Dan šesti

I

Prvi deo

Nedelja 1. novembar 1915.Do samoubistva J. je bio običan bankarski činovnik. Sa

ono malo sveta sa kojim je dolazio u dodir, govorio je svašta, sem da će se jedanput ubiti. Njegovo samoubistvo je je većini izgledalo kao neka osveta, pretnja, pa čak i podvala. Stevan Papa-Katić je u to vreme imao tek sedam godina. Sećao se J-a onakvog kakvog ga je video u detinjstvu: kao suviše lepo, šareno obučenog, crnog kao Ciganin, ludog i hvalisavog kako korača ispred svega. J. je bio rođak Stevanove matere i često je dolazio kod njih. Pričalo se da je optužen za proneveru hartija u vrednosti od dvadeset hiljada dinara. Krio se po Beogradu, tvrdeći da će dokazati da je novac uzeo po naredbi. Najviše vremena je provodio sa devojkom koja je takođe imala svoju reputaciju. Stevan je lutao sa tom devojkom i mnogi su mislili, kada se krađa dogodila, da je on sve na nju potrošio. Godinu-dve pre toga listovi su pisali kako je policija otkrila da se ova devojka i još nekoliko njenih drugarica sastaju sa vrlo bednim, izmučenim i potištenim studentima u jednoj maloj sobi u Savamali, gde se nalazilo njihovo sedište slobodne ljubavi.

Mali Stevan Papa-Katić se nje sećao čas bogato odevene, čas skoro u bedi. Odmah posle J-ove smrti dolazila je kod jedne Stevanove tetke da moli za samo dva dinara.

Bojala se da i nju ne počne goniti policija. Onda kad su je se J-ovi šefovi najviše bojali, došla je k njima i rekla im gde se J. krije. Šefovi su poslali drugove da pregovaraju sa J-om, da mu predlože da napusti zemlju o trošku preduzeća. J. se osećao važnim što mu dolazi tolika deputacija. On je tvrdio da je novac utrošio na nešto što će služiti na čast svima jer će koristiti narodu, a njega će proslaviti. Rekao je da se krije

1

jer ga goni nekakva tajna organizacija i da će on doći da se opravda čim dobavi dokumenta na koja je sve utrošio, a onda će ih predati kome treba. Kako je afera sve više izbijala u javnost, J-ovi šefovi su izvestili vlast da na J-a treba motriti. J. se više nije vraćao u svoj stan. Tražio je Stevanovu majku Maricu pod izgovorom da će ga ona najbolje shvatiti, jer je i sama isuviše ispaštala u životu.

Primetio je da ga prate. Da bi zavarao trag, jedno posle podne se skolonio kod Marice, u kuću starog Papa-Katića.

Uskoro se saznalo da se J. ubio u Razovici. Njegovo telo su našli u šumarku kraj izvora iz kojeg je Stevan Papa-Katić dve godine ranije izvukao kornjaču. Listovi su donosili senzacionalne članke. Činilo se kao da je nepregledan broj lica umešan u ovu aferu. Odjednom su njegovo samoubistvo mnogi doveli u vezu sa ranijim samoubistvom Maričinog muža. Brzo se saznalo da je pred smrt J. odlazio kod Marice, u kuću starog Papa-Katića, čiji se sin Irac ubio. Irac nije živeo kod svog oca od vremena kada ga je posvadio sa devojkom koju je voleo. Stari Papa-Katić se odrekao sina jer je, tobože, moralno posrnuo. Marica je otišla kod Irca i dala mu se. Izgledalo je da će se Irac pomiriti sa ocem i da će sve biti zaboravljeno. Marica je bila u drugom stanju i molila je Irca da je oženi. Njih dvoje su se venčali i dete je trebalo da se rodi daleko od Beograda. Irac se uskoro ubio. Stevan je dobio ime najboljeg druga svog oca Stevana Džamića.

