Download - SOCIO-KULTURNI ASPEKTI REGIONALIZACIJE SRBIJE u kontekstu evrointegracija - zbornik tekstova -

7/25/2019 SOCIO-KULTURNI ASPEKTI REGIONALIZACIJE SRBIJE u kontekstu evrointegracija - zbornik tekstova -

1/188

SOCIOSOCIO-KULTURNI ASPEULTURNI ASPEKTITI

REGIONALIZACIJE SEGIONALIZACIJE SRBIJEBIJEu kontekstu evrointegracija

- zbornik tekstova -


2/188

Socio-kulturni aspektiSocio-kulturni aspektiregionalizacije Srbijeregionalizacije Srbije

u kontekstu evrointegracija

zbornik tekstova

Novi Sad2015.


3/188

Socio-kulturni aspekti regionalizacije Srbije u kontekstu evrointegracija zbornik tekstova

Izdava:Centar za interkulturnu komunikaciju, Petrovaradin

Za izdavaa:Aleksandra uri Bosni

Urednici:Aleksandra uri Bosni

Milorad uri

Autori:Latinka PeroviOlivera MilosavljeviAleksandar MolnarLaslo VegelPavel DomonjiBoko KovaeviTomislav igmanov

Nedim SejdinoviDinko GruhonjiMiroslav KevediDuko Radosavljevi

Dizajn i priprema:Dunja ai

tampa:Tuli, Vrac

Tira:300

februar 2015.

Projekat podrala:Fondacija za otvoreno drutvo


4/188

SadrajSadraj

Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .5

Latinka Perovi: BELEKE O INTELEKTUALNOJ IPOLITIKOJ ELITI U SRBIJI (XX XXI VEK) . . . . . . . . . . . . . . . 11

Olivera Milosavljevi: NACIONALIZAM I FEDERALIZAM(Nemogui spoj i jugoslovensko iskustvo). . . . . . . . . . . . . . . . . 29

Aleksandar Molnar: IMPLOZIJA CENTRALIZMA (Prilog razumevanjusadanje slabosti drutva i vlasti u Srbiji, kao ipronalaenju naina za njihovo to bre i efikasnije jaanje) . . . . . . 39

Laslo Vegel: NAJLEPA IKEBANA EVROPE . . . . . . . . . . . . . . . . 99

Pavel Domonji: REGIONALIZACIJA STRAH I OTPORI . . . . . . . . 107

Boko Kovaevi: PONAVLJANJE ILI PROMENASOCIJALNO-POLITIKOG AMBIJENTA DRUTVA . . . . . . . . . . . 119

Tomislav igmanov: OD PROVINCIJE DO REGIJE JEDNA FILOZOFIJSKA PARADIGMA . . . . . . . . . . . . . . . . . 129

Nedim Sejdinovi: KONCENTRACIJA MOI I BEKSTVOOD SLOBODE I ODGOVORNOSTI. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139

Dinko Gruhonji: REGIONALIZACIJA KAOPOLITIKO-MEDIJSKA FARSA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149

Miroslav Kevedi: TRADICIONALNA ITEHNOKRATSKA REGIONALIZACIJA SRBIJE . . . . . . . . . . . . . 159

Duko Radosavljevi: IDEJE I INSTITUCIJE: INSTITUCIONALNAGLEDANJA NA AUTONOMIJU VOJVODINE NAKON 2000. GODINE . . 167

O AUTORIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179


5/188


6/188

SOCIO-KULTURNI ASPEKTI REGIONALIZACIJE SRBIJE U KONTEKSTU EVROINTEGRACIJAOCIO KULTURNI ASPEKTI REGIONALIZACIJE SRBIJE U KONTEKSTU EVROINTEGRACIJA

5

PredgovorPredgovor

U nizu strukturnih promena koje Srbiju oekuju u procesu in-tegracije u Evropsku Uniju, svojom kompleksnou i osetljivou,posebno se izdvaja problem regionalizacije. Specifian status ovogproblema proistie ne samo iz potrebe da se odgovori formalnim zah-tevima evrointegracijske agende, ve i iz sutinske potrebe da se naedrutvo transformie u efikasan sistem koji ima kapacitete da odgo-vori bitnim izazovima koji se pojavljuju u evropskom i svetskom okru-enju. Meutim, ovde se ne radi samo o promenama u normativnojsferi, ve o dubljoj promeni postojeih socio-kulturnih obrazaca kojinaem drutvu jo uvek daju atribute centralizovanog sistema.

Iako pitanje odnosa delova i celine nije novo u politikoj teorijii praksi, nesumnjivi rast znaaja regionalnog koncepta u poslednjihnekoliko decenija iniciran je, pre svega, globalizacijskim procesimakoji su stvorili snaan diskontinuitet u odnosu na tradicionalne dru-tvene poretke. Nadilaenje granica izazvano komunikacijskom eks-plozijom, a zatim implozijom, praeno iskorenjivanjem i deteritorija-lizacijom, presudno je uticalo i na procese i tipove integracija. Radi

se zapravo o nemogunosti uspostavljanja one vrste integracija kojaje bila karakteristina za unitarne nacionalne drave, odnosno, o ne-mogunosti da se izgradi identitet dirigovan iz jednog centra. Granicenacionalnih drava ne predstavljaju vie prepreku izmeu unutranjih


7/188


6

i spoljnih odnosa i veza, izmeu nas i njih. Nacionalne drave vienisu u stanju da budu dominantni kontrolori sistema drutvene pro-

dukcije identiteta, odnosno, ne mogu da obezbede punu saglasnosto poeljnom tipu identiteta i ne mogu da zatite svoje graane odlananih efekata procesa koji se odvijaju van njihovih granica.

Funkcionalno slabljenje nacionalne drave, odnosno, injenicada su, kako je to primetio Danijel Bel, nacionalne drave esto ili suvi-e velike, ili suvie male da bi odgovorile na savremene izazove, pro-uzrokovali su da se, pored globalnog, ljudi sve intenzivnije poistove-uju i sa lokalnim ili regionalnim kontekstom. Ovo re-aktuelizovanje

lokalnog i regionalnog u novijim sociolokim i kulturolokim teorija-ma nazvano je glokalizacijom, odnosno, kako je to definisao Ricer,procesom interpenetracije globalnog i lokalnog. Efekti ovog procesasu u razliitim geografskim oblastima razliiti, ali, ono to je oi-gledno to je - nesumnjiv rast znaaja regiona.

Rastui znaaj regiona dobio je svoju artikulaciju i u Evropskojpovelji o regionalnoj autonomiji, gde se navodi da je region teritori-

jalni organ javnog prava ustanovljen na nivou neposredno ispod nivoa

drave, sa politikom samoupravom (l. 1, st. 1). U Povelji se, zatim,definie da e region biti priznat u nacionalnom ustavu ili zakono-davstvu, ime se garantuje njegova autonomija, identitet, nadleno-sti i organizaciona struktura. Region e imati sopstveni ustav, statutautonomije ili drugi zakon koji e initi deo pravnog poretka dravena najviem nivou, kojim e, u najmanju ruku, biti ustanovljena nje-gova organizacija i nadlenosti. Status nekog regiona moe biti pro-menjen jedino u saradnji sa tim regionom. Regioni koji se nalaze uistoj dravi mogu imati razliit status, u skladu sa svojim istorijskim,politikim, socijalnim i kulturnim karakteristikama.() Region je iz-raz posebnog politikog identiteta, koji moe imati veoma razliit po-litiki oblik, odraavajui demokratsku volju svakog regiona da usvojioblik politike organizacije koji smatra najpovoljnijim. Region e fi-nansirati i kadrovski popuniti svoju administraciju, i usvojiti simboleza svoje predstavljanje (l. 1, st. 2,3,4).

Evropska povelja o regionalnoj autonomijinedvosmisleno potvrujeda je ideja regionalizma jedna od stratekih ideja izgradnje celokupneEvrope. Regionalna i lokalna samouprava postaju sve snanije ak i utradicionalno centralistikim dravama u okviru EU, a dodatni pod-sticaj svakako predstavlja i potpisivanje Reformskog ugovora iz Lisa-bona, kojim se stavlja naglasak na primenu principa subsidijarnosti.


8/188


7

Zapravo, regionalizam, baziran na idejama autonomije i subsidijarno-sti predstavlja jedan od imperativa savremenog razumevanja dravne

organizacije. .to se Srbije tie, situacija je mnogo drugaija. Dramatina po-

treba za novim sistemom vertikalne podele vlasti je prosto oigledna.Ukoliko uporedimo samo stepen razvoja lokalnih samouprava, dobi-

jamo alarmantnu sliku: odnos izmeu najrazvijenije i najnerazvijenijeoptine iznosi 1:27, to u potpunosti onemoguava postizanje sutin-ske saglasnosti oko zajednikih razvojnih politika. Samim tim, stvara-nje politikog i pravnog ambijenta za smanjivanje regionalnih razlika

predstavlja neophodni uslov daljeg razvoja Srbije kao funkcionalne iefikasne drave.

Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, istina, utvruje da auto-nomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave imaju status pravnihlica, te da graani imaju pravo na pokrajinsku autonomiju i lokalnusamoupravu koje ostvaruju neposredno ili preko svojih slobodno iza-branih predstavnika (l. 176. Ustava RS). Meutim, i pored ovakvog,formalno pozitivnog odnosa prema ideji regionalne autonomije, dalje

ustavno preciziranje poloaja pokrajina pokazuje da Srbija, na alost,jo uvek sutinski zaostaje u odnosu na savremene regionalistiketrendove. Ustav iz 2006. godine nastavlja centralistiku logiku Ustavaiz 1990. godine, kada je izvrena potpuna centralizacija vlasti. Po-krajinama su, umesto izvornih nadlenosti, ostavljene samo prenetenadlenosti, ime je, sutinski, proputena prilika da se modernije di-zajnira dravna organizacija Srbije. Prenete nadlenosti su, u svojojsutini, nadlenosti koji pripadaju centralnoj vlasti, a ona ih, zbog efi-kasnosti i celishodnosti, delegira hijerarhijski niim teritorijalnim en-titetima/jedinicama upravljanja. Budui da ih je dala, centralna vlastih moe, po svojoj politikoj volji, i oduzeti, to ukupan dravno/politiki mehanizam Srbije ini nesumnjivo centralistikim. Ovakoneprikladno organizovana vlast ne samo da je uzrok politikih nape-tosti i blokada (kontinuirani problemi u vezi transfera 7% republikogbudeta AP Vojvodini, na primer), ve predstavlja i ozbiljan problem,kako u procesu integracije Srbije u Evropsku Uniju, tako i u procesudalje demokratizacije naeg drutva.

Zbog toga je, oigledno, neophodna promena Ustava i donoenjeodgovarajuih zakona, kako bi se jasnije i odlunije definisao pravniokvir za sutinsku regionalizaciju drave. Neminovnost decentraliza-cije dravne vlasti e svakako biti jedan od ozbiljnijih izazova prili-


9/188


8

kom donoenja novog Ustava. Pri tome, osim pravnog, oekuje nasi suoavanje sa kompleksnijim problemom dubokim nepoverenjem

koje, generalno, u srpskom politikom drutvu postoji prema ideji de-centralizacije.

Ovo, tradicionalno utemeljeno, nepoverenje dodatno je ojaanofrustracijama vezanim kako za raspad SFR Jugoslavije tako i za pro-glaenje nezavisnosti Kosova. Popularno stanovite podrazumeva da

je dezintegracija neizbeni proizvod decentralizacije, te da je svakojaanje delova - slabljenje celine. Radi se, zapravo, o dubinski za-snovanom problemu, kojim se lako blokira bilo kakva ozbiljnija po-

litika debata. Zbog toga, smatramo da je za razumevanje problemaregionalizacije u Srbiji, osim analize politikih, neophodna i analizasocio-kulturnih aspekata ovog problema.

