Ovogodišnje putovanje po mnogočemu je specifičnije od mnogih do sada.Više ja razloga za to. A glavni je razlog to što sam prije nepunih 5 mjeeci postao tata.Tata preslatkog malog dječaka kojeg sam naravno toliko zavolio da mi je bilo teško otići, otići u nepoznato, mnogi kažu u opasno ali to je meni oduvijek bilo manje bitno.Bitno mi je bilo samo da sam ja za putovanje bio spreman fizički i psihički i da sam više manje znao kamo i zašto idem. Ove godine do pred sam datum odlaska nisam znao gotovo ništa od toga,znao sam samo da me svi doma mrze i da opet idem. Nisam znao ništa.Znao sam samo da je moja cura na porođajnom i da možda dogodine neće biti prilike da nekamo zapalim. Kako sam Aziju proputovao uzduž i poprijeko ,moja želja ove godine bila je Afrika u kojoj nikada nisam bio, ali kako inace biram manje popularne destinacije nisam želio otici u Maroko,Tunis ili Egipat, vec Ethiopiu i tamo ne znam ni sam sta, ali okvirno zelio sam iznajmiti motor Hard Enduro i prokrstarit Ethiopiu i Eritreju na motoru.Nisam od onih koji sve isplanira ali naravno da sam se informirao o cijenama i mogućnostima najma motora, .... iIspalo je da necu imati dovoljno novaca i vremena za ono sta zelim iako mi je ovogodisnji budget viši no ikada.I nakon što mi je cura dala zeleno svjetlo-u stilu odi di oćeš baš me briga i nakon letimičnog pogleda na kartu svijeta rekao sam idem,idem ja sada u Južnu ameriku.Colombia i eventualno Ecuador.Vrijeme putovanja:42 dana.Karta bez mogućnosti povrata sredstava i promjene datuma puta. Dakle znao sam da slijećem u Bogotu i da se vraćam iz Bogote,da je karta jako skupa i to je bilo otprilike to.Prije samog puta imao sam milion obaveza + još očinske obaveze i uopće se nisam informirao,nisam znao gotovo ništa.Znao sam samo da želim putovati, voziti motor,boraviti u prirodi i naučiti nešto španjolskog.Kupio sam glupi Lonely planet par dana prije leta, pročitao par putopisa i krenuo. Ove godine rekao sam sam sebi da neću ništa snimati, fotkati i biti glupi turista-ma samo ću uživat i neću si dopustit da kao i lani skoro dobijem otkaz doma radi par golišavih fotki u društvu zgodnih filipinki-Ali fotić sam opet uzeo i nisam izdržao a da ništa ne napišem. Neću puno pisati o Colombiji, pošto na netu već postoji dobar putopis koji opisuje tu zemlju a i nisam pisao svaki dan pa bi pisanje o tome sada izgubilo sjaj, a i bolje mi je da ne pišem kakav sam ja kreten i šta sam sve radio kada nisam radio ništa-ali ipak sam u Colombiji proveo skoro 20 dana i iznjet ću neke od svojih dojmova a ostatak će biti moje osobno iskustvo putovanja kroz Ecuador na kros motoru šta je ujedno i bio najbolji dio ovogodišnjeg putovanja. O Colombiji iskreno rečeno ne mogu reći ništa loše, jer uistinu ništa loše mi se tamo nije desilo,da bi mi se mogla zamjerit ili jednostavno zgadit,ali zemlja kao zemlja jednostavno još nije spremna za «adventure»turizam onakav kakav mene zanima a i sama ponuda je toliko mršava da mene kao takva ne može zadovoljit.Stigao sam u Bogotu sa par sati zakašnjenja znači predveče i na Aerodromu koji je pred samim krajem modernizacije (El dorado)dočekala me je Magda.Naime pred samo putovanje čestitao sam svom frendu Periću iz Rogoznice novu godinu a on mi je odgovorio da je kod sestre u Rimu i da će na povratku iz Rima navratit do mene.Sjetio sam se ja tada da je njegova sestra oženjena za nekog Latinosa i ispostavilo se je da je Roland iz Bogote i da tamo ima sestru-uglavnom nit znam Rolanda a još manje mu sestru.Nekako smo se povezali i kako bilo da bilo Magda me je dočekala na aerodromu ove velike gradusine i otišli smo u njen neveliki stan u kojem živi sa «dečkom» Raulom i 3 mačke.Magda mora imat 50-ak godina pošto ima dvoje djece od kojih stariji sin ima 30 god-a kćer koju sam upoznao zadnji dan je najzgodnija Columbijka koju sam vidio..Smjestili su me na kauč, ali nije mi vrag dao mira a vide i oni da se meni ide van pa smo izašli u Zona-rosa jedan od par djelova grada rezerviranih za noćni život.Svratili smo u par kafića koji su bili dupkom puni i u jednom malom našli slobodan stol.Raul i ja smo maznuli po 3 male pive Magda sokić, a ja, a i oni ostali smo iznenađeni cifrom- 58 000 pesosa nešto više od 20

eura.Kasnije sam doznao da Raulova plaća iznosi 600 000 pesosa dakle popili smo desetinu njegove plaće. i taj dio grada je poznat po ekskluzivi i tamo nije problem u jednu veče spržit prosječnu Columbijsku plaću i kako su mi sami rekli Magda i Raul tamo nikad ne izlaze ali jednostavno me nisu znali kamo odvest a da se po noći u Bogoti osjećam ugodno.Tvrdnja iz prethodne rečenice se je obistrinila dan prije leta kući,kada sam u jedno veče u Bogoti“spržio“ne cijelu ali više od pola Colombijske plaće u pohodu po klubovima.

Pogled na Bogotu

Van smo izašli njihovim autom –Neka čudna mazda kakvih kod nas nema.Auto smo ostavili na parkingu koji se plaća na minutu jer auto se u Bogoti ne pušta na cesti a i njihova zgrada ima čuvara i garažu šta je «pod obavezno Bogoti»-jer ako nemaš garažu nemaš niti auto.Došli smo doma i zaspao sam ko zaklan na neudobnom kauču a probudio me je Raul koji se brižan diže prije 5 da bi na posao stigao u 7 u ovom velikom gradu , a vraća se kući tek oko 6 a radi samo do tri-Kaže da mu treba oko 2 sata do posla, i jedno pol sata više na povratku zbog gužve.Drugi dan razgledavao sam grad.Magda mi je dala karticu za Transmilenio-sustav brzih autobusa po zasebnim voznim trakama u gradu i to je super.Karticu sam nadopunio sa 10 000 pesosa i Bilo je lakše nego sam mislio. Od stanice Comuneros do Stanice Ricaurte pa podzemnim tunelom na spoj Ricaurte sud pa do Avenide Jimenez.Grad- razočarenje dosta ružnih i prljavih ljudi, prosjaka (ali ne onih dosadnih-već zapuštenih....)milion dučančića sa svim i svačim.Ništa posebno i originalno Columbijski već svega i svačega i sve u svemu ničega-a nije da je baš ni nešto jeftino.Jedino šta sam kupio bila je kapa sa velikim U na čelu.Ma bio bi kupio i sa velikim Č da sam našao ali nisam pa sam tako postao nesuđeni ustaša u Colombiju.Postoji i dobra ponuda cipela-treking tenisica za 25-30 eura i stvarno sam htio kupit jedne jer sam shvatio da će mi ove moje teške bakanđe stvarat probleme-ali

nevjerovatno,najveći broj je 43, i to ne u jednom nego u par dućanaPosjetio sam nekoliko super muzeja u centru, šta je navodno“ must to do“kad si u Bogoti pa sam tako posjetio museo de oro-super muzej na nekoliko katova ispod i iznad razine zemlje sa brojnim exponatima zlatnih rukotvorina iz različitih perioda povjesti,sa omanjom kino dvoranom u kojoj se prikazuje povijest proizvodnje zlata i par interaktivnih dvorana.

Jedan od eksponata u „museo de oro“

Posjetio sam i muzej Fernando Botero, impresivan muzej najpoznatijeg slikara Colombije koji je njegovao specifičan stil slikanja-Sve nekako debelo-valjda je bio inspiriran Columbijkama koje sam pronašao mnogo debljim i ružnijim nego sam se nadao-ali o debelim Columbijkama ćemo kasnije.Ostatak dana proveo sam razgledavajući centar grada, popeo sam se žičarom na Monserati,brdo iznad Bogote sa kojeg se pruža spektakularan pogled na grad i spustio pješice cca2000 stepenica..... ali sve je to već opisano u dobrom putopisu na stranici ¨“moj putopis.com“ pa se neću ponavljati.Pred veče krenuo sam prema Magdinom stanu istom rutom Avenida Jimenez pa do Ricaurte-a pa tunelom na spoj pa do stanice Comuneros pa do stana. Na putu do stana najprije sam se zaustavio da pojedem»Lechon» to je uglavnom prva trećina svinje, odnosno glava pa do prednjih «ramena» pečena ,postavljena u grijanu straklenu vitrinu (tako da je vidiš sa svih strana), prerezana tako da joj gledaš utrubu, a majstor iz»utrobe» onda vadi komadiće sitno kosanog mesa pomješanog sa ja mislim lećom i kukuruzom.I to ti posluži u porciji od 30-ak deka sa malom lepinjom i komadom svinjske hrskave kože-super prvih par zalogaja- nakon toga ti se zgadi.

Lechoneria-by go-pro camera

Nastavio sam dalje i vidio sam par malih birtijica i odlučio stati u jednoj od njih-tu sam u kvartu niš mi se neće desit.Uglavnom ubo sam onako kako ja znam ubost, Birtiju sa par stolova i velikom karaoke mašinom drži Stara bivša debela kurva (sama sebe zove ex PUTA).Tamo je piva 1500 pesosa za razliku od 9000 jučerašnjih pa smo tako» puta» i ja popili par piva, pa sam je ja pitao da li ima argediente (nacionalno alkoholno piće od šećerne trske-ma slabo je to ko đin razrjeđen sa vodom)pa smo ona i ja maznuli bocu (o,5l) toga a onda se je“ puta“ raspjevala uz karaoke mašinu i puštala mi hitove njene mladosti.Morao sam i ja pjevat sa njom šta nije bilo jako teško jer ja sam samo izgovarao zadnje riječi strofa od kojih je skorao svaka ili CORASON ili AMOR-ne možeš tu puno pogrješit-samo po sluhu pogađaš šta će bit.

Ex puta i ja-by go pro camera

Kad sam došao u stan lagano pripit Magda je izvadila na stol novu bocu Argediente-a ali sa okusom mente pa smo i to još pili neko vrijeme i tražili po netu jeftin let za Cali.Našli smo super jeftin let za cca 25 dolara, i let traje 40 min a bus bi me došao duplo više i trajalo bi oko 9 sati-jedino šta kartu moram sutra kupit na aerodromu jer je sutra nedjelja i niš ne radi.Sljedeći dan morao sam dakle kupit avio kartu i želio sam nedjelju provesti na bicikli.Nedjeljom se naime velik broj cesta u Bogoti zatvara za javni promet i te ceste postaju biciklističke staze.Uglavnom na raspolaganju imaš više od 300 km biciklističkih staza svuda uokolo po gradu i ljudi stvarno piče,na biciklama, rolama, trče.Ja sam otišao na organizirani Tour biciklom koji traje cca 3 sata a nakon toga sam zamolio vlasnika agencije da mi iznajmi bajk na još par sati-e tu sam se razbolio.Ne možeš ti krkanu balkanskom dokazat da je sletio u jedan od najviših gradova na svijetu (i to još oko ekvatora-šta nije isto kao kad si na snijegu) i da bi trebao sad pomalo-ne pit, ne se forsirat-ma mislit ćemo sutra o posljedicama.I normalno sljedeći dan probudio sam se bolestan.Ali šta ću, rekao sam Magdi da danas idem i da nisam otišao spao bi joj na teret-a to nisam htio.Super odbacila me je do kolodvora a ja sa temperaturaom i kašljem pravac San Gil provincija San Ander, tamo navodno ima svašta u «adventure» stilu.Cilj treeking El Cocuy i San gil rafting+malo trekinga.El Cocuy je otpao-za to moraš bit fizički fit-a ja završio na hitnoj-bolestan ko pas. Veliki ( i jedan od rijetkih) plus Colombiji je lakoća putovanja-(iako nije ful jeftino putovati autobusom). Ja naime kad got sam kretao negdje na put u Colombiji nikad nisam stigao doručkovat iz jednostavnog razloga jer je autobus uvijek kretao «sad» za minutu i jednostavno te službenici i šoferi ubacuju u autobus a ti nemaš vremena za ništa i tako uvijek stalno i svuda u Colombiji.Ali da- lako je putovati ali kamo i do kuda.Colombia je velika zemlja (kao

Njemaka, Španjolska i Portugal zajedno) i stvorila je nekoliko mega turističkih atrakcija na obali a to su Cartagena (kao grad) sa lijepom arhitekturom, brdom kafića i top end hotelima i restoranima i treking Lost city (koji kreće iz Cartagene ili Santa marte) i kao upakirani turistički proizvod to bi bilo to od Colombie,a to dobiješ ako želiš po izuzetno visokoj cijeni.Cartagena je lijepa i skupa (to ti je naš dubrovnik) a za treking lost city sve agencije imaju istu cijenu a sam ne možeš-isto skupo.Sve ostalo uz još nekoliko «nazovimo izdvojenih proizvoda»namjenjenih prvenstveno lokalnom stanovništvu i prilagođeno lokalnim ukusima Colombia ima malo za ponudit.Netko će reć kako tako malo u tako velikoj zemlji u kojoj je tako lako putovat.U tome i je kvaka ti naime možeš doć samo do onuda do kuda fizički možeš ili te puste da ideš sam, a dalje od toga je ili vojna barijera ili te nitko ne želi vodit iz sigurnosnih razloga-gerila,paramilitarne frakcije.....Ne tražim ja puno,i nije da nisam probao- ma daj mi crnog cigana koji će me vodit u kolibu u šumu ,pokazat mi kako lovi i priprema hranu,od čega se sastoji njegov život i da se osjećam sigurno-ali ne u Colombiji to nije moguće-Vjerujte mi znam ja o čemu govorim-nisam mislio da ću ja sad otić u šumu u Colombiji sam i pronać tamo «naked people» ko Beavis and Budhead ili pronać neotkriveno pleme-nema toga više a i nemam ja tih para i resursa za napravit to danas u Colombiji.To danas radi National geographic, BBC-vrijeme individualaca je prošlo. Iako smatram da bi to još samo u Colombiji djelu Papue new guinea-e i eventualno Sumatre bilo moguće (znam o čemu pričam bio ja) ali u colombiji bez vojne pratnje,helikoptera.... nemoguće- tu se stvar svodi na :uzmi ono šta ti nudim ( a nudim malo)drugo niti ne pitaj jer nećeš dobit. Da se razumjemo nisam se ja u Colombiji osjećao nesigurno, ugroženo...ali da treba primjenit mjere zdravog razuma pogotovo noću u gradovima-treba.Iz grada u grad putovati-to bez problema, ali kada si u gradu postavlja se pitanje šta taj grad i okolica ima za ponuditi-najčešće vrlo malo.Ljude koji gledaju svoja posla,rade i žive u tom gradu-i ti im kao GRINGO uopće nisi zanimlji.Noćni život –tako tako.Izašao ja par puta- a i on ti se smuči kad znaš da odmah na izlasku iz kluba moraš uzet taksi i znat točno kamo ideš dalje-izbacivač te ne pusti van bez da uzmeš taxi, jer nema tu nakon pola noći bauljanja po cesti «i onako po moju naletit ću na nešto»Da nakon pol noći u Colombiji pijan možeš naletit samo na probleme-ceste sablasno puste samo po «kantunima» sumnjive face-a gradusine ogromne. A kad se želiš maknut iz grada i okusit Colombijsku divljinu ne puste te baš daleko a i nitko te ne želi pratit jer zna se šta se događa i proizvodi u Colombijskim divljinama- nitko « se nebi štel mešat»....Otišao sam ja i na sjever (provincija San Ander) u Colombijski centar tzv»adventure»turizna u gradić San gil ali osim solidnog raftinga sve ostalo je «mršavo»neoznačeno i u povojima.Bilo je tu još par Tragi-komičnih situacija kao npr da sam se toliko razbolio (nekakva viroza sa visokom temperaturom i neumoljivim kašljem)da sam u San gilu završio na hitnoj-o čemu nisam htio niti pisat da me se moji doma ne odreknu i ne zabrinu ali bio sam toliko nemoćan,sje...n i ljut da sam tri dana proveo u sobi a drugi sam dan od ljutnje na samog sebe-jer kako se ja baš uvijek na putu moram razbolit... demolirao sobu i jastukom razbio ventilator( i naravno platio štetu-ali sam se bar na tren osjećao kao «rock star»koja demolira sobu)-stvarno sam bio lud.Do situacije kada sam ušavši u turistički ured pitao mladog zaposlenika «Habla engles» i naravno dobio negativan odgovor šta me je toliko raspizdilo- jer tu nitko ne habla engles-i nema to veze, ali kako netko u državnom turističkom uredu ne govori engleski-to mi nije išlo u glavu,tako da sam ga morao pitat: «Como e posible che una persona che trabaha in uficio turistico non habla engles» dobio odgovor :»Mio padre e presidente de municipio»-e dobro mi je rekao-neću više pitat gluposti.Do situacije kada sam unaprijed kupio kartu za noćni delux autobus San Gil- Bogota i pustio da se svi ukrcaju a ja ušao zadnji i naravno ostao bez sjedišta (ležaja-to je delux autobus)pa sam morao ležat na podu sve dok nisam ful popizdio izvukao drugog šofera sa njegovog ležaja i onda smo se cijelu noć ja i on izmjenjivali na podu odnosno krevetu i smijali.On je umirao od smjeha kako

on kao gazda autobusa mora spavat na podu a ja kako sam platio kartu za delux bus i spavam na podu-ma super on mi je stornirao kartu a ja sam mu uvalio 5 U$ u đep i svi sretni.

