Crveni krst u Srbiji

tokom prvog svetskog rata

Strane humanitarne i dobrotvorne

misije u Srbiji Od kraja 1914. iz inostranstva je u Srbiju počela stizati velika pomoć u

medicinskom osoblju, lekovima, hrani, novcu. Na stotine lekara,

medicinskih sestara i humanitarnih radnika iz zemalja saveznika idrugih prijateljskih država pohrlilo je u Srbiju iz čisto humanih

pobuda. Rusija, Velika Britanija, SAD, Francuska, Grčka, Kanada,

Holandija, Danska i mnoge druge prijateljske zemlje, odazvale su se

na očajničke molbe srpske vlade, koja je bila nemoćna pred

humanitarnom katastrofom koja je nastupala. Nedostajalo je lekara

i medicinskih radnika, hrane, odeće, obuće, sanitetskog materijala,

lekova, bolničke opreme, a bila je neophodna i pomoć u

zbrinjavanju ranjenika, ratnih invalida, ali i ratne siročadi.

Pomoć iz Velike Britanije

Pomoć Velike Britanije za vreme rata imala je različite vidove: od

diplomatske potpore do pomoći u vojsci, novcu i hrani. Tokom Prvog

svetskog rata u Britaniji su osnovane mnoge humanitarne organizacije, s

namerom da se prikupi materijalna pomoć Srbiji. Godine 1914. u Londonu je

osnovan Srpski potporni fond, čiji je osnovni cilj bio humanitarni rad.

Osnivači Fonda su bili ugledne ličnosti iz Britanije: istaknuti arheolog Artur

Evans, istoričar i publicista Robert Vilijam Siton-Votson i poslanik britanskog

parlamenta Bertram Kristijan. Pokrovitelj fonda bila je britanska kraljica,

predsednik londonski nadbiskup, a potpredsednici istaknuti političari lord

Askvit, Vinston Čerčil i drugi.

Za vreme rata, u Britaniji su delovale i mnoge druge organizacije čiji je

osnovni cilj bio najrazličitija humanitara pomoć Srbiji: Srpski crkveni potporni

fond, Srpski crveni krst u Velikoj Britaniji, Fond srpskih poslanika i Komitet za

srpske ratne ciljeve.

Osoblje Bolnice škotskih žena na železničkoj stanici u Londonu pre polaska u Srbiju, 1914.

Pomoć iz Velike Britanije (2 deo) Članovi humanitarnih i vojnih misija koji su boravili u Srbiji u toku Prvog svetskog rata, uključili su se u

mnogobrojne propagandne i humanitarne akcije. Na njihovu inicijativu, osnovan je 1916. godine

Odbor za proslavu kosovskog dana. Kosovski dan beležen je širom Velike Britanije 1916, 1917. i 1918.

godine.

Nakon povlačenja srpske vojske i naroda preko Albanije, Srpski potporni fond organizovao je dalju

pomoć vojsci i izbeglicama. Srpska deca koja su zajedno sa vojskom prošla albansku golgotu

upućena su na školovanje u Francusku i Veliku Britaniju.U Britaniji je boravilo oko 450 srpske dece.

Veliki značaj u zbrinjavanju izbeglica imao je Biro u Kromvel roudu u Londonu, poznat kao Srpska

kuća.

Marta 1916. je osnovan Obrazovni komitet Srpskog potpornog fonda u Londonu, na čijem čelu je

bila gospođa Karington Vajld. U nekoliko gradova otvoreni su i domovi za dečake. O mnogim

dečacima starale su se i privatne porodice. Društvo narodnog bratstva osnovalo je i izdržavalo

sirotište u Faveršamu u Kentu, koje je primilo oko stotinu srpske dece između 7 i 14 godina.

Od preostalog novca upućivanog za pomoć srpskim izbeglicama osnovan je 1919. godine Britanski

fond za stipendije za Jugoslovene. Takođe je Društvo za obuku srpskih žena osnovano je 1917.

godine radi finansiranja školovanja srpskih žena za razna zanimanja.

Srpski đaci na

školovanju u Britaniji

Proslava Kosovskog

dana u Britaniji, 1916.

Pomoć iz Francuske U svesti srpskog naroda zadržano je osećanje moralnog duga prema Francuskoj i njenom

narodu: finansijska i materijalna pomoć u jesen 1914, celokupno finansiranje isnabdevanje Srbije ratnim materijalom do njene propasti krajem 1915, a od 1916, finansiranje naoružanja srpske vojske na Solunskom frontu.

Takođe se ne sme zaboraviti humanitarna aktivnost francuskog dispanzera za odojčad u Beogradu i njegov osnivač i dugogodišnji direktor Dr Gabrijel Garnije, francuski pedijatar iveliki humanista. On je prvi put došao u Srbiju početkom 1915. godine kao sanitetski major u sastavu francuske vojne sanitetske misije. U to vreme u Srbiji su delovale i drugesanitetske misije iz Engleske, Škotske, Amerike, Rusije i drugih zemalja, ali je francuska bilanajbrojnija.

U francuskoj misiji bio je i Dr Ž.Kolombani koji je u članku La mission medicale militairefrancaise, objavljenom u časopisu Revue franco-macedonienne u Solunu 1916. godine, vrlo detaljno opisao rad ove misije. U tom teskstu on navodi između ostalog da je Misija„potresena propadanjem dece i zastrašujućim procentom smrtnosti odojčadi”, osnovalasredinom 1915. godine u Beogradu dispanzer za odojčad Kap mleka. Na brzu rukupronađene su najpotrebnije stvari, kao: rublje, dečija odeća, hrana za bebe, šećer ibiskviti. Počeo je svakodnevni rad lekara. Međutim dispanzer se nije samo ograničio samona lečenje i na pružanje hitne pomoći deci, već je razvio i savetovalište za trudnice imajke i delio sterilizovano mleko za odojčad.

Pomoć iz Francuske (2 deo) Posle rata Dr Garnije, 1919. godine, vratio u Beograd, oženio Srpkinjom i osnovao

dispanzer za odojčad Kap mleka. Pravi početak rada Francuskog dispanzera za

odojčad u Beogradu – kada je počeo da prima prve pacijente u jednoj lepoj zgradi u

tadašnjoj Bitoljskoj (danas Svetogorska ulici). Ova zgrada je srušena, a bila je na mestu

gde je danas pozorište Atelje 212. Kasnije je dispanzer premešten, takođe u jednu lepu

zgradu na uglu Francuske i Jevremove ulice, koja je isto tako porušena pred Drugi svetskirat.

Francuski udeo bio je najveći u savezničkoj pomoći za izdržavanje civilnih troškova srpske

i crnogorske vlade u izbeglištvu. Stvar Srbije postaje stvar cele Francuske, a Dan Srbije, od

1916. opštefrancuska manifestacija. Francuske trupe, pod komandom Franše d’ Eperea učestvuju sa srpskom vojskom u proboju fronta septembra 1918. i u gonjenju neprijatelja

preko Save i Dunava.

Posle spasavanja srpske vojske iz Albanije, njena reorganizacija i oporavak na Krfu i u

Francuskoj, počela je veoma široka humanitarna i finansijska akcija smeštaja srpskih izbeglica u Francuskoj i školovanje srpske omladine, u čemu su predano učestvovali svi

slojevi francuskog društva.

Kurs bolničarki Dr Besiera u Beogradu, 1915.

Srpski dan, francuski plakat iz 1916.

Uredba o školovanju i vaspitavanju

srpske omladine u Francuskoj, doneta

1917.

Pomoć iz Rusije Dunavskim putem pored materijalnih dobara i ljudi u Srbiju su transportovane desetine vagona, čitavi

brodovi sanitetskog materijala, lekova i medicinske opreme i to je trajalo sve do samoga kraja rata.

Odmah po objavi rata ruska Vlada stavila je na raspolaganje srpskoj Vrhovnoj komandi hirurga dr Sofoterova, a rusko Društvo Crvenog krsta ga je opunomoćilo da ga službeno predstavlja u Srbiji. Uz četiri vagona materijala iopreme stigli su osam milosrdnih sestara (Marija Stepanovna, Atanasija Markovna, Marija Sergejevskaja, Ana Istomina, Pelagija Feodorovna, Tatjana Beliponova, Natalija Berlacekova i Kuova), dva bolničara i drugo osoblje.

Svojom voljom došli su i stavili se na raspolaganje srpskoj vojsci zubar dr Malahov, dr Roman Ercenberg, dr Elena M. Subžinskaja, dr Boris V. Kac, dr Vitalija Olševska, dr Aron Zageljman i dr med. nauka Jevgenije Konstantinovski, kojije zadržan u Sanitetskom odeljenju Vrhovne komande.

Uz pomoć Gospođe Ane Pavlovne Hartvig, supruge umrlog ruskog poslanika u Srbiji, koja je u Rusiji prikupila 100 000 rubalja, bolnički materijal, lekove, bolesničko rublje i posteljinu, ruska misija preuzima u Nišu na upravljanje 5. rezervnu bolnicu srpske vojske. Taj dobrotvorni rad nastavlja supruga novoimenovanog ruskog poslanika u Srbijiknjeginja Trubecka, svojim ličnim prilogom od 100 000 rubalja i osnivanjem Komiteta za pomoć Srbiji, koja u Niš stižepočetkom 1915.godine.

Bolnica, organizovana sredstvima koje je prikupilo Slovensko dobrotvorno društvo, sa docentom dr NikolajemIvanovičem Sičevim na čelu, stiže u isto vreme i smešta se u Valjevu (kasnije premeštena u Kragujevac). U njoj se nalazio lekarski pomoćnik Safonov i šest milosrdnih sestara (Ksenija Smirnova, Ana Gorbačeva, Ludmila Petrovna, Aleksandra Isidorova, Ekaterina Slehova i Tamara Petrović-Njegoš), sedam bolničara i službeno osoblje. U nedovršenu zgradu Niške gimnazije smešta se Moskovska hirurška vojna bolnica.

Ruski general iz Prvog svetskog rata Mihail Vasiljevič

Aleksejev sahranjen je na Novom groblju u

Beogradu.

Spomenik Nikolaju Hartvigu na Novom groblju u

Beogradu.

Pomoć iz Amerike U avgustu 1914, gotovo odmah po izbijanju Velikog rata, američki Crveni krst, počeo je da regrutuje lekare za rad u

onim delovima Evrope koji su bili najteže pogođeni masovnim sukobima. Tridesetogodišnji njujorški hirurg Dr Edvard

Rajan, čovek ogromne energije prijavio se kao dobrovoljac američkog Crvenog krsta za rad u Srbiji. Sredinom

septembra 1914, pošto je obezbedio donaciju za medicinski materijal koji će mu biti potreban, od jedne

dobročiniteljke – gospođe Helene Katli Dženkins, dr Rajan je stigao u Beograd. Bolnica američkog Crvenog krsta

zauzela je napuštenu zgradu Glavne vojne bolnice (današnji Klinički centar Srbije).

Nad Vojnom bolnicom u Beogradu 1914 – 1915 Dr Ryan je razvio veliku američku zastavu iako SAD tada još nisu ušle

u rat, što je zaštitilo sve srpske ranjenike od austrougarskih represalija po osvajanju grada. Za vreme

bombardovanja Beograda, obilazio je razorene delove grada, bolničkim automobilom i spasavao ranjenike

operišući ih kasnije u bolnici.

Američki Crveni krst poslao je Dr Rejnold Kirbi Smita da zameni obolelog Rajana, sve do oporavka Dr Rajana koji će

voditi bolnicu do oktobra 1916. Osim što je spasao na hiljade Srba od pegavD Rajan i njegovo osoblje izvršili su

preko 8000 operacija i koordinirali program pomoći Crvenog krsta za hiljade srpskih izbeglica, rasutih po celoj zemlji.

Srbija je posthumno odala priznanje Dr Rajanu uručivši mu za njegov rad orden Beloga orla.

Još jedna bolnica američkog Crvenog krsta radila je u Đevđeliji 1915. godine sa Dr Ernest Magruderom, glavnim

lekarom i Dr Džejms F. Donelijem, šefom odeljenja. Nezaobilazne su ličnosti Dr Džona Kara i Leona Vajsa, koji su

takođe umrli 1915.

Dr Edvard Rajan

Pomoć iz Kanade Kanada se takođe pridružila zemljama saveznicama da bi pružila

pomoć srpskom narodu. Uglavnom se radilo o pojedincima, koji su u sastavu stranih misija ili bolnica lečili srpske ranjenike i bolesnike od pegavca tokom velike epidemije.

Među tim humanim i plemenitim ljudima, nalazio se Dr Hauard Grin Bari, šef Hirurškog odeljenja bolnice britanskog Crvenog krsta u Skoplju, koji je u vreme epidemije pegavca uveo originalne metodeizolacije i lečenja. Doktor Vilijam Apsland proživeo je i preživeozajedno sa srpskim narodom egzodus i povlačenje preko Albanije. Dr Harijeta Kokberi organizovala je ambulantu u Lapovu, i povlačećise preko Prokletija spasla je život jednom dečaku koga je odvela u Kanadu i usvojila ga. Doktorka Ela Sing se sa grupom medicinskihsestara stavila na raspoloženje Bolnici žena Škotske u sastavusrpskog saniteta.

Pomoć iz Holandije i Danske

Holandski hirurg Dr Arijus van Tienhoven bio je jedan od onih pojedinaca, dobrovoljaca, koji su prvi pritekli u pomoć srpskom narodu, odmah na početkusvetskog rata. Još uvek se čula artiljerijska kanonada sa obronaka Cera, kada je DrTienhoven stigao u Valjevo, u avgustu 1914. godine.

