eticka dimenzija sokratove odbrane pred sudom, kristina radic

Ментор:

др Ружица Петровић

ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА

УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ

ЈАГОДИНА

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: ФИЛОЗОФИЈА СА ЕТИКОМ

ТЕМА:

ЕТИЧКА ДИМЕНЗИЈА

СОКРАТОВЕ ОДБРАНЕ ПРЕД СУДОМ

Јагодина, мај 2015.

Студент:

Кристина Радић

број индекса: 81/14-У

Кристина Радић Етичка димензија Сократове одбране 29.05.2015.

САДРЖАЈ

2

УВОД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

1.А„СВЕ ШТО ЗНАМ ЈЕСТЕ ДА НЕ ЗНАМ НИШТА“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4

2.А“ОДБРАНИТИ СЕ ОД ПРВАШЊЕ ЛАЖИ И ПРВАШЊИХ ТУЖИЛАЦА“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .5

3.А“ФИЛОЗОФИ СУ МУДРИ КАД СЕ РАДУЈУ СМРТИ; ДОЋИ ЋЕ БОЉИ СВЕТ, ЈЕР ДУШЕ НЕ

УМИРУ“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

4.А„ЈА У СМРТ, А ВИ У ЖИВОТ“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .9

ЗАКЉУЧАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10

Л И Т Е Р А Т У Р А . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11


УВОД

Етика се као филозофија у својој теоријској равни бави критичким размишљањем и

сазнањем моралних феномена, али као практична филозофија открива и путеве остварења

добра. Према неким теоријама, за природу етике непосредно се везује теоријска

димензија, док се моралном поступању предаје карактер моралне осећајности. Саставни

део моралног поступања чини свест која имплицира рефлексију практичне ситуације,

стварање моралног суда и доношење одлуке о поступању.

Сократ је рођен 4. јуна 470. године п.н.е. Био је син једног вајара Софронискуса, док

му је мајка била бабица. Његов отац је утицао на њега да се ода вајарству. Прича се да је

Сократ у тој уметности далеко догурао. Међутим, он није био задовољан својом

уметношћу, јер је био обузет великом радозналoшћу према филозофији и научним

истраживањима. Уметношћу се бави само да би зарадио новац за истраживање, како би

могао да се посвети изучавању наука. Сократ је први у историји етике моралиста, први

просветитељ. Бавио се проучавањем моралне бити човека, питањем добра и зла, користи

и среће, добра и врлине.

Сам Сократ никада ништа није написао, тако да о његовом деловању знамо само на

основу дела његових савременика и ученика. Противник је демократије. Бавио се етичким

питањима како треба живети да би се живело у складу са истином, тј. са оним што је

добро, и да ли уопште постоје универзална мерила доброте.

Увек је тежио да буде свој и та тежња јасно се показала у његовом избору животног

пута. Пошто није кренуо очевим путем, а није показивао занимање за друге делатности,

сам је себи смислио професију. Свој живот он види у томе да разбуди Атињанине из

моралне летаргије, па себе пореди са обадом који тера племенитог коња улењеног од

дебљине.

Циљ овог рада јесте презентовање Сократове одбране из моје етичке и моралне

перспективе. Рад је рађен методом истицања суштине овог дела и анализе његових

поглавља, како би се што верније приказала Сократова генијалана безвременска

перцепција.

3


1. „СВЕ ШТО ЗНАМ ЈЕСТЕ ДА НЕ ЗНАМ НИШТА“

Сократ као филозоф етике врлине, сматра да је лоше склоности преобразити у

врлине. Код Сократа је присутно начело да је неправду боље трпети него чинити, јер

ниједан човек не чини са злом немером, већ због уверења да тиме чини добро. Сократ за

водиљу у поступању узима моралну свест посредовану знањем о разликовању добра и

зла. О томе како треба судити сазнајемо по Христовим речима: „Лицемере, прво извади

брвно из ока свога, па ћеш онда видети и извадити трн из ока брата свога.“ Да би морално

судили, морамо ићи у правцу продубљивања наше мудрости.