Pokretna telefonska govornica u Bogoti

Ili kad sam na nekakvom sajmu vidio da majstor prodaje čaj od koke a on mi uvalio samo jedan listić koke u toplu vodu-a ja mu kontram kao bojim se popit jer to je ipak koka a ja sam GRINGO, bit će mi to prejako.On me uvjerava da nije prejako i da list koke nije isto šta i

kokain, a ja i dalje neću jer se bojim da je prejako pa ga tražim da mi natoči drugu šalicu vode a ja uzmem listić koke i sa njim mašem iznad šalice.Normalno da je skužio i onda mi u šalicu ubacio 7,8 listića-ma daj nismo ovce- ako smo Hrvati.

Izgled mjesta u pokrajini San Ander

Drugi veliki plus Colombiji je klopa, odnosno ne baš sva klopa nego voće.Ja jednostavno nigdje u svijetu nisam toliko uživao u voću koliko u Colombiji,čak sam zamjenio pivu voćnim shake-ovima i voćnim salatama u svim njihovim varijantama.Uglavnom na svakom kantunu se nalaze «fruterie», o tržnicama da ne pričamo.Na tržnici možeš šta oćeš na temu voća:voćne salate od 1,2 ili 3 dolara (preračunato u pesose) sa odabirom voća koje želiš (uz malu nadoplatu-posebno voće koje oni nemaju ali ga nabave za minutu)-uglavnom voćnu salatu od 3 dolara ne možeš-ali jednostavno ne možeš pojest,svježe iscjeđeni juice od naranči, mandarina sa ledom,mlijekom po želji ili ti juicevi sa ribanim komadićima (ful sitno sjeckanim)voćem tekuće,ili da se jede na žlicu, sa ribanim ledom ili to zaleđeno u čaši, sa medom ili bez, sa preljevima ili bez, uz sladoled.... ma svašta.Pa onda još 0.75 litara nekog čistog juice-a u moju termosicu i cijeli ti dan ne treba jest- e to je super.Tu su još i pekare a da ne pričamo slastičarne sa super kolačima-ali stvarno super kolačima koji izgledaju umjetno a u odnosu na ove naše «novopridošle slastičarne koje sve rade od praškova) su super prirodne. Ubijao sam se sa pudingom od vanilije sa komadićima voća i žele preljevom od limete,voćnim želatainama, kupovima - kad kreneš, to ždereš dok ne pukneš, i za pivom više nemaš potrebu a ni mjesta..I to je ukratko to šta se tiče Colombie.Uz još par nelogičnosti vezano uz cijene,gdje nikad neznaš šta će te koliko koštat u različitim djelovima zemlje-recimo Cali (velik grad-regionalni centar)je puno skuplji od Bogote- a samo 100 km dalje u regiji Putamayo- sve bagatela...Možda ja jednostavno nisam ubo žicu,štih,dovoljno se prilagodio ili se opustio da bi mogao uživat onako kako se uživa,odnosno kako ja znam uživat na godišnjem.Svatko tu uglavnom gleda svoja posla, neće oni pričat sa tobom samo zato da bi

pričali ili vježbali engleski, jer su radoznali-ma onako sve u svemu dosta evropski-daleko je to od Azije gdje ćeš u tri minute imat 9 novih «prijatelja»Nitko mi nije u Colombiji učinio ništa nažao. Čak više ovi «prijatelji rodbine tetkine sestre» kod kojih sam bio smješten u Bogoti su super frendly ljudi.....ali jednostavno mi nije legla ta Colombia i gotovo. Dakle najveće razočarenje Colombije su žene,prosjek jako loš ako ne i katastrofalan.U Bogoti se jednostavno nisam okrenuo niti za jednom.Možda ja imam čudan ukus kad su žene u pitanju i nije da ne volim da «malo ljulja» ali šta je previše previše je.Uglavnom 99% cura, žena...su male,sisate i debele. Većina ih nosi ili uske traperice ili tajice bez imalo kompleksa svoga stasa.

„Skoro“pa tipična Colombijka

Uglavnom sve imaju relativno tanke listove na nogama a onda kreće «Michelin»kobasica od butova.Dvije medicinke od guzova,zračnica od traktora od trbuha dva balona od sisa i relativno mala i lijepa glava.Sa svačim sam ih ja uspoređivao sa WW bubom spuštenom i sa

sportskim abarth branicima, sa Michelin maskotom , sa debelim spremačicama iz meksičkih serija, sa gošćama Oprah showa-ali jednostavno je tako.U 13 dana vidio sam tri vrijedne pažnje drugo sve katastrofa.Da ne pričamo o kurvama u Bogoti u kvartu santa fe gdje sam «ko fol»slučajno zalutao-«morao sam znati»to ne bi taknuo da one meni plate.Pa čak i one mlade i visoke su toliko razvijene (mislim nogate, guzate i sisate)da mislim da bi me zdrobile-ko bilderice teške kategorije-to uglavnom sve ima preko 70,80 kila uglavnom nisam zadovoljan-ovo šta gledate na televiziji je laž i prevara. Dakle svi Vi koji volite kršne ličanke (sori ličanke) zamamnih bokova, sisurina većih od 5-ice, koje kad nose tange ,iste postaju nevidljive od silnih preljeva sala i masti- na pravom ste mjestu-I am not one of that soryyyyy-više volim tvrdo makar i mršavo sa tvrdim malim sisicama,dupencetom koje stane u šaku a ne da mi se preljeva po ruci-ovo jednostavno nije za mene.

Pejzaži na putu za Quito

ECUADOR

Onda je krenulo-nesto se pomaklo......A pomaklo se je to da sam nakon neznam ni sam koliko sati putovanja,jednog leta, ni sam neznam koliko buseva Iz Bogote preko Cali-ja,Pasta, Putamaya došao do Ipialesa na Colombia-Ecuadorsku granicu koju sam prešao bez većih problema, osim što naravno nisu ni sami znali trebam li ja vizu (kao Hrvat) za ulazak ili ne, ali sve je prošlo ok,uobičajeni kaos i ušao u Ecuador.Cjelim putem od Pasta pa do Quita (glavnog grada Ecuadora) vozio sam se po stvarno nevjerovatnim pejzažima Cordilieras de los Andas,koji u nekim trenutcima izgledaju nestvarni odnosno kao da nisu sa ovog planeta.Čas si u nepreglednim zelenim dolinama okružen šećernom trskom, čas u stepi sa pogledom na ljame,čas u zelenim «zagorskim «bregima okružen kravama,a čas se digneš toliko visoko da si okružen planinskim vrhovima i kraterima vulkana prekrivenim snjegom.... Sati i sati vožnje po nevjerovatnim klancima i vrletima, a oblačio i svlačio sam jaknu neznam ni sam koliko puta.Nakon Colombie koja iskreno rečeno na mene i nije ostavila poseban utisak Ecuador je pravo osvježenje-sve dosta siromašnije ali puno opuštenije.

Katedrala u Quitu

Dakle stigao sam kasno u Quito-stajao na cesti....i krenuo u potragu za jeftinim smještajem, uz pomoć Lonely planeta to i nije bio neki problem Naime u Mariscal-u ima par paralelnih uličica sa kućicama u svim bojama i sve su redom hoteli ili hosteli. Krenuo sam redom naravno od onih ljepših u kojima je bilo mjesta i sobe su mi se sviđale ali nisu mi se baš sviđale cijene. Naime može se tu spavat za male pare ali u TZV dorm room-ovima, sobama sa 5 i više kreveta ali prestar sam ja za takve gluposti a i hrčem ko konj pa sam primjenio taktiku koja uvijek pali: ništa idemo se zavuć u sporednu uličicu pa do njenog kraja i tamo mora

postojat nešto jeftinije. I postojalo je naravno.Našao sam pravu rupu po meri Egona za 12 U$ ali samo moja. Odložio sam stvari i ajmo akcija vidjet šta tu ima.I na prvi pogled ima svašta. Turističke agencije koje ne nude sve isto .Neke su specjalizirane za treking, neke rafting, neke za jungle lodging-ma super gdje ima ponude tu ima mjesta i za cjenkanje a i za vlastite aranžmane na licu mjesta-jer nije baš top sezona.Noćni život super.Svi na cesti nešto roštiljaju tako da vidiš šta se nudi,piva u velikoj boci-TO- mrzim one dječje gluposti(ko u Colombiji) koje popijem prije nego uopće počnem pit, na cesti nude koku, duvku-ali neću još u probleme ima vremena za sve-sve u svemu jedna pozitivnija vibra nego u Colombiji.Promuvao sam se po kvartu, vidio šta ima, maznuo kotlet sa žara popio pivu pa u krpe.Sljedeći dan kako sam bio ponesen jučerašnjim pozitivnim utiscima rekao sam sam sebi dosta je bilo beda oću uživat pa makar koštalo više nego sam spreman potrošit.Kartice ( debitna i kreditna) mi funkcjoniraju i to je dobro ajmo sada sve.Za razliku od Colombije u Ecuadoru je moguće iznajmit motor i nakon šta sam vidio ove pejzaže znao sam da se oću vozit po ovim bespućima.Jedina agencija za rentu motora Freedom adventure Ecuador shvatio sam da je smještena na 10 min hoda od mog hostela odmah preko puta glavnog štaba vatrogasaca.Dok se agencija nije otvorila pričao sam sa kolegama vatrogascima(na mom italo-španjolskom-nismo se baš razumjeli).A Agencija koju naravno drži francuz na raspolaganju ima 15-ak motora: par skutera, 1x bmw 1150gs, Suzuki v strom 1000, par husqvarni 630, 2x suzuki dr 650, hondu xr 200 i Suzukija dr 200.Mene zanima (zbog cijene najma naravno) krosača od 200-250 ccm i tu mi ostaje honda xr 200 ili suzuki dr 200.Ti motori su dovoljno jaki i lagani da te dopelju svakamo i po svakakvom terenu.A u ponudi agencije tu se nudi od paket aranžmana sa vodičem od 1-12 dana,self guided tour sa navođenim rutama uz pomoć GPS-a ili samostalni najam pa odi di oćeš-a ja ću normalno otić di oću jer je najjeftinije.Neću ni pisat koliko to košta jer- košta li ga košta i nije uopće istina da su najbolje stvari u životu đabe. Ali postoji naravno i problem motori koji mene zanimaju nisu slobodni, odnosno slobodni su tek za 4 dana, i to samo suzuki DR 200,nije da baš volim suzukije-ali dobro nisam vjerovao ni Kawasakiju dok ga nisam kupio.Ništa nemam šta razmišljat uplaćujem polog(pola cijene najma), ispunjavam ugovor i rezerviram motor od 4-12.02.(8 dana bi trebalo bit dosta za proć veći dio Ecuadora-Ande,dio obale, i amazonu (Oriente)..Ali šta da radim u Quitu 4 dana.Naravno ništa.Današnji dan ću iskoristit za obilazak kulturnih znamenitosti, navečer ću izaći a sutra pravac Tena pa da nađem ja tu ayahuascu-koja je bila jedan od glavnih razloga odabira destinacije.Tako je i bilo.Grad sam razgledao, bio u centro historico, bio u par muzeja i crkava ali to me baš ne oduševljava jer tu je vjera katolička a samim tim i crkve ko crkve-niš posebno .Ni doma ne idem u njih pa neću se ni tu odjednom molit i križat.Ali zato naveče di sam ja bio mila majko.To je nešto prestrašno,Naime ima tu u centru kafića svakakvih,modernih, malih, sa tehnom,klopom...ali Ecuadorci izlaze u čoporima a ja sam sam ko brek.Pa šam išao pitat za nešto drukčije,cosa local i spesial i dobio sam:debela gola kurvetina od 130 kila ko fol pleše na štangi a nemože odvojit noge od poda.Trojica je dignu na šank a ona se trese uz zvuke onog najbržeg tehna.A kako se ona zatrese tako joj salo kasni za tom trešnjom bar 2 takta-prestrašno.To je navodno jedino mjesto u gradu gdje se puši u zatvorenom prostoru-(nevjerovatno tu niti u Colombiji nitko ne puši-svuda su znakovi zabrane i nikome ne pada napamet zapalit unutar zatvorenog prostora čak i onog najjadnijeg, cigarete su skupe, kao kod nas ) i svi piju, pljuju, rigaju i razbijaju boce po podu-sve puno(samo muški naravno)ljudi, stakla i prolivene cuge po podu.Ne moram niti reć da sam bio jedini «Gringo» u birtiji ,koji je usput probao razbit bocu o pod a ostala je cijela-seljo,ni bocu ne mogu razbit.Nije da sam se osjećao nesigurno ali sve te face oko mene nisu uljevale povjerenje-to jednostavno nije bilo mjesto gdje želite biti-tko ne vjeruje neka proba Juan Muilio st.122(club 122)-nevjerovatno mjesto.Samo sam čekao da mi netko sere- odma bez razmišljanja glavom u nos pa se pokrit rukama i dobit dobre batine i ostat bez 50 dolara

koliko sam imao sa sobom-na svu sreć ništa se nije desilo i prošao sam bez ikakve štete-Vjerujte mi nije to mjesto (za Gringose) za zajebanciju.Reko samom sebi: Pobro vrijeme je za krevet jer ili ćeš ostat bez ovih falših zuba koje imaš ili ćeš se primirit i ić spat.Niš u krpe idem ja sebi to mi je najpametnije-tako je i bilo.Digao sm se rano , sa zorom i plan je bio dignut malo keša na bankomatu jer tamo kamo idem pitanje je oće li biti ikakvog bankomata a tu znam da banca Guadayucil daje po ovoj kartrici koju imama max 200 u$ dnevno.Ništa prije 7 sam se sa svom prtljagom uputio na bankomat-dobro je -dao je pare.Mrzim bit kratak sa kešom u zemljama trećeg svijeta.Znam da moram ić na terminal Quitumbe i znam da je to na drugom kraju grada.:zaustavljam taxi i majstor me traži 10 u$-ma nedam makar se vozio busom pol dana.Ispalo je opet lakše nego sam mislio-odeš na pravu stanicu i brzi bus te vozi direktno ( 45 min) na stanicu Quitumbe za samo 0,25 dolara-ne dam vam više pare glodari taxistički.