Posle J-ovog samoubistva Stevanova majka je odmah pozvala Stevana Džamića, koji je tek stigao iz inostranstva. Bilo mu je gotovo neugodno što je dečak toliko sličan svome ocu Ircu od pre dvadeset godina. Marica je htela da priča o smrti svoga muža. Ona je znala da je Stevan Ircu ispričao neku svoju novelu, čijom idejom je hteo da ga odvrati od pomisli na smrt. Prošlo je osam godina kako Stevan nije video Maricu. Ona mu je pričala da je poslednjeg dana Irčevog života u dva maha uzaludno lupala na njegova vrata. Molila je Stevana da napiše novelu koju je one večeri pričao Ircu. Stevan se više nije sećao novele.

2

Njen muž je sedam godina posle svoje smrti, zbog J-ove smrti, za nju postao mitska ličnost. Ona je u njemu videla tip savršenstva i meru za sve. Smatrala je da su njen sin i njegov otac jedno te isto. Osećala se i materom svoga muža i ljubavnicom svoga sina. I sebe je videla mitski.

Svi su osuđivali starog Papa-Katića. Smatrali su da je čudovište od oca. Jedino je Marica bila uz njega. Zato je ona za Stevana Džamića bila toliko uzvišena i toliko skupocena. Rekla mu je da se bavi spiritizmom. Vodila je razgovore sa Ircem i sa svojim ocem.

Džamić se oprostio od Marice i obećao joj da će doći za koji dan i možda joj ispričati svoj poslednji razgovor sa Ircem.

Stevan Papa-Katić je mislio na taj davni susret sa svojim imenjakom, dok se kiša slivala između njegovog jadnog tela i odeće. Prošao je jedan dan otkako je saznao da su u raspalim sanducima banke, koja se provlačila kroz Kruševac, našli sve one hartije zbog čijeg je nestanka J. bio optužen i zbog kojih se ubio. Hartije, zaturene krivicom šefova ili zlonamerno skrivene od njih, uopšte nisu bile proneverene.

Stevan Papa-Katić je putovao. Kiša je padala i krenuli su da se sklone u vodenicu. Svi su bili blatnjavi, pokisli i užasnuti. Stevan je zaspao, a probudio ga je požar. Vodenica se zapalila pošto se nisu setili da ispod vatre treba postaviti crepove. Jedni su iznosili tek prosušene stvari opet na kišu, a drugi su izlivali vodu iz sudova. Onda se sve ugasilo. Bili su opet u pomračini i još nije svitalo.

Ponedeljak 2. novembar 1915.Novi dan je počinjao. Svi su još spavali. Stevan je bio u

Kuršumlijskoj banji tek predveče, u času kad su se, dolazeći sa severa s mukom probijale kroz blato povorke kola i kamiona.

On posmatra devojčicu koja kašlje i krvari, vičući da ne želi umreti.

3

9. novembar 1915.Perspektiva životinje koja gleda ljude i oseća strah od

njih. Već osam dana ona je, kao sumanuta, gladna i užasnuta jurila, žudeći da se dočepa Golije. Ljudi su joj svuda preprečavali put. Pre osam dana gomila ljudi je naišla na čopor u kome je živela i odmah je počela da ubija njene drugove, tako da su se razbežali kud koji. Ona je bila sasvim sama. Nije znala gde je. Nije više poznavala kraj u kome se nalazi. Nije se usuđivala da pozove kroz noć, da arlaukne i zavija, samo da se ne bi odala. Bila je šesto pokolenje tri mlada vuka. Bila je gladna i režala je.

Utorak 10. novembar 1915.Glasovi žena pored njegovog prozora probudili su

Smeđeg Petra. Bilo je osam sati ujutro. Dragiša je izašao iz šatora i

prošao kroz logor. Prišao je vojnicima koji su na ivici logora razgovarali sa ženama. One su prodavale divlje, polusasušeno i polutrulo voće.