Сократ, отац грчке филозофије, удаљио се од филозофије природе и установио

„свест о незнању“. Испитивајући свет око себе, био је чудан својим суграђанима, а како и

не би, његова мудрост је ванвременска, он и данас 2400 година касније, утиче на наше

друштво.

„Сазнавши да га је пророчанство прогласило најмудријим човеком, у намери да

провери истинитост пророчанства, улазио је у дијалоге са сваким човеком који је у Атини

сматран мудрим. Из тих дијалога Сократ није открио никакву нову науку.“1 Неко је имао

више знања од њега о нечему, али је тврдио да зна све. Управо је то Сократа навело на

размишљање. Он себе није сматрао мудријим по свом знању које поседује о науци, већ по

својој свести о незнању. Он није тврдио да зна оно што не зна, попут других, већ да зна

само оно што истински зна. Упуштајући се тако у дијалоге, у очима Атињана постајао је све

омраженији. Атињани са којима се упуштао у дијалоге били су неспособни да признају

сопствену несавршеност. Они су своје пропусте објашњавали тако што су кривили њега и

били су спремни чак да га униште у име своје исправности. Наиме, тужиоци Анит, Мелет и

Ликон извели су га пред суд 399. п.н.е. и оптужили за безбожност и кварење омладине,

тражећи да буде осуђен на смрт.

1 Часопис, бр. 56, „100 личности; људи који су променили свет; Сократ“, Де Агостини Хеллас Срл, Београд,

2009.

4


2. „ОДБРАНИТИ СЕ ОД ПРВАШЊЕ ЛАЖИ И ПРВАШЊИХ ТУЖИЛАЦА“

Сократова филозофска метода укључивала је дијалошку методу истраживања,

данас познатија као сократска метода. У својој првој беседи, Сократ прави разлику између

кићене, али лажне, и просте, али искрене беседе. Он о беседи својх тужилаца говори да не

препознаје самог себе: „Тако су убедљиво звучале њихове беседе. Па ипак рекао би,

никакве истине нису казали. А међу многим лажима што су их изнели највише сам се

зачудио једној, и то оној где су вас опомињали да се морате чувати да вас не преварим,

јер сам вешт беседник.“2 Он јасно говори о разлици између своје и беседе својих

тужилаца: „Грађани атински, оно што ћете од мене чути, то неће бити беседе као што су

њихове, улепшане глаголима и именицама, ни искићене, него беседа једноставна и са

обичним изразима“. Карактеристично у његовом обраћању јесте да се не обраћа судијама

на уобичајен начин 'грађани судије', већ 'грађани атински'. Тек онда када се обраћа

судијама који су гласали за њега прелази на уобичајену праксу.

„Пре свега, дужан сам, грађани атински, одбранити се од првашње лажне тужбе и

првашњих тужилаца, а затим од доцније и од доцнијих.“ Видимо да је Сократ одлучан у

намери да сваку неистину о себи посебно објасни, а потом уколико је могуће одбаци.

Тужба гласи: Сократ криво ради и предалеко иде кад испитује оно што је под

земљом и што је на небу, и кад лошију ствар прави бољом и кад друге то исто учи.

Сократ покушава да објасни одакле потиче клетва против њега. Помиње

Херефонта, једног од својих верних поштовалаца и пријатеља. Наводи да је Херофонт

питао пророчиште у Делфима да ли је ико мудрији од Сократа. У Хелади је било више

пророчишта у којима су свештеници или свештенице у мантичкој екстази у пророчном

заносу објављивали оно чиме их је Аполон надахнуо. Једно од таквих пророчишта

налазило се у Делфима где је Питија, девојка свештеница, пророковала. Херофонту је

Питија одговорила да нико није мудрији од Сократа. У свом излагању Сократ наводи да

није могао наћи смисао те изјаве и желео је да провери да ли има истине у њој.

2 Платон, „Одбрана Сократова, Критон, Федон“, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1982.

