casopis stvarnost issue no4

АРАНЂЕЛОВАЦ • ГОДИНА IV • БРОЈ 4 • ДЕЦЕМБАР 2015. • ИЗЛАЗИ ПЕРИОДИЧНО

ISSN

233

4-72

28

Срећну Нову Годину

и Божићне празнике

жели Вам редакција

„СТВАРНОСТИ”

САДРЖАЈ

3 УСПЕШАН ЈУБИЛЕЈ 'ХОТЕЛА 'ИЗВОР''

4 ДОДЕЉЕНЕ НАГРАДЕ ''26. ЈУЛ''

4 НАЈСТАРИЈА АПОТЕКА У ШУМАДИЈИ

5 52. ОПЛЕНАЧКА БЕРБА

6 ЛЕПЕ МОГУЋНОСТИ ЗА САРАДЊУ

6 ПАЛЕСТИНСКА АЛВА ИЗ ШУМАДИЈЕ

7 КОРИСНИ СУСРЕТИ У ЛЕПОЈ АТМОСФЕРИ

8 ВЕК ОД ГОЛГОТЕ СРПСКОГ НАРОДА

10 СВЕ ОЧИ УПРТЕ У ВОЋАРУ

13 АЛЕКСАНДАР ВУЛИН У ТОПОЛИ

13 ТАЈНА СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈА

ЦРВЕНОАРМЕЈЦИМА У ГОРЊЕМ МИЛАНОВЦУ

13 ''НОВА МИМОЗА''

14 НАЈАКТИВНИЈИ У СРБИЈИ

16 НОРМАТИВНО РЕГУЛИСАЊЕ ОБРАЗОВАЊА,

КУЛТУРЕ И УМЕТНОСТИ

18 СЛАВСКИ КОЛАЧ

19 ОБНОВА ЦРКВЕ У МАНАСТИРУ ЂУРИНЕ ЋЕЛИЈЕ

20 ЧОВЕК ВЕЛИКИХ ТЕМА И МАЛИХ СТВАРИ

21 АРАНЂЕЛОВАЧКА АНА ФРАНК

22 ПОЛА ВЕКА ОДАН КРАЉИЦИ СПОРТОВА

24 ЈАСЕНИЦА У ДРУГОМ УСТАНКУ

25 ЛЕЦА ИЗ ЈАРМЕНОВАЦА И БЕРАХА СА РУДНИКА

26 ВЕЛИКА ГЛАВИЦА

27 ИЗМЕШТАЊЕ ТРАЈАНОВЕ ТАБЛЕ

28 ЗОРАН ПОПОВИЋ ПОТПРЕДСЕДНИК САНУ

28 МОНОГРАФИЈА О ЖИВАНУ САРАМАНДИЋУ

28 РЕНОРАЊЕ ПАВИЉОНА ''КЊАЗ МИЛОША''

29 МИОДРАГ ЗУБАЦ ДОБИТНИК НАГРАДЕ ЗА

ЦРТЕЖ

29 БАЈИН ЗАМЕНИО СЕРЕНУ ВИЛИЈАМС ЗА

АЗАРЕНКУ

29 ДВА ЗЛАТА ВИНАРИЈИ ''АЛЕКСАНДРОВИЋ''

30 КО СРБИМА КРАДЕ ИСТОРИЈУ

32 НА ЈЕЗИКУ ХОМЕРА И ХЕСИОДА

33 ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ ''СТВАРНОСТ'' НА

ЛИСТИ ЗА РОМАН ГОДИНЕ

34 ПРУГА УСКОГ КОЛОСЕКА МЛАДЕНОВАЦ -

АРАНЂЕЛОВАЦ - ЛАЈКОВАЦ

36 ЖИВЕ ЛЕГЕНДЕ АРАНЂЕЛОВАЧКОГ ФУДБАЛА

41 ЈУБИЛАРНИ ИЗБОР ЗА ''МИС СРЕБРНОГ ЈЕЗЕРА''

42 ПАРИЗ - МИЛИЈИНА ''УМЕТНИЧКА ОАЗА''

47 НОВО ИМЕ СТАРОГ СПОРТСКОГ БРЕНДА

49 ЈОШ ЈЕДНА УСПЕШНА ГОДИНА

СТВАРНОСТИздавач:Драган Тодоровић предузетникИздавачка делатност Стварност Аранђеловац

Адреса: 34 300 Аранђеловац, Ул. Кнеза Михаила 33е/2телефон: 063/686 364e-mail: [email protected]: www.stvarnost.rs

Главни и одговорни уредник:Драган Тодоровић

Заменик главног и одговорног уредника:Мирослав Живановић

Редакција: Драгољуб Јанојлић, Радмила Миловановић, Живадин Стојановић Жис, Здравко В. Јањевић, Љиљана Стојановић, Микиша Михаиловић, Бора Његован, Миодраг Петровић, Горан Ковачевић, Светлана Дамњановић

Технички и ликовни уредник:Милош Јанојлић

Уредник фотограије.Слободан Марковић

Секретар редакције и маркетинг:Анђелка Тодоровић

Штампа:„Запис“ д. о. о. Аранђеловац

Објављивање овог часописа помогла је општина Аранђеловац, на основу уговора о реализацијипројекта у области културе у 2015. години,број: 01-1 400-540/2015, од 28. 04. 2015. године.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд329 (497.11)

СТВАРНОСТ / главни и одговрни уредник Драган Тодоровић. - Год. 1, бр. 1 (29. децембра 1990) - год. 3, бр. 9 (1992) ; год. 1, бр.1 (дец. 2012) - . - Аранђеловац : Стварност, 1990-1992 ; 2012 - (Аранђеловац : Запис) . - 30 cm

Начин доступа (URL) : www.stvarnost.rs - МесечноISSN 2334-7228 = Стварност (Аранђеловац)COBISS.SR-ID 23986690

УМЕСТО УВОДНИКА

УСПЕШАН ЈУБИЛЕЈ ХОТЕЛА „ИЗВОР“

Као што сте приметили, сва четири броја

“Стварности“ (2012 – 2015) блистају детаљима ентеријера и екстеријера хотела „Извор“, са аква парком, али и брендовима реномираних фир-ми Привредно-пословног система „А ГРУПЕ“ („Пионир“, „Алфа плам“, „Хисар“, „Типопласти-ка“...), у оквиру које послују и „А ХОТЕЛИ“, где је „Извор“ доказана перјаница.