Životinja je ubila lasicu.Smeđi Petar ustaje iz kreveta. Pogledao je u knjige koje

je doneo čak iz Peći. Andrejka, koji ga je pratio do Peći, bio je već izašao da nađe brata. Smeđi Petar je krenuo da se umije. Osećao je da je neko drugi. Osećao je da je Stevan Papa-Katić. Vrlo često je imao osećanje i da je otac ili majka. On je prezirao Stevana. Andrejka mu je rekao da je u Peći sreo Milana Tomića. On je bio iz istog razreda kao i oni. Smeđi Petar se nije obradovao što ga može videti, ali je pomislio da je Milan u prepisci sa Papa-Katićem i da bi mogao znati da li će se on pojaviti u Peći. Petar odlazi kod Milana. Milan mu govori da sa njim živi Petrova sestra. Ona je devojka koja se vukla sa J-om pre sedam godina.

Kod Milana dolaze Andrejka i Stevan. Petar govori da je Stevanov deda bio lopov. Milan kaže da se slaže sa tim da je Stevanov deda zverski otimao, ali Stevan tu ništa nije kriv. Stevan smatra da njegov deda u početku nije bio takav.

4

Njegov mentalitet se podešavao prema dizanju u imućstvu i prema uspehu u društvu. Petar i Stevan se posvađaju.

Treći dan je da Jozef Sedliček nije skoro ništa okusio. Osećao je da će dani koji će doći biti samo sumorniji i oskudniji. Glad ga je već sasvim oborila; uvek je bio slab, a sada je i povraćao svaki čas. Bio je rođen u Zapadnoj Nemačkoj od roditelja Slovaka. Imao je svega osamnaest godina kada je u Brnu dobio telećak od žute kože i vojničku kapu pod kojom je izgledao kao dečak koji se igra rata. Njegova majka nije znala ko mu je otac.

Sreda 11. novembarStevan je koračao, a pred njim je sve bilo strašno. Svet

je propadao. On ponovo odlazi kod Milana. Želi da dalje pođu zajedno. Milan kaže da ne može tako brzo napustiti Peć. Tu je doneo knjige koje želi da čita i uči. Milan mu kaže da će biti zajedno dok je Stevan tu. Sve što bude pisao, biće upućeno Stevanu.

Četvrtak 12. novembarSvi su se spremali da zajedno pođu iz varoši. Kad je sve

već bilo na konjima, kad su sva vrata bila zakovana i postavljeni katanci, u Peć su stigli odredi generala Vešovića. Predeo kroz koji su išli bio je vrletan.

Petak 13. novembarProbudio se ko zna kad. S jedne strane mu je bilo toplo,

a sa druge vrlo hladno. U prvi sumrak je stigao u han. Sve je već bilo puno pa Stevan nastavlja dalje. Umoran, sa bolovima u nogama stiže do drugog hana. Spavao je zgrčen među gomilom ljudi.

Gavro Savić piše pismo svojoj majci. On je u ratu, a ona je u zbegu. Govori joj da je gladan.

Četa rezervnog kapetana Stevana Džemića i ceo Prvi bataljon nisu imali veze sa Drugim pukom kad su pred zoru

5

zauzeli položaje kod sela Zagradje. Trebalo je izmisliti neki zgodan put kojim bi se vojnici prebacili na desnu obalu Ibra. Na mostu su se susreli sa Austrijancima. Tek oko osam sati su stigli na prenoćište.

Pero piše svojoj ženi i kaže da je sa Gavrom Savićem na telegrafskoj službi i da potkiva konje. U Kruševcu je sa jednom ženom proveo noć. Ona mu to ne sme zameriti jer mu je ta žena dala novca, oprala ga i nahranila. Kaže da to nije hteo od nje sakriti, ali to će sve proći i on nikoga ne voli kao nju.

Subota 14. novembar 1915Stevan se probudio u velikoj hladnoj prostoriji. Išao je

dalje i sledeću noć je prenoćio u jednoj napuštenoj kolibi. Sanjao je da se kupa u reci. Odjednom je nastala oluja i mraz, a reka se zamrzla do dna. Dolaze ljudi među kojima prepoznaje svoje rođake. Oni isecaju pravougani komad leda u kome se on nalazi. On im kaže da je najbolje da ga pošalju u južne krajeve da bi se voda oko njega istopila ili da ga stave u veliku hlebarsku peć. I odjednom je zaista na peći. Oseća toplotu i voda se sliva sa njega. ali onaj što loži peć ne može da nađe lopatu za ugalj. Svuda je traži, ide po varoši i ulazi iz kuće u kuću. Peć se sasvim ohladila, a on je opet u santi leda.

U kolibu bučno ulazi neki čovek. Predstavlja se kao Đurović sa Kopaonika.

Nedelja 15. novembarStevan kreće dalje bez konja. U oluji, usred svetine koju

je brisao vetar, išao je Mišo, jadan i izmučen. Na njemu su još bili delovi robijaškog odela. Katastrofa za ceo ostali svet je bila spasenje za njih. Mogli su da idu kuda hoće i da rade šta hoće. Jedan po jedan čovek sa robijaškim odelom na sebi izdvajao se iz povorke i bacao u Lim. Niko nije pokušavao da ih spasava. Ubijali su se zato što sloboda za njih više ništa nije značila. Mišo je ubio ženu koja je obećala da će se udati za njega i kupiti mu dućan, a zatim ga je prevarila. Silovao je

6

Radmilu-Toni Popović zato što se baš ona pojavila tada na vratima, a on više nije morao da se libi ni od čega.

Drugi deo

Sreda 18. novembar 1915Stevan je naišao na Smeđeg Petra, idući iz kuće u kuću

kako bi pronašao prenoćište. Petar je imao dizenteriju. On daje Stevanu da pročita pismo koje je napisao svojoj sestri.

Četvrtak 19. novembarStevan je posetio Smeđeg Petra. Ponudio mu je da jaše

pored njega. Petar odgovara da prvo želi ozdraviti i da ne želi da Stevan ostane pored njega.

Stevan kreće dalje. Noć provodi u hanu. Tamo je bio strašan zadah. Oko njega je bila gomila koja se, iako, živa, polako raspadala.

Petak 20. novembraNeko je zaklao Stevanovog konja i on je celo svoje

imanje sada mosio na leđima.

Subota 21. novembarToni je majka našla u očajnom stanju posle silovanja.

Majka i sestra Milica su mislile da je čula iz svoje sobe kako su služavku napali i zaklali pa je sada u groznici. Pred vratima je bio postavljen čovek koji će ih čuvati čitavu noć. Kao da bi se zločinac mogao vratiti. Milica se brinula što ne može javiti svome mužu Jovanu Tasiću da mora noćas ostati pored majke i sestre.

Stevan iza jednog hana, među šest leševa pronalazi i leš Smeđeg Petra. Samo on je imao poderanu košulju na sebi. Ostali su bili gotovo goli.

U jednoj kolibi Stevan i njegov riđi pratilac nailaze na muža i njegovu ženu koja se porađa. To je isti par kome je Stevan ranije sačuvao mesto u jednom hanu. Stevan nikada

7

nije video toliko krvi. Dete su oprali i uvili ga. Ono je bilo tako neljudsko, tako još na početku življenja. Bila je devojčica.

Sreda 25. novembarŽena je ležala bez svesti. Sve oko nje je bilo natopljeno

krvlju. Muž je spavao više porodiljine glave. Neka debela žena se kretala užurbano oko njih dvoje.

Vukli su se po drumu. Grupe vršnjaka su umirale na sve strane. Posle nekog vremena Stevan sreće muža te žene. On mu govori da je žena umrla posle dva dana od gubitka krvi. On kaže da čeka Dragišu, koji je verenik njegove svastike. Porodilja je bila Milica. Ona je priznala mužu da ga je prevarila sa Stevanom Džamićem. Nije bila sigurna čije je dete. On je bio siguran da mu ona to govori zato što je osećala da će umreti. Nije mu odgovorila na pitanje da li ga voli.

Stevan odlazi sa Dragišom i Jovanom kod Miličine sestre Toni i majke. Dragiša i Toni razgovaraju, a ona ga odbija.

Treći deo

Ribar Blažo Jurišić je zapisivao svoj ratni dnevnik. Veliki tamni pas je išao za Stevanom. Stevan je bio

potpuno iscrpljen. Stalno je povraćao. Mislio je samo na to kako da nađe nešto za jelo. Pas ga nije ispuštao iz očiju. Osećao je precizno pseću glad, upornost, privrženost i mržnju.

Probudio ga je bol. Čupavi sivi pas je razdirao njegovu nogavicu. Komad kože mu je zderao sa cevanice. Stevan uspeva da ga otera. Pas je bio spreman da skoči, a istovremeno se bojao. Naišli su ljudi koji su oterali psa, ali oni uskoro odlaze.

Stevan u snu vodi razgovor sa tom kučkom. Ona mu govori da ga ne može ostaviti jer ga voli. On je preklinje da ga ostavi. Osećao je njene čeljusti na svome vratu. Ona mu

8

govori da je to poljubac. On joj kaže da je se boji i da želi živeti. Ona kaže da ga mora rastrgnuti.

Stevan se pretvara da jede. Prinosio je ruke ustima i onda je mrdao vilicama kao da žvaće. Pas ga napada. Stevan mu je obavio kaiš oko šije i zategao ga. Ubio je životinju, a dva čoveka, koja su tuda prolazila, pogrešno su shvatili da Stevan želi pojesti psa.

Probudio se među dronjavim ljudima. Jedan sveštenik im je pomogao. Stevan odlazi, želeo je samo da pobegne od tih ljudi. Stiže do mora. Tamo se obrazuje logor. Ljudi su gladni i već poluludi.

Mišo, čovek koji je ubio slučkinju i silovao Toni, se obesio.

Jedan čovek u Stevanovoj kolibi je zaklao drugog čoveka. Iznemoglog Stevana odvode u vojnički logor na ispitivanje. Tamo je i Dragiša koji prepoznaje Stevana.

Posle se nalazio u vojničkom šatoru. Svi su se žurno kretali oko njega. Tonuo je u bunilo, dremao je, budio se i stalno je slušao kako govore.

II

Prvi deo

Četvrtak 9. juna 1938.Stevan je profesor paleontologije na vašingtonskom

univerzitetu. Stari Papa-Katić je umro još prve godine okupacije, a Stevan je tek kad se završio rat saznao za njegovu smrt i za nasledstvo koje mu je ostalo. Svoje bogatstvo je dao u dobrotvorne svrhe i zadužbinu je nazvao imenom Smeđeg Petra.

Stefan je dobio Nobelovu nagradu. Upoznaje mladića Bila čija je majka Toni. On misli da bi ona volela da vidi Stevana jer su iz istog kraja.

Hodočašće

9

Bil je voleo da odlazi u kuću Džerijevih roditelja. On želi da ode u indijanski rezervat gde će lutati livadama i loviti ribu. Odlazi zajedno sa Nensi i Džerijem. Bil uživa u zemlji i prirodi.

Stevan se susreće sa Toni. Ona govori da joj je ova zemlja prvi put izgledala kao njena zemlja kada je čula da Stevan tamo predaje. Dan pre nego što se udala, Toni je srela Dragišu. Udala se za Džeka Gordona i otišla je sa njim u Ameriku. Svi su mislili da je Milica njihovo dete. Bil, Džekov sin, ju je odmah prihvatio.

Drugi deo

Stevan se oženio Milicom. Imali su sina.

Metatekstualnost – odnos između teksta i njegovog komentara;

metatekstualnost – tumačenje jednog teksta pomoću drugog

10