5


Сократ је сву пажњу посветио Атињанима, постављајући питања политичарима,

ликовним уметницима, музичарима, писцима и свим познатим ученим људима, пажљиво

посматајући како ће на постављена питања одговорити. Постављао је низ наизглед

једноставних питања: „Шта је лепота?“ или „Шта су храброст, мудрост и врлина?“. На

питање шта је храброст, неко би одговорио да је то истрајност душе. Сократ би онда

одговорио да би већина оценила да је храброст добра, али истрајност душе у незнању то

није. Учењак би се сложио са овим, и Сократ би закључио разговор речима да храброст

није истрајност душе, и на тај начин оповргао првобитни одговор. Већина учењака

остајала је без аргумената на крају дијалога. Питања су била ограничена на појмове попут

значења врлине или вредности. Питање „Шта је лепота“ није подразумевало које су то

лепе ствари, већ шта је суштина лепоте. Уколико би учењак успевао да одговори, у

наставку разговора брзо су стизала наредна питања, а одговори који би следили системски

су оповргавани. На крају би остали без речи.

Управљајући разговором тако да саговорници остану без адута, да буду сатерани у

ситуацију без излаза, Сократ је на тај начин покушао да им покаже на шта су богови

мислили када су рекли да људи нису мудри. Схватио је једну ствар о својим испитаницима:

„Они заправо знају много. Ипак не разумеју суштину ствари. Изгледа да сам мудрији од

њих.“ Његова позната реченица гласи: „Не знам ништа, осим што знам да не знам“. Уз то,

фраза „знам да не знам“ значи да на свету постоји много више ствари него што видимо и

да не могу бити све објашњене и у том сагледавању је срж његове мудрости. Зато је

Сократ закључио да су богови мудри, да су, у поређењу са њим, људи само ситне фигуре и

да не могу бити мудри. Али из тог разлога можемо волети мудрост и тражити је. То је оно

што је важно. Сократ је многе људе окренуо против себе, јер се његов поступак своди на то

да приђе другом човеку и каже: „Ти ниси мудар.“ Наравно, грађани су били увређени

овим речима. Због тога је Сократ био изолован, избегавали су га и мрзели. У неким

случајевима чак су га и тукли или исмевали. Упркос томе, Сократ је стрпљиво наставио да

пред Атињанима заступа своје уверење: „Не знам ништа осим тога да не знам“. На крају,

због ових инцидената је постао славан, а неки људи су били изненађени његовим учењем

и ценили су га. Неки су почели да се диве Сократу као учитељу.

6


Сократ је образложио одакле је потекла клетва против њега и уз то открива о

својим тужиоцима: „Зато су из тог круга навалили на мене Мелет, и Анит и Линкон, Мелет

се љути за песнике, Анит за занатлије и државнике, а Линкон за беседнике.“

„Сократ ће по методу противуречности оповргнути и Мелетову тужбу, којом га

Мелет тужи за безбоштво и кварење омладине. И он је сам схватио да га неће осудити

због тужби Анита, Мелета и Ликона, већ клетва многих и њихоа завист.“3 Строго говорећи,

он није био аутодесетруктиван, али исто тако није ни покушавао да се додвори грађанима.

„Може се рећи да је Сократ испровоцирао своју смртну казну, која је између осталог и

дошла због тога што Атињани нису имали довољно поверења у своје институције“4

(велики број тих који су га осудили на смрт очекивали су да ће Сократа његови богати

пријатељи избавити из тамнице пре погубљења, што је у то време често догађало, и што

би се догодило и овог пута да Сократ то није одбио).

3. „ФИЛОЗОФИ СУ МУДРИ КАД СЕ РАДУЈУ СМРТИ;

ДОЋИ ЋЕ БОЉИ СВЕТ, ЈЕР ДУШЕ НЕ УМИРУ“

У својој одбрани помиње Ахила и наводи да он није пазио на смрт и опасност, већ

да је његов страх био да живи као кукавица. У овоме је препознао себе, његово мишљење

је да се човек треба излагати опасности не пазећи на смрт нити на нешто друго, него на

срамоту.