Од почетка рада хотела „Извор“, 26. новембра 2010. године (када је најзначајније кондиторско удружење на свету „European candy kettle club“ доделило „Пиониру“ међународно признање за посебан допринос развоју, иновацијама и ква-литету производа у домену кондиторске инду-стрије, а Мирољуба Алексића наградило као најбољег менаџера) прошло је пет година успе-шног рада.

Захваљујући инвестиционим улагањима Мирољуба Алексића (која су 330 пута већа од обавезних, предвиђених уговором закљученим 1. августа 2003. године са Агенцијом за прива-тизацију, после аукцијске продаје 70 одсто дру-штвеног капитала „Извора“ 31. јула 2003. годи-не) приватизација „Извора“ постала је синоним за најуспешније претварање друштвеног у приватни капитал у хотелијерству, и то на про-стору бивших социјалистичких земаља Источ-не Европе. А захваљујући 500 хиљада гостију, који су посетили аква парк и хотел „Извор“ у минулих пет година, и бројним наградама и признањима, од којих је најзначајније прогла-шење „Извора“ за најбољи хотел на Балкану, од стране Балканске асоцијације хотела, „Извор“ је постао и појам за успешно позиционирање на међународном туристичком тржишту.

Превише разлога за уживање у успеху „Изво-ра“ имају како власник, менаџмент и запослени у хотелу „Извор“, „А ХОТЕЛИМА“ и „А ГРУ-ПИ“, тако и сви грађани Аранђеловца, Шума-дије и Србије. Уверени да је добронамерних грађана, који успех „Извора“ схватају и као сопствени успех (јер имају чиме да се похвале пријатељима, колегама са студија, рођацима из далека...), на почетку овог броја „Стварности“ објављујемо и прву (за сада и једину) песму о „Извору“, односно фонтани „Маслачак“ - на страни хотела „Извор“ према парку Буковичке Бање - поклон аранђеловачког песника Ђуре Милекића.

Д. Т.

ВОДЕНИ МАСЛАЧАКВодена скулптура маслачка

испред хотела „ИЗВОР“ у Аранђеловцу

У дугин шаробој се стапају

Боје свиленог сунчевог зрачка

Код аранђеловачког хотела

„ИЗВОР“

У пенушавом водоскоку круне

Белог воденог маслачка.

На радост ока добродошлог госта

Тај маслачак бокори и жубори

Слушније од шума пролећне кише

Кад мирисом горобиља

Са Букуље зашумори.

По ваздан маслачак извори

С вечери слаткосан законачи

Па тек јутром ведролик иззори!

Ђуро Милекић

Аранђеловац,27. маја 2015. године

4 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2015.

www.stvarnost.rs

Апотека „Јовановић“, најстарија у Шумади-ји и једна од најстаријих у Србији, у Аран-

ђеловцу непрекидно ради још од 1885. године. Од оснивања у њој су ангажовани чланови по-родице Јовановић, преносећи посао с колена на колено.

Оснивач апотеке био је млади Шапчанин Коста Јовановић. По повратку из Беча (где је завршио студије фармације, а потом и ма-гистрирао) у Србију, декретом тадашњег ми-нистра здравља распоређен је у Аранђеловац. Одмах по доласку саградио је зграду, и за он-дашње и садашње време једну од најлепших у граду, и отворио апотеку, прву у овом делу Шумадије. Косту је наследио син Димитрије, њега, опет, син Коста. Преживела је оба свет-ска рата и остала упамћена по доброчинству и хуманости. По завршетку Другог светског рата, апотека је национализована, али је апо-теку и даље водио Коста и то све до шездесе-тих година, када апотеку преузима Душица, снаха у породици Јовановић.

Почетком деведесетих година, када је поново одобрена приватна апотекарска пракса, Дими-трије, син Душицин, не чекајући да се питање национализоване имовине реши, адаптирао је део породичне куће и у њој отворио приватну апотеку, опет прву у граду. Сада једна поред друге раде две апотеке, нова носи службено име „Јовановић“, а стару народ никада није

ни престајао да зове тим именом. Комплетан ентеријер старе апотеке је сачуван и данас је у употреби.

Димитрије, праунук оснивача Косте, у граду познат као Мита апотекар, каже да му је нај-веће задовољство што апотека, коју је основао његов прадеда, ради без прекида пуних 130

година. Изузетно је вредан то јубилеј, каквим се на овим просторима мало ко може поди-чити. Апотека „Јовановић“ награђена је пре-стижним признањем општине Аранђеловац - „Јулском наградом“, коју је ове године Бојан Радовић, председник општине Аранђеловац, уручио Димитрију Мити Јовановићу.

Микиша Михаиловић

На свечаној седници Скупштине општи-не Аранђеловац, оржаној 26. јула у Кри-

сталној дворани хотела “Извор”, додељене су престижне награде и специјална признања оп-штине Аранђеловац за постигнуте резултате.

Добитници Награде “26. јул”:- Висока технолошка школа струковних студи-ја - за резултате у области науке, образовања и васпитања;- Удружење грађана “Баштина и будућност” - за резултате у очувању традиције;- “Универзум Кубршница” - за резултате у области привреде;- “Беаз плус” - за достигнућа у привреди и- “Карађорђев вајат” Орашац - за резултате у области етно-туризма.

Добитници Дипломе “26. јул”,са новчаном наградом:- др Ангелина Костић Гавриловић;- Данијела Јовановић;- Милош Росић;- мр Драган Тодоровић и- Милоје Томић.

Добитници Посебне награде у виду плакете:- Мирољуб Алексић, за допринос у развоју ту-ризма и угоститељства и- Зоран Станковић, за донаторство и развој уметности.

