dusan marinkovic dusan ristic

19
39 POSTMODERNE REGIONALIZACIJE PROSTORA U DRUŠTVENIM NAUKAMA Dušan Marinković i Dušan Ristić Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet U ovom radu autori pokušavaju da naglase značaj prostora i prostornih kategorija kao društvenih i važnih za sociologiju kao društvenu nauku. Sledeći ideje klasič- ne sociologije Emila Dirkema i Marsela Mosa u kojoj se začinje ideja društveno- sti prostora, zatim Anrija Lefevra, Dejvida Harvija, jednog dela neomarksističke orijentacije i snažnog uticaja postmodernističkih ideja, pre svega Mišela Fukoa i njegovog pojma heterotopija, autori ovog rada kreću od pretpostavke da su sve više porozne i nestabilne granice između različitih (društvenih) nauka otvorile nove mogućnosti za razumevanje prostora kao društvenog proizvoda, a ne više kao nužne datosti koja je transduštvena i transistorijska. U sociološkom diskursu pojam prostora se legitimno može upotrebljavati u različitim značenjima, koja su određena predmetom analize. Iako je moguće govoriti o različitim tipologijama prostora, društveni prostor predstavlja spoj etološkog, ličnog, životnog, simbolič- kog, ekološkog, organizacionog i drugih vrstâ prostora. Istovremeno sa izrasta- njem sociološkog interesovanja za društvene aspekte prostora, autori naglašavaju neke postmodernističke trendove u kojima sociološki prostori bivaju heterogeni, izdiferencirani, nepovezani i regionalizovani. Ključne reči: društvo, prostor, regionalizacije, postmoderna, sociologija. Uvod Bilo koji čovekov prostor uvek je ispunjen artefaktima i sociokultur- nim procesima – to je jedna od osnovnih pretpostavki socijalne (i ljud- ske) ekologije, odnosno većine socijalno-prostornih teorija (Strassoldo 1990: 20). U sociološkom diskursu, pojam prostora se legitimno može upotrebljavati u različitim značenjima, koja su određena predmetom analize. Iako je moguće govoriti o različitim tipologijama prostora, druš-

Upload: deorion7777

Post on 26-Nov-2015

177 views

Category:

Documents


7 download

TRANSCRIPT

  • 39

    POSTMODERNE REGIONALIZACIJE PROSTORA U DRUTVENIM NAUKAMA

    Duan Marinkovi i Duan RistiUniverzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet

    U ovom radu autori pokuavaju da naglase znaaj prostora i prostornih kategorija kao drutvenih i vanih za sociologiju kao drutvenu nauku. Sledei ideje klasi-ne sociologije Emila Dirkema i Marsela Mosa u kojoj se zainje ideja drutveno-sti prostora, zatim Anrija Lefevra, Dejvida Harvija, jednog dela neomarksistike orijentacije i snanog uticaja postmodernistikih ideja, pre svega Miela Fukoa i njegovog pojma heterotopija, autori ovog rada kreu od pretpostavke da su sve vie porozne i nestabilne granice izmeu razliitih (drutvenih) nauka otvorile nove mogunosti za razumevanje prostora kao drutvenog proizvoda, a ne vie kao nune datosti koja je transdutvena i transistorijska. U sociolokom diskursu pojam prostora se legitimno moe upotrebljavati u razliitim znaenjima, koja su odreena predmetom analize. Iako je mogue govoriti o razliitim tipologijama prostora, drutveni prostor predstavlja spoj etolokog, linog, ivotnog, simboli-kog, ekolokog, organizacionog i drugih vrst prostora. Istovremeno sa izrasta-njem sociolokog interesovanja za drutvene aspekte prostora, autori naglaavaju neke postmodernistike trendove u kojima socioloki prostori bivaju heterogeni, izdiferencirani, nepovezani i regionalizovani.

    Kljune rei: drutvo, prostor, regionalizacije, postmoderna, sociologija.

    Uvod

    Bilo koji ovekov prostor uvek je ispunjen artefaktima i sociokultur-nim procesima to je jedna od osnovnih pretpostavki socijalne (i ljud-ske) ekologije, odnosno veine socijalno-prostornih teorija (Strassoldo 1990: 20). U sociolokom diskursu, pojam prostora se legitimno moe upotrebljavati u razliitim znaenjima, koja su odreena predmetom analize. Iako je mogue govoriti o razliitim tipologijama prostora, dru-

  • 40 Duan Marinkovi i Duan Risti

    tveni prostor predstavlja fuziju etolokog, linog, ivotnog, simbolikog, ekolokog, organizacionog i drugih vrst prostora. S obzirom da prostor ne predstavlja prost odraz, ve izraz drutvenih procesa, on uvek sadri odreene distinkcije i granice koje su prisutne i u drutvenom ivotu (Si-bley 1998).

    Svakako, ve odavno porozne, a ponegde i do kraja sruene discipli-narne granice izmeu nauka, stvorile su novi horizont u ijoj perspektivi je teko ostati ist sociolog, ist istoriar, ist geograf ili ist urbanista ili psiholog. Ono to se nekada smatralo epistemolokim barijerama ili me-todolokim manama sinkretizma i eklekticizma, danas se moe iskoristiti kao prednost. Upravo su u tome razliite orijentacije i razliite nauke, pre svega drutvene, tokom poslednjih decenija, i videle mogunost obnove znaajnosti prostornih kategorija, mesta, granica, regiona, polja, odno-sno drutvenih uslova pod kojima se oni pojavljuju i menjaju. U rasponu od neomarksistikih orijentacija, inae heterogenih po svojim temama i pristupima od Lefevra (Henri Lefebvre) do Harvija (David Harvey) i Dorin Msej (Doreen Massey), do disperzivne heterogenosti raznorod-nih postmodernistikih i poststrukturalistikih struja od Fukoa do Soje (Edward W. Soja) zainteresovanost za pitanja (drutvenosti) prostora i mesta i njihovih drutvenih proizvoenja, kao i za pitanje ta su granice (vie videti u: Marinkovi 2012; Balibar 2008: 98; Zanini 2002; Soja 2005) regionalizovanih prostora, sve vie raste i uslonjava se. Samo prividna banalnost o pitanjima prostora, mesta i granica dugo je vremena inila potencijalnu zainteresovanost drutvenih nauka za njih naivno samora-zumljivom. Prostori, mesta i granice bili su unapred pretpostavljeni kao konana datost materijalnosti i protenosti (Merrifield 1993: 518), koja je oigledno bila skicirana jo sa dualistikom ontolokom kartezijanskom koncepcijom res cogita i res extensa. S druge strane, Kantova transcenden-talna estetika, zacrtana u okvirima Kritike istog uma, zatvorila je prostor u podruje nunosti predstava a priori (1990: 54). Podsetimo na vanost Kantovog pitanja: Vreme se ne moe opaati kao neto spoljanje isto tako ni prostor kao neto u nama. Pa ta su onda prostor i vreme? Jesu li to realna bia? (isto: 53). Kantov odgovor na ovo fundamentalno pitanje je nedvosmislen. Prostor nikako ne moe biti empiriki pojam koji je apstrahovan iz spoljanjeg iskustva (isto: 53), te ako on nema nikakvu iskustvenu podlogu, on moe postojati jedino kao opti i nuni uslov. Odnosno, prostor je jedna nuna predstava a priori koja ini osnov svih spoljanjih opaaja. Nikada se ne moe stvoriti predstava o tome da ne postoji prostor, premda se sasvim lepo moe zamisliti da se u njemu ne nalaze nikakvi predmeti (isto: 54). Prostor kao nuni uslov a priori o kojem govori Kant, u tom smislu, moe biti proien (i kao takav jedino i moe postojati) kako od konkretnosti objekata, tako i od konkretnosti

  • Postmoderne regionalizacije u drutvenim naukama 41

    mest. Naravno, transcendentalnost ovog nunog uslova ne moe, otuda, poznavati nikakve granice u smislu njegove ogranienosti ili graninosti sa neim drugim, sa nekim drugim prostorom/prostorima. Drugim rei-ma, kantovski prostor moe biti samo jedan i nedeljiv bilo kakvim grani-cama. Kao ist, ili pre kao opaaj proien od svakog iskustvenog pojav-ljivanja konkretnih objekata, on moe jedino postojati kao beskonaan, a to znai bezgranian bez konanosti koja je predstavljena granicom. Jer, prvo, kae Kant, moe se zamisliti samo jedan jedini prostor, te kad se govori o mnogim prostorima, onda se pod tim podrazumevaju samo delovi jednog istog i jedinog prostora. (isto: 54). No, ta ako se na Kan-tovo pitanje ta je onda prostor, postavi pitanje pa ta je onda granica? ali ne na balibarovski nain. Ako se prostor moe predstaviti kao jedna data beskonana veliina, onda je granica mogua jedino kao predmet jedne praktike filozofije (ili praktikih filozofija). U tom smislu, sedimentirano naslee praktike filozofije u samoj sociologiji dozvoljava bavljenje pita-njima granic, mest ili konkretizovanim prostorima kao onim konkret-nim, aposteriornim uslovima samog ljudskog iskustva sa drugima. U tom su smislu granice kao i iskustveni prostori proizvodi ljudskih odnosa. Kod Kanta se ovaj problem razreava na taj nain to mi moemo govoriti o prostoru, o rasprostrtim biima itd. samo sa gledita oveka (isto: 56). Zato je, u kantovskoj filozofiji, mogu empiriki realitet prostora (u po-gledu svakog mogueg spoljanjeg iskustva) (isto: 57). To je i odgovor na pitanje kako je mogue socioloko bavljenje prostorom. Naime, sociolo-giju ne interesuje prostor kao isti uslov bez granica. Upravo suprotno. Za sociologiju je prostor mogu kao predmet prouavanja jedino ukoliko je on konkretna heterogenost granic, mest i prostor koji postoje oivieni jedni drugima. Kao homogena forma, prostor moe da postoji samo kao ista transcendentalna kategorija kao uslov ali njegove aposteriornosti su heterogene a uslov te heterogenizacije moe biti samo drutvo. Otuda mi i moemo da referiramo na isti transcendentalni prostor jer se on ne moe kao ist odnositi prema neemu istom, kao forma prema formi, nego kao forma prema sadraju i sadraj prema formi, kao heterogeno prema homogenom, kao drutveno prema nedrutvenom. Konkretno is-poljavanje istog uslova prostora je uvek heterogeno on u ispoljavanju zadobija heterogene forme granic i mest. Mesta su krajnja drutvena konkretizacija transcendentalnosti prostora. Na ovim pretpostavkama otvorena je, jo za sociologiju klasinog, dirkemovskog razdoblja, mo-gunost da ove konkretizacije zadobiju svoju drutvenost. Tako Dirkem navodi: da bi se stvari mogle prostorno rasporediti, mora biti mogue da se razliito smeste (Dirkem 1982: 12), to jest, zadobiju svoja mesta koja su drutveno konstruisana: levo, desno, istok, zapad, gore, dole itd. Za njega prostor ne bi mogao biti ono to jeste ako, ba kao i vreme, ne

  • 42 Duan Marinkovi i Duan Risti

    bi bio izdeljen i diferenciran (isto: 12). Ovaj Dirkemov stav najneposred-nije upuuje na ideju drutvene proizvodnje prostora, to je eksplicirano u sledeem stavu: a kako svi ljudi iste civilizacije zamiljaju prostor na isti nain, afektivne vrednosti i razlikovanja koja otud proizilaze mora-ju im oigledno biti takoe zajednika, to gotovo nuno implicira da su drutvenog porekla (isto: 12). Na drugom mestu, u Primitivnim ob-licima klasifikacije (2008) ve je ranije bilo naznaeno Dirkemovo i Mo-sovo (Mauss) shvatanje da je upravo drutvo uslov pojavljivanja izdife-renciranosti prostora, i povratno, da se prostorna izdiferenciranost vraa drutvu. Sve podele, izdiferenciranosti i hijerarhije proizvodi su snanih klasifikatornih mehanizama koji imaju prinudni karakter na individuali-zovanu subjektivnost, te se ini da se ovi pojmovi nameu i primenjuju sa logikom nunou (Dirkem i Mos 2008: 166). Tako je i podela pro-stora [je] usko povezana sa onim to je sutinsko u drutvenoj organiza-ciji... (isto: 191). Ovde se, meutim, ne radi o jednostavnoj, a jo manje o jednostranoj analogiji hijerarhizovanog i granicama izdiferenciranog postora i drutva. Pre je re o tome da drutvo nije jednostavno bilo model koji bi posluio kao osnova za klasifikatorsko miljenje; njegovi sopstveni okviri sluili su kao okviri za sistem. Prve logike kategorije bile su drutvene kategorije; prve klase stvari bile su klase ljudi u koje su te stvari integrisane (isto: 205). Zapravo, na izvestan nain, dirkemovska koncepcija drutveno proizvedenog prostora ne moe se zamisliti bez ge-nerike uloge drutvenih odnosa.

    Drutvena stvarnost o kojoj je Dirkem pisao predstavlja skup ne-vidljivih odnosa onih odnosa koji konstituiu prostor pozicija koje su spoljanje jedne drugima i definisane neposrednom blizinom ili meu-sobnom udaljenou, ali takoe i svojom relativnom pozicijom: iznad ili ispod, izmeu, ili u sredini. Sociologija je u svom objektivistikom mo-mentu zapravo drutvena topologija, odnosno analiza situacije (analysis situs) kako su zvali novu granu matematike u Lajbnicovom vremenu, analiza relativnih pozicija i objektivnih odnosa meu tim pozicijama (Bourdieu 1989: 16).

    U tom smislu prostori se uvek odnose na neke druge, prema drugome (u nekom drugom prostoru) ili prema drugima (koji su proizvedeni pro-storno). Tako i politiki geograf Najdel Trift (2006: 141) smatra da pri svakoj analizi prostora treba uzeti u obzir nekoliko principa: prvi je da su sve pojave prostorno distribuirane i da se svaki prostor nalazi u korelaciji sa drugim prostorima; drugi je da prostor ne poznaje ogranienja svi prostori su porozni u veoj ili manjoj meri; trei princip podrazumeva da su prostori u procesu konstantnih kretnji, odnosno promena to znai da ne postoji statian i stabilizovan prostor.

  • Postmoderne regionalizacije u drutvenim naukama 43

    Drutvo/prostori

    Klasifikacije i odravanje granica koje su prisutne u grupnom i dru-tvenom ivotu i predstavljaju osnov regulacije ponaanja i odravanja drutvenog poretka, karakteristine su i za prostor u kojem ivimo. Zato se, prema miljenju Manuela Kastelsa, moe rei da prostor izraava tren-dove koji se izvode iz sukoba i strategija izmeu drutvenih aktera, koji uvek imaju suprotstavljene interese i vrednosti (Castells 2000: 436). Sle-di da se prostor u sociolokim analizama ne moe definisati bez odno-sa spram odreenih drutvenih praksi on je materijalni proizvod, u odnosu sa drugim materijalnim proizvodima ukljuujui ljude koji su ukljueni u (povesno) determinisane drutvene odnose koji prostoru daju oblik, funkciju i drutveno znaenje (isto, 437).

    Lini, psiho-socijalni ili prostor privatnosti sa jedne i javni, drutveni makroprostori sa druge, doivljavaju transformacije koje istiskuju logi-ku nekadanje socijalne topografije koja se zasnivala na drutvenoj mor-fologiji velikih i homogenih struktura drutvenosti. Drutveni prostor je konstantno u procesu (re)organizacije objektivno i subjektivno, prak-tino i konceptualno. Drutveni prostor, kao prostor drutvene prakse je prostor koji ukljuuje i proizvode ljudske imaginacije. Taj simboliki kvalitet ili obeleje prostora samo je jedan njegov aspekt, deo prostorne realnosti, koju treba posmatrati integralno sa ostalim modalitetima. Jed-na od najvanijih teza Anrija Lefevra bila je ona o drutvenoj proizvod-nji prostora. Ako je prostor proizveden, odnosno drutveno posredovan, onda i nae znanje o njemu mora da prikae (reprodukuje) sam proces proizvodnje prostora (Lefebvre 1991). Dijalektika proizvodnje prostora obuhvata tri koncepta: prostornu praksu, predstave o prostoru i predstav-ljeni prostor prostor koji je ivljen kroz povezanost slika i simbola, pro-stor stanovnika i korisnika. To je prostor koji prekriva fiziki prostor, dajui mu simboliki karakter; iz tog razloga, predstavljeni prostori (uz izvesne izuzetke) naginju veoj ili manjoj koherentnosti i sistematinosti neverbalnih simbola i znaenja (isto: 38-39). Ova poslednja vrsta kon-cepta upuuje pre na mesta kao konkretne prostore koji imaju znaenjske dimenzije kojima se drutveni akteri snabdevaju. I on takoe, podrazu-meva neposredni prostor naeg svakodnevnog ivota. Drutvenost pro-stora se dakle, u velikoj meri odnosi na njegove asocijacijske, mentalne i pre svega, simbolike dimenzije koje stvaraju osnovu za drutveno dela-nje aktera.

  • 44 Duan Marinkovi i Duan Risti

    Zaokret ka spacijalizaciji/moi

    Prostor je oduvek imao politiki i strategijski karakter, jer je uvek bio oblikovan na politiki nain, kao drutveni proizvod. Prostor tako ima izrazito ideoloku i politiku dimenziju (i kod Lefevra i kod Harvija i kod Fukoa), odnosno prostor i jeste ideoloki i politiki proizvod ispod kojeg stoje drutveni odnosi kao proizvodni odnosi. To Harvi izvrsno dokazuje ne primeru razlika u ideolokim konstrukcijama prostora za vreme traja-nja Pariske komune, gde su komunari, ruei stub Vendom (Vendme), kao simbol tada nove fragmentarne i segregacione urbanistike koncepci-je Osmana (Haussmann) koja je sluila kao spacijalizavani oblik novog hijerarhijskog politikog i drutvenog poretka pokuavali da konstruiu alternativni drutveni poredak (isto: 421). Ovaj primer moe da poslui kao mnogo dublja i ira matrica u razumevanju ideologije prostora, na isti nain na koji je to u irim kulturnim razmerama ponudio Edvard Said u svom Orijentalizmu (2008).1 Zapravo, ono to Harvi uvia jeste da unutranja istorijska kontradiktornost samog kapitalizma poiva na ideo-lokom konceptu ruenja prostornih barijera ili na unitavanju prostora vremenom (Harvy 1990: 425), ali da se ta kontradiktornost manifestuje upravo u povlaenju novih granica koje proizvode nove barijere i nove prostore. U tom smislu, kapitalizam ne samo da preoblikuje postojee, ve prethodno drutveno-ekonomski i politiki proizvedene prostore (kroz urbanistike strategije koje su uvek meavine ideologije i trita), ve osvaja i nove, do tada drutveno ne oblikovane prostore (isto: 425) koji nisu sadrali granice, zone, zemljita, definisana mesta ili hijerarhije. Tako trite zemljitem posreduje prostorom na isti nain na koji finan-sijsko trite posreduje vremenom (Sheppard 2006: 125). Radi se, dakle, o tome da unutranja kontradiktornost koja stvara dinamiku tenzija u sa-mom kapitalizmu biva samo privremeno prevaziena novim geografskim ekspanzijama, osvajanjima prostora i teritorija kojima se namee trina logika kapitalizma. Na taj nain prostor biva drutveno proizveden po pravilima igre onih koji sa njim politiki i ekonomski raspolau sa po-zicija moi. Tako su i u Strasoldovoj klasifikaciji prostora, organizacioni i politiki prostori uvek preoblikovani sa namerom; oni su proizvedeni i strukturisani od strane odreenih aktera u skladu sa njihovim ciljevima (Strassoldo 1990: 31). Ovi prostori su prostori moi, jer odraavaju pro-stornu korelaciju moi. Tu dimenziju javnih prostora i uopte, urbanog, posebno su isticali marksistiki i neomarksistiki teoretiari. Zajedniki imenitelj tih analiza bilo je posmatranje prostora kao drutvenog obli-ka, sredstva, politikog i ideolokog instrumenta koji nastaje iz drutva,

    1 Ima miljenja da jedan deo Saidovih teza predstavlja zapravo produbljivanje i nastavak Fukoovih analiza. Videti npr. Gregory 2003.

  • Postmoderne regionalizacije u drutvenim naukama 45

    odnosno drutvene podele rada (Lefevr 1980: 572). Arhitektonski i urba-nistiki prostor, kako je pisao Anri Lefevr, ima dvostruki karakter: izmrv-ljenost i razglobljenost pod fiktivnom koherentnou, a takoe, to je i prostor razasutih normi (i moi) (isto: 579).

    Ove i sline prostorne metafore mogu da poslue kao dobar primer za dileme oko pojma prostora koje se javljaju u drutvenim naukama, a naroito u geografiji kao ekspertskoj disciplini za prostor. Majkl Kejt (Michael Keith) i Stiv Pajl (Steve Pile) piu o sve eoj upotrebi geo-grafije da bi se postavilo vrsto tlo pod nogama sve nesigurnije sfere sociokulturnih teorija. To je mogue videti i u neproblematinom odno-su teoretiara prema prostornim metaforama. S obzirom da jedan deo najvanijih pojmova sociologije gubi svoje reference, javlja se neka vrsta udnje za povratkom sigurnosti pomou esteticiziranog vokabulara gde se nejasni pojmovi legitimiu i na taj nain mapira nesigurnost, trai zajedniko stanovite (Virilio 2011). No, pored oznaavanja konkret-ne teritorije, geografija nas upuuje i na modernu nauku ije je poreklo politiko. Isto kao to je hemija izrasla iz alhemije, moderna geografija nastala je kao pomona disciplina za vojne pohode. O tome i dalje svedo-i struni jezik geografije. Na primer, geografski pojam region2 potie od latinskog glagola regere, to znai vladati, komandovati. Prvobitni re-gioni su dakle, bili ono to bi se danas moglo nazvati teatrom rata (eng. a theatre of war) (Nojman 2009: 51-52). Dakle, odreene prostorne me-tafore mogu u podjednakoj meri da budu i geografske i strateke, to je sasvim prirodno jer se geografija razvila u vojnoj senci. To nam omogu-ava da posmatramo protoke pojmova izmeu geografskih i stratekih diskursa. (Nojman, 2011: 137). U tom dinamikom procesu posredovanja centralizacije i decentralizacije, koji zadobija svoju prostornost, radi se o transmisiji i proizvoenju moi (Berkhout 2005: 319).

    ta su onda oni pojmovi a koje koristimo kao pozajmljene, kao da im je geografija podarila granice: polje, premetanje, oblast, tlo, regija, hori-zont. Polje je ekonomsko-pravni pojam; premetanje vojni (premeta se armija, trupe se premetaju, narod); oblast je pravno-politiki pojam; tlo je istorijsko-geoloki (i ideoloko-politiki) pojam; region je poreski, ad-ministrativni, vojni pojam (regimentacija je vojna raspodela trupa, sna-ga, a politiki regimentacija je uspostavljanje apsolutistike dominacije [Mumford 1986: 81], provincija je osvojena teritorija [vincere pobediti]; horizont je slikarski, ali i strateki pojam (Fuko 2005b: 94).

    2 Pojam regiona mogue je razliito definisati. Pod njim se moe podrazumevati ua ili ira teritorijalna jedinica unutar odreene drave, ali i oblast ije se granice prostiru na teritorijama dve ili vie drava, ne podudarajui se nuno sa dravnim granicama. Regioni se, kao i sve druge ljudske zajednice, stalno definiu i redefiniu, s obzirom da broj uesnik u diskursu nikada nije isti (Nojman, 2011: 135-136).

  • 46 Duan Marinkovi i Duan Risti

    Miel Fuko, koji se u velikoj meri sluio prostornim metaforama u okvi-ru svoje analize moi i prostora (Fuko 1997; Foucault 2008), smatrao je da slikoviti govor osloboenog prostora predstavlja idealno sredstvo za analizu razliitih dejstava sila drutvene determinacije. Razliita istra-ivanja i analize prostora povezuju ideje Miela Fukoa sa problemima prav, discipline, znanja, drutvene kontrole i moi, itd. Prostorni odnosi u njegovim istraivanjima drugosti drutvenog (social otherness) bolje je razumeti ne kao formalne geometrije, ve kao supstantivne geogra-fije (Philo 2003: 228). Prema Fukou, prostor je zamenio vreme i postao velika opsesija naeg vremena. Kada se neto dogodilo postaje sekundar-no, a gde se to dogodilo primarno. Ono to je vano je rastojanje, lokacija, poloaj, mesto, tokovi i mree.

    Dobra ilustracija toga mogu biti problemi koji su otvoreni u vezi sa javnim prostorima, kao posebnoj vrsti prostora koji zahteva da otvorimo vie pitanja nego to moemo dati odgovora. Ko ima mo da odluuje ta se moe odvijati na javnom mestu? Ko moe da koristi javni prostor? Da li su javni prostori u rukama drave ili onih koji mogu da ih koriste svakodnevno? Zato smo disciplinovani na javnim prostorima? Kako se ta disciplina ostvaruje? (Sanders 2009: 267). Ovakvim i slinim pitanjima Fuko je uveo drutvenu nauku u novo razumevanje prostora, naime ono u kojem je on neodvojiv od diskurzivnih reima, tako da u okvirima tih reima mo, znanje i prostor meusobno proizvode jedni druge (Mur-doch 2006: 56).

    Strukturalne transformacije drutava u 20. veku, pojava novih pro-stornih oblika i procesa, kao i razvoj postmodernistikog senzibiliteta u analizama tih promena, po miljenju Dejvida Harvija sve vie naginju Fukoovom stanovitu (Harvi 1990: 370). Harvi tvrdi da su objektivne koncepcije prostora i vremena nuno stvorene kroz materijalne prakse i procese koji slue reprodukciji drutvenog ivota. Tamo gde je moder-nizam prepoznavao prostore kao epifenomene odreenih drutvenih funkcija, postmodernizam nastoji da ih oslobodi ove funkcionalne zavisnosti i da ih razume kao nezavisne formalne sisteme uspostavljene pomou retorikih i umetnikih strategija koje se ne mogu objasniti jed-nostavnim istorijskim determinizmom (isto: 371). Intenzitet promena u vremensko-prostornim dimenzijama stvarnosti, posebno nakon ez-desetih godina dvadesetog veka, ukazuje na neke elemente koji situaciju postmoderne ine sasvim specifinom i novom (isto: 372). Ubrzavanje vremena obrta u oblasti proizvodnje povuklo je za sobom ubrzavanje svih procesa u domenu razmene i potronje. Savreniji sistemi komuniciranja zajedno sa sve racionalnijim tehnikama distribucije, stvorili su potrebne uslove za mnogo bre kruenje roba kroz trini sistem.

  • Postmoderne regionalizacije u drutvenim naukama 47

    Jedan od najvanijih optih trendova postmodernosti, kako pie Ma-nuel Kastels, jeste unificiranje simbolike okoline, to se na poseban nain prelama u prostornim konfiguracijama. On smatra da dolazi do ukidanja povesne logike svakog mesta (Castells 2000: 442). Pod uti-cajem informatike tehnologije i novih drutvenih procesa koji se time podstiu, menja se i doivljaj vremena i prostora. Kastelsova teza je da u umreenom drutvu, u kakvom ivimo danas, prostor organizuje vreme. Dominantna prostorna logika postaje prostor tokova, kojoj se suprotstav-lja povesno ukorenjena organizacija naeg uobiajenog iskustva prostor mesta (isto: 404-405). Prostor tokova je nita drugo do dominantni pro-storni izraz moi u naim drutvima danas. Komunikacija posredovana raunarima samo podstie drutvenu dimenziju prostora tokova. Interak-cija nove informatike tehnologije i tekuih procesa drutvenih promena svakako utie na gradove i prostor. Naglasak na interaktivnosti izmeu mest rastvara prostorne obrasce ponaanja, pretvarajui ih u fluidnu mreu razmena u prostoru tokova (isto: 424). U pitanju je dakle, nova materijalna organizacija drutvenih praksi koja je ugraena u dominan-tne drutvene strukture. Ipak, prostor tokova nije jedina prostorna logika naih drutava, ali dominira jer odraava logiku dominantnih interesa i funkcija u drutvu. No, takva dominacija nije isto strukturalna nju primenjuju drutveni akteri. Brisanje i nestanak odreenih prostornih granica, odnosno nastanak nove logike i obeleja prostora ne znai da se smanjuje vanost samog prostora. Naprotiv. Promene prostorne logike otvaraju nova pitanja i probleme kada je u fokusu dimenzija javnosti i javnog. Danas postajemo sve osetljiviji na specifine sadraje pojedinih prostora, kako pie Harvi, a otvaraju se i nove prostorne utakmice iz-meu gradova, regiona, drava, naroda... (Harvi, 1990: 362).

    Dizajn, proizvodnja ili prostorna organizacija javnosti, govori nam o ekonomskim, politikim, ali i kulturnim ambicijama drutvenih aktera u urbanom okruenju. Odluke o tome kako i ime e javni prostori biti ispunjeni predstavljaju izraz razliitih naina i mogunosti kojima obli-kujemo naa drutva (Hajer and Reijndorp, 2001: 73). Definicija pojma javnog odraava pomenutu kompleksnost dihotomije javnog i privatnog, ali zahteva i odreenu kontekstualizaciju, odnosno operacionalizaciju posebno kada je u pitanju analiza odnosa javnih prostora, svakodnevnog ivota i socijalne integracije. U tom smislu, instruktivna je distinkcija koju predlau istraivai Hajer i Rajndorp izmeu javnog prostora i jav-nog domena. Po njihovom miljenju, javni prostor je u svojoj sutini pro-stor koji je dostupan za sve dakle, javno je suprotnost privatnom. Javni domeni opet, predstavljaju mesta u kojima je mogua razmena, odnosno interakcija izmeu razliitih drutvenih grupa. I ne samo mogua, ve i ostvarena. To znai da svaki javni prostor nije i javni domen (isto, 11).

  • 48 Duan Marinkovi i Duan Risti

    Ova distinkcija ne samo da predstavlja jednu od moguih operacionaliza-cija pojma javnih prostora grada, ve upuuje i na dimenziju mogunosti i faktinosti drutvene interakcije u tim prostorima i na taj nain otvara pitanje susret i interakcije razliitih drutvenih aktera u javnom prostoru.

    Meuzavisnost subjektivne i objektivne dimenzije prostora u izvesnom smislu nadilazi dihotomiju prostornog i drutvenog determinizma.3 Od-nosno, pitanja o tome koja vrsta determinizma eventualno ima vei zna-aj ili primat. Ova vrsta rasprave ili fokusa na razliite dimenzije prostora predstavlja deo ireg konteksta koji se moe oznaiti kao prostorni zao-kret (spatial turn) koji je doprineo da se istraivanja na polju geografije sve vie okreu ka narativima mesta-kao-polja-otpora a koja su pod-staknuta istraivanjima na polju studija kulture. Dobar deo pomenutih istraivanja javio se zahvaljujui shvatanju da je borba izmeu procesa subjektivacije i objektivacije duboko prostorna i teritorijalna. Teorijski radovi poput Lefevrovog i Sojinog (Edward Soja) ali i druge uticajne figu-re na polju studija kulture (poput Fukoa i Gramija) doprinele su usme-ravanju rasprava u drutvenim naukama ka pitanjima disciplinarnosti, iskljuivanja, dominacije i prepoznatljivosti odreenih drutvenih grupa u prostoru (Oakes, 1997: 524; Smith, 1984; Sibley, 1998; Price and Lewis, 1993; Soja, 1999; Tuan, 2003).

    Zahvaljujui pomenutom zaokretu u istraivanjima, analize su usmerene od temporalnosti i istorinosti, ka prostornom (geografskom) aspektu drutvenih proces (Soja, 1989). Znaaj prostora za analizu kul-turnih pojava istrauje se u razliitim disciplinama, ukljuujui geografi-ju, psihologiju, ekologiju i sociologiju. Prema miljenju Ognjena alda-rovia, socijalna geografija razvijala se i pre znaajnijeg razvoja urbane sociologije (aldarovi, 1982: 109). Ljudska ekologija, koja se bavi prou-avanjem oveka i njegove okoline u najirem smislu, takoe predstavlja prouavanje prostorne distribucije ljudi, grupa i institucija, njihovih me-uodnosa i promena koje dolaze kroz distribuciju preko procesa adap-tacije, kompeticije i prilagoavanja (isto, 109). I ekoloka teorija o gradu manifestovala se kao teorija simbolikih vrednosti, prema kojoj je struk-turu grada mogue shvatati kroz analizu simbolikih vrednosti i pitanja njihove rasprostranjenosti u prostoru grada (isto, 111). Urbana socijalna psihologija istrauje na koje naine predstave o prostoru utiu na ponaa-nje drutvenih aktera u urbanom drutvenom kontekstu (Reitzes, 1986). Ne treba zaboraviti da je jo Luis Virt grad razumevao kao poseban kul-turni fenomen, a pojam urbanizma u neposrednoj vezi sa nainom ivota 3 Savremene studije o koncepciji prostora koje su u vezi sa arhitekturom, prema miljenju Norberg-ulca, pokazuju tendenciju da zaobiu ili ak izostave oveka, primenjujui apstraktnu geometriju, ili pak uvode oveka, svodei prostor i arhitekturu na utiske, oseanja i studije efekata; u oba sluaja, smatra ovaj autor, gubi se iz vida prostor kao egzistencijalna dimenzija i kao odnos oveka prema svojoj okolini (Norberg-ulc, 1999: 22).

  • Postmoderne regionalizacije u drutvenim naukama 49

    ljudi (Virt, 2005). Manuel Kastels koji se bavio kritikom klasine urbane sociologije, vraao se na preutnu pretpostavku da odreeni ekoloki si-stem valja istraivati kao odreeni socijalni sistem jer se pretpostavlja da ekoloka fenomenoloka ravan u sebi krije kompleksnije i dublje procese (aldarovi, 1982: 116). Pitanje meuodnosa mesta, prostora i svakod-nevnog ivota otvoreno je zahvaljujui i idejama da koliko ljudi proizvode prostore, toliko i prostori proizvode ljude (Tuan, 2001).

    Sigurno je da su jo klasina socioloka, pa i marksistika shvatanja po-put Lefevrovih o (drutvenoj) proizvodnji prostora kao procesu koji je istovremeno i proces i posledica, o heterogenosti prostora, kao i o nado-gradnji fizikog prostora mentalnim, uticala na novije pristupe i oboga-tila irinu istraivakih polj. Lefevrova originalnost proizlazi iz injenice da je izneo zahtev za jedinstvom teorije meu razliitim poljima pro-stora koja su bila shvatana i analizirana odvojeno u zapadnjakoj intelek-tualnoj (kartezijansko-njutnovskoj) praksi (Merrifield, 1993: 522-523). Ne treba zaboraviti da je i Dejvid Harvi (u kljuu neomarksizma) tako-e dao doprinos razvoju i urbane sociologije, ali i drutvene geografije, kontekstualizujui drutvenu proizvodnju prostora u okvire ekonomske i politike sfere. Edvard Soja tvrdi da moderna geografija, kao i sociologija koja analizira prostor nije ista nakon Harvijevog provokativnog preu-smeravanja (Soja, 1989). Razliita shvatanja u okviru analize diskursa takoe predstavljaju deo prostornog zaokreta i naglaavaju aktuelnost dve meupovezane teme ili polja istraivanja, kada je u pitanju diskurziv-no posredovanje izmeu drutva i prostora: sa jedne strane, mesto/pro-stor se analizira kao proizvod diskursa, a sa druge mesto/prostor je i loka-cija diskursa (Benwell, Stokoe, 2006: 204). Zbog toga to ovde i sada nisu dovoljni da shvatimo geografske i istorijske dimenzije naeg (urbanog) ivljenja, prostorni zaokret pokazuje da kontinuiteti i diskontinuiteti kulture i istorijska verifikacija jesu od vitalnog znaaja za otkrivanje na-eg bivstvovanja u prostoru i vremenu (Horboken, 2004). Nae predstave o sebi i nai doivljaji prostora zasnivaju se na simbolikim i sociokultur-nim, ali i na fizikim klasifikacijama. Prostori i mest postaju simboliki identifikatori koji nam omoguavaju da konstruiemo sopstvene identi-tete (Risti 2012) i predstave o drutvu. Prostor nije samo uslov, kako je pisao jo Georg Zimel, nego je i simbol odnosa prema ljudima (Zimel 2008: 154).

    Prostori i mesta, kao materijalni i fiziki entiteti, ne zadobijaju vie sta-tus realnosti po sebi, iza drutvenih praksi koje ih stvaraju i reprodukuju (Benwell, Stokoe, 2006: 211). Ukoliko se problem determinizma postavi na ovaj nain, izbegavaju se tzv. esencijalistike implikacije prostornog ili drutvenog determinizma, a prostor postaje varijabla drutvene inte-rakcije. On je proizveden paralelno sa akterima i nainima na koji ga oni

  • 50 Duan Marinkovi i Duan Risti

    koriste, nainima na koje prostori dobijaju (ili im se pripisuje) odreeno znaenje.

    Sloenost analize podstaknuta je injenicom da je percepcija grada ili nekog gradskog prostora nehomogena razliiti drutveni akteri ih do-ivljavaju i koriste na razliite naine. Takoe, postoje podruja i objekti koji su posebno karakteristini za odreenu sredinu. U tom smislu, moe se govoriti o razliitim rasporedima znaenj u gradskom prostoru, od-nosno, rasporedu taaka i sektora koji imaju odreeno znaenje. Takvim semantikim idejama o strukturi grada, posebnu i eksperimentalnu po-tvrdu dao je jo Kevin Lin u svojim istraivanjima, bavei se slikama tri amerika grada (Lin, 1974). Simbolike funkcije bi se, kod identi-fikovanja odreenog prostora, mogle definisati kao posebno karakteri-stini elementi grae neke sredine koji se stvaraju uz pomo spontanih ili organizovanih mehanizama konvencionalizacije kodova percepcije (Daki, 1979: 76). Kevin Lin je razlikovao sliku i lik grada, jer se u slici grada govori vie o slici okoline kao rezultatu dvosmernog procesa izmeu posmatraa i okoline (pri emu postoji paralelan proces stvaranja javne slike tj. percepcije grada koja statistiki konvergira zajednikoj mentalnoj slici stanovnika jednog grada), dok je pojam lika grada iri i kompleksniji, jer podrazumeva percepciju okoline u najirem smislu; osim materijalnih elemenata tu se podrazumevaju i sve druge socijalne, ekoloke, povesne i druge karakteristike nekog podruja (isto, 78). Ne treba zaboraviti da se u okolnostima multiplikovanih regionalnih grado-va, odnosno savremenih procesa razlivene urbanosti i kompleksnosti sistema urbanih i drutvenih obrazaca na kakve nailazimo u gradovima dananjice, najvanije dimenzije sociolokog ne mogu obuhvatiti svoe-njem na predstave pojedinaca o gradu. Ipak, postoji odreen nivo percep-cije (onaj prostorni obuhvat koji pojedinac moe pojmovno i znaenjski da apsolvira) koji je znaajan za takozvano segmentarno itanje grada (Pui, 1995: 14). Jedan od puteva s elementima mogue sinteze, kada je u pitanju analiza drutveno-simbolokih vrednosti i aspekata prostora, proizlazi iz pomenute Lefevrove perspektive, odnosno teorije semanti-kog podruja... (Pui, 1995: 67). Lefevr je insistirao na transponibilno-sti simbola na semantikom nivou koje nije u suprotnosti sa drutvenim kontekstom razumevanja znaenja (isto, 67). Takva perspektiva analize otvara znaajan pravac i daje mogunosti za segmentarno itanje ili in-terpretaciju drutvenih procesa koji se odvijaju na simbolikoj ravni.

    Na tekoe definisanja zajednikih kodova percepcije upuivao je i arls Denks, koristei se u svojim analizama pojmom semiotikih grupa. U pitanju su drutvene grupe koje slino ili identino reaguju na odreeni arhitektonski ili vizuelni kod. Prema Denksovom miljenju, klasni uticaj je samo jedan od nekoliko uticaja. Zato on poziva na kori-enje pojma semiotikih grupa vie nego na analizu kulture ukusa

  • Postmoderne regionalizacije u drutvenim naukama 51

    koja je zasnovana na klasnim osnovama, jer grupe sklone istim znaenji-ma imaju i sopstveni ivot i trajanje, koji su samo ovla obojeni ekonom-skom pozadinom (Denks, 1985: 94). Zato se moe govoriti o istom, ili slinim znaenjskim doivljajima prostora, iako se radi o potpuno razli-itim grupama (u klasnom ili statusnom smislu). U osnovi, Denksove semiotike grupe nalaze se u razliitim galaksijama znakova i imaju razliita shvatanja o ivljenju. To je zato to se osim znaenjske dimenzije, moe govoriti i o vrednosnim orijentacijama (konzervativna, konformi-stika, umerena ili malograanska, itd.). Njegov argument ini tvrdnja da se privlanost nekih vrednosti protee van stalekih ili klasnih okvira, iako se esto putem dekodiranja znaenja koje ljudi pripisuju odreenim prostorima mogu kriti oznake za status, sklonost ka tradiciji, oznake kon-tinuiteta meu generacijama, itd. Denks je pisao o tri semiotike gru-pe konzervativnoj, pedantnoj i prirodnoj; no one ne iscrpljuju svo mnotvo razliitih drutvenih grupa koje postoje u gradovima, posebno onim velikim.4

    Isticanje znaenjske dimenzije, odnosno analiza i interpretacija prosto-ra kao teksta, samo je jedan od moguih nivoa analize koji otkriva naine na koje se makro-dimenzije urbanog manifestuju kao procesi subjektiva-cije (ne nuno i subjektivistike); i sa druge strane, na koji nain dome-ni predstava o prostoru koje razvijaju drutveni akteri utiu na makro-procese u drutvu koji ostaju van domaaja tih predstava i mogunosti uticaja pojedinaca. Na tragu pomenute Lefevrove teorije semantikog podruja i klasifikacije prostora na fiziki, mentalni i drutveni moe-mo istai da, tek analizom simbolikih i materijalnih aspekata prostora i drutvenih procesa kojim su gradski prostori proeti moemo razumeti svu sloenost onoga to bi Kristijan Norberg-ulc nazvao strukturom eg-zistencijalnog prostora. Jedan od primarnih kvaliteta urbanih predstava, kako pie ovaj teoretiar, jeste prepoznavanje identiteta odreenog mesta (Norberg-ulc, 1999: 49), koje se izgrauje upravo zahvaljujui simbo-likim procesima, odnosno predstavama drutvenih aktera o prostoru. Upravo simbolike predstave aktera, ali, to je moda jo znaajnije, rela-tivno koherentni diskursi o prostorima zapravo predstavljaju medijatore procesa koji se odvijaju i na strukturnom drutvenom nivou i na nivou delanja drutvenih aktera i daju legitimitet, znaenje i znaaj odreenim (gradskim) prostorima. Izmeu objektivne, ili drutvene stvarnosti i na-eg subjektivnog poimanja stvarnosti nailazimo na prostore reprezentaci-ja, koje, kako pie Iver Nojman, predstavljaju fenomene u onom obliku u kojem ih mi vidimo, dakle, stvari filtrirane kroz ono to je izmeu nas i sveta.. (Nojman, 2009: 42). Reprezentacije su jedna od kljunih koncepa-

    4 Kritiku Denksovog postmodernistikog pristupa u analizi arhitekture nalazimo kod: Kalinikos, 1990: 335.

  • 52 Duan Marinkovi i Duan Risti

    ta na koje se pozivaju ne samo diskurzivne analize, ve i savremene studi-je kulture. U pitanju su dakle, posrednici znaenja, jezika i kulture. Prema miljenju Stjuarta Hola, reprezentacije su sutinski deo procesa proizvod-nje kulture. One se odnose na jezik, znakove i slike, koje reprezentuju odreene stvari i znaenja (Hall, 2003: 15). Upravo zahvaljujui repre-zentacijama koje posreduju u naem doivljaju i razumevanju prostora5, distinkcija koju je predloio Lefevr (izmeu predstava o prostoru kao kon-ceptualizovanom i proizvedenom prostoru i predstavljenom prostoru koji je ivljen kroz povezanost slika i simbola) dobija svoj puni smisao i znaaj a posebno kada je u pitanju podruje svakodnevnog ivota.

    Zakljuak

    Prostorni zaokret u drutvenim naukama moe se okarakterisati kao neka vrsta raskida sa tradicionalnijim pristupima u drutvenim naukama koji su prostor i drutvo posmatrali kao odvojene ali duboko zavisne en-titete. ini nam se da se vanost ovog zaokreta ogleda upravo u pokuaju razvoja odreenog senzibiliteta ili naklonjenosti ka razumevanju duboke zavisnosti i proetosti prostora drutvenim i kulturnim, i obrnuto. Pos-tmoderne regionalizacije prostora i prostorni zaokret u drutvenim na-ukama, iako naglaavaju potrebu za fuzijama u razumevanju prostora, u izvesnom smislu ih ine dematerijalizovanim i deteritorijalizovanim.

    Znaenje i znaaj prostora u drutvenim naukama menjao se kroz isto-riju. Te promene reflektuju i razliita drutvena stanja i drutveno-isto-rijske okvire u kojima su se drutvene nauke razvijale, ali i znaaj koji je prostor vremenom dobijao (ili ga gubio). Na te promene ukazuju anali-ze istraivaa iz razliitih polja drutvenih nauka o kojima je bilo rei u ovom radu. Posveivanje panje tzv. zaokretu ka prostoru ima za cilj da ukae na razliku izmeu ranijih, tradicionalnijih istraivanja i pristupa u drutvenim naukama koji su striktno razdvajali drutvene i prostorne uticaje na drutvene aktere. Kastelsova istraivanja posebno su skrenu-la panju na transformacije odnosa drutvenih praksi i prostora koje su uslovljene novim materijalnim organizacijama, razvojem tehnologije i komunikacija. Analizirajui te vrste promena i uslonjavanja, odnosno dematerijalizaciju gradskih prostora, Saskia Sasen ilustruje tvrdnjom da mnogo toga to danas moemo iskusiti kao lokalno zapravo predstav-lja mikro okolinu koja je duboko proeta globalnim uticajima (Sassen, 2005). Iako o prostorima razmiljamo kao o lokalnim fizikim entitetima,

    5 Prema miljenju Andrea Jansona (Andr Jansson), veze izmeu geografije i komunikacije ogleda se u injenici da: a) sve forme reprezentacij se pojavljuju u prostoru; b) svi prostori su proizvedeni posredstvom reprezentacija (Jansson, 2005).

  • Postmoderne regionalizacije u drutvenim naukama 53

    njihov sadraj i znaenje ukazuje na odreene drutvene promene koje se odvijaju na globalnom nivou. Zato je je jedno od vanih pitanja na koje je usmerena panja u ovom radu i pitanje ta zapravo znai pojam mesta. Sloenost tog pojma ogleda se u tome to on obuhvata i egzistencijalnu i diskurzivnu i iskustvenu ravan (Nylund, 2001: 229). Mesta zapravo pred-stavljaju kako oblike znanja, tako i oblike drutvene prakse. Drutveni akteri koriste razliite vrste prostora svakodnevno, kroz medijacije pred-stava, simbola i znaenja i kroz odreene vrste ponaanja (Ronneberger 2008). Zato prakse podrazumevaju i materijalne (od spontanih do ritu-alizovanih) i simbolike akte (znaenja koja se pripisuju). Znaaj mesta, znaenja, efikasnosti strategija i taktika (De Serto) svakodnevnog i-vota otkriva se upravo u tim praksama (Rogers 1984; Josephides 1999; Crang 2003). Analiza prostora kao mest koja sadre navedena obeleja vodi ka razumevanju kako materijalnih tako i nematerijalnih drutvenih praksi koje se sa njima mogu dovesti u vezu.

    Literatura:

    Balibar, E. (2008). ta je granica? Trei program Radio Beograda 137-138 (1/2): 98-106.

    Benwell, B. and Stokoe, E. (2006). Discourse and Identity. Edinburgh: Edinburgh University Press.

    Berkhout, S. J. (2005). Th Decentralisation Debate: Thinking about Power. International Review of Education / Internationale Zeitschrift fr Erziehun-gswissenschaft 51(4): 313-327.

    Bourdieu, P. (1989). Social Space and Symbolic Power. Sociological Theory 7(1): 14-25.

    Castells, M. (2000). Uspon umreenog drutva. Zagreb: Golden Marketing. Crang, M. (2003). Relics, places and unwritten geographies in the work of

    Michel de Certeau (192586), in: Thinking Space, edited by Mike Crang and Nigel Thrift, pp. 136-154. London and New York: Routledge.

    aldarovi, O. (1982). Mjesto urbane sociologije u okviru ope sociologije. Kulturni radnik, 35(1): 104-125.

    Daki, S. (1979). Simboliko znaenje i doivljaj gradskog sredita i grada. Revija za sociologiju 9 (1-2): 76-84.

    Dirkem, E. (1982). Elementarni obici religijskog ivota. Beograd: Prosveta.

  • 54 Duan Marinkovi i Duan Risti

    Dirkem, E. i M. Mos (2008). O nekim primitivnim oblicima klasifikacije. u: Marinkovi, D. (prir.) Emil Dirkem: 1858-2008. Novi Sad: Mediterran Pu-blishing, VSA.

    Denks, . (1985). Jezik postmoderne arhitekture. Beograd: Kultura. Foucault, M. (2008). Of other spaces, in: Heterotopia and the City: Public Spa-

    ces in a Postcivil Society, Ed. by Dehaene, M. and De Cauter, L. pp. 13-30. Oxon, New York: Routledge.

    Fuko, M. (1997). Nadzirati i kanjavati. Beograd: Prosveta. Gregory, D. (2003). Edward Saids imaginative geographies, in: Thinking Spa-

    ce, edited by Mike Crang and Nigel Thrift, pp. 302-349. London and New York: Routledge.

    Hajer, M. and Reijndorp, A. (2001). In Search of New Public Domain: Analysis and Strategy. Rotterdam: NAI Publishers.

    Hall, S. (2003). The work of representation. In: Representation, ed. By Stuart Hall, pp. 13-75. London: Sage/The Open University.

    Harvey, D. (1990). Between Space and Time: Reflections on the Geographical Ima-gionation. Annales of the Association of American Geographers 80 (3): 418-434.

    Harvi, D. (1990). Saimanje vremena i prostora i postmoderna situacija. Trei program 3-4: 351-372.

    Horboken, V. (2004). Ethnic communications. In Social Identities Multidisci-plinary approaches, pp. 199-217. London and New York: Routledge.

    Jansson, A. (2005). For a Geography of Communication. Rad dostupan na www.ep.liu.se/ecp/015/. Pristupljeno 30.7.2011.

    Josephides, L. (1999). Disengagement and Desire: The Tactics of Everyday Life. American Ethnologist 26(1): 139-159.

    Kalinikos, A. (1990). argon postmodernizma. Trei program radio Beograda 86-87 (3-4): 330-351.

    Kant, I. (1990). Kritika istog uma. Beograd: BIGZ.Lefebvre, H. (1991). The Production of Space. Oxford: Blackwell.Lefevr, A. (1980). Teorija prostora. Trei program Radio Beograda 2(45): 513-651.Lin, K. (1974). Slika jednog grada. Beograd: Graevinska knjiga.Marinkovi, D. (2012). Heterotopije, granice i mo: socioloki doprinos obno-

    vi potisnutih tema. Teme 36 (4): 1467-1485.Massey, D. (1999). Space-Time, Science and the Relationship between Physi-

    cal and Human Geograpy. Transactions of the Institute of British Geo-graphers, New Series 24 (3): 261-276.

    Merrifield, A. (1993). Place and Space: A Lefebvrian Reconciliation. Transac-tions of the Institute of British Geographers, New Series 18 (4): 516-531.

    Mumford, L. (1986). Mit o maini. Pentagon moi. Zagreb: GZH.Murdoch, J. (2006). Post-structuralist Geography. London: Sage.

  • Postmoderne regionalizacije u drutvenim naukama 55

    Nojman, I. B. (2009). Znaenje, materijalnost, mo: Uvod u analizu diskursa. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, Alexandria Press.

    Nojman, I. B. (2011). Upotrebe Drugog Istok u formiranju evropskog iden-titeta. Beograd: Slubeni glasnik, Beogradski centar za bezbednosnu poli-tiku.

    Norberg-ulc, K. (1999). Egzistencija, prostor i arhitektura. Beograd: Grae-vinska knjiga.

    Oakes, T. (1997). Place and the Paradox of Modernity. Annals of the Associati-on of American Geographers, 87 (3): 509-531.

    Philo, S. (2003). Foucaults Geography, in: Thinking Space, edited by Mike Crang and Nigel Thrift, pp. 205-239. London and New York: Routledge.

    Price, M. and Lewis, M. (1993). The Reinvention of Cultural Geography. Annals of the Association of American Geographers, 83(1): 1-17.

    Pui, Lj. (1995). itanje grada izmeu duha i materije. Novi Sad: Prometej. Reitzes, D. C. (1986). Urban Identification and Downtown Activities: A Social

    Psychological Approach. Social Psychology Quarterly 49(2): 167-179.Risti, D. (2012). Diskurzivni karakter regionalnog identiteta, u: Regioni i re-

    gionalizacija socioloki aspekti, priredili Valentina Sokolovska i Duan Marinkovi, str. 93-117. Novi Sad: Mediterran Publishing.

    Rogers, M. F. (1984). Everyday Life as Text. Sociological Theory 2: 165-186.Ruppert, K., Schaffer, F., Maier, J., Paesler, R. (1981). Socijalna geografija. Za-

    greb: kolska knjiga.Said, E. (2008). Orijentalizam. Beograd: XX vek.Sanders, R. (2009). The Public Space of Urban Communities, in: Public Space

    and the Ideology of Place in American Culture, edited by Orvell Miles and Jeffrey L. Meikle, pp. 263-290. Amsterdam/New York: Rodopi B.V.

    Sassen, S. (2005). The City: Localizations of the Global. Perspecta 36: 73-77.Sheppard, E. (2006). David Harvey and Dialectical Space-time. In: Castree, N.

    And Gregory, D. (edit.). David Harvey: A Critical Reader. Oxford: Blackwell.Sibley, D. (1998). Geographies of Exclusion Society and Difference in the West.

    London and New York, Routledge.Smith, S. J. (1984). Practicing Humanistic Geography. Annals of the Associati-

    on of American Geographers 74(3): 353-374. Soja, E. W.(1999). In Different Spaces: The Cultural Turn in Urban and Regio-

    nal Political Economy. European Planning Studies 7(1): 65-75.Soja, E. W. (1989). Postmodern Geographies The Reassertion of Space in Cri-

    tical Social Theory. London, New York: Verso. Soja, E. W. (2005). Borders Unbound: Globalization, Regionalism, and the

    Postmetropolitan Transition, in B/ordering Space, edited by Henk van Hou-tum, Olivier Kramsch and Wolfgang Zierhofer, pp. 33-47. Hants: Ashgate.

  • 56 Duan Marinkovi i Duan Risti

    Strassoldo, R. (1990). The Social Construction and Sociological Analysis of Space, in The Social Nature of Space, Ed. by B. Hamm and B. Jalowiecki, pp. 19-49. Warszawa: Polish Academy of Sciences, Committee for Space Economy and Regional Planning.

    Thrift, N. (2006). Space. Theory, Culture & Society 23(23): 139155.Tuan, Y. F. (2001). Space and place the Perspective of Experience. Minnesota:

    University of Minnesota Press.Tuan, Y. F. (2003). Perceptual and Cultural Geography: A Commentary.

    Annals of the Association of American Geographers 93(4): 878-881.Virilio, P. (2011). Kritini prostor. aak-Beograd: Gradac K.Virt, L. (2005). Urbanizam kao nain ivota, u: Urbana sociologija, priredili

    Sreten Vujovi i Mina Petrovi, str. 111-127. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.

    Zanini, P. (2002). Znaenje granice. Beograd: Clio.Zimel, G. (2008). Metropolis i duhovni ivot, u Georg Zimel 1858-2008. pri-

    redio Duan Marinkovi, str. 280-290. Novi Sad: VSA i Mediterran Publis-hing.

  • Postmoderne regionalizacije u drutvenim naukama 57

    The Postmodern Regionalizations of Space in Social Sciences

    Duan Marinkovi and Duan RistiUniversity of Novi Sad, Faculty of Philosophy

    In this paper, the authors try to emphasize the importance of space and spatial categories as social and important for sociology as a social science. Following the ideas of classical sociology of Emile Durkheim and Marcel Mauss which conceives the idea of sociability of space, then Henri Lefebvre, David Harvey, one part of the neo-Marxist orientation and the strong influence of postmodernist ideas, espe-cially Michel Foucault and his concept of heterotopias, the authors of this paper starts from the premise that increasingly porous and unstable boundaries betwe-en the different (social) sciences have opened new possibilities for understanding space as a social product, and no longer as necessary just given as trans-social and trans-historical. In sociological discourse, the notion of space can legitimately be used in a variety of meanings, which are defined under subject of analysis. Altho-ugh it is possible to talk about the different typologies of space, social space is a compound of etological, personal, life, symbolic, environmental, organizational and other types of space. Simultaneously with the emergence of sociological inte-rest in the social aspects of space, the authors emphasize the postmodern trends in which sociological spaces are heterogeneous, differentiated, discontinuous, and regionalized.

    Keywords: society, space, regionalizations, postmodern, sociology.