Његова одбрана није заснована на додворавању судијама и изазивању сажаљења.

О њему у овом делу сазнајемо која су била његова уверења и зашто. Он је личност веома

развијеног моралног карактера која свесно постаје жртва колективне воље оваплоћене

кроз обавезујуће дејство социјалног закона. У току своје одбране наводи: „Та ја и не радим

ништа друго него непрестано обилазим и саветујем вас, и млађе и старије, да се не старате

више ни за тело ни за благо, а ни тако ревносно, него за душу, да вам она буде што боља.

И учим да се врлина не рађа из блага, него из врлине се рађа благо“.

3 Часопис, бр. 56, „100 личности; људи који су променили свет; Сократ“, Де Агостини Хеллас Срл, Београд, 2009.4 http://filozofist.com/odbrana-sokrata/

7

http://filozofist.com/odbrana-sokrata/


У позадини Сократове одбране видимо да је Сократ био свестан да ће га осудити на

смрт и надао се да ће је избећи новчаном казном. Иако ту могућност није добио, он не

страхује од смртне казне. Могао је, као што су многи пре њега то и учинили, да моли

судије. Могао је да доведе децу и тиме изазива сажаљење код судија. Он одбија да моли.

Поглавље названо „Сократ неће плакати за милост, јер то није лепо ни праведно“ и

само говори да он молбу сматра увредљивом и да јој није место на суду, јер суд треба да

спроводи правду, не да је поклања.

Сократово мирење са смртном пресудом има своје полазиште у етици закона, којој

се он подвргава као лојалан грађанин атинске демокатије, са јаким осећањем социјалне

припадности. Међутим, то није коначан разлог којим се може разумети или оправдати

његово држање. Много дубљи разлог лежи у хоризонту персоналне етике као изворишта

његове моралне свести, која почива на принципу да је неправду боље трпети него чинити

и да је између могућности да бира смрт или живот који не одговара његовој позваности,

бољи избор смрт. Он се уздиже до нивоа ескатолошке етике, дубоко уверен да живот који

није у складу са његовим унутрашњим одређењем није вредно живети и да прави смисао

таквог избора налази своје исходиште и оправданости у морално-религијској вери. Тај пут

према Сократу води кроз самосазнање и истрајно духовно вежбање.

„Имајући у виду да је Сократ имао око 70. година када је изведен на суд, видимо да

је цео свој живот посветио филозофији и откривању истинске мудрости. Желео је да код

Атињана развити и утврдити руководство разума, али му то није пошло за руком.“5 Он је

веровао у смртност тела и бесмртност душе.

Сократ је био задовољан својом одбраном, управо зато што је она садржала његова

уверења која је бранио, зато му је било драже да оде у смрт него да остатак живота

проживи у лажи. Уместо молбе, позвао је судије да гласају онако како ће за њега, али и за

њих бити најбоље. С обзиром да је по својој мудрости био далеко испред својих

савременика, остао је доследан својим уверењима, схватавши њихово значење и суштину.

Можда је доживео врхунац својих могућности. Свестан овога и своје старости, препустио је

своју судбину туђим рукама, рукама судија, за које је знао да ће га прогласити кривим.

4. „ЈА У СМРТ, А ВИ У ЖИВОТ“5 http://www.znanje.org/i/i26/06iv09/06iv0919/sokrat.htm

8

http://www.znanje.org/i/i26/06iv09/06iv0919/sokrat.htm


У „Беседи после изрицања пресуде“, поново истиче своје године и наводи да су му

захваљујући овој пресуди одузели свега коју годину: „Како сам годинама својим далеко од

живота, а близу смрти.“ Наводи да није осуђен због неистиности своје одбране, већ управо

зато што је право говорио, како је на почетку и обећао. Сократ није бежао од смрти, она ће

нас сустићи пре или касније, зато наводи да је теже избећи неваљалству јер је оно брже од

смрти и да је баш то неваљалство сустигло његове тужиоце. Он се не буни што нису

усвојили његов предлог да га уместо смртне казне осуде на новчану коју би исплатио

помоћу својих пријатеља, ученика, следбеника. Он након суђења остаје доследан својим

уверењима, тако разуме и њихову намеру да остану доследни својим.