Добитници Захвалнице: - Центар за социјални рад “Сава Илић”, за ре-зултате уобласти социјалне заштите;

- Апотека “Свети Јован”, за 130 година успе-шног рада и- СПБ Аранђеловац - за успешне резултате у привреди.

У име награђених захвалио је Мирољуб Алексић, добитник Посебне награде у виду плакете општине Аранђеловац, иначе, власник Пословног система “А ГРУПА” у оквиру које се налази и хотел “Извор”, као чланица првог корпоративног хотелског ланца у Србији “А ХОТЕЛИ”.

М. М.

НА СВЕЧАНОЈ СЕДНИЦИ СКУПШТИНЕ ОПШТИНЕ АРАНЂЕЛОВАЦ

ДОДЕЉЕНЕ НАГРАДЕ “26. ЈУЛ”

СЕЋАЊА НА ВЕЛИКА ДЕЛА

НАЈСТАРИЈА АПОТЕКА У ШУМАДИЈИ

Мирољуб Алексић, добитник посебне награде, упутио речи захвaлности у име награђених

Добитници најзначајнијих награда општине Аранђеловац

Апотека Јовановић - украс старе аранђеловачке чаршије

Димитрије Јовановић 26. јула 2015. године прима најзначајнију градску награду од Бојана Радовића, председника општине Арнђеловац

5СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs [email protected]


Карађорђев град и ове године био је место отварања Опленачке бербе. У петак, 9. ок-

тобра, уз песму „Обраше се виногради“, поди-зање заставе Бербе и пуцањ из Карађорђевог топа абердара, 52. привредно-туристичку ма-нифестацију званично је отворио потпред-седник Владе Републике Србије и министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић. Бројним угледним званицама, са цен-тралне бине, пожелевши им добродошлицу, обратили су се председник општине Топола, Драган Живановић и председник Скупштине општине и народни посланик Драган Јовано-вић. Званично отварање пратио је и пригодан културно-уметнички програм у коме су спле-том игара учествовали КУД „Опленац“ из То-поле и КУД „Спасовдански вез“ из Дреновца код Параћина.

Опленачка берба представља манифестаци-ју посвећену грожђу, вину, занатским израђе-винама, пољопривредним производима.... Она је својеврстан фестивал вина чије постојање је већ ушло у другу половину века. Давно је пре-вазишла оквире класичног вашара, пленећи својим шаренилом боја, мириса и укуса. На тај начин изашла је и из оквира града и регије у којој је настала и постала својеврстан заштит-ни знак, симбол – бренд Србије. Доказ за то су управо њени посетиоци. Они који Опленачку бербу посете први пут – радо јој се враћају и наредних година.

Дуг је списак садржаја који прате ову ма-нифестацију и зато Опленачка берба и пред-ставља свеобухватан приказ привредних и културних догађаја. Поменимо само неке од њих: 11. Међународно оцењивање вина и ра-кија, Сајам вина, сувенира и домаће радино-сти, Песме о вину и љубави, Изложба грожђа, воћа и осталих пољопривредних производа, Изложба слика, разноврсне концертне вечери, изложбено-продајни простор намењен прои-зводима различитих заната и воћарима, а без грожђа, самим тим слатко-примамљиве шире и младог вина у данима Бербе, једноставно се не може. Ово је само делић богате понуде, која пут Тополе другог викенда октобра доводи на стотине хиљада посетилаца, а ове године и поред кише и лошег времена било их је према слободним проценама више од 150 хиљада.

У кули Карађорђевог конака Задужбине «Краљ Петар Први Карађорђевић“, амбаса-дор Алжира Абделхамид Шебшуб отворио је изложбу „Дан Алжира у Тополи“. Тим поводом уприличена је изложба фотографија истакну-тог фотографа и борца алжирске револуције Стевана Лабудовића „Српско војничко гробље Дели Ибрахим у Алжиру“, која представља се-ћање на страдале српске војнике у Првом свет-ском рату.

Централну манифестацију представља кру-на српског саборовања – Сабор изворног на-родног стваралаштва, чији ланац чине карике састављене од инструменталиста, певачких група, вокалних солиста, фолклорних група, њих више од 400 најбољих учесника одабра-них на саборима у Србији током године. Као и до сада саборовање је одржано у суботу, другог дана манифестације. Вредни помена свакако су 5. Сусрети младих певачких група у оквиру којих је организована радионица „Утицај мла-дих певача на преношење и даљи живот тради-ционалне песме у Србији данас“. Својеврстан одмор за душу биле су концертне вечери на којима су се представили народни уметник на гајдама Милан Вашалић, а затим и Биља Кр-стић и „Бистрик“ у Карађорђевом граду. Када је Мирослав Илић запевао и киша је престала, а лалинске манире, стихове и музику публици је подарила група „Гарави сокак“.

Званично отварање винарије ПИК „Опле-нац“ представљало је најважнији догађај за привреду Шумадије и Србије. Обновљену ви-нарију свечано су отворили министар спољ-них послова и први потпредседник Владе Ре-публике Србије Ивица Дачић и председник Скупштине општине Топола и народни по-сланик Драган Јовановић. Јовановић је веома садржајним говором поздравио госте, а затим је о вину беседио и певао, уз звуке гитаре, еминентни енолог проф. др Слободан Јовић. Угледне званице упознате су са плановима ви-нарије чији су капацитети већи од пет милио-на литара вина. Од тога ће око 15 одсто про-изводње представљати ексклузивна, високо квалитетна вина.

Све наведено и још много, много тога, за-чињено је вашаром. А, зна се, све је и почело од вашара. Манифестација која се овако дуго одржава сваке јесени у Тополи као доказ тра-диције производње вина на овом подручју, трансформисала се током времена у привред-но-туристичку манифестацију. Али – вашар остаје вашар – шеталиште, виђење, дружење уз најбољи свадбарски (или: кисели) купус на свету... Због тога Опленачку бербу сви зна-ју баш као Вашар у Тополи (истоимена песма Добрице Ерића). Тако је вазда било, а тако ће и остати, док је света и века и вашарџија у То-поли.

