Ti si meni sve

vesna Dedić milojević

Copyright © 2012, ve sna De dić mi lo je vić Copyright © 2012 ovog iz da nja, LA GU nA

Lenki i onima kojih se pod Ostrogom uvek setim

maj 2012. brod na italijanskoj obali

„marinela savić ima izraz lica kao Hičkokove plavuše… nosi vidno brendirane krpice kao da su joj lično Dolče i Gabana platili da ih promoviše. ima gestikulaciju razma-žene dive. voli da za nju govore da je walking billboard i žena koju niko ne može žednu prevesti preko vode. Kada ulazi u prostoriju, marinela deluje kao da su je naterali da napusti nešto mnogo lepše i za nju preče. i uvek odaje utisak da samo što nije pokupila stvari i otišla“, tako bi me slepom čoveku predstavila moja najbolja drugarica Tamara smiljanić sa kojom sam se upoznala na prije-mnom za klasu glume. Bilo je to osamdesetih godina prošlog veka.

sa nama je studirala i pokojna nadežda koju bih opi-sala kao devojku sa gestikulacijom pametne tatine prin-ceze. više od svega volela je da svi znaju i osećaju koliko je plemenita duša. Kako bi sprečila zavist, pokušavala je da u očima drugih umanji svoj uspeh, talenat i lepo-tu. nije uspela. Za razliku od nadežde, Tamara je imala

Vesna Dedić Milojević8 Ti si meni sve 9

– sigurno ste u poslednjih dvadeset godina bar jednom pročitali novine ili gledali prvih šest minuta Dnevnika RTs-a.

Rodila sam mu tri sina i obišla ceo svet sa dadiljama. Dadilje se nikada sa nama nisu fotografisale za novine. vama su poznate i fotografije i moji kupaći kostimi i moje grudi koje izviruju iznad glava tri mališana sa kojima je „popularna majka na Karibima našla predah od uspešne pozorišne sezone“.

Kada smo sve tri imale po trideset osam godina, sve se izmenilo. nadežda je umrla, Tamara se razvela od marka i zaljubila u Gorana mijovića sa kojim je vantelesnom oplodnjom dobila bliznakinje, a ja sam se razvela i nasta-vila da se zabavljam sa biseksualcem Željkom Kopiclom mlađim od mene šesnaest godina.

Kada sam otkrila njegovu vezu sa skiperom, pokušala sam da se ubijem.

i to znate iz novina, ali ne znate da je Željko Kopicl zahvaljujući svojim gej vezama u vladajućoj stranci postao diplomata. Trenutno je u Rimu, a s njim je i supruga. sećate li se one mlade glumice koja se slikala za Plejboj i onda nestala? Da, njom se oženio i dobio kćerku.

A ja? Postala sam kraljica tabloida kada sam se, posle pokušaja samoubistva, odala smirujućem dejstvu alkohola i vezama sa mlađim muškarcima. i alkohol i mlađi muš-karci su odlični anksiolitici. sa svojim zgodnim „beba-ma“ obilazila sam sve destinacije na kojima sam nekada boravila sa dadiljama i nesnosnom decom. Fotografije sa tih romantičnih putovanja nikada nisu objavljene u novinama jer sam imala poštovanja prema svojim sino-vima i roditeljima mojih mladih ljubavnika. Te fotografije

gestikulaciju rezignirane pankerke i bilo joj je potpuno svejedno ko kosi, a ko vodu nosi.

Pokojna nadežda je ostala princeza do smrti. Tamara je od razmažene pankerke prošla stotinu faza da bi stigla do ove današnje u kojoj je Goranova, Anđelina i vjerina serviserka.

A ja? sinovima pokušavam da zabranim da odrastu pre mene. Bolje je delovati kao razmažena kučka nego kao karakterna mučenica. Dostojanstvenije je.

Priče o meni kao o razmaženoj divi krenule su da kru-že po Beogradu od trenutka kada sam se na prijemnom za klasu glume pojavila sa dečkom koji me je dovezao u žutom kabrioletu.

sećam se tog dana. Bila sam najlepša među kandi-datkinjama, a bilo nas je petsto. i najzgodnija! i najsku-plje obučena! Kokoške su mislile da neću proći prijemni. Podrazumevale su da sam ovca koja ima dečka krimosa i nosi original Pradine sandalice, za razliku od njih kojima je propast komunizma nametnula buvljak stajling.

na prijemni za glumu došla sam kao „vukovac“ i našla se među tim padavičarkama koje nisu imale pojma ko je mišima, čiji sam odlomak iz romana Zlatni paviljon govorila. nisu imale pojma šta se u tom trenutku igra u Londonu, a meni su pozorišne scene evrope bile obavezni deo provoda zahvaljujući dečku krimosu.

Tog mog prvog dečka, Belog K., većina vas zna. Bio je čuveni probisvet i kriminalac, devedesete su ga nazivali „vitezom ulice“.

na četvrtoj godini fakulteta udala sam se za „srp-skog kralja mesa“, gospodina savića. elem, znate i njega

Vesna Dedić Milojević10 Ti si meni sve 11

Tamara je te večeri tvrdila da svi mi čitav život provo-dimo sa osećajem krivice zbog toga što smo nekog ostavili i što smo nešto pogrešno uradili pa su drugi zbog toga napustili nas.

Jednom, ali časna reč, samo jednom u životu sam se vozila gradskim prevozom. Uvek sam imala ili dečka ili dovoljno novca da se po gradu krećem kolima. Tog dana nisam imala keša za taksi, a pošto sam izgubila mobilni nisam znala Pin kodove ostalih kartica. stajala sam na autobuskoj stanici. Bogatašica među radničkom klasom. Košava me je šibala po dekolteu koji nije bio pokriven Barberijevim mantilom. nije mi se išlo kući, a morala sam. Kod kuće su me čekali čekali muž, deca i maserka, a bez mobilnog i Pin kodova nisam ni mogla da odem na drugo mesto. nisam imala ni prijatelja koji me ne bi osudio ako mu kažem da želim da pobegnem od svih i svega. Tih dana, često sam u sebi ponavljala „pustite me, pustite me“. Bila sam ljuta što sam kasno shvatila da bi mi život bio lepši da sam bila malo vrednija, odlučnija, hrabrija… samo da sam na vreme shvatila šta i koga želim da gledam u svojoj kući. ma ja u stvari nisam ni želela da imam svoju kuću.

Potom sam ušla u pogrešan prevoz. naslonjena na prozor trole, pokušavala sam da se setim kada sam istinski bila srećna. Bila sam lepa i tužna dok sam se ogledala u staklu. Posmatrajući nepoznate delove grada, sećala sam se onih trenutaka kada sam bila lepa i srećna samo radi sebe. A njih nikada nije zabeležio foto-aparat.

sam brisala sa računara i mobilnog da mi ih sinovi ne bi pronašli. Bebe su u mom sećanju živele do pritiska na taster „delete“.

većina za mene govori da sam lepa u pičku materinu, ali površna, teška, bogata, ostvarena, hladna, proraču-nata… mojim likom i delom se bave gotovo svi u ovoj balkanskoj čaršiji. Lik uvek stavljaju ispred dela. To me je nerviralo dok sam bila mlada, a sada više volim kada mi kažu da sam i dalje dobra riba nego kada me hvale kao glumicu. Ako u kafani naručim jednu čašu vina, po gradu se priča da sam naručila pet flaša i ubila se kao majka. Kada u televizijskoj seriji odlično izgledam, onda kažu da i nisam neka glumica. sećam se da su, kada sam odigrala najbolju ulogu u matičnom pozorištu, svi govorili da sam se ugojila i ostarila. sećam se perioda kada nisam imala frajera pet meseci. svi su se došaptavali i pitali: „ma ko bi normalan sa njom?“ sada kada imam ljubav, kažu: „ma pusti, ko zna o kakvom je tu interesu reč.“ i tako… većina tih stvari nije osvanula u tabloidima zahvaljujući saviću koji je u upravnim odborima firmi koje se u tim magazinima oglašavaju.

Tamara me je podstakla da, kao vid mentalnog povra-ćanja koje mi je neophodno u ovom trenutku, počnem da pišem roman Ključ od sunca, ključ od srca. Da, te večeri kada je čak dala i naslov romanu, pričale smo o tome kako bebe plaču kada majka zatvori vrata ili lopta ode na drugi kraj sobe. To je zbog toga što bebe nemaju svest o tome da onaj ko ode može i da se vrati. Odrasli plaču jer se nadaju da će se nešto što je prošlo i neko ko je otišao vratiti, iako znaju da neće.

Vesna Dedić Milojević12 Ti si meni sve 13

moraš“, „ti si“. Zbog tih milion „ti si“ ne umem da sasta-vim rečenicu koja počinje sa „ja sam“.

Ja sam ključeve od srca pronašla sa Belim K. kada sam imala sedamnaest godina.

Ključ od srca i sunca sa sašom Preradovićem kada sam prešla četrdesetu.

Ključ za zaborav tražim. A moram da zaboravim ako hoću da isteram ovu tugu iz grudi. ne stres, već tugu!

Osećaj krivice više nemam. smirena sam i vedra na ovom brodu.

U međuvremenu, između srca i sunca, između Belog K. i saše P. koji su – sad znam – bili san, dešavao mi se stvaran život.

Dok ovo pišem osećam na dlanovima poljupce Belog K., zagrljaj saše Preradovića, gledam u fotografiju moja tri sina sa njihovim ocem i šaljem preko Fejsa poruku Željku Kopiclu koji mi piše o svom novom ljubavniku:

„među drugovima nema tajni. :-)“Dok posmatram kapetana broda koji mi dosipa vino

izgovaram:„Kako ti zvuči naslov romana Ti si meni sve?“„Ko to kaže, on njoj ili ona njemu?“, pita me zgodni

kapetan uživajući u mirisu vina.„On njoj“, izgovaram i zadovoljno okrećem glavu ka

pučini čuvši njegov prevod naslova na maternji italijanski.

Trenuci najveće sreće nikada nemaju trećeg svedoka koji će tu sreću da zabeleži. To mi je baš krivo.

Promenila sam nekoliko prevoza i, ljuta na sebe, konač-no ušla u kuću. muž, deca, kućna pomoćnica, maserka i moja savest su me besno pitali gde sam to bila. Kasnije su, i dalje ljuti što nisu dobili odgovor, za ručkom svi ćutali. Kada sam bila spremna da im kažem gde sam bila, oni su se već razišli po svojim sobama i nadneli nad kompjutere ili dnevne novine. maserka je ljutito rekla da ima zakaza-nu drugu mušteriju.

nesigurna u to gde sam sve bila, sedela sam sama za stolom i dovršavala obrok po kojem sam znala koji je dan u nedelji. Posle sam pokušala da otaljam minimum radne obaveze u okviru porodice. Pitala sam sinove šta imaju za domaći, ali nisam slušala njihove odgovore. Bilo me je baš briga za domaće zadatke. vrtela sam kanale i trudila se da zaboravim zbog čega sam ljuta. U grudima me je pritiskala tuga, koju sam u razgovorima sa Tamarom nazivala besom, stresom, brigom… stres zvuči bezazle-nije od tuge.

Kad sam bila mlada pogrešni roditelji i pogrešni ljudi zamaglili su mi predstavu o onome za šta sam zaista spo-sobna i onemogućili da otkrijem šta istinski želim. sada sam shvatila da mi je telo ostarilo pre nego što mi je pamet pokazala ključ od srca i ključ od sunca.

Kada sam ostarila, osećaj krivice koji su mi nabijali drugi sprečavao me je da učinim nešto što bi samo mene usrećilo. „Pobeći, pobeći“, govorila sam ispod ćebeta dok sam okretala leđa zidu. Osećala sam težinu okova koje su mi stavili bračni zavet, deca, krediti, lekarske dijagnoze, prijatelji koji svaki razgovor počinju sa „ti ne smeš“, „ti

Taksi koji smo naručili za vožnju do aerodroma došao je deset minuta ranije ispred moje vile.

„Poneo si punjač za mobilni?“, pitam sklanjajući sa šanka šoljice kafe i pepeljaru.

„Jesam, ljubavi“, kaže saša.Prstima vuče ivicu moje lila satenske pidžame i privlači

me k sebi.„Pasoš?“, progovaram.imam knedlu u grlu.„Jesam, ljubavi“, odgovara saša.svojom donjom usnom skuplja mi suze.„mene? Da li si mene poneo?“Bezuspešno se trudim da unesem malo vedrine. saša

će biti odsutan tri meseca.„Tebe ostavljam ovde, ali ćeš mi svake sekunde biti u

mislima.“„Šta sam ja tebi, saša?“„Ti si meni sve, marinela.“

kraj avgusta 2011.Beograd, Senjak

Vesna Dedić Milojević16 Ti si meni sve 17

koji nas uvek učini srećnim usled spoznaje da nas taj neko voli i da smo mu važni.

na stepeništu ispred moje vile saša spušta kofer i okre-će se, a ja trčim niza stepenice da ga još jednom poljubim.

Ljubim ga kao dete koje odlazi i ne zna šta je u majčinoj glavi. Kao ljubavnika u čijem odsustvu će mi se čitavo telo cepati od straha da će se neka druga uskoro uvući u njegov zagrljaj. Kao čoveka koji me godinu dana voli celu, bez zadrške.

„Šta ćeš da radiš večeras?“, pita me preko telefona čim je ušao u taksi.

„Plakaću“, odgovaram ulazeći u kuću i sleđena zasta-jem pred prizorom sobe, fotelje i kreveta u kojima od večeras njega neće biti.

Pričamo telefonom sve vreme dok on putuje ka aero-dromu. Ja se smejem kroz suze dok saša govori taksisti da pojača radio.

„Zamisli… na Radiju S je naša pesma.“sipam vino dok preko mobilnog slušam Od usana do

stopala i stidim se sebe jer ovako nisam plakala ni kada sam prvi put pratila decu na rekreativnu nastavu.

„i nije mi ništa tražio, ali me je celu obuhvatio pogledom“, podsećam Tamaru na naše omiljene stihove sa Akademije. Pričamo preko Skajpa koji sam uključila kada je saša ušao u avion i isključio mobilni.

imam četrdeset tri godine života i za sobom: dvade-set četiri godine seksualnog iskustva, dvadeset godina radnog staža, osamnaest godina braka, dve godine staža raspuštenice. Pored toga, imam tri sina od devetnaest,

„i voliš me?“„Celu. nemoj da plačeš. vraćam se brzo. Tri meseca

će brzo proći. Znaš da mora tako“, kaže saša i ljubi me u vrat dok se ja gušim u suzama.

Uvek je lakše onima koji odlaze. novi aerodrom, novi grad, nova poznanstva. Oni koji ostaju moraju da popune prazninu koju u svakodnevici ostavlja onaj koji je otišao.

A saša? On je moju letargičnu svakodnevicu, prepunu usiljenih pokreta i rutinskih obaveza, tokom poslednjih godinu dana učinio podnošljivom i lakom.

Kada me snažno zagrli preko desnog boka i pre nego što ga uhvati san, poljubim mu nadlakticu i kažem:

„volela bih da ostanem ovako zagrljena do kraja živo-ta. i da me svi zaborave.“

On uvek zaspi pre mene.Lepo mi je da ostanem još malo budna i uživam u ose-

ćaju da imam sve što želim, da ležim ušuškana u njegovom krilu, sa njegovim rukama koje me čvrsto drže čitave noći, sa njegovim usnama koje su na mom ramenu i koje me poljube svaki put kada se tokom noći okrenem u krevetu.

„Gde ćeš?“, upita me uplašeno kada pred zoru krenem do toaleta i snažno me privije uz sebe kada se vratim u krevet.

Bojim se noći kada ćemo zaspati svako na svojoj strani kreveta. Tada ćemo početi da trošimo kusur od ljubavi. Obećali smo jedno drugom da ćemo prepoznati taj tre-nutak i razići se. Bez kusura. A to je teško. Uvek nas nešto tera da ostanemo zajedno i kada prestanemo da se držimo za ruke, i kada prestanemo da vodimo ljubav svakog dana i kada prestanemo da s nestrpljenjem iščekujemo pogled

Vesna Dedić Milojević18 Ti si meni sve 19

Ponekad se osećam kao bankomat i brzi servis za reša-vanje njihovih iznenadnih problema.

Boli me kada najmlađeg sina uzmem za ruku dok gle-damo film, a on se nasmeje i odgurne me. Tada sam tužna i sećam se kako su me njegove ruke nekada čvrsto držale kada bih ga predavala dadiljama pre nego što ću krenuti na probu u pozorištu.

Tamara se ljuti na mene kada kritikujem sinove i misli da sam razmažena.

„Besna si na sve ljude kada ne ispune bespogovorno tvoja očekivanja“, govori mi još od studentskih dana.

možda je u pravu. Čitavog života sreću merim količi-nom svojih ispunjenih očekivanja.

istina je i da ne volim iznenađenja jer ne umem da reagujem u situacijama koje nisam očekivala. sve lepo što mi se desilo, a da to prvo nisam poželela, prošlo je pored mene bez izliva radosti. Greška. sreća je kada ništa ne očekuješ i kada nešto lepo umeš da prihvatiš bez straha i u trenutku kada ti se desi.

strah od toga da mi neko ne poremeti život, strah da me neko ne izneveri, strah da ne ispadnem naivna… svoje strahove sam pretvorila u principe. Osnova mog karaktera nije čvrstina, kako već ljudi oko mene misle i govore, već nadmeni strah.

saša Preradović me je posle mesec dana zabavljanja zaprosio dok smo jeli rolnice od bundeve u mirnom loka-lu pored ministarstva u kom je radio kao šef kabineta.

„Hoćeš li da se udaš za mene?“, upitao me je iznenada dok je viljušku i nož unakrsno stavljao na prazan tanjir.

saša ne može ni o čemu da razgovara na prazan stomak.

šesnaest i petnaest godina i ideju da narednu polovinu života posvetim sebi.

imam potrebu za tišinom.ne podnosim uključen televizor, viku komšija, zvuk

motora. ne podnosim neispavanost, glad, pomisao na smrt i neuspehe svoje dece.

ne podnosim glas bivšeg muža, reditelje početnike, hladno vreme, sitniš u novčaniku i pogled na kopije poznatih marki na mladim devojkama.

smaraju me svi ljudi koje ne volim iskreno.ne podnosim razgovore o nebitnim stvarima.U poslednje vreme istinski sam srećna samo na saši-

nom ramenu – sašinom levom ramenu. svim prethod-nim frajerima sam spavala na desnom ramenu, a saši, eto, na levom.

volim da odem na nadeždin grob i ćutim. volim da odem i kod Tamare u Pržno. Omiljeni trenutak večeri mi je kada njene bliznakinje zaspe i Goran pođe u ribarenje, a nas dve sipamo lozu i dignemo noge na ogradu terase.

volim da na terasi u Pržnu pevam Zlatni dan i posma-tram svetla Budve preko crne pučine.

spoj mirisa mora, loze i dečje pene za kupanje uvek mi izmami dubok uzdah. Tada pomislim da sam srećna jer sam zaboravila sve čekajući da mene svi zaborave.

Tamarine kćerke Anđela i vjera me opuštaju jer su male i poljupcima i zagrljajima izražavaju zahvalnost za svaki lep gest. moji sinovi su veliki i odavno podrazume-vaju da će od mene dobiti sve bez nadoknade, emotivne kompenzacije ili bar kurtoaznog „hvala“. To je počelo od trenutka kada su me umesto sa „mama“ počeli oslovlja-vati imenom.

Vesna Dedić Milojević20 Ti si meni sve 21

Jela sam kroasane sedeći u njegovom krilu i između zalogaja mu, nadurenog izraza lica, podmetala levi obraz za poljubac.

„izvini. Ponekad sam prek. imam svoje žute minu-te. samo sam želeo da što pre saznam da si cela zauvek moja. Ti si meni sve“, rekao je dok mi je stavljao poslednji zalogaj kroasana u usta i palcem druge ruke podizao rub spavaćice.