„Онима који су га усудили, он прориче судбину пред вратима смрти. Наводи да

одузимањем живота неће спасити себе нити одвратити некога да им не приговара што не

живе исправно. Онима који су гласали за њега говори о томе да смрт није зло. Њега би,

како он каже, опоменуо бог када би радио нешто лоше и зауставио би га. С обзиром да му

се није јавио никакав знак, чини му се да је ово што му се догодило добро.“ 6 Позива их да

се не плаше смрти, да гаје добру наду према њој и да имају на уму: „За добра човека нема

зла ни у животу ни после смрти, а богови не одбацују дела његова“. И за њих има молбу:

„Када моји синови одрасту, осветите им се људи, додијавајући им онако исто као и ја вама

што сам додијавао, ако вам се чини да се више старају за благо или за шта друго него за

врлину. И ако буду сматрали да су нешто, а нису ништа, корите их као што сам ја вас корио

што се не брину за оно што треба и што мисле да су нешто, а не ваљају ништа. И ако

будете тако радили, онда сам од вас доживео пуну правду и ја сам и моји синови. Али већ

је време да одлазим – ја у смрт, а ви у живот. А ко од нас иде ка бољем спасењу, то нико

не зна осим бог.“7 Својом беседом Сократ се опростио живота, храбро и достојанствено,

како и доликује једној изузетној личности, оцу филозофије.

ЗАКЉУЧАК

6 http://forum.krstarica.com/showthread.php/281540-Sokratova-smrt 7 Платон, „Одбрана Сократова, Критон, Федон“, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1982.

9

http://forum.krstarica.com/showthread.php/281540-Sokratova-smrt


Несумњиво је да данас, након 2400. година, Сократа сматрамо невиним. Друштво је

напредовало и не би га прогласило кривим. Наилазимо на списе да је Сократ трагично

настрадао због својих уверења, али то није истина. „Сократова одбрана“ нам не показује

никакву трагику, не видимо Сократову тугу због оптужбе, већ даон разуме свој долазак на

суд. Наравно, судије своју пресуду нису донеле по праведности и Сократ је тога био

свестан још пре него што су му је изрекли. Видевши Сократа на суду како се брани и

смирено поднси пресуду на смрт, његови су му се ученици још више дивили, истовремено

кивни због неправде која му је учињена. Након Сократове смрти, Платон пише дела о свом

учитељу. Управо зато што је остао доследан својим идејама и храбрости ми данас

сматрамо Сократа великим. Поставља се питање да ли данас можемо рећи да смо Сократу

дали правду какву заслужује? Да ли данас ценимо оно чиме нас је Сократ учио? Да ли

данас ценимо оно за шта је Сократ био спреман да умре?

Докле год постоје људи чија је душа предана филозофији, са чистом умном

активношћу, којом схватају идеје и долазе до истине, чине да Сократ живи међу нама.

Сваки човек који се труди да живи поштено, који разуме и негује врлине и ни са чим не

трује душу, који разуме да не треба тежити материјалном богатству већ духовном, говори

нам да Сократ није узалуд страдао зарад својих уверења и да је ипак из тога проистекло

добро.

Л И Т Е Р А Т У Р А

10


1) Пек М. С, „Људи лажи“ , Алнари д.о.о, Београд, 2006.

2) Петровић Ж. Р, „Етика и биоетика“ , Еврорегионални центар за развој друштва у

мултиетничким срединама „In medias res“, Панчево, 2014.

3) Платон, „Одбрана Сократова, Критон, Федон“, Београдски издавачко-графички

завод, Београд, 1982.

4) Часопис, бр. 56, „100 личности; људи који су променили свет; Сократ“, Де

Агостини Хеллас Срл, Београд, 2009.

Интернет извори:




11




eticka dimenzija sokratove odbrane pred sudom, kristina radic

Documents