Због тих потока вина, виноградари и вина-ри опленачког виногорја поручују: Можеш све да урадиш како бог заповеда, али један град с небеса... и све оде. Немаш квалитет. Треба зато имати и среће да винограде, те „фабрике под отвореним небом“ и невоље мало заобиђу. За-тим, све из почетка. Обрада, род, муљача, зна-ње и срећа. И тако стално све у круг... док вино не заискри у чаши и не разгали срце и душу.

Зато је у Тополу, њена села и овај део рајски валовите Шумадије, а поготово на Опленачку бербу најбоље доћи, све видети и свим чулима доживети.

Милан Миша Марковић

ТОПОЛА

52. ОПЛЕНАЧКА БЕРБАУпркос облачном времену и киши више од 150 хиљада посетилаца

RestoranNa obroncima Bukulje na nadmorskoj visini od 396 m, nalazi se restoran "Lovački raj".U letnjem periodu "Lovački raj" odlikuje miris raznovrsnog šumskog drveća, cvrkut ptica, miris planinskog cveća i svežeg vazduha.U zimskom periodu pucketanje vatre i odžaklije, vrćaju nas u dobra stara vremena."Lovači raj" je izgrađen u potpunosti od drveta i okružen je šumom. Jedinstvena i ne prevaziđena hrana od divljači iz domaće kuhinje i sušnice bude sva čula.Miris domaćeg hleba iz furune je nešto što treba doživeti i probati.Domaća rakija od šljive, dunje i kajsije, domaće vino od stare sorte grožđa, vraća Vam snagu i budi ljubav u Vama."Lovački raj" se ne može opisati i slikom prikazati, on se mora doživeti.Darujte sebi doživljaj za pamćenje - posetite "Lovački raj".

Aranđelovac, Vrbica - Parlog bb+381 34 537 537 +381 64 27 28 186

Gornji Milanovac / Čačak

Topo

la / B

eogr

ad

Lazarevac / Beograd

Buku

lja /

Gara

ši

Опленачка берба за старе и младе

Богата понуда грожђа и вина

Драган Живковић и Драган Јовановић са гостима на изложби у Карађорђевој кули

Небојша Јоцић, власник ПИК Опленац, са гостима приликом разгледања винарије



www.stvarnost.rs

Делегација фирме „Бели Диамонд“, чији су власници Либијци, приликом посете

Аранђеловцу и Тополи упознала се и са могућ-ностима привредне и трговинске сарадње. Го-сти су изразили посебно интересовање за увоз пољопривредних производа, област туризма и машинске индустрије. Указали су и на тради-ционално добре односе две земље у свим обла-стима, а посебно у привредној сарадњи.

-У Србији имамо поузданог сарадника и производи ваше индустрије су цењени у Либи-ји – каже директор Абдулмунм Гиума, дирек-тор фирме „Бели Диамонд“. -Србију све више препознајемо као туристичку дестинацију, пре свега у области бањског туризма, а актуелне тешкоће са добијањем виза за наше грађане умногоме нас оптерећују и смањују долазак гостију из Либије.

Наше привреднике занима и увоз полупрои-звода из Србије, пре свега из грађевинског, ма-шинског и делимично и пољопривредног сек-тора. Примећујемо да извесна неспремност, која је раније била присутна, за такву сарадњу полако нестаје –каже Гиума.

Обилазећи централни део Шумадије гости су посетили Буковичку Бању и репрезентатив-ни хотел „Извор“, погон процесне опреме ИВА у Аранђеловцу, успешну фирму која се бави пројектовањем, производњом и монтажом процесне опреме. ИВА већи део производа из-возе и на тржишта бивших југословенских ре-публика. Посетили су и погон за прераду воћа и поврћа „ГМП Јарменовци“ у Јарменовцима, чији су производи по старим рецептима и без употребе хемикалија, одавно освојили тржи-ште ЕУ.

Интересовање постоји и за све врсте обрађе-ног камена, а на овом подручју је велики број погона који се бави прерадом ове сировине. Представници фирме „Бели Диамонд“ посети-ли су 15. 12. 2015. године „Шумадија гранит“ и БЕАЗ у Аранђеловцу, а после разговора са представницима ових реномираних привред-них колектива (са Мирком Митровићем у „Шумадија граниту“ и Радованом Илићем у „БЕАЗ-у“) сасвим је извесно да ће се ускоро квалитетна понуда два водећа аранђеловачка прерађивача камена појавити на тржишту Ли-бије.

М. М.

ЛИБИЈСКИ ПРИВРЕДНИЦИ У АРАНЂЕЛОВЦУ И ТОПОЛИ

ЛЕПЕ МОГУЋНОСТИ ЗА САРАДЊУЗахваљујући Удружењу „Опомена Чернобиљ“ успостављени контакти аранђеловачких и тополских привредника са најуспешнијом либијском фирмом у Србији „Бели Диамонд“

ПАЛЕСТИНСКА АЛВА ИЗ ШУМАДИЈЕ“

Када се пре четврт века Одех Салам, Пале-стинац из Наблуса, обрео у Београду, ми-

слио је да ће се у Србији задржати кратко. Тек колико му је требало да заврши Eлектротех-нички факултет, па назад у Палестину. Салам каже да су тадашња Југославија и Тито имали велики углед у арапским земљама, па су се многи Палестинци, али и студенти из других земаља Блиског истока, опредељивали за пре-стижне факултете у Београду.

Када је стекао диплому електроинжењера Салам се нашао пред дилемом – куда даље? У његовој домовини владао је крхки мир. Пре-лом је направила Сараба, љубав из студент-ских дана. Сиријка из Дамаска, са дипломом архитекте, убедила је Салама да остану у Ср-бији. У браку су добили троје деце, а недавно су стекли и држављанство Србије.