Tokom godinu dana zabavljanja sa sašom sve više sam bila opsednuta idejom da rodim četvrto dete.

„Osećam da sam trudna. Zakazala sam pregled kod one naše. Zvaće me kada dođe na dežurstvo“, govorim Tamari dok zamišljam sašu kako gleda kroz prozor avi-ona i misli na mene.

„Zar ćeš takva pijana i uplakana kod ginekologa? Zbog čega želiš da rodiš dete?“, pita me Tamara glumeći smi-renost.

„ne dete. Kćerku hoću da rodim. Da ispunim želju nekome koga volim. Zbog verovanja u to da kasne trud-noće podmlađuju žene. Zbog toga što ćemo saša i ja biti srećniji i više se voleti ako budemo imali dete. Zato što ću konačno biti ravnopravna sa njegovom bivšom ženom koja mu je rodila sina. Zbog toga što su moji sinovi odra-sli, a ja i dalje imam potrebu da brinem o nekom. eto, zato da bih imala nekoga ko će zavisiti od mene“, kažem Tamari i isključujem Skajp.

sedam u džip i krećem kod ginekologa. Udišem vaz-duh koji još miriše na leto i budi osećaj da ti se može desiti nešto lepo. saša porukom javlja da se smestio u hotel i da je već na večeri sa stručnjacima za izborne kampanje istočne evrope.

„ne, nikada. ni za koga se neću udati“, odgovorila sam smejući se dok mi je telo bilo ukočeno pod njegovim odlučnim pogledom.

„Da li bi želela da imamo dete?“, nastavio je tonom kojim se verovatno obraća ministru. Kao da je izgovorio „sednica vlade danas u dvanaest, prisustvo obavezno“.

„ne, nikako. Ja sam sa rađanjem završila pre tridesete. imaš sina iz prvog braka. Hajde da uživamo samo nas dvoje“, rekla sam saši koji me je pogledao popreko, pla-tio račun, pridržao mi jaknu i po izlasku iz restorana me obavestio da više zajedno nemamo šta da tražimo.

„Odjebi budalu! Odakle mu pravo da ti postavlja takva pitanja? Kreten!“, vikala je Tamara narednog jutra preko Skajpa.

Bila sam podbula od neprospavane noći u kojoj sam preterala sa vinom i cigaretama.

Drugog dana, pošto se saša nije javio, postala sam svesna da se vraćam u staru fazu „alkohol i tuga“. Posle dva dana provedena u istoj fotelji, u istoj spavaćici i sa čašom pića prvi put sam osetila da želim da rodim dete.

Dete bi me smirilo, podmladilo, odagnalo bi mi stra-hove. Tako sam razmišljala već neko vreme.

Kada sam to rekla Tamari, približila je glavu monitoru i sa ciničnim osmehom mi rekla:

„Pokaži mi flašu! Da vidim, koliko si od sinoć popila?!“saša se posle dva dana ćutanja pojavio na mojim vrati-

ma noseći kroasane i dve velike plastične čaše sa ceđenim grejpfrutom. Gledao me je iz hodnika tako da sam čitava, sa svim svojim patnjama, sumnjama i strastima, stala u njegov vojnički pogled. stavila sam ruku na kopču njego-vog kaiša i odvukla ga do trpezarijskog stola.

Vesna Dedić Milojević22 Ti si meni sve 23

„Šta sam ja kome dužna u životu, roditeljima, deci, saši? nisam, bre, nikome više dužna. A jesam postala zavisna od sašine ljubavi. Od moje ljubavi više niko nije zavisan. ni deca, ni ti, niko osim saše čini mi se. Zašto ćutiš?!“, vičem na Tamaru uplakana.

„Pokušavam da se setim na koga mi ličiš tako uplaka-na“, kaže Tamara pržeći palačinke.

„na Šeron stoun“, odgovaram smejući se kroz suze.„marinela, Bog svakome da onoliko koliko može da

izdrži, a ti izgleda možeš dosta“, kaže mi u žurbi, jer kroz prozor vidi svetlost barke kojom Goran dolazi da joj pomogne oko kupanja njihovih bliznakinja.

Tamara i Goran deluju srećno. Usklađeno. Brak bez trzavica. vidim im na licima da više ne strepe jedno za drugo, da prosto podrazumevaju da su zajedno. Očigled-no je da su prihvatili sve mane onog drugog i navikli na ono što ih je intrigiralo i uzbuđivalo na početku ljubavi.

Ponekad se rastužim kad ih vidim. Pitam se da li je sve posle trenutka kad prestanemo da se pitamo „da li će doći?“, „da li me voli?“ i „da li sam jedina?“ samo period zaboravljanja onoga što je dvoje ljudi opčinilo kada su se sreli.

Deca koja nastanu iz ljubavi živi su svedoci umiranja svih osećanja iz kojih su nastala. Krevet u kom su naprav-ljena postaje spavaonica bivšeg zaljubljenog para.

„nije ovo ljubav, to se ja spasavam“, govorim u sebi. Čekam da bromazepam počne da deluje pa da zaspim ispod ćebeta koje još miriše na sašu.

i smišljam ime za kćerku.moj psihijatar bi imao mnogo toga da kaže o smislu

moje i sašine ljubavi kada bi se pozabavio stihovima koji

Pokušavam da šarmiram portira da me pusti na bol-nički parking.

„Aj’ prođi, zbog moje žene. napiši mi autogram. ne propušta tvoju seriju. Pokušaj da zauzmeš što manje mesta“, kaže portir sa nadobudnošću koju ljudi steknu kada im se pruži prilika da neko zavisi od njih.

„Kao da vozim bicikl, a ne džip, je l’?“, kažem dok ispisujem autogram na praznoj strani neke devizne uplate.

Trudnice se šetaju po hodniku porodilišta u jeftinim papučama i posmatraju me znatiželjno dok me dežurna sestra sprovodi do ordinacije. Po izrazu lica zaključujem da medicinska sestra očigledno nije moja obožavateljka.

Doktorku je, pretpostavljam dok je slušam, pre mog dolaska pozvala Tamara i zamolila je da me ne ohrabruje u suludoj ideji da u četrdeset trećoj postanem majka.

„Dušo, da si mi pacijentkinja, a ne drugarica, ja bih ti rekla sad ’Bravo, rađaj!’ i uzela ti lovu za vođenje trudnoće. Drugarica si mi i zajebi. Pali kući i svrati ovih dana da to očistimo“, kaže mi doktorka i sa njenim „zajebi“ u ušima sedam u kola i vozim ka kući.

„Šta hoće i on? ima trideset šest godina. Što nije rani-je pravio decu? neka napravi i drugo dete sa bivšom ženom, a sa tobom neka se zabavlja! Da li si ti njemu nešto dužna?“, Tamara na sve načine pokušava da me dozove pameti dok prolazim kroz crveno svetlo i psujem vozača autobusa.

Putnici mi se kroz prozor smeškaju i mašu mi. vole moju ulogu iz aktuelne serije na RTs-u. Ponekad pomi-slim da vole i mene.

Ulazim u kuću i preko Skajpa nastavljam razgovor sa Tamarom. ne interesuje me što je sada vreme kada ona kupa decu.

Vesna Dedić Milojević24 Ti si meni sve 25

zvao dan kasnije… Ja uvek pravim istu dramu i o svim tim događajima pričam sa jednakom dozom uvređenosti.

imam potrebu da sve izbrišem i otpočnem novi život.Upravo kada sam pomislila da se rastajem sa mlado-

šću srela sam sašu. On mi je poremetio plan da ostarim i da me svi zaborave. A taman sam smislila da jedem šta hoću, da se ugojim, da me se ne tiču ni deca ni prijatelji, da mi u usamljenosti televizor postane najbolji drug, da opsujem svakog ko me podseti na to da sam glumica i pozove me da igram u nekom filmu, da zaboravim na depilacije i manikire, da jedem burek, da se ne tuširam dva dana i odem u krevet bez kreme za lice i sa ukusom vina i cigareta u ustima.

Ja sam trideset godina rob svoje ženstvenosti! Hoću da budem biće. samo da živim i ništa više.

možda je moj oproštaj od mladosti i marinele kakva sam pokušavala da budem počeo još onomad kada me je savić ostavio zbog ćorave Ljilje…

sećam se kako me je pokojna nadežda zezala zbog botoksa koji sam počela da ubrizgavam još u trideset prvoj, pa sada i samoj sebi ponekad ličim na voštanu figu-ru napravljenu po sopstvenom liku od pre deset godina.

Ali, iskreno… Ja sam počela tačno na vreme, dok Tamari sad ni nož ne može pomoći.

moj psihijatar srećko mitrović, pored toga što plaća reklame za svoju privatnu ordinaciju na senjaku, voli da reklamira i sebe gostujući po zabavnim emisijama. vidim sada kako pred kamerama govori ono što je i meni nedav-no rekao za pedeset evra:

„Kriza četrdesetih je teža od puberteta jer se čovek teško odriče onoga što je bio.“

mi se vrzmaju po glavi. Pod uslovom da psihić uopšte zna ko je vito nikolić.

Jutro. Prva pomisao… saša nije u krevetu pored mene. Pijem kafu. saša nije pored mene da je pijemo iz iste šolje. Gledam kroz prozor – gde ću danas bez saše? Gledam parking ispred vile – sašina kola danas nisu tu. Otvaram ormar i biram haljinu – sašina majica u kojoj spava kada je kod mene još miriše na omekšivač. nemam snage da se pokrenem.

vraćam se u krevet i osećam da tonem, trnem, nesta-jem, umirem… sve ostaje iza mene, a ja se nisam oprostila. Guši me osećaj zebnje da bez saše neću preživeti ovaj avgu-stov ski dan, a kamoli tri meseca. Hoću u moskvu! sad!

Od kada sam napunila trideset pet godina, osećam kako me vreme pretiče, a ja još nisam svela sve račune. Psihijatar mi je rekao da je to sindrom teškog rastajanja sa mladošću tipičan za četrdesetogodišnjake.