Ecuador „Oriente“-okolica Tene

U Ecuadoru opet isto na teminalu nisam ni izašao već zove jedan i viče TENA (kamo želim ići)i bus ide za 3 minute.Opet nisam jeo ali to sam nadoknadio kupujući u autobusu najprije mandarine (prvi put sam kupio loše voće-suho i staro) ali sam to nakonadio sa voćnom salatom i super mangom u autobusu od uličnih prodavača koji presreću autobus.Uglavnom kad smo krenuli sa terminala u busu nas je bilo 5,mislim si super-ali onda kreće klasična priča-kruženje po gradu i potraga za putnicima u tom smjeru.Dva smo sata mi kružili po gradu skupljajući putnike po svakakvim kvartovima.Uglavnom bili smo i u elitnom kvartu Quita i taman kada sam mislio da Ekvadorci nemaju nimalo smisla za arhitekturu to se je za čas promjenilo.Urbane vile-strava napravljene a najveća fora su kutni prozori odnosno staklene stijene u kombinaciji sa drvom na kutovima kuća..Kako sam kasnije pročitao 50%

kompletnog bogatstva, ekonomije, resursa.... zemlje drži manje od 5% bogataša-nešto kao Tuđmanova ideja o Hrvatskoj.. Do Tene sam se vozio 6 sati i shvatio da će moto trip po Ecuadoru bit jedna od najboljih stvari koje sam napravio u Životu-Opet klanci, stepe, šuma, prijevoji, vulkani...u samo 6 sati spore vožnje-na motoru to mora da će biti «Trip of the life» pa šta košta da košta majku mu j....m. Tena-šta reći –malo veće selo na rubu Jungle na obali rijeke Napo-nema tu ništa – a najveći problem je u tome šta ja idem u još veće ništa .Ja sam se naime uputio u Mesahualli-(Wee –sa vyah-eee)selo na kraju puta gdje dalje nema ništa-a i do tu ima cesta samo zato jer je otkrivena nafta (koja čini više od40 % bdp-a Ecvuadora) i koja košta 1 galon (cca 4 litre) cca 2 dolara-i tu ima nekoliko bušotina u šumetini. U Teni mjenjam bus i čekam polazak kad se ukrcava mlada amazonka-ma je...š mi mater govno bi joj pojeo koliko je bila dobra-nešto prestrašno-nije ni čudo da su govna od Evropljana kad bi tu došli ostali zauvjek.

Me-saw-yahee glavni trg

Ništa selo na obali rijeke sa majmunima koji trče po glavnom «trgu» a trg okružen sa tri dućana i 2 lokalne birtije.Na trgu desetak lokalaca-i mislim si joj sad kad me počnu saljetat-stara taktika bacam ruksak na pod, palim cigaru-ali nitko me ne tangira 5%,da bi netko prišao ,ponudio smještaj, klopu, cugu-ma nitko ništa.A niš idem ja sam sebi nać smještaj.A smještaj super-Velika soba sa pet ležaja i kupaonom+ topla voda (šta je u south america neuobičajeno) za samo 8 dolara-ali inzistiram da budem u sobi sam jer kako objašnjavam Ja hrčem i ako ja spavam nitko drugi ne spava-kažu no problem stay da solo-ma super.Hostel ima i WI_FI, nemoš vjerovat a ovo moje mini govno od kompjutera lovi i radi. Tu mi je cilj šta?????? Nać šamana (spiritualnog travara )koji će samnom napravit obred Ayahuasca.To sam naime htio u Columbiji u regiji Putamayo odakle su naime najbolji šamani-ali u Colombiji-nema šanse ni zać u šumu a kamoli nać šamana da sa gringom napravi obred-probo ja i potratio dan na uzaludno traženje.

EEE AYAHUASCA-puno dublje nego šta se čini,puno kompleksnije nego šta samo ime govori i puno teže za naći(onako kako bi ja htio) nego šta to izgleda preko neta. Naime Ayahuasca je najkraće za one neupućene: biljni pripravak od lijane korišten u strogo obredne i duhovne ceremonije poznat od davnina u porječju amazone.Priprema se od lijana i posebno odabranih biljak(ovisno u koju se svrhu uzima)a u svrhu samospoznaje, duhovnog , mentalnog i fizičkog izlječenja u srhu samospoznaje kroz duboko ,brutalno OSOBNO iskustvo sa ciljem sjedinjenja sa prirodom i samim sobom,priznavanje i sagledavanje osobnih pogrešaka i osobnih nedostatataka.Jedan realni (ne virtualni-niti nadrealni kakav ti daju halucinogene droge) put samospoznaje, koji se sastoji od nekoliko levela (stupnjeva) uzimanja Ayahuasce (višestrukog ispijanja napitka) najprije za čišćenje (od čega rigaš- i navodno se čistiš) a nakon toga halucinogeni pripravak od kojeg spoznaješ sve ono šta ne želiš znati ili si duboko potiskivao u sebi. To je ono najkraće šta Vam mogu reći,o čemu sam mnogo čitao a prije no sam je probao.Kako će bit i je li to stvarno tako-vidjet ću U Me saw-yaheee od probijanja puta i otkrivanja nafte dolaze razni bjelci,hipiy-i, frikovi željni samospoznaje i experimentiranja misleći da je Ayahuasca droga, halucinogen...koji će im dati odgovore na pitanja o spoznaji svijeta, o samom sebi, misleći da je to Coca-cola, piće koje jednostavno popiješ kao tekući LSD,popušiš kao travu......a razni samozvani šamani koji su naučili napravitin taj pripravak pa još pomješan sa halucinogenim biljkama koje rastu u porječju amazone su ti voljni to prodati, željni brze zarade na lakomislenim bjelcima koji žele samo halucinirati i od tih haluđa ostati trajno blesavi i u nekom svom irealnom filmu. Najviše sam popizdio kad mi je moja djevojka Melani od doma iz hrvatske poslala adresu tu u Me saw yahee-u gdje se može probat Ayahuasca.Jebo te internet i forumi.Ispostavilo se je (jer sam ja budala otišao tamo-gdje je napisala) to totalno turistic shit , slaba,fake, razrjeđena, i jeftina Ayahuasca koju vodi lokalna zajednica u svrhu prikuplanja sredstava za lokalna sela koja se financiraju od tih novaca u fake(replika) napravljenom umjetnom selu ko fol u jungli koju vodi neki šaman i prima ljude ko na traci a okolo se šeću žene i djeca u tradicjonalnim nošnjicama i plešu ti za pare...NEEEEE neću to i bilo je potrebno cijeli dan i noć da nađem nešto šta mi se sviđa.Nisam ja tražio šamana koji polu gol trčkara oko mene ,pleše okićen paunovim perjem- već nekog tko živi na selu, poznaje biljke, tko mi može objasniti koja biljka u pripravku ima koji učinak, kako će teći procesija,šta mogu očekivati, šta smijem a šta ne prije samog obreda i tko to ne radi samo da uzme pare , već zato jer vjeruje u to,da nas tamo ne bude 20....sve sam ja to htio.I iz 4.pokušaja sam našao-propičio sam par mjesta ,pričao sa puno ljudi, ali i to je teško jer nitko ne želi otvoreno pričat o tome-osim onih kojima je brza zarada jedini cilj-i svi te kao bjelca šalju tamo kamo me je poslala i Melani. I bilo je potrebno dosta nagovaranja (i kvarnjaka) da onog koji mi se zasviđao privolim da to napravi danas (toliko vremena imam)-jer nije to «pobrat kapuz pa ga napravit na padelu».Uglavnom otišao sam u selo Pununo kod šamana Atahualpa-e kojeg svi tu zovu doctor. Odmah mi se je zasviđao.A do njega sam došao na kvarnjaka.Dakle tu postoji to fake etno selo u kojem se za turiste priprema obred ayahuasce i kad sam vidio da je do «pravog» šamana gotovo nemoguće doći (za obred ayahuasce) počeo sam se raspitivat po selu za doktora koji mi može dat nešto za respiratorne probleme koje imam, ali da sam već probao klasične (farmaceutske) ljekove i da mi to jednostavno ne pomaže i da želim probat nešto na biljnoj ili spiritualnoj bazi-cijelo vrijeme sam kašljao...(ko fol) Atahualpa (doctor) živi u selu Pununo kilometar uzvodno po asfaltiranoj cesti, pa pređeš most, pa još kilometar po makadamu i onda skreneš na mali puteljak par sto metara i iznad rijeke u maloj kućici sa ženom živi Atahualpa.Atahualpa može imat između 55 i 60 godina i treća je generacija šamana u svojoj obitelji.Razgovor smo počeli otvoreno i ja sam mu smireno i otvoreno najprije rekao nešto o sebi, o tome kako sam dosta putovao, u životu

probao sve i svašta.O tome kako se nisam došao sprdati sa njihovim običajima i kulturom,kako poštujem ljude životinje i prirodu, kako volim spoznat nove stvari, kako sam obrazovana osoba, kako ne mislim da je Ayahuasca isto šta i coca-cola i da nisam samo još jedan bjelac koji želi doživjeti samo jake halucinacije....Saslušao me je a onda je krenuo govoriti on.najprije je rekao kako on već nekoliko godina ne priređuje obrede ayahuasce za turiste jer smatra da se uz masovnu primjenu i širenje kulta ispijanja ayahuasce izvrće sam smisao i kako je to sve nekad bilo drukčije.Kako su se pojavom turizma razni priučeni šamani počeli bavit pripravkom Ayahuaske na nestručan i posprdan način, kako su u ayahuascu počeli mješat razne psihodelike koji mogu ostavit neželjene trajne posljedice na organizam...I činilo mi se je da će me odjebat.Pokazao mi je nekakvo drvo koje je zasječeno kod korjena i koje tu gdje je zasječeno ispušta nekekvu žitku smolu a na njoj se roje kao neke male pčele-za to mi je rekao da je baza za lječenje rana koja se kasnije mješa sa usitnjenim prahom sušenih biljaka.Tada me je uveo u jednu prostoriju gdje suši trave na nekakvim drvenim policama i gdje u nekakvim bocama ima nekekve tekućine-ma onako dosta neuredno i nije tu bilo ni zmijskih glava, ni fetusa u bocama...mala neugledna prostorija....Tada mi je rekao da ovdje ljudi nemaju novaca i da je njegova dužnost pomoći ljudima i da tu u okolici pretežno romaže ljudima besplatno ili za hranu i onda mi je pokazao rupu na metalnom krovu i rekao da mu treba novaca i da je spreman napravit obred ali da mora bit kako on kaže.WAUUU.Glavni uvjet je nema slikanja i snimanja (esto no nes Holivud-tako je rekao).Sprema se i pije ČISTA ayahuasca bez primjesa psihodelika.I on u principu priprema i održava samo jednu seansu jer da ako uistinu budem želio drugu da će mi je pripremiti ali da neka mu vjerujem da neću niti htjeti a niti moći uzeti ayahuascu dva dana za redom-a i da tijelo treba odmor od ayahuasce.Cijena 50 U$.MOŽE i tako večeras ja idem na obred Ayahuasce i u selu ću spavat.Za obred moram bit opran u rijeci rio Napo, nesmjem jest ni pit (ni pušit-to mi je najteže) od jutra do mraka i tako ovako čist ja čekam i pišem .Nastavak slijedi nakon oporavka od samog obreda Ayahuasca-e.

AYAHUASCA

E lako je bit general nakon dobivene bitke.Ali krenimo redom. Do šamana Atahualpe (doctora kako ga zovu) došao sam po dogovoru u 17:30 on me je dočekao u kratkim hlačama gol do pojasa sa nekakvim ogrlicama od crno crvenih bobica koje su mu bile omotane oko vrata pa ispod pazuha,pa opet oko vrata u jedno tri reda i visile su skoro do pupka.Vidi se da je stari dobro razvijena i čvrsta osoba.Taman je cjedio iz oveće posude koja je do pred malo bila na vatri, jer se je još dimilo iz nje tu Ayahuascu.Uglavnom iz lonca svojih 10-ak litara koji je bio do skoro vrha pun nekakvih kosanih korjena(kao oni ostatci iz pilane kada skidaju koru sa debla) on je istočio manje od litre tamnosmeđe tekućine kroz sito u manju zdjelu.To nije imalo nikakav poseban miris a boja je najviše podsjećala na vodu koja izađe iz hrastove cjepanice koja se namoči vodom.Rekao je da tekućinu moramo ohladit i prelit u bocu jer da nije dobro da je puno u dodiru sa zrakom.Spustili smo se do rijeke i on je posudu odložio u plićak i pustio da se hladi. U međuvremenu mi je pričao koja se biljka kako zove (od onih koje su bile oko nas) i čemu služi-(sa svojim španjolskim razumio sam koliko sam razumio).Onda je skinuo koru sa nekog drveta , a drugo (nagnjilo zasjekao )da mi pokaže koliko raznih životinja i buba tu živi-i stvarno kad su počele izlazit-ima tu svega i svačega.Bube, stonoge, škarice,mravi-ma svega.Nakon desetak minuta uzeo je ohlađenu zdjelu, napravio ljevak od ovećeg lista i prelio ayahuascu u bocu-toga je bilo oko pola litre tamnosmeđe,neravnomjerno obojene ne guste ali ne ni rijetke tekućine.Na putu od rijeke do kuće pokazao mi je gdje je posjekao lijanu za pripravak napitka.To je ona sfrkana lijana, deblja od ruke koja se sastoji od 4 ili 5 sfrkanih (kobasica) a srce je kompaktno drvo

koje se izreže na komade dužine 20-ak cm a onda izlupa ušicom sjekire ili nečim tvrdim da se dobije izlupana vlaknasta struktura koja se tada kuha.