-Од нечега се морало живети, а са диплома-ма факултета многи грађани Србије нису има-ли посао, почели су ратови, незапосленост... - прича Салам и наставља: радио сам све и свашта, физичке радове на грађевини, по ма-гацинима... Али, у мени је сазревала идеја да започнем неки свој посао, нешто што у Срби-ји недостаје. Најпре сам увозио робу из мојих

крајева, суво грожђе, пистаће, сусам... Када сам зарадио први новац набавио сам опрему и почео да производим алву, које код вас није било или је била много лошија од оне у Пале-стини - каже Салам.

Његова фирма „Алвасари“ брзо је стекла углед на тржишту, али, како је на срећу Србија почела економски да се опоравља, а послов-ни простор у Београду постајао све скупљи, одлучио је да се исели негде ближе Београду. -Случај ме нанео у Аранђеловац и одлучили смо да овде наставимо посао -каже Салам. -Са већ солидним тржиштем повећао сам прои-зводњу, убацио нове артикле, зграду у коју сам се уселио убрзо сам откупио, а прошле године доградио сам нов простор и набавио савреме-ну опрему из Турске и Ирана. У производњи је ангажовано петнест радника, а по потреби у сезони запослимо још неколико. Стицањем потребних сертификата HACCP и ISO 9001 стекли смо услове за несметан извоз. Поред значајног удела на домаћем тржишту, наши производи су у трговинама Црне Горе, БиХ, Македоније... Недавно смо почели извоз у Ру-сију и то тржиште ће захтевати нова прошире-ња и улагања. Када смо недавно ушли и на тр-

жиште Грчке, где производња алве представља традицију, која траје стотинама година, знали смо да је победио квалитет наших производа - каже Салам.

М. М.

Одех Салам

Абдулмунм Гиума, директор фирме „ Бели Диамонд ”

Либијци са домаћинима у „ Шумадија граниту”

Гости из Либије са домаћинима у фирми „ИВА Процесна опрема” у Аранђеловцу



Помало већ заборављена Иницијатива „Опомена Чернобиљ“ поново је активира-

на. На позив Удружења „Опомена Чернобиљ“ амбасадор Украјине Oлeксандр Александро-вич, са супругом, и секретар амбасаде Бохдан Кост, посетили су Аранђеловац, где су се са представницима удружења „Опомена Черно-биљ“ (Миливоје Михаиловић, председник), представницима општине Аранђеловац (Ди-митрије Јовановић, члан Општинског већа, и Милан Швабић, председник Привредног саве-та) и Туристичког кластера „Срце Шумадије“ (Синиша Ђорђевић, председник и мр Драган Тодоровић, оснивач) договорили о даљем де-ловању. Посебно је усмерена пажња на то да се наредне године обележавају два изузетна дога-ђаја, 30 година од Чернобиља и пет година од хаварије у Фукушими. Амбасадор и домаћини су се сложили да су ове две нуклеарне несреће послале свету потресну поруку о нежељеним последицама неконтролисане употребе или злоупотребе нуклеарне енергије.

Посету Аранђеловцу амбасадор Украјине за-почео је посетом Привредном друштву „Сту-блина“ д. о. о. у Стојнику код Аранђеловца, где је породица Милојевић (Радован, супруга Ве-рица и кћерка Јелена) показала гостима лепо лице шумадијског гостољубља и успешног по-родичног рада. Оснивач и власник „Стублине“, Радован Милојевић, упознао је госте са посло-вањем ове, изузетно успешне аранђеловачке фирме, како у пријемном салону у пословној згради, тако и приликом разгледања савре-мених производних погона, у којима је прве окове за врата „штанцовала“ управо машина купљена у Украјини. „Стублина“ је, иначе, нај-већи произвођач окова грађевинске столарије у овом делу Европе, има успешну сарадњу са неколико партнера у Украјини, а у плану је, осим наставка инвестирања, и унапређивање укупних пословних односа. Амбасадор Алек-сандрович је са великим интересовањем раз-гледао простране производне погоне у којима преко 200 радника израђује окове који су по квалитету, али и функционално и по дизајну, у светском врху. Домаћини су гостима показали и нови производни погон, у непосредној бли-зини, који ће бити отворен наредне године.

У Високој технолошкој школи струковних студија амбасадора Украјине са научним про-грамом је упознао директор проф. др Ђорђе

Михаиловић. Атрактивни смерови ове висо-кошколске установе привукле су пажњу го-стију и наговестили сарадњу са сличним уста-новама из Украјине. Потом су разгледали и погоне компаније „Пештан“.

Посета је завршена у хотелу „Извор“ где је амбасадора Александровича, супругу и његове сараднике, као и Радована Милојевића, дома-ћина вечере, и друге госте, поздравио председ-ник општине Бојан Радовић. Овдашња при-вреда има значајну сарадњу са Украјином, па су се гости и домаћини сложили да је тај тренд потребно и наставити. Изражена је међусобна жеља да се Аранђеловац побратими са неким градом у Украјини.

Са ексклузивном понудом хотела „Извор“ и туристичким садржајима Буковичке Бање, као и могућностима сарадње са туристичким агенцијама у Украјини, госте су упознали мр Драган Тодоровић, директор Привредног дру-штва „А ХОТЕЛИ“ д. о. о. и Ненад Иконић, генерални менаџер хотела „Извор“. После разгледања бајковитих садржаја хотела, амба-садор Александрович изразио је одушевљење квалитетном понудом „Извора“, који је „један од најбољих хотела на овим просторима и да ће свакако привући још више гостију из Укра-јине“.


ПРЕДСТАВНИЦИ АМБАСАДЕ УКРАЈИНЕ У АРАНЂЕЛОВЦУ

КОРИСНИ СУСРЕТИ У ЛЕПОЈ АТМОСФЕРИИницијатор посете удружење „Опомена Чернобиљ“, домаћин „Стублина“ д. о. о.