Ti psihijatri su kraljevi opštih mesta! Ako je tako, sa mladošću se rastajem još od gimnazije! Od svoje osamna-este ja sam kontrol-frik i opsednuta sam strahom da ne uradim nešto pogrešno, da me neko ne zezne, da nešto ne propustim, da sve bude na vreme i uklopljeno u sliku koju sam zamislila.

Kada nešto nije onako kako sam poželela i planirala, reagujem kao zatvorenik koga su upravo uveli u gasnu komoru. Brine me da majstori nisu postavili svetlo u baze-nu kako sam zamislila, da na premijeri nisam dobila aplauz koji sam očekivala, da je najmlađi sin obukao plavi džemper umesto smeđeg koji sam mu složila ili da je novi ljubavnik

Vesna Dedić Milojević26 Ti si meni sve 27

pomoć jer mislim da ću se šlogirati pošto mi trne ruka koju sam držala ispod jastuka.

Čini mi se da bih – ukoliko rodim dete saši, sebi, nevažno – konačno prestala da se okrećem greškama iz prošlosti. Dete bi me nateralo da grabim ka budućnosti, da se radujem pedesetom rođendanu kada bi pošlo u školu i šezdeset trećem kada bi upisalo fakultet. imala bih razlog da do tada budem živa, zdrava, energična i lepa.

mogu da istrpim pomisao da kupujem pelene u apoteci i da me apotekarka pita da li je unuka lepa na baku.

neću moći da podnesem ako me saša ostavi kao što me je ostavio savić, ne želim da opet budem sama i odgovorna.

Počela sam da imam napade gušenja i pri pomisli na trenutak kada će između mene i saše izbledeti strast, a nećemo imati ništa drugo što bi nas vezivalo. Donedav-no sam osećala teskobu u grudima kada bih razmišljala o tome kako je savić prema ćoravoj Ljilji verovatno bio nežniji nego što je prema meni ikada bio, da ju je voleo više nego što je mene ikada voleo i da mu je ljubav prema bivšoj sekretarici bila važnija od mene i trojice sinova.

sada mi se srce steže kada pomislim da bih sa sašom mogla da doživim isto što i sa „srpskim kraljem mesa“.

savić je Ljilju voleo više nego mene. mislim da saša mene voli više nego što je ikada voleo bivšu ženu. muš-karci drugu ženu vole više od prve zato što im druga naleti posle godina beznađa, tišine i svađa sa prvom. Druga žena je kao ponovno čitanje omiljenog romana – znaš šta će se desiti i preskačeš stranice za koje znaš da su dosadne i ne utiču na tok radnje.

Uostalom, kada se zaljubio u Ljilju, moj bivši muž se već pokazao pred majkom i prijateljima kao glava

Ako je tako, ja sam bila i ostaću lepotica!A ko sam ja uopšte u životu bila? najlepša devojka

Užica, devojka najmoćnijeg kriminalca, najlepša studen-tkinja Akademije dramskih umetnosti, najlepša supru-ga najbogatijeg srbina, najbolja nadeždina i Tamarina drugarica, ali uvek nekako treća, majka tri sina koje sam čim bi dovoljno porasli slala u švajcarske internate, glu-mica koja je uvek dobijala tek drugu po važnosti ulogu u domaćim serijama.

Tamara je stalno igrala trećerazredne uloge, pa mi je zavidela na boljim angažmanima, ali i na bogatom mužu, vili na senjaku i trojici sinova. nekada bilo…

Kada si zavidan, važno je da se izvučeš iz tog bednog osećanja tako što ćeš pronaći svoju meru uspeha i sreće, a Tamari je to pošlo za rukom od kada ima Gorana, vjeru i Anđelu.

sa četrdeset tri godine i Tamara i ja znamo da nikada nećemo biti meril strip, ali još čeznemo za tim da nam sinovi i kćeri uđu u kabinet Baraka Obame.

Tamari su komični moji izlivi besa kada moji sinovi iz Švajcarske dođu na Kopaonik i u Budvu pa šenluče sa sponzorušama uz pesme Ace Lukasa umesto da odmor provedu na koledžu u kreativnim radionicama.

Da… muči me i ovogodišnja moda ravnih haljina jer ne mogu da istaknem struk koji je i dalje šezdeset osam centimetara i kukove čiji je obim i dalje devedeset osam. Pošto mi je obim grudi sto osam, u tim ravnim haljinama izgledam kao balon. muči me i puls koji mi se ubrzava čim pomislim na neku iznenadnu obavezu. Dobijam napade gušenja kada razmišljam o tome kakve sam sve greške u vaspitanju dece napravila. svakog jutra zovem Hitnu

Vesna Dedić Milojević28 Ti si meni sve 29

Otkako sam postala majka, roditelji me posmatraju kao stranca i razočarani su što sam odrasla. Želim da me opet zagrle kao dete, ali kada im dođem na slavu i kada me zagrle, gorčina koja mi se pojavi u želucu učini da se osetim starom i nepoštenom.

sve ono što sam uradila bez njihovog znanja čini da se osećam kao uljez pred pogledima oca i majke.

Tugu zbog sašinog odlaska u moskvu zamenio je bes. ne odgovaram na njegove nežne poruke koje je počeo da šalje čim sam izašla na ibarsku magistralu. strah da će me već večeras posle pete čaše votke izneveriti tako što će flertovati sa nekom partijskom aktivistkinjom jači je od svih dokaza ljubavi koje mi je pružio.