Rio Napo u blizini sela Pununo

Uglavnom Atahualpa iza kuće u smjeru rjeke ima jednu dosta veliku nadstrešnicu u koju je donesao 4 (plastične) stolice.2 za mene (da mogu dignut noge), njega i njegovu ženu koja će isto bit tamo za vrijeme obreda.Između dva potporna stupa zavezao je mrežu za ljuljanje koja je isto za mene ako budem želio prileć a tu ću ako budem želio i prespavat.Streha ima svojih 20-ak kvadrata, zemljani pod, sa tri strane daske za sjedit između nosivih stupova ,Par metara očišćene površine sa svake strane strehe, sa jedne je strane kuća, sa druge rijeka ali sve je to okruženo šumom ,šumom. Prva faza je –Kako on kaže «esplikasion total», znači objašnjenje,način uzimanja,svrha, ritual....A šta ćeš kad sam tako limitiran sa ovim svojim španjolskim-Ma još sam dobro i pohvatao neke stvari-a on je pričao i pričao.Bez zamuckivanja sve u jednom smirenom i jednoličnom tonu.Pričao je on meni i kako je on postao šaman i kako njegov otac nije vjerovao da će on to ikada postati,ali kako je ipak na samrti odabrao njega a ne njegovog starijeg brata da nasljedi tradiciju.I kako u biti Ayahuasca ili Yage na lokalnim jezicima zapravo znače Majčino vino.......Lovio sam ja tu u kontekstu rječi kao animismo, shamanismo,spiritualismo, natura,union cosmica.....Rekao je on meni kako ove ogrlice od bobica koje nosi oko vrata nisu tu da bi mene impresjonirale a od njega stvorile većeg šamana nego to on u biti je već da ga te ogrlice štite od bolesti i negativne energije a snop suhog mekanog ,barkolikog lišća lijepo vezanog u snop koje je imao kraj sebe da služe za vezanje loše energije sa tijela i da će to kasnije koristiti u ritualu.Pričao je on dobrih 45 minuta i pao je mrak.Majstor je zapalio svijeću i pitao me je imam li kakvih pitanja.A šta da ga pitam na ovom mom jadnom španjolskom.Uglavnom pitao sam ga šta mogu očekivati od ayahuasce.Na šta mi je odgovorio da je svaka Ayahuaska posebna i jedinstvena.Da niti jedna nije ista i da zavisi od osobe do osobe kako će je doživjeti.Onda sam ga pitao da li baš svi dožive efekt

ayahuasce ili se može desiti da ayahuasca ne djeluje.E tu me je ubio u pojam .Naime rekao je da iz njegovog osobnog iskustva svi dožive efekt Ayahuasce jedino da su RUSI izuzetno otporni i ne dožive to kao većina drugih ljudi odnosno naroda.E jebeš ga-znam da smo gori od Rusa.Kad sam ga pitao zašto rekao je da nema pravi odgovor ali da je to možda zato jer Rusi puno piju i puše pa im je organizam više intoksiciran pa se Ayahuasca više bavi fizičkim iscjeljenjem nego mentalnim. U međuvremenu je došla njegova žena koja je donesla bocu vode, lavor sa vodom,wc papir, baterijsku lampu, ručnik i sjela malo po strani.Rekao je da će ona samo biti tu u slučaju da nam zatreba bilo šta.Sve to osim lavora donesao sam ja sa sobom-zlu ne trebalo. Došlo je vrijeme ispijanja Ayahuasce.U čašicu tvrdih stjenki natočio je otprilike 1dl tekućine i rekao mi da se ayahuasca pije na ex i da ako osjetim loš okus u ustima da mogu isprati sa vodom ali i odmah ispljunut.On je popio prvu koju je je popio stoječki i uz naklon,a meni je natočio isto toliko.Popio sam je uz isto poštovanje sa kakvim ju je popio i on.Okus:hm prvenstveno gorak, jak, intenzivan, nimalo ukusan ali jedinstven-koji se nikad ne zaboravlja .Ko đumbir ili hren pomješan sa zemljom-ali popio sam i nije mi ostavilo tako neugodan okus u ustima.Šaman je nakon nekoliko trenutaka isprao usta vodom, ja nisam imao tu potrebu.Rekao je da ćemo sada ugasiti svjetlo i sjediti u mraku i tišini. Osluškivati zvukove prirode i da bi Ayahuasca kroz otprilike pola sata trebala počet djelovat.Ništa zavalio sam se tako preko dvije stolice (ko na poslu) osluškivao zvukove ptica, cvrčaka,prašumskih zrikavaca i bio stvarno opušten.Ma prošlo je više od pola sata i nije da sam osjetio nešto.Čak mi se počelo i zjevat. Onda sam lagano počeo osjećat lagane trnce po rukama i nogama ali sam to pripisivao polusatnom nepomičnom sjedenju ali i laganu obamrlost mišića-ništa strašno-sve ja mogu ali mi se baš i neda.U glavi mogu reć gotovo 100% čist.Tada se je šaman ustao i rekao da je vrijeme za ritual.Stao je iza mene i sa onom metlicom od lišća najprije počeo lagano ujednačeno lupkat po sebi, udisat i naglo ispuhivat zrak a to ispuhivanje bi završavalo sa nešto kao čačačačaaaaa. A dobro ajde opustit ću se pa šta bude.Nakon par minuta počeo je mene lagano lupkat po glavi u ritmu:ta-ta-ta-ta-ta.- ta dva put lupi pa stanka pa dvaput lupi pa stanka i zviždat oponašajući zvukove prirode u ritmu lupkanja u stilu oo-nana-lalalala harmonično i ujednačeno.Bio sam stvarno opušten i nakon desetak minuta (meni da to radim bi već sigurno dopizdilo)rekao sam samom sebi samo neka on lupka i zviždi ja ću se ful opustit pa sta bude da bude.E tu sam prvi put «zabrijao».Nije to bilo ništa jako, intenzivno ali jedan lijep blažen osjećaj spokoja gdje ti ništa ne smeta i samo ti je lijepo.Bio sam ja svjestan okruženja i svega oko sebe ali bio sam opušten i bilo mi je baš lijepo.Majstor je tako lupko i zviždo dobrih pola sata a onda je lupko i zviždo sve sporije i sporije da bi na kraju stao.Onda mi je metlicom prelazio od vrha glave pa sve do nogu da bi na nogama ubrzao kretnju kao da nešto odbacuje sa mene, i tako par minuta.Ja sam samo sjedio nepomično-da bilo mi je ok.Tada se je šaman sagnuo uzeo nešto u usta i doslovno me popljuvao sa tim-neznam šta ali bilo je tu lemon grasa (trave koja miriše na limun) ali još nešto gorko i zapalio je nekakav smotuljak čiji mi je dim tada kroz onu metlicu ispuhivao na glavu.Na kraju mi je prstima po glavi radio kao vrtlog da bi mi na kraju sa dva palca dosta čvrsto pritisnuo jednu točku na tjemenu na koju je prislonio stisnutu šaku i kroz usta duboko usisao i naglo ispuhnuo sa strane uz onaj isti zvuk.Ispuh pa čačačačačččččč. I to je bilo to od rituala.Super opušteno, dosta duhovno i osjećao sam se super.Tada je šaman zapalio svjeću i pitao me želim li još Ayahuasca-e. Nego šta nego želim- da me je ovo nešto taklo i nije.Natočio je majstor manje nego prvi put na šta sam mu ja rekao «dotor jo son como RUSO» na šta je dotočio još malo-skoro kao i prvi put.Digao sam se popio i opet sjeo.Kad sam se digao osjetio sam ja da sam malo poljuljan-ono kao da zemlju ne dodirujem-ali dobro sjedim ja već ko krepan sat i pol.

Sjeli smo i opet ugasili svjeće i ovaj put nije prošlo ni deset minuta a osjetim ja nešto nije u redu.Totalno sam umrtvljen-drvo-drveno, prije sam mogao ali mi se nije dalo a sad kad bi mi se i dalo- ne mogu.I još mi se nešto kao želudac buni ali –ja rigat-ma nisam 25 godina pa neću ni sad ali ipak sam se prisilio da prošaram očima šta je oko mene-ali samo očima-glavu ne mogu pomaknut.Ruku sam samo spustio sa stolice i dobro ruksak mi je tu ispod stolice zakačio sam ga kako mi je ruka padala.Nije prošlo 10 sekundi iz mene je izletio mlaz od sigurno pola litre 2 metra u dalj, nakon deset sekundi još jedan i nakon minutu treći.Glavu sam samo malo okrenuo na stranu koliko sam mogao i to je bilo to.Ništa bolno (ne kao kad rigaš od cuge da ti je želudac u grlu a ti nemaš šta izrigat)da nelagodno- ali vrlo izdržljivo.U sljedećih minutu dvije još mi se je želudac 2-3 puta digao ali do pola i ne bolno ali nisam rigao i to je bilo to-znao sam da više rigati neću. Nakon faze riganja došla je faza znojenja-uglavnom ja ako se i znojim, ja- (barem sam sebi) ne smrdim-e ovo je smrdilo i to jako, a bio sam mokar (sa graškićima na čelu i kompletno mokra kosa)-drugi dan sam skužio da mi je majica inače bijela postala oker smeđa-može bit jedino od znoja.Obrisao bi se a ne moren-ne moren-ne moren se maknut Utonuo sam u totalnu obamrlost-ali glava je tu relativno čista nema tu nerealnih halucinacija i vizija koje nemaju veze sa zdravom pameti.razmišljaš o nečemu i misli te zdravo vode do odgovora kojih si u biti i bio svjestan i do sada.Ne razmišljaš u stilu kako bi bilo lijepo da ja sada.....već o onome šta je bilo i kako bi ispalo bolje da si samo.........Jesam li ja morao postupiti tada tako i zašto sam ja tada napravio upravo to.Kakav sam ja to uistinu čovjek i radim li ja to baš zato jer to volim ili zato jer mislim da je tako ispravno....ma neke osobne stvari općenite –ne mogu ih se svih niti sjetiti a nisu baš niti za pisat. Tako je to trajalo jedno sat i pol dva.Nakon čega je efekt počeo slabiti a periodi između «zabrijanih» misli su postajale sve duže.Boje nisam doživljavao odnosno nikakav dugin spektar ili trajbal mi se nije prikazivao ali zvukovi su me asocirali na neke stvari i zvuci iz šume su me prekidale u nekim razmišljanjima ili pak navodili na nova.Tako nakon jedno sat i pol otvorio sam oči i skužio da je šaman zapalio svijeće.malo sam još sjedio i odlučio sam se preselit u viseću ležaljku.Nekako sam se digao, žena od šamana je skočila i pomogla mi zavalit se u ležaljku.Glava mi je postajala bistrija i nikako nisam mogao nać odgovarajući položaj.Opet sam sjeo i shvatio da će mi tu bit patnja prespavat.Pitao sam šamana kako bi ja mogao doć do hotela.Rekao je da će mi zvat prijevoz.Za deset minuta na cesti se je pojavio Đip i ja sam odteturao do njega a cijeli kao da sam vibrirao.Na putu do hotela vozeći se po makadamu osjetio sam da sa svakim skokom po kamenu meni u želucu kuha i da ću teško ja do hotela a da se ne userem.Hvala bogu brzo smo došli do asfalta ali bilo je ko u pjesmi Edo majke-mi smo prikaze:došavši na zatvorena vrata hotela bilo je zvonjava i lupa «de stara de otvori ta vrata» i u zadnji sam čas došao do školjke na kojoj sam se i probudio sa glavom među rukama jedno sat-dva poslije-čist kao ruža u smrdljivom wc-u.Istuširao sam se i zaspao kao beba. Probudio sam se u zoru-gladan ko vuk i najprije maznuo dobar doručak, voćnu salatu, mango juice. I tada mi je došlo da zapalim cigaru........e jebeš ga Pitate li me bih li ponovio Ayahuasca experience:Danas , sutra i preksutra-nema šanse, nema tih para-za tjedan dana možda-a toliko i još duže sam u Ecuadoru.

Moto trip

MOTO TRIP 1

Iz Me-sal wahe-a gdje sam doživio svoje prvo-a mislim i jedino Ayahuasca iskustvo krenuo sam rano za Quito.Naime rečeno mi je da prvi autobus kreće u5:30.I stvarno digao se ja u

4:30 i na miru pospremio stvari, iskrao se iz hotela gdje su još svi spavali i u 5:15 već bio na stanici na «glavnom trgu»-mislim cijelo mjesto je glavni trg- a moja je soba imala pogled na njega tako da sam sa prozora mogao gledat kad će autobus krenut.Ali na trgu je već bilo dvoje ljudi i mislio sam ja sad će bus.Nitko mi nije rekao da je u biti prvi bus đip koji pokupi ljude na stanici i za istu lovu kao i bus ih vozi do Tene gdje se presjeda za Quito.Propustio sam ja tako 2 đipa-jer ovi tu te ne zovu da uđeš, ako oćeš dobro ako ne isto tako- a ja seljo mislio da ovi sa đipovima znaju ljude pa ih prevoze onako prijateljski.Ništa dočekao sam ja 6:30 i prvi bus. Ukrcao se u njega i za pol sata bio u Teni.E prvi put sam morao bus čekat pola sata-ali niš strašno-popio sam nekakvu limunadu poklopao nekakav Juca Bread (kruh od nečeg) i posjeo se na bus za Quito.Pejzaž poznat prošao sam isti put kada sam išao za Tenu iz Quita.Brzo sam zaspao i negdje na pola puta probudila me je policijska «antidrog» patrola koja je tražila da se svi iskrcamo iz busa sa svim stvarima.Ma mogao sam imat 10 kila koke po ovom kako su oni kontrolirali-ali tamo se je našla i baba sa voćnim salatama u čaši sa šlagom za dolar-dok su ovi pregledavali putnike maznuo sam jednu-a za u bus sam uzeo još jednu-super.Kad sam kretao iz Me-sal-wahe-a kako je bio mrak činilo mi se je poprilično oblačno, a na pol puta do Quita počela je padat kiša.Niš mislim si ja to je samo tu na prijevoju, kad se počnemo spuštat prema Quitu bit će bolje.A:HA-moš mislit.Na stanicu Quitumbe došao sam relativno rano u 13:30-iako sam mogao i ranije da nisam propustio đipove, ali kiša pada i nema namjeru prestat.Ništa bus za 0,25 dolara pa do Mariscal fochs-stanice-sve već znam, pa do hostela u kojem sam rentao rupu za 12 dolara-ali nema mjesta.Ma nema beda ima tu barem još 10 hostela.Ima ali ne za 12 dolara.A ne da mi se močit ionako sam već napola mokar-uzeo sam OK sobu sa kupatilom za 17.Ali šta sad-trebam ić po motor koji sam rezervirao i uplatio-po ovoj kišurini-I da temperatura u Quitu je pala na samo 11 stupnjeva-ma smrznut ću se.Nema druge nego do agencije.Super rolete sam našao dignute ali nikog nema unutra.Otišao sam maznut jedan Juice ali niti nakon pol sata nema nikog.Mislim si još bolje ostavit ću im poruku da sam bio tu-mislio uzet motor ali kako ih nije bilo da ću doć sutra. Oko 4 sam opet išao vidjet ima li koga i stvarno Francuzi-koji drže jedinu agenciju za rentu motora u Quitu su tamo-ispričavaju se šta ih nije bilo i da mi je motor spreman.Ma dajte ljudi di ću sada pada kiša i za dva sata će past mrak Ok promjenit će ugovor i renta mi teče od sutra-hvala bogu- jer valjda će kišurina prestat jer ako ne točno znam šta će bit:najprije ću se na motoru smočit pa smrznut pa normalno spičkat.Šok je usljedio kad sam došao u hostel i aktivirao net-Prognoza kaže narednih 10 dana kiša u Quitu i lagano zatopljenje do maksimalnih 15 stupnjeva..Ma za popizdit a pogledam li kroz prozor-stvarno je tako.Niš obukao sam na sebe sve šta sam imao i izašao u Mariscal-kvart gdje sam smješten-nigdje pasa.Ušao sam u neki Shoarma shop maznuo shoarmu-stvarno je bila dobra sa par umaka koje dobiješ u malim posudicama.Pa još jednu i dve pive –sve skupa 5 dolara.Ali kiša ne prestaje.Došlo mi je da se pomolim bogu za dobro vrijeme sutra ali znam da bog neće uslišit moje molitve-a zašto i bi bezbožniku jednome-skroz ga razumijem. Tako je i bilo probudio sam se ujutro prije zore ali čujem ja lupkanje po krovu.Dočekao sam dan ali nebo je neumoljivo.Šta ću sad-znam da sam se zajebo.Platio polog (dosta veliki) i znam da đubrad od Francuza mi neće vratit pare a isto tako znam da ću mrzit ovaj godišnji ako se smrznem, razbolim i spičkam. A niš idemo probat-spreman sam ispušit nešto para ali ne i sve šta sam ostavio kao polog.Kako sam i mislio Francuzići ne misle vratit ništa-ako odustanem sva lova propada-A na to nisam spreman.Mislio sam naime ostavit im pola love i zapičit na obalu.Ako i pada kiša bar će bit toplo-ali ne- ne pristaju na ništa.E pa kad nećete- uzet ću ja motor makar mi stajao ispred hotela u Quitu 7 dana ali ubacit ću vam zadnji dan šećer u rezervar mamicu vam vašu. Kišica i dalje pada-ne pljušti ali pada.Rješavali smo mi papirologiju dobrih sat vremena-jer treba im kopija svega-i slip kartice,i kontakt adresa u slučaju nesreće i mail i svašta.Pa se ja

moram presvuć, napravit redukciju stvari,prepakirat,upoznat sa motorom sve strpat u vreće od smeća, učvrstit sve na motor, podignut još love....ma svašta.Sve sam ja spakirao a onda mi je francuz još dao :alat, dvije zračnice,pumpu, prvu pomoć,punjače za gps i telefon, lanac-ma kamo da sve to stavim.Uglavnom kad je Francuz vidio na šta motor liči kad sam sve stavio na njega-smilovao se je i dao mi je water proof bisage za đabe-ali sad opet sve moram prepakirat-možda mu ipak neću zašećerit benzinu..Ali kamo ja uopće idem –nemam pojma-naime mislio sam ić turu prema planinama-vulkan Cotopaxi-pa do Banosa-Puya-ali tu može vrijeme bit samo gore-to je u planinčugama.Pita mene Francuz di bi ja-A di bi najrađe bi mu rekao u p.....m.....u –tamo di ne pada kiša- tamo bi.Kaže on odi onda na obalu. A dobro-nešto je on sprčko na Gps-u i rekao evo tu ti je motor, tu ti je ruta ,to ti je Ok a di nemam ja pojma.A motor Baja-bajasta-Na kraju sam mogao birat između Suzukija Dr 200 i Honde xr 200.Suzuki je bolje izgledao ali ne volim Suze i zdravo,uzet ću Hondu xr.Sve sam učvrstio i oko podne krenuo na put.