Испред улаза у пословну зграду „Стублине” д.о.о. у Стојнику Радован Милојевић, власник „Стублине” д.о.о. упознао је госте са производним процесом

Представницима амбасаде Украјине Ненад Иконић показује екстеријер хотела „Извор”

Мотив из производних погона „Пештана” у Буковику

У хотелу „Извор” госте поздравио Бојан Радовић, председник општине Аранђеловац

Амбасадору Украјине пожелео добродошлицу др Ђорђе Михаиловић, директор Високе технолошке школе стуковних студија



www.stvarnost.rs

ИЗ ПЕРА УРЕДНИКА

У последњој декади септембра 2015. године представници аранђеловач-

ке Издавачке делатности „Стварност“ боравили су на Крфу, као туристи, али и у ходочашћу, ради одавања почасти страдању предака пре стотину година. После посете Српској кући у граду Крфу (на истоименом острву, ради разгледања сталне поставке и разговора са кустосом Љубомиром Сарамандићем, чија свака реч одише пијететом према жртвама и плени пажњу слушалаца), затим некада-шњој луци у месту Гувиа (где су се искр-цали први српски војници), Сан Матеосу (где се налази споменик страдалим срп-ским војницима), острву Виду и спомен--костурници у којој почивају сви умрли српски војници, који су најпре били са-храњени на острву Видо (касније, кад више није било места за сахрањивање, мртви су препуштани дубинама Јонског мора - Плавој Гробници), па и Ахилеону (дворац који је изградила аустроугарска краљица, претворен је 1916. у болницу за болесне српске официре) - намеће се закључак како наша православна браћа Грци боље одржавају српске споменике на Крфу, него ли што то чине Срби у Срби-ји, конкретније ми у Аранђеловцу (знамо у каквом је стању спомен-костурница из Првог светског рата, на пример, а споме-нике крајпуташе и да не помињемо).

О голготи српског народа крајем 1915. и почетком 1916. године (25. новембар – наредба српске Врховне команде о повла-чењу ка Јадранском мору; 16. децембар – прве српске трупе стижу у Скадар; 19. јануар – објављена наредба о евакуацији Скадра; јануар – фебруар – евакуација српских снага из Албаније на Крф, Би-зерту и друга места) много је написано и речено, али није све скупа то ни бли-зу количини јаука и бола напаћеног срп-ског народа... На ове две стране часописа „Стварност“, уочи промоције 29. децем-бра, притиснути стогодишњим јадом и чемером голготе предака, објављујемо два „стуба“ мермерних ковчега некада-шњих житеља нашег краја (Аранђеловац и околина), чије кости почивају у Спо-мен-костурници на острву Видо, аутен-тичне фотографије и записе.

Како туристи из Србије постају ходо-часници најлепше је описао Љубомир Са-рамандић у књизи „Ходочашће на Крф“,

објављеној 2004. године: „Крф, једно од најлепших медитеранских острва, дуго већ за Србе има посебан значај. Готово сви који долазе на острво туристички или неким другим поводом, одају и почаст прецима који су боравили на „зеленом острву“ пре готово једног века. Историј-ски тренутак Првог светског рата у коме је српска војска боравила на Крфу после преласка Албаније познат је већини посе-тилаца и пре доласка на острво. Међутим, тек директним суочавањем са спомени-цима и сведочанствима трагичног и слав-ног времена, српски туриста доживљава преображење. Постаје ходочасник... До-ста је још таквих здања на Крфу чији зна-чај, пре свега у организацији српске др-жаве у изгнанству, тек треба истражити. Када би се данас снимао филм о боравку Срба на Крфу, не би било потребно пра-вити много кулиса - цео град је импреси-ван сведок српске историје.“

Стална изложбена поставка у Српској кући у граду Крф (коју су поклониле Ре-публици Србији локалне власти 1993. године), аутора генерала Милорада Пре-левића, сведочи о незапамћеном страда-њу и егзодусу српског народа, у слици и речи, али и оригиналним предметима из периода од пре стотину година (заставе, војничка труба, предмети за хируршке интервенције и санитетски материјал...). Иначе, у Српској кући се налази и поча-сни конзулат Републике Србије. Цитира-мо текст из документа с насловом „По-влачење преко Албаније 1915/16. Српска војска се повлачила кроз Албанију децем-бра 1915. и јануара 1916. године, са делом црногорске војске и масом избеглог на-рода. Главнина српских снага прикупила се на линији Скадар - Тирана – Елбасан у условима јаких мразева, глади, заморено-сти, болести и готово свакодневних бор-би против пљачкашких албанских одре-да. Оријентишући се ка Медови и Драчу, као лукама за снабдевање и евакуацију, током одступања кроз сурове крајеве Ал-баније гладна и огољена српска војска и избеглице претрпели су тешке губитке. По губицима ово одступање спада у ред најтрагичнијих и најтежих одступних маршева у историји. У званичном изве-штају министра војног генерала Божи-дара Терзића, председнику Владе Николи Пашићу на Крфу од 22. децембра 1916.

пише да је „нестало кроз Албанију, про-пало од глади и зиме, убијено од Арнаута и заробљено 243. 877 људи“. Тој трагеди-ји знатно је допринела и неблаговремена савезничка помоћ и некоректно понаша-ње италијанске војске на делу одступног марша од Драча до Валоне када је помрло највише српских војника.“

И док се у изложбеној поставци у Срп-ској кући на Крфу нижу фотографије и сведочења о страдању српског народа пре једног века, кроз очи српског туристе – ходочасника у мозгу се урезују и речи из документа без наслова: „Умрли српски војници у прво време су сахрањивани на каменитој обали острва Вида у плитким горобовима (1. 200), а када су почели ма-совно да умиру, чамцима су са францу-ског санитетског брода „Свети Франсоа од Асизе“ превожени и потапани у воде Јонског мора, у „Плаву гробницу“. Сматра се да је на острву Виду и у „Плавој гроб-ници“ сахрањено преко 10. 000 српских војника и регрута, једна комплетна диви-зија. Исту судбину доживели су и ратни заробљеници, аустроугарски, немачки и бугарски војници. На острву Виду је 17. маја 1922. године Краљевска морнарица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца по-ставила камени крст, а тек од 1936 - 1939. године изграђен је велики маузолеј-ко-стурница у који су смештене кости срп-ских војника сахрањених на на острву Виду 1916. године и из војничких гроба-ља из осам логора српске војске са острва Крфа. Укупно 1. 232 касете су постављене по азбучном реду, а у два спољна дела, на којима се налази лице и наличје Албан-ске споменице, сахрањени су посмртни остаци 1. 532 неидентификована српска војника.