Dok sam se zabavljala sa Belim K. mrzela sam otva-ranja diskoteka zbog manekenki. sa savićem sam mrzela kongrese zbog početnica željnih novih kontakata. U doba zabavljanja sa Željkom Kopiclom mrzela sam sajmove zbog promoterki. U vreme menjanja maloletnih ljubav-nika mrzela sam pena žurke zbog njihovih vršnjakinja u belim majicama bez brusa. sada mrzim specijalističke obuke socijalista, demokrata i liberala istočne evrope zbog toga što za tri meseca svako, pa i saša, može da pro-meni sve u životu.

Uvek sam imala sposobnost da se uvredim i nekog jednostavno „precrtam“. Znam da svi ljudi umeju da zaborave i prepuste se nečemu novom, pa se bojim da i ja svakog časa mogu biti „precrtana“.

Plašim se da ću usled povređenog ponosa „precrtati“ sašu i zbog stražarenja nad dostojanstvom lišiti sebe ljubavi.

„Da li bi mogao sada neku drugu da poljubiš?“, pita-la sam ga juče dok je vrelina poljubaca nagoveštavala

porodice, a bio je uspešan i u biznisu. Preostalo mu je da se sa drugom ženom dokazuje jedino u krevetu, pa je bez osećaja krivice mogao da bude srećan za sebe.

„Ja više neću nikome da se dokazujem! Hoću da volim i da se smejem!“, rekla sam Tamari pre nego što sam isključila laptop, strpala keš u novčanik, uzela ključeve džipa i krenula ka Užicu.

Ja znam da Tamari nije po volji kada primeti da mi šorts i majica i dalje fenomenalno stoje dok kod nje to nije slučaj jer se posle porođaja ugojila šest kilograma i zauvek oprostila od vrućih pantalonica.

Znam i da je jutros tokom razgovora sa mnom gledala direktan prenos tipičnog napada panike predklimakterič-ne žene koja se nalazi u prividno nerešivoj situaciji.

Priznajem, zavidim joj svakog jutra kada u monitoru ugledam kako joj se bunovan približava Goran i ljubi je u rame, a potom seda u fotelju i Anđelu i vjeru uzima u krilo.

U šortsu i majici u kojima sam spavala krenula sam za Užice da posetim roditelje.

startovala sam džip i sa neosnovanim strahom da neću stići da vidim oca i majku žive, pojurila ka Užicu. U poslednje vreme me muči što sa ocem i majkom godi-nama ne razgovaram iskreno i što će oni umreti, a da se nećemo ispričati.

Ponekad za taj jaz hladnoće i tišine između nas krivim sebe, a ponekad njihovo nastojanje da ne znaju ništa o meni jer su tako spokojniji.

Vesna Dedić Milojević30 Ti si meni sve 31

kom ću morati, ali neću umeti da napravim plan u kojem nema njega.

Kada bi saša zauvek nestao iz mog života osećala bih se kao dete kojem je stariji brat u šali izvukao stolicu i pustio ga da tresne na pod. Osećala bih se baš kao danas… sećam se našeg poljupca na stepeništu i prolazi mi jeza kroz telo pri pomisli da je bio poslednji.

trenutak u kom će me uzeti za ruku i po drugi put odvući u spavaću sobu.

„Ja neću drugu da poljubim“, rekao je gaseći preko mog ramena tek zapaljenu cigaretu.

„vidiš, to je razlika. Ja neću i ne mogu drugog da poljubim. A ti bi mogao, ali si odlučio da nećeš. A emocije su uvek jače od racionalnog odlučivanja. Dakle, ja tebe više volim.“

Obamrloj od strepnje pred njegov put u moskvu, pri-čao mi je juče kako je u filmu Spartak žena pristala da spava sa drugim da bi spasla muža.

„Ja bih te pre pustila da umreš nego što bih se polju-bila sa drugim“, rekla sam i bila beskrajno tužna što neke druge i treće uplićemo u razgovor o našoj ljubavi, što se zamaramo razmišljanjima da li nam je sa nekim drugim bilo toliko lepo, da li smo sa nekim drugim doživeli iste orgazme, da li bismo, kada sve prođe, nekog drugog mogli da volimo toliko jako.

Ponekad pomislim da sve radimo kako bismo one pre nas i posle nas učinili nevažnim u hijerarhiji sećanja na tre-nutke sreće. Trudeći se da prethodne izbrišemo iz nečijeg sećanja i sebi osiguramo nezaborav u budućnosti, mučimo se i ne umemo da uživamo u lepoti sadašnjeg trenutka.

Ja znam da sva obećanja i sve ljubavi odlaze niz vodu onog trenutka kada nas neko „cele obuhvati pogledom“. Znam i da se to retko dešava, ali se i dalje bojim i noći provodim strahujući da ću biti prevarena. Uopšte ne stra-hujem zbog toga što ću ostati bez nekog muškarca, već se plašim da će mi ponos biti povređen a s tim se nikada nisam znala izboriti. strepim od buđenja u nekom danu u