Jer, pitanje regionalizacije nije samo pitanje prostog politikogizbora, ili ispunjavanje odreenih uslova, ve pitanje politike budu-nosti. U sutini to je svojevrsni test inteligencije jednog drutva.Paradoksalni efekat centralizacije je ve, na alost, poznat: potpu-na centralizacija, zapravo, ne rezultira potpunom integracijom, ve

potpunom dezintegracijom. Nasuprot tome, decentralizacija, verti-kalna podela vlasti, poveava nivo kompleksnosti i fleksibilnosti, ja-ajui kompetenciju drutva za suoavanje sa izazovima okruenja.Takoe, kreiranje autonomnih podsistema, vertikalna diferencijacija,podie kapacitet drutva i u procesu proizvoenja alternativnih unu-tranjih politika, neophodnih u sluajevima neujednaenog razvoja.

Namera ovog projekta je da prui teorijski i aktivistiki doprinosu kreiranju praktinih politika u procesu normativne i funkcionalneregionalizacije Srbije. Pri tome, izbor heterogenih autora nije slu-ajan - sloenost ovog pitanja neminovno zahteva vie od jedne per-spektive

Aleksandra uri-BosniMilorad uri


10/188


11/188


12/188


11

Latinka Perovi

Beleke o intelektualnoj i politi kojBeleke o intelektualnoj i politikoj

eliti u Srbiji (XX XXI vek)eliti u Srbiji (XX XXI vek)*

Ono to u rezimeima viegodinjih istraivanja deluje linearno,nije tako i u istraivanjima. Mnogo je bonih pravaca, pa i stranputica,

od polazne take istraivaa do take na kojoj se zaustavio. Nailaze-i na neoekivano, a prisiljen da se njime bavi, istraiva neprestanoui. U krajnjoj instanci, njegova doslednost u osvetljavanju odreenihfenomena neodvojiva je od procesa njegovog vlastitog sazrevanja. Urezimeima je teko i saoptiti zakljuke i opisati puteve kojima se donjih stiglo. Neuobiajeno je dati re samim izvorima. Pokuala sami jedno i drugo.

Moja istraivanja intelektualne i politike elite u Srbiji druge po-lovine XIX veka zapoela su krajem 1975. godine u tadanjem Institu-tu za istoriju radnikog pokreta Srbije, dananjem Institutu za novijuistoriju Srbije. Pola sam od generacije roene izmeu tridesetih i e-trdesetih godina XIX veka jer su iz nje potekli utemeljivai prvog sve-srpskog pokreta, Ujedinjene omladine srpske (1866, Novi Sad). Stvo-rena po ugledu na nemaku Tugendbund, karbonarsku Mladu Italijuigrku Heteriju, Omladinaje izrazila misao o jedinstvu srpskog narodau Kneevini Srbiji, Austrougarskoj i Osmanskoj carevini. U svemu dru-gom: karakter Omladine (kulturni pokret ili politika partija), nain

* Uz saglasnost autorke, objavljujemo deo Uvoda iz knjige Dominantna i neeljena elita.Beleke o intelektualnoj i politikoj eliti u Srbiji (XX XXI vek),koja e, u izdanju Dan Grafaiz Beograda, biti objavljena 2015. godine.


13/188


12

osloboenja i ujedinjenja (evolutivni ili revolucionarni), te izgled poli-tike karte u podunavsko-balkanskom prostoru pomenuti utemelji-

vai su se razlikovali. Te e razlike i uzrokovati najpre rascep a potomi prestanak rada Omladine(1871).

Ve na poetku istraivanja vano upozorenje dolazilo je iz dra-matine nesrazmere u prouenosti utemeljivaa Omladine. Dok je sva-ka generacija intelektualne i politike elite u Srbiji oseala potrebuza svojom interpretacijom socijaliste Svetozara Markovia (18461875),1 inicijator Omladine, liberal Vladimir Jovanovi (18331922),zajedno sa svojim obimnim delom i objavljenom i ostalom u ruko-

pisu bio je predat zaboravu sve do polovine sedamdesetih godinaXX veka. Nasluujui tako da je ve podela na liberale i socijaliste uOmladinibila, u zaetku, izraz one izvorne protivrenostikoja je obele-ila novovekovnu Srbiju izmeu Istoka i Zapada.

Po obrazovanju i socijalnom statusu (naunik i politiar), Vladi-mir Jovanovi je pripadao uskom krugu intelektualne i politike eliteu Srbiji druge polovine XIX veka. Erudita i poliglota, veliki putnik poevropskim zemljama u kojima je vrio propagandu srpskog pitanja, i-

rokih veza sa linostima evropske kulture i politike, kao i emigracije,posebno ruske, u Evropi Jedan od retkih Srba svoga vremena kojije u Autobiografijimogao zabeleiti da je radi naunog usavravanjasvoje dece2 sina Slobodana i erke Pravde od 1886. do 1889. bo-ravio na strani (Minhen, Cirih i eneva).

Progonjen u Srbiji zbog suprotstavljanja kneevskom apsoluti-zmu, Vladimir Jovanovi je, prvi, u Srbiju doneo iroka obavetenjao modelu drutva koji se, posle Francuske revolucije 1789, oblikovaou Zapadnoj Evropi. Koren svemu je ovek: drutveno pitanje ne sto-

ji nad pitanjem o oveku i slobodi, nego je ono ovome potinjeno.3Evolucija je prirodni put razvitka drutva: Ne glavu za glavu i krvza krv ili oko za oko i zub za zub, kao to socijaliste uzvikuju, ne-go sloboda, jednakost i bratstvo za sve i svakoga, pa i za protivnikai neprijatelja, to je poslednja re nauke i demokratije ko slobodu,

jednakost i bratstvo nee i za protivnike i neprijatelje; ko se divljakojosveti i ubilakim strastima predaje: taj ne ide za naukom i za demo-

1 Literatura o Svetozaru Markoviu u: Latinka Perovi, Srpski socijalisti 19. veka, knj.2: Ideje i pokret Svetozara Markovia str. 19198.2 Ideologija srpske liberalne inteligencije od 1858. do 1868. godine (Vladimir Jova-novi) u: Latinka Perovi, Srpski socijalisti 19. veka, knj. 2 str. 208.3 Isto, str. 226.


14/188


13

kratijom; nego ide protivu nauke i demokratije i taj nije prijatelj, negoneprijatelj drutvu ljudskom.4

U vreme u kome je Vladimir Jovanovi tumaio naela liberali-zmaSrbija je, bukvalno, prolazila kroz sricanje slova: 1866. godine nasto seljaka bilo je 1,6 pismenih. I kroz Sricanje slobode, kako glasi na-slov teorijski najpismenije studije o poecima istorije ideje liberalizmauSrbiji.5Posmatran u tom kontekstu, liberalizamVladimira Jovanoviaima, pre svega, kulturno-istorijski znaaj. Ni on, ni drugi pripadniciprvog kola liberala u Srbiji (18581868), politiku praksu u Srbiji nisuzasnivali na naelima izvornog liberalizma. Ne zato to nisu hteli, ve

zato to nisu mogli da prevladaju protivrenost izmeu svojih liberal-nih naela kao tekovine moderne nauke i demokratije i svoje emocio-nalne vezanosti za predanje o srpskoj srednjevekovnoj prolosti.

Istoriografi su smatrali da je retko koji javni radnik i pre i po-sle njega o Srbiji i srpstvu pisao sa toliko topline i romantiarskogoduevljenja, a sa tako malo kritikog duha, kao Vladimir Jovanovi.6Kada ga je Slobodan Jovanovi upitao zbog ega su toliko glorifikova-li prolost, odgovorio je: Nismo imali od ega drugog da ponemo.

Prolost je bila ne samo nadoknada za oskudnu stvarnost ve i zalogaza veliku budunost jednog malog naroda jo neosloboenog i neu-jedinjenog. Ona je imala da pobudi patriotska oseanja u Srbiji i srp-skom narodu uopte i da izazove simpatije graansko-demokratskihsnaga Zapadne Evrope.

Vladimir Jovanovi je u prolosti otkrio kategoriju u kojoj je olienmoralni, umni i politiki karakter srpskog naroda kao celine. Nalazioju je, poput Herderovog Volksgeist, Gnie du people, u srpskom javnomduhu. Ako je, smatrao je Vladimir Jovanovi, na njegovim osnovamamogao da se odri u prolosti, srpski narod e to moi, uz pomo na-uke, i u budunosti: Junakim vrlinama i savezom oltara i gusala nanarodni duh izrazio je svest o sebi, u kojoj kao u ogledalu vidimo osno-ve snage i veliine Srbske. Izraena spoljanjost narodnog duha pripa-da vremenu slavne prolosti, ali taj spomen nasleuje mlada Srbadija,kao sveti amanet da bi naukom, koju je napredak vremenom doneo,razvila osnove snage i veliine to ih duh Srbski u sebi sjedinjava.7

4 Isto, str. 208.5 Milan Suboti, Sricanje slobode (studije politike misli u Srbiji XIX veka), Ni, 1992.6 Vasa ubrilovi, Istorija politike misli u Srbiji XIX veka, Beograd, 1982, str. 102.7 Ideologija srbijanske liberalne inteligencije u: Latinka Perovi, Srpski socijalisti 19.veka, knj. 2, str. 219.


15/188


14

Pripadnici intelektualne i politike elite koji su pripadali prvomkolu liberala uli su, posle ubistva kneza Mihaila Obrenovia (1868),

u vladu i podrali su Ustav od 1869, prvi nacionalni ustav. Povezivalisu mit i nauku. I po jednoj i po drugoj osnovi, polagali su pravo na sta-rateljstvonad masama ostajui bez uticaja na njih. Tako je i SlobodanJovanovi video rodonaelnika ideje liberalizma u Srbiji i nacionalnogromantiara: Borba koju su, prvo liberali, pa onda radikali vodili pro-tivu vladaoca za narodne slobode bila se zavrila potpunim uspehom.Ustav od 1888. uinio je vladarski despotizam ubudue nemoguim.Ipak zato radikalski reim koji je posle Milana (Obrenovi) ostavke

nastao, nije Vladimira zadovoljavao: radikalizam nije isto to i libe-ralizam. Liberali su bili za slobodu, ali sa prosvetom. Drugim reima,narod je imao da bude voen a pomalo i tutorisan inteligencijom. Ustvari, s pristankom naroda imala je da vlada inteligencija.8To je biloblie odnosu anarhista prema dravi nego ideji moderne drave. Tajodnos su zagovarale i praktikovale generacije liberalne inteligencije uSrbiji sve do kraja XX veka.

Nakon ubistva kneza Mihaila, sporazuma liberala sa Namesni-

tvom i njihove podrke Ustavu od 1869, socijalisti su sa margine libe-ralnog pokreta preli u sredite nove opozicije. Nju je inspirisao i brzoizbio na njeno elo Svetozar Markovi.

Posle zavrenog Tehnikog fakulteta na Velikoj koli u Beogradu,Markovi je (1866) otiao, kao dravni stipendista, na studije u Petro-gradu, gde je bilo jo studenata iz Srbije. Upravo tih godina u ruskomrevolucionarnom pokretu dolo je do smene generacija: generacijuoeva(Hercen i Ogarjov) koji su pripadali pobunjenoj plemikoj inte-ligenciji inteligenciji koja se kaje i delovali u emigraciji, smenila

je generacija dece(ernievski, Pisarov, Dobroljubov) koji su pripadaliniim drutvenim slojevima, delovali ilegalno, pozivajui na revoluci-

ju. Markovi je doao u dodir sa novom generacijom ruskih revoluci-onara, pri emu ga je posebno privlailo njihovo naglaavanje ulogeorganizovane manjine: misleeg proletarijata(Pisarov), kritiki misleelinosti(Lavrov). U toj manjini Markovi je pronalazio sebe i svoje pri-stalice u Omladini. To je i rekao u pismu ministru prosvete (1869):

U Srbiji pre 50 godina skoro da nije bilo drugih stalea osim se-ljaka. Mi smo svi sinovi ili unuci seljaka. Obrazovani ljudi (ja mislimprave obrazovane, a ne nadriknjige) to su izili iz te sredine to je

8 Slobodan Jovanovi, Vladimir Jovanoviu: Moji savremenici, Vindzor, 1962, str. 4546.


16/188


15

obrazovana demokracija u pravom smislu te rei. To su ljudi to suveinom odrasli na proji i skrobu i koji su doli do vieg obrazovanja

na raun onog naroda to je jo ostao na proji i skrobu i u kome imanjihovih najbliih roaka. I ako je ko od inteligencije koji je uinio istukarijeru, voljan da to zaboravi, mi nismo voljni da mu to dozvolimo.Traiti, dakle, od nas, obrazovane demokracije da mi odelimo naeinterese od interesa narodnih to znai traiti od nas neto to jesasvim nemogue.9

Ne zavrivi Institut saobraajnih inenjera u Petrogradu, Mar-kovi je (1869) napustio Rusiju i otiao u vajcarsku. U Cirihu je za-

tekao grupu srpskih studenata socijalista (Nikola Pai, Pera Ve-limirovi, Ljubomir Belimarkovi, ura Ljoi) koji su bili u tesnimvezama sa predstavnicima svih struja u ruskoj revolucionarnoj emi-graciji (Bakunjin, Lavrov, Tkaov i Neajev). Upis na Politehniku bio

je vie zaklon: Markovi je ve bio posveen revolucionarnom radu.Zbog kritike Ustava od 1869. u lanku Srpske obmane izgubio jedravnu stipendiju i (1870) se vratio u Srbiju. U deset od ukupno 29godina ivota, staje sav Markoviev naporan i koncentrisan rad. Rad

sejaa ideja, kako je za njega rekao Jovan Skerli. Po Isidori Sekuli,jedan od onih to ne odumljuju kad naume to ne spavaju dok neumru.10Boravi u Novom Sadu, pokree jedan za drugim socijalisti-ke listove. Posle Radnika, u Kragujevcu: Javnost, Nova javnost,Osloboenje, asopis Rad. Zabrane, kazne za tamparske greke,zatvor, tuberkuloza. Umire u 29. godini

Markovi je smatran rodonaelnikom ideje socijalizma u Srbiji,ocem srpskog radikalizma, socijalistom utopistom, revolucionarnimdemokratom, marksistom. Bile su mu poznate kljune ideje teoretia-ra socijalizma u Zapadnoj Evropi, ali on odbacuje put kojim se do njihdolo. Njegove ideje deluju kao replike ruskih revolucionarnih idejaezdesetih godina. Nastojei da rekonstruiem teorijski okvir komepripada Markoviev socijalizam, ula sam u istraivaku avanturu jerzapadnoevropska socijalistika uenja nisu bila predmet odgovaraju-ih drutvenih nauka u Srbiji, pogotovo istoriografije. Paradoksalno,to nije bio ni ruski socijalizam kao specifina istorijska reakcija na

9 Svetozar Markovi, Otvoreno pismo g. Matiu, Sabrana dela I, Beograd, 1960, str.191192.10 Isidora Sekuli, Svetozar Markovi ptica bure. Naa stvarnost, Beograd, 1946,knj. 1, sv. 9, str. 268.


17/188


16

zapadnoevropski socijalizam. Morala sam se, za izvesno vreme, uda-ljiti od Svetozara Markovia, da bih mogla da mu se vratim sa pou-

zdanijim poznavanjem teorijskih osnova njegovog socijalizma.11Beztoga izgledalo mi je kao da teak matematiki zadatak pokuavam dareim bez brojeva.

Da se u jednoj maloj seljakoj zemlji, u narodu koji nije u celiniosloboen, govori o socijalizmu kao nauci koji je, po Maksu Veberu,pojava graanskog drutva koja unutar tog drutva sebi pokuava danae mesto12(i u Srbiji se socijalizam javlja sa poecima liberalnogpokreta) deterministi su videli samo plemenitu utopiju. Taj isti po-

kuaj dogmatiari su objanjavali iskljuivo stranim uticajima i sporilisu se koji je kod Markovia prevladao. A, u sutini, i Markovi je stajaopred izvornom protivrenou izmeu patrijarhalnog drutva i jednemoderne pojave socijalizma. Prvi ju je u Srbiji reio tako to je uustanovama patrijarhalnog drutva, zadruzi i optini, otkrio naelazajednike svojine i rada koja su proklamovala sva socijalistika ue-nja u Zapadnoj Evropi.

Najrazvijenije zemlje Zapadne Evrope i Rusiju Svetozar Markovi

je video kao dve civilizacije, dva razliita tipa drutva, koja imaju raz-liite istorije i razliite zakone razvoja. Zajedno sa ideolozima ruskogsocijalizma, koji su u tradicionalnim ruskim ustanovama mirui optinivide li osnove za neponavljanje zapadnoevropskog puta, Markovi jesmatrao da treba izbei kapitalizam, to jest proletarizaciju i u odnosuna razvijenije narode poloaj proleterskog naroda: Na je zadatakne da unitimo kapitalistiku proizvodnju, koja u stvari i ne postoji, veda malu patrijarhalnu svojinu preobrazimo u zajedniku i da tako pre-skoimocelu jednu epohu ekonomskog razvoja epohu kapitalistikoggazdinstva.13Naelu privatne svojine kao osnovi line slobode, Mar-kovi je suprotstavio udruivanje rada i zajedniku svojinu, kao uslovukidanja eksploataci je i realne slobode. O to me su sa njim u Srbiji po-lemisali Vladimir Jovanovi, Dragia Stanojevi i dr Vladan orevi.

Markovi je odbacivao i birokratiju i buroaziju u korist samoupra-ve naroda. To je odredilo njegov pogled na dravu. Liberalnoj dravi,

11 Vid. Socijalistika uenja u Zapadnoj Evropi i progresivna drutvena misao u Rusiji(uvodni deo) u: Latinka Perovi: Srpski socijalisti 19. veka. Prilog istoriji socijalistike mi-sli. Knjiga prva: Prvi poznavaoci i pristalice socijalistikih uenja u Srbiji12 U pristupnom govoru Gesammelte Politische Schriften. 2. izd. Tibingen, 1955, str. 23.13 Iz pisma Nikoli Markoviu, Novi Sad, 18. februara 1873. g.Celokupna dela SvetozaraMarkovia. Sveska sedma. Beograd, 1893, str. 66.


18/188


17

koja je odvojena od drutva i koja ima iskljuivo politiku funkciju, onje suprotstavio narodnu dravukoja je isto to i ureeno drutvo.14Na-

rodna dravase temelji na naelu narodnog suvereniteta, a unutranjeustrojstvo raznih ustanova i dravnih organa na naelu samouprave(decentralizacija) i naelu izbora. Narod se mora starati da ukine sveideoloke stalee u drutvu kao sudije, zakonodavce, advokate, kao ipoliciju i vojnike. Svaki graanin mora da je branilac zemlje i poretka,a irenjem obrazovanja, proizvodni radnik treba u isto vreme da posta-ne sposoban da vri one poslove to ih danas vre ona struna licaiz ideolokih stalea.15Krajnji cilj takve drave jeste ukidanje podele

na one koji vladaju i one kojima se vlada. Ovaj rezime Markovievoguenja se ponavljao, samo pod razliitim imenima (socijalizam, radi-kalizam, komunizam): on je inicirao jedan model drutva koji je pred-stavljao patrijarhalan odgovor na izazov modernizacije. U otporu modeluzapadnoevropskog drutva, sadrano je odbacivanje kapitalizma i gra-anskog drutva. U svom testamentarnom raduJedan prilog za proua-vanje srpskog nacionalnog karaktera, Slobodan Jovanovi je rekao da jeSvetozar Markovi izazvao neto nalik na krizu naeg nacionalizma,

ve samim tim to je skrenuo panju sa nacije na jednu posebnu kla-su, na seljatvo.16Meutim, odbacujui legitimistiko reenje srpskogpitanja stvaranjem Velike Srbije, Markovi nije dosledno izveo ideju fe-deracije: ona nije savez nacionalnih drava junoslovenskih i balkan-skih naroda, a u isto vreme u njoj bi svaka narodnost sauvala svojejedinstvo. U tom svetlu, otpor raslojavanju srpskog seljakog naroda ufunkciji je njegovog nacionalnog jedinstva.

Radomir Luki, profesor teorije drave i prava na Pravnom fakul-tetu u Beogradu, poetkom osamdesetih godina prologa veka, kada

je velianje Svetozara Markovia apsolutno bilo na vrhuncu, rekao je:da, masovno uzeto, mi tu veliinu samo manje-vie oseamo, a da

je nismo dovoljno nauno ispitali i utvrdili kolika je ona i u emu setano sastoji.17Za to je, izgleda, bilo potrebno prouavati SvetozaraMarkovia u istorijskoj perspektivi sve do kraja XX veka. Tek ta per-

14 Latinka Perovi, Srpski socijalisti 19. veka, knj. 2: Ideje i pokret Svetozara Markoviastr. 310.15 Svetozar Markovi, Socijalizam ili drutveno pitanje, Sabrani spisi, IV str. 6162.16 Slobodan Jovanovi,Jedan prilog za prouavanje srpskog nacionalnog karaktera, Vind-zor, 1968, str. 17.17 Vid. Literatura o Svetozaru Markoviu u: Latinka Perovi, Srpski socijalisti 19. veka.Knj. 2: Ideje i pokret Svetozara Markovia str. 166.


19/188


18

spektiva otkriva da je razlog njegovog trajanja u modelu drutva kojije on inicirao, u socijalizmu koji je neodvojiv od istorije patrijarhalno-

sti i nacionalizma.U asopisu Nova Evropa, 1925. godine, na pitanje u naslovu

svoga lanka ta je nama Svetozar Markovi? Laza Popovi je od-govorio: Ono to e da pobudi duh i duu onih sirotih ljudi, ono tomoe da je pobudi, to je kod nas u Srbiji Svetozar Markovi. Zato eon da postoji i da ostane i, dogod ne bude neega boljega, jaega i ori-ginalnijega, on treba i mora da ostane.18Ali, to je neto definitivno,dogma koja po definiciji ne trpi alternativu.

Sve politike stranke u Srbiji imale su u programima politikuslobodu i nacionalno osloboenje nijedna program privrednog raz-voja. Blagostanje naroda i pravedna raspodela dobara bili su ciljevi, a

jedino sredstvo narodna drava. Van tog konteksta ne moe se razu-meti ni injenica da je u Srbiji druge polovine XX veka svaka privrednareforma, koju su intelektualna i politika elita videle kao raslojavanjenaroda, nailazila na otpor. Kao ni da je Srbija na kraju XX veka ilavobranila dravni socijalizam.

Ideologija Svetozara Markovia je ideologija neponavljanja putakoji su na svom razvitku proli zapadnoevropski narodi. Ona izraavaonu istorijsku dramatiku koja u seljakom siromanom narodu nasta-

je sa poecima njegovog socijalnog raslojavanja i stvaranja moder-ne drave. Markovi je razvio ideju nekapitalistikog razvoja i idejunarodne dravekoja je isto to i drutvo. On se, pritom, oslanjao naprincipe socijalne jednakosti i narodne samouprave, koji su pomoglisrpskom narodu da opstane pod Turcima. Ti isti principi su, po Marko-viu, uz oslonac na socijalizam, imali da budu ona vrsta osnova kojabi srpskom narodu omoguila da iz susreta sa zapadnoevropskom ci-vilizacijom, sa kapitalizmom i liberalizmom, sa graanskim drutvomizae ekonomski i kulturno razvijeniji, a da ostane koreno svoj. Ovuprotivrenost Svetozar Markovi prvi izraava, ali ona ne potresa sa-mo njega. U kritici graanskog drutva, od koga je strahovala i neso-cijalistika inteligencija Markovi se, kako je uoio Predrag Proti,naao i sa krajnje konzervativnim i sa krajnje progresivnim krilomsrbijanskog drutva na istoj liniji.19I to objanjava njegovo trajanje.

18 Isto, str. 101102.19 Predrag Proti, Svetozar Markovi i graanski svet u: Svetozar Markovi i srpskaknjievnost. Institut za istoriju knjievnosti i umetnosti, Beograd, 1975, str. 210.


20/188


19

Izvorna protivrenostizmeu patrijarhalnog supstrata koji je tre-balo sauvati i evropskih formi koje su promenu podrazumevale iza-

zivao je otpor i frustraciju. Vremenom su forme prihvatane ali se uprimeni nije moglo prepoznati njihovo izvorno znaenje. Stranci su utome videli lak civilizacije,20a istoriografi danas da je Srbija evrop-ska drava. Bilo je, meutim, i dubljih tumaenja ove protivrenosti.Tekoe su nalaene u tome to na drutveni ivot nije toliko dubokda bi mogao primiti jednu drugu kulturu koja je u osnovi svojoj skrozindividualistika.21 Ovaj jaz nije objanjavan samo vremenskim za-ostajanjem ve pre svega strukturnim razlikama koje su uticale na

stvaranje razliitih mentaliteta. A Jorjo Tadi je na kraju prve etvr-tine XX veka pisao da nacionalna inteligencija veinom u zapadnomduhu nije postala zapadnjaka, jer kolikogod se zanosila zapadnomkulturom ipak ne prestaje da bude narodna.22

Novi, posle osloboenja gradova (1867) najvaniji izazov za in-telektualnu i politiku elitu predstavljalo je sticanje dravne neza-visnosti 1878. godine. Za podelu do koje je tada dolo analogija jetraena u podeli ruske inteligencije na slovenofilei zapadnjake, ali ona

je zapravo predstavljala politiku kristalizaciju onih razlika koje su seu Srbiji manifestovale polovinom ezdesetih godina. Nikola Pai, je-dan od najbliih saradnika Svetozara Markovia i posle njegove smrtivodea linost socijalista, koji su se jo za Markovieva ivota nazivaliradikalima, opisao je stanje u Srbiji posle Berlinskog kongresa. Ui-nio je to u pismu A. I. Zinovljevu, efu Azijatskog departmana ruskogministarstva inostranih poslova. Prosti narod, pisao je Pai, moese kazati bio je nezadovoljan (odlukama Berlinskog kongresa) ali senije uputao u dalja ispitivanja. Inteligencija podelila se je u dva ra-zna tabora.23Jednu struju, jednu stranu u sukobu ije su popritebili Narodna skuptina i tampa inili su pripadnici drugog krilaliberala, naprednjaciili kako su ih nazivali zapadnjaci(edomilj Mija-tovi, Stojan Novakovi, Stojan Novakovi, Milutin Garaanin, Milan

20 Albert Male, Dnevnik sa srpskog dvora, Beograd, 1999, str. 204.21 Duan S. Nikolajevi, Na demokratizam. Vid.Kosta Stojanovi, Slom i vaskrsenjeSrbije. Arhiv srpske akademije nauka i umetnosti, br. 10133.22 Jorjo Tadi, Mi i Zapad, Nova Evropa, Zagreb, 1925, knj. XII, br. 10, str. 12.23 Pismo Nikole Paia A. I. Zinovjevu. (Kratki pregled na borbu, stanje i tenje narodasrpskog u Kraljevini Srbiji od Berlinskog kongresa do dananjeg dana u: Nikola P. Pai,Pisma, lanci i govori (18721891). Priredili Latinka Perovi i Andrej emjakin. Slube-ni list SRJ, Beograd, 1995, str. 238.


21/188


20

Piroanac, Milan . Milievi, Ljubomir Kaljevi, Milan Kujundi).Drugu struju inili su saradnici Svetozara Markovia, socijalisti koje

je jo i on nazivao radikaliije je jezgro (Nikola Pai, Pera Todorovi,Pera Velimirovi, a zatim Jovan M. ujovi, dr Laza Pau) pripadalocirikom krugu. Oni su, i pre formalnog organizovanja stranke, prekosocijalistikih listova i skuptinske opozicije delovali kao stranka i bi-li pripremljeni da je, kada su se za to stvorili uslovi, prvi i organizuju(1881).24

Na osnovu toga to su liberali i naprednjaci poklonici zapad-noevropskih ustanova, Nikola Pai ih je u ve pomenutom pismu A.

I. Zinovjevu svrstao u jedan tabor. Razlikovao ih je utoliko to liberali,odnosno njihov voa Jovan Risti dri neku sredinu, to je oba-zriviji i sporiji u prenoenju zapadnih ustanova na srpsko zemljite, ito nahodi da u srpskom narodu ima po gdekojih ustanova i obiaja,koje bi trebalo sauvati, a naprednjaci bi hteli s mesta da Srbiju pre-tvore u kakvu zapadnu dravicu, i njima sve ne valja, ta je srpsko islavensko.25Druge su prirode razlike izmeu ovog i drugog tabora.One lee u dubljim moralnim i politikim osnovama i pogledima na

svet i slavenstvo. Radikalna stranka nalazi da u srpskom narodu imatoliko dobrih i zdravih ustanova da bi ih trebalo samo negovati i dopu-njavati s onim dobrim ustanovama koje se nahode u ruskoga naroda iostalih slavenskih plemena, a od zapada uzimati samo tehniko zna-nje i nauku i njome se koristiti u duhu slaveno-srpskom.26

Strane u podeli koja se kristalisala u intelektualnoj i politikojeliti Kneevine Srbije posle sticanja dravne nezavisnosti imale surazliite spoljnopolitike oslonce. Liberali i naprednjaci u ZapadnojEvropi ijom je paradigmom smatrana Austrougarska, radikali u slo-venskoj i pravoslavnoj Rusiji. U skladu sa takvom spoljnopolitikomorijentacijom i razliite prioritete u unutranjoj politici. Dok su libe-rali i naprednjaci teili razvoju mlade nezavisne drave u dubinu, pouzoru na zapadnoevropske drave, radikali nezadovoljni odlukamaBerlinskog kongresa stajali su na stanovitu da svaka unutranjareforma vodi razlaganju jedinstva naroda neophodnog za ostvarenje

24 Latinka Perovi, Mladi Nikola Pai, Razvitak, Zajear, 1994, 34; Radikalnastranka pre formalnog organizovanja u:ivot i delo Nikole Paia. Zbornik radova, Be-ograd, 1996; Svetozar Markovi i skuptinska opozicija 1874. i 1875. godine u:ivot idelo Svetozara Markovia. Zbornik radova, Beograd, 1997.25 Pismo Nikole Paia A. I. Zinovjevu str. 238239.26 Isto, str. 329.


22/188


21

osloboenja i ujedinjenja srpskog naroda kao konanog cilja. Ova po-dela se najjasnije kristalisala 1878. godine, ali ona nije tada i nastala.

A kako je evoluirala tek je trebalo videti. Moja istraivanja krenulasu onim bonim pravcima koje sam pomenula, sa ciljem da ostvarimuvid u svaku od strana. Decenija od 1878. do 1888. godine, od stica-nja dravne nezavisnosti do po slovu liberalnog Ustava od 1888, bila

je odluujua za taj uvid. Idui tim bonim pravcima, dola sam i doneoekivanih uvida.

Istoriografsko naslee o drugom kolu liberala, naprednjacimabilo je skromno. Sve do nedavno, nisu postojale studije o njihovim vo-

deim ljudima, a istorija Napredne stranke nije ni do danas napisana.Svi voi Napredne stranke (Milan Piroanac, Stojan Novakovi, edo-milj Mijatovi, Milutin Garaanin) bili su ljudi od dela i izvan politikei predstavljali su prve intelektualce u Srbiji u modernom smislu rei.Zanimao me je horizont sa koga su oni formulisali moguu orijenta-ciju drave posle sticanja nezavisnosti, u sutini alternativu orijenta-ciji socijalista, radikala. Prema protivnicima, ali i po samoodreenjunaprednjaka, taj horizont je bio zapadnoevropski. U programskom

govoru koji je odrao na otvaranju spomenika knezu Mihailu (6. de-cembra 1882) u Beogradu, Stojan Novakovi je u Knezu nalazio no-sioca sredine misli da se od Srbije umotane u prvobitnoj prolosti,pokrivene besputnim umama, zgaritima i krovinjarama razvije Sr-bija kola, Srbija saobraaja, Srbija radinosti, Srbija pitomoga ivota,Srbija evropska (podv. L. P.). Da se iz Srbije navikle na male potrebei jo manji red, stvori Srbija veih potreba, razvijenijega ivota, pa iobilatijega reda.

Stojan Novakovi je odavao priznanje Knezu i to je od kon-servativnih verovanja srednjevekovne mase narodne iskresavao iviplamen novog naprednog veka. to je svojom politikom i svojimmoralnim uplivom uinio da se stvori Srbija od 1867, kojoj onda-nji sizeren gradove daje, kojoj Evropa pomae kao mladom edu svome(podv. L. P.).27

Sa istih horizonata mislili su i svi drugi voi Napredne stranke.Meutim, kao sondu u njihovu ideologiju, organizaciju i mogunosti

27 Stojan Novakovi, Knjaz Mihailo, beseda koju je prilikom otvaranja spomenika 6. decem-bra 1882. izgovorio Stojan Novakovi, ministar prosvete i crkvenih poslova, Beograd 1882.Cit. Prema: Olga Manojlovi Pintar, Arheologija seanja. Spomenici i identiteti u Srbiji19181989, Beograd 2014, str. 257.


23/188


22

uzela sam, iz dva razloga, Milana Piroanca. Jedan od osnivaa Na-predne stranke i njenih voa, on je najpotpunije razvio njenu ideolo-

giju. Osim toga, kao predsednik prve vlade naprednjaka (18801883)omoguio je da se ona ogleda u politikoj praksi.

Prva vlada naprednjaka sa Milanom Piroan cem na elu zapo-ela je posle sticanja dravne nezavisnosti sinhrone reforme u zemlji(privreda i fi nansije, vojska, kola, zdravlje naroda). Pravu zakono-davnu revoluciju koju je izvodila odozgo, prva naprednjaka vladanameravala je da zavri donoenjem novog ustava koji bi uspostaviopredstavniki sistem demokratije utemeljen na slobodnom pojedin-

cu. Na tom putu stajale su dve prepreke: kralj Milan i ve vrstoorganizovana i masovna Narodna radikalna stranka. Svaku od njihMilan Piroanac je analizirao. Kralj Milan nije pristajao na odricanjeod u Evropi ve anahronog apsolutizma.28 Pokretaka snaga radi-kala bila je, po Piroancu, narodna inteligencija, kritiki misleelinosti ili kako su sebe nazivali kritiari svega postojeeg. Slede-i zajedno sa Svetozarom Markoviem svoje ruske uitelje, oni sukritiku stavljali iznad zakona.29Ova se inteligencija nije razlikovala

od naroda (dvojica ruskih slavista, P. A. Rovinski i P. A. Kulakovskinalazili su da e ovo nepovoljno uticati na budui razvitak srpskognaroda) i teila je narodnoj dravibez institucionalnog posrednitvaizmeu nje i naroda ijih je devet desetina inilo siromano i nepi-smeno seljatvo.

Narodna inteligencija, za Piroanca nazovi-inteligencija tvo-rac je aksijoma narodni duh, zaostalost kao prednost, rezultati na-uke i tehnike bez vrednosnog sistema Zapada u kome su nastali, presvega bez ekonomski i politiki slobodnog pojedinca. Ova nazovi-in-teligencija ne veruje iskustvu, ruga se nauci to je ne poznaje,porie istorijski razvitak i svojega i ostalih naroda i, kao svako povr-no znanje ili, bolje, duboko neznanje, razmee se bez obzira i bezzazora.30

Udruena s predstavnicima naroda kao radikalna opozicija u Na-rodnoj skuptini ova nazovi-inteligencija bila je nosilac otpora svimzakonima prve naprednjake vlade. Zakon o naoruanju stajae ume-

28 Milan Piroanac, Beleke. Priredila Suzana Raji. Zavod za udbenike i nastavnasredstva. Dva stolea, knj. 3, Beograd 2004.29 Vid. , , ..., , 07 2013.30 Milan Piroanac, Ustavnost, Beograd, 1881, str. 26.


24/188


23

sto narodne vojske iskorien je za podsticanje Timoke bune (1883).Iako je vlada Milana Piroanca neto ranije podnela ostavku, Timoka

buna je faktiki zaustavila njene reforme. Nije ih nastavila ni druganaprednjaka vlada sa Milutinom Garaaninom na elu (18841887)usred koje je voen srpsko-bugarski rat (1885).

Posle pada druge naprednjake vlade dolo je do nasilja nad pri-padnicima Napredne stranke koje je poznato kao narodni odisaj.31Bezvlae je zahvatilo unutranjost Srbije. Naprednjaci su zverski ubi-

jani, a njihova imovina je pljakana i unitavana; mnogi su se iselili izSrbije. Mi lan Piroanac je zabeleio: See po unutranjosti predsta-

vljaju na narod kao najdivljaniji u Evropi. Gde se je dosad videlo dakomije jedan drugog nabijaju na kolje. Ovim putem idemo nasigurnokrajnjoj anarhiji a zemlja ima pravo da se pred obrazovanim svetomne sramoti i ne upropasti.32Meutim, da je cilj bio unitenje Napred-ne stranke dokazao je ponovljeni obraun sa njom u Beogradu 1889.godine, posle po slovu liberalnog ustava od 1888. I dvor i vlada ostalisu pasivni prema nasilju nad naprednjacima. Napredna stranka je triputa pokuavala da obnovi svoj rad ali njena istorija bila je stvarno

zavrena pomenutim pogromima.Poetak istraivanja radikalizma i radikala krenuo je, opet, bo-nim pravcima. Radilo se o popunjavanju praznina u bavljenju ovompojavom koja je obeleila drutvenu i politiku istoriju Srbije posle1878. godine. Praznine su se odnosile na veze srpskih socijalista saruskim revolucionarnim pokretom posle ezdesetih godina koje suobeleene idejama ernievskog, Pisarova i Dobroljubova. Srpskisocijalisti su pratili podele koje su nastajale u ruskom revolucionar-nom pokretu jo za ivota Svetozara Markovia: on sam bio je pre-ma njima opredeljen. Fascinantne su bile njihove veze sa predstav-nicima jakobinsko-blankistike struje, pre svega sa S. G. Neajevom.Srbi u Cirihu odravali su veze sa njim, pokuali su da ga oslobodepri pokuaju vajcarskih vlasti da ga izrue Rusiji. Neajev je, podtuim imenom, posedovao i srpski paso. Za razliku od SvetozaraMarkovia, koji je teror revolucionarne manjine odbacivao u koristrevolucije s narodom i za narod, jedan broj njegovih pristalica prihva-

31 Latinka Perovi, Politiki protivnik kao neprijatelj u: Ista, Izmeu anarhije i auto-kratije. Srpsko drutvo na prelazima vekova (XIXXXI). Helsinki odbor za ljudska prava uSrbiji, Biblioteka Ogledi, br. 6, Beograd 2006.32 Milan Piroanac, Beleke str. 383.


25/188


24

tao je ideje ruskog jakobinizma i blankizma. U vreme organizovanjaNarodne radikalne stranke, oni su se javili kao posebna socijalno-re-

volucionarna struja. Tada sam zapoela rad na objavljivanju istorij-skih izvora o njoj i na studijama o njenim protagonistima.33U srpskojistoriografiji bile su nepoznate njene veze sa ruskim jakobincima iblankistima. To jest, sa teroristikom organizacijom Narodna volja,prvom uopte sveruskom organizacijom, koja je, 1. marta 1881. go-dine, izvr ila ubistvo cara Aleksandra II, najveeg reformatora Rusi-je posle Petra Velikog.

Predstavnici socijalnih revolucionara u Srbiji odravali su tesne

veze sa narodnovoljcima koristei za to srpske studente u Rusiji kojisu i sami pripadali ovoj struji. U Srbiji, pak, listovi socijalista revo-lucionara Radnik i Borba postali su, kao nigde drugde, glasilaNarodne volje. U njima su objavljivane stenografske beleke sa procesanarodnovoljcima optuenim za ubistvo cara Aleksandra II, njihove bi-ografije (posebno ena), programski dokumenti Narodne volje.

Iako kritika radikala od strane revolucionarnih socijalista nijeove ostavila ravnodunim, uticaj revolucionarnih socijalista u Srbiji

bio je znatno manji od snage njihove anticipacije budue revolucijei modela socijalizma. Zajedno sa svojim ruskim uiteljima, poev odNeajeva do narodnovoljaca, oni su revoluciju videli kao delo vrstoorganizovane revolucionarne manjine koja osvaja vlast da bi njomeizvrila socijalnu revoluciju u korist veine siromanog naroda. Njenpoetak oni su videli u velikoj nerazvijenoj zemlji, u toku svetskogsukoba.

Tumaenje radikalizma i radikala kao posledice raskida sa ide-jama Svetozara Markovia, odnosno kao pojave nastale pod utica-jem francuskog radikalizma, zahtevalo je precizan odgovor na pita-nje ta se dogodilo sa srpsko-ruskim revolucionarnim vezama posleezdesetih godina. To je vodilo osvetljavanju ruskih revolu cionarnihideja, iznutra, sedamdesetih i osamdesetih godina, a zatim njiho-vih replika u Srbiji.34Tako je zapoeo moj rad na objavljivanju isto-rijskih izvora i studija o glavnim strujama ruskog revolucionarnog

33 Dimitrije Mita Ceni, Izabrani spisi 12. Uvodna studija, izbor, redakcija dr. LatinkaPerovi, Rad, Beograd 1988.34 Latinka Perovi, Srpsko-ruske revolucionarne veze. Prilozi za istoriju narodnjatva, Slu-beni list SRJ, Beograd, 1994.


26/188


25

narodnjatva (anarhisti, progresisti, jakobinci i blankisti).35Ali sam,neoekivano, zatekla sebe usred rada na posebnoj knjizi o ruskim

korenima revolucije u XX veku do koje me je dovelo upravo prou-avanje ruskog revolucionarnog narodnjatva.36Ali i ruski misliocipoput N. A. Berajeva. Istorijski izvori su ukazivali na kontinuitetkljunih ideja: model revolucionarne organizacije i karak ter revo-lucije. U tom pogledu, boljevici nisu otkrili nita novo. Istoriografi(Andrej Mitrovi i Branko Petranovi), kao i savremenici (Milovanilas, Koa Popovi, Marko Nikezi) nali su, u knjizi, one ideje kojeje, posle Prvog svetskog rata, batinila komunistika intelektualna

elita u Srbiji i Jugoslaviji.Prouavanjem radikalizma i radikala vratila sam se sa sigurnijih

osnova. Ali sam i dalje sledila isti metod: studije o njihovim ideolozi-ma i osnivaima zasnivala sam na istorijskim izvorima koje sam ob-

javljivala. To se naroito odnosi na Peru Todorovia37i Nikolu Paia,dva kljuna oveka u pokretu Svetozara Markovia. Oni idu zajednodo Timoke bune (1883), a zatim se razdvajaju. Osuenom na smrtpa pomilovanom od kralja Milana, Peri Todoroviu i ostalim voama

Narodne radikalne stranke predstojala je viegodinja robija koja jeznaila i kraj stranke. Tada, uz uverenje da Narodna radikalna strankane moe sama vladati, dolazi do kompromisa sa kraljem Milanom. Zastranku svaki kompromis bio je izdaja i ona e ga uvek odbacivati uime svojih izvornih naela.

Posle Timoke bune, Nikola Pai38je proveo est godina (18831889) u emigraciji. Iz emigracije je, zajedno sa mitropolitom Miha-ilom, radio na podrivanju zapadnjake politike kralja Milana. Uspo-stavio je veze sa slovenofilskim krugovima u Rusiji i stekao naklo-

35 U podgorikom CID-u objavila sam: Aleksandar Hercen, Ruski narod i socijalizam,2000; Petar Lavrovi Lavrov, Istorijska pisma, 2000; Mihail Aleksandrovi Bakunjin, Dr-avnost i anarhija, 2008.36 Latinka Perovi, Planirana revolucija. Ruski blankizam i jabinizam. Tekstove sa ruskogprevela Lidija Subotin, BIGZ Globus, Beograd Zagreb, 1988.37 O dugo zanemarivanom Peri Todoroviu, uz biografiju: Pera Todorovi, Rad, Beo-grad, 1983, objavila sam vie njegovih knjiga koje su vaan istorijski izvor za prouava-nje Narodne radikalne stranke i drutvene istorije Srbije u XIX veku. Vid. Pera Todoro-vi, Izabrani spisi, 1 2, Beograd, 1986; Dnevnik, Srpska knjievna zadruga, Beograd,1990; Krvava godina, Isto, Beograd, 1991; Ogledalo. Zrake iz prolosti. Medicinska knjiga.Medicinske komunikacije, Beograd, 1995; Srpska stvar u Staroj Srbiji. Uspomene na kraljaMilana, Slubeni list SRJ, Beograd, 1997; Linosti i linost, Isto, Beograd, 2000.38 Nikola P. Pai, Pisma, lanci i govori (18721897)


27/188


26

nost slubene Rusije. U Srbiju se vratio posle abdikacije kralja Milana1889. godine: za obojicu nije istovremeno bilo mesta u Srbiji. Bog,

narod i Rusija osnova je politike filozofije Nikole Paia. A na pro-gramu narodna drava , narodna samoupravai narodna partija, Narodnaradikalna stranka ijim je neprikosnovenim voom postao, izrasla je,po Slobodanu Jovanoviu, u seljaku klasnu organizaciju. vrsta or-ganizacija sa sistemom odbora od Glavnog do mesnih kao glavomstranke u seljakom birakom telu, Narodna radikalna stranka je bilaostvareni model stranke ruskih narodnjaka lavrista (sve s narodom,za narod), koji su i sami govorili da im je u Srbiji uspelo ono to nije u

Rusiji.39

Iako su postojale Napredna i Liberalna stranka, Narodna ra-dikalna stranka bila je politiki hegemon i taj model politikog orga-nizovanja u Srbiji nadiveo je sebe. Vanredna Narodna skuptina (1.oktobar 1889) konstituisala se kao isto partijska skuptina. Iz nje

je proizala homogena radikalna vlada. Osim toga, radikali su imaliveinu u Dravnom savetu, u kasaciji i apelaciji, u glavnoj kontroli.To stanje je tano opisao ivan ivanovi: Radikalna stranka, dotlemona samo dole, u narodu, sad je, temeljno, uvrstila svoj poloaj

gore, u vrhovima drave. Sve to se moglo u dravi poradikaliti po-radikaljeno je i na vrh piramide sa radikalnom osnovom i bokovima,stajalo je i balansiralo neradikalno Namesnitvo.40To je i dravi dalopartijski karakter.

Zajedno sa Dubravkom Stojanovi i orem Stankoviem prou-avala sam delovanje Narodne radikalne stranke u opoziciji i na vlasti.Bilo je to jedinstveno istraivako iskustvo sabrano u etiri toma: Ni-kola Pai u Narodnoj skuptini.41Sa Stenografskim belekama Narod-ne skuptine koje su malo koriene kao istorijski izvor, dobili smou ruke klju kojim smo mogli otvarati razna pitanja: stanje narodnesvesti, odnos naroda i inteligencije, vlast i opozicija, prioriteti drav-ne politike. Sa mesta predsednika Narodne skuptine kao sa trona ilioltara, uz gotovo nepostojeu opoziciju, Nikola Pai je relativizovaovanost unutranjeg razvoja zemlje i formalno prihvatao ak evrop-ske ustanove, ali je vrsto ostao na stanovitu da je sloboda celogsrpskog naroda vei i jai ideal no to je graanska sloboda Srba

39 , ...40 ivan ivanovi, Politika istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, III, Beo-grad, 1924, str. 32, 49.41 Nikola Pai u Narodnoj skuptiniKnj. 1: U opoziciji (18781882); Knj. 2: Na vlasti(18891897) i (19011902). Priredila Latinka Perovi, Slubeni list SRJ, Beograd, 1997.


28/188


27

u Kraljevini. Drugim reima, razvoj Srbije kao moderne drave bio jepodreen nacionalnom idealu.

Moja istraivanja zaustavila su se na 1903. godini i ogledi o mo-dernizacijskim procesima u Srbiji (zakon o eleznici, zakon o zatitizdravlja naroda i stoke, o poloaju ene) proizili su iz prethodnih is-traivanja. Kao i ogledi o karakteristikama modernizacije Srbije.42Ra-dovi Olge Popovi Obradovi, Dubravke Stojanovi i Suzane Raji43pruaju uvid u stanje intelektualne i politike elite uoi dinastikogprevrata 29. maja 1903. godine. Iako su pripadnici intelektualne eliteuoi dinastikog prevrata bili visokoobrazovani i na vanim pozicija-

ma u javnom ivotu, oni su se, zbog nedovoljnog uticaja u politici,smatrali osujeenom inteligencijom. Zbog toga su uestvovali u pri-premama prevrata, a posle njega sukobljavali se sa vojnim vrhovimasamo oko primata vlasti. I posle Ustava 1903, ne uviajui ogranie-nja srpskog parlamentarizma, bili su razoarani, i tek su im pobede ubalkanskim ratovima vratile nadu. U jednom pismu 3. oktobra 1913,Slobodan Jovanovi kae: Ja sam pred rat (Prvi balkanski) bio gotovosasvim izgubio veru u nau budunost. Nakon balkanskih ratova iz-

gledalo mu je da se, zajedno sa drugima koji su isto mislili, prevario.Na emu je zasnivao svoju veru? to se tie, pisao je, prosvetnepolitike, tu e jo mnogo vremena ostati po starom. Ali ja sve manjeverujem da (drava) moe mnogo da uini nama je uvek prosvetnapolitika bila smuena Naa privredna politika nije bila nita bolja odprosvetne I gde je izvor vere Slobodana Jovanovia? Njemu izgledada je, naroito u Drugom balkanskom ratu, dokazano da je naa voj-ska, bez preterivanja najbolja na Balkanu.44

42 Mogunost i ogranienja modernizacije;Patrijarhalan odgovor na izazov modernizacije;Beg od modernizacije; Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka. Vid. Latinka Pero-vi, Izmeu anarhije i autokratije43 Olga Popovi Obradovi, Parlamentarizam u Srbiji 19031914. godine, Beograd,1998; Ista, Kakva ili kolika drava, Beograd, 2008;Dubravka Stojanovi, Srbija i demokratija 19031914. Istorijska studija o zlatnom dobudemokratije, Beograd, 2003; Ista, Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda18901914, Beograd, 2008; Ista, Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadanjosti Srbije, Beograd,2010.Suzana Raji, Vladan orevi, biografija pouzdanog obrenovievca, Beograd, 2007; Ista,Aleksandar Obrenovi. Vladar na prelazu vekova. Sukobljeni svetovi, Beograd, 2011.44 Slobodan Jovanovi, Sabrani spisi XII. Priredili Radovan Samardi i ivorad Stoja-novi. Beogradski izdavaki zavod, Jugoslavija publik, Srpska knjievna zadruga, Beo-grad, 1991, str. 741.


29/188


28

I jednom Slobodanu Jovanoviu trebalo je mnogo da tek pri krajusvog dugog ivota zakljui: im se ovek uzdigne neto malo iznad

nacionalnog egoizma, njemu postaje jasno, da nacija sama sobom nepredstavlja ono to se u filozofiji naziva vrednost. Vrednost joj mo-gu dati samo opti kulturni ideali, kojima se onda stavlja u slubu.45

Kako su na izazove kraja XX veka reagovali pripadnici intelek-tualne i politike elite u Srbiji? U kojim su istorijskim koordinatamatraili reenja? Da li su nazirali perspektivu i kako su je videli jedni akako drugi? Da li su o tome aktivno razgovarali a ne samo pisali? Ali,moda se odnos izmeu dominantnei neeljeneelite koje su ravnoprav-

no njen predmet razreava kroz jedan paradoks savremenog srpskogdrutva: ono je i otvoreno i zatvoreno. Njegovu otvorenost omoguilesu slobodne granice uoi ratova devedesetih godina i posle njih. Mla-di i visokoobrazovani, kritina masa za promene, u bekstvu od ratovai u odsustvu perspektive posle ratova, napustili su zemlju. Ve etvrtveka vri se, bez prekida, jedinstvena selekcija. Srbi se individualnoin-tegriu u razvijenije evropsko okruenje. Kao uvari kolektivnog identi-teta, u zemlji ostaju stari, nepismeni i poluobrazovani. To je humus za

polu znanje, nazovi inteligenciju, ovimentnu inteligenciju,polu intelektualca, intriganta o emu su sve govorili VladimirKari, Milan Piroanac, Stojan Novakovi, Slobodan Jovanovi, Miha-ilo Konstantinovi, Isidora Sekuli, Ksenija Atanasijevi Ali i Rado-mir Konstantinovi, Danilo Ki, Bogdan Bogdanovi Moda je vekasno za jednu teoriju koja bi razreila paradoks istovremene otvore-nosti i zatvorenosti dananjeg srpskog drutva: logikom nezadrivihpromena u svetu, on se spontano razreava.

45 Slobodan Jovanovi,Jedan prilog za prouavanje srpskog nacionalnog karaktera, Vind-zor, Kanada, 1964, str. 573.


30/188


29

Olivera Milosavljevi

Nacionalizam i federalizamNacionalizam i federalizamNemogui spoj i jugoslovensko iskustvoNemogui spoj i jugoslovensko iskustvo

Ideja federativne drave nije imala mnogo zagovornika u srpskimintelektualnim i politikim krugovima tokom proteklog veka. Ako seizuzme srpska levica (i socijaldemokratska i kasnija jugoslovensko-

komunistika opcija) iji je koncept drave uvek podrazumevao nekioblik federalizma, centralistika drava je uglavnom bila opteprihva-ena ideja. Posebno se u profederalistike stavove ne mogu svrstatideklarativna i mimikrina pozivanja nacionalistike elite na federa-tivno ureenje devedesetih godina XX veka, kada se ima u vidu da suih pratila, sa sutinom sloene drave nespojiva, nova crtanja mapa izahtevi za etnika preseljavanja stanovnitva.

Otpor prema federalizmu, odnosno, izjednaavanje federaliza-cije zemlje sa njenim raspadom, nije specifinost i ekskluzivnost ve-zana samo za srpsko drutvo ili uopte za etniki tip nacionalizma.Ipak, razlike u pobudama za nastanak protivfederalistikih koncepa-ta su znaajne, poevi od onih izvornih, o nedeljivosti suvereniteta,do onih kasnije izvedenih, o nedeljivosti etnosa unutranjim grani-cama. Na slian nain je i suprotno, strah od majorizacije preao putod straha od tiranije (siromane) veine (u Hamilton, 1981:147) dostraha od tiranije nacionalne (etnike) veine. Npr. francuska poli-tika je dugo izmiljala federalistike neprijatelje, poznajui jo odvremena revolucije u XVIII veku strah da e pojedinani interesi pro-gutati suverenost naroda, pa su i njena najznaajnija imena u imenedeljivosti suvereniteta, zastupala nespojivost francuske monarhijei federalizma. Otuda je u raspravama o raspodeli na departmane, bi-


31/188


30

lo upadljivo podozrenje prema svakom federativnom sistemu i gotovotrenutna diskvalifikacija pokrajinskih tenji kao rezultat poistovei-

vanja secesije pokrajina i federalizma. Vezano za prethodna iskustva,federativni sistem je kompromitovan dvostruko, njegovim poveziva-njem i sa demokratijom i sa aristokratijom. U prvom sluaju, uverenjada ista demokratija moe da se realizuje samo u teritorijalno malimdravama, izazivala su strah od izraavanja lokalnih interesa. U dru-gom sluaju, povezivanje federalizma s aristokratijom, i posredno sfeudalizmom, proizvodilo je uverenje da je federacija republikanskifeudalizam, a feudalizam monarhijska federacija, odnosno, da je

federativni sistem obeleen konzervativnim i pokrajinskim duhom ko-ji pojedinca sputava mreom lokalnih zavisnosti. U oba sluaja severovalo da federalizam nosi u sebi klicu raspada, odnosno, da lokal-ne uprave (vampiri slobode) onemoguavaju da zakonodavna cen-tralnost bude stoer vlasti stvarajui legalnu anarhiju. Nasuprotfederalizmu izabrano je stvaranje novog politikog i drutvenog telaime se obezbeivalo jedinstvo i otklanjalo strailo federativnih re-publika. (Fire, Ozuf, 1996: 186-195; 963).

Za razliku od Francuske koja je revolucijom konstituisala jednupolitiku naciju i sa aspekta nedeljivosti suvereniteta osporavala fe-deralizam, ili SAD iji osamnaestovekovni federalizam nije bio rezul-tat etnikog i nacionalnog pluralizma, ve postojanja trinaest gotovonezavisnih drava koje su se udruile u dravni savez, a gde je jedanod faktora stvaranja vre federacije bio i interes bogatijih slojeva dase uspostavi jaka vlada koja bi omoguila ekonomsku akumulaciju (uHamilton, 1981:158), Srbija je tokom XX veka prola i kroz iskustvomononacionalne, ali i kroz mnogo dugotrajnije iskustvo vienacional-ne drave, uz konstantno istrajavanje nacionalistikog dela njene po-litike i intelektualne elite na otporu federalizmu sa obrazloenjemda on drobi oblasti srpskog etnikog prostora, deli Srbe, a gra-nice konstituie uvek na srpsku tetu (Dimi, 1998:158-161), ili joeksplicitnije, na podrazumevanju da je Jugoslavija im je stvorena bilaosuena na rasturanje jer Srbi nisu bili svesni razmera opasnosti koja

je pro isticala iz hrvatskih predloga da se drava preudesi u federacijuu koju bi se uneli i elementi anacionalnog, etnikog i pokrajinskogu istorijskom smislu (Samardi, 1989: 257; Samardi, 1991: 174).

Polazei od argumenata koji su se tokom poslednjih sto godinajavljali u srpskoj politikoj javnosti protiv federalizma ili bilo kog ob-lika decentralizovane drave, mogu se postaviti sledea pitanja: (1) U


32/188


31

kakvoj su meuzavisnosti nacionalizam, kao ideologija koja odreujenaciju kao bioloko jedinstvo i glorifikuje njene nedeljive osobenosti,

i dominantni stavovi srpske elite o optimalnom ureenju drave? (2)Zato nacionalizam razvija uverenje da su unitarizam i centralizamprirodno stanje drave, a svaka decentralizacija vetaki konstruktsa umiljajem da proizvede njen raspad? (3) Zato su u nacionalizmu,federalisti, konfederalisti, autonomisti, uvek vieni kao neprijate-lji primarno nacije, pa tek posredno i drave? (4) Zato je poetkom90-ih godina u Srbiji, mirnoj konfederalizaciji Jugoslavije, kao boljipretpostavljen njen ratni raspad? (5) I na kraju, da li je centralizam

u konkretnom sluaju samo produkt nacionalizma, patrijarhalnosti,tradicionalizma..., ili pre svega potrebe za nedeljivom moi nacional-ne elite?

(1) Razloge gotovo podrazumevanog centralistikog dravnogustrojstva treba traiti u sadrini etnikog nacionalizma i u njemu,mestu njegovog tvorca nacionalne elite. Etniki nacionalizam neprihvata autonomnost niih jedinaca u okviru drave iz vie razloga.Polazei od gotovo biolokog jedinstva nacije koja ima glavu, telo

i duu, odnosno, nacionalnu elitu, narod kao telo ije granice ras-prostiranja definie elita i nepromenljivi nacionalni duh iju sa-drinu i potrebe odreuje elita, nacionalizam podrazumeva nekolikopreduslova koji moraju biti zadovoljeni u (uvek podlonoj promeni)nacionalnoj dravi. Podrazumevajedinstvenost(ciljeva, ideja, verova-nja); uniformnost (karaktera, osobina, identiteta); kolektivizam (pri-padnost jednom, nacionalnom kolektivu i prihvatljivost linog iden-titeta samo kao dela primarnog, kolektivnog identiteta). Zbir svegapobrojanog je zahtev za ureenjem koje podrazumeva centralizam(je-dan narod, jedan univerzalni centar, jedna vlada, ali i jedinstvena inedeljiva prolost iz koje proistie nedeljiva sadanjost i budunost).Etniki na cionalizam ne veruje u viestruke identitete, u razliitost, upluralizam interesa, u individualizam, a nacionalnu dravu vidi samokao zatitnika ekskluzivne nacije, njene jedinstvene i nedeljive naci-onalne volje i nacionalnog interesa. Njihovu jedinstvenost obezbe-uje jedinstvena elita koja i definie interese i volju i zato odriepotrebu da se to prirodno jedinstvo cepa na nie jedinice.

(2) Jo prilikom stvaranja prve jugoslovenske drave u drugoj de-ceniji XX veka, federativno ustrojstvo je odbaeno sa obrazloenjemda je nemogue obeleiti granice izmeu Srba, Hrvata i Slovenacaosim sistemom iseljevanja i doseljavanja kojim bi se rastavili razni


33/188


32

elementi, to su sada ispremetani na najzapleteniji nain.1 I prili-kom razbijanja poslednje Jugoslavije sedamdeset godina kasnije, ar-

gumenti su ostali isti, odnosno, nacija, njene granice prema drugima,mogunost iseljavanja i doseljavanja, bili su jedini argumenti u ras-pravi o (ne)mogunosti opstanka sloene drave. Taj novi naciona-lizam oblikovan u krugovima srpske intelektualne, pre svega akadem-ske elite osamdesetih godina XX veka, koji je, postajui dominantanobrazac miljenja u drutvu, odredio i dalje drutvene tokove, raspaddrave i rat, imao je odreene karakteristike, ve viene u prolosti.Njegovo primarno svojstvo bilo je uverenje u sopstvenu prirodnost

i dugo trajanje koje je proizvodilo dalje verovanje da se nasuprot ta-kvim prirodnim drutvima i dravama, nalaze one neprirodne,na bilo koji nain sloene tj. vetake, uglavnom bazirane samona zakonima kao produktima jedne generacije. Nasuprot zakonito-sti, podrazumevan je prirodan, domainski, gotovo uroen odnosprema dravi, za iju je realizaciju nuno obezbeenje nacionalne je-dinstvenosti i po cenu raseljavanja stanovnitva.

Ovakva uverenja su krajem osamdesetih godina rezultirala stva-

ranjem javnog mnjenja koje je uz pomo pseudoistorijskih razloga po-verovalo u nunost razgradnje postojee sloene drave kako bi seostvarilo, u njoj onemogueno, nacionalno jedinstvo. U reenomsmislu je karakteristino miljenje srpskog akademika da je korensnage srpskog bia u prirodnom organizmu njegovog drutvakoji se sastojao od spontano usaglaenih duhovnih funkcija. Na-suprot tome, tuinske drave u kojima je trajao srpski narod bile suorganizacije zasnovane na smiljenim pravnim sistemima, bez pri-rodne osnove, u stvari, imperijalne fikcije koje su mogle dugo trajatiukoliko su, koristei ih, dozvoljavale postojanje unutranjih ivotnihorganizama, meu kojima je bio i srpski. Po njemu je Srbija nastalakao drava jednog naroda, a Srbi su se okupljali pod vlau onih kojisu bili njihovog roda, a ne tuini koji su meu njih upali da im stvoredravu. Tako se srpsko patrijarhalno ureenje odravalo zahvalju-ljui, pre svega, srpskom pravoslavlju koje je odreivalo kulturnuzatvorenost u odnosu na sve tuinsko. Tvrdio je da istorijska dru-tva nastala kao prirodni organizmi ne mogu ostati na okupu bez bo-

je rei u svojoj sri, da je u zajednici stvorenoj u epohi Nemanjia,

1 Izjava Nikole Paia listu Morning post, 17. oktobra 1918. (u Petranovi, Zeevi,1988: 74)


34/188


33

ostvareno jedinstvo dinastije, crkve i naroda, a da je glavno obelejete duhovnosti sabornost u odluivanju umesto prenaglaene staleke

podeljenosti (Samardi, 1989: 67-72; Samardi, 1991: 166-173). Idrugi akademik je tvrdio da su Srbi uvek imali domainski odnosprema dravi, doivljavajui je kao najdragocenije optenarodno do-bro i bila im je savreno tua pomisao da u njoj obezbeuju sebi ilidrugima neki poseban status koji bi naruavao jedinstvo zemlje (Ivi,1991: 191-192).

Jo eksplicitnije, ideja o srpskoj dravi koju primarno odreujejedinstvo i nedeljivost nacije, izloena je u tezi iz 1992. da se raz-

bijanjem Jugoslavije realizuje zahtev srpske emigracije za vekovnoostvarenje srpskih nacionalnih ideala i ciljeva: uobliavanje svesrp-skog nacionalnog programa i njegovu istorijsku realizaciju da sviSrbi ive u jednoj nacionalnoj dravi, etniki kompaktnoj, svetosav-skoj, sa vrhovnim Domainom dinastijom Karaorevia na e-lu (Suboti, 1992: 12-36). Srodne su i emigrantske teze da je svetadunost svih Srba da oslobode sve srpske krajeve, i da u istorijskimi etnografskim granicama srpskog prostora obnove svoju nacional-

nu dravu u kojoj e svi Srbi biti slobodni i ujedinjeni. (Spalajkovi,1992: 87). Kao i one najeksplicitnije, da e kad se srui druga Jugo-slavija biti poslednja ansa da se definitivno i jasno obelei srpskoetniko podruje, jer kad-tad, mi emo morati da se priberemo, dase prikupimo, zbijemo zajedno, da iz svojih redova odstranimo onoto je strano, tzv. strana tela (corpora aliena), jer, moramo se kon-centrisati, spojiti, priljubiti, a ako postignemo raseljavanje i izme-nu stanovnitva, poslednji argument za odranje Jugoslavije otpae(Kosti, 1992: 250-253).

(3) U redovima srpske elite (sa pomenutim izuzetkom delova le-vice), svaka decentralizacija je odbijana sa pozicija primarno interesanacije, a tek posredno i drave, budui da je to bio sluaj i u uslovimakada je nacija delila dravu sa drugima (tokom egzistencije Jugo-slavije) i onda kada je ivela sama u sopstvenoj dravi (na poetkuXX i XXI veka). To svedoi da je u odnosu nacija drava, nacija uvekbila konstanta, a drava promenjiva, odnosno, da je jedinstvo etnikenacije koja svojim rasprostiranjem odreuje granice (uvek) budue,zamiljene drave, pri tom izdignuto iznad dravnih interesa, odrei-valo zahtev za njenim centralistikim ustrojstvom. U krajnjoj instanci,i u oba sluaja da bi se, pod parolom nacionalnog jedinstva obezbe-dila nedeljiva mo nacionalne elite.


35/188


34

(4) Devetnaestovekovni nacionalizam je definisao nacionalniprogram kao osloboenje i ujedinjenje srpskog naroda, odnosno,

podrazumevao je, ma kako nerealnu, ali ipak integraciju naroda kojije iveo u razliitim dravama. Krajem dvadesetog veka, on je opetdefinisan kao osloboenje i ujedinjenje srpskog naroda, ali je toovog puta znailo dezintegraciju postojee drave i njenih federalnih

jedinica pojedinano. Ni u prvom ni u drugom sluaju ovaj cilj nije vi-en kao ostvariv u decentralizovanoj dravi. Zato, kao najbolji primeriz nedavne prolosti koji dokumentuje sve osobine ovog tipa etnikognacionalizma, moe posluiti poslednji u nizu ponueni izbor poet-

kom devedesetih godina. Re je o alternativi izmeu konfederalne Ju-goslavije (bez rtava i materijalnih razaranja) kao pokuaj ouvanjavee zajednice uz dodatnu decentralizaciju, ili krvavog rata (uz hilja-de mrtvih i materijalna razaranja) sa ciljem razbijanja vee dravnezajednice kako bi se ideal jedinstvenosti eventualno ostvario u ma-njoj. Kolika je bila snaga argumenata kojima je odbijena prva, i koji suvodili drugoj soluciji kao dugo pripremanom izboru elite?

Iracionalne ideologije kao to je i etniki nacionalizam, zahteva-

ju jednostavne odgovore na sloena drutvena pitanja, odnosno, po-tvrdu unapred postavljenih temeljnih tvrdnji. Jedna od njih, traenana pitanje/tvrdnju: zato Jugoslavija vie nije mogua, pronaena je uodgovoru/potvrdi: zbog decentralistikog Ustava iz 1974. godine. Ar-gumenti za ovu tvrdnju su glasili da su generatori jugoslovenske krizeideje o konfederalistikoj Jugoslaviji to je izjednaavano sa idejomo obespravljenoj Srbiji (Mladenovi, 1989: 125); da je interes vlada-

juih krugova svih drugih jugoslovenskih naroda bio da se usposta-vi potpuna konfederacija kao labava tvorevina u kojoj e imati svaprava i samo simboline obaveze (Tadi, 1992: 60); da bi konfedera-cija bila poetak duge nestabilnosti (Ekmei, 1992: 37); da postoje-e unutranje granice u Jugoslaviji mogu biti legitimne samo ako suzasnovane na etnikim i istorijskim temeljima (Markovi, 1994: 353);da e se izgubiti mir ako pristanemo da uemo u klopku koja se zovesavez suverenih drava (Pavle Ivi, Politika, 24. avgust 1991); da jekonfederacija neto najgore to se Jugoslaviji moe dogoditi, a da

je dosta bilo kojekakvih drutvenih ureenja koja nigde ne postoje(Kosta Mihajlovi, Politika, 25. avgust 1991); da jedini rasplet jugo-slovenske krize koji moramo po svaku cenu spreiti je konzervacijaJugoslavije kao saveza drava u njihovim dosadanjim granicama. Tobi znailo preputanje izmuenog i desetkovanog srpskog naroda u


36/188


35

Hrvatskoj na milost i nemilost ustaama (Mihailo Markovi,Politika,30. i 31. avgust 1991)...

(5) Paljivo itanje ovih i slinih iskaza pokazuje da argumen-tacija protiv Ustava 1974, protiv federacije ili konfederacije, ustva-ri nije ni postojala. Postojalo je samo eksplicitno odbacivanje svakeideje sloene drave bez objanjenja, a nije ga bilo jer se podrazu-mevalo: jednoobraznost nacije, njeno ujedinjavanje i razdvajanje oddrugih, unapred predodreena elita koja zna ta je nacionalniinteres, ne dozvoljavaju vertikalnu podelu vlasti, jer kako je to defini-sao jedan akademik, srpski nacionalni program moe biti samo delo

nekoliko odgovornih, mudrih linosti intelektualaca i politiara(Markovi, 1994: 354) ili jo bolje, kako je to definisao drugi akade-mik, nacionalni programi su acta secreta za koje zna samo najuerukovodstvo (Vasilije Kresti, u Vueli, 1992: 97) i najbolje, kako jeto definisao trei akademik tvorci nacionalnog programa su piscii uopte intelektualci koji su nekad oglaavali ujedinjenje nacije, adanas oglaavaju i njihovo razjedinjenje, pa srpski intelektualcistoje pred novim istorijskim izazovom: oglaavanje novog nacional-

nog programa. Oni ga danas apuu, o njemu se uglavnom usmenospore, ali ga jo uvek u bitnim sadrajima ne imenuju. (osi, 1992:138). Odjek ovakvih stavova u javnosti proizvodio je i adekvatna ras-poloenja. Prema dva istraivanja stavova javnosti u Srbiji na pitanjekako u sluaju raspada Jugoslavije reiti problem granica, rezultatisu bili sledei: 2

2 Prema: Antoni, 2003:146. Autor od koga su ovde preuzeti podaci iz istraivanja,na osnovu njih izvodi optimistiki zakljuak da se ak ni 1991. nije promenio procenatonih koji su bili za zadravanje postojeih granica pa je dobar deo graana Srbije, i po-red ratnih strahota, verovao da je problem Srba u Hrvatskoj zapravo problem njihovihgraanskih i nacionalnih prava, a ne problem stvaranja Velike Srbije. Zanimljivo je danije analizirao znaenje drugih podataka da je u tom kratkom vremenskom periodunajveu promenu (skok) pokazao procenat onih koji su bili za ratnu opciju, odnosno,promene granica ratnim putem.

novembar 1990. avgust 1991.

zadrati postojee granice 27% 27,7%

utvrditi nove granice mirnim putem 23% 29,8%

utvrditi nove granice oruanim putem 20% 32,4%

bez stava 25% 9,7%2


37/188


36

Indikativno je da je uz relativno stabilan procenat onih koji su bi-li za ouvanje postojeih granica, i malu promenu procenta onih koji

su oekivali promenu granica mirnim putem, najvei skok imao brojratobornih koji su traili promenu granica oruanim putem, (vero-vatno) na raun bitno smanjenog procenta ispitanika bez stava.

* * *Uz rasprostranjeno verovanje intelektualne elite (spojene s vla-

u) o njenoj misiji da govori u ime jednoobraznog kolektiva i da muodreuje bie, duh, nacionalni interes, nacionalni program i

granice nacionalne drave, kako se uopte mogla razumeti bilo ka-kva ideja autonomije za Vojvodinu u kojoj takoe veinski ivi srpskinarod? Najbolje je to pokazao jo jedan akademik kada je Vojvodiniosporavao pravo i na posebnu akademiju nauka tvrdei da su pokra-

jinske akademije i stvarane da bi se razbilo celo jaje srpske kulture,i zakljuujui da kad ve u Srbiji pravimo jednu dravu, jedan parla-ment, ne vidim razloga da imamo tri akademije. (Antonije Isakovi,Politika, 26. maj 1990).

Ipak, bez romantiarske mimikrije i najtanije sa stanovita na-cionalistikih zahteva i verovanja, antiautonomistiku argumentacijukao pitanje nemogunosti daljeg irenja (uvek promenljivih) dravnihgranica, je definisao sredinom osamdesetih godina jo jedan akade-mik koji je svojom knjigom o Kosovu i otvorio vrata provali srpskognacionalizma u istoriografiji i publicistici. Kritikujui stavove Dimitri-

ja Tucovia i srpske socijaldemokratije s poetka XX veka o federacijiili konfederaciji balkanskih drava, zakljuivao je da bi u toj zajedniciSrbija morala da se zadovolji granicama iz 1878. kao svojim defini-tivnim dravnopravnim i nacionalim okvirom iz ega je proisticalonjegovo uverenje da se postanak autonomija u Jugoslaviji moe po-smatrati, ne s ozbirom na potrebu da se ostvari pravo nacionalnihmanjina na politiku egzistenciju u novoj dravi, ve s obzirom napotrebu da se eliminie svaka mogunost vaspostavljanja Srbije unjenom ranijem politikom konceptu. Autonomijama se reavalo, naneki nain, srpsko pitanje a ne pitanje nacionalnih manjina (Bogda-novi, 1990: 262-264, 293).

Na kraju, ta je od protivfederalistikih argumenata iz revoluci-onarnog XVIII veka ostalo krajem XX veka u srpskom protivfedera-listikom konceptu? Nasuprot nedeljivosti suvereniteta politike na-cije, ostao je zahtev za nedeljivom moi elite veinske nacije, umesto


38/188


37

obezbeenja dravnog jedinstva, ostala je tenja za obezbeenjemjedinstva nacije u vienacionalnoj dravi po cenu njenog razbijanja,

umesto suprotstavljanja konzervativnom pokrajinskom duhu, suprot-stavljalo se federalizmu sa pozicija konzervativnog pokrajinskog du-ha. Slinost je ostala samo u kljunom pitanju: koliko su federalistikizahtevi proisticali iz realnih i trajnih pokrajinskih ili regionalnih spe-cifinosti, a koliko iz odbacivanja jakobinskih3/velikodravnih/nacio-nalistikih mera centralne vlasti. Argumenti za osporavanje sloenedrave esto sami proizvode adekvatne odgovore sadrane u zahtevi-ma za njeno uspostavljanje.

Li e a u a:Literatura:

Antoni, Slobodan (2003), Nacija u strujama prolosti, Ogledi o odrivosti de-mokratije u Srbiji, Beograd.

Bogdanovi, Dimitrije (1990), Knjiga o Kosovu, Razgovori o Kosovu, Beograd. osi, Dobrica (1992), Promene, Novi Sad. Dimi, Ljubodrag, (1998), Srbi i Jugoslavija, Prostor, drutvo, politika, Beo-

grad. Ekmei, Milorad (1992), Srbija izmeu srednje Evrope i Evrope, Beograd. Fire, F. Ozuf, M. (1996), Kritiki renik Francuske revolucije, Sr. Karlovci, Novi

Sad. Hamilton, A. Medison, D. Dej, D. (1981), Federalistiki spisi, Beograd Ivi, Pavle (1991), Greke u logici i logika u grekama, Serbia i komentari za

1990/1991, Beograd. Kosti, Lazo M. (1992), Teritorijalne nezgode srpsko-hrvatskog razgrani-

enja, Neugaeno srpstvo, Srpska politika emigracija o srpskom nacionalnom

pitanju, (1945-1990), Beograd. Mladenovi, Marko (1989), Buenje srpskog naroda, Beograd. Markovi, Mihailo (1994), Osporavanja i angaovanja, knjiga 8, Beograd. Petranovi, B. Zeevi, M. (1988), Jugoslavija 1918-1988, Tematska zbirka

dokumenata, Beograd. Samardi, Radovan (1989), Ideje za srpsku istoriju, Beograd.

3 Nigde kao izvor krize ne nalazimo specifinosti, a svugde odbacivanje jakobin-skih mera ljudi koji ih otelovljuju (...) Pobuna gradova protiv jakobinske politike postalaje sinonim pretnji koje ugroavaju nacionalno jedinstvo. Seanje na federalizam biloje strailo kojim se neprestano mahalo i pred najumerenijim regionalnim tenjama.Kaogod to jakobinski duh ili jakobinski militantizam, jo uivaju ugled da su spasliotadbinu, tako su i regionalistiki zahtevi uvek sumnjivi da podmuklo osporavaju nje-no jedinstvo i nedeljivost (Fire, Ozuf, 1996: 195).


39/188


38

Samardi, Radovan (1991), O istorijskoj sudbini Srba, Serbia i komentari za1990/91, Beograd.

Suboti, Dragan (1992), Quo vadis Serbia? Neugaeno srpstvo, Srpska politi-ka emigracija o srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), Beograd. Spalajkovi, Miroslav (1992), Misija Srbije, Neugaeno srpstvo, Srpska politi-

ka emigracija o srpskom nacionalnom pitanju, (1945-1990), Beograd. Tadi, Ljubomir (1992), O velikosrpskom hegemonizmu, Beograd. Vueli, Milorad (1992), Razgovori sa epohom, Novi Sad. Politika, Beograd 1990-1991.


40/188


39

Aleksandar Molnar

Implozija centralizma.Implozija centralizma.Prilog razumevanju sadanje slabosti drutvaPrilog razumevanju sadanje slabosti drutva

i vlasti u Srbiji, kao i pronalaenju na ina zai vlasti u Srbiji, kao i pronalaenju naina za

njihovo to bre i efikasnije ja anjenjihovo to bre i efikasnije jaanje

Od poetka sedamdesetih godina prolog veka, kada su pred-stavnici takozvane Praxis-grupe zapoeli sa ambicioznijom kritikomtadanjeg jugoslovenskog komunistikog ureenja, uveavao se brojsociologa koji je, prouavajui drutvo i vlast Socijalistike Federativ-ne Republike Jugoslavije, doao do zakljuka da je u njoj re o nea-dekvatnom politikom sistemu koji ne samo da nije u stanju da reikrizu jugoslovenskog drutva negojedino moe da funkcionie na takavnain da kontinuirano generie i produbljuje krizu jugoslovenskog drutva idrave (Sekelj, 1990: 135). A paralelno sa uveavanjem broja sociolo-ga koji su stigli do ovog zakljuka uvaavala se razlika u njihovim teo-rijskim polazitima: krajem osamdesetih godina ve je bio sasvim malibroj sociologa koji su se mogli sloiti sa predstavnicima Praxis-grupeda krizu jugoslovenskog drutva generiu (i produbljuju) odstupa-nja od ortodoksnog Marksovog (Marx) uenja o izgradnji komunizmakao procesu raz-otuenja oveka kao bia prakse. Upravo suprotno,za najvei broj njih je sam komunizam postao glavni generator krize

jugoslovenskog drutva i drave.Uprkos ovom trendu (koji se jo dodatno pojaao u devedese-

tim godinama, nakon to je komunizam i formalno propao), fran-cuski klasini liberalizam nikada nije imao privlanu snagu za so-


41/188


40

ciologe u Srbiji (ranije i u Jugoslaviji). tavie, moglo bi se rei dado radova Aljoe Mimice o demokratskom despotizmu Slobodana

Miloevia (upor. Mimica, 1995), niko od francuskih klasinih li-berala zakljuno sa Tokvilom (Tocqueville) nije ostavio nikakvoguticaja na sociologiju na ovim prostorima. Pa ipak, Tokvil se logi-no nametao kao ako nita drugo, a ono teorijski uzor u analizijednog politikog sistema koji generie i produbljuje krizu dru-tva i drave. Jer, Tokvilova teorija upravne centralizacije (kao vr-hunac teorijskog pregnua itavog francuskog klasinog liberali-zma) upravo je nastala iz napora da se razumeju procesi socijalne

i politike autodestrukcije koji, naizgled paradoksalno, nastaju izprekomernog jaanja vlasti (politikog sistema) u modernoj (de-mokratskoj) epohi. Meutim, iz Tokvilove perspektive, politikisistem jugoslovenskog samoupravnog socijal

Download - SOCIO-KULTURNI ASPEKTI REGIONALIZACIJE SRBIJE u kontekstu evrointegracija - zbornik tekstova -

Top Related