Албанијо, распеће нашеОстрво Видо – острво смрти,Лепи Крфе – васкрсу наш“Љубомир Сарамандић је „Стварности“

поклонио 19. септембра 2015. две њего-ве књиге: „Ходочашће на Крф“ и „Све је овде легенда“, а аутор овог текста је Сара-мадићу поклонио књигу у издању „Ствар-ности“ – „Кандила слободе“ Драгољуба Јанојлића. Јанојлић је сабрао, и у наведе-ној књизи објавио песме српских војника, написане током Првог светског рата, али међу међу њима није и песма Јелисија Ан-дрића, настала 1916. на Крфу:

ХОДОЧАШЋЕ ПРЕДСТАВНИКА „СТВАРНОСТИ“ НА КРФ

ВЕК ОД ГОЛГОТЕ СРПСКОГ НАРОДАПосле стотину година од великог страдања уверили смо се да на Крфу наша православна браћа Грци боље одржавају српска спомен-обележја, него ли што то чине Срби у Србији

1 2 3 4



„КРАЈ МРТВИХИ не плаче нико нити звона звонеНити се чује песма из тужних опела;Далеко од својих и од земље оне,за коју су дали своје крви врела,на дно мора јунак за јунаком тоне.

О браћо драга, кад би мајке знале,какав Вам покров црни удес спрема,никад Вас оне не би мору далеАл' за Вас овде, за Вас места нема, Острво мало, морате на вале.

Збогом, о збогом, из влажних дубинаСкривени телом нечујнога мораНећете чути вапај из даљинаИз наших поља и из пустих гора,Кад мајка буде свог тражила сина.

Нећете чути и нећете знатиАли мајке Ваше? Шта ћемо им рећиКад нам их време с домовином врати?Ко ће им смети бол да зада већи,Ко ће им од Вас задњи поздрав дати,Ко ће им рећи – где сте закопани!“

Док бродићи превозе туристе – ходо-часнике на острво Видо са озвучења од-јекује песма „Тамо далеко“, сетна и тужна, а на релацији Крф – Видо толико тужна да тужнија бити не може... А, ипак, „Кр-фљани су Србе запамтили као народ који пева. Да ли је слобода умела да пева као што су сужњи певали о њој?“ – написао је Љубомир Сарамандић у књизи „Ходо-чашће на Крф“.

У прелепом месташцу Гувиа, на Крфу, налази се спомен-обележје места искрца-вања првих војника Краљевине Србије ја-нуара 1916. године током Првог светског рата, како је написано и на туристичким путоказима, који су, иначе, постављени на прилазима свих српских спомен-обе-лежја на Крфу. За разлику од наших ту-ристичких путоказа, који и тамо где их има не остану дуго у исправном стању (пример: путоказ Дворине на путу Аран-ђеловац – Брезовац...). Испод јарбола са грчком и српском државном заставом, на црној мермерној плочи је написано (на

српском, француском и грчком језику): „У овој луци острва Крфа савезничка српска војска долазећи из Албаније искр-цавала се од 6. јануара до 5. априла 1916. године. Грчком народу -захвални српски ратници“.

У изузетно лепо уређеном спомен-ком-плекс у Агио Матеосу, месту где је пре стотину година била распоређена Дрин-ска дивизија (био је у штабу и Драгутин Димитријевић Апис, кога је краљ Алек-сандар Карађорђевић осудио на смрт стрељањем, у Солуну 1918, на основу изјава лажних сведока, па је 1954. године обављена и судска рехабилитација), све блиста од чистоће и уређености просто-ра. Земљу је за српско војничко гробље поклонио мештанин Агио Матеоса Јанис Јанулис, коме је подигнута спомен-биста, аутора Слободана Стојановића, академ-ског вајара, на тргу Агио Матеоса 1989. године. Пројекат споменика је урадио ар-хитекта Јанко Шафарик, а рељеф је про-јектовао академски сликар Михајло Ми-ловановић (родом из Ужица, аутор слике „Орач“ у поседу хотела „Извор“). Пажњу привлаче натписи на споменику подиг-нутом 1916. године: „Дринци својим дру-говима из ратова са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1914-15-16.“ А на другој страни су стихови:

На хумкама у туђиниНеће српско цвеће нићи.

Поручите нашој дециНећемо им никад стићи.

Поздравите Отаџбину,Пољубите Српску трубу,

Спомен борбе за СлободуНека ове хумке буду.“

У граду Крфу је и зграда позоришта, у којој су пре једног века заседале скупшти-на и српска влада. О томе сведочи спо-мен-плоча на зиду зграде, као и на дворцу Ахилеј, која обавештава посетиоце да је ту била болница за српске официре... „А ти путниче, када дођеш на Крф, прођи га унакрст, обиђи гробља и гробове бе-

смртника српских на Крфу и одај пошту сенкама њиховим и ослушни шапат који се слива са шумором морских таласа: „Овде завршисмо свој дуги и трновити пут у славу и част отаџбине. Причајте целом свету, и једној нераздвојној мај-ци Србији и потомцима нашим, како се скупо платила слобода и стекло уједиње-ње Српства“ („Зора“, календар за просту 1917. годину, штампаног на Крфу, аутор: Чедомиљ М. Тодоровић).“

На спомен-костурници на оству Видо пише, крупним словима: „Српским ју-нацима – Југославија“. Шта се српству и Србији издешавало у Југославији, током двадесетог века, боље и да не помињемо, а и није прилика да каљамо сени српских страдалника и тужних сећања на велику гоготу.