„Moja“Honda xl 200

Quito mamicu mu njegovu je puno veći nego sam mislio.Taj centar je jednostavan i stvarno vode 2 paralelne avenije od sjevera na jug ali kad oćeš izać-katastrofa.Sve se račva u brdo u sto smjerova i ako fulaš jedanput fulao si zauvjek.Imam ja i Gps koji sam iznajmio od francuza ali normalno ne radi to kako bi ja htio i uopće ga ne kužim.A kamo ja uopće idem-NEMAM pojma.Valjda na obalu-tamo je najmanja šansa da me pere kiša stalno-tako je Francuz rekao.U koji grad –ni to neznam, po kojoj cesti-ma niš neznam –znam samo da idem i da kamo got da krenem da moram proć dobar komad planinčuga prije nego se počnem spuštat u doline.Najprije sam došao do Miutad de mundo-Kamo me je navodio Gps-(nisam ni znao da tamo idem)odnosno centra svijeta-spomenik koji ima oznaku geografske (valjda širine)oo,oo,oo i tu su neke turističke gluposti gdje se ljudi slikaju kao da su jednom nogom na jednoj polutci svijeta a drugom na drugoj-.Brdo restorana, suvenirnica-ma bez veze-uopće

mi se neda sa glupim amerima slikavat.-a i zadao sam si cilj-Iako neznam kamo će me ovaj put odvesti-Danas moram preć 100 km da vidim oće li to po kišurini ići ili ne.Ipak sam stao u Muitad de mundu, platio upad malo prozujo ali nije to za mene-mrzim te touristic shiteve.

Miutat de mundo

Od Francuza sam iznajmio dobre vaterproof hlače.U dućanu u kvartu sam kupio jeftini plastični poncho-na sebe sam navukao sve šta sam imao i vidim ja da će to ić.Samo će mi noge bit mokre jer mi se hlače dignu a voda mi se cjedi u cipele.Prvih 30 km je bilo

ok.odnosno od izlaza iz grada do tog Muitad de mundo .Stvarno čim sam izašao iz grada kiša je stala ali onda sam se počeo penjat na nekakav prijevoj,stao sam natankat benzu (ne možeš vjerovat jedan galon cca 4 litre manje od 2 dolara-ili 12 kuna) i počeo penjanje.Ništa moram stat popravit obleku navuć još šta imam na sebe i sve pokrit ponchom:Glup sam poncho ima nekakve kopče za zakopčat koje ja naravno zakopčao nisam- pa je to sve letilo na vjetru a kad sam stao kopče su već bile zaljepljene za auspuh i otkinute.Ma ko ga j...e.prošao sam 50 km i još ću toliko kako tako.A baja od motora ne ide ku...a.Ma i bolje da ne ide.Kad ju nagariš koliko got možeš jedva dođe na 90- a i za to joj treba ravnica od 500 m.Ma ionako sam odlučio ić pomalo-i sigurno –bolje nego da se spičkam.Stao sam zapalit cigaru i super da jesam jer ja i dalje neznam kamo idem-ali prošlo je par autobusa i vidio sam natpise kamo idu.Većina ih ide u Mindo i San domingo de la...nešto.Knjiga u ruke i super znam di sam a sad ću još i glupi GPS skužit.Na 70-om sam kilometru i kiša pada sve jače a ja se dižem i dižem među oblake i magluštinu .Rekao sam sebi do 90-og kilometra ne stajem a onda prva birtija i piva.Taman tako nešto oko 90-og kilometra vidim znak Mindo-ali neznam ja šta ima u tom Mindu-pa opet malo stajem i tražim po knjizi šta ima u tom Mindu- kad ono super preporuke-kao mali gradić iz kojeg ne želiš otić sa super kupanjem, kanjoningom,horse back riding....Kupanje mi ne treba-ionako sam mokar,po kanjonima se vozim već satima a i konja za jahanje imam-ali može jer ima i navodno velik izbor smještaja za male pare.I stvarno sa glavne ceste odvojak za Mindo (podsjetio me na odvojak na staroj cesti Ri-Zg za Fužine) i stvarno super.Vozim 20 na sat i stvarno brdo plakata, transparenata....Birdwatching, frog natural concert, eco lodging, jungle accomodation, termal bath.......A Mindo je selo sa dvije ulice i 100 kuća.Na kraju sela cesta postaje makadam i kad sam već mokar ajmo mi malo u blato da vidimo šta ima (onako po moju)-izvrnuo sam se u blato,smočio cipele do kraja –jer rijeku sam morao preć...kreten.Ma super Rijeke, potočići, brzaci i svako toliko neki Eco lodge.Ajde da mi vidimo koliko to košta biti u u ograđenom resortu (eco lodgu) ,spavat u Cabans-ima (kako tu zovu male drvene kućice)u šumi.HM previše za mene ali je lijepo od 15-20 u$.Ništa nazad u grad pa se raspitat «donde se trova ahabitasion che non costa mucho a e in jungle».I našao naravno- Casa de Cecilia-mala sobica sa terasom u jungli-sve drveno i kameno za 8 dolara.Skinuo sam sve sa sebe malo se utoplio, popio pivu i sad Vam ovo pišem.Ovo je na samo 2 i pol sata od Quita i kad vratim motor ako ne nađem ništa bolje tu se vraćam.A sutra je novi dan-na ovoj ragi od motora po kiši koja i dalje pada i ne misli prestat-sanjat ću svog kawasakija-i ljeto u Hr.

Terasa u „Casa de cecilia“

Moto trip 2

E danas sam stvarno pretjerao,Kilometar sat pokazuje 530 km –minus jučerašnjih 110 znači danas sam prevalio 420 km na baji od motora –ne zaboravimo po Ecuadorskim cestama.Kod nas po auto cesti to ne izgleda puno ALIIIIII tu slobodno brzinu putovanja podjelite sa dva a dužinu puta pomnožite sa dva- pa se dobije realno stanje.Uglavnom dupe mi je otpalo. Digao sam se rano-u zoru.Pogledam kroz prozor a na prozoru ptičice i kiša ne pada.Činilo se meni samo da ne pada a pada ona najsitnija rosulja a vani koncentracija vlage valjda 500%.Pogled preko terase-motor je tu-to je najvažnije.Vremena imam i najprije ću prepakirat stvari,jer tih punjača,djelova, mokre robe...po svuda.Roba mi se naravno nije osušila ali nije niti jako zima-najveći bed su mi cipele koje su mokre mokre.Ništa spustio sam se do recepcije i nigdje nikog, a kraj recepcije velika polica sa 20-ak pari gumenih čizama-tu valjda stalno pada kiša i to su čizme za goste kad idu u šumetinu..Čini mi se da je problem mokrih nogu rješen.Probao sam par čizama i one br 44 su mi super. A jebi ga grozan sam .Balkaniše sistemen i za čas su jedne čizme meni u sobi spremne za pakiranje.Jedva sam ih strpao u bisage ali sad više nema mjesta za ništa.nabrzake sam se spakirao,učvrstio sve na motor pozdravio se sa nekim Argentinkama koje sam upoznao jučer i na put. U mjestu sam stao u nekoj prčvarnici na jedan «desayuno»-odnosno doručak.Ma super dva frigana jaja, panin, komad svježeg sira, čaša mlijeka i prirodni sok-i možemo na put.Joj svaki put kad stanem to je cijela procedura za navuć sve na sebe.Naime imam na sebi duple moto hlače.Oko nogu preko cipela (čizme nisam odma mogao navć-pogodi zašto) najlone za smeće,pa majica,majica sa kapuljačom,vind stoper,vjetrovka-preko toga potkapa,kaciga rukavice, ruksak i još preko svega razvaljeni pončo-tek toliko da mi se ne smoči ruksak u kojem je tehnika.Ništa krenuo sam ja –Kamo????Prema obali-tamo navodno ne bi trebalo toliko padat-barem ne prije podne.Prvih 60-ak kilometara je padala ona sitna kišica-kao ne pada a mokar sam ful-i još magluština da ne vidiš prst pred nosom.Ali ima i većih frikova od mene.Sreo sam naime kanađanku koja sama na bicikli piči po Ecuadoru-i nije htjela da je šlepam po uzbrdici-svašta. Uglavnom put me je vodio od Mante preko S. Domingo de los Colorados, El Carmen u Maglovitoj prašumi pa onda sam se počeo spuštat u doline Prema Flavio Alfaru i Chone-u-pejzaži ful različiti i jako puno plantaža banana (Ecuador najveći izvoznik banana na svijetu) a cesta- ovisi kako koja dionica.Stao sam na nekom stovarištu banana i uzeo par različitih vrsta za probat-ima tu velikih, debelih, malih uglavnom jedno 5 vrsta sam ja probao-nisu mi htjeli niš para uzet-ma dao sam im dolar.Inače banane dok su na drvetu (grozdovi) se zamataju u najlone –valjda zbog nametnika.A motor-baja-kako sam došao u toplije krajeve minimum se ful pojačao i dok ga garim sve je ok ali kad sam u gradu dere li se dere-ma našao sam vidu minimuma i samo odvrnuo pol kruga.Uspio sam ga na nekim mjestima natjerat na stotku ali sam shvatio da je to ful opasno, jer čak i na najboljim dionicama iza zavoja te može dočekat krava ili još gore ogromna rupčaga na cesti-a kad idem preko 70-80 jednostavno ne stignem usporit ili je zaobić.Ništa vozit ćemo max 80.E da je stalno 80-kao šta nije.Jučer sam u Casa de Cecilia upoznao i nekog Ecuadoro-Amera koji mi je rekao da je bio u nekom San –Lorenzu na obali i da je tamo super.Tražim ja to na karti i nađem neki San Lorenzo koji se nalazi kraj grada Mante-a to je od El Carnen-a još pun.k... daleko ali dobro nije niti jedan- valjda stignem. Dakle preko El Carmen sam krenuo prema Cone-u i Portovijeu (dosta velik ali odvratan grad) pa dalje prema obali prema Manta-i- a tu iza, malo dalje bi trebao bit i san Lorenzo.Uglavnom već sam se osušio, skinuo i super –kiša ne pada.Ali kad sam došao u Mantu shvatio sam da je to ful velik grad-pa ajmo ga malo pogledat.jedno sat vremena sam se ja vrtio po

njemu.Konačno došao do mora-ali to je velika luka.Pitrao ljude i na kraju shvatio da je Cabo san lorenzo samo rt, do kojeg ne vodi cesta i tamo nema ništa –a drugi San Lorenzo (onaj pravi) je barem 200 km sjevernije.Fuck-šta sad.U gradusini mi se definitivno ne ostaje i rađe ću bit bilo gdje nego u gradu.Ništa bris Van.Ali ima samo za izać iz grada barem pol sata-a kilometri samo idu a dupe boli li ga boli.Uglavnom došao sam do velike raskrsnice sa brdo putokaza i snimim ja Crucita (na obali) mali gradić 45 km-Idem tamo pa šta bude da bude.Do tamo sam se vozio po predivnim pejzažima prepunim onih stabala –ful debelih sa glatkom korom (kao šta rastu na Madagaskaru)-fora-čak sam stao i slikat.

Neobična stabla na putu prema obali

U Crucitu sam došao pred sam zalazak sunca.Gradić na plaži dugoj par km i sve je tu uz obalu-samo jedna ulica.Ništa potražit smještaj i nisam ubo iz prve-Ali imam ja motor i par smještaja u par minuita nije problem.Hotel sa terasom , pogledom na more, bazenom 12 dolara+ima garažu za motor.Odložit stvari pa na večeru.Već se par dana palim na škampe (Shrimpove). Ecuador je naime treći najveći proizvođač šrimpova na svijetu.I stvarno sam jeo svjetski-najbolje do sada .Jelo se je zvalo Orgia de mariscos marineros-šta god da to značilo bilo je super ukusno ,svježe i obilno-samo još čekam račun pa u krpe. Kamo sutra-e to nitko nezna-ali neću opet ovoliko km to je sigurno.

Zalazak sunca na Ecuadorskoj obali

MOTO TRIP 3

Digao sam se rano-po običaju, sa prvim dnevnim svjetlom.Ali naravno pada kiša-ne jako ali pada.A niš još ću malo odspavat,pa možda prestane.Došlo je i 8 sati ali kiša nije prestala ali ako niš drugo manje pada.Nema mi druge nego navlačenje kišne varijante-umanjene za sto slojeva (koji su planinska verzija )-sve slojeve viška potrpat ni sam neznam kamo- pa na

put.U predvorju hotela lijepo sam popričao sa vlasnikom koji je inače iz Quita i ovdje je došao prije 10 godina jer je strastveni paraglider.

Na terasi hotela „Crucita“

U Cruciti su naime idealni uvjeti za letenje i navodno se može lebdit satima nošen strujama..Ništa majstor je prodao šta je imao u Quitu i tu kupio hotel, na rubu grada sa 40 soba.Noćas sam ja bio jedini gost, a i inače sam po gradu vidio brdo natpisa «Se vende»--po naši» na prodaju».Pitao sam ga zašto toliko ljudi prodaje zemlju i objekte-i odgovorio mi je da se je on zaljubio u ovo mjesto-ali da nema tu kruha.Sve je smješteno na obali i od mora, soli,vlage i sunca sve jako brzo propada,a i nema gostiju-i jednostavno se ne može dovoljno zaradit za sve to održavat-i da se je u biti zajebo kao i većina koji su tu nešto kupili ili izgradili-ali da nije bolja situacija ni drugdje na obali.Ma općenito se u Ecuadoru puno toga prodaje i može se kupit svašta-kuće, hoteli,restorani a da ne pričamo npr.180 hektara jungletine-svašta sam vidio uz cestu, ali samo stoje brojevi telefona a ne i cijene.A»hablo sam ja espanjol sa njim ko veliki».Već sam počeo oponašat ulične prodavačice u stilu:»salatita frutita mui bonita por solo un dolar»-još da držim standard i učin 10 riječi dnevno ko na početku hablo bi još bolje.Ali svaki je dan nešto novo i naučim ovako i onako.Sad sam na cesti i znakovi upozorenja su mi «in»:Hombres trabahando,reducidad la velocidad,....Učim htio ne htio.Ništa-Lijepo smo se pozdravili i ja sam krenuo uz obalu-da vidim kako je drugdje.Iz Crucite u San Jucinto,san Clemente,Bahia de quaraques,mjesta jedno za drugim-ali stvarno sve je to isto.Mutno more, nepregledne pješčane plaže i visoki valovi.Zavrnuo sam nogavice i smočio noge ali se nisam okupao-nema tu gušta.Kišica pada na mahove ali je toplo pa kako se smočim tako se za par km i osušim. Ma niš- nemam ja šta tražit na obali- idemo dalje. Plan je doć do Salinasa-mjesta u podnožju planine Chimborazo-najviše u Ecuadoru 6300 i nešto m-ali ne standardnim rutama-mislim

asfaltiranim cestama nego-«kraticama» kakve samo «ja» mogu pronać.Znaju oni koji su se ikad vozili samnom kuda ja volim ić.Jebo GPS i najkraći put-snać ću se ja i sa kartom-a i bez nje-samo reci da se može proć..Uglavnom mislio sam da je to izvedivo u cca 5-6 sati jer na karti i ne izgleda daleko-A možda bi i bilo izvedivo da sam se držao glavnih ruta..Uglavnom iz Bahia de qaraquez do Rocafuerte i San Antonia po cesti a onda idem ja» kraticama»-onim tanjim crticama na karti.I do San Antonia odnosno Calcete cesta je bila ok-ali nisu ove druge ceste na kart bez veze označene tanje i isprekidano-ali baš sam uživao- barem prvih 80 –ak km do Pichinche.

Na putu za Pichinchu

Ali već je skoro 2 popodne a ja nisam ni na pol puta-a moram i jest.Prosječna brzina 30-ak km na sat a cesta ako nije makadam onda bi rađe da je makadam pa da znam na čemu sam. Ovako se zaletim, druga, treća- pa kočiiiii, jer nailazim na seriju rupa,odrone,jaruge,neasfaltirane djelove sa nabacanom zemljom i poskakujem ko lud.Od Pichinche do Enpalme cesta je ok a onda se počinjem dizati prema Mochache-u i San Carlosu.Pejzaž se polako mjenja i nema više plantaža banana , sad počinju nasadi Kakao-a.Stao sam i ubrao jedan za uspomenu.Milion nijansi zelene,windovs xp,pa tamnija pa zasja sunce pa sve blješti od zelenila,brda ,doline a sve lijepo lijepo-Mislim si kako je stvarno lijepo imat nešto para,bit malo blesav i ovako putovat-ma ko to more platit.Cesta ili makadam ili se toliko raspada da je jedna traka vozna a druga urušena-ma nemam volje ni slikat ni montirat Go-pro kameru-mogu je samo posijat.Posijao sam bio i kartu ali nisam se dao- to mi je jedina i vratio sam se i našao je na cesti.Sva sreća šta izgleda ko govno pa je nitko nije čopio.Zaustavio sam se i pojeo jedan sladoled sa prirodnim Kakaom-super, par banana i svako toliko stajem da odmorim dupe i natankam motor-uz put pitam za smjer-i tu su ljudi super- jedna ženska mi je na ruci crtala kako i kamo moram ić i svi me pitaju odakle sam,odakle putujem,odkud mi motor i koliko košta renta motora-Ne dirajte bolnu točku-Ma bolje da neznaju-a mene da ne podsjećaju.

Savjet svim putnicima u Ecuador-rentajte auto-duplo jeftinije za 4 puta više putnika-sa kasko osiguranjem-kojeg ja nemam-šta ćeš kad sam kreten-«kega srbi šolad kad ga ima»kako bi rekao moj tata – ne koristite GPS-so easy in Ecuador-Za izlazak iz Quita platite taxi 10-12 u$ da vas isfura iz grada, kupite kartu (to je malo problem)-sve drugo je lako ako niste «mutoti» ali samo ćete se tako nasmijat sa lokalcima i naučit riječi kao :adelante, primera dereća,largooo.....To mi je super ne kužim ja njih ni oni mene-ali GPS te sigurno neće vodit kroz nasade banana «kraticom»do tamo kamo želiš ić-do tamo te vodi samo «smile» i frerndly pristup.Zaključak :jebo GPS-dobar je ali previše..Motor za sto km motor potroši oko 2 u$ ovog skupljeg benzina-postoji super i extra (extra je 1,5 U$ a super oko2u$-galon-naravno)-a ja iz straha da se ne pogubim po mojim «kraticama» tankam kad got vidim pumpu.Uglavnom autonomija motora je oko 200 km i još nisam aktivirao nijednom rezervu-Valjda ni neću.Ali dalje je taj Salinas nego sam mislio.Uglavnom u 5 popodne sam stigao do Maraspugna-e (selo selo-ali ima hotel)i po karti samo još dva sela i ja sam u Salinasu. Dva sela-da- ali ja sam na cca 1200 m nadmorske visine a Salinas je na 3550m.-neće to ići.Kažu i mještani da do prvog sela ima 2 sata a onda do Salinasa još sat-sve skupa znači tri sata makadama.Točno znam da bi mi se probušila guma i da bi bio lud-lud.Ništa prespavat ću u ovom selu-ako niš drugo jeftin je smještaj- 8 dolara i zaključano dvorište- a sutra pakleni plan.Krenut u zoru za Salinas pa do popodne na drugu stranu planina u Orijente i stić u Banos-gdje su neki termalni izvori.Plan mi može pokvarit jedino kiša-a planine koje gledam su u dubokoj Magli-Ali kiša mi više ne može niš.Imam ukradene čizme, kupio sam novi (bolji )plastični pončo i kiša mi može popušit-ali baš popušit-ja i kiša najbolji prijatelji.Danas sam prevalio 255 km od čega 80-ak po normalnoj cesti,100 tinjak- ko fol po cesti i 80 km čistog off-road-a.Nije puno ali vjerujte mi previše.Baja od motora ne ide ali sluša.Niti jednom nije zaplesala ili zanesla i jasno mi da do znanja kad sam pretjero i kad trebam stat.Ništa večera na cesti-piletiana na žaru (to sam vidio da ima)pa piva (to ima sigurno)pa namazat riticu niveom i hemeroprotectom(da sutra duže izdrži).Raspakirat i spakirat SVE nanovo-jer ono šta mi treba je na dnu .Pa u krpe.A sutra ACTION

. MOTO TRIP 4

E današnji dan je za pamćenje-baš onako kako ja volim-ali brate previše.. Jučer naveče prije spavanja sam skužio da odma do hotela postoji neki bar-Ma ja i konobarica unutra.Ali vopi 1 dolar.Uzeo ja sebi dvije stolice ispred bara –jedna za dignut noge jedna za sjest i opleti po pivama-Malo sam se i napio.Ali ništa zaspao sam u svojoj rupčagi od sobe (ni prozor nije imala) i probudio sam se rano izboden od komaraca (prvi put-na ovom putovanju). Pakiranje stvari, pa učvršćivanje svega , i opet fuck-zakleo sam se da ću danas montirat GO-PRO kameru na volan, ali naravno stalak GO-PRO-a je na dnu prtljage.Ni krenuo nisam već sam se preznojio.Ništa sve opet raspakirat, ali jedino mjesto koje je pogodno za stalak je pretanko da čvrsto stoji.Našao sam ja komad kartona i to omotao oko cjevi volana da bi stalak mogao stajat-Kad opet fuck-Na drugom gadgetu koji je ostao u Quitu ostala mi je i glavna vida koja pričvršćuje kameru za stalak.Neeee-ali neću se nervirat.Na glavni trg Maraspunge, u jedinu pekaru u selu na par kifli, jogurt pa na put..Prva destinacija je Facuna Vela-ali ne uspjevam doznat koliko je ona daleko.Svi ili kažu «leho» kao daleko a kad ih pitam za vrijeme ili kilometražu e tu su još neodređeniji.Vrijeme kao 2,3 sata a kad pitam je li 2 ili tri kažu «depende» skužio sam ja kasnije o čemu «depende».Izašao sam ja iz Maraspunge, prešao rijeku a onda je počelo najblatnije iskustvo mog života.Hvala bogu kiša ne pada ali planine su u dubokoj magli-i vlaga je milion postotna.Priroda prekrasna.Ljudi jašu konje, magarce...svi te u prolazu pozdrave-ali cesta od lošeg prema gorem,ali ide to polako.Prosječna brzina oko 20 kmh i tako prvih pola sata.Nakon toga stanje na «cesti» se drastično pogoršava i hlače sam zagurao u moje gumene čižmice a ruksak prekrio ostatkom ponča kako se ne bi ful zasrao.Ali vidim ja neće tu bit pomoći i zasrat ću se prije ili kasnije a

budem li vozio ovako ko po jajima i izbjegavao lokve potrajat će to.Ništa idemo se zasrat-i zasrao sam se svjetski.

Makadam Ecuadora

To je jednostavno toliko blata (onog žitkog) da neznaš kud bi vozio.Ako voziš po sredini (po uzdignutom humku)prije ili kasnije sklizneš na rub i postoji mogućnost da opadneš, a ako voziš po kolotrazima to šprica na sve strane.Najgore su ravnice.Tu se zadržava voda jer nema kamo oticat i tu se stvore kaljuže do pol mojih čižmica (blažene bile).Nakon prvih 20-ak km počeo sam se dizat poprilično strmo.I to mi paše.lakše je vozit uzbrdo nego nizbrdo.Volan labavo i prva –druga.Do Facuna Vela trebalo mi je skoro tri sata a ima 55 km-sve off road-onaj najblatniji.

Na putu za Facuna Vela

A Facuna Vela je ništa na kvadrat.Nema tu dućana-ma ničeg.Već sam počeo po vegetaciji i pejzažima kužit koliko sam visoko-i visoko sam poprilično.Već sam zašao među oblake i počela je ona najsitnija kišica.

Na putu za Salinas

Od Facuna Vela cesta se počinje strmo dizati a kad sam pitao neku staru koliko ima do Salinasa rekla mi je najoriginalniji odgovor «esto non se sa»Kao to se nezna-doznao sam i zašto.Malo nakon Facuna Vele počela je kiša i postaje prohladno pa sam našao prikladnu suhu nadstrešnicu i navukao na sebe vater proof hlače, još jednu majicu, zamjenio rukavice, navukao pončo pa neke pada koliko oće.

Ecuadorci rumenih obraza

Tu sam prvi put počeo sretat one «prave»Ecuadorce.Niske mršave starce i starice omotane raznobojnim ogrtačima i pokrivenim šeširima uskog oboda.Svi te pozdravljaju ali nisu raspoloženi za slikavanje-probo ja dvaput,nije išlo-pa neću ni davit.Uglavnom ja se penjem i penjem i tome kao da nema kraja.I zima je ,i rukavice su mi ful mokre.A pejzaži se pretvaraju u borovu šumu (to do sad nisam vidio) a nakon toga u nepregledne travnjake a nakon toga u pampu.Ljudi i djeca već počinju imati one izrazito crvene i ispucale obraze (kakve sam viđao na velikim visinama u Nepalu) i jašu ljame –čak sam vidio i klinca na noju (to nisam očekivao).Uglavnom nakon par sati penjanja i dobre smrzotine stigao sam u Slinas.Na putu za Salinas trebao sam imat pogled na vulkan-koji je tu naime «nadohvat ruke»ali dobro da sam vidio i cestu od silne magluštine.A Salinas malo veće selo gdje sam pojeo komad sira i skužio da od sad na dalje (čitaj na dolje)prema Guarandi postoji novo asfaltirana cesta.Total makadama 90 i kusur kilometara.Kišica lagano pada.Zaletio sam se nizbrdo i nevjerovatno je kako se temperatura brzo diže svakim pređenim kilometrom-i magla se rasčišćuje.Cilj stići do Riobambe i malo dalje do Banosa.Fucking -FUCK –puknuo mi je lanac iako sam ga jutros podmazao, valjda je ovo blato učinilo svoje i na nizbrdici kad sam ubacio u nižu puknuo.Zvuk nije bio nimalo lijep.Bojim se da nisam polomio zupčanik.Stajem najprije palim cigaretu i ne želim uopće počet ništa čačkat.Uglavnom lanac je puknuo i zaglavio se na prednjem zupčaniku.Da bi ga odglavio trebam skinut zaštitu prednjeg zupčanika.Imam kombinirke i

papagajke i rezervnu kopču lanca (dao francuz-i to je privjesak ključa). A meni treba cjevasti ključ 8 ili gedora.Nema šanse ,uspio sam se i raskrvarit.Ništa ajmo na zaustavljanje prometa.Stao je jedan đip koji je zvao nešto u Salinas ali niš od toga.Stao je i drugi (ti đipovi-kamioneti) su umjesto autobusa,i kaže on to se može rješit jedino u Guarandi (pol sata vožnje).Niš ukrcali smo motor na kamionet.ja sam stao iza da ga držim jer ga nismo imali čime vezat i via Guaranda.A u Guarandi mehaničari A-JE-TO.Katastrofa to je brdo svačega na toliko starim uljem kontaminiranom zemljištu da je to strašno.Kad majstor krene tražit komad alata on gleda ispod auta,polovnih haubi, branika,izlije kantu ulja (jer je tu zadnji put imao taj komad alata) ma katastrofa.Nađe gedoru ali ne i nastavak –pa mu je brže izbrusit imbus nego tražit nastavak.Uglavnom nakon sat i kusur problem rješen.Prijevoz 10 u$,ruke 5 u$.Ali već je prošlo tri-a tu mi se ne ostaje.Ništa idem ja iz Guarande za San juan i dalje za Riobambu-Ma nisam ja imao pojma da trebam preć prijevoj Vulkana Chamboraza.

Na prijevoju vulkana Chamborazo

Vidim samo da se dižem i dižem-ali cesta je asfaltirana i ok.A onda je počelo:nevjerovatni epokaliptični pejzaži,zima ,magla, vjetar.Ali mislim si ja ma još par kilometara i moram se počet spuštat.Uglavnom put preko prijevoja dug je oko 70 km i to još nikad nisam doživio-zidovi od magle.Nepregledne ravnice bez magle a onda se ispred tebe stvori zid magle nošen vjetrom i kad uđeš u njega ne vidiš prst pred nosom.A životinja-ljama i nešto slično ljamama samo kraće dlake i boje ko naše srne «ko zečeva»,to pase u krdima, pretrčava cestu-ima ih posvuda.A pejzaž kao da si došao na Otok Pag po zimi i magli –pampa krš i golet.Morao sam stat.Smrzo sam se ko p..... Prsti su mi poplavili,poncho mi je odletio sa naletom vjetra-ako to potraje još 50-ak km krepat ću.Taknem busen pampe a ono ledena od mraza.Izvukao sam čarape navukao ih preko rukavica,na sebe nemam više šta navuć-ukočio sam se od zime,grijem ruke na auspuh,oću zapalit cigaretu-šibicu ne mogu izvuć iz kutije koliko su mi prsti drveni-htio sam se popišat po

rukama(ipak nisam)-nešto strašno fali samo snjeg.A s druge strane apokaliptički predivno-stvarno jedinstvenoJa neznam koliko sam ja visoko bio ali to je na preko 4000 m sigurno.Ja vulkan vidio opet nisam i neznam je li mi se trebao ukazat lijevo ili desno ali i ovo šta sam vidio i doživio –i to na motoru sasvim mi je dovoljno.

Pustoš , magla i ostaci mog poncha na vulkanu Chamborazo

Napokon sam se počeo spuštat i opet onaj poznati osjećaj kad se svakim pređenim kilometrom mjenjaju pejzaži i diže temperatura.Iz pampe u borove,iz borova u livade, pa bregi i tu je već toplije.Stigao sam u San Juan i lagano se mrači-Ma ništa idem ja do Riobambe i ako niš drugo tamo ću prespavat.Kad sam se približavao raskršću na kojem moram ić ili lijevo ili desno na lijevo su se ukazali najcrniji oblaci koji nisu slutili na dobro.I prije nego sam vidio putokaz znao sam da je Riobamba na lijevo i naravno bila je. Neće to bit dobro a poncha više nemam-kako mi ga je vjetar rastrgao.Jesam ja na «ti» sa kišom ali ovo je oluja.Niš bris nazad u San juan potražit smještaj-ali u San juanu nema hotela, niti bilo kakvog smještaja i svi mi kažu Riobamba je samo 20 minuta vožnje.Nisam stigao ni do onog raskršća sa kojeg sam se okrenuo kad je počeo pljusak-prolom oblaka.Ali nije to sve-niste vi bili u Ecuadoru.Kad su se u roku od par minuta začepili udvodi uz cestu, urušile ceste,odroni-samo gledaš kad će ti se šta sručit na glavu, na cestu nanesla voda tone blata i kamenčuga,bujice-nije to 20 minuta vožnje-i jedan sam od rijetkih koji se je probio-auti ,kamioni, autobusi svi stoje.U Riobambu sam došao mokar do kože- i jedini uvjet za hotel je da ima toplu vodi-ne zanima me koliko košta.Ali Riobamba je velik grad i dok sam došao do autobusnog kolodvora gdje je koncentracija smještaja bio sam mokar ful i promrzao.Ja neznam kako mi je netko htio dat sobu kad je vidio kako teče sa mene.Jer di ja stanem tu je lokva.Hotel ok 12 u$ sa ogledalima na plafonu i zidovima-valjda je to điđi-miđi hotel-ali baš

me briga samo da ima toplu vodu.Tuširao sam se pol sata da dođem ksebi.Zavalio u topli krevet , naručio mlijeko i sad pišem.A sutra valjda Banos do kojeg mi je ostalo samo 40 km-zamalo sam ostvario cilj.

Blato,kiša i magla-ja to volim

Na putu za Chimborazo

Moto trip 5,6

U Riobambi u svojoj «điđi-miđi» sobici kraj autobusnog kolodvora probudio sam se standardno rano.Izašao van na doručak i provjerit vrijeme-naravno kiša pada-onako izdržljivo-moć ću vozit.U pekari sam pojeo standardno pecivo i jogurt pa nazad u sobu navuć na sebe mokru «oblekicu» koja se od jučer nije stigla osušit- pa na put.Do Banosa ima oko 40-ak km, i to bi trebalo biti lako-ali prebrzo ću doć.Odma sam se pobrinuo da ne bude lako.Jer neću ić standardnom rutom,Riobamba-Ambato-Banos-kuda bi me i GPS navodio , nego Riobamba-Puela –Banos.Još mi majstor na recepciji vrti rukom kao inače može ali nije baš siguran nakon ove kišurine.Do Puela sve OK osim šta sam se smočio i vidio par velikih odrona na cesti-posljedica jučerašnjeg nevremena.A onda se spuštam uz rijeku, na makadam i vozim paralelno sa rijekom koja je na dnu dubokog kanjona.Obala rijeke po kojoj ja vozim je ok-dosta široka a uz drugu obalu se diže litica visoka sigurno 500-tinjak metara-Odjednom čujem ja neku buku a kad ono na drugoj obali rijeke odrončina se strmopizdila niz liticu.To ja u životu nisam vidio.To je kao na filmovima kad gledaš lavinu snjega.To lomi i ruši sve pred sobom.Kamenčuge od nekoliko tona lete i vrte se po zraku,pa udare o zemlju (liticu) za sobom povuku par kubika zemlje, odbiju se i opet lete i onda kao bomba padnu u rijeku.To je bilo nevjerovatno.I to traje i traje,stotine kubika kamenja i materijala, a svaki veći kamen ti možeš pratit u njegovom padu jer on pada i pada-par sto metara,leti .dobiva brzinu i spin a kad mazne u stablo koje polomi odbije se i ide dalje a stablo onda za sobom povuče zemlju i to sve ide nizbrdo..Nisam se tu osjećao ugrožen jer to je litica sa one strane rijeke-dosta široke i do mene ne može to doć-ali sam pogledavao ovu moju obalu da vidim meže li se tu na mene nešto sručit.Malo dalje-opet sa one strane rijeke po vrhu litice ide cesta koja se je izgleda urušila i bageri je rašćišćavaju.I to tako da kamenje i zemlju guraju niz liticu.Ja sam stao i pol sata gledao to čudo od odrona.Kako oni gurnu dio materijala niz liticu tako se stvaraju odroni (manji nego onaj prije) ali to je fascinantno za gledat.To kamenje su bombe koje lete zrakom i za sobom ostavljaju pustoš a kad padnu najprije na obalu pa u vodu-kao da gledaš bombardiranje Berlina 45.To kad udari u tlo, odnosno u drugu grotu to se odbije po 50 metara i onda BUM u vodu.Toga sam se nagledao –iako bi to mogao gledat cijeli dan i nastavio sam

dalje.

Negdje na putu

Odjednom na nekakvom prelasku klanca sa jedne obale na drugu-nema ceste, vidim je ja nastavak 100 m dalje , ali 100 metara fali.A šta ću idem nazad.Vraćajući se naletio sam na nekog starog koji sa ženom uz cestu prodaje voće i kaže on meni da se motorom može proć sigurno- i na moje nemože on svoje može-može.Di, šta, kako-i kaže on meni da tamo na mjestu gdje se je cesta urušila ima staza po kojoj se može motorom i biciklom.A ajmo probat. Stvarno put postoji, dosta strm i mislim si gore još nekako ali ne bi se volio vraćat.Put se vremenom sužava i nestane i završim ja na livadi među kravama.Još se jedna i kao nešto zaletila na mene.Ma žibje-gas i bježim ja po livadi.Ali di sam-na strmoj livadi bez ikakve staze-ne može to.Vraćam se ja nazad i vidim neki drugi odvojak.Ma ista stvar- sve uže i uže dok ne dođeš na livadu i dalje nema ništa.Treći odvojak ista stvar.Ma ništa vratit ću se nazad.Malo je falilo da se ne razbijem na dole.Dođem ja opet do majstora i kažem –nema šanse-nema tu puta.Na moje nema-on opet ima-ima.Ajde dobro čekat ću ja tu kod njega da prođe neki motor lokalac pa za njim pa da vidimo kuda.A majstor dobričina.Pričamo mi tako-ja sam pojeo neko čudno ali dobro voće,u tvrdoj ljusci a unutra neke sočne koštice i dao mu đir na motoru-voli motore a ne može si ga priuštit,ali nitko ne prolazi.Ništa majstor će sjest samnom na motor-na ovo moje brdo stvari pa će mi pokazat.Došli mi tako do one iste (strme) staze po kojoj sam išao prije ali u dvoje nema šanse da se popnemo ni metar.I crta on meni na podu sad kuda i kako.Dobro valjda sam skužio, vratio ga doma i po treći put se ja vraćam i počinjem penjanje.I skužim ja zašto nisam išao tuda di mi je on nacrtao.To je gomila zemlje pod nagibom od 70 stupnjeva.Koza se tu nebi popela.Ali ajde probat ću. malo nazad do neke ko fol ravnice,na kuplung, prva ful, pa zalet-a i ja sam isto budala-znao sam da to ne može –i normalno najprije sam se zakopao pa se spičko. A motor klizi na dole.MERDA nad merdama.Uspio sam zaustavit motor-meni ništa a šteta na motoru-razbijen retrovizor, počupan nosač GPS-a, i remen bisage.Fuck ali treba se sad spustit.Kako dignut i okrenut

motor na ovoj nizbrdici u blatu.Koja je to muka bila.Još mi je dvaput pao-na sreću na istu stranu ko prije pa nije imao šta za polomit a i teren je mekan.I ja i motor blatni ko svinje.Do rijeke po vode da se malo isperemAli nema druge nego se vratit skoro do Riobambe pa Ambato pa Banos.Vratim se ja nazad do majstora a on se smije –kao šta nisi uspio-prevelika uzbrdica-Ma j...o ja tebi mater.Ok preživjet ću ali sam poprilično nervozan-ok retrovizor ću kupit (ne košta to milion),nosač GPS-a pokrpat,remen bisage zašit.Ali ono šta je trebalo trajat 2 sata trajat će 5 najmanje.Ceasta do Ambata je ok-a i dalje do Banosa.Banos je u biti po «naški» Banjos-kao kupalište, i na ulazu u Banjos kolona i zastoj.Ma za mene na motoru to i nije neki problem.Ali u gradu isto tako ful gužva i brdo ljudi.Banjos je prvi grad u Ecuadoru gdje je turizam uzeo maha.Brdo štandova,kafića, restorana ,hotela.Valjda zbog dobrog smještaja grada-nekako je u centru Ecuadora-na par sati vožnje od Quita,Riobambe, Ambata i stvorio je nekakvu ponudu.Rafting, treking, biking-pa ta termalna kupališta a iznad grada vulkančina u oblacima,a na obroncima vulkančine livade, polja krave i ovce.Kiša više ne pada i skužim ja da je danas karneval-ali uz ovoliko hotela smještaj neće bit problem.Tako sam mislio-prvi drugi ,treći ,peti ili nema mjesta ili ne uzimaju single putnike-a i kad su mi u jednom htjeli dat dvokrevetnu sobu traže 70 u$-toliko nedam.Di got da dođem prvo je pitanje;Quantas personas i kad kažem una sola,no tenemos por una persona sola.Jednoj vještici kad me je pitala Quantas personas sam rekao dies (10) odma bi ona bila zvala drugu lakomu vješticu «por un dormitorio»-ali kad sam rekao da sam sam-nema. Uglavnom ja sam bio u više od 20 hotela, išao na rub grada-ali smještaj nać-za jednu osobu- nema šanse.E sad sam popizdio-j...o te banjos i karneval.

Moj današnji ručak-glodavac cuy

Zapičit ću ja u Puyo-south Oriente.Do tamo ima nekih 90-ak kilometara i stignem to odvozit.Jedino želim probat cuyo-Malog glodavca veličine omanje mačke koji se jede pečen na roštilju.To je nešto ko činčila,kratkih nogica i na par mjesta uz cestu sam vidio da se to peče.Stao sam i nisam znao kako naručit-šta cijelog (čini mi se previše),porciju (pa da

dobijem samo glavu).Uglavnom uz sugestiju konobara naručio sam medio cuyo-zadnju polovicu (sa dva mini pršuta).Dobro, ukusno ali nema tu mesa-to je kao da glođeš mini zeca-a rebarca su mi poslije poslužila ko čačkalice (kojih nema u Ecuadoru).Ništa sit valjda jesam pa gas do Puya.Prvi put sam motoru iščupao svaku konjsku snagu koju je imao.Pretekao me nije nitko.Deri koliko ide-i mogu reć da je išao-ne onoliko koliko bi htio da ide,pred svaku uzbrdicu treća ful gas i dere se ko lud-okretaji maximum –crkni mamicu ti skupu.Kilometri samo idu prešao sam prvih 1000-manji dnevni brojčanik je opet na 0000.U Puyo sam stigao za manje od dva sata sa samo jednom stankom –tako se vozi.

Sa jedine stanke na putu za puyo

Idu mi ful na živce ležeći policajci (betonski ili asfaltni) koji su na svakom ulazu u mjesto i od ulaza do izlaza u mjesto može ih bit 10-ak-tu gubiš ful na brzini..Puyo je grad na rubu prašume i od tamo nemaš jako kamo.Tu nakon par km cesta završava ( u smjeru đungle) i u đunglu odnosno far Oriente se može samo avionom.Ali Puyo je glavni grad south Oriente-a i ima tu života.Dobro hotela ima, tu nije karneval, kiša ne pada,osušio sam se(ovo šta imam na sebi) pa ajmo na ulazu u grad u dućanu stat na pivu.Dobar dućan sa nadstrešnicom , dva stola ispred,muzika i neka cura pije pivu.Ništa stajem kupim dve pive i donesem curi i pitam oće li (ako neće ona maznut ću ja dve).Vidim ona već lagano nacvrckana.Uglavnom cura je Columbijka ,25 godina-izgleda kao da ima 35 i radi ko frizerka i nego šta nego oće pivu-ovo joj je kao subotnji izlazak.Klasika-mala debela-čak ne ni sa velikim sisama.Maznuli mi tako svaki tri pive a mala exa-natoči čašu,nazdravi pa ex.Ma idem ja sebi nać smještaj prije nego otpustim «ručnu»Htjela je ona ić samnom (vidi da plaćam)-ma žibje-ne j...m debele.Morao sam joj još platit i četvrtu pivu-kao putnu,i popit još jednu čašu-a ona već frflja.Uspio sam se nekako iščupat iz zagrljaja debele-nafuko sam je da ide nać trave pa da ćemo se poslije nać(danas mi se duva).Smještaj sam našao iz pete-traže previše.Uglavnom kriterij mi je bio da soba ima ventilator-da konačno osušim sve šta mi je mokro-a mokro je sve osim ovog šta imam na sebi.Našao sam sobu za 15 dolara-i tu kao ne iznajmljuju single room.Malo previše

ali ajde.Povješao sam sve šta je mokro- soba sušara, pa da vidimo šta ima.Smještaj mi je blizu «terminala»busnog kolodvora i do centra ima 2 km-motorom nije problem.Grad tipični Ecuadorski.Promuvo sam se pitao za alternativu smještaja za sutra-ako odlučim ostat i može se nać-klasika 8-10 dolara rupe po «mojoj meri».Pao je mrak i skužio sam kafić koji je malo odudarao od «tipičnih» Ecuadorskih.Par stolova vani ,malo modernije uređen i ekipa 30-35 godina cuga.Na šanku istetovirani «hombre» odma mi je dao 5 i rekao bienvenido.Maznuo sam pivu, zavrtio turu za stol na kojem je boravio konobar i normalno pridružio im se.Tako se to radi.Tako mi pričamo o svemu i svačemu,pa ih ja pitam da kako to da tu nitko ne «duva»mislim travu.TKO MI ne duvamo-Esto es madre tera de marihuana (postojbina).Majstor je odma sjeo u auto i ide on doma po «kesu».Uglavnom popušili smo mi dva «čistaka»,ja popio još tri pive i taman sam «lud» ko puška za sve-i još je subota-a nije da sam nešto izlazio u Ecuadoru.Htjeli su mi dat vutre «da imam»-ali neću da imam-ono šta imam u sebi može-sa sobom neću da imam ništa-zatvor u inozemstvu je glavna fobija moje mame kad putujem jer zna da sam «troublemaker»-neću mama- nisam više mulac.Uglavnom dali su mi smjernice gdje se ide van, u koje vrijeme.Najprije club Amazonas van grada i to sam išao motorom-ma već sam ja pijan-a motor i cuga jednako je :traži dobrog plastičnog kirurga-znam ja to.Tamo sam popio cugu-izgleda da je još prerano a onda ostavit motor u hotel,uzet samo 50 dolara sa sobom pa u grad u disco Afrika.Disko pun,pumpa «regeaton»nešto kao salsa-rege i svi plešu.Našao ja sebi «space» na stepenicama kraj šanka odakle vidim sve i pijem i plešem.JOJ mrzim šta starim.Izbacivači i ja najstariji.Izbacivaču platio cugu(i to se tako radi)kad si «gringo»Nitko me ne dira ali i ne j... 5%-ali nema veze.Nakon toga disco Loco u istom kvartu-mjuza slična, svi plešu i znaju riječi svih pjesama-dobra atmosfera.,Uglavnom napio sam se ko guzica-mrtav pijan, uzeo taxi i došao u hotel pred zoru.Srušio se na krevet-a kad sam se probudio-WAU-ne kužim niš.Ni koliko je sati, ni di sam, ni šta sad-totalno sjeban.Spustio sam se do recepcije da vidim koliko je sati-dobro 11:15-još sam dobar mislio sam da je 3.Ali šta sad? Ako ostanem tu-cjeli dan ću preležat-u preskupoj sobi jer stvari selit neću u drugi hotel-pakirat i raspakiravat-nema šanse.Kiša ne pada i ful je toplo-prvi put od kad rentam motor-a ja ću potratit dan u mamurluku.Karta u ruke pa da vidimo gdje se može.Iz Puya se može prema Banosu odnosno prema onuda odakle sam došao-pa prema Quitu, na krajnji jug zemlje (šta mi je predaleko.jer za dva dana vraćam motor )ili prema Teni (gdje sam probao Ayahuascu) u smjeru Quita.Idem do Tene kako god-pomalo zatvaram krug i vraćam se u smjeru Quita.Do Tene-odnosno Misahuali-a ima 80 km-asfaltirane ceste i to će biti to.Znam da će prema Teni bit rijeka i potoka da se okupam i dođem k sebi.Tako je i bilo-ali vozio sam ko po jajima 30-40 na sat.Stao okupao se i bistrio glavu u potoku i popodne stigao pred Misahuali.Fuck i tu je karneval-cesta zatvorena za promet-sve krcato štandova-pravi vašar.Na glavni trg gdje sam spavao zadnji put jedva sam se probio.Smještaj- u centru nema šanse.Niš idemo van grada do Banana lodge-to sam snimio zadnji put.Isto sve puno ali kao može kamping-na livadi uz rijeku ako imam šator-koji naravno nemam.Vlasnik simpa i vidi da sam s...n i da mi je muka od svega.Ajde napravit će on meni «šator» ako mu pomognem. Jer je pred par dana kupio najlom i posjekao drva za konstrukciju ali nikako da se ulovi posla.A šta ću-a u biti super.Složili mi konstrukciju i navukli najlon 8x4 metara na to.Na pod drugi najlon i to je moja kućica za večeras+mreža za komarce.Nema tu «vrata» to je samo najlon na tri kolca i to će mi naplatit 4 dolara noć.Super.Prevalio sam 100 km,natankao motor,doručkovao,sad cu večerat,platio smještaj i još uštedio samo na razlici cijene smještaja-strava.Do grada nešto pojest, napisat zaostatak putopisa, malo blejat uz rijeku pa pod mrežu.Došavši u grad prepun ljudi nisam ni pojeo-spustila se je takva kišurina-prava ona amazonska pa sam morao blejat i čekat da malo stane.Da stala je-djelomično nakon sat vremena.Ajmo mi doma pod šator jer će mrak-i tko zna kako je šator sa stvarima preživio pljuščinu. Preživio je.Idemo dalje.

Moj šator ispred Banana lodga

Moto trip 7

Večer sam proveo ispod prave amazonske strehe u «Banana lodge». E to je pansion kakav bi je htio imat.Uz glavnu cestu,na pješačkoj udaljenosti od centra «grada»,lijepa kapija,lijepa kuća,ograđena okućnica(stupovi +bodljikava žica),lijepo sređen travnjak,tropsko bilje,stazice,do rijeke direktan prilaz-samo 10-ak stepenica ,u prizemlju kuće 4 sobe za rentu-na katu živi gazda sa pogledom i na parking i na rijeku ,plus tri bungalova uz rijeku na livadi,,A lijevo i desno samo šuma-a ispred rijeka-idila.I tako sam ja blejao ispod strehe i čekao da mi se prispava pa da odem u moj «šator».Pa mi se pripišalo.Odem ja do ruba bodljikavom žicom ograđene parcele kad čujem neke čudne zvukove.Nešto lomi po šumi i čudno frkće frrr-frhmmmr.Nazad do šatora po led lampu pa da vidimo šta je to.Jebo te-ja usmjerim lampu u smjeru šume –a ono dvije oči zasvjetle ful.Ali nije to krtica,ni jazavac, to je nešto veliko –oči su u visini struka.A oči ko iz filma u kojem glumi Nastasia kinski-zaboravio sam ime ali ona se u filmu pretvara u pumu--mislim mačke. Te oči nikad neću zaboravit-kad sam uperio svjetlo naranđaste oči malog raspona a u sredini horizontalne crte i to gleda u mene-na manje od 20 metara.Ma žibje-j....o te usro sam se.Krenem ja prem svom šatoru da vidim kako ću organizirat liniju obrane kad meni iz šatora nešto istrči,nešto malo, nisko, brzo-e sad je dosta.E stvarno sam glup i ja isto usred đungletine oću spavat vani samo pod mrežom za komarce.Zovem ja gazdu da pitam šta bi to moglo bit-kaže on nema pojma,a moglo bi bit svašta-ima tu svega ali neće me napast-to je sigurno. Ali sad će on meni donest psećih kolaćića, pa neka ih ja dam psu a pas će cijeli noć bit kraj mene.Ma još smo dobra dva sata Mango (tako se zove pas) i ja blejali u smjeru šuma..Ali ništa samo žabe i zvuk đungle.A ajde

idemo spat u šator.Dobro sam ja podvukao mrežu ispod sebe, uzeo komad cjepanice za eventualnu obranu,lampa na dohvat ruke pa ajmo spavat.I spavao sam super-kiša je naravno padala.Dizanje u cik zore pa na rijeku na umivanje, pa pakiranje, pa pomalo do grada na doručak.Tu već znam sve osim šta se «grad»-moš mislit grada, čisti od jučerašnjeg karnevala,To je nevjerovatno-svaki me dan pere kiša-ali samo sam se jedanput smočio do kože.Ili pada sitno, ili padne pljusak pa stane-pa se do novog osušim, ili pada ful taman do trenutka do kad ne odlučim krenut, ili ako počne padat ful ja taman nađem sklonište pa onda prestane.....Uglavnom mokar sam ja ali ne onako kako bi bio u Hrvatskoj.Sutra ujutro za kraj znam da će padat ful-ajde da se kladimo. Obilan doručak-voćna salata, prirodni juice, jogurt, mlijeko,kruh ,putar, marmelada pa možemo dalje.Ovo bi trebalo biti lako,Do Quita ima cca200 km a ja želim prepolovit distancu i zaustavit se u Baeze-u-gradu na pola puta do Quita ,tako da sutra imam samo 100 km dobre ceste i da na vrijeme stignem vratit motor.Baeze je grad bez veze-sve uz glavnu prometnicu Quito-Tena ali pejzaži su ok.Kako sam krenuo rano u Baeze sam došao prije podne-imam cijeli dan za pičit bez glupe prtljage, a tu je i rijeka.Nisam rekao kad sam krenuo iz Misalwahea-naravno da je padala kiša,padala je i po noći a mango i je najbolji prijatelji pod šatorom. Malo je stala kad sam trebao krenut , pa kad sam se počeo dizat u brda opet počela-uglavnom skidanje i oblačenje konstantno-ali vremena se ima-smočim se osušim pa opet smočim-ali meni se ne plače navikao sam tako.

Karneval u Baeze-u

U Baeze-u-smještaj no problem-8 dolara-može.Ali i tu je karneval i danas je zadnji dan i na platou izvan grada završna svečanost.Ma u odnosu na riječki karneval to je jadno.5 brižnih alegorijskih kola, pozornica uz rijeku i kao nešto plešu i proglašavaju pobjednika.A tu je glavna fora špricat se sa sprejevima pjene, zasipat brašnom, mazat nekim bojama u prahu i poljevat vodom-ili bacit nekog u vodu -rijeku(za vrijeme karnevala).I svi su tu mokri, zašpricani, zapjenjeni- čak sam i ja u par navrata ispao «kolateralna žrtva»ali na sreću nisu me direktno dirali-jer jednom kad vide da si zasran onda svi još više seru po tebi.Dobro i to sam

vidio, pojeo neko pile,pa ajde da se malo provozamo bez ove glupe prtljage-onako «light».Ma super ima tu staza svakakvih.Gore, dole, uz rijeku,samo skreneš sa glavne ceste i već si na super makdamu....ma svašta, I tako jedno dva sata pa u hotel.Nažicao sam gazdu iglu i konac da pokrpam rasturene remene bisaga, pokrpao nosač Gps-a a sutra rano, rano put Quita-neće meni Francuzi zaračunavat satove extra....a vozit ću po kiši-to znam.

Moto trip Grand finale

Danas sam se dakle trebao ustati jako rano,i odvozit zadnju dionicu Baeza-Quito.100 km šta i nije trebao biti neki problem-naravno ako ful ne pada kiša.I digao sam se ja u 5:30 i jučer se nisam trebao niti kladit a i niti pisat da je ova kiša ful dosadna ali da sam se nekako svih ovih 6 dana nosio sa njom.Naravno probudio sam se a kiša pada ko luda-i ne misli stat,neće to biti samo tako-a ja vremena za čekanje da prestane nemam.Uglavnom navukao sam na sebe sve šta sam imao a to ide ovako:majica kratkih rukava, pa majica dugih rukava,pa majica sa kapuljačom-onda se navlače prve moto hlače, pa vodonepropusne moto hlače,na glavu ide potkapa (dušu dala)pa vind stoper i preko svega «the north face»jakna i naravno moje gumene čižmice i hlače preko njih.Ali jakna propusti nakon nekog vremena i moram poboljšat varijantu.Promuvo sam se po hotelu i našao par vreća za smeće koje sam razrezao i ljepljivom trakom omotao oko ruku na vind stoper,jedan najlon sam razrezao i ručke zavezao oko vrata a dolnji dio najlona zagurao u hlače (ko babajol)-ali šta sa rukavicama koje će nakon 5 minuta postat mokre-ništa i njih u dva najlona pa ljepljivom trakom oko rukava,još sam i kartu koja je printana na komadu gumiranog platna zagurao u hlače ko bubrežnjak.Od djela cerade (onog prvog ponča) sam napravio oklop za mali ruksak koji nosim na leđima i možemo krenut.Normalno da sam tri puta skidao najlone sa ruku jer sam nešto još morao uzet sa «dna»prtljage , i čekao sam ja još sat vremena tako oklopljen da kiša stane –ali ja u Quitu moram bit prije podne inače plaćam penale.I tako sam ja krenuo.Obleka se dobro drži i najloni na rukama su pun pogodak-samo mi gas bježi ali ok-kad su noge i ruke suhe sve je lakše.Nije previše ni zima, vozim pomalo jer sam sam sebi rekao da se zadnji dan neću razbit-pa makar vozio 6 sati mokar.Kilometri pomalo idu i prvih 35 sam napravio bez stanke-super trećinu sam odvozio a nisam promočio.Onda se lagano počinješ dizat prema prijevoju (i vulkanu) Antisana,i znam ja da je to dosta visoko ali nije to bilo niš strašno kad sam prvi put busom išao za Tenu.I tako se ja dižem i dižem a motor ne ide ni k...a.Još po ovom mokrom pazim, kroz zamagljeni vizir vidim koliko vidim a sve zavoji i rupčage tako da ako se i oćeš zaletit nemaš ravnice za to.Počinje bit lagano zima i gledam ja prema tim planinčugama i čudni su meni nekako ti oblaci.Fuck to nisu oblaci to je snjeg.Nevjerovatno-za tri sata ti možeš bit u totalnim tropima a tu mete snjeg.Sve bjelo, bljuzga na cesti a «sparina» moš mislit- samo takva.Ispod nule garant.Ja nisam mogao dočekat minut kad ću se popet na vrh i konačno počet spuštat.Na vrhu prijevoja mećava, Ecuadorci u autima se slikavaju, a ja ne mogu sić sa motora koliko sam se ukočio-a napipat patent da izvadim foto aparat-«mision imposible).Tek nakon jedno par kilometara sam stao kad sam skužio da će taj kaos pomalo prestat.Ali sad treba skinut najlone sa ruku, otklopit ruksak, nać fotoaparat (kojem su od zime valjda) baš sad crkle baterije.Ajde napipao sam go –pro cameru i snimio par snimaka-jer mi ljudi ne bi vjerovali.Do Quita imam još 48 km-Kako? prešao sam više od 60.A šta ću distancu ne mogu smanjit a snijeg je zamjenila kiša.Lagano prva linija obrane od kiše popušta i postajem mokar-ali hvala bogu postaje toplije.Dovukao sam se nekako do Quita,pred gradom upalio GPS i ceste su iznenađujuće prazne.Mislio sam ja negdje usput kupit retrovizor da mi ga francuzi ne precjene ali fuck danas je nekakav praznik i niš ne radi.Znao sam da sam

trebao u Puyu kupit glupi retrovizor ali prodavali su samo par i par je koštao 7 dolara-ma nisam htio kupovat par.

Prava mećava je bila par kilometara prije

Do centra po praznim cestama lako i brzo ali dućana za kupit retrovizor nema-čak ni benzinske ne rade.Ma vratit ću im motor napol prazan i dat im dva dolara toliko bi stalo u rezervar.Dobro u 9:45 sam bio ispred dućana a oni otvaraju u 10.Ma idem ja sebi nać sobu, skinut sve ovo sa sebe-ali šta obuć? Ostatak prtljage mi je kod francuza u dućanu.Na putu do «Mariscala»kvarta sa hostelima snimim ja «laundri service» koji začudo radi, i natpis washing, draying, cleaning i normalno stajem i pitam možel draying-može- ali kad je skužila baba da se ja skidam do pojasa umrla od smijeha.Roba u sušilicu a ja se grijem kraj ispuha.Za 15 min ono tanje ful suho a majica sa kapuljačom napol.2 dolara- prodano.U hotel (preskupi) ali ne zanima me samo da imam bazu za ostavit višak stvari pa opet na motor i do Francuza.Francuzi su već tamo i dva srednjovječna Amera rentaju motore na 7 dana.BMW-a 1150 i suzukija v stroma 1000 sa svim onim bočnim koferima-ful oprema.Majstori su uzeli 7 dana takozvani self guided tours gdje dobiješ motor i GPS i on te iz dana u dan navodi na određenu lokaciju.Uključen u cijenu je smještaj i to za te motore košta 2850 U$ +12% takse +oprema+benzin+klopa+ potencijalna oštećenja-ma pretjeraše to ispadne 3500U$-još sam ja dobro prošao.Može meni reć tko got šta oće ali ti motori su preglomazni za Ecuador-i djelovima kuda sam ja išao off road ti motori bez ozbiljnih oštećenja ne mogu proć-preglomazni i preteški-i još oni u tenisicama preko kojih su navukli neke vaterproof čarapice.Mislim si ja samo dajte-sretno vam bilo.Rješili oni amere i sad će mene.Francuzi –.njih dva jedan je u biti simpa-ali taj je mehaničar a drugi ljiga ljigava naravno papirolog i financije.Fascikla i krpa u ruke i traži on oštećenja.Na prednjoj maski i blatobranu su bile

ogrebotine i to stoji u ugovoru a jedino tu sam ja još dodao par svojih-ali to mi ne može nakalemit.Kažem ja majstore sve ti je ok samo sam retrovizor razbio i to sam opizdio u granu na off roadu-serem naravno.Ali stvarno na staroj baji nema ništa šta mi mogu nakalemit-ali on noktom grebucka i traži dlaku u jaju.Cijenu retrovizora mi nije mogao reć bez da sjedne za kompjuter, uzme digitron, pa dodaje taksu.......Uglavnom retrovizor i pol rezervara benzine 36,60U$.Pitam ga ja nije li to malo previše kad znam da par retrovizora košta 7 dolara + još 2 U$ benzina-pa nek je 20U$.O NO NO-original Honda part-trala lala la la la-sa onim arogantnim francusko-engleskim. E sad si si zapečatio sudbinu.Sad ću ti nešto vrijedno ukrast iz ovog natrpanog dućana pa se ti možeš na glavu nastavit.Platim ja njemu-u cent mi je vratio i dok sam uzimao stvari iz ormara snimim ja 12v mini kompresor- pumpu od «Pretula»-košta sigurno 50 eura i to nemam.Ukro sam mu je ko ga j....-smeće jedno.Još sam mu mislio i čižmice poklonit (koristan je to dio opreme) ovako ću ih brknut u smeće.Tako je i bilo. Razdužio ja sve od opreme,deaktivirali telefonom i poderali slip kartice koji je služio u slučaju štete ili krađe i svako na svoju stranu .On sa svojih 36.60 U$ u kasi ja sa svojim «Pretulom» u ruksaku-dobro će doć za gumenjak i motor-vuk sit ovce na broju.Niš idem nešto pojest pa do banke dignut malo keša da imam na miru za izdržat do kraja-iako ja mislim da je za mene ovo bio kraj-od sad će sve bit dosadnije a ja sam opet glupi pješak ovisan o javnom prijevozu.Ali bankomat neda pare.Pisala mi mama da su je zvali iz banke jer da netko u Ecuadoru podiže novce-ali to je bilo to.U desetak banaka ili invalid transaction, ili prekoračen dnevni-tjedni limit ili can not read card (j---o te can not).Ajmo sad pist sestri i banci da se to rješi,možda ću još jedan dan morat ostat u Quitu.....Ali šta je tu je. A ovo je bio jedan stvarno naporan,skup ali originalan moto trip, kojeg neću tako lako zaboravit.Total 1580 km.Nije to puno gledajući iz Hrvatske-ali onaj tko je samo u jednom danu izvozio samo 50 km off roada-zna o čenu pričam.Uglavnom ja sam zadovoljan.Vidio sam svašta u samo 7 dana .Doživio sve to na jedan drugačiji načinI tko to more platit!!!!!

Na putu za Quito

Nemojte se žaliti na naš javni gradski prijevoz-ima i gorih

Još jednom ja i moja „baja“

Ovako se u Ecuadoru nose djeca

Dobra „njuška“