clanak o novcu

RADIVOJE OGNJANOVIĆ

Napisao GOSTsreda, 15 februar 2012 10:02

Novac

“Na kraju se svaki papirni novac (fiat money) uvek vrati na svoju pravu vrednost – nanulu.” Volter

Šta je novac?

Ako u jednom društvu nema razmene proizvoda, onda u takvom društvu nema ni potrebe zanovcem. Novac nije neophodan ni u sistemu zasnovanom na direktnoj razmeni proizvoda(direktna trampa) jer učesnici razmenjuju svoje proizvode za druge proizvode i konzumiraju sveono što su na taj način dobili. Takođe, novac nije neophodan ni u čistom socijalističkomsistemu, ali je zato neophodan u sistemu zasnovanom na privatnom vlasništvu, podeli rada itržišnoj ekonomiji.

U sistemu zasnovanom na podeli rada tržišni učesnici razmenjuju svoje proizvode za nekedruge razmenljive proizvode. Međutim, nisu svi proizvodi pogodni za tržišnu razmenu jer zaneke proizvode postoji samo povremena i ograničena tražnja, a za neke druge proizvode postojistalna tražnja. Svi oni koji svoje slabo razmenljive proizvode zamene za razmenljivije proizvode,biće za korak bliže svom cilju – pribavljanju robe koju je najlakše razmeniti za bilo koju drugurobu. Na taj način ova najrazmenljivija roba postaje opšteprihvaćeno sredstvo razmene, tj.novac.

Jednom uspostavljena novčana jedinica ima ulogu računovodstvene jedinice, kao i zajedničkogimenioca za sve cene, ali je taj novac (roba-novac) i dalje u stanju trampe u odnosu na sveostale proizvode i usluge. U sistemu trampe nema jedinstvene cene pšenice, mleka, ulja, ili bilokog drugog proizvoda. Svaki proizvod će imati “beskonačno” mnogo različitih cena u odnosu nasve ostale proizvode i usluge. Kada se jedan proizvod, recimo – zlato, izdvoji iz svih ostalihproizvoda i postane sredstvo razmene, stvaraju se uslovi da svi ostali proizvodi i usluge dobiju

1 / 19



svoju cenu izraženu u tom izabranom sredstvu razmene, tj. novcu.

Na taj način svaki proizvod dobija svoju cenu u zlatu, ali se onda postavlja pitanje: koja je cenazlata? Za razliku od svih ostalih proizvoda koji sada imaju jedinstvenu cenu u zlatu, cena samogzlata bi bila njegova kupovna moć u odnosu na svaki drugi proizvod pojedinačno. Dakle, cenazlata, ili drugačije rečeno – kupovna moć zlata, će biti količina svakog drugog proizvoda iliusluge koja se može dobiti za jednu zlatnu jedinicu (novčanu jedinicu).

Karakteristike novca

Da bi neka roba bila što razmenljivija u procesu razmene, potrebno je da poseduje nekolikoosnovnih osobina: prepoznatljivost, deljivost, nosivost (portability), visoku vrednost u odnosu nasvoj obim i masu, dugotrajnost, i najvažniju od svih drugih osobina – nemogućnostfalsifikovanja. Često se može čuti da je “zlato jedini pravi novac”, ali to nije tako – svaka roba saprethodno navedenim osobinama je potencijalni kandidat za obavljanje uloge novca.

Novac je pogodan za čuvanje, a ta osobina, kako to kaže Mizes, mu daje sposobnostprenošenja vrednosti kroz vreme, a osim toga, novac omogućava i prenošenje vrednosti krozprostor.

Čuvanje novca je jedan od načina na koji možemo koristiti naše bogatstvo. Kada bismo znališta će nam budućnost sa sobom doneti, mi bismo onda čuvali onu robu koja će nam u tojbudućnosti biti najpotrebnija. Ali, kako je budućnost uvek neizvesna, i kako nikada nećemo znatiza kojim proizvodima će u toj neizvesnoj budućnosti postojati najveća tražnja, mi onda nemamodrugu opciju nego da čuvamo ono što je najlakše razmeniti za sve druge proizvode, tj. – novac.

Vrednost novca

Centralni problem novca je njegova objektivna vrednost u procesu razmene novca zaproizvode, ili kako se to drugačije naziva – kupovna moć novca.

2 / 19



Poznata je Mizesova rečenica da je “cena mera vrednosti, a da je novac mera cene”, koja jemnoge ekonomiste navela na pojednostavljeni zaključak da je onda i “novac mera vrednosti”. Iako se na to pitanje, uzimajući u obzir sadašnju situaciju, može gledati kao na perifernoekonomsko pitanje, ipak je korisno razjasniti i tu zabunu kako bi se i to pitanje skinulo sadnevnog reda.

Mizes, kao sledbenik Karla Mengera, jednog od tvoraca subjektivne teorije vrednosti, jasnokaže da: “Mera za ekonomsku vrednost ne postoji.”

Ne postoji objektivna mera za subjektivnu vrednost. Mi možemo reći da je vrednost jednogproizvoda veća od vrednosti drugog proizvoda, ali ne možemo reći koliko neki proizvod vredi jerne postoji jedinica mere vrednosti, niti odrediti količinu te vrednosti. Subjektivno vrednovanjesamo rangira proizvode u skladu sa njihovim značajem; ono ne meri njihovu vrednost već samorangira njihov značaj.

Svaki ekonomski postupak zahteva komparaciju vrednosti. Svaka osoba bira neki proizvodizmeđu velikog broja proizvoda i razmenjuje jedan proizvod za drugi. Zato Mizes kaže da se nasvaki ekonomski postupak može gledati kao na neku vrstu razmene proizvoda.

Konkretno, Mizes o novcu kao meri objektivne cene (odnosa razmene) kaže sledeće: “Nepostoji tako nešto kao apstraktna vrednost, postoje samo pojedinačni činovi vrednovanja.Novac je mera objektivnih cena (odnosa razmene), i ako, u tom smislu, želimo da na novacgledamo kao na meru cene, ne postoji razlog zašto to ne bismo učinili.

Dakle, subjektivna vrednost novca uvek zavisi od subjektivnog vrednovanja ostalih ekonomskihdobara koji se za njega mogu dobiti u procesu razmene, i zato ne može biti isto reći da je novac“mera objektivnih cena” i reći da je novac “mera vrednosti”.

Univerzalna roba

Kada govorimo o kupcima i prodavcima, onda obično pod kupcem podrazumevamo nekoga koima novac, a pod prodavcem nekoga ko ima neki proizvod. Međutim, uzimajući u obzirMizesovu definiciju novca koja kaže da je novac “najrazmenljivija roba”, onda je jasno da sukupci istovremeno i prodavci jer “prodaju novac”, i da su prodavci ujedno i kupci jer “kupuju

3 / 19



novac.

Prodavac novca je univerzalni kupac jer ono što on nudi na prodaju (novac) je najtraženija roba.Ono što on prodaje je univerzalna roba jer je novac opšteprihvaćeno sredstvo razmene.

Slikovit opis svega toga daje nam Gary North kada kaže da prodavac novca stoji predgomilom ljudi i kaže:

“Ja imam ono što svi vi želite. Ja imam robu koju je najlakše zameniti za bilo koju drugu robu.Ja imam novac i očekujem vaše ponude.”

Dakle, za razliku od onih ekonomista koji ne razumeju ekonomiju i zagovaraju ideju da je uprocesu trgovine vlasnik novca slabija strana, North nam govori nešto sasvim drugo – da suvlasnici novca uvek u prednosti u odnosu na vlasnike robe. Međutim, da bi se razumelo ovo očemu govori North, mora se napomenuti da sve to važi samo u slobodnom tržišnom sistemu.Ako država razori novac i suspenduje tržišne zakone, onda ništa od svega ovog ne važi jeronda i nemamo ekonomski sistem već antiekonomski sistem.

Da li je ekonomiji potreban novi novac?

Ako Mizes kaže da je novac “najrazmenljivija roba”, onda se postavlja pitanje: da li je novacpotrošno dobro ili proizvodno dobro? Da li je novac jedan oblik kapitala?

Odgovarajući na to pitanje, Mizes objašnjava da novac nije ni potrošno ni proizvodno dobro (iproizvodnja i potrošnja su mogući i bez novca), već da novac samo olakšava proceseproizvodnje i potrošnje. Novac je ekonomsko dobro, tj. – posebna analitička kategorija. Samimtim što novac nije kapital, Mizes zaključuje da povećanje količine novca ni na koji način nedoprinosi napretku jednog društva.

Za razliku od potrošnih i proizvodnih dobara, čiji bi gubitak doveo i do gubitka u pogledu

4 / 19



zadovoljenja nekih ljudskih potreba, to ne možemo reći i za slučaj gubljenja neke količinenovca. Ako posmatramo čitavo čovečanstvo kao jedan zatvoren sistem, promena u količininovca, tj. promena nominalne vrednosti novca, ne može uticati na ekonomsku pozicijučovečanstva.

Kada usled povećanja proizvodnje dođe do toga da se poveća individualna tražnja za nekimproizvodnim ili potrošnim dobrima – samo tada dolazi do napretka jednog društva. I proizvođačii potrošači mogu povećati svoje bogatstvo samo putem razmene roba. Dakle, da bi jednodruštvo povećalo svoje bogatstvo, potrebno je da barem dva njegova člana dobrovoljnorazmene svoje proizvode, tj. da barem dva člana budu bogatija.

Da bi prethodno rečeno učinili još jasnijim, najbolje je da za trenutak zanemarimo današnjinovčani sistem i vratimo se u vreme kada je zlato bilo novac. Mizes nam sasvim jasno govori daako se proizvede novo zlato, i ako vlasnik neke robe poželi više novca (zlata), i svoje proizvoderazmeni za to novoproizvedeno zlato – društvo neće postati bogatije usled ove dobrovoljnerazmene. Upravo je zbog toga za Mizesa novac – posebna analitička kategorija.

Mit o neutralnom novom novcu i stabilnim cenama

Ako društvo ima korist od toga što jedan proizvođač poveća svoju proizvodnju i za te proizvodenađe kupca, onda to znači da ćemo imati dva dobitnika i nijednog gubitnika. Sa druge strane,ako proizvođač poveća svoju proizvodnju, a onda te proizvode zameni za zlato saproizvođačem zlata, i obe strane su zadovoljne tom razmenom jer u suprotnom ne bi nitrgovale, a društvo, kao što smo rekli, od te razmene neće postati bogatije – da li to znači daćemo tim postupkom imati dva dobitnika dok će ostali članovi društva biti gubitnici jer je timedošlo do smanjene kupovne moći novca?

Bez ikakve sumnje, odgovor na to pitanje mora biti – da. Novi novac se nikada ne pojavljujeputem neke magije i na način da svaki pojedinac dobije svoj deo novčanog kolača, već novac usistem uvek ulazi samo na nekim njegovim mestima. Novi novac u sistem nikada ne ulaziravnomerno; novi novac se ne širi ravnomerno, niti se cene proizvodima povećavaju u istomprocentu i ravnomerno. Novi novac će delovati različito na svakog proizvođača i na svakogpojedinca, a sve u zavisnosti od faze kada će taj novi novac dospeti do njih.

5 / 19



Taj proces nam dodatno pojašnjava Rodbard na primeru povećanja količine novca za 20%.Ako se količina novca poveća za 20%, neće se dogoditi da se sve cene povećaju za 20%, većće doći do promene u strukturi tražnje, a samim tim će se izmeniti i struktura kupovne moćinovca. U stvarnom svetu, novac u sistem nikada ne ulazi na neutralan način, već uvekfavorizuje prve primaoce novca. Prvi primaoci novca, u skladu sa svojim potrebama,usmeravaju novac ka određenim proizvodima i uslugama, i na taj način povećavaju tražnju zatim proizvodima i uslugama. Sa povećanjem tražnje za tim proizvodima dolazi do povećanjanjihovih cena, a samim tim i do povećanja profita tog dela privrede. Kako novac putuje krozsistem, tako se i ceo prethodni postupak ponavlja. Dakle, čim se izmeni tražnja za nekimproizvodom – menja se i njegova cena, što znači da novac tokom svoga putovanja kroz sistem– menja i strukturu tražnje i cenovnu strukturu.

Otuda i ona Mizesova rečenica koju smo ranije pominjali: “Ako dođe do promene kupovne moćinovca, onda u tom sistemu više ništa neće biti isto.”

U procesu ubacivanja “novog novca” u sistem – najbolje prolaze prvi primaoci novca, zatimdrugi, treći itd., a najgore prolaze oni kod kojih novac stigne na “kraju lanca”, kao i oni, naravno,do kojih novi novac nikada i ne stigne. Dakle, posledica inflacionizma je veštački “zero-sumgame”, tj. ceo proces se pretvara u igru u kojoj se privilegovana manjina prvih primalaca novcabogati na račun kasnijih primalaca novca.

Mizes posebnu pažnju posvećuje toj široko rasprostranjenoj grešci u pogledu neutralnostinovog novca i kaže da nijedna državna vlast, čak i kada bi to zaista htela, nije u stanju da stvorimonetarni sistem koji bi rešio problem redistribucije bogatstva koji nastaje usled toga što nekidelovi privrede i stanovništva imaju pristup novom novcu ranije, a neki kasnije.

Da bi se izbegli eventualni nesporazumi po tom pitanju, odmah možemo reći da je Mizes biopotpuno svestan činjenice da se taj problem ne može izbeći ni u uslovima zlatnog standarda inenarušenog slobodnog tržišta, ali je zato bio potpuno ubeđen da nenarušeno slobodno tržište,zbog visokih troškova proizvodnje novih količina zlata, na najbolji mogući način smanjuje dotoknovog novca u ekonomiju, a samim tim i minimizuje negativne posledice.

Dakle, Mizes se za zlatni novac (pure gold standard) zalagao samo iz jednog razloga – zato štone postoji bolji novac. Isto tako, ako znamo da je Mizes bio veliki pobornik slobodnog tržišta,onda je jasno da on nikako nije mogao podržati zakon koji bi zabranjivao dobrovoljnu razmenudobara ili pravo na pronalaženje i kopanje novog zlata. Samim tim, za Mizesa je bilo nemoguće

6 / 19



sprečiti povećanje količine novca tako što bi se kopačima zlata zabranilo da novoiskopano zlatopridodaju postojećoj količini novca. Dakle, još jednom, Mizes nikada nije rekao da je zlatoperfektan novac, već samo to da od zlata boljeg novca nema.

Privredni sistem je složen sistem i zato će u njemu uvek dolaziti do promena u pogleduraspoloživosti nekih privrednih resursa; uvek će se menjati prioriteti članova jednog društva, asamim tim uvek će dolaziti i do promena u odnosima razmene i do promene kupovne moćinovca. Samim tim što novac nikada ne može biti neutralan i imati stabilnu kupovnu moć, nijedna državna vlast nikada ne može odrediti količinu novca koja bi bila nepristrasna i poštenaprema svim članovima društva.

Optimalna količina novca

Kao što smo već rekli, kada se u sistem ubaci nova količina novca – u tom sistemu više ništaneće biti kao što je bilo. Sa ubacivanjem novog novca u sistem, u društvu će doći dopreraspodele bogatstva; neki članovi društva će biti bogatiji, neki siromašniji, neki će imati višeposla, neki manje, a neki će postati nezaposleni.

Samim tim, postavlja se logično pitanje: koja je optimalna količina novca u sistemu? Odgovor nato pitanje je veoma jednostavan i sastoji se od samo dve reči – postojeća količina. Količinanovca se ne sme ni povećavati ni smanjivati, što znači da koliko god trenutno novca bilo usistemu – toliko novca treba i da ostane u sistemu.

Svaki pojedinac, kao i svi pojedinci zajedno, mogu u potpunosti iskoristiti sve prednosti koje imdonosi indirektna razmena dobara i novac, bez obzira da li je ukupna količina novca velika ilimala. Ili, kako to sjajno objašnjava Mizes:

“Postojeća količina novca u privrednom sistemu je uvek dovoljna da svima obezbedi sve onošto novac stvarno čini i što stvarno može da učini.”

Dakle, nema nikakve nedoumice u pogledu Mizesovog stanovišta u pogledu monetarneekspanzije. On je bio protiv svakog veštačkog povećanja količine novca u opticaju, bez obzira

7 / 19



da li to činila direktno država, centralna banka, ili banke putem mehanizma “delimičnihbankarskih rezervi”. Za Mizesa je novčana inflacija samo metod koji državnim vlastima,centralnoj banci ili bankama, omogućuje da oduzmu bogatstvo politički bespomoćnom delustanovništva.

Povećanje količine novca i društvena korisnost

Mizes, kao što smo već rekli, po pitanju vrednosti prihvata Mengerovo učenje i sasvim jasnokaže da se ekonomska vrednost ne može izmeriti, tj. – da je ekonomska vrednost uvek stvarsubjektivne procene.

Ako je to tako, ako je sve stvar subjektivne procene vrednosti, i ako nema objektivne mere zasubjektivnu vrednost, onda ne postoji ni način za upoređivanje subjektivne vrednosti izmeđupojedinaca. Pojedinac može da upoređuje i rangira svoje subjektivne vrednosti, ali ih ne možeizmeriti. Ako ne možemo izmeriti svoje vrednosti, onda je jasno da ih ne možemo izmeriti ni koddrugih.

Za razliku od svih drugih ekonomskih škola koje zagovaraju postojanje, od države nezavisne,centralne banke, kojoj se daje monopolistički položaj u pogledu vođenja monetarne politike,Austrijska škola ekonomije nam govori da nasilna državna intervencija u sferi: novca,bankarstva i monopolističkog položaja centralne banke – samo umanjuje ljudske slobode injihovu imovinu.

Glavni razlog zbog koga su državne vlasti i njena birokratija uvek protiv politike stabilnog novca,kao i za svojevremeno ukidanje zlatnog standarda i konfiskaciju zlata, je taj što im politikastabilnog novca ne dozvoljava dalje štampanje novca. Svako pominjanje stabilnog novca jeuvek kritikovano od onih koji žive od inflacije, tj. na račun svih onih koji stvarno rade i stvaraju.

Ako jedno društvo želi da izađe iz privrednog haosa, prvi i osnovni zadatak je – sprečavanjeinflacije. Sve dok se državna vlast i njene birokratske institucije ne zaustave u svombesomučnom poslu povećavanja količine novca u opticaju – nikakav privredni oporavak nijemoguć. U tom pogledu je svakako najvažnije da se jednom za svagda raskrsti sa primitivnimverovanjem da državna vlast i banke, kreiranjem novca ni iz čega, mogu oživeti ekonomiju,zaposliti novu radnu snagu i obezbediti privredni rast. Ili kako to sjajno kaže Mizes:

8 / 19



“Kratkovidi ekonomski posmatrači mogu videti samo kratkoročne efekte inflacione politike, alinikada ne vide prave efekte, tj. da se inflacijom nikada ne može povećati proizvodnja, već samoobogatiti pojedinci i manje grupe, a sve na račun svih ostalih. Najkobnija greška svih kratkovidihekonomskih posmatrača je u tome što oni zanemaruju sekundarne efekte inflacije, a to su –razaranje kapitala i pogrešne investicije.”

Svaka inflacija je štetna, ali moramo reći da ne postoji način za identifikovanje preciznog brojaneto dobitnika ili gubitnika. Precizan broj je nemoguće utvrditi, ali se sa sigurnošću može reći dabi većina ljudi bila u gubitku. Sa malim promenama u količini novca u opticaju teško je upotpunosti uočiti proces smanjenja kupovne moći novca, ali je to veoma lako uočiti u uslovimahiperinflacije jer tada gubici postaju više nego očigledni.

Ako državna vlast izgubi kompas u pogledu monetarne ekspanzije, onda se na taj način društvoprisiljava na povratak na sistem trampe, a samim tim čitavo društvo postaje siromašnije jer jesistem trampe daleko neefikasniji sistem u odnosu na sistem sa stabilnim novcem.

Nije teško shvatiti da povećanje količine tržišno verifikovanih proizvoda i usluga donosi koristčlanovima jednog društva, tj. da povećava stepen zadovoljenja njihovih želja. Što veća razmenaproizvoda – to veće bogatstvo jednog društva. Što veća ponuda raznovrsnih proizvoda – to većiizbor za svakog pojedinca. Drugim rečima rečeno, jedno društvo ostvaruje privredni rast takošto sa istom količinom novca zadovoljava više svojih potreba i ima veći izbor roba.

Suprotno tome, sa povećanjem količine novca u opticaju niti se povećava stepen zadovoljenjačlanova jednog društva, niti se povećava izbor roba. Sa povećanjem količine novca, izbor će sepovećati samo za prve primaoce novca, a za sve ostale članove društva izbor će se smanjiti.Što veća monetarna ekspanzija – to drastičnije smanjenje izbora za veliku većinu članovadruštva.

To je ujedno i argument koji jasno ukazuje na štetno dejstvo falsifikovanog novca. Falsifikatorinovca, pomoću falsifikovanog novca, izvlače dvostruku korist: 1) kreiraju lažni novac kojimkupuju realne proizvode, i 2) ostvaruju dodatnu korist kao “ prvi primaoci novca”.

9 / 19



Falsifikovani novac

Ako falsifikatore novca posmatramo kao “prve primaoce novca”, onda je jasno da oni svojimlažnim novcem kupuju proizvode i usluge po cenama koje su se formirale u odnosu na “staru”količinu novca u opticaju, i da na taj način maksimizuju svoju korist.

Nije potrebno posebno naglašavati činjenicu da bi ubacivanje falsifikovanog novca u sistemdovelo do redistribucije bogatstva među članovima jednog društva, ali to ne bi bila najštetnijaposledica – mnogo veći problem bi bio poguban uticaj falsifikovanog novca na privrednustrukturu.

Falsifikovani novac bi poremetio cenovni sistem, tj. tržišnim učesnicima bi poslao pogrešnesignale u pogledu realne tražnje. Ako bi falsifikovani novac ostao neprimećen, onda bi on trajnoporemetio cenovni sistem, a sve cene, bilo da se radi o cenama proizvoda, radne snage iliostalih privrednih resursa – bi se, pre ili kasnije, prilagodile toj novoj, uvećanoj, novčanoj masi.Povećana novčana masa bi smanjila kupovnu moć novčane jedinice, što znači da bi negativneposledice osetio skoro svaki član društva.

Falsifikovani novac bi pogrešno usmeravao raspoloživi kapital i na taj način kreirao boom & bustcikluse. Falsifikovani novac bi preduzetnike naveo na pogrešan zaključak da je povećanatražnja rezultat povećane realne kupovne moći stanovništva, a ako bi taj lažni novac dospeo ubankarski sistem onda bi on na veštački način obarao kamatne stope i na taj način obmanuosve investitore jer bi ih naveo na zaključak da je taj “novi raspoloživi novac” rezultat nečiještednje. Investitori bi neminovno zaključili da su se ostali članovi društva dobrovoljno odreklisadašnje potrošnje zarad veće potrošnje u budućnosti, i sa takvim pogrešnim uverenjem bi ušliu proces investiranja.

Ali, u stvarnosti svega toga nema: nema povećane realne tražnje, nema ušteđenog novca,nema dobrovoljnog odricanja od sadašnje potrošnje zarad veće buduće potrošnje, nema robnogpokrića za falsifikovani novac, a umesto svega toga imamo samo – falsifikovani šareni papir kojirazara postojeći kapital i stvara uslove za budući neizbežni haos.

Investitori bi krenuli sa novim projektima, ali najveći deo tih projekata nikada ne bi bio završenjer bi se pokazalo da se njihova celokupna računica zasnivala na falsifikovanim informacijama u

10 / 19



pogledu stvarne tražnje. Rezultat svega toga je – bust, tj. ono što nazivamo ekonomskomkrizom.

Više je nego jasno da je problem falsifikovanja novca – problem redistribucije bogatstva putemprevare jer falsifikatori na tržište ne izlaze sa proizvodima i uslugama, već samo sa znalačkiodštampanim šarenim papirom. Novac bez pokrića u robi nikako ne može biti od koristi za jednodruštvo, pa makar on bio usmeren i u proizvodne svrhe.

Falsifikovani novac je izuzetno štetan i zato svaka država donosi zakone kojima se propisujukazne za počinioce tog krivičnog dela. Kada se uoče falsifikovane novčanice, država ih oduzimabez obzira da li će se protiv vlasnika pokrenuti krivični postupak ili ne. Bez obzira da li smonovčanice falsifikovali ili smo samo žrtve prevare, sve falsifikovane novčanice koje se nađu unašem posedu biće zaplenjene, što znači da naše neznanje ili eventualna nezainteresovanostnije opravdanje pred zakonom.

Dakle, sve je jasno, sa svime se možemo složiti i u potpunosti razumeti razloge zbog kojihzakon propisuje sankcije i za falsifikatore i za distributere lažnog novca. Sve možemo razumeti,ali jedno ne: zašto onda dražava radi to isto?

Na stranu sada “zakon” i “legalnost”, novac nije pravna već ekonomska kategorija, a saekonomske strane posmatrano – svako državno povećanje novčane mase je ništa drugo dofalsifikovanje novca. Nema razlike između jednog ili drugog falsifikovanog novca. Bez obzira dali je falsifikovani novac u sistem dospeo kao posledica nečijeg samovoljnog čina ili uz znanje iodobrenje vlasti, pogubne posledice će biti iste – neki pojedinci ili grupe će biti dobitnici, a svidrugi gubitnici.

Svaka inflacija, kad-tad, mora doći na naplatu u obliku: ekonomske krize, razorenog kapitala,promašenih investicija, deformisanog cenovnog sistema, izgubljenih štednih uloga, bankrotabanaka, paralisanog finansijskog sistema, bankrota ogromnog broja preduzeća, razorenihpenzijskih i svih drugih fondova, ogromne nezaposlenosti, strahovitog pada životnog standardaitd. Najkraće rečeno, svaka inflacija se uvek mora završiti potpunim privrednim haosom, a štoveća inflacija – utoliko veći haos.

U svojoj suštini, zakon protiv falsifikovanja novca je ništa drugo do državni instrument čiji je

11 / 19



osnovni cilj – očuvanje ekskluzivnog prava na falsifikovanje novca. Isto tako, ako znamo i da suskoro sve svetske valute, više ili manje, takođe bez pokrića, onda su, u takvom sistemu,državne vlasti samo članovi jednog ogromnog međunarodnog kartela falsifikatora novca.

Monetarna politika

U slobodnom tržišnom sistemu cene se formiraju putem dva osnovna ekonomska zakona: 1)zakona ponude i tražnje, i 2) sistema licitacije u kojem pobeđuje onaj koji ponudi više (high bidwins). Ako se, iz bilo kog razloga, odstupi od ova dva osnovna zakona, onda to znači daslobodnog tržišta više nema. Sve ovo bi moralo važiti i za monetarnu teoriju i za monetarnupolitiku.

Novac je i srce i krvotok svakog ekonomskog sistema. Bilo kakva greška u sferi monetarnepolitike uvek će prouzrokovati probleme u celokupnom privrednom sistemu. Što lošijamonetarna politika – to katastrofalnije posledice za privredni sistem.

Mizesova teorija novca nam govori da novac nije ono što nam država govori da on jeste, a tudržavnu teoriju novca on naziva “nominalističkom teorijom novca”. Po toj teoriji, novac je samonominalna količina vrednosti i “nešto” što je utvrđeno zakonom.

Šta god državne vlasti radile u pogledu uticanja na kupovnu moć novca, sve to će uvekisključivo zavisiti od subjektivne procene nekoliko privilegovanih ljudi na vlasti. Bez obzira šta otome govorile vlasti i režimski ekonomisti, svako povećanje novčane mase je ništa drugo do –favorizovanje nekih pojedinaca i grupa, a sve na račun slabijih pojedinaca i grupa. Ma kolikoputa državne vlasti rekle suprotno, novi novac ne doprinosi ni “opštem prosperitetu” ni “javnominteresu”, već samo bogaćenju pojedinaca i privilegovanih grupa.

Nekada se uloga države po pitanju monetarne politike završavala na tome što je kontrolisalaproces kovanja novca, kako bi se obezbedilo snabdevanje tržišta novcem koji bi bio prihvaćenod svih i u koga bi svi mogli imati puno poverenje. Danas, nažalost, država kontroliše sve, a“opšteprihvaćenost novca” i “ poverenje u novac” država obezbeđuje putem sile ili pod pretnjomupotrebe sile.

12 / 19



Iako je pitanje monetarne politike pitanje kupovne moći novca, u “modernoj ekonomiji” to jepitanje zamaskirano na veoma perfidan način kako bi se od javnosti prikrila njegova pravapriroda. Komplikovani mehanizam novca i kreditnog sistema je upakovan u tamnu hartijunejasnih reči i konfuzije, a umesto znanja i objašnjenja – javnosti se uvek nude samo kodiranefraze koje, često, ne razumeju čak ni oni koji ih u javnost plasiraju.

Da bismo što bolje shvatili svu tragediju današnjeg “savremenog sveta”, “nauke” i “moderneekonomije”, najbolje je da citiramo reči predsednika najmoćnije svetske finansijske ustanove,predsednika FED-a – Bena Bernanke-a:

“Vlada SAD-a poseduje tehnologiju, štampariju novca (ili, danas, njen elektronski ekvivalent),koja joj omogućava da proizvede dolara koliko god poželi, i to, praktično, bez ikakvih troškova.”

Šta sad reći? Kojim rečima ovo nazvati? Sa jedne strane imamo Mizesa, ekonomskog genija,koji je na temu novca napisao nekoliko hiljada stranica i objasnio skoro sve što se možeobjasniti, a onda, punih sto godina od objavljivanja Mizesove Teorije novca i kredita (1912),čitamo i slušamo ovakve i slične ludosti koje pišu i izgovaraju domaći i strani ekonomski“eksperti”, “profesori”, “doktori”, “magistri” i “uspešni biznismeni”, koji na novac gledaju samokao na tehničko pitanje štampanja novca, ili kreiranje njegovog elektronskog ekvivalenta uobliku bitova i bajtova. Iako današnji novac više nije ni zlato, ni bilo koja druga roba, oni i daljegovore o “proizvodnji novca” i “troškovima proizvodnje novca”. Za sve one koji se ne baveekonomijom, možemo samo dodatno reći da se na našim i svetskim univerzitetima ne učiMizesova ekonomija, već marksizam i kejnzijanizam, tj. iluzionizam koji nam je na najotvoreniji inajjednostavniji mogući način izložio Bernanke.

Uzgred, možemo odgovoriti i na ono što se kod nas često može čuti, da se Mizes naziva“monetaristom.” Sa jedne strane, ako se zna da je Mizes najveći deo svog života posvetio tomproblemu i o novcu napisao nekoliko hiljada stranica i održao nekoliko stotina predavanja,logično je da možemo reći da je Mizes bio najveći monetarista svih vremena. Ali, ako to isto posmatramo sa druge strane i uzmemo u obzir šta je osnovni zaključak svega onoga o čemu jeMizes pisao i govorio, onda se pre može reći da je Mizes bio najveći antimonetarista svihvremena. Sve ono što je Mizes napisao o monetarnoj ekonomiji može se svesti na to da pravagrađanska vlast ne bi smela imati nikakvu ulogu u pogledu određivanja količine novca uopticaju. Jedina prava monetarna politika je politika konstantne novčane mase. Jedina pravamonetarna politika je politika povratka na zdrav i stabilan novac. Svaka druga monetarnapolitika je – antimonetarna i antiekonomska politika.

13 / 19



Prvi korak ka stvaranju sistema u kome bi vladali tržišni zakoni, morao bi biti – bezuslovnoodbacivanje svake dodatne inflacije. Ukupna količina novca, bez obzira kako se on formalnozvao i kakva sve “zakonska obeležja” imao, se ne bi smela dalje povećavati. Niko ne smepovećavati novčanu masu, a to se odnosi kako na državu, tako i na centralnu emisionu banku,banke, ili bilo koju državnu ili paradržavnu instituciju.

Dakle, za Mizesa ne postoji nikakva “državna monetarna politika”. Ako država želi da budedobra država, onda treba samo da obezbedi: stabilan novac, sprovođenje ugovora i da sprečinasilje. Ili, kako je to u jednoj svojoj knjizi Mizes napisao: “Uloga države je da čuva mir, slobodui imovinu.”

Instrumenti monetarne politike

Najvažniji instrument koji državna vlast ima na raspolaganju u vođenju monetarne politike je –izbor novca.

Ako država ima “metalni standard”, onda je jedina mera monetarne politike koju država ima naraspoganju – zamena jednog novca drugim novcem. Drugim rečima rečeno, metalni standarddržavi izbija iz ruku mogućnost manipulacije u pogledu ponude novca, tj. onemogućava državnevlasti da na veštački način menjaju kupovnu moć novca.

Naravno, sve je suprotno kada se legalizuje novac bez pokrića (fiat money) i kreditni novac.Tada je država u mogućnosti da utiče na vrednost novca tako što će povećavati (ili smanjivati)količinu novca u opticaju. Sasvim je jasno da je to izuzetno surov način mešanja države uprivredni sistem, a posledice veštačkog menjanja vrednosti novca su uvek katastrofalne.

Mizes nije branio čak ni “tradicionalni zlatni standard” jer je bio potpuno ubeđen da ga nijednadržavna vlast ne bi mogla sprovesti. Najjednostavnije rečeno, za Mizesa je neprihvatljivo dadržava ima bilo kakvu ulogu, bilo u kreiranju novca, bilo u uništenju novca. Upravo se zbog togaMizes zalagao za slobodno bankarstvo jer nije verovao da bi bilo koja državna vlast moglasprovesti 100%-ne bankarske rezerve.

14 / 19



Osim Austrijske škole ekonomije, koja na najjasniji i najotvoreniji mogući način stvari nazivapravim imenom, sve ostale ekonomske škole zatvaraju oči pred činjenicama i zagovarajupostojanje centralnih banaka kao “nezavisnih institucija” neophodnih za očuvanje: ekonomskograzvoja, stabilnosti cena i usmeravanja tržišnih procesa. Po njihovom mišljenju, jedna otuđenagrupa zakonom zaštićenih birokrata, koja nikome ne odgovara za svoja nedela, je najbolji načinza određivanje “optimalne” količine novca u opticaju. Po tim istim ekonomskim školama,monetarnu politiku će najbolje voditi jedan “birokratski centralni komitet”, koji niti komeodgovara, niti snosi bilo kakve posledice za vođenje svoje katastrofalne politike.

Kad umre novac

Ako želite da uništite jednu državu, prvo što treba da uradite je da uništite njen novac. Isuprotno tome – ako želite da odbranite jednu državu, onda morate odbraniti njen novac. Prvalinija odbrane svake države mora biti odbrana zdravog i stabilnog novca.

Savremeni svet je zasnovan na sistemu podele rada i izuzetno kompleksnom cenovnomsistemu, a njih ne može biti bez stabilnog novca. Hiperinflacija bi uništila i cenovni sistem isistem podele rada, a onda bi usledio takav privredni kolaps koga, nažalost, još mnogi nisusvesni. I zato Gary North kaže: “Kad umre novac – onda umiru u ljudi”.

Ako već govorimo o hiperinflaciji, a kurioziteta radi, onda možemo pomenuti i svetskoginflacijskog rekordera – Mađarsku i njenu centralnu banku, koja je 1946. godine izdalanovčanicu sa nominalnom vrednošću od 100 triliona pengo-a (100.000.000.000.000.000.000). Od kraja 1945. godine do avgusta 1946. godine, kada je pengo zamenjen forintom, došlo je dotolike inflacije da je jedna novouvedena forinta zamenila čak 40 kvadrilijardi penga (40.000.000.000.000.000.000.000.000.000). Na vrhuncu inflacionističkog ludila, količina novcase duplirala svakih 15 sati.

Zimbabve je imao novčanicu sa nominalnom vrednošću od 100 biliona (100.000.000.000.000)zimbabveanskih dolara, a količina novca se duplirala svakih 25 sati.

Uprkos svim naporima, Jugoslavija nije uspela da obori mađarski rekord, tako da se na listirekordera nalazi tek na trećem mestu, sa dupliranjem količine novca za 34 sata, a najvećanovčanica je imala nominalnu vrednost od 500 milijardi dinara (500.000.000.000).

15 / 19



Iz više razloga, posebno je interesantna hiperinflacija u Vajmarskoj Nemačkoj 1923. godine.Iako su britanski šiling, francuski franak i italijanska lira u 1913. godini vredeli približno isto kao inemačka marka, samo deset godina kasnije za svaku od tih valuta moglo se dobiti čak bilion(1.000.000.000.000) nemačkih maraka, a najveća novčanica koju je izdala tadašnjaReichsbank-a imala je nominalnu vrednost od 100 biliona maraka (100.000.000.000.000).

Nemačka je u to vreme bila ruralna zemlja u kojoj je oko 70% stanovništva živelo u selima imanjim gradovima. Poređenja radi, iako je tada Nemačka imala oko 60 miliona stanovnika,samo je najveći grad (Berlin) imao dva miliona stanovnika, a nijedan drugi grad nije imao višeod 600.000 stanovnika.

Stepen specijalizacije i urbanizacije tadašnje Nemačke, u odnosu na stepen specijalizacijedanašnje Amerike i drugih “savremenih država”, bio je minimalan. Sistem snabdevanjagradskog stanovništva je bio jednostavan, seosko stanovništvo je bilo ravnomernoraspoređeno, a sve to zajedno je značilo da se tadašnje stanovništvo daleko lakše moglo vratitina sistem trampe, a samim tim i da se daleko lakše mogla izbeći masovna glad i pomorstanovništva.

Za razliku od Vajmarske Nemačke, današnji “moderni svet” je ustrojen na iluzionističkimsocijalističkim principima, tj. na principima koji su u sukobu sa logikom i ekonomskim zakonima.Za razliku od nekadašnjih vremena kada su se gradovi povećavali na prirodan način, tj. zbogpovećane tražnje za industrijskom radnom snagom – u današnjim “modernim” gradovima realnozaposlenog stanovništva skoro da i nema. Čitav sistem je postavljen namarksističko-kejnzijanskom konceptu koji niti pravi razliku između realnih i izmišljenih radnihmesta, niti računa sa činjenicom da neograničenih privrednih resursa nema.

Šta to znači? To znači da kada bi se nekadašnja hiperinflacija ponovila danas – veliki deostanovništva se više ne bi ni mogao vratiti na sistem trampe jer ne proizvodi ništa što bi se usistemu trampe moglo razmeniti. Ogromni gradovi, ili kako to današnji komunisti kažu “bogatigradovi”, preko noći bi postali sirotinjski gradovi. Današnji gigantski gradovi, gradovi sa podeset, petnaest ili čak dvadeset miliona stanovnika, postali bi avetinjski gradovi. Čak i pooptimističkom scenariju, čak i ako sistem snabdevanja ne bi bio potpuno paralisan, bio bi baremznačajno otežan, a i to bi bilo sasvim dovoljno da se današnji “bogati gradovi” pretvore ucarstvo kriminala i nezaposlenosti.

16 / 19



Dakle, zbog svih navedenih razloga, svi bi morali biti svesni toga da do hiperinflacije ne smedoći, a to znači da se današnji dugovi nikada ne mogu monetizovati. Ako nema monetizacije,onda je alternativa – ekonomska depresija, ali ne obična depresija već najveća depresija uistoriji čovečanstva.

Ako se posmatraju postojeće alternative i njihove posledice, možemo postaviti pitanje: u čemuje onda razlika između hiperinflacije i “hiperdeflacije”? U pogledu kratkoročnih posledica –razlike skoro da i nema jer će one i u jednom i u drugom slučaju biti katastrofalne, a jedinasuštinska razlika je u tome što bi se sa “depresionom opcijom” barem sačuvao novac (novčanisistem), tj. sačuvao bi se osnovni uslov za uspostavu nekog novog, budućeg, cenovnogsistema, i uspostavu neke nove, buduće, podele rada, što znači da bi barem ostala nada da sesvet može vratiti razumu i istinskoj slobodi.

Sa druge strane, “hiperinflaciona opcija” bi potpuno razorila: novac, novčani sistem, cenovnisistem i podelu rada; nastao bi potpuni haos, ratovi, građanski ratovi i depopulacijastanovništva, a konačni rezultat bi bio – ispunjenje Marksove želje i stvaranje svetskogkomunističkog carstva ili, alternativno, nekoliko regionalnih komunističkih carstava.

Najkraće rečeno, prelazak iz sveta iluzionizma u svet realnosti nikako ne može biti jednostavan,jer kada jednom dođe do veštački izmenjene privredne strukture, onda lakog rešenja nema. Zasve one koji svet posmatraju kroz ružičaste naočare i govore o sadašnjoj krizi kao o nekomprolaznom fenomenu, kao i za one koji na monetarnu ekonomiju gledaju samo kao na jedanelegantan način za redistribuciju bogatstva, a da sve ostalo u sistemu ostaje nepromenjeno –za njih samo možemo reći da ne znaju šta govore. U velikoj su zabludi svi oni koji misle da senovcem mogu igrati, a da se, kasnije, na sistem stabilnog novca uvek mogu lako vratiti. O tojzabludi “lakog vraćanja na zdrav novac” Mizes kaže sledeće:

“Velika je greška verovati da se do zdravog monetarnog sistema može doći bez korenitihpromena u ekonomskoj politici. Prvo i najvažnije, potrebno je odreći se svih inflacionističkihzabluda. To odricanje ne može opstati ako nije praćeno potpunim raskidom sa idejamaimperijalizma, militarizma, protekcionizma, statizma i socijalizma.”

A zatim, na sličan način i uz slične argumente, to dodatno povezuje sa pravim uzrocimainflacionizma:

17 / 19



“Na inflacionizam ne smemo gledati kao na neki izolovani fenomen. Inflacionizam je samo deojednog ukupnog sistema koji proističe iz političko-ekonomskih i sociološko-filozofskih idejanašeg vremena. Isto kao što je politika stabilnog novca i zlatnog standarda išla ruku pod ruku saliberalizmom, slobodnom trgovinom, kapitalizmom i mirom – tako je i inflacionizam sastavni deoimperijalizma, militarizma, protekcionizma, statizma i socijalizma.”

Zaključak

Sa razaranjem zdravog novčanog sistema i uvođenjem “papirnog standarda”, državne vlasti suostvarile stari alhemičarski san da se od nečega skoro potpuno bezvrednog može napravitinešto vredno, tj. nešto što ima svoju kupovnu moć. Verovanje u politiku “jeftinog novca” je ništadrugo do verovanje u alhemičarsko čudo da se u sistem može ubaciti šareni papir (ili bitovi ibajtovi), a da se on, putem neke magije, onda može pretvoriti u hleb, mleko ili neki drugi realniproizvod.

Inflacija nije posledica slobodnog tržišta niti ima ikakve veze sa slobodnim tržištem i tržišnomekonomijom. Inflacija nije delo neke više sile niti je neka prirodna nepogoda koja dolazi i prolazisama od sebe. Inflacija je nešto sasvim drugo – inflacija je uvek unapred osmišljena i namernosprovođena politika.

U normalnom društvenom sistemu, u sistemu pravih građanskih sloboda i istinski slobodnih ljudi– niko se ne bi ni usudio da zagovara alhemičarsku ideju o “jeftinom novcu” jer bi ga slobodniljudi izvrgli ruglu. Međutim, nakon sistematskog višedecenijskog ispiranja mozgova putemdržavnih instrumenata za ispiranje mozgova kao što su: državno obrazovanje, državna nauka,državna kultura i državna sredstva informisanja – postalo je sve moguće, pa čak i to da seinflacionizam narodu predstavlja kao: “način za povećanje društvenog bogatstva”, “neophodanuslov privrednog razvoja”, “najuspešniji način borbe protiv ekonomske krize”, “način zasmanjenje nezaposlenosti”, ili, verovali ili ne, kao “investiranje u budućnost.”

Prvi korak u borbi protiv sadašnje ekonomske krize, kao i u borbi protiv sprečavanja svihbudućih ekonomskih kriza, mora biti – osvešćivanje. Sve dok javno mnjenje ne izađe iz stanjakolektivne marksističko-kejnzijanske hipnoze, istinske borbe protiv ekonomske i društvene krizene može biti. Tek kada društvo prestane da veruje u bajke, čuda, iluzije i magiju – tek tada ćese stvoriti uslovi za pravu borbu i privredni oporavak.

18 / 19



19 / 19

clanak o novcu

Documents