Текст и фото: Драган Тодоровић

5 6 7 8

9

10

11

Фотографије

1. Ходочашће почиње посетом Српској кући у граду Крфу2. Детаљ из сталне поставке у Српској кући на Крфу3. Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу са Драганом Тодоровићем, власником издавачке делатности СТВАРНОСТ4. Спомен обележје у Гувии5. Место првог искрцавањасрпске војске 1916. године6. Спомен обележје у Агио Матеосу7. Српска дивизија се опрашта од својих преминулих другова на дан одласка са Крфа, Сан Матијас, 17. мај 1916. године8. Српски болесни војници на острву Видо после повлачења кроз Албанију9. Спомен костурница на острву Видо10. Васиа Петровић, кустос у Спомен костурници на острву Видо и Драган Тодоровић11 Поглед на острво Видо са старе тврђаве на Крфу



www.stvarnost.rs

У подножју Рудника, у селу Јарменовцима, Фабрика за прераду воћа и поврћа ГМП

„ЈАРМЕНОВЦИ” одолела је свим нововреме-ним искушењима, и после промене неколико власника и директора, све ће бити да је конач-но дошла у домаћинске руке. Пробудила се нада код 90 преосталих запослених, углавном Јарменовчана, да ће Воћара, понос и дика Шу-мадинаца, опет достићи стару славу.

Упрли су очи у Воћару сви редом, од мештана до руководства Тополе и свих добронамерних у суседним местима, који памте некадашња вре-мена, када су мештани, поготово млађи људи, из Горњег Милановца, Чачка, Крагујевца и Аранђеловца, радо долазили да у Воћари зара-де новац за летовање, гардеробу, куповину мо-тора или половног “фиће” - и све то за неколи-ко летњих плата. Колико је имало запослених, било је још толико сезонаца, машине радиле без прекида, пољопривредни произвођачи у колони, која се отегла до “гвоздене ћуприје” чекали да предају летину, с једне стране, а на другој страни шлепери из Немачке, Аустрије, Мађарске постројили друмске грдосије, чека-јући утовар готових производа Воћаре. Мар-меладе и компоти са етикетом “Агроекспорта” (централа у Београду) били на свим европским трпезама.

-Ма, само да нам Воћара крене, све ће бити лакше – коментаришу Јарменовчани у чувеној Петрићевој кафани (код Зокана) и Шановој ка-фани (код Свете). -Добро је да имамо ваљаног власника и руководиоце који искрено желе да покрену Воћару. Овог лета било је и стотинак сезонаца, што се одавно није десило. Знамо да пут достизања старе славе неће нимало бити ни лак ни једноставан, али све се може кад се хоће – закључују Јарменовчани.

У Воћари су најдрагоценији људи, запослени који су положили безброј испита оданости фа-брици, па се искрено радују новим производи-ма и плановима, које су почели да остварују. О стручности и врхунској оспособљености деве-десет стално запослених говоре многобројне награде са свих значајнијих сајмова хране у зе-мљи. Дакле, рецептуре знају, искуство имају, а најдрагоценија је силна жеља да купци прихва-те производе, направљене уз помоћ савремене технологије, али без конзерванса и вештачких додатака. Препознатљиви, стари, добри, кор-нишони, паприка, али и нови укуси пекмеза од шљива, производа од вишања, мармелада са више воћних укуса као и мармелада са при-родним аромама ваниле, чоколаде, рума, кафе, цимета и наранџе – полако, али сигурно, крче путеве према потрошачима.

У Јарменовцима је воћарство увек било за-ступљено, а ево шта је о томе забележено у књизи “Јарменовци” аутора Сребрице Кнеже-вић и Милке Јовановић, у издању Српске ака-демије наука 1958. године: “Воћарство је врло развијено. Оно је једна од важних привредних грана и доноси знатне приходе. Воће се ко-ристи у свежем стању, али се и прерађује, те као такво служи за исхрану, а износи се и на тржиште и продаје. Клима и састав земљишта повољни су за развитак воћарства. Од најра-нијих времена, откад се могу пратити начин живота и привредне прилике у овоме селу, воће је имало знатну улогу. У време досељава-ња и формирања насеља коришћене су воћке које су ту већ успевале: са њих је коришћен плод, али нису нарочито неговане. Временом су око кућа у двориштима почели садити поје-дине врсте воћака и размножавати их. У прво

време воћњаци су подизани у близини кућа, затим су захватали веће површине и ширили се тамо где је шума искрчена. Поред воћњака, у којима је груписан већи број стабала, има и појединачних воћака: на њивама, у виногради-ма, или поред путева.

У Јарменовцима успева више врста воћа. Има и успелих покушаја вишегодишњег гаје-ња чак и јужног воћа. Под воћем има укупно око 120 хектара (по подацима МНО Општине Јарменовачке од 31. XII 1952. г). Али све врсте воћа бројно далеко надмашује шљива. Под шљивама је 81 хектар, под јабукама 12 хектара, под крушкама 10, под орасима 4, а под осталим воћем 13 хектара.”

Од Воћаре, о којој домаћински брине фирма ГМП “Јарменовци”, сви сад са разлогом много очекују, па и због услова за развој воћарства у Горњој Јасеници. Иначе, памте најстарији Јарменовчани, како је “овако убрзаном на-претку Јарменоваца значајно допринела Орга-низација уједињених нација, која је овде 1955. године почела изградњу Огледног центра за унапређење пољопривреде (како је забележио Милош Н. Јовановић, некадашњи учитељ јар-меновачки, у својој књизи „130 лета основне школе у Јарменовцима”, у издању београдског “Папируса” 1994. године, на странама 17 – 18). Прве машине биле су постављене у згради Задружног дома и ту се производња одвија-ла неколико година. Уходавање производње у почетку је ишло тешко, делом због слабости које су пратиле читаву организацију а делом и због ненавикнутости новопечених радни-ка на организован индустријски начин рада. У периоду од неколико година по престанку рада Огледног центра било је много трзавица и трагикомичних ситуација које су произлази-ле из спорог прилагођавања радника, али и из жеље и тежњe тих истих радника да сачувају и задрже фабрику у свом месту јер су схватили шта им она значи. