srca radujem ...« 

Frangois  izađe, te pred zidinama nađe Dambourga s ukradenom zlatninom,  koju  u  neposrednoj  okolici  grada  prodadoše  nekoj nepovjerljivoj vezilji za gotov novac. Tako odoše od nje obogaćeni, no više se nisu usuđivali ući u Montargis, nego  i nadalje prosjačeći  i kra‐dući  krenuše  prema  Auxerru,  gdje  je  upravo  ponovo  počeo  rad  na izgradnji katedrale, koja je već stoljećima čekala, da bude dovršena. 

Nakon što su nekoliko dana proboravili u gradu  i spiskali veziljin novac, upoznao se Dambourg s nekom djevojčurom, koja mu prepusti dio  prihoda  od  svojega  lijepoga  umijeća,  te  se  obojica  zadržaše  u Auxerru  više  od  dvije  sedmice. No  Frangois  se  jednoga  dana  uputi  s nekim stražarom u razgovor o njegovim prilikama, te učini malo smjelu usporedbu  između  života  tog  priprostog  plaćenika  i  kneževa  života, pokušavši  tako  saznati, mogu  li  se  u  toj  utjelovljenoj  čeličnoj  pesnici probuditi duhovi pobune. No sav je uspjeh bio u tome, da je poštenjak dozvao  svoje  drugove  i  saopćio  im,  da  je  ovaj  krivovjerac  usporedio njega, običnog oklopnika, s knezom ‐ postupak koji je već sam po sebi bio kažnjiv. Bog  je stvorio grofove  i seljake, a pritom  je zacijelo dobro znao,  što  čini,  pa  je  grijeh  o  tome  i  misliti,  a  kamoli  htjeti  nešto izmijeniti. U tom času prišao je još i Dambourg, kojega prepozna jedan od  oružnika,  što  je  prije  bioslužio  u  Dijonu.  Obojica  stadoše preskakivati  zidine  i  jarke, u  ludoj  jurnjavi pretrčaše preko mosta,  te jedva utekoše sigurnoj smrti. 

 

 

»Neka me đavao nosi, ako  još  ikad makar samo  jednom nogom stupim  na  tlo  ove  odvratne  Burgundije«,  stade  psovati  Dambourg, tarući koljeno, koje bijaše povrijedio preskačući jarak. 

U  Troyesu  Dambourg  opljačka  neku  crkvu,  bez  ikakve  druge svrhe,  osim  da  podigne  glas  coquilli.  Francois  ga  je  upozorio,  da  je ukradeno  crkveno  dobro  izvanredno  teško  prodati,  a  i  to  samo  uz veliku opasnost. Sve  to nije pomoglo. Dambourg ostade vjeran  svom načelu, da  se ničega ne  žaca  za  zajednicu  svoje  lopovske braće,  razbi crkveni prozor te isprazni svetohranište. Stvari odnese nekome Židovu, koji  se  zaista  učini  spreman  platiti  vrijeđnost  zlatnog  kaleža,  iako  je vidio da pripada Saint‐Remainu. No prerano su se bili obradovali. Lupež dozva  plaćenike,  sakrivši  prije  toga  ukradene  stvari,  te  optuži Francoisa,  da  ga  je  htio  opljačkati.  Samo  svojim mačem  i  uz  pomoć okretnog Dambourga uspjelo  je Villonu prokrčiti put  iz klopke, u koju ga je bio namamio lukavi Semit, no Dambourg ipak ostade bez jednoga uha. 

Godina se bližila kraju. Jesen  je već bila na  izmaku  i primicala se zima.  Obojica  stigoše  u  Romilly‐sur‐Seine  i  odatle  produžiše  prema Melunu.  Tu  je  Dambourg  napokon  morao  napustiti  Frangoisa.  Nije namjeravao da posjeti Pariz. Dirljivo se oprostiše, nakon što su pola go‐dine  zajedno  tumarali  zemljom.  Francois  se  sam  uputi  natrag  u  svoj rodni grad. 

Svaki  korak,  kojim  se  približavao  Parizu,  povećavao  je  njegovu nestrpljivost. Jedva je čekao, da ponovo prođe kroz Rue Saint‐Jacques, da  ugleda  kuću  »Kod  crvenih  dveri«  i  da  pozdravi  kapelana  Saint‐Benoista.  Glasno  je  kliknuo,  kad  se  pred  njim  pojaviše  stare  zidine, snijegom  pokriveni  krovovi  i  visoki  tornjevi,  na  uresima  kojih svjetlucahu bijele pahuljice. Usred bijele krajine ležao je Pariz, mračan i prijeteći, sagrađen od crna kamena. To je bio njegov dom! I Francois se zakle, da nikada više ne će napustiti grad. 

Ujak ga dočeka s radošću  i saopći mu, da su obje molbe, koje  je uručio  za  nećaka,  urodile  uspjehom.  Čak  i  više:  Frangoisu  su  izdali svjedodžbu o njegovom dobrom ponašanju, i on jasno vidje, kako ga je 

 

 

i  u  ovom  slučaju  bila  zaštitila  očinska  ruka  moćnoga  profoza.  S podsmijehom  je  čitao  povelju  o  pomilovanju  i  glasno  se  nasmija, pročitavši, da nikada nije zaslužio kaznu ni prijekor,  te da se u svakoj prilici časno ponio. 

Posjetio  je svoju majku, otišao k Margoti  i učinio sve, što  je bio naumio  učiniti  nakon  svog  dolaska  u  Pariz.  I  tek  što  je  stupio  na  tlo rodnog grada, već je znao, da je postao drugi čovjek i da više ne može sa sebe zbaciti mjesece lutanja po svijetu. U progonstvu je zauvijek bio izgubio upravo ono, što se nadao u Parizu ponovo naći: mladost. 

IV 

Nema gorčeg saznanja no što je ono, kad čovjek jednom uvidi, da je  izgubio mogućnost da bira svoj put, da  je sve već utvrđeno  i da sve nastojanje može  još samo neznatno  izmijeniti tijek života. Kao gotovo svaki  čovjek  i  Francois  se plašio  tog  saznanja.  Skrivao  je pred  sobom činjenicu,  da  je  mladost  prošla,  sanjao  je  prastari  san  o  »novom životu«,  koji  se  u  svakom  času  može  početi  iznova.  A  što  je  bila mladost,  na  što  su  se  odnosile  izblijedjele  misli,  sjećanje  na  nekoć neokaljan život? Mladost se zvala Catherine. 

Nekoliko dana nakon  svog dolaska posjetio  je Catherinu u  kući »Kod svilene zmije«  i našao  je blagu  i nježnu. Pun radosti povjerovao je, da se otkinula od lošeg Noelova utjecaja. Sada je znao i to, kuda ga vodi  budućnost.  Oženit  će  se  Catherinom!  No  kad  joj  je  o  tome progovorio, ona mu natuknu, da  je on  zasad  još uvijek bjegunac bez zaposlenja  i  kruha.  Ona  ga  doduše  voli,  ali  to  još  nije  dosta,  da  se opskrbe dva  čovjeka. Da  je  činovnik u kraljevoj službi, ona bi njegovu ponudu s radošću prihvatila. Frangois se od nje vrati sav blažen. 

Kad  se kasnije pun  sreće  ispružio na  svom  starom  ležaju u kući »Kod crvenih dveri«, sjetivši se i opet kako donedavno pola godine nije spavao u krevetu, već je stao kovati planove za neposrednu budućnost. Htio  je ostati u Parizu. Skitnički život naučio ga  je, da  toplo ognjište  i ležaj  priređen  ženskom  rukom  nije  baš  najlošije  od  onoga,  što  svijet 

 

 

može pružiti čovjeku.  I napokon: zašto da upravo on,  jer  je slučajno u nužnoj obrani ubio čovjeka, ne bi smio uživati radosti sitne građanske sreće? Opet se prisjeti, kako je prije više godina isto tako žarko čeznuo Za životom. Tada bi bio najradije odmah pobjegao iz Pariza, i bježao sve dalje  i dalje,  i  jedva  su ga bili  zadržali,  tako  ,ga  je omamila vrtoglava čežnja za životom. Sada je bilo drukčije. Proživio je koješta, iskusio, da je prilično naporno stajati u divljem vrtlogu zbivanja. Kako  je samo na svojim  lutanjima  sanjao o dobrom  jelu! U Romillyju  je prenoćio pred crkvenim vratima, gdje  je bio usnuo, ugrijavši  se od  same pomisli na toplu peć. Sada je bio ovdje. Dobro se osjećao u krevetu punom perja ‐ da:  ostat  će  u  Parizu,  primiti  neku  službu  kao  i  svi  drugi,  oženiti  se, osnovati  dom,  imati  djecu!  Ranije  je  doduše  ismijavao  sve  te  časne građane; no nije  li usto uvijek govorio, da  je  i  sam  jednako  smiješan kao  i svi drugi?  I zar nije potpuno svejedno, kako će tko u životu naći svoju sreću? Zar je on uvijek i pod svaku cijenu morao biti drukčiji nego većina njegovih bližnjih? ir 

Pun  neke  ugodne  potrebe  za  mirom,  Frangois  nakon  dugo vremena ponovo usnu u svojoj vlastitoj sobi, u svom vlastitom krevetu. 

Već  idućih  dana  počeo  je  odlaziti  svojim  starim  prijateljima  i znancima. Htio  je  raditi, htio  je da mu. u gradu bude dodijeljen neki posao:  ,Pružite mi  ruku,  braćo,  i  primite me  u  svoje  kolo!’  ‐  Ali  se pokazalo,  da  na  Frangoisa  Villona  nisu  čekali.  Progonila  ga  je  sjena ubijenoga Sermoisa, kud bi god došao. Frangois Villon? Ah, taj! Sasvim lijepo pjeva ‐ uostalom: nije li on ubio onog svećenika? Što bi htio? Ah ‐ manite ga, to je raskalašeno čeljade! 

Posjetio  je Ythiera Marchanta. Taj  se divno nasmijao, potapšao ga  po  ramenu  i  upitao  ga,  kako  je  proveo  mjesece  izvan  grada. Pripovijedao  mu  je  zatim  o  nekoliko  svojih  ljubavi,  ne  zaboravivši pritom da se dobro nahvališe, te je nakraju ustvrdio, da je Frangoisu još uvijek  dužan  nekoliko  pariških  novčića,  koje  bi mu  sada  htio  vratiti. Besmislena pomisao. Ako je netko od njih dvojice bio dužnik, bio je to Frangois. On je to dobro znao, no na svom putovanju po svijetu dobro je  naučio  cijeniti  vrijednost  gotova  novca.  Ako  je  zbog  zlata  okrao 

 

 

crkvu,  nije  sebi mogao  dopustiti,  da  zbog  iste  stvari  bude  ponosan. Stoga mirno  primi  tobožnji  dug.  Kad  je  zatim  upitao  Ythiera  za  neki činovnički posao, ovaj odgovori, da on zaista nije pravo mjesto  i neka se Frangois obrati profozu, koji će mu sigurno pomoći. Uostalom, on je i sam u posljednje vrijeme tako zaposlen, da će se rijetko susretati, ako im  ne  pomogne  slučaj.  A  nije  isključeno,  da  će  morati  i  na  put  u Normandiju, jer je zbog nekih važnih poslova potrebno, da bude tamo prisutan. 

Frangois ode od Ythiera  i obrati  se Saint‐Amandu. Ovaj  je kao  i Marchant  bio  sušta  uljudnost.  Žalio  je  jadnoga  Villona,  koji  se  tako dugo morao potucati daleko od Pariza, te obeća, da će u pogledu želja svog gosta učiniti sve, što mu bude moguće. No kad su neko vrijeme proboravili  zajedno,  pojavi  še  odjednom  SaintAmandovSi  žena Jeanette, da prezirnim pogledima kazni Frangoisa za njegovu drskost, što  se  uopće  pojavio.  Dok  joj  je  njen  muž  predstavljao  mladoga maistra,  gledala  je  kroz  prozor  i  odmah  zatim  spomenula  ubojstvo Sermoisa: »Ah vi ste taj, što  je probo onog  jadnog svećenika  .  .  .« Na kraju  reče  Saint‐Amandu  neka  se  opet  prihvati  svog  posla,  te  ode  iz sobe ni ne pogledavši Villona, iako je on uljudno ustao. Saint‐Amand se zbunjeno  smješkao  i  zamolio  Frangoisa,  da  se  idući  dan  opet  nađu, možda  će  dotle  već  štogod  saznati  o  nekom  namještenju u  kraljevoj službi. 

No  kad  se mladi maistre  idući  dan  zaista  pojavio,  odvedoše  ga pred Jeanettu, koja ga iedva udostoji pogleda i naloži sluzi da mu dade dva  pariška  novčića.  On  ih  primi  i  stade  ih  pred  darovateljicom podrugljivo  promatrati. Onda  se  bez  riječi  okrenu  i  pođe  k  vratima. Tamo se načas zaustavi, s prezirom baci novčiće na tle, tako da su se otkotrljali u sredinu prostorije, te šutke i bez vanjskog znaka uzbuđenja napusti  kuću  svog  bivšeg  prijatelja  Saint‐Amanda.  Zakle  se,  da  nikad više ne će stupiti u nju. 

Odvažio  se na  još  jedan pokušaj  te  je posjetio  jednog od  svojih školskih drugova, nekog Roberta Vallea, koji  je 1449. godine, dakle tri godine  ranije  nego  Frangois,  dobio  od  sveučilišta  licentia  docendi.  I 

 

 

ovdje  je  naišao  na  nepremostivu  uljudnost. Valle  obeća,  kao  i  Saint‐Amand, da će se od srca zauzeti za mladog klerika. Neka se za nekoliko dana  opet  javi,  pa  će mu  biti  saopćeno,  što  je  njegov  protektor  u međuvremenu poduzeo  i  isposlovao.  Frangois  je  shvatio  te  riječi  kao uvijeno odbijanje, no usprkos tome raspitao se nakon tjedan dana kod nekog  Valleova  lakaja,  kako  je  s  njegovom  stvari.  Ovaj  mu  je dostojanstveno  saopćio,  da  Robert Valle  nikada  ništa  ne  rješava  bez svoje prijateljice Jeanne de Milliere. Oboje su jedno srce i iedna duša. A gospođica  de  Millieire  .odjeća  se  uvrijeđena  nekom  Villonovom pjesmom, koja je prije nekoliko godina kolala Parizom, jer je u ženi, što je  bila  ismjehivana  u  stihovima,  prepoznala  sebe.  Od  tog  doba  ona osjeća neizbrisivu mržnju prema maistru, te će stoga, koliko je u njenoj moći,  umjeti  spriječiti,  da  on  ikada  u  Parizu  dođe  do  pristojnog građanskog položaja. On je lakrdijaš i pjevač: to neka i ostane. Parizu su potrebne i lude. 

Frangois  se udalji  s  ljubaznim pozdravom  i  stade  razmišljati, na koju  je  to pjesmu  Jeanne de Milliere mogla misliti. No nikako  se nije mogao sjetiti nijedne, koju  je o njoj spjevao  ili koja bi se uopće mogla na  nju  primijeniti. Dok  je  tako  prolazio  ulicama,  razmišljajući  osvojoj jadnoj  sudbini,  priđe  mu  Pierre  Fournier,  pravni  zastupnik  crkve  u Chasteletu,  kojega  je  Frangois  poznavao  iz  Saint‐Benoista.  Fournier podrugljivim  pogledom  odmjeri  Villona,  koji  se  zamišljen  zagledao  u tle,  te  reče,  prolazeći  naduveno  mimo  njega:  »U  vama  zacijelo  još uvijek obitava vrućina, koja je vladala u Parizu, kad ste morali napustiti grad, maistre Villon? Vaše odijelo čini mi se veoma ljetno!« 

Zastupnik  je već bio prošao, kad  je Frangois shvatio, na što cilja. Pogleda niza  se:  stajao  je na  snijegu u  tankim podšivenim  čarapama. Nije  imao druge obuće za svoje promrzle noge  ‐ to  je bilo ono, što se onoj  bijednoj  bitanzi  učinilo  vrijednim  smijeha. Nesigurno  je  stresao glavom i upitao se, da li je on zaista nešto nalik na gubavca i može li o sebi patetično kazati, da je profućkao život. 

 

 

Tada  se  glasno  nasmija,  i  njegov  mu  se  časovit  položaj  učini dirljivo  smiješan. No nakraju uzdahne  i uputi  se  teška  srca u Rue de Jouy, k upravitelju grada d’Estoutevillu. 

V 

Opet  su  stajali  sučelice:  glomazni  ovan  sa  zatiljkom  bika  i ukočena  lica.  Sitni  nervozni  klerik  plavih  očiju,  što  su  nemirno plamtjele. 

»Vi dobro poznajete ovu sobu, maistre Villon«, reče profoz. »Što želite od mene?« 

,Što  od  njega  želim?’  pomisli  Francois.  ,Ništa  ne  želim, molim. Došao  sam  k  njemu,  jer  znam,  da me  on mora  razumjeti,  a  ipak  je jasno, da je moj dolazak gore poniženje, nego sva ostala.’ I glasno reče: »Svaki čovjek ima svoje godine lutanja, svaki čovjek mora vidjeti život u njegovom najgrubljem obliku, da bi ga shvatio. Plemeniti gospodine, ja sam svoje proživio, pred mojim  je. očima prošao dio  svijeta,  i mnoge sam nepravde pretrpio, no mnogu sam i počinio. Sada bih htio prionuti radu ...« 

Profoz  je  šutio,  njegove  sitne  oči  ispod  snažnih  lukova  obrva ispitivački  su  promatrale  klerika.  Ovaj  produži:  »Prije  sam  se  smijao ljudima.  Sada bih htio biti među njima.  Sreća promatrača nalik  je na nož,  koji  podrezuje  korijenje  vlastite  snage.  ‐  A  tko  bi  mi  mogao prokrčiti put među ljude, ako ne vi?« 

Profoz je i dalje šutio. Oba muškarca nijemo su stajala sučelice. I napokon  d’Estouteville  odgovori:  »Uvijek  sam  vas  cijenio,  maistre Villon.  I  nadalje  ću  vas  cijeniti.  Više  ne mogu  učiniti.  Dakako,  svaki čovjek  ima  svoje  godine  lutanja.  Ali  ima  i  takvih,  koji  uvijek  lutaju  i nikad  se  ne  smire.  Vaš  je  krevet  cesta,  vaš  prijatelj  danas,  vaš neprijatelj  jučer. Vaša  je kupelj rijeka, a vaša knjiga vjetar. A sva naša ozbiljnost za takve je ljude vrijedna samo smiješka ‐ podsjećam vas na vaše vlastite riječi, maistre Villon.« 

»Onor što sam ranije nepromišljeno rekao ‐« 

 

 

Profoz podiže ruku. »Vi ste naš protivnik, i ako zaista želite raditi za nas, onda to ipak činite samo radi sebe. Sve vaše mišljenje zna samo za  dva  stožera:  svoj  ja  i  čovječanstvo.  A mi  imamo  još  nešto,  što  je iznad toga: djelo. ‐ Ostanite, gdje jeste, Villon.« 

»Znate li, da me time osuđujete na propast?« upita Francois. 

»Ne osuđujem. Svakome je čovjeku u kolijevku položena njegova sudbina. Niti može  sam o njoj odlučivati, niti  to mogu njegovi bližnji. Znam, vi vjerujete u bezvoljni slučaj ‐ ranije smo o tome govorili. Danas znam  sam,  da  smo  nemoćni.  Ali  zbivanje  ne  zavisi,  od  bezumnog slučaja. . . Jedino, što možemo, jest da ostanemo dosljedni, sebi vjerni, pa  došlo  što  došlo.  Neka  neotesanac  bude  neotesan,  junak  smion, grubijan  surov,  'a  podrugljivac  podrugljiv:  to  traži  život.  Ali  jao,  ako samilostan  ushtjeđne  biti  okrutan,  podrugljivac  ponizan,  a  plašljivac smion  ‐  njihova  je  stvar  osuđena  na  propast.  ‐  Ostanite  gdje  jeste, Villon.« 

Upravo kad Frangois htjede odgovoriti, otvoriše se vrata, te uđe Ambroise. Obuze ga nova nada. Ambroise mu mora pomoći!  I on  joj podastre svoju molbu. 

Ona  se  nasmiješi.  »Sjećate  li  se,  što  ste mi  bili  kazali  o  životu, Villon?  Sada  biste  htjeli  postati  dobar  građanin,  kraljev  sluga,  htjeli biste nečemu prići ozbiljno. ‐ Zar ne znate, što mi se kqd vas svidjelo? To, što niste bili kao drugi! Sto ste se usuđivali kazati svoje mišljenje, bez obzira na to koliko će se drugi zbog njega možda ozlojediti! Što ste se smijali, što ste prezirali ‐ u tome je bio vaš čar, to je bila vaša ličnost, to vas je izdizalo iznad bljutave gomile tisuća ulizica, koje nas okružuju. ‐ A sad pokorno molite za oproštenje?« 

Francois  je  časak šutio, pogled mu  je neprestano nemirno  lutao između  profoza  i  Ambroise.  »Ukratko:  ja moram  ostati  luda,  čovjek, čijim  će  se  pjesmama  smijati  i  čiju  će  prisutnost  nakon  ručka  rado podnositi, jer ih razveseljava za vrijeme probave?« 

»Zar  vam  je  do  ozbiljnosti?«  umiješa  se  profoz.  »Zar  vam ozbiljnost života nije smješnija od njegovih šala?« 

 

 

»Ta jednom se čovjek mora smiriti!« zavapi Francois. 

»Da se niste uhvatili u nečije mreže?« upita Ambroise. 

Frangois uvidje, da je igru izgubio. Još se jednom obrati. profozu: »Gospodine, molim vas. Čujte: molim vas!« 

D’Estouteville ga promjeri. Njegove sive oči teško pritisnuše sitan lik mršavog klerika s ružnim ožiljkom. »Idite, maistre Villon«, reče zatim kratko. »Nerado gledam slomljene muškarce.« 

VI 

Frangois  je  sjedio  na  gomili  drva  uz  Seinu  i  promatrao  snježne poljane. Mjesec  je visio nad krajinom poput nekog zelenog  lampiona; na  visokoj  kupoli  nebeskog  svoda  nagomilali  su  se  oblaci  nalik  na tamne krpe obrubljene svijetlim resama. 

»Svatko živi upravo onako kao što mora«, pomisli mladi čovjek  i sav se šćućuri. Valovi Seine bućkajući su zapljuskivali obalu. Ponekad bi niz rijeku grgoćući otplovila neka otkinuta gromada leda. 

»Veselo!«  reče Francois naglas  i  zari  lice u  rukave  svog kaputa. »Neobično zabavno.« 

Odjednom dopre do njega  kroz  tišinu  tih, nejak  glas.  »Je  li  tko ovdje?« 

Villon pogleda  i primijeti pognutu priliku, što  je zastala nekoliko koraka od njega  i pružila  ruke prema njemu. Neki  čovjek sijede kose, koštunjavih prstiju i šupljih očnih duplja. »Da, dobri čovječe«, odgovori Frangois. »Ovdje je netko, tko stanuje izvan zidina.« 

Starac  pošuti  časak.  »Vi  ste  dakle  krvnik«,  reče  zatim.  »Imam sreću. ‐ Mogu li ovdje sjesti? Ima li gdjegod kakav kamen ili klupa?« 

Francois  povede  slijepca  do  svog  sjedišta  i  čučne  do  njegovih nogu.  »Da,  sine moj«,  progovori  starac,  »mnogo  toga  otkriva  svijet čovjeku.«  On  zatrese  glavom,  taj  pokret  ponovi  pri  svakoj  novoj rečenici.  »Svijet  je  kao  velika  knjiga,  puna  prekrasnih  šarenih  slika. Jednog će se dana ta knjiga zatvoriti  i svemu će biti kraj. ‐ Smijete se? 

 

 

Samo  se mirno  smijte:  sićušna  je naša mudrost. Dok  je  čovjek mlad, pronalazi silna pitanja. No kad ostari, tada odjednom zapaža tek malo njih, a i ta su jadno sićušna.« 

Villon je šutio, i starac, tresući glavom, nastavi: 

»Koliko  toga  čovjek prođe u  životu. Ali  sjećanje  sve  to  sačuva  i mnoštvo  naših  doživljaja  poveže  u  jedno.  To  sjećanje  postane  tada našom ličnošću . . .« 

»Što li sve nisam nekoć bio prošao? Teško mi je povjerovati, da je sve ono,  što  sam vidio  i doživio, bilo  tko drugi doživio. Sagradio  sam jedan veliki žrtvenik sa dva krila.  Izrezbario sam kipove, pa  i klupe pri glavnom oltaru.  ‐ Bilo  je  to u nekom  lijepom samostanu. Stajao  je na uzvišici  i ponosno  gledao na dolinu. Cvjetalo  je džbunje,  kad  sam na svome kulašu dojahao na brežuljak, da se prihvatim posla. Deset sam dugih  godina  rezbario  i  stvarao.  Iz  samostana  nisam  smio  izlaziti.  A onda  je  sve bilo dovršeno,  i  ja  sam  raznježen promatrao  svoje djelo. Sav metež  ovog  svijeta  sagnao  sam  u  bezbrojne male  figurice  svog oltara.  Skupio  sam  tu  ljude  svih  zvanja,  u  svim  njihovim raspoloženjima.  Taj  mi  se  veliki  stol  gospodov  učini  slika  i  prilika stvarnoga  života. Opat  stade  razgledavati  djelo.  Žmirkao  je  rumenim vjeđama  i  iz zlatnog pehara pijuckao grčko vino. Zatim dođe nadopat, vidje žrtvenik i odmah se spusti na koljena, da se pomoli. Kad redovnici vidješe, da  je njihov žrtvenik  ispao tako  lijep, te se čak  i nadopat pred njim baca na koljena, oslijepiše me i izbaciše napolje. 

,Radio si za gospoda i gospod ti je blagoslovio rad’, rekoše. ’A mi smo  ti  sada pomogli, da nikada ne padneš u napast da  stvoriš nešto, što bi bilo  isto  tako  lijepo kao ovo djelo u  slavu gospođnju.’ Tako  se slijep  uputih  u  svijet.  A  pred  mojim  žrtvenikom  mole  se  knezovi  i prelati. , . 

Razbojnici  na  cestama  daju mi  hranu,  a  krvnici  pred  gradskim vratima ležaj za noćenje. Vino dobivam od kradljivaca, a poneki novčić od gradskih djevojčura...« 

 

 

»Veselo«, primijeti Francois. Pažljivo povede starca kroz vrata do krvnikove kućice. 

»Neobično  zabavno«,  reče  zatim,  dok  je  ulazio  u  Margotino svratište. 

VII 

Francois  se nikada  više nije  vratio u  kuću  »Kod  crvenih  dveri«. Susret  s  onim  slijepim  čovjekom  učvrstio  je  njegovu  odluku,  da  se potpuno  izdvoji  iz  građanskog  svijeta.  Prisilili  su  ga  da  produži  svoj zločinački  život,  a  bio  je  uvjeren,  da  tome  nije  uzrok  samo  ono umorstvo Philippa Sermoisa. U Parizu ga nikad  i nije pratio drugi glas osim  slave omiljelog uličnog pjevača  i  šaljivdžije.  Ljudi  su mu  znali  za ime i smijali se njegovim šegama. Sada je profoz bio progovorio u ime svih njih: nisu željeli da ga vide među uglednim građanima! Neka samo ostane tamo, kuda  je sam stao  ‐ u kaljuži, u društvu onih što varaju u igri,  razbojnika  i  uličarki,  i  neka  neprestano  drnda  po  lutnji,  luda  za razveseljavanje ozbiljnih. I uzbudili su se, kad je taj lakrdijaš pomislio da bi  i  on mogao  biti  ozbiljan  i  provoditi  život  onako,  kako  to  pripada samo  građaninu,  koga  zaštićuje  snaga  zajednice.  Frangois  nije  ni pomislio da im se nameće, njima, koje je u dnu srca prezirao. Pa kad je već bio izagnanik, onda je to htio biti potpuno i dokraja! I on ostade u Margotinu  svratištu,  te  su  ga  smatrali  njenim mužem  i  svodnikom  ‐ ’svatko  živi  upravo  onako,  kako mora’.  Laćao  se  svog mača,  da  od Margote  odstrani  pijane  goste  i  nasrtljive  plaćenike,  i  nazivao  se vitezom,  jer  je  podizao  mač  za  čast  dame.  I  dok  je  malo  pomalo shvaćao, da mu je sada konačno zatvoren put u gomilu onih, što su svoj život provodili po priznatim pravilima, u njemu se razvijala ironija, koja je  bila  usmjerena  gotovo  isključivo  na  njega  samoga,  iako  je  naoko uzimala  na  nišan  druge  osobe. Njegovo  je  ponašanje  poprimilo  crtu aristokratske  samouvjerenosti,  njegov  je  govor  bliještao  od  izraza, kojima se običavalo služiti plemstvo u svojim razgovorima, i njegova je slava u krugu zločinaca rasla  iz dana u dan. Naučio  je kako se vara na 

 

 

kocki i gipkim je prstima pljačkao džepove bogatih pijanica. Margot mu je  potpuno  poklonila  svoje  srce,  optočeno  debelim  slojem  sala, nazivala ga svojim jedinim zlatom i rado mu otvarala čarape s crvenim i plavim prugama, u kojima  je čuvala svoju gotovinu. Često se Frangois sam sebi činio kao prkosno dijete, koje će i sebi nauditi, samo da inati roditeljima. No  često  je  spoznavao  neumitnost  svog  položaja  i  svoje sudbine.  I  ponajčešće  se  trudio,  da  ne  misli  na  sutra  ni  na  svoje nekadašnje nakane. 

Kapelan Saint‐Benoista učinio  je sve, da odvrati sina od njegove nesretne namisli. No Frangoisa se nije moglo obuzdati. Svijet mu je bio dobacio rukavicu ‐ on je prihvatio izazov i odvažio se na borbu sa silom. Njegova je sudbina bila protiv njega. Bio je toga svijestan. Ali njemu se najvažnijim u životu činilo boriti se, ne za pobjedu, nego naprosto da se bori. »Zar sam ja zbog toga bezvrijedan« rekao je Guillaumu de Villonu, kad  su  jednom  nadugo  raspravljali,  »jer  živim  od  novca  djevojčure? Koliko ima državnika, koji svoje mlade žene polažu kralju u krevet samo da  steknu nekoliko  škuda više, kako bi  im  ime  jače  zablistalo.  Ja  sam ubio  jednoga  čovjeka.  Vojskovođe  ih  ubijaju  tisuće.  Igram  s  lažnim kockama  ‐  a  kakva  je  igra,  koju  plemeniti  naše  zemlje  igraju  s narodom? Nije mi ni na kraj pameti, da  to poželim mijenjati. Niti  što želim  izmijeniti niti  rušiti poredak,  koji postoji. No  zašto da mi  se ne prizna  isto  pravo,  kao  i  njima?  I  zašto  da  ja  budem  koren,  a  oni nagrađivani počasnim naslovima, novcem i lenima, ako i ja i oni činimo isto?« 

Nije trebalo dugo da »maistre Villon« postane pojam najvećeg  i najprepredenijeg pariškog lupeža. 

VIII 

Jedne noći otpuhavala je bura snijeg s krovova, a od vremena do vremena  odjeknulo  bi  isprekidano  zavijanje  vukova.  Ulice  ostadoše puste, i rijetko bi se pojavio neki prolaznik, iako je još bilo dobar sat do 

 

 

pozdravIjenja.  Na  malim  prozorčićima  stadoše  se  pojavljivati svjetiljčice, što su nemirno treperile. 

Frangois je stajao pred Margotinim svratištem, zabacivši kapu na zatiljak, da mu  vjetar propuše  kosu.  Sitne  ledene  iglice  rezale  su mu lice, a hladnoća ujedala uši. Ipak je i dalje stajao i svojim mačem crtao u snijegu sitne likove. I odjednom ugleda kako ulicom prilazi neka prilika: Catherine de Vausselles. 

Francois  ostade  nijem.  Bio  je  stekao  iskustvo,  da  je  u  njegovu položaju najbolje šutjeti. No niti  je gledao u tle niti se vratio u krčmu. Mirno  je  i  dalje  ostao  pred  vratima  svratišta,  namjeravajući  pustiti Catherinu  da  prođe.  Ali  kad mu  je  prišla  nekoliko  koraka  bliže,  pre‐poznala ga je i iznenađena zastala. 

»Frangois«, reče zatim. 

Oluja  rasprši  njen  glas.  Villon  se  ni  ne  maknu.  Catherine  mu pristupi i pažljivo mu se zagleda u lice. 

»Frangois«, reče ponovo. »Frangois s ožiljkom, dubokim borama oko usta i umornim očima.« 

No on se ne oglasi. 

»Zbogom, Frangois.« ‐ Ona se okrenu, i njemu se učini, kao da je malo posrnula i da će pasti. No on se ni ne maknu, da bi joj pomogao. Polako  se  udaljavala.  Korak  po  korak  ‐  je  li  oklijevala,  je  li  očekivala nešto, što se nije moglo, nije smjelo dogoditi? Frangois je vidio, kako se njen  lik  rasplinjava u vrtlogu  snježnih pahuljica  i osjećao  je, da mu  je dušu pritisnuo neki težak teret. Kad ie prvi puta vidio Catherine, jedva da mu je bilo petnaest godina. Tada je život bio pred njim. A sada... Ah, da je još jednom biti onako mlad, još jednom početi, još jednom uživati u onoj prvoj  ljubavi.  ..  I Frangois stisnu zube. A onda potrči za njom  i povika: »Catherine! Catherine!« 

Ona stade. 

»Sjećaš li se još, Catherine, kako smo sjedili uz Seinu? Sjećaš li se kako si bila kod mene u sobi kuće ’Kod crvenih dveri’? Sjećaš li se kako sam pijan došao k tebi, sjećaš li se. . .« 

 

 

Zagledao  se  u  njeno  pravilno,  još  uvijek  lijepo  lice.  Jedvada  se izmijenila.  Jednako  se  češljala,  a  na  sljepočicama  kovrčale  su  se  još uvijek blistave vlasi. Njene tamne oči mirno su ga promatrale. Bilo je to kao da ga gleda mladost, i kao da treba učiniti samo jedan pokret, da je zadrži, da se bar na kratak čas oslobodi pritiska sadašnjeg života! On se baci na nju, zagrli je i kao mahnit pritisnu svoje usne na njene . . . 

»Pusti me, Frangois«, reče ona tiho,  i on na svojim prsima osjeti njene sitne šake, koje su pokušavale da ga odgurnu. »Pusti me«, molila je, dok su njene oči mamile sve dok oboje ne utonuše u dug poljubac. I u njemu iščeznuše mnoge godine teškoga života. 

No  tada  se  ona  ote,  odgurnu  ga  i  htjede  uteći.  »Catherine!« zavapi on. »Ostani, Catherine. . .« i čvrsto je uhvati za ruke. 

»Pusti me, dođi sutra k meni. . .« 

Ona  se  istrgnu,  otrči  i  u  snježnoj  mećavi  iščeznu  za  bijelim lelujavim zidom od pahuljica. Frangois ču kako bijesni bura i obazre se. Opet je stajao pred svratištem svoje Margot. I on obori glavu. 

»Huljo«, protisne zatim kroz zube. 

»Huljo!« uzviknu glasno. »Obična bijedna huljo!« 

Kad se opet malo pribrao, htjede ući. No u tom času dotrči netko iza najbližeg ugla i priđe mu zasopljen. 

»Dovraga!« pomisli Frangois. »Još  jedan, koji  je  izronio  iz mraka prošlosti, da mi pokaže, kako sam star. . .« 

Pred  njim  je  s  izvučenim mačem  stajao  Colin  de  Cayeux.  »Za petama su mi! Prokleti Bastard!« 

Već  se  čulo,  kako  zvekeće  oružje  plaćenika,  koji  su  se  u  trku približavali. Sad su se već vidjeli. . . Frangois pograbi Colina i gurne ga u krčmu. Tek što zakoračiše između gostiju prema stražnjim vratima, već je  i Perrenet  stajao na pragu. Njegova  čupava brada bila  je bijela od pahuljica, njegovo se nepovrijeđeno oko žarilo, a crveni nos plamsao je na  razrovanom  licu  kao  svjetiljka.  Glasno  kriknuvši,  on  poskoči  za bjeguncima i razbi mačem neki krčag, što mu se našao nadohvat. Gosti za  tren  oka  poskakaše,  vrištanje  žena  izmiješa  se  s  psovkama 

 

 

muškaraca,  svi  se prihvatiše oružja,  a Margot  u najvećoj  žurbi  skloni nekoliko  krčaga  s  vinom.  »Tamo  je!«  riknu  Perrenet  i  pokaza  prema Colinu,  koji  je  kroz  tu  gužvu  krčio  sebi  put  prema  stražnjim  vratima. Oklopnici jurnuše za njim u krčmu. 

»Utrnite svijetla!« povika Francois, dohvati neki kositreni pehar, i baci ga na  jednu od  svjetiljaka. Ona  se  s praskom  razleti, a u  idućem trenutku već su  i ostale uljanice razmrskane  ležale na podu. Svijetlo s ceste  sablasno  je  svjetlucalo  kroz  vrata,  na  kojima  su  se  uzdizale mračne sjene plaćenika. 

»Ne dajte mu, da utekne, tom psu«, zakrešta Bastard i zaskoči na jedan od stolova. Proliveno vino klokoćući poteče na tle. 

»Bježi,  Colin«,  šapne  Francois,  kad  dospješe  do  stražnjih  vrata. Prijatelj uteče. A u prostoriji  izbi opći metež. Svi  su udarali na  sve, u mraku  se  jedva  razabirao  protivnik.  Svjetlucali  su  izvučeni  mačevi, zrakom  su  zviždukali  kositreni  pehari.  Plaćenici  su  nasrtali  prema stražnjim  vratima,  a  gosti  su  htjeli  na  ulicu.  Tako  su  jedni  drugima nalijetali u ruke, te se razvila opća tučnjava. Francois je prevrnuo jedan stol i privukao ga preda se. Stajao je iza njega i branio vrata, kroz koja je bio utekao Colin. Odmah zatim, iako je bila tama, opazi da se Bastard namjerava probiti  i da mu prilazi. Baci mu u glavu pehar, no Perrenet nato  samo  nešto progunđa. Ali pred  stolom morade  stati,  i  Frangois istog  tog  časa  navali  na  njega.  Iznad  stola  zasvjetluca mač,  Bastard odskoči  ‐ a onda se oružja ukrstiše. Oklopnik  je uporno pokušavao da preskoči stol, no  lupežov mač spriječio bi mu to pri svakom pokušaju. Napokon  Bastardu  pritekne  u  pomoć mnoštvo  najamnika,  koji  svom snagom  navališe  prema  stolu.  Frangois  je morao  ustuknuti.  Kao  riba kliznu  iz gužve  i u  tren oka uteče kroz stražnja vrata, koja  je bio  tako vatreno branio, te uskoči u najbližu sobicu. Rulja progonitelja nahrupi za  njim  u  drugi  hodnik,  iz  kojega  se  ulazilo  u  sobe  djevojcura. Dvije ljepotice  lamatajući  rukama  odjednom  izletješe  napolje  i  utekoše  uz urlanje i smijeh oružnika. 

Te  dvije  ljepotice  bili  su  Francois  i  Colin,  koji  su  preko  svoje odjeće  bili  navukli  duge  bijele  košulje,  a  svoja  bezbrada  klerička  lica 

 

 

premazali  ličilom.  Bastard  ne  nađe  nikoga.  Psujući  zaprijeti  jadnoj Margoti,  da  će  njeno  svratište  biti  zatvoreno,  iako  ga  štiti  profozova ruka. Još ima dana. 

»Ja sam član coquille«, reče Colin de Cayeux, kad  je opet skinuo bijelu košulju. 

IX 

Francois  je  pobjegao  iz  svratišta  svoje  Margote  i  kroz  prozor provalio u kuću »Kod svilene zmije«. Tu se tiho prošuljao stepenicama i hodnicima  i napokon odahnuo, našavši  se u Catherininoj  sobi. Bilo  je mračno,  u  sobu  su  jedino  s  prozora  dopirale  mutne  zrake  slabog svijetla i prelijevale pokućstvo zelenkastim sjajem. Gdje li je Catherine? Pipkajući  oko  sebe,  Frangois  se  oprezno  provuče  između  stolica  i ogleda se oko sebe. I nehotice se sjetio kratkog dvoboja s Jolizom, koji se tu bio odigrao. Srce mu je snažno udaralo. . . 

Tada  od  kreveta  dopre  tih  zov. On  odmah  požuri,  njegov mač stade  zvekećući  udarati  o  noge  stolica,  a  pod  uzdrhta  od  njegovih silovitih  koraka.  Catherine  tiho  vrisnu.  »Jesi  li  poludio?  Ne  tako glasno!« 

Vidje  je,  kako  se malo  pridigla. Na  lice  joj  pade  pramen  njene tamne  kose,  a  na mjesečini  zablista  bijela  oblina  njenih  ramena.  .  . Frangois  se  rukama  upre  o  krevet  i  naže  se  nad  nju.  »Catherine! Catherine«, prošaputa. 

»Pripazi, Frangois«, odgovori ona. »Ne buči. I. . .«Ona usred riječi ušuti i sakri lice rukama. »Ah, kako sam nesretna!« zajeca zatim. 

Francois  se  zgrozi.  Nagnu  se  duboko  nad  nju  i  njegove  usne lagano  dodirnuše  kovrčice  na  njenim  sljepočicama.  »Catherine, mala Catherine  ‐  kaži mi,  što  te  tišti  ‐  ljubim  te,  Catherine.  .  .« Ona  tiho zaplače, baci se nauznak  i svoje  lijepo tijelo zari u bijele jastuke. On je htjede  zagrliti  i  privinuti  uza  se,  no  ona  se  stade  očajno  braniti,  dok napokon ne popusti njegovim molbama, da mu  ispriča, kakve  je brige more, te ga obavijesti o svojoj nesreći. Njeni najbliži rođaci zapali su u 

 

 

ljutu nevolju. A ona nema nikoga drugoga, tko bi se za nju brinuo. Ako ostanu bez svoje trgovine, poslat će Catherine na ulicu. To će biti kraj! 

»Kako da  ti pomognem, mala Catherine?« prošaputa Frangois  i ražali se zbog svog siromaštva. 

A ona odjednom pogleda u njega, kao da ju je ispunila nova nada. »Ti možeš,  Frangois«,  odgovori  ona  odlučno.  »Ti mi  svakako možeš pomoći. Nabaviti  novac  ah,  ti, moj  dobri,  dobri  Frangois!«  I  ona  ovi svoje pune ruke oko njegova vrata i privi ga uza se. »Zar ne, Frangois«, prošaputa  ona  ponovo,  »zar  ne,  ti mi  obećavaš,  da  ćeš mi  slijedeće sedmice nabaviti stotinu zlatnika, Frangois! Spasi me!« 

I on obeća  sve. Obećao bi  joj  i  sam Mjesec, da  je  zatražila. Uz njeno  tijelo  zaboravio  je na  svu  zlu kob  svog  života. Opet  se osjećao mlad,  opet  ie  pred  sobom  vidio  život,  oplemenjen  umjetnošću  i znanošću, okrunjen službom kod kralja  ‐ budućnost.  I uskoro nije više znao," da je život sadašnjost. Sve teško, sve što ga je pritiskalo, spalo je s njega. 

Catherine! 

Catherine! 

X 

»Danas si mi priznao, da ti  je potreban novac«, šaputao  je Colin Villonu. »Još noćas ćeš imati svojih sto zlatnika, i više!« 

Dok  su  koračali  ulicama,  naiđoše  na  Tabarija,  koji  ciknu  od radosti, ugledavši »slavnog maistra Villona«,  te ga odmah podsjeti na njegovo »veličanstveno djelo«, roman o »Đavoljem izmetu«. Budući da su  i  Francois  i Colin bili uvjereni, da u malog  klerika mogu  imati po‐vjerenja,  povjeriše mu  svoj  naum  i  ujedno  zaključiše,  da  ga  prilikom provale uzmu kao čuvara. Tada se najprije uputiše u sveučilišnu četvrt i sjedoše u »Mazgu«, da tu sačekaju dolazak svojih ortaka. Ovi se ubrzo pojaviše‐ mali Jenilhac  i neki Pikarđanin po  imenu Nicolas. Zajedno se najedoše,  na  veresiju,  te  se  napokon  kroz  Rue  des Noirs,  Rue  Saint‐Victor i Rue Alexanđre Langlois uputiše u Changaillart, da se najprije još 

 

 

jednom temeljito porazgovore o naumijenoj provali u tamošnji College de Navarre. Ubrzo potom ušuljaše se u kuću nekog Roberta de Saint‐Simona, koja je kao znak imala srebrni nakovanj. Francois i Colin pritom su tiho razgovarali, dok su  ih ostala trojica šutke slijedila. Tabarie kao da je bio uopće potpuno suvišan, jer se na njega nitko nije osvrtao, a i bio  je pošao s njima samo zbog toga, što se u oduševljenju za Villona nije ni od  čega sustezao. Kod Roberta de Saint‐Simona odložiše svoje ogrtače  i kleričke halje, postaviše uz njih Tabarija  i naložiše mu, da na određen  način  zazvižđi,  ako  bi  se  ukazala  neka  opasnost. On  ostade dršćući. 

Mali  Jenilhac dovuče neke  konjske  jasle,  koje prisloniše uza  zid susjednog  collega,  te  uz  pomoć  snažnih  Colinovih  ruku  dospješe  u školsko dvorište. Villon je poznavao zgradu te ih je vodio. No trebalo im je gotovo dva sata, dok su napokon u riznici uspjeli provaliti sanduk, u kojem  je  zaista  bilo  pet  stotina  zlatnih  škuda.  Colin  je  zahtijevao  za sebe  lavlji  dio  i  tražio  da mu  odmah  bude  isplaćen.  Tako  podij  eliše novac. Frangois dobi stotinu i dvadeset, Jenilhac i Nicolas po stotinu. A Tabariju Colin dade samo deset i reče mu, da su ugrabili svega stotinu. 

Tada brižljivo odstraniše sve tragove  i nestadoše u noć  isto tako nečujno, kako su bili i došli. 

XI 

Catherine  bijaše  presretna,  kad  joj  je  Frangois  donio  obećani novac. Uvjeravala ga  je suzama oblivena  lica, da  ju  je spasio, da  je  to jedino on učinio, i da će mu biti vječno zahvalna. Frangois se osjećao u sedmom nebu.  I dalje  je,  kao  i dotada,  živio  kod Margote, pio njeno vino  i  jeo  njenu  hranu.  Ali  navečer  bi  često  iščeznuo  i  dio  noći proboravio  kod  svoje  lijepe  dragane,  koja mu  je  pomagala  da  lakše podnese  teret  života  i  zaboravi  mnogo  neugodnog.  Bio  je  doduše svijestan, da postupa kao hulja, kad dopušta da ga Margot uzdržava, a vara  je  s Catherinom. Ali ništa nije učinio, pustio  je da  sve  teče kako 

 

 

teče, te se nadao nekom spasonosnom događaju, koji bi ga oslobodio iz tog stanja. A taj se zbio i odviše skoro. 

Frangois  je  ubrzo  uvidio,  da  on  nije  jedini,  koga  Catherine usrećuje svojom  ljubavlju. A  isto  tako nije bio ni  jedini, koji  joj  je dao novac. Kao žena, koja dobro obavlja svoj posao, tražila  je od svakoga, tko  je  s  njom  spavao,  već  prema  njegovim  imovinskim  prilikama, određenu količinu zvečećeg novca, ostavljajući ga pritom u uvjerenju, da je jedini darovatelj i spasilac iz preteške nevolje. Catherine se bavila svojim obrtom isto tako kao i Margot i većina pariških cura: samo što je ona bila nepoštena i neiskrena.Kad je Francois to saznao, samo se u sav glas nasmijao. To  je bio njegov  jedini odgovor na  iznenadni udarac,  i činilo mu se nevjerojatno smiješno, što  je Margotu ostavio na cjedilu, da trči za tobožnjom čistoćom mladosti, a da je upravo pritom naletio u mrežu  djevojčure.  Stotinu  zlatnika,  drska  provala,  koja  se  kažnjavala kao  pljačka  crkve,  jer  se  radilo  o  collegu,  lijep  san  i  još  veće razočaranje. 

Najprije naprosto smijeh. 

A zatim ga obuze teška tuga, Čemu još uopće živi? Što još ima da učini na ovome svijetu, što očekuje? Pusto životarenje u Margotinom svratištu.  Ponekad  možda  zaslađeno  Catherininim  zagrljajima, plaćenima  u  gotovu.  Vino,  i  opet  vino.  Onda  nekoliko  posjeta Guillaumu  de  Villonu,  majci.  Jedan  dan  kao  i  drugi,  siv  i  truo,  ne‐prestano u kaljuži, prezren i neshvaćen od nekadašnjih prijatelja. . . ima li uopće smisla da se i dalje muči? 

Ali plašio  se  samoubojstva. Ne  zbog  toga,  što bi bio  religiozan. Takve su mu misli bile potpuno strane. Naprosto nije mogao prikupiti snage, da se odjednom odrekne svoga  ja  i svijesti da živi. Nije mogao sam  sebe  naprosto  odbaciti  kao  pročitanu  knjigu,  bio  je  i  odviše zaokupljen sam sobom. Desetke godina bio je taj duh kljukan i hranjen spisima najmudrijih muževa:  i da sada bude razoren? Tako  je ono, što ga je prisiljavalo da opstane, bilo jače od svega nezadovoljstva sa stvar‐nim životom. 

 

 

Ali Frangois je dobro osjećao, da više ne može ljubiti, piti, krasti, ukratko ‐ i dalje živjeti onako, kao što je to dosada činio. I tugu zamijeni gnjev.  Odjednom  je  odlučio,  da  više  ne  ostane  u  tom  zagušljivom Parizu. Ah, kako je bio volio te zidine, te male kućice, te sive krovove i visoke dimnjake! Sada je dotjerao dotle, da pobjegne ‐ i to ne kao prije godinu dana, jer su ga na to silile prilike, nego ovaj puta dobrovoljno, iz vlastite  pobude,  jer  je  osjećao,  da,  u  tom  gradu  s  njegovim  ne‐podnošljivim, mrskim ljudima mora propasti. U mladosti je neprestano pjevao životnoj borbi, spoznao ju je, ali ju je obožavao. Sada je vidio, da ta borba svih protiv svih nije ono, što oplemenjuje  i'uzdiže, nego ono najniže u životu, što na smrt zamara  i  iscrpljuje.  I opet mu se u duhu ukazaše  ljudi,  što  su  u  njegovu  .životu  odigrali  neku  ulogu:  vidio  je same  karikature, među  njima  i  sebe.  Takvim  se  shvaćanjem  i  svojim smijehom spašavao od sjete. Dovraga, otići će, ostaviti za sobom ovaj svoj  dosadašnji  život  kao  prljavu  odloženu  košulju  samo  odavde, odavde! 

No on ne bi bio slavni maistre Villon, da prije toga na svoj način nije pokušao platiti Catherini za njenu prijevaru. Ali ta  je osveta zaista loše ispala. Dok je pjevao svoju rugalicu, uhvati ga Noel Joliz s nekoliko snažnih  najmljenih momaka,  te  ga  odvukoše  pred  Catherine  u  kuću »Kod  svilene  zmije«.  Tu  ga do  gola  svukoše  i na  veliko  veselje  lijepe žene tako premlatiše, te ostade ležati kao mrtav, i samo ga s najvećom mukom uz pomoć nekog liječnika uspješe vratiti u život. Nato ga odvu‐koše u kuću »Kod crvenih dveri«, ostaviše kod kapelana Saint‐Benoista, te se neprepoznati hitro udaljiše. 

Više  od  sedmice  dana  odležao  je  Frangois  u  svom  starom krevetu,  a  njegovao  ga  ie  Guillaume  de  Villon.  I  dok  se  vidljivo oporavljao, odjednom odluči, da Parižanima, koji su se s njim tako loše poigrali,  ostavi  spis,  koji  će  im  u  punom  opsegu  otkriti  koliko  su  oni sami  smiješni. Ujak mu dovuče neki  stol, donese  crnilo, pero papir,  i Frangois se prihvati posla. Najbolji oblik, u kojem onaj što odlazi, može izreći svoje mišljenje onima što ostaju, to je testament. No budući da je kao  bivši  student  prava  dobro  razlikovao  predavanje  nasljedstva 

 

 

oporuku, a nije želio, da ga itko naslijedi, nego je naprosto htio odrediti buduće vlasnike pojedinim predmetima, za čiju je sudbinu bio zabrinut, napisao je kao naslov svojoj rugalici: »Legat«. 

Kad je dovršio to djelo, u kojem je svoje sugrađane obasuo svom ironijom,  koje  je  bio  kadar,  opasa  svoj mač  preda  »Legat« Guiju  de Tabariju, siguran, da će se on pobrinuti da se uskoro rasprostrani, te na Jakobova  vrata,  kao  i  prvi  put,  izađe  iz  Pariza.  No  koliko  se  sada izmijenilo  njegovo  raspoloženje!  Tada  je  vjerovao,  da  će  izvojštiti pobjedu  u  borbi  protiv  svoje  kobi,  i  činilo  mu  se,  da  ga  ta  borba uzvisuje. Sada je odlazio ususret životu, ispunjenu sitnim čarkama. . . 

Svijet bijaše tako pust, a on tako sam. . . 

SEDMO I POSLJEDNJE POGLAVLJE 

RONDEAU ZA BIJEDNOGA VILLONA  Gospode, pokoj vječni njemu daj  I svjetlost vječnu, da se raja užije, Kad valjan tanjur, zdjelu imo nije  Ni list peršina za svoj zalogaj. Bez kose, obrva, brade bijednik taj  Bješe ko repa, kad je nož obrije. Gospode, pokoj vječni njemu daj!  Strog zakon njega u tuđ progna kraj,  Lopatom u tur lupi ga, odbije, Prem »Ja se žalim!« viknu najspremnije,  A jasan je tih riječi sadržaj! Gospode, pokoj vječni njemu daj! 

 

 

I 

Maistre  Villon  uputio  se  najprije  zapadno  od  Pariza,  a  onda skrenuo prema Versaillesu i dugim svakodnevnim marševima stigao do Chartresa.  Tu  se  duže  zadržao,  da  napokon  krene  u  Perche,  gdje  je mjesec  dana  obilazio  njegove  šumovite  brežuljke,  hvalio  seljacima njihove konje, blagosiljao  ih  i od njih  za uzvrat dobivao milodare. No kako mu  se  taj  svetački  život nije  sviđao, otišao  je preko Le Mansa u Angers. U tom mjestu naišao je na četicu coquille, koja je već znala za ime  Frangois  Villon,  pa  su  ga  njeni  pripadnici  srdačno  primili.  Iako doduše ni  sada nije htio ući u  redove  lopovske družbe, kao ni nekoć, ipak  je  uživao  najveći  ugled,  jer  su  mu  se  obraćali  u  mnogim slučajevima,  a  bio  je  dobar  savjetnik.  Osobno  i  neposredno  nije sudjelovao ni u  jednoj provali u Angersu, ali  je pomagao pri razvijanju planova,  te  sudjelovao  i  u  dobitku,  kad  bi  pothvat  uspio.  Usto  je napisao  neki  misterij  u  uobičajenom  stilu,  sakupio  glumce  i  tako zaradio lijepu svoticu, jer je i kao pisac i kao komedijaš umio oduševiti ljude. No uskoro je opet napustio taj gostoljubivi grad, jer je počela živa potjera za coquillardima, pa su i njega, iako se nije među njih ubrajao, svakog  časa  mogli  zateći  među  njima.  Uputio  se  najprije  prema Nantesu, no ubrzo  je promijenio  smjer,  skrenuo na  jugoistok  i preko planina  pošao  prema  Saint‐Generouxu.  Tu,  u  sunčanom  Poitouu, zadržao se opet više od mjesec dana u kući dviju sestara, kojima je sivu svakdašnjicu  zasladio  radostima  svoje  ljubavi,  a  one  su  ga  za  uzvrat tovile, te je tako ponovo nadoknadio salo, koje je bio izgubio na putu. No budući da  je svojim podrugljivim riječima proigrao naklonost žena, okrenuo  je  Poitouu  leđa  i  krenuo  prema  Chateau‐Raoulu  u  pokrajini Berry.  Tu  je  krao  ovce  vrijednih  stanovnika,  pustošio  poput  vuka  po malim torovima tog stočarskog kraja i napokon utekao u Bourges, te na kraju krajeva prispio u Orleans. No tu se dogodilo nešto, što je odlučilo tok njegova života u neposrednoj budućnosti. 

Braće coquillarđa bilo  je po cijeloj Francuskoj, a prepoznavali su se  po  govoru.  Tako  je  Frangois  u  Orleansu  naišao  na  nekog  Jehana 

 

 

Dumolina,  koji  ga  je  obavijestio  o  tužnoj  sudbini  Regniera  de Monthignyja. ovaj  je bio postao član coquille te  ie nedavno dospio na vješala.  Frangois  s  tugom  pomisli  na  mrtvog  prijatelja,  sjećajući  se njegova pripovijedanja o lijepoj ženi, koja je Regniera nagnala u zločin. Ona će zacijelo naći sebi nekog novog  ljubavnika, koji će joj pribavljati novac, dok i njega ne objese. 

Dumolin bijaše miran, staložen, pa čak  i pomalo stidljiv momak. Dugo  je  živio  jedino  sa  svojom  majkom,  koja  ga  je  odgajala  u pobožnosti.  Jednom  je  pomislio,  da  bi  bilo  dobro  da  se  oženi.  No budući da je dvije godine razmišljao, da li će mu djevojka pristajati, ona mu  se  iznevjerila, pa  se vratio majci. Majka  je umrla,  i on  je  zapao u loše  društvo,  kome  se  nije  umio  odrvati.  I  tako  je  napokon  prispio među  coquillarde,  revno  se  molio  za  spas  svoje  duše  i  polovinu ukradenog  dobra  odnosio  popovima,  da  sebi  osigura  oproštenje  za svoje mnogobrojne grijehe. 

Frangois prasnu u smijeh, kad je čuo povijest toga lopova, oprosti se od njega  i odluči da  još  istoga dana ode  iz Orleansa. Ali tada naiđe na neku mladu ženu, koja mu se toliko svidjela, da  je odmah odustao od naumljena puta  i  zamolio  je, neka mu dopusti da ostane kod nje. Genevieve,  tako  se  zvala  ljepotica,  zaista  ga  povede  dio  puta, prenemažući se pritom na svu silu, kako ga ne može uslišati, jer bi time i  sebe  i  njega  izvrgla  najvećoj  opasnosti.  Francois  se  nasmija  tom razlogu i stade Uvjeravati, da mu nije ni najmanje stalo do svog jadnog života  i da bi ga  s veseljem dao  za  jednu noć  s njom. To umiljavanje djevojci se silno svidjelo, i ona mu, gledajući ga svojim crnim vatrenim očima, obeća, da  će ga pustiti k  sebi. Ali  stvar  je  zaista bila malo ne‐prilična.  Bila  je  ljubavnica  nekog  kanonika,  koji  je  bio  veoma ljubomoran  i  neprestano  je  uhodio.  Valjalo  bi  neprestano  biti  na oprezu, da se odnekud ne pojavi debeli Otelo i ne nahuška svoje sluge na zvjerokradicu, koji bi se usudio zaći u njegovo područje. No Frangois rastjera sve njene sumnje, i budući da se nadao da će ga dopasti dio iz kanonikove kuhinje, koja zacijelo nije bila loša, zamoli Genevieve, da ga još istog dana usliša. Svojom strastvenošću i svojim duhovitim riječima 

 

 

zaista  je  dotjerao  putenu  ženu  dotle,  te  joj  se  učinilo  bogovskom šalom, što će napakostiti popu i prevariti ga u njegovu vlastitu domu. 

Bilo  je  već  prilično  kasno,  kad  je  Francois  pokucao  na  stražnja vrata  kuće,  u  kojoj  je  stanovao  kanonik.  Genevieve,  koja  ga  je  već čekala, hitro mu otvori  i povede ga gore u dvoranu, gdje nađe bogato prostrt stol. Bili su to samo ostaci popove večere, no Frangois se  ipak nije razočarao u svojim očekivanjima. Na svijetlu rasplamsalog borova panja svjetlucala su masna leđa tustih gUsaka. Gost se nije dao mnogo moliti, nego sjede k srebrnim zdjelama  i prihvati se bez žurbe, ali s to većom  ustrajnošću,  kao  neki  izvježbani  žderonja,  ukusnih  hla'detina, hladnih puranskih prsa sa desetak vrsti mesa, očišćenih riba u aspiku, masnih  ovnujskih  butova,  te  odabranih  salata,  pripremlienih izvanredno ukusno i s najboljim začinima. Oblizavao je usta i gasio žeđ pravim  laganim  burgundcem  i  morillonom,  vinima,  koja  je  osobito volio.  Genevieve  je  sjedila  uz  njega  i  smješkala  se,  gledajući  ga,  s kakvim užitkom puni želudac. A kanonik je nekoliko soba dalje ležao u svom  širokom pernatom  krevetu  i  tako  strašno hrkao, da  se njegovo glasno piljenje  jasno razabiralo čak u dvorani. Kad se Francois valjano natrpao,  osjeti  kako  se  u  njemu  opet  rasplamsava  želja  za  lijepom ženom. Iako se ljutito opirala, on je stade svlačiti i ponese je u pokrajnu sobu, gdje je oboje čekao meki krevet. 

Genevieve mu  ispriča,  da  vojvoda  Orleanski  na  svom  dvoru  u Bloisu okuplja pjesnike,  te da  svatko,  tko umije kovati dobre  stihove, može  tamo pristojno poživjeti. Tada se odjednom otvoriše vrata,  i na pragu se pojavi mlad čovjek, plemićkog izgleda, koji se vidljivo iznenadi, ugledavši par, koji i dalje ostade u svom zagrljaju. 

»Nisam  mislio,  da  ću  te  ovako  naći,  draga  Genevieve«,  reče kratko. A onda se obrati Frangoisu: »Ja sam chevalier de Montbredoc, a ova je žena donedavno bila moja ljubovca. Mislio sam, da ću je dijeliti s  kanonikom,  no  kako  sada  vidim,  čini  se,  da  sam  okružen  većim krugom tihih dionika.« 

 

 

Villon skoči iz kreveta i žurno se obuče. Kad je dohvatio svoj mač, vitez reče: »Imate pravo, premili moj vaše ime još nisam čuo ‐, budući da ste se latili oružja, morat ćete se njime i poslužiti!« 

Ostavivši  Genevieve,  koja  je  lomila  rukama,  u  krevetu,  oba muškarca  iziđoše  iz  sobe,  da  se  u  dvorani,  uz  jelima  pretrpan  stol, ogledaju na maču. No pritom se složiše, da bi bilo krajnje nepravedno, da se oni pokolju, a da kanonik i djevojka ostanu nekažnjeni. Frangois, koji  se već bio predstavio kao maistre,  izjavi vitezu, da bi  se  svakako osjećao  počašćen,  kad  bi  među  rebrima  osjetio  Montbredocovu oštricu,  jer bi tada bio feiguran, da pada od plemićkog mača. No opet ne  bi  u  grobu mogao mirno  spavati,  kad  bi  znao,  da  se  ugojeni  pop nesmetano  i dalje valja  svojom prljavom  zemaljskom  stazom.  Iako  se Montbredoc isprva nećkao, da išta poduzme protiv sluge božjega, te je izjavio, da se doduše muškarac može boriti za čast s muškarcem, ali ne i sa krmkom, oni se napokon sporazumješe, da onaj, koji preživi, mora popu  dobro  napakostiti.  Da  li  će  ga  skratiti  za  glavu  ili  ga  naprosto rashladiti vjedrom vode, trebalo je da odluči sam pobjednik. 

Nato odložiše kapute  i  stadoše  se mačevati. Kao  što  se moglo  i očekivati,  pop  je  usprkos  zveketanju mačeva  i  dalje mirno  spavao,  a žena u susjednoj sobi stala je tiho stenjati i neprestano ih molila, neka odustanu  od  svoga  nesretnog  nauma  i  neka  je  ne  bacaju  u  nevolju. Vitez  bijaše  veoma  vješt maču,  i  Frangois  se  ovaj  puta  namjerio  na protivnika, na  kakvoga  još nikad nije naišao. No budući da  je prošao Regnierovu  školu,  a  ovaj  ga  je  valjano  naučio  plemićkoj  vještini mačevanja, obojica  su po umijeću bili nekako podjednaki. Odlučiti  je moralo  bolje  oko  i  veća  gipkost.  I  nakon  što  su  izmijenili  sve  svoje neobične  šale  i  finte,  Frangois  napokon  paradom  probode  viteza  i zatjera mač duboko u utrobu  svog protivnika. Villon  krvavim mačem izvrši pozdrav. 

»Žalim,  chevalier,  što  nisam  na  vašem  mjestu.  Naš  je  posao završen. Raduje me, što sam ukrstio mač s tako viteškim borcem.« 

Nato  se  okrenu,  pozva  Genevieve,  koja  se  prihvati  umirućeg plemića,  te pohita do popova  kreveta.  Začepi mu usta  i  sveza  ga po 

 

 

svim  pravilima  coquillardskog  umijeća,  izvuče  ga  iz  kuće  na  ulicu  i odvuče ga sve do Loire, a da ne naiđe ni na kakvog stražara. Napokon ga spusti u vodu, čvrsto ga sveza i odriješi mu užeta, tako da je gojazni pop bio prisiljen na plivačke pokrete, te se stao iz petnih žila naprezati, da se izbavi iz rijeke, no to mu nije uspijevalo. Pritom je puštao gnjevne grlene  krikove,  no  prigušeni  krpom  u  ustima,  oni  su  bili  preslabi  da koga  domame.  »Sretan  put,  utovljeni  pijetle«,  doviknu  Frangois  na rastanku. »Čvrsto si sjedio na svom unosnom mjestu i zacijelo si nekom siromašnom  zamjeniku  prepuštao  da  obavlja  čak  i  tvoje molitve  pri oltaru, da bi i za to vrijeme mogao glodati svoju prebendu. Neka ti ova noć donese još mnogo slasti!« 

Nato  se  okrenu  i  još  se  iste  noći  uputi  u  Blois,  k  vojvodi  Karlu Orleanskom. 

II 

Frangois  se  polako  spuštao  niz  Loiru  i  punim  dahom  uživao  u divnom  kraju.  Uvijek  se  osjećao  vezan  uz  grad.  No  njegov  strah  od sentimentalnosti dovodio ga  je do toga, da se  izrugivao svemu, što  je volio. Zbog toga je  ismijao  i Pariz,  iako je u dnu duše bio veoma privr‐žen  svom  zavičaju.  I  budući  da  je  njegova  ironija  bila  oružje  protiv dušmanskoga  svijeta,  što  ga  je  okruživao,  morala  je  zatajiti  prema sunčanoj  prirodi,  koja  se  ugizdala  proljetnim  nakitom  i  sva  mu  se predavala. S nasladom  je prolazio kroz šume, uspinjao se na brdašca  i zagledao  u  bijele  gradine,.  što  su  se  blistajući  uzdizale  iz  tamnog zelenila  lugova. Svaki  je podsmijeh bio daleko od njega, te  je uživao u trenutku, ne misleći na sutra. 

No  ta  ljubav  prema  prirodi  nije  bila  duga  vijeka.  Nepostojan  i neprestano u potrazi za novim, a usto naviknut na opojnost nemirnog života,  Frangois  se  većinom  već  navečer  izn'evjeravao  svojoj  novoj miljenici,  Ijupkome  krajobrazu  Loire,  lunjajući  po mračnim  krčmama, pijući  vino  i  izvlačeći  svojim  lažnim  kockama  novac  iz  džepa  jadnih građana. Tada bi obično u zelenilu ispavao svoju pijanost i slijedeće se 

 

 

jutro radovao sjaju sunca, mirisu zemlje i svjetlucanju rijeke. A navečer bi opet čučao pri piću. 

III 

Već nakon četiri dana Francois je ušao u park dvorca Blois. Ptičji su glasovi iznad još rosnog dana, što se tek rađao, pleli srebrnu mrežu, a  kroz mračni  svod  ogromnih  lisnatih  stabala  prodirali  su  pramenovi sunčanih zraka i bacali na crnu zemlju žute mrlje, a u njihovim zlatnim stupovima svjetlucala je sitna prašina u zraku. Ponegdje bi iz zelenila na nekoj maloj  čistini  zablistala bijela  kamena  klupa,  i na  jednoj od njih Frangois  primijeti  nekog  starca,  koji  je  uvis  upravljena  pogleda  s izrazom uživanja doživljavao jutro. Budući da je Francois volio one, koji su  se umjeli  radovati  i bez mnogo novca  i  ljudi, on priđe bliže  tome čovjeku i pritom opazi, da je njegova odjeća prilično trošna i na mnogo mjesta  zakrpljena,  te  zaključi, da neznanac mora da  je  vratar  ili neki drugi  sitni  službenik  dvora.  Kad  se  na  nekoliko  koraka  od  klupe zaustavio, starac se okrenu prema njemu i pažljivo se u njega zagleda. I, budući da  je  Frangois  šutio,  starac napokon  kratko upita: »Tko  ste vi?« 

»Ja sam knez Rime, zemlje, koja je doduše sasvim blizu, ali je do nje vrlo  teško doći«, odgovori Frangois. »Došao sam ovamo na svojoj arzi  i  tezi,  koje  su  doduše  raspuštena  čeljad,  ali  ih  volim  više  nego veliku zapregu svojih dobrih nakana, koju sam ostavio u Parizu.« 

Lice neznanca obasja smiješak, kad  je po drugi put upitao: »Tko ste vi?« 

Frangois  se  nakloni  do  zemlje  i  odgovori:  »Želite  formalnosti. Dobro. Meni  je pravo. No budući da boravimo u ovome gaju poezije, reći  ću  sve  tek  jednom  rečenicom:  Ja  sam pjesnik«. Maistre Villon  se nakraju nezgrapno nakloni i blaženo razvuče lice, te se u sebi prokune, što  je prisiljen da sebi pridaje tako smiješno zvanje. A  ipak: što mu  je drugo preostalo? Gonili su ga, a na ovom mirnom dvoru u Bloisu nitko ga ne će tražiti. Osim toga, vuklo je ovamo dobro jelo. 

 

 

Starac je šutio. Frangois naprotiv drsko upita: »A vi?« 

»Pjesnik«, bio je odgovor. 

Sada  je Frangoisu sinulo. Ta prilika, sva siva  i u sivom, što  je  tu sjedila na bijeloj klupi u zelenilu i divila se prirodi, nije mogla biti nitko drugi nego jedna od onih ptica pjevica, što su za stan i hranu cvrkutale knezu svoje pjesme. Jedan od onih idiota, među koje će se u najkraćem roku uvrstiti i Frangois. I on se pun groze sjeti onog mladića, što je kod Ambroise recitirao pjesmu svoje domaćice. Zar će i on postati onakav? 

»Okrenuli ste životu leđa, da se predate umjetnosti«, ispitivao je starac dalje. 

»Tako je, dragi moj«, reče Frangois oduševljeno. »Život je surov i stvaran,  a  umjetnost  lebdi  nad  zvijezdama. Ona  se  oslobodila  svake težine . . .« 

Starac  ga  prekine  nestrpljivim  pokretom  ruke:  »Zašto  me ismjehujete?« 

Frangois  se  zaprepasti.  Tako  iznenadan  i  izravan  napad  nije očekivao. Šutio je. 

»Htjeli ste mi se narugati, jer sam kazao, kako se treba osloboditi života, da bi se dospjelo do umjetnosti. Ta zar nije tako? Zar  je zaista lijepa umjetnost spojiva s našim životom?« 

Frangois,  još uvijek prilično zbunjen, odgovori razmišljajući: »Ne znam,  što  razumijevate  pod  umjetnošću. Ali  znam,  da  postoji  jedino život, i da su pojmovi, koji su od njega odvojeni, mrtvi i ništavni. A kako da čovjek voli mrtvo i da mu se raduje?« 

Ubrzo je Frangois sjedio uz starca na bijeloj klupi u parku dvorca i govorio  snjim o  shvaćanjima umjetnosti, predmetu  razgovora,  koji  je mladi maistre dotada prezirao, jer je smatrao dangubom utrošiti makar i  jednu  riječ  na  takve  tlapnje.  »Ali  zacijelo  ćete  ipak  priznati«,  reče neznanac,  »da  neka melodija,  lijepi  kip,  slika,  pa  napokon  i  zvučna pjesma mogu čovjeku pružiti više radosti, nego ljubav neke žene .. .« 

»Možda«, odgovori Frangois oklijevajući. »Ali ako  ću umjetnosti priznati mjesto  na  ovoj  zemlji,  učinit  ću  to  samo  onda,  ako  je  ona 

 

 

preobraženi oblik života. Djelo umjetnika ne smije biti mrtvo, ne smije se sastojati od pustih stihova i sjena misli, odvojenih od života, nego se u njemu mora osjećati bilo  života  i vremena  isto  tako kao  i u  svemu ostalome  pod  suncem..  Čuo  sam  mnoge  pjesme  o  ljubavi  ili  nekoj lijepoj ženi, koje su trebale da  izazovu nekakvo raspoloženje  jednakim završecima mučno nategnutih redaka. Sve je to apstraktna ljubav! Kako li je drukčija ljubav u životu! Kako beskrajno drukčija!« 

»Ah, upravo stoga,  što  život nije  lijep,  treba da se u umjetnosti stvori područje, u koje čovjek može uteći«, ustrajao je starac. 

»Dovraga,  neka  život  ostane  kakav  jest«,  usklikne  Frangois. »Prljav  je,  ali  kad  smo  već  jednom  tu,  osuđeni  smo,  da  se  u  njemu snađemo. Svatko neka nosi svoj teret  ili neka pokuša da ga se otrese! Ali neka ne bježi u poljane snova, koje  je sam stvorio od besmislenih riječi!« 

»Vi dakle više volite trijezan, ali stvaran život, nego lijep san ...« 

»Zacijelo!  Jer  nije  ljepota  ono  osnovno,  nego  to,  da  sve  živi! Jednom sam čuo prekrasnu pripovijest o nekom  ljubavnom paru,  ljudi su plakali slušajući  je  i nakraju klicali:  ,Divno, prekrasno! To  je  ljubav! Da,  da,  to  je  ljubav!’  ‐  A  ja  sam  jednom  spavao  s  nekom mladom ženom,  koja  je  navečer bila  jela  kobasicu  u  octu  i  ulju,  i njen  okus  i miris osjećao  sam.  cijelu noć  ... Velim vam:  i  jedno  i drugo  je  ljubav. Jedno  izmišljotina, drugo život. Tamo crni uvojci, žarke oči, zaklinjanje nebu. Mjesec, jele ‐ tu naprosto vonj na kobasicu u octu i ulju. A ipak, ipak  tu  kobasicu  ne  bih  dao  za  sve  maštanje  o  mjesecu,  jelama, zaklinjanjima i sličnim stvarima. A u umjetnosti nikad ne bih prikazivao apstraktno,  nego  upravo  tu.  stvarnost  s  njenom  kobasicom  u  octu  i ulju!« 

Još su dugo razgovarali, i Francois je izlagao svoje misli, kao što to već  odavno  nije  činio,  gotovo  bez  suzdržavanja,  bez  podrugivanja. Napokon izrecitira nekoliko svojih balada, koje je znao naizust, a bile su također prošle kroz pariške krčme. 

 

 

»Vi  ste barbarin«,  reče na kraju  starac, kad  je Frangois  završio. »Ali barbarin sa genijem. Možete ostati u dvorcu Blois.« 

»Dopuštate mi?« upita Frangois podrugljivo. 

»Da.« 

»A tko ste vi? ‐ Pitam, da bih se na vas pozvao ‐« 

»Ja sam Karlo Orleanski«, reče starac sa zadovoljstvom. 

»Ipak mi se sviđate«, odvrati Frangois suho. 

IV 

Maistre Villon  čučao  je u mračnoj, zadimljenoj kuhinji uz mladu gusku, koju  je pažljivo okretao na ražnju. Naslađujući se već unaprijed budućim užitkom, mljackao  je  jezikom. Pri  razbuktalom ognju, koji  je na  zid  i  svod  bacao  ogromne  sjene,  sjedio  je  i  usaljeni  redovnik Titiquet,  koji  je  bio  krstio Villona  i  koji  je  tu,  na  dvoru  gostoljubivog Karla  Orleanskog,  našao  utočište  za  posljednje  dane  svoga  života. Nasuprot  njemu  protezala  se  ljupka  vila  dvorske  kuhinje,  mlada Clementine.  Titiquet  je  od  vremena  na  vrijeme  nešto  gunđao, milo pogledavao gusku  i pritom navodio mjesta  iz Svetog pisma, a Frangois je  neumorno  okretao  ražanj,  skupljao  u  neku  posudicu mast,  što  je kapala  sa  životinje,  i usto  zviždukao pjesme,  što  su  se pjevale po pa‐riškim  krčmama.  S  vremena  na  vrijeme  kapnula  bi mast  na  vatru  i cvrčeći buknula, te žarko obasjala  lica ove trojice, što su uz nju sjedili. Clementine je šutke promatrala, grijala se na požudi obaju muškaraca, što su se zagledavali u njene lijepe noge. 

Tu  idilu  grubo  je  narušio  Gerard,  jedan  od  pjesnika,  koji  se odjednom pojavio na  kamenim  stepenicama,  što  su od  gotskih  vrata vodile u čađavu kuhinju, te prasnuo u radostan smijeh, kad je ugledao maistra Villona, gdje sjedi pri ražnju. Sišao  je, nagnuo se k Francoisu  i uzviknuo: »Bogami, bolje bi bilo, da se prihvatite guščjih bataka, nego metričkih stopa!« 

»To  ću  i učiniti, dragi prijatelju«, odvrati  Francois nakon  kratka muka. »Sve u svoje vrijeme. Najprije metričke stope. Onda za nagradu 

 

 

guščji bataci. Kao treće i gotovo bih rekao: najbolje! ‐ noge moje lijepe Clementine. A* kao posljednje i najgluplje: teleće stope. Ta i s vama se čovjek mora pozabaviti.« 

Gerard  je  zabezeknut  šutio.  »Blago  vama,  kad  se  za  vas  svijet sastoji od nogu«, reče dostojanstveno. 

»Dobro ste kazali«, odvrati Francois. »Vaš se ne sastoji čak ni od metričkih stopa.« 

»Nišanite li time na moje pjesme?« uzvrpolji se Gerard. 

»Kako  bih  to  mogao,  premili  moj«,  uzviknu  Frangois  Ijutito, okrećući neprekidno gusku nad vatrom. »Ali kad mi jednom dođe smrt, svakako ću vam oporučno ostaviti svoj metar i svoje ljestve!« 

»Sto će mi to?« 

»Metrom  ćete  moći  mjeriti  svoje  stihove.  Kanite  li  brojiti  i slogove, spreman sam da vam  i za to pribavim neku napravu, a mogu vas,  ako  treba, naučiti  čak  i  kako  se broji.  ‐ A  ljestvicama  se možete stvarno  popeti  do  onih  visina,  u  koje  ste  u  svojoj  mašti  već dospjeli.«»Vi ste šaljivdžija, maistre Villon«, reče Gerard s ogorčenjem na licu. 

»Vi niste?« 

»Maistre Villon .. .« 

»Ah, da«, prekine ga Frangois, »sad sam se sjetio. Ta vi patite od tvrde stolice.« 

I  kad  se  Gerard  sav  gnjevan  hitro  izgubio,  Francois,  okrećući ražanj, održa dugo predavanje o utjecaju probave na duševnu bodrost čovjeka. Titiquet ga  je strpljivo slušao, slaveći gospoda, što  je čovjeku stvorio gubicu. 

»Tko  da misli  dalje  od  nepca,  sine moj«,  prekine  on  napokon bujicu Villonovih riječi. »Tu je sjedište mog okusa, tu osjećam gusku, a i vino. Probava? Na nju misliti, to je već luksuz. Požuri, sinko, i pripazi, da koža ove drage životinje bude hrskava, ali ipak meka i sočna ...« 

»Dok  se  naš  domaćin  predaje  bestjelesnoj  lj  ubavi  i  provodi bijedan život među prašnim papirima, pijeskom za sušenje i prahom za 

 

 

pravljenje tinte, mi žderemo njegove guske ‐ gotovo da ga žalim. No ja znam, da  je svatko sretan u svojoj sreći, a ne u sreći drugoga. Stoga  i nema smisla, da čovjek drugima hvali stvari, koje i sam voli.« 

»Jadan  je  to  čovjek,  vojvoda«,  promrmlja  Titiquet.  Clementine uzdahne i opruži noge. Učinilo joj se, da se premalo njome bave. Stoga se rastegne, glasno zijevnu  i zagonetno se zagleda u Frangoisa. No on je kao muškarac dobro znao, što znači zagonetan ženski pogled. A bio je i voljan, da udovolji želji ljepotice, no ‐ kako je već kazao ‐ sve u svoje vrijeme. Najprije će se porazgovoriti o Karlu, zatim pojesti gusku, popiti vino, pa  tek onda  leći  s Clementinom.  Tako  će  sve  ići  svojim pravim tokom,  kako  je  bog  odredio  ..  .  Titiquet  s  uživanjem  udahne  miris pečenke.  »Nikad  nemoj,  sinko,  dopustiti,  da  te  proždre  grijeh uzdržljivosti«, progovori on zatim i prevrati oči. Nije to učinio od lažne pobožnosti, nego zbog toga, što mu je Frangois otpuhnuo u  lice vruću paru. »Ona  je  lijepa  i dobra. Ali samo onda, ako  je krepost drugoga.  ‐ Već  si  nedjelju  dana  u  našem  dvorcu  i  vidiš, da  svi  ti  idioti,  što  sebi umišljaju,  da  bol  i  ja  te  volim  toV  na  kraju  dvaju  redaka  tvore umjetničko djelo, guraju  svuda  svoj nos  više nego  sam gospodar. On živi  tiho  sam  za  sebe.  Da  slučajno  nije  vojvoda,  za.cijelo  bi  sjedio  u nekom jarku uz cestu, razmišljao o duhovnoj ljubavi i umro od tjelesne gladi, koja nije doduše nimalo  lijep, ali veoma  stvaran osjećaj. Dobri‐čina je u ranoj mladosti pod užasnim okolnostima izgubio majku i ženu, a  zatim  su mu  pred  očima mačem  proboli  oca.  Borio  se  u  bitci  kod Azincourta i gledao kako uz njega izgibaju svi njegovi prijatelji i najbolji francuski plemići. Dvadeset  i pet godina bio  je u ropstvu kod Engleza. Doživio je najteže poniženje našega naroda ‐ i čovjek više ne želi imati veze sa stvarnošću. Neka mu gospod bog udijeli svoju milost...« 

»Čemu to?« upita Frangois. »Sve to znam odavno. Mislio sam, da ćeš mi  ispripovijedati nešto drugo. Moja majka uostalom  također živi od božje milosti. Ne dosađuj mi s tim . ..« 

»Bog, koji stoluje u nebesima ‐ « 

»Bog,  koji  stoluje  u  nebesima«,  ponovi  Frangois,  smijući  se. »Takve  se  stvari pišu u pjesmama  i upotrebljavaju  kao mudra pouka 

 

 

vlastitoj savjesti. Ni za što drugo  i nisu. Samo . . .« On na čas zaboravi na gusku  i mračno se zagleda preda se. Titiquet hitro prihvati ražanj  i pažljivo nastavi da ga okreče. 

» . .samo, meni se često čini, da sam svojoj savjesti dopustio, da se malo  raspusti«, završi Frangois. »Jednom sam kazao, da vrijednost čovjekova  zavisi  od  toga,  da  li  živi  a  da  ne  nanosi  štetu  drugima.  A sada?  ‐ Možda  je  to  zbog  toga,  što  odviše  volim  život.  Smatram  ga strašnim i užasnim, a ipak ‐ ipak ga ujedno i volim, tako da ga ne mogu odbaciti. A život nas uči prevariti brata, razbiti mu glavu i proždrijeti ga. Najprije valja nadvladati svoje biće, onu vitalnu snagu, svoj ja . ..« 

»Ti  si  lud,  oprosti«  reče mirno  Titiquet  i  glasno  frkćući  usrkne zrak u nos. »Što  trabunjaš o savjesti, o pobjedi nad svojim  ja? Zar ne vidiš,  kako  divnim  sočnim  rumenilom  blistaju  leđa  naše  drage životinje? Pogledaj i ozdravit ćeš od tog raskošnog prizora! ‐ Zar nam je bog  stvorio  oči,  da  zurimo  u  budućnost?  Zar nam  je  načinio  nos,  da njušimo probleme?  Ili usta, da bismo mogli govoriti o vitalnoj snazi, o nadvladavanju  svog  bića?  Ne!  Sva  naša  osjetila  služe  samo  ljudskim potrebama. Očima  ćemo  gusku  promatrati,  nosom  uživati  u  njenom božanstvenom mirisu, a ustima je pojesti i time učiniti dobro, jer ćemo postupiti  kako  to  želi  gospod!  ‐ Ovamo! Ovamo! Guska  je  ispečena! Kakvim me miljem ispunjava!« 

I  Titiquet  prehitrim  prstima  dohvati  vruć  stražnji  dio  životinje  i odskoči,  glasno  kriknuvši od boli,  te požuri Clementini, da  ga ona na svoj način utješi. A Frangois prekine svoje  turobne misli, priđe guski  i skine  je  s  ražnja.  Onda  pečenku  razrezaše,  razdijeliše  je  i  odmah  je stadoše  jesti.  Titiquet  je  bio  dovukao  vino  i  kositrene  pehare. Clementine je dala kruh. Villon je pridonio samo svoja usta. 

»Smatraju me za budalu«, reče redovnik, prije nego se prihvatio jela. »Ali  svu  tu naduvenu gospodu  iz našeg dvorca, koja  sebi bog bi znao  što  umišljaju,  sve  ih  ja mogu  strpati  u  džep.  Sve  do  jednoga. Ozbiljni su  i mudri, silno su pametni  i nevjerojatno se razumiju , u sve lijepe  stvari.  Ali,  pitam  ja:  šta  je  vrhunac  sve mudrosti,  ako  to  nije 

 

 

dobro  jelo?  I  što  je  vrhunac  sve  ljepote, ako  to nije  zgodna  ženica u krevetu?« 

Rekavši  to,  čestiti  Titiquet  čvrstom  rukom pograbi  guščji batak, drugu  položi  na  meku  oblinu  Clementinina  stegna  i  tako  pokaza bliskost predmetima svog saznanja: 

»Što  će  o  tebi  reći  tvoji  pjesnici,  sine moj«,  promrmlja  zatim, žvačući punim ustima, tako da mu se zlatna mast cijedila niz čekinjastu bradu. 

»Reći  će:  ,Maistre Villon ne shvaća  ljepotu. Ždere guske  i spava kod služavke. Barbarin. A vojvoda će dodati: ,Ali barbarin s genijem.’ I svi će se radovati, što nisu takvi kao ja. I zahvaljivat će bogu, što ih je u svijetu posadio na višu stolicu nego mene ...« 

»Majmunske  stražnjice«,  promrmlja  Titiquet.  A  Clementine pokaza svoje noge . . . 

V 

Posljednje  zrake  sunca  na  zalazu  lomile  su  se  na  okruglim okancima  odaje  u  tornju,  u  kojoj  je  vojvoda  okupio  oko  sebe  svoje pjesnike.  Iako se on u starosti bio ponovo oženio,  ipak  je svoju mladu ženu najčešće ostavljao  samu  i  zavlačio  se u  svoju knjižnicu,  ili  je po‐zivao k sebi svoje pjesnike. Ali bližio se vojvotkinjin rođendan, pa su svi očekivali, da će Karlo uskoro zatražiti pjesmu u čast svoje žene. No toga dana  kao  da  ie  bio malo  umoran,  te  zatraži,  da mu  svatko  pripremi pjesmu o onome, što ga upravo najviše zaokuplja. Počeo  je Gerard sa svojim rondoom o siromaštvu  ljudskoga govora. Kako da čovjek opiše riječima  sve  ono,  što  osjeća  u  srcu.  A  gdje  tek  da  smogne  dovoljno riječi  za  pjesmu  u  slavu  najplemenitijega  od  svih  knezova!  Iako  je francuština  najljupkija  pjesma,  što  je  ikad  doprla  do Gerardova  uha, nikad  ona  ne  bi mogla  potpuno  opisati  sve  odlike  i  ljepotu  Karla  i njegove  supruge u  svoj njihovoj veličini.  Izredalo  se  još nekoliko njih, koji  nisu  štedjeli  sa  svojim  izljevima  ljuba  vi,  i  napokon  Francois. Svečanim glasom  i sa silnim dostojanstvom stao  je recitirati pjesmu u 

 

 

čast  nekog mopsa,  koji  slavi  imendan.  Latinskim  citatima  uzdizao  je životinju  u  nebeske  visine,  opisivao  je  kao  najplemenitijeg  i najčestitijeg psa na  čitavoj  kugli  zemaljskoj  i nakraj u  izrazio  želju da uđe u povijest Francuske kao uzor prave podaničke vjernosti. 

Vojvoda  je  za  to  djelo  smogao  tek  samilosni  smiješak.  A  ostali zapadoše  u  divlji  gnjev.  Gerard,  koji  je  bio  Frangoisov  najljući neprijatelj, a htio se osim toga  iskazati pred vladarom, ustao  je u  ime ostalih  i uzviknuo: »Vi se ne znate ponašati, maistre Villon! Vi ste pas, što  mokri  na  svaki  kamen,  na  koji  naiđe  na  putu!  Vaši  su  nazori zločinački,  nazori  čeljadeta  bez  domovine! Očito  vam  je  vaša  veoma čudna  sudbina  tako  unakazila  karakter!  Zar  još  nikad  niste  pomislili, kakvu odvratnost mora izazivati vaša beskrajna umišljenost?« 

Vojvoda mahnu  rukom,  i Frangois, koji  je u prvi mah htio oštro odgovoriti, šutke iziđe iz sobe. 

VI 

Titiquet  je upravo bio u dvorištu  i promatračkim mirom gledao dvije  sluge, kako u  znoju  svoga  lica pile drva  za  zimu. Uz njega  je na kamenom obrubu stepeništa stajao vrčić vina, iz kojega je od vremena do  vremena  pijucnuo,  da  bi  potom  sladokusački  nadlanicom  obrisao usta.  Sad  mu  je  prišao  maistre  Villon,  te  su  obojica  zamišljeno promatrali radnike. A ovi su pilili. 

»Da,  da,  takav  je  život«,  promrmlja  redovnik  i  sklopi  ruke  na trbuhu. A onda  se pribra,  te preko dvorišta  zovnu Clementinu, da  je upita, kada  će mu pripremiti  jelo. »Dobro  je  to dijete«, dodade nato. »Samo  je malo spora. Ali mi se dopunjavamo. Pri  jelu nikad ne mogu dočekati, da mi ispuni želje. U Ijubavi je upravo obratno.« 

Frangois je šutio. Radnici su pilili. 

Titiquet povuče podobar  gutljaj. »Kad  je bog  kazao, da  će  ljudi poslije prvog  grijeha  jesti  kruh u  znoju  svoga  lica,  što mogu nego  to odobriti«,  produži  pokvareni  redovnik.  »Prvi  grijeh  još  me  uvijek 

 

 

razveseljava, usprkos mojoj starosti. A oni se ljudi znoje, dok ja jedem. Stoga služim bogu, jer je on beskrajno mudar.« 

Ne izmijenivši svoj ukočeni pogled, Frangois posegnu za vrčićem, te i on dobro srknu. Titiquet je žalosno gledao u niega, brojeći sekunde, sve dok nepozvani gost nije skinuo vrč s usta. 

A radnici su pilili. 

»Što  misliš,  da  li  sudbina  utječe  na  karakter  ili  karakter  na sudbinu?«  upita  Francois  nakon  nekog  vremena,  gledajući  i  dalje ukočeno preda se. 

»Da  i  znam,  što  bih  od  toga  imao?«,  odvrati  Titiquet.  »Pijetla, kojeg sam danas pojeo, sigurno ne bih lakše probavio, nego samo teže. A apetit mi takva problematika ne može pobuditi.« 

»Ti  zaista  kao  da  si  samo  mješina  s  muškim  obilježjima«, promrmlja Francois. 

»Ti nisi?« dobrodušno upita redovnik i gucne. 

»Nadam se, da nisam.« 

»Bilo  bi  bolje,  da  se  ne  nadaš«,  odvrati  Titiquet,  namjerno iskrivivši  smisao  Francoisovih  riječi.  »Žderanju  i  pravljenju  djece  ne možemo izbjeći. Stoga se pokori bogu i provodi častan život.« 

»Ja bih prije povjerovao, da karakter određuje sudbinu. ‐ No kako sam  onda  zapao  u  svoju  nevolju?  Zašto  čučim  po  javnim  kućama, ubijam  ljude  i varam na kocki? Mislim, da  je  sav moj nedostatak,  što sam sitan lopov. Da sam veći, mogao bih dotjerati do cara.« 

»Imaš  potpuno  pravo«,  prekine  ga  Titiquet  dubokoumno, zagledavši  se  nepomično  preda  se.  »Vidi,  vidi,  kako  pile!«  I  pokaza palcem na radnike. 

»Da  sam  princ,  učvrstio  bih  krunu,  skučio  knezove  i  osnovao moćnu dinastiju. Mogao bih voditi ratove, kao diplomat druge varati ‐ prokletstvo,  prokletstvo!  Kakva  li  ponekad može  biti  nesreća,  što  se čovjek nije rodio kao princ!« 

»I u tom pogledu  imaš potpuno pravo«, odgovori redovnik. »Ne žudim za tom srećom, no zacijelo mnogi za njom čeznu svim srcem .. .« 

 

 

»Moje  načelo:  Vrijedan  je  onaj,  tko  živi  ne  nanoseći  drugima štetu, svakako me žigoše kao bezvrijedna čovjeka. Ta kako bih mogao biti idealan kralj, ako ne bih nikome umio naškoditi? ‐ I što je sad bolje: brinuti se za sebe i biti za druge bezvrijedan ‐ ili, biti vrijedan i odreći se svoga ja?« 

»Ne tari glavu, sine moj«, reče Titiquet smireno  i tako se glasno podrigne, da ga  radnici pogledaše. »Svatko  ide  za  svojom  srećom.  Ja ločem  i žderem,  jer mi to  ispunjava dušu  lijepim osjećajima. Stilit čuči na svojem stupu,  jer  je tamo gore našao svrhu svog života  i  jer samo tamo može biti sretan. Tako se i davanje i uzimanje zasniva na osobnim sklonostima. Jedan robi, pali i krade, jer mu se to sviđa. Drugi poklanja svoje dobro, jer mu to pruža više zadovoljstva nego da ga posjeduje. 

Sva svoja dobra djela činimo zbog sebe samih.« 

»Možda  imaš pravo. ‐ A kako  je s mojim umišljanjem? Gerard  je kazao, da ono  .  .. Zar  čovjek ne  smije pokazati, da  živi  za  sebe, da  je sebi najbliži? Da mu je vlastito dobro najpreče?« 

»Bolje  je,  sine moj,  da  to  ne  činiš.  Jer  svatko  je  zabavljen  sam sobom,  ali  ga  raduje,  kad  se  i  drugi  pridruže  divljenju,  koje  osjeća prema sebi. Stoga šuti i smiješi se. Ne treba da se ulaguješ, a ipak će te cijeniti. Ali da  Čovjek govori  sam o  sebi  ‐ bilo dobro, bilo  loše  ‐  to  ie prestupak protiv naših dobrih običaja. Nikoga čovjek ne smije smetati u obožavanju svoga ja, jer ni sam ne želi da drugi njega u tome smetaju.« 

»Ah, puste misli«, reče Frangois. Zatim obojica valjano potegnuše iz vrčića i isprazniše ga, te ruku pod ruku pođoše na večeru, koju im je bila pripremila vrijedna Clementine. 

A radnici su pilili. 

VII 

Jedne večeri, kad se već u dvoru sve bilo smirilo  i sva svijetla u prozorima dogorjela, Frangois se tihim dvorištem oprezno odšuljao do Clementine. Bila  je to  jedna od onih  jesenskih noći, za kojih se nakon vedra  i  sunčana  dana  iznenada  kao  oluja  pojavi  strašno  nevrijeme. 

 

 

Svuda  na  horizontu  burno  su  se  valjali  tmasti  oblaci. Vjetar  je  hujao kroz krošnje stabala u parku, drmao otvorena prozorska krila i zviždao kroz dimnjake. Po zidinama staroga dvorca sipila je sitna kiša. A ljudi su u strahu od utvara navlačili pokrivače preko glave. 

Kad se Frangois po nekom oluku popeo do kuharičina prozora  i htio ga odgurnuti, kao što je to običavao, opazi u sobi svijetlo, zastade i vidje,  da  je  kod  Clementine mladi  pjesnik Marius,  koji  ju  je  klečeći sklopljenih  ruku molio,  neka mu  usliša  želju.  Clementine  je  u  košulji sjedila  na  svom  krevetu  i  zagonetnim  pogledom  gledala  preda  se. Pritom  je naizmjence podizala čas  .jednu, čas drugu nogu, promatrala njihove nježne zglavke i šutjela. A kad bi Marius pokušao popustiti uzde svojoj strasti, podigla bi  ruke na obranu  i svoje protivljenje  izražavala tako jasno, te nitko ne bi mogao posumnjati, da će vatrenom pjesniku izgrepsti lice, ako joj se odviše približi. Upravo kad se Marius sav bacio na snubljenje, Villon otvori okno, skoči na prozorsku dasku, udobno na nju  sjedne  i  spusti  noge  u  sobu.  Pozdravivši  s  otmjenom  gestom, podrugljivo  se  nasmiješi.  Clementinu  nije  ta  upadica  ni  najmanje uznemirila. 

Sjedjela je na svom krevetu mirno kao krava i pipkala svoje noge. Onda se malo nasmijala i napućila ustašca, te se činilo, da baš nije tako nesklona ljubavnim šalama. 

»Da  se možda  ne  spremate  na  neki  lijepi  rondo,  gospodine?« upita Francois žmirkajući očima. 

Marius ustade zbunjen, ali i pun gnjeva, što se taj prljavi skitnica usuđuje da ga smeta, te dostojanstveno odgovori: »U svakom slučaju, došao sam kroz vrata, maistre Villon!« 

»Nemojte  tako,  nemojte«,  reče  vedro  Frangois.  »S  vremenom ćete  i vi moći dolaziti kroz prozor. Ne može Clementine dopustiti baš svakome, tko se god sjeti, da  joj u sobu ulazi kroz prozor.  ‐ Ta  još ste mladi. S vremenom ćete i vi upoznati ljubav.« 

»Vi ste hulja, maistre Villon«, odgovori Marius. 

 

 

»Kako god želite«, hladno reče Frangois. »Iako me vi zapravo ne možete uvrijediti,  ipak  ću  vam učiniti uslugu  i  vaše  riječi protumačiti kao želju da se sa mnom borite. ‐ Izvucite mač, gospodine!« 

Marius, koji je, kako to već pjesnici obično čine, bio doduše rekao svoje mišljenje, no  sada nije  imao  volje da  za njega odgovara,  sav u strahu prihvati svoj mač, nećkajući se da se ogleda s Frangoisom. 

»Čemu  li se mogu nadati, ako ukrstim mač s takvim protuhom«, zavapi sav očajan. »Još se nikad nisam svojim mačem poslužio ni za što drugo, nego da ga nosim oboku. A vama  su  čak na  licu upisana vaša nedjela!« 

»Jednom  riječju,  vi  čovjeka  vrijeđate,  a  niste  voljni  ponijeti odgovornost za svoje riječi«, reče maistre Villon nimalo blagonaklono, te  skoči  s  prozorske  daske  u  sobu,  izvuče  svoj mač  i  pritjera  njime mladog  Mariusa  uza  zid.  Kako  ovaj  više  nije  imao  kuda  uzmicati, Frangois ga mačem poškaklja po trbuhu i nakraju ga oštricom udari po obrazu, te ga duboko zasječe. 

»Ovo  za  uspomenu,  prijatelju«,  reče  pjesniku,  kad  ovaj  stade urlati od boli. »Neka se na vama vidi, kako ste se junački držali u borbi! Ožiljak na licu! Kako ratnički! Bit ćete Mars među pjesnicima!« 

Marius uteče vičući u sav glas i zalupi za sobom vrata. Lokva krvi označila  je  mjesto,  gdje  je  stajao  u  borbi.  Clementine,  koja  je  s najvećim  mirom  prisustvovala  ovom  kažnjavanju,  smiješila  se  sada pobjedniku,  nagovještavajući  mu  nagradu,  koju  je  bila  uskratila Mariusu. 

VIII 

Ono,  što  je Frangois očekivao,  zaista  se  i dogodilo.  Idućeg  jutra pozvao ga je neki sluga u sobu u tornju. Ozbiljan se uspeo stepenicama. Znao je, što ima kazati. 

Karlo  ga  je  dočekao  okružen  pjesnicima.  Uz  njega  je  stajao Marius  lica  zavijena  u  krpe,  ali  pun  pobjedničkog  ponosa,  poput lovačkog  psa,  što  je  pred  gospodara  dovukao  divljač.  I  Gerard  se 

 

 

očigledno  radovao. A drugi  se nisu na njega ni osvrtali, ne  skrivajući svoju nadutost. 

Kad  je  Villon  unišao,  Karlo  se  u  njega  ozbiljno  zagleda,  malo pošuti,  i onda reče: »Maistre Villon, sa svojim skitničkim navikama ne možete kod nas produžiti!« 

Frangois  se  uljudno  nakloni  i mirno  odgovori:  »Smatrate  li,  da ponašanje  gospodina Mariusa,  koji  odbija  da  se  ogleda  na  oružju  s čovjekom, kojega je uvrijedio, odaje otmjenost?« 

»Ne  volim  borbu«,  reče  vojvoda  i  hladno  pogleda  Frangoisa. »Neka svatko misli o tome, što želi. Ali na mom dvoru treba da vlada sloga, a ne sitničavo  trvljenje.  ‐ Ljudi ne  treba da se ubijaju,  jer su se krivo pogledali.« 

»To  velite  meni,  gospodine?«  odgovori  Frangois.  »U  svojoj mladosti  vidio  sam,  kako  na  ulicama  lipsavaju  tisuće  djece. Ono,  što nisu dohvatili kuga  i razbojnici, poginulo je u bitkama protiv Engleza. ‐ Što je ljudski život, vojvodo, ljudski život? ‐ Ne znam ni za što na svijetu, što bi imalo manju vrijednost.« 

»Nisam  vam  dopustio,  da  tako  preda mnom  govorite, maistre Villon«, reče Karlo, postajući sve neprijazniji. 

»Niti  treba da mi dopuštate, niti  to možete«, odgovori Frangois jednako mirno. »Niste moj gospodar, jer ja gospodara ne priznajem.« 

»Vi ste zločinac.« 

»Ta  me  titula  ne  vrijeđa.  Mogla  bi  biti  počasni  nadimak.  Ne poštujem više nikoga, koga svijet ne prezire. Suzdržavam se zbog vaše starosti. No ne dopuštam, da me vrijeđate.  ‐ A kakav sam, to  je moja stvar,  i u to se nema nitko miješati.  ‐ Jedno sam svakako spoznao: na ovom svijetu čovjek mora biti slobodan. To doduše nije lako, i jedan od mojih prijatelja kazao je jednom, da nas naši okovi ne samo sputavaju, nego su nam  i oslonac. A  ipak  je potpuna sloboda najuzvišeniji cilj, do kojega  čovjek može doći. Ta ne posjeduje  li najviše onaj,  tko ništa ne želi?  I ne dolazi  li najdalje onaj, tko nema cilja? Ostvarenje onoga, što 

 

 

očekujemo  od  života,  uvijek  je  jadno  sićušno.  Zar  nije  bolje  ništa  ne očekivati? 

Mene su zarobili moji nagoni  i želja za nesputanim životom. No nikad ne bih htio postati takav, kakvi ste vi ‐ skup brbljavaca bez duše, koji  su  prepuni  mrtvih  fraza,  najgore  dvoličnosti,  sjedinjene  s licemjernom  ljubavi  prema  bližnjemu.  Nijedan  od  svih  vas  ‐  osim možda ovog  starog  lude, koji  je proživio bitku  i  ropstvo, pa mu  je od toga malo stradala glava ‐ ne vjeruje u ono, što govori! 

A  licemjerstvo  je  ono  najgnusnije,  što  se  čovjeku  može predbaciti.  Treba  živjeti  u  skladu  sa  svojim  nazorima  i  biti  dosljedan svakom pa i najsitnijem saznanju. 

A  sad,  gospodo  ‐  ako  tko  želi  od  mene  zatražiti  račun,  na raspolaganju sam mu. Može za mnom na dvorište. Tamo ću brojiti do pedeset. Ne dođe li dotle nitko, uvidjet ću, da u vas nema osjećaja časti ništa više nego što sam očekivao, te ću istog časa otići iz ovog ušljivog dvorca. ‐ Ne će mi biti žao.« 

Rekavši  to, okrenuo se  i  izišao. Karlo duboko uzdahnu. Ali nitko nije imao volje da se upusti u mačevanje s huliteljem veličanstva ‐ . 

IX 

Titiauet  je  tužan  stajao  na  vratima,  kad  je  Frangois  bez  ikakva tereta,  noseći  jedino  svoj mač,  pošao  iz  dvorca. Na  krajinu  se  slegla jesen,  krpice magle  vukle  su  se požutjelim  livadama,  a  Loira  je  tekla tako tromo, kao da se između njenih obala valja olovo. 

»Nisi dobro učinio, što sada napuštaš naš gostoljubivi krov, sine moj«, reče stari redovnik, čupkajući dlačice sa svoje masne halje. 

»Mislim, Titiquet, da ću s vremenom naći svoj put! Čovjek mora biti  slobodan!  Kako  divna  riječ!  Slobodan!  Kao  ptica  u  zraku!  Idem ususret svojoj sudbini. . .« 

»Slobodan«, promrmlja Titiquet. »Ja više volim teleće gnjatove.« 

 

 

Francois  još  jednom  mahne,  onda  pođe  uzdignute  glave. Clementine je sjedila u svojoj sobi. Ipak nije izišla na prozor, da gleda za svojim draganom. Tupo je promatrala svoje noge i ponosno odahnula, ustanovivši da su lijepe. 

»Jadno  čeljade«,  reče na kraju Titiquet. Onda  se pogrebe  ispod pazuha, okrene se i pođe dvorištem u kuhinju, gdje bijaše sakrio zeca, kojega se htio sam naužiti. 

Francois je ušao u jesen. 

X 

Lijevalo  je  kao  da  su  se  oblaci  prolomili,  kad  je maistre  Villon ponovo ulazio u Orleans. Nadao se, da ga više nitko ne će prepoznati, i da  je  Montbredocova  smrt  odavno  zaboravljena.  Sklonuo  se  kod Jehana Dumolina, koji ga je opet primio mirno i gostoljubivo. Ali . u isto vrijeme Francois je saznao, da je u Parizu otkrivena provala u Navarre. Tabarie se bio razbrbljao i sve odao nekom popu, koji je odmah, čim je brbljavca temeljito ispitao, pohitao vlastima da prijavi Villona i njegove ortake. To je Francoisu potpuno onemogućilo put u Pariz. Prije nego je to saznao, namjeravao  je  još  jednom okušati sreću u rodnome gradu. Sada bijaše upućen na pokrajinu . .. 

Kad je slijedeći dan prolazio ulicom, prvi čovjek, kojega je susreo, bio  je kanonik, koji podiže paklenu viku  i dozva stražu, te.  je samo za dlaku trebalo, da Villon bude uhapšen. Ali Frangois, u takvom položaju okretan kao lisica, umače kroz nekoliko sporednih ulica i odmah uteče iz grada. 

Put u Pairiz bio mu  je presječen. Krenuo  je stoga na  jug  i nakon pet  dana  stigao  u  Bourges.  Ali  tek  što  je  bio  prošao  kroz  prve  ulice opazi  braću  Perdrier,  od  koje  je mlađi,  također  po  imenu  Frangois, istodobno s njim pohađao školu u Hue de Feurre. A budući da je Villon za  svojih  studentskih  dana  oba  Perdriera  često  progonio  sa  svojom družbom, koja  se okupljala oko »Đavoljeg  izmeta«, a  jednom  ih  čak  i istukao  ‐  i to stoga, što su bili nepodnošljivi uzorni sinčići  ‐ bilo mu  je 

 

 

milije da  ih ne  susretne. No  tek  što  je učinio nekoliko koraka, već ga pograbiše  plaćenici,  i  on  po  svemu  lako  zaključi,  da  je  uhapšen  na poticaj  Perdriera. Odmah  ga  otpremiše  u  zatvor,  gdje  ostade  dan,  a onda ga odvukoše pred sud. Od  tamničara  je saznao, da ga  terete za neku pljačku crkve, koju nikad nije počinio. No budući da jeznao, da će pokušati da priznanje  izvuku mučenjem, a nije  imao ni najmanje volje da osobno upozna nadbiskupa od Bourgesa  Jeana Coeura,  ili njegova suca  ‐ uteče  zajedno  s okovima, kad ga  iz  zatvora htjedoše odvesti u sudnicu. U nekoj pokraj noj ulici, vičući na tajnom jeziku coquille, pozva u  pomoć,  i  nato  zaista  dotrča  nekL.coquillard,  koji  ga  odvede  u sklonište i skinu mu okove. 

Frangois  od  srca  zahvali  tome  čovjeku,  koji  ga  je  izbavio  iz nevolje, ukrade iz neke kuće mač, te se ponovo dade na put. No tek što je odmakao od Bourgesa, spopade ga neka čudna slabost. Budući da je znao, da u okolici grada hara kuga, pomisli, da mu je kucnuo posljednji čas. 

I kad u nekoj seljačkoj kući zamoli mlijeka, sruši se na tle. 

XI 

Stari  seljak  Antoine  i  njegova  kćerka  Jacqueline  njegovahu bolesnika, kojega su našli pred svojim vratima. Učiniše i više: sakriše ga pred pandurima, koji su bili pošli njegovim tragom. Frangois je pomalo opet ojačao, no  ipak proteče nekoliko mjeseci, dok  je otišao od  tate Antoina  i Jacqueline. Oboje su stajali na vratima majušne kućice, koja kao da je utonula u blato, i dugo gledali za njim. 

Frangois, koji je bio navalio da što prije napusti ovu gostoljubivu kuću,  uskoro  uvidje,  da  je  time  bio  počinio  veliku  glupost. Otišao  je uvjeren, da će mu se vratiti sva njegova snaga i prijašnja čilost, čim pod nogama  opet  osjeti  cestu.  Sad  je  vidio,  da  je  doista  ostario  i  obolio. Neugodan kašalj, koji ga  je probadao, oduzimao mu  je dah, pognut se vukao cestom, i često je morao otpočinuti, da bi tek vrlo polako mogao dalje. 

 

 

Dalje? 

Za njega više nije bilo cilja, svejedno je bilo kuda će i kada. . . 

Uskoro  je bio tako onemoćao, te  je svaki čas očekivao, da se na cesti sruši i okonča kao životinja. Dugi niz nedaća, koje su ga bile stizale u posljednje vrijeme, oduzeo mu  je svu životnu borbenost. No budući da se plašio smrti, vukao se i dalje krajinom. 

Glad ne probire, a utopljenik  se  i  slamke hvata.  Frangois  krene prema Moulinsu, k bourbonskom vojvodi Jeanu  II., koji  je, slično kao  i Karlo Orleanski,  uzdržavao  dvor  pjesnika  i  zanimao  se  za  umjetnost. Bilo je to usred najjače zime, kad je maistre Villon ušao u Moulins. Kost i  koža,  upalih  obraza  i  grozničavih  očiju  izgladnio  kao  vuk.  Jean  ga ljubazno  primi,  jer  ga  je  Frangois  oslovio  kao  svoga  gospodara,  a Montcorbiere,  koji  se nalazio u Burbonji,  spomenuo  kao  svoj  zavičaj. Štoviše,  ljubazni vojvoda pokloni skitnici čak  i šest zlatnih škuda, da bi mogao dostojno proslaviti  svoj dolazak, dobrota, koja Frangoisa  silno ushiti. 

»Htio sam biti slobodan«, reče i zatrese glavom, kad je za sobom zatvorio vrata krčme, u kojoj je s nekom djevojčurom zapio novac. 

Tek  što  protekoše  dvije  sedmice,  opet  je  bio  na  cesti.  Bio  se nažderao  do  grla.  Sada  je  opet  htio  biti  svoj  gospodar,  da  ne mora udisati dvorski zrak. Ali kašalj ga je sve više grabio, pa ni proljeće, koje je nadolazilo, nije moglo odagnati njegov očaj. Vukao  sedalje  i došao do Bloisa. »Tvoj će te jezik još otpremiti pod zemlju«, reče Titiquet, koji je  stajao  na  vratima,  kao  da  nikada,  od  njih  nije  ni  otišao.  Francois napisa za Karla pjesmu, u kojoj ga moli, da ga opet primi u Blois. Ovaj je dade unijeti u svoju pjesmaricu. A onda poruči maistru Villonu, da ne može  primiti  vuka  u  svoje  stado  ovaca. Vukovi  treba  da  budu među vukovima. . . 

Frangois opet krene na jug. Bourges je zaobišao u širokom luku i išao sve dalje na jug, kao da bi htio utrčati ravno u sunce. Kad stiže do Dauphinea, krenu natrag. Ništa mu nije uspijevalo, nitko ga nije htio ni nahraniti  ni  ukonačiti.  Bolestan  i  izgladnio  skitao  se  po  svijetu, 

 

 

neprestano  progonjen  od  plaćenika.  I  on  odluči  da  tome  učini  kraj. Nakanio je u Pariz. 

Duševno  i  tjelesno  skrhan,  u  ljetu  1460.  godine  ponovo  uđe  u nesretni Orleans. 

XII 

Kad je Francois, kao obično, svratio k Jehanu Dumolinu, našao je kod  njega  svoga  starog  prijatelja  Colina  de  Cayeuxa.  Ovaj  ga  sav raznježen  zagrli,  pohvali  Dumolina  zbog  njegova  mirna  vladanja  u raznim neugodnim zgodama u Orleansu,  te stade uvjeravati, da  je  taj tihi coquillard  čvrst oslonac bande. Na kraju  reče, da Frangoisu mora povjeriti  neki  svoj  naum,  jer  mu  je  stalo,  da  čuje  mišljenje  ovog iskusnog  provalničkog  stratega.  No  budući  da  je  smatrao,  da Dumolinovo  skrovište  prečesto  uhode  izdajice  i  plaćenici,  povede Frangoisa  kroz  grad  i odvuče  ga  k nekom  alkemičaru,  kod  kojega  će, kako reče, moći u miru raspravljati. 

U nekoj ozloglašenoj ulici uđoše u veliku, dotrajalu kuću, siđoše niz podrumske stepenice, prođoše uz neki bordel,  te dospješe u dug, jedva osvijetljen hodnik, u kojem Villon umalo ne slomi vrat. Napokon stigoše do nekih željeznih vrata, pojačanih mjedenim okovima, koja su sprečavala  prilaz  svakom  neželjenom  posjetitelju.  Colin  pokuca  dva puta snažno i jedamput slabo, a onda razabraše tihe korake, i ubrzo se otvoriše vrata. Škripeći se odmakoše ustranu, i njih dvojica uđoše. 

Pred  njima  je  bila  mala,  ali  neobično  visoka  prostorija.  Dok površina nije bila  veća od osam  koraka u dužinui  isto  toliko u  širinu, zidovi  su  se  uzdizali  u  visinu  od  dva  do  tri  kata,  te  se  na  vrhu  bez vidljivih rebara spajali u strop. Taj prostor bez prozora bio je osvijetljen magičnom  vatrom,  što  je  plamsala  u maloj  bakrenoj  zdjeli  i  čudnim zelenkastim svijetlom obasjavala mnoštvo pribora, kojim se alkemičar služio  Ipri.  (svojem poslu. Bila  je  tu peć  za  taljenje  s najraznovrsnijim lončićima, mijeh, retorte, kojih je sadržaj klokotao na malim vatrama i pišteći  ispuštao  oblake  pare,  ogromne  žlice  za miješanje  guste  kaše, 

 

 

sandučići  sa  zrncima  kovina,  rešeta  i  staklene bočice.  I  još  kojekakva neobična starudija, koja  je mogla više služiti svojim čudnim, mističnim oblicima,  nego  za  stvarnu  upotrebu.  Iznad  svega  toga  lebdjela  je bjelkasta para od kojekakvog dimljivog goriva, koja umalo nije ugušila goste. 

»To je Curacquhier«, predstavi Colin. »Ovo je maistre Villon, stari prijatelj.«  I okrenuvši se Francoisu, šapnu: »Dobričina  je  lud. Dao sam mu neki zlatni pehar, koji sam ukrao u crkvi. Otad mi  je najbolji drug. Pred njim možemo bez brige govoriti.« 

»Dobro mi došli«, reče alkemičar i kimne glavom. 

»Kako  je,  jesi  li  pronašao  što  novo?«  upita  Colin  i  namigne Frangoisu. 

»Zvijezde nisu u dobrom položaju«, odgovori Curacquhier. »Sve je sjedinjeno. I planete  i sedam arkanđela. Srebro se ne veže. Zlato se ne pojavljuje. Samo da se zeleni zmaj izmiješa u kraljevskim kupkama s ljiljanovom nevjestom  ‐  i bit  će ga više nego  se može  i naslutiti.  ‐ Ali treba vremena, dok bude ukroćen crveni lav. . .« 

Alkemičar  se  okrenu  i  vrati  se  k  svom  stolu,  na  kojemu  je svjetlucao  sitan  zlatni prah.  Tu  je  sam  za  sebe mrmljao nerazumljive riječi, ocrtavao  rukama velike kružnice  i onda snažno dunuo u zelenu vatru,  te  njen  plamen  buknu  uz  čađave  zidove  i  jarko  osvijetli  rebra svoda.  »Opljačkao  sam  crkvu  u  Montpipeauu«,  progovori  Colin  i nasloni se na neku veliku retortu. »Uspjeh nije bio velik, no ipak sam se opskrbio  za  bližu  budućnost.  Sada  sam  naumio  nešto  bolje.  Idem  u Rueil. Neki Židov u Orleansu uzet će zlato da ga pretopi. Jedan pehar ili pliticu  dobit  će  Curacquhier,  na  koga  nitko  ne  sumnja,  pa mu  stoga njegovo dobro sklonište valja obilno naplatiti.«  I tada Colin razvi pred Francoisom svoj plan za provalu, dio po dio, te na kraju upita Villona, što o tome misli. Ovaj odobri prijateljev naum, no ne pokaza s? sklon, kad ga Colin pozva, da i sam sudjeluje. 

»Da te ne muče moralne predrasude?« naceri se Colin  i  izrazom lica jasno pokaza, da to smatra isključenim. 

 

 

» Znaš, da se ne radi o tome«, odgovori Frangois. »Ta čovjek ne može osjećati, kao da je nekome nanio štetu, ako bogatoj crkvi ukrade njeno dobro, koje je i ona sama napljačkala. ‐ Ali. . . kratko i jasno: nije to za mene. Bolestan sam, a ne želim, da me zagrli uže  i da mi vješala budu posljednji ljubavni log.« 

Colin  slegnu  ramenima.  »Naći  ćemo  se  još.  Ustrebaš  li  me  ‐ znaš.« 

Curacquhier  je  dotle  bio  razbuktao  neku  crvenkastu  vatru, zaklinjao  je malim štapićem  i na kraju stresao u plamen neki bjelkast prah, i plamen požuti. 

»Ulazimo pod znak Saturna. ‐ Olovo smjesta ‐« 

Colin ga prekine. »Idemo, dragi prijatelju. Nadam  se, da  ćeš do idući puta pronaći ono što tražiš. Donijet ću ti zlata.« 

»Kamen mudraca  je  prvorođenac  prirode  i,  budući  da  je  stariji čak i od kralja kovina, čini čuda ovog svijeta. 

Ovaj smeđi eliksir, pomiješan s  Jupitrom.  .  .« Alkemičar se opet okrenu od njih. 

Colin  zalupi  gvozdena  vrata.  Mudračevo  mrmljanje  odjednom ostade iza njih, iščeznu žućkast sjaj, i oni se opet nađoše u tmini dugog mračnog hodnika. . . 

XIII 

»A  sad moramo proslaviti  svoj ponovni  susret«,  reče Colin, kad iziđoše na ulicu. Frangois je žmirkao, jer mu je iznenadno danje svijetlo zaslijepilo oči,  i htjede zapravo odbiti. Orleans  je za njega bio opasno područje,  pa mu  se  činilo  najbolje  da  odavde  što  prije  nestane.  No Colin  ga  je  uspio  nagovoriti:  Frangois  nije  mogao  odoljeti  upornim molbama svog prijatelja, to više, što je i sam zaista teška srca prolazio uz  gostionice.  Uđoše  dakle  u  neku  krčmu,  koju  je  Colin  već  češće posjetio,  i u kojoj  se moglo dobiti ne  samo dobra vina, nego  i divnih jela. 

 

 

Sjedoše  u  kut  mračne  prostorije,  kroz  čija  su  malena  okanca upadali u tminu široki zlatni snopovi sunčanog svijetla. Naručiše vino  i jelo,  duboko  uzdahnuše  i  stadoše  s  užitkom  zalijevati  svoje  želuce, novcem, koji  je bio priskrbio Colin. Bilo  je rano popodne, pa  je krčma bila  gotovo  prazna.  Tek  se  nekoliko  neumornih  pijanaca  ljuljalo  za svojim  stolovima.  No  uz  Colina  sjede  neki  stari  pop,  koji  je  jedva izvirivao  iz  naslaga  svog  sala.  Neprekidno  je  srkao  iz  svog  pehara  i, potpuno pijan, sam za sebe nešto bulaznio. Malo pomalo potpuno se razuzdaše  i  dva  prijatelja,  stadoše  se  ismijavati  životu,  otpjevaše nekoliko pjesama i uzvikaše se, kako se njih ne tiču nikakve predrasude ovoga svijeta. Napokon zaviri na vrata neka djevojčura, opazi pijance i odmah  im priđe,  te  sjede Frangoisu na koljena. Colin, koji  je  također želio podijeliti ovu sreću, pokuša se umiliti tom biću, željnom novca, te se stade hvastati svojim bogatstvom. 

»Montpipeau  nije  bio  loš«,  reče  hvalisavo.  »Baš  sam momčina...«, i glasno se nasmija toj samohvali, lupi se u prsa i stade se usiljeno  ceriti,  da  pokaže,  kakav  zna  biti  veseljak. Djevojka  ga  lupne prstom po nosu, naruga mu se, te upita, kako  li se on uspio dokopati novca.To  povrijedi  Colinovu  lopovsku  čast,  te  stade  uvjeravati,  kako sigurno  još  ni  jedan  momak  u  Orleansu  nije  zgrnuo  toliko,  kao  on svojim posljednjim lovinama. 

»Ah, kako se rado sjećam lijepe crkve u Montpipeauu«, raspričao se zanesenjački.  I onda, obrativši se Frangoisu, doda: »Treba da znaš, da  sam  se  pomolio  pri  pobočnom  oltaru!  Posvećenbm Mariji!  ‐  Ah, kako sam se žarko molio!  ‐ Krasne stvari! Odonda živim od  te šale. A Rueil će biti još mnogo bolji!« 

Djevojčura, kojoj je odavno bilo jasno s kakvom čeljadi ima posla, stade  se  umiljavati  Frangoisu  i  zamoli  ga,  neka  joj  prepusti malo  od svoga dijela, koji  je  izvukao  iz pothvata u Montpipeauu.  Iako Frangois nije u njemu sudjelovao, pa nije imao ni novčića, da bi zadržao djevojku za sebe, obeća, da će s novcem na svijetlo. A kad zatim ustadoše, te se pokaza, da dobri Villon nema ni prebijene pare,  ljepotica podiže nos, ostavi ga  i ode s Colinom. Frangois slegnu ramenima, te odluči, da se 

 

 

što brže pokupi  iz Orleansa.  I  kad  je  već, ni od  koga  zapažen,  stigao gotovo  do  gradskih  vrata,  naiđe  na  veliku,  raskošnu  nosiljku,  koju  je pratilo  nekoliko  oklopnika.  Plaho  uzmakne  ustranu,  jer  su  plaćenici uvijek u njemu budili osjećaj krajnjeg opreza. Prilijepi se uz ugao neke kuće, nastojeći da se što više stisne, zagleda se načas u nosiljku i sav se zgrozi,  jer  je  u  njoj  ugledao  svog  starog  neprijatelja,  ugojenog kanonika.  I ovaj opazi njega, prepozna ga po ožiljku, te odmah podiže silnu viku. Frangois uza svu svoju okretnost nije više dospio umaći. U tren  oka  oklopnici  ga  opkoliše  i  pograbiše.  Svezana  ga  odvedoše  u biskupski zatvor. 

XIV 

Neki pijani plaćenik gurnu Frangoisa u  ćeliju, u kojoj  je bilo dva pedlja  vode,  te nije mogao ni  sjesti ni  leći, nego  je  cijelu noć morao ostati naslonjen na zid. Pred jutro osjeti takav umor, te mu se učini, da će  se  onesviješten  srušiti  na  tle.  Napokon,  pred  podne,  opet  ga izvedoše  i  odvukoše  pred  suca.  Ispostavilo  se,  da  je  kanonik  prijavio Frangoisa ne samo da ga  je objesio u Loiru, nego  i da  je mučki s  leđa ubio plemića Montbredoca. Villon  se odmah  razvika  i okrivi kanonika za klevetu. Zamoli stoga, da preslušaju Genevieve. Ona će moći istinito izvijestiti, što se zbilo. Ali sudac bez predomišljanja izjavi, da uopće ne namjerava  preslušavati  zločinčevu  ljubovcu,  te  da  pred  sudom  više vrijedi kanonikova izjava, nego izjava ubojičine drolje. 

Frangois ne priznade, te ga odvedoše u mučionicu. Unišao je sav blijed u tu strašnu prostoriju, koju je kroz veliki prozor obasjavalo jarko svijetlo,  da  bi  sudac mogao  dobro  vidjeti  zločinčevo  lice.  Tu  su  bila nagomilana naj nevjerojatni ja mučila, pronalasci ljudi, koji su uživali u mrcvarenju ljudskih bića. 

»Počnite sa stezanjem«, reče sudac, i oči mu zaplamsaše zelenim sjajem. 

Frangois je stajao usred prostorije, sitan i suhonjav, upalih obraza i grozničava pogleda. Na njegovom mršavom blijedom  licu  ispupčio se 

 

 

rumen i nabrekao ožiljak, koji ga je svuda odavao. A pred svijetlim pro‐zorom  uzdizao  se  visoki  sučev  lik  u  dugom  ogrtaču,  obrubljenom krznom,  lica skamenjena, zgrčenih usana  i stisnutih obrva. Ruke  je bio prekrižio  na  trbuhu,  žarivši  podlaktice  u  široke  rukave.  Stajao  je ukočeno i njihao se s prstiju na pete, s peta na prste. 

Uz Villona su stajala dva krvnika u svojoj crvenoj odjeći  i  čekala na  zapo  vi  jedi  čovjeka  kod  prozora.  Sada  uzeše  daščice,  staviše  ih Frangoisu na palce i stisnuše ih. »Stežite!« reče sudac. 

Prve kapi krvi obojiše tle. Frangois je šutio. 

»Stežite!« reče sudac i zaljulja se na tabanima. 

Villon stade stenjati. 

»Stežite!«  naloži  sudac,  a  bore  na  njegovu  nepomičnom  licu izgledale su kao da su urezane u mjed. 

Tada iz stegnutih prstiju krv poteče u mlazevima. Frangois glasno kriknu i njegova bol odjeknu prostorijom, što se kupala u svijetlu. 

»Stanite.«  Sudac  časak  pričeka.  »Kako  si  ubio Montbredoca?« upita zatim polako, naglašavajući riječ po riječ. 

»U časnom dvoboju«, odgovori Frangois i stisnu zube. Stajao je u lokvi svoje krvi. 

»Dajte mu krušku.« Momci donesoše mali komad drveta, koje je u sredini bilo razdvojeno, tako da se okretanjem vijka moglo širiti. To mučilo kruškasta oblika uguraše Villonu u usta. 

»Vijte!«  reče  sudac.  Nagnu  se  naprijed,  a  prsti  mu  grčevito stisnuše  podlaktice.  Široki  rukavi  njegova  talara  zanjihaše  se  poput krila. 

Frangois je mislio, da će mu glava puknuti. Šutio je. 

»Vijte!«  reče  sudac,  i njegov glas proleti prostorijom, kao  zvijer kad skače na žrtvu, da joj u vrat zarije zube. 

Iz Villonovih usta istrgnuše se grgotavi glasovi. 

»Stanite.« 

 

 

Sudac  opet  pričeka. Onda  reče:  »Ubio  si Montbredoca  s  leđa? Da?« 

»Ne!« uzvikne Frangois.‐ »U dvoboju!« 

U prostoriji zavlada tišina. Sunce se pojavi iznad nekog dimnjaka i svojim zrakama pozlati krvničke alate. Lokve krvi zablistaše raskošnim crvenilom. Kamene  crte  sučeva  lica ostadoše nepomične. Oči mu  za‐blistaše zelenkastim sjajem. On se naže naprijed. 

»Vodutf, reče zatim i stisnu usne, te postadoše tako uske, kao da je netko kistom povukao tanku crtu na drvenoj masci. Jedan od krvnika udari  Frangoisa,  i  on  se,  okovan,  povlačeći  za  sobom  tešku  željeznu kuglu, svali kao vreća, te bez riječi ostade na tlu. Noge mu stegnuše u kladu, glavu mu pritisnuše nadolje, a usta mu zatrpaše krpama, tako da ih'nije mogao  zatvoriti.  A  onda mu  svom  snagom  uguraše  u  ždrijelo neki lijevak. . . 

»Lijevajte!« dopre od prozora suh glas. 

I voda stade teći  lijevkom. Sve  jače, tako da se trbuh mučenoga vidljivo  nadimao.  Sve  jače,  sve  jače,  sve  jače.  .  .  Iako  je  bio  okovan, Villon je uskoro stao luđački udarati oko sebe rukama. Sudac naloži da prestanu. Njegovo ukočeno lice sa zelenim očima pojavi se iznad Fran‐goisa. Vjeđe mu se duboko spustiše. »Priznaješ li«? 

Ali Frangois odmahne glavom. 

Lice  iščeznu.  I opet kroz Villonovo grlo poteče voda u naduveni trbuh. 

»Lijevajte!« 

»Priznaješ li?« 

»Lijevajte!« 

Sve dok krvnik ne prekinu svoj posao te upitno pogleda suca. 

»Hoće li priznati?« upita ovaj, nabra čelo i podiže obrve. Onda se oštro zagleda u mučenoga. 

»Nosite  ga!«  reče,  nagne  se  naprijed  i  zgrči  ruke  pod  svojim ogrtačem. Ukočena kao štap, pravda u širokom talaru iščeznu. 

 

 

Onesviještena Villona krvnici odvukoše natrag u njegovu  ćeliju  i tu ga spustiše u vodu. 

A sunce je u mučionici svojim zrakama sušilo njegovu krv. 

XV 

Nakon dugih sati nesvjestice Frangois se prenu. S grozom osjeti da leži u vodi, stenjući se uspravi i nasloni se na zid. Kroz usku pukotinu na vratima prodre svijetlo. Pri toj blijedoj rasvjeti on opazi, da su rubovi njegovih rana bijeli i nabuhli od vode. Isisao je rane, da ih očisti. Onda je čekao. . 

I čekao je dugo, dugo. Pustili su ga da gladuje. 

Ponekad bi čuo glasove plaćenika, što su čuvali zatvor. »Dovedite redovnika!« povika netko. Začu se kako škripe vrata neke ćelije. Zatim iz njih odvukoše nekoga, tko se, kako se činilo, vičući opirao. »Kako će se lijepo zanjihati!« zagrohota neki glas. »Ništa ljepše nego i svi drugi«, bio je odgovor. Tišinom zatutnji gromki smijeh. 

»Ovaj put imamo dva školarca«, progovori opet onaj prvi. 

»Jedan će doći na lijeva, drugi na desna vješala«, dodade drugi, i hodnicima zatvora odjeknu vedar grohot obojice. 

»Jesam li ja školarac lijevih ili s desnih vješala«, upita se Frangois i smogne hrabrosti, da se sam sebi nasmije. . . 

Slijedeći  dan  doznao  je  od  tamničara,  da  ima  izgleda  za  lijeva vješala  i  obradovao  se  tome,  jer  je  lijevo  još  uvijek  više  volio  nego desno. »Čovjek mora imati sreću«, reče jednome od plaćenika. »Nikad se ne bih nadao, da ću biti obješen na lijevim vješalima. A sad eto i te neočekivane radosti. . .« 

I  on  pod  imenom  ’školarac  s  lijevih  vješala’  postade  poznat  u cijelom zatvoru. 

A  inače  se  nisu  na  njega  osvrtali.  Htjeli  su  ga  slomiti,  da  pri slijedećem mučenju bude sretan, što može priznati, samo da se  riješi vlažne  rupe,  što  se  zvala  zatvor.  I  kašalj  ga  stade mučiti  više  nego 

 

 

ranije.Gledao  je smrti u oči. Kad bi se naslonio na svoj zid, često bi ga stresli  hladni  srsi.  Sjetio  bi  se,  da  uskoro  treba  da  bude  na najneugodniji način otpremljen na onaj  svijet, prihvatio bi  se  za vrat, učinilo bi mu  se, da  će  se ugušiti,  te bi  stao  šakama udarati o vlažan hladan zid. Noću, dok je sjedio u vodi, leđima naslonjen na zid, često bi se odjednom prenuo i osjetio na čelu hladan znoj. Pričinjalo mu se, da čuje plaćenika kako viče: ’Dovedite školarca s lijevih vješala! Došao je i njegov čas!’ ‐ Onda bi ga okružila tišina, nijema i hladna kao sama smrt. A gospoda suci znali su vrlo dobro, da nije strašna smrt sama po sebi, nego  očekivanje  smrti.  Stoga  su  ostavili  Frangoisa  da  gnjije  u  svojoj rupi. 

XVI 

Kad  je  već  jednoga  dana  bio  gotovo  lud,  kad  je  svaki  čas pomišljao da ga grabe koščate ruke, da oko njega plešu duhovi  i da u njega  zelenim  očima  pilje  ogromni  mršavi  suci  u  crvenim  haljama, napokon se otvoriše vrata, i plaćenik povika: »Hej, školarče s lijevih vje‐šala! Diži se!« Tada Frangois osjeti, kako mu je srce prestalo kucati. 

Plaćenik ga povede mračnim niskim hodnicima tamnice do nekih vrata,  s  kojih do  zatvorenika poput  toplih  valova dopre  jarko  svijetlo dana. 

»Bježi, sinko«, promrmlja oklopnik. »No nikad ne zaboravi, da si ti školarac s lijevih vješala. Sad si žigosan ‐ vješalima više ne ćeš umaći. Jednom ćeš ipak biti obješen!« 

»Slobodan sam?« upita Frangois, ne vjerujući. 

»Dabome.  Došao  je  iz  Bloisa  naš  vojvoda  i  doveo  svoju malu kćerkicu. Mala princeza došla  je prvi put u naš grad. Stoga su pušteni svi zatvorenici. Zbogom i ne zaboravi: školarac s lijevih vješala!« 

Frangois  jurnu napolje, na svijetlo, pun  i prepun životne radosti. Svijetlo! Zrak! Život! I toplo sunce, koje sve nadahnjuje. Tek što se malo smirio, spjeva u najvećoj brzini baladu u čast male princeze, koja ga je spasila  iz najveće bijede. Sve,  sve neka  ima, neka osjeti  svako dobro, 

 

 

neka  doživi  najveću  sreću  ovoga  svijeta  ‐  to  biće,  koje mu  je  vratilo svijetlo postojanja! Njegovo ga dobro pamćenje nije izdalo. Zahvalio se u  srcu kapelanu, koji mu  je dao da napamet nauči Vergilija. Sada  se, bez  knjige  u  ruci,  poslužio  Vergilijevim  stihovima,  povezao  ih  svojim francuskim jezikom, dao im rime i oblikovao ih ‐ i na kraju djelo predao vojvodi Karlu, kojega  je  još prije dvije godine u odaji u  tornju dvorca Blois bio nazvao  starim  ludom. Vojvoda  se  veoma obradovao,  kad  je pročitao pjesmu. I Frangois zamoli, da mu dozvoli vratiti se u Blois. 

»Već ste me to  jednom zamolili, maistre Villon«, odgovori Karlo zbunjeno  i zagleda se u zemlju. »No  ja vam ne mogu  ispuniti tu želju. Radost moje  starosti  su pjesnici,  s  kojima mogu do mile  volje  slagati pjesme. Vaši odviše usijani nazori o životu ne pristaju među nas ‐« 

»Ali  ja sam spreman, da se podvrgnem društvu«, reče Frangois, našavši se u škripcu. 

»To  sada  kažete«,  nasmiješi  se  Karlo.  »Vas  se  sasvim  obuzdati vjerojatno ne da. Sjećam se, da ste mi recitirali uvod svog ,Legata’. Tu velite, da su vam na ustima uzde, na vratu željezni obruč. Da svoja djela želite podvrći  sudu  svojih bližnjih...,  ali  te uzde, ne osjećate  li  vi njih samo onda, kad ležite u vlažnoj tamnici, kad gledate u vješala?« 

»Ne  znam, gospodine«, odgovori Frangois. »Ali  što da  činim? U tamnici sam obolio. Propast ću...« 

Karlo  je  časak  šutio.  »Možda,  maistre  Villon«,  reče  zatim neodlučno. »Da: Titiquet, naš vrijedni redovnik, koji na našem dvorcu vrši  dužnost  kapelana, odjednom  se  razbolio.  Teško  je  bolestan.  Kao pjesnika ne mogu vas primiti. Nego, hoćete  li mi njegovati bolesnoga Titiqueta i preuzeti pisarske poslove, koje mi je on obavljao?« 

»S veseljem«, odgovori Francois pun radosti. 

»Pa, pođite onda, u ime božje, opet s nama u Blois . ..« 

XVII 

Budući  da  je  vojvodino  siromaštvo  u  Orleaniji  bilo  gotovo poslovično,  grad  pokloni  maloj  princezi  tisuću  zlatnih  škuda,  te  taj 

 

 

novac  otpremi  u  Blois  pod  pratnjom  odreda  gradskih  plaćenika.  I vojvoda se priključi toj koloni, da bi on i njegova obitelj bili bolje zašti‐ćeni  od  prepada  drumskih  razbojnika.  A  Frangois,  koji  nije  imao  ni konja ni kola, pođe na put pješke,  te se po  treći put uputi sunčanom dolinom  Loire prema Bloisu,  kuda nakon dva dana  sretno  i  stiže. No ovaj puta nije Titiquet stajao na vratima, nego  je  ležao u svojoj maloj izbi u stražnjem kutu dvorišta. Krevet su mu bili uzdigli, tako da  je bio na istoj visini s prozorskom daskom, pa je čitav dan, ne ustajući, mogao promatrati, što se zbiva na dvorištu. Kad mu Frangois priđe, on ga po‐zdravi  glasnim  groktanjem,  pokazavši  time  i  odviše  jasno,  kako  se raduje, što opet vidi starog ortaka u  jelu  i pilu. S njim zaista nije bilo baš najbolje. Udarila ga kap, te mu  je pola tijela ostalo uzeto. Tako  je ležao u svom krevetu i čekao smrt. »Ali to«, uvjeravao je, »nije nimalo izmijenilo moj život. Ta ne čekamo li svi, da jednom napokon otegnemo papke? Mnogo  ih  je  doduše  sačuvalo  idealnu  vjeru  u  budućnost,  no većinom ljudi žive pusto u sadašnjici. . .« 

Kad ga Villon pokuša požaliti, što je prisiljen, da se nikud ne miče, Titiquet odgovori hladno: »Gle, blažen  je čovjek, kojega bog kažnjava; stoga  se ne plaši kazne  svemogućega!«  ‐  I nasmije  se polovicom  lica, dok mu druga ostade ukočena i mrtva. A onda dobro potegne iz vrčića s  vinom,  što  je  stajao  uz  njega,  i  marljivo  prione  uz  ostatak  tusta tetrijebova gnjata. 

Francois  je  upisivao  Karlove  pjesme  u  neki  mali  svezak  i razgovarao s bolesnim Titiquetom. Ovaj je piljio preda se, prevrtao se u krevetu  i poučavao, kako  treba živjeti. A Clementine  je  razveseljavala Frangoisa  i sve pjesnike svojim  ljubavnim umijećem, naivnim, no  ipak punim promjena. Tako svoj trojici brzo proteče godina, u kojoj su  jeli, pili  i  ljubili,  ukratko,  kako  je  govorio  Titiquet,  provodili  bogougodan život. 

No  u  lipnju  1461.  kao  da  je  dobrog  starca  u  krevetu  đavao ozbiljno pograbio za vrat. Jednoga dana Titiquet i sam osjeti, da je smrt stala uz njegov  ležaj, te dozva Frangoisa  i reče: »Dragi prijatelju, moje je vrijeme došlo, i ne kanim zbog toga jadikovati. Ono što sam u životu 

 

 

spoznao,  to sam  i uživao. Ničega se nisam odricao niti sam bezbožno izbjegavao  ikakvu  nasladu.  Stoga  sam  sada  sit  ili  ‐  da  se  poslužim drugom  usporedbom  iscrpen  kao  stara  mješ'ina  za  vino,  iz  koje  je isrkana i posljednja njena slatka kapljica. Ali tako i treba da bude. .. No čuj: naš se narod nekoć sastojao od Gala, a još se i danas kod nas nađe tih  neobičnih  ljudi.  No  uglavnom  je  stara  galska  vedrina  iz  zemlje potisnuta, a došli su natmureni mračni Franci, da nas opterete svojim .duhovnim životom’. Mi dobro razumijemo Romane i njihovo shvaćanje života, usmjereno ovome  svijetu  ‐  no  Franci  su nam donijeli mračno uranjanje  u  religiju,  ljubav, mržnju,  ukratko, mračno  gledanje  na  sve pojave. Miješanjem  naroda  sve  se  više  gubila  galska  veselost,  naša zemlja postajala je sve tmurnija, sve franačkija. Ti, sine moj, ti si ‐« 

»Gal«, prekine ga Frangois. 

»Ne,  nego  Franak«,  produži  Titiquet.  »Možda  s mrvom  galske krvi. Sve u svemu zoveš se onako, kakav jesi. No unatoč tome, a možda i  upravo  stoga,  ostavljam  ti  kao  svoju  oporuku  ozbiljnu  opomenu, kvintesenciju  čitavoga  svoga  života:  sačuvaj  uvijek  gracioznu površnost!«  Rekavši  to,  dobri  Titiquet  duboko  uzdahne  i  umre.  A Frangois još istoga dana napusti Blois i uputi se prema Parizu. 

XVIII 

»Vrag neka nosi gracioznu površnost«,  reče, vukući  se uz Loiru, »ako  je ona zaista samo površnost. Zavaravati površnošću, pod kojom caruje misao, to će biti ono pravo!« 

XIX 

U Meungu naiđe Francois na nekog čovjeka, pred kojim u pijesku nacrta znak coquille, kuku, i ovaj na to otkri, da je coquillarđ. Od njega Francois  saznade, da  je Colina  stigla njegova  sudbina.  Još u  listopadu prošle godine bili su ga uhvatili i osudili, jer je opljačkao crkvu u Rueilu. Već odavno su gavrani proždrli njegovo sasušeno tijelo. 

 

 

Još dok su njih dvojica razgovarali, prođe mimo njih neki pop, koji se  Frangoisu  učini  poznat.  Nije  trebalo  da  dugo  razmišlja,  jer  su  ga začas opkolili oklopnici i uhapsili, dok je njegovom drugu uspjelo uteći. I  opet  ga  odvukoše  u  biskupski  zatvor,  ovaj  put  strašnu  meunšku tamnicu, pred kojom su strepili svi zločinci. 

Maistra  Villona  kratko  preslušaše.  Biskup  Thibauld  d’Aussigny  i njegovi  suci  predočiše  mu  izjavu  popa,  koji  je  u  krčmi  u  Orleansu prisluškivao, dok su se on i Colin naduvavali pred onom djevojkom. Nije znao što da odgovori, tek je neprestano uvjeravao, da je nevin. Ali mu nisu  povjerovali,  te  ga  odvedoše  natrag  u  zatvor,  koji  je,  kao  i  u Orleansu, bio pun vode i bez ikakva ležaja. Sada je Francois opet imao dovoljno vremena, da razmišlja o svom životu i da dođe do zaključaka, do kojih na slobodi možda nikada ne bi bio došao. Titiquetov savjet, da sačuva gracioznu površnost,  izgubio  je  svu  svoju  vrijednost,  jer  teško da bi se našao itko, kome bi se na suhu kruhu i naslonjenome na vlažan zid  život  učinio  gracioznim.  A  biskup  je  ostajao  pri  prokušanom postupku  čekanja. Mjesecima  i mjesecima  ležao  je  Frangois  u  svojoj ćeliji  i od vanjskog svijeta nije do njega dopiralo ništa do mrzovoljnog glasa tamničara, koji je prije bio služio u Orleansu i sada ga, cerekajući se, nazivao nadimkom ,školarac s  lijevih vješala’. Jednom ga odvedoše u mučionicu, da istisnu priznanje. Stezahu mu tijeskom palce, namučiše ga drvenom  kruškom  i podvrgoše neizostavnom mučenju  vodom, no on ne prozbori, te ga i opet onesviještena odvukoše natrag u tamnicu. Ponovo su prolazile sedmice. Kosa mu je ispadala u čupercima, a mnogi je dan izgubio i po dva zuba odjednom. Uskoro postade potpuno ćelav, tvrdi je kruh mogao jesti jedino, kad bi ga sate i sate smekšavao u vodi, a kašalj mu nije dao da spava. 

XX 

Villon  je već zapadao u grozničave snove,  i tada ga  jednog dana zovnu  tamničar: »Školarče  s  lijevih  vješala!« On  se podiže,  cvokoćući 

 

 

zubima,  uvjeren,  da  će  ga  odvesti  na  stratište.  No  opet  se  otvoriše vrata, i opet bijaše izveden napolje, na bijeli dan. 

»Imaš sreću«, progunđa tamničar: »Ovaj puta prošao je kroz grad naš novi kralj  Ljudevit  i naložio da  se oslobode  svi  zatvorenici. Zaista imaš sreću ‐ no ipak ćeš ostati školarac s lijevih vješala! Makar te ja i ne vidio, jednoga ćeš se dana zanjihati!« 

S  tim  riječima  mrzovoljno  se  okrenuo,  prepustivši  Frangoisa njegovoj  sudbini.  No  ovaj  bijaše  odviše  oslabio,  a  da  bi  se  mogao radovati. Jedva se vukao cestom, no nadljudskim naporom volje uspije mu da uskoro  stigne do Pariza. Bio  je  tako  jadno  sam,  tako  sam  ... a upravo sada nije htio da ostane sam! 

Tu,  pred  njim,  prostirao  se  sada  stari  grad,  ,to  gnijezdo,  puno slatkih sati’, kako ono reče Deschamps. Mračne su bile njegove kuće, a krovovi su blago blistali, obasjani  jesenjim suncem na zalazu. Tornjevi su  svoje  šiljke  pružali  visoko  k  nebu,  tamo  se  uzdizala  crkva  Nostre Dame! Eno, tamo su Jakobova vrata, a tamo Papinska. Tamo mora da je  Kravlji  otok,  a  tamo  Šumska  tvrđava!  Kao  opijen  išao  je  Frangois prema svome cilju i morao se suzdržavati, da ne vrisne od radosti, kad bi susretao seljake, koji su se navečer, prodavši u gradu povrće, vraćali u svoja sela. 

»Pariz«, kriknu, kad je već stao razabirati prozore kuća i ugledao onu, gdje je tako dugo živio. Zaboravio je, da mu je glava oćelavila i da su mu usta bezuba. Zaboravio je, da je teško bolestan na plućima  i da je mnogo puta traženi  i često pomilovani zločinac. Zaboravio  je, da su ga  ljudi  toga  grada  često  udarali  u  obraz,  i,  što  je  najvažnije,  da  ga nikad  nisu  voljeli.  Obuze  ga  silna  čežnja,  da  Pariz  sa  svim  njegovim stanovnicima stisne u zagrljaj.  'Dođite, braćo, svi smo mi Francuzi, svi smo  mi  velika  zajednica,  zaboravimo  sve  zadjevice!’  I  licem  mu potekoše  suze  i  orosiše  bradu,  koja  mu  je  bila  narasla  za  vrijeme njegova  tamnovanja. Onda  ugleda  krov Margotina  svratišta  i  potraži predio,  u  kojem  je  morala  Stanovati  njegova  majka.  Majko!  Oče! Margot! 

 

 

Regnier  je  bio mrtav.  Colin  obješen.  Što  li  je  s  kapelanom?  S majkom? S Margotom? 

Sve bliže prilazio  je Frangois starome gradu,  i srce mu  je snažno udaralo. Već je bio osjetio njegov prisni, tako voljeni dah, već je gotovo u  sav glas  vrisnuo,  jer mu  je  srce htjelo pući  ‐ ali onda  se odjednom sasvim stiša i smiri. I stisnu se sav u sebe, koliko je samo mogao. 

Ugledao je prvog pariškog plaćenika. 

XXI 

Guillaume  de  Villon  obeća  Frangoisu  da  će  se  zauzeti,  da  ga pomiluju.  Bilo  je  proteklo  gotovo  pet  godina,  otkako  bijaše  izvršena ona provala u College de Navarre, pa je dakle bilo nade, da će maistre Villon izbjeći vješalima. No dok molba bude kod vlasti, morao se držati podalje od Pariza i nije se nikako smio drznuti, da se gdje pojavi. Tako Frangois opet napusti grad, pošto  je posjetio majku, strpljivo saslušao njena predbacivanja i tješio je dobrim nakanama. Uvjeravao ju je, kako je  voljan da počne ozbiljan  život  i da  se potpuno pokori društvu. No ona  je  plakala,  nije mu  vjerovala  i molila  se  u  njegovoj  prisutnosti bogorodici,  neka  napokon  njenom  sinu  isprosi  milost  kršćanske skrušenosti. 

Uskoro  je  Frangois  uvidio,  da  nitko  i  ne  pomišlja  da  su  svi Francuzi braća. Englezi su bili gotovo potpuno  istjerani  iz Francuske,  i nacionalni  osjećaj  kao  da  je  time  bio  zadovoljen.  Opet  je  prvo  bila religija  i pokoravanje  vojvodama,  i  čovjek  više nije bio  Francuz, nego kršćanin  i  podanik.  A  budući  da  je  kršćanstvo,  usprkos  svom prvobitnom učenju o međusobnoj pomoći, pružalo najviše mogućnosti da se potlači bližnji, da mu se isiše i posljednja kap krvi i da ga se ostavi u bijedi, Frangois  je ponovo  vidio, da  taj Pariz nije ništa drugo, nego gomila ljudi, koji su po stanovitim pravilima, nazvanima moral i zakon, jedni protiv drugih vodili najkrvoločniju borbu. Bio je izbjegao iz grada i kratko vrijeme živio kod nekog sitnog seljaka, ali ni na selu nije našao mir duše. 

 

 

Posvuda  su  poznavali  njegov  'Legat’,  kojemu  su  dali  ime 'Testament’.  No  sjećajući  se  tog  'Malog  testamenta',  uskoro  je spoznao, da  je  tu  rečeno  i premalo  i previše.  I stoga poče  razmišljati, kako bi se sada prihvatio tog posla. Napokon mu u duši stade sve više sazrijevati naum, da sav svoj dosadašnji život sažeto opiše u stvarnom, velikom  testamentu.  On  se  prihvati  posla  kao  raskajan  grešnik,  koji uviđa, da  je proigrao život, ali da  još nije kasno da se osvijesti  i krene pravim putem. Priznao je društvo i priznao boga toga društva. Pognuo je šiju pred njegovim predrasudama i progovorio njegovim jezikom. No dok je pisao, odjednom se opet rasplamsa njegova podrugljivost. Već u prve stihove, u kojima kralju Ljudevitu zahvaljuje za svoje oslobođenje, upleo je stih, u kojem želi vladaru, neka svu njegovu djecu rodi njegova žena. I neka ga ne stigne nikakva druga nevolja. ‐ A onda je nastavio. Uz svu  njegovu  zaista  dobru  volju  da  se  prilagodi,  javila  se  njegova svojeglavost,  njegova  hirovitost  i  neizbježiva  ironija. A  kad  se  stao  u svom testamentu spominjati nekih pariških ličnosti, bio je već potpuno u  svom  elementu  i  opet  je  na  svoje  bližnje  izlijevao  sav  jed  svoje poruge.  Gnjev,  ciničan  i  ogorčen,  postade  taj  'Veliki  testament'  i maistre Villon našao se u tren oka opet u svom starom životu. 

»Živjelo  harčenje!«  klicao  je.  »Neka  živi  neobuzdan  život  i sloboda pojedinca!« 

Kao da  je nestala svaka nacionalna misao,  iščeznuo svaki bratski osjećaj! Pisao je smijući se. A kad je oporuka bila završena, začudio se sam  sebi  i  spoznao,  da  se  nije  ni  najmanje  izmijenio,  da  su  njegov karakter  i  njegove  navike  isti  kao  i  ranije.  Usprkos  smrtnom  strahu, bijedi,  bolesti  i  osamljenosti,  koja  ga  je  bacala  u  očaj:stari  maistre Villon.  Našao  se  bespomoćan  pred  tom  činjenicom.  Zar  je  uopće mogao nešto učiniti, zar je mogao utjecati na svoju sudbinu i ići putem, kojim je nakanio? I on sjede za stol, da piše novu pjesmu: 

Poznam što je ko dan jasno, Poznam ljude kroz odjeću, Poznam vrijeme, ružno, krasno, 

 

 

Poznam voće po drveću, Poznam stabla sva po smoli, Poznam što je očito i vama, Poznam tko radi, dokdli, Poznam sve do sebe sama. Poznam kaput po ovratniku, Poznam fratra po mantiji, Poznam gazdu po služniku, Poznam dumnu po šamiji, Poznam tata u »šatrovici«, Poznam glumca po ' gozbama, Poznam vino po. bačvici, Poznam sve do sebe sama. Poznam konja i mazgicu, Poznam trh, što svijet im složi, Poznam Maru i Maricu, Poznam znak, što zbraja, množi, Poznam vizije, vješt sam snima, Poznam raskol s čeških strana, Poznam svemoć vječnog Rima, Poznam sve do sebe sama. Kneže, 'poznam sve, što treba,  Poznam blijede i pune plama,  Poznam Smrt, što na nas vreba,  Poznam sve do sebe sama. 

XXII 

Nakon što je bio pomilovan, Frangois se vratio u Pariz. Posjetio je Margotu  i nije mogao a da prema njoj ne osjeti neku  toplinu,  iako  je bila stara  i ružna. Svojoj majci donio  je molitvu bogorodici, koju  je bio sastavio  za  ’Veliki  testament’,  ali  ju  je  izostavio.  Susreo  je  na  ulici Catherinu  i  s  podrugljivim  smiješkom  odvratio  pogled  ustranu. Malo 

 

 

pomalo susreo je sve one ljude, koje je ismijao u svome djelu. I ostajao je hladan, prolazio mimo njih. 

Pridružiše mu se novi prijatelji, koji su mu se divili kao poznatom pjesniku.  Žene  su  tražile  njegovu  naklonost.  Opet  je  postao  veličina noćnog života, svi su ga pamtili  i svi su ga poznavali, kao da nikad nije bio napustio grad. A  ipak nije bio  sretan. Njegov glad  za nesputanim životom  uvijek  je  pratila  njegova  čežnja,  koju  mu  život  nikad  nije ispunio. Smijao se, a u duši je osjećao tugu. Osamijenost starosti, koja je  počela  nadolaziti, mislio  je  prevladati  povratkom  u  Pariz, mjesto svoje mladosti. Sada je vidio, da sve to ne koristi. I sada je, kao i ranije, u svem tom metežu ostajao sam ... 

Ali  dobro  su  ga  poznavali  i  plaćenici.  Nije  među  njima  bilo nijednoga,  koji  nije  smatrao  svojom  osobnom  zaslugom,  da  progoni ozloglašenog maistra Villona i da ga kinji. Francois je neprestano morao biti na oprezu, da ne bi ispaštao za neko djelo, koje nikad nije počinio. Ako  bi  negdje  bila  izvršena  provala,  sergeanti  bi  uvijek  najprije osumnjičili njega, i samo ga je njegova opreznost spašavala od zatvora. ‐ No ako  je bio u neprijateljstvu  s plaćenicima, sa  zločincima  je bio u najboljim odnosima. Gdje bi se god pojavio, slavili bi ga i odnosili bi se prema  njemu  kao  da  je  neki  vladar.  Pisao  je  balade  na  jeziku coquillarda,  koje  su  se  pjevale  po  čitavom  Parizu,  i  davao  savjete mnogim članovima bande, koji su dolazili k njemu, da čuju što misli o nekom provalničkom planu. Maistre Villon dospio je onamo, kuda ga je nagnala sudbina: poštovali su ga prezreni, voljeli su ga nevoljeni, štitili ga progonjeni, a beščasni mu iskazivali čast... 

XXIII 

Unatoč pomoći coquillarda  i svem njegovom oprezu Frangoisa u studenom 1462. godine uhapsiše i odvedoše u Chastelet, gdje ga ubrzo baciše  u  okove.  Optužili  su  ga  za  provalu,  za  koju  nije  ni  čuo. D’Estouteville, koji od Ljudevitova stupanja na vlast nije više bio profoz, nije  ga  više mogao  zaštititi,  pa  su  osumnjičenog maistra  Villona  bez 

 

 

okolišanja uhapsili. Nisu ga mogli dugo zadržati. Uspio je dokazati, da je nedužan,  te  je već  trebalo da bude oslobođen. No  tada se odjednom pojavi zastupnik teološkog fakulteta sveučilišta  i uloži odlučan protest protiv njegova oslobađanja. Tražio  je da  iz Chasteleta ne bude pušten sve dotle, dok ne  vrati  svotu,  koju  je on,  Frangois Montcorbiere, bio ukrao prigodom provale u College de Navarre. Frangois se obaveza, da će sto dvadeset zlatnih škuda podmiriti u  tri godišnja obroka, a osim. toga podnese jamstvo kapelana SaintBenoista. Budući da je sveučilište dobro  znalo,  da Guillaume  de  Villon može  namiriti  dug,  pristade  da Frangois  bude  pušten.  No  nije  se  dugo  radovao  ponovo  stečenoj slobodi. 

S  tri  svoja  prijatelja,  Robinom,  Rogerom  i  Hutinom,  vraćao  se jedne  večeri  kući  kroz  Rue  Saint‐Jacques.  Odjednom  kod  notara Ferrebouca,  koji  je  prilikom  suđenjaTabariju  bijesno  huškao  protiv Villona, opaziše  svijetlo,  iako  je već odavno odzvonilo pozdravljen  je. Makar je Ferrebouc imao pravo da noću svijetli, Roger se ipak zaustavi i stade psovati prokleto piskaralo, koje nikad nema mira. Štoviše, da se umili Villonu, on čak pijunu u otvorenu pisarnicu, a momke, što su tu radili, obasu  s nekoliko nimalo  laskavih pariških pogrda. Ovi, ne budi lijeni, odmah iziđoše i navališe na četvoricu. Roger izvuče svoj mač. 

Tada  se  sasvim neočekivano pojavi  i  sam Ferrebouc,  te Robina, koji  je  zadržavao Rogera,  tako udari u prsa, da  se ovaj  svalio na  tle. Sada  i  Robin,  razgnjevljen  tim  žestokim  i  neopravdanim  napadom, izvuče mač i stade njime pljoštimice udarati Ferrebouca. No budući da se ovaj nije branio, nego iz sveg glasa stao dozivati stražu, on ga ostavi i zajedno  sa  svojim  drugovima  uteče,  što  je  brže  mogao.  Za  njima odjeknu Ferreboucova psovka: »Taj prokleti Villon spada na vješala!« 

Iako  Francois  u  ovom  ispadu  uopće  nije  sudjelovao,  notar  s pomoću svojih  izvrsnih veza  isposlova, da ga uhapse. Kako  je poricao, opet  ga  baciše  na  muke.  Iako  nije  priznao,  ipak  .je  osuda  glasila ’vješanje i ugušivanje’. 

Villon je sjedio u svojoj ćeliji i imao vremena da razmišlja o svojoj sudbini.  Zar  da  se  ispuni  riječ  glupavog  tamničara,  koji  je  školarcu  s 

 

 

lijevih vješala prorekao ovakav kraj? Frangois nije u to vjerovao. Učini mu se smiješno, da bi ga umorili zbog prestupka, koji očigledno nije ni počinio  ni  skrivio.  I  on  sastavi  onaj  glasoviti  četverostih,  koji  ubrzo postade poznat i omiljen u čitavom Parizu: 

Je suis Francois, dont ce me poise, ne de Pariš, empres Pontoise, qui d’une corde d’une toise sgaura mon col que mon cul poise.Ja Fran sam, al i Francuz, to me muči, Rodni mi Pariz kraj Pontoise leži, 

Skoro će hvat konopca da nauči Zatiljak moj, koliko tur mi teži. 

I pritom  je budućim pokoljenjima ostavio, da odgonetnu da  li  je taj  ’Francois’ u njegovu djelu  trebalo da bude  ime, Francuz  ili Franak. Titiquet bi bio pretpostavio ovo posljednje. 

Kad  je Villon saznao, da  je osuda shvaćena sasvim ozbiljno,  i da ga u najkraćem roku namjeravaju prostim užetom otpremiti sa svijeta, razgnjevi se i unatoč živom odvraćanju svog odvjetnika Garniera napisa pariškom parlamentu žalbu, u kojoj moli da se osuda izmijeni. Usprkos svakom očekivanju njegovoj  je molbi bilo udovoljeno,  i  smrtna kazna bila je pretvorena u desetogodišnji izgon. Villon je na to u jednoj baladi zahvalio  parlamentu  za  njegovu  milost,  te  ujedno  zamolio  da  se izvršenje  kazne odgodi  za  tri dana,  jer bi prije  toga htio  srediti  svoje poslove. Zatim će odmah otići iz Pariza. 

I ovoj je molbi bilo udovoljeno. 

XXIV 

Frangois  se oprosti od oca  i majke. Onda pođe  k Margoti,  koja mu plačući utisne u ruku nekoliko zlatnika. On joj, smiješeći se, zahvali i reče:  »Qui  porte  đ’  or,  porte  sa mort!«  Vrati  joj  zlato  i  uze  samo nekoliko novčića. A onda bez uzbuđenja krenu. Bacivši još jedan pogled na  ove  kuće,  što  su  mu  bile  tako  prionule  srcu,  uputi  se  prema gradskim vratima, da otpješači širokom cestom, kako je to već dva puta učinio.  Ali  odjednom  mu  prepriječi  put  nosiljka.  Neki  glas  naloži nosačima da stanu i da se udalje, te pozva Villona. 

U mračnoj nosiljci Francois prepozna profoza. 

 

 

»Plemeniti gospodin?« upita iznenađen. 

Đ’Estouteville  bijaše  jako  osijedio,  a  obrazi  mu  bij.ahu  upali. »Odlazite zauvijek, Villon.« 

»Zauvijek je velika riječ«, odgovori Frangois i nasmiješi se. »Što je vrijeme,  što  je  prostor? Neka  vam  sutra  bude  danas,  danas  jučer,  a jučer  sutra  ‐  Pariz  neka  bude  Roussillon,  Nantes  Dijon  ‐  i  imat  ćete vrijeme i prostor maistra Villona. Što je meni još sat, što je meni milja? Što je meni novac i blago?« 

»Govorite,  Villon!«  odvrati  profoz.  »Govorite!  No  recite  mi  i smisao. Je li to cilj naših pregnuća? ‐ Nekoć sam bio gospodar Pariza ‐ « 

Tada ga Villon prekine: »Stanite, plemeniti gospodine! Niste li mi vi  jednom  kazali:  ne  gledam  rado  slomljene  ljude?  Plemeniti gospodine, možda sad mislite, da smo obojica različitim putovima došli do  istog cilja. Nije tako. Osvrnite se na svoj život! Pogledajte unatrag  i vidjet  ćete  sama  djela!  A  što  ja  mogu  vidjeti?  Samo  podrugivanje, sprdanje i ismijavanje drugima. No izrugivanje ne olakšava smrt. Vi ste se  svojom  snagom uzdigli nad  gomilu, mene  je  gomila odbacila.  Je  li rezignacija  cilj?  ‐ Nedavno  sam prošao mimo  ljubavi  svoje mladosti  i pomislio, da se moram podrugljivo nasmijati. No kako je usiljen bio taj smijeh:  još uvijek kao  i ranije živi u meni bol,  iako su želje umrle.  ‐ Vi ste  upoznali  nešto,  što  ja  nikad  nisam  poznavao:  djelo.  Samo  nas izvršeni  posao  može  obdariti  mirom.  Vi  ćete  svoje  djelo  izvršiti, plemeniti gospodine.« 

Villon  se okrenu  i polako  se kroz vrata odvuče  iz grada. Mač  je zveketao  o  njegove  noge,  kašalj mu  je  tresao  tijelo,  njegovo mršavo lice  s  ožiljkom  rastegnulo  se  u  smiješak.  A  pred  njim  se  pružala beskrajna cesta.Još je jednom Frangois za svog lutanja prošao kroz park u Bloisu i stao pred malim križem, na kojem je nezgrapnim slovima bilo ispisano: Ovdje počiva dobri brat Titiquet. 

»Ti sad ovdje ležiš«, pomisli, »i napokon si našao mir nakon svog dugog puta. Kada ću ja biti samo križ kraj ceste?« Spusti se na zemlju i podupre  rukama glavu. »Mene  su krstili drolja  i  skitnica. Zar  se onda 

 

 

nije moralo zbiti sve onako, kako se zbilo?  ‐ A sada: slobodan sam od svakog  cilja  i  svrhe.  Ni  za  čim  više  ne  težim  niti  što  želim  postići. Siromašan sam bogat  i bez želja sve sam postigao. Sam  i napušten,  ja sam čitav svijet. A pobijeđen od sudbine, savladao sam je.« 

Tada se podiže  i polako pođe dalje, ne vidjevši nikoga od svojih starih  znanaca. Slijeva  je  stršalo neko brdo,  zdesna  se pružala  smeđa njiva,  a njene  su plugom  iskrenute  grude blistale na  jutarnjoj  rosi. A cesta se ravna pružala pred njim  i presijecala zemlju poput sive vrpce, koja  sve  obuhvaća.  Frangois  se  zagledao  u  kraj  tog  puta,  koji  je  na horizontu  vodio  k  nebu.  »  Kad  sam  ovdje,  onda  sam  i  tamo,  gdje svršava  put«,  pomisli.  »Jer  svuda  je  horizont. Nema  prostora,  nema vremena, nema ni svrhe ni cilja. Sve je isto. A ja sam slobodan .. .« 

S teškom se mukom iskašlja i stade se vući dalje. Postajao je sve manji,  sve  dok  nije  bio  samo  još  sićušna  točka,  što  se  kretala  na horizontu  i  napokon  se  rasplinula  u  sivom  svemiru. Nađ  zemljom  je visjelo željezno nebo. 

BALADA MJESTO ZAVRŠETKA  Tu svršava zavještanje  Želje jadnoga Villona. Dođite na opojanje  Kad čujete lelek zvona, S rujnim ruhom sprdnji sklona,  Jer s Ijuvene zginu zgode, Zaklet će se srca bona, Kad sa ovog svijeta ode.  Vjerujte, to nisu sanje; Lipsa s tuča i progona  Od Ijubavi prekodanje, Odavde do Roussillona  Nema grma ni odrona, 

 

 

Što se šiljkom ne zabode  O skut njegov, kao spona, Kad sa ovog svijeta ode.  To bijaše tužno stanje: Premimu bez prnje, đona; Pred smrt crn ko krilo vranje,  Trn Ijubavi, ko nesklona  Munja buma nebosklona  U bit svojski ga probode  (Čudo staro od iskona), Kad sa ovog svijeta ode.  Kneže, uzornih vrlina, Znajte čin mu zadnje zgode:  Gutljaj morillonskog vina, Kad sa ovog svijeta ode.