Petočlanu dobrovoljnu medicinsku ekipu koju je lično formirao i poveo sa sobomsačinjavali su: glavna sestra, instrumentarka i asistentkinja gospođica de Hrote, dvebolničarke, gospođice Vesterhof i Van der Maden, a kasnije pridružili su im se njihovadva zemljaka Henken i Das.

Članovi ekipe koju je Tienhoven poveo u Srbiju, verovali su svom doktoru i bez dvoumljenja pošli s njim, znajući za neizvesnost koja ih čeka. Saosećanje i solidarnostsa srpskim narodom, preovladali su. Tienhoven je poznavao Srbe, boravio je kaohirurg u prva dva balkanska rata. Odmah po dolasku u Valjevo, naimenovan je zaglavnog hirurga sreske bolnice. U februaru 1915. holandska medicinska ekipa na čelusa Dr Tienhovenom okončala je svoju misiju i vratila se u Holandiju.

Ne sme se zaboraviti uloga požrtvovanog lekara Dr T. Melgarda koji je bio na čelumedicinske ekipe iz Danske. Došli su u Valjevo već u jesen 1914. godine. Kasnije pozavršetku rata ostao je u Srbiji i radio u Prokuplju.

Pomoć iz Grčke Među prvim humanitarnim misijama u Sbiju je stigla pomoć iz Grčke. Na čelu sa dr Trikorfosom, pod

pokroviteljstvom grčkog kralja, stigla je u Kragujevac 6. septembra 1914. godine, a drugu misiju –misiju Crvenog krsta Grčke sačinjavalo je šest lekara, na čelu sa Dr Vasilijem Nomikosom.

Nekoliko desetina mladih grčkih lekara povuklo se sa srpskom vojskom u vreme velikog egzodusa inastavili su da rade u srpskom sanitetu na Solunskom frontu. Mnogi od njih su ostali u Srbiji po završetkurata.

Početkom 1916. god., preko 150 000 srpskih vojnika i civila evakuisani su na grčko ostrvo Krf. StanovniciKrfa su bili, duboko potrešeni patnjom srpskih vojnika i civila. Srpska vlada je bila stacionirana u HoteluBela Venecija na Krfu. Na Krfu su svakodnevno održavana sportska takmičenja i kulturni događaji kaošto su pozorišne predstave i koncerti u kojima su učestvovali srpski takmičari i izvođači.

Opštinske vlasti Krfa ustupile su Srbima štampariju na korišćenje. Zahvaljujući modernim štamparskimmašinama koje su obezbedili Francuzi, na Krfu su ubrzo počele da izlaze Srpske novine. Mnogi Srbi suodlučili da se trajno nastane na ostrvu, a sklopljen je i veliki broj mešovitih brakova. Sve tri ćerkevlasnika Hotela Bela Venecija, gospodina Joanisa Gazisa, udale su se za Srbe. Srednja ćerka Avgustaudala za budućeg premijera jugoslovenske vlade – Milana Stojadinovića, a žena ministra inostranihposlova Kraljevine Jugoslavije, Aleksandra Cincar-Markovića je takođe bila sa Krfa.

O prijateljskom odnosu između srpskog i grčkog naroda, koji se razvijao u ovom periodu svedoči iSrpska kuća koja i dan danas postoji na Krfu i u kojoj se nalazi muzej Srbi na Krfu 1916 -1918 i počasnikonzulat Republike Srbije.

Crveni krst krajem prvog

svetskog rata U prvom svetskom ratu Društvo je delovalo u zemlji i inostranstvu. Naime, deo Srpskog

Društva ostao je u Beogradu i Kruševcu, sedište se premestilo u Niš, deo se sa vojskom i

Vladom evakuisao na Krf, a zatim preko Italije u Švajcarsku. Društvo je nastavilo rad

1918.godine i već 1920.godine imalo 40 pododbora i oko 30.000 članova. U to vreme

veliku pomoć narodu preko Crvenog krsta, pružali su naši iseljenici. Srpsko društvo

Crvenog krsta održalo je 25.decembra 1921.godine svoj poslednji godišnji skup i svojetekovine prenelo je na svog naslednika – Društvo Crvenog krsta Kraljevine Srba, Hrvata

i Slovenaca. Crveni krst je i kasnije menjao ime i zavisnosti od imena države u kojoj je

postojalo. Tokom drugog svetskog rata Društvo je delovalo pod imenom Društvo

Crvenog krsta Kraljevine Jugoslavije, a krajem 1944.godine u svim republikama

osnovani su glavni odbori Crvenog krsta.

Radila: Kostić Nina VIII2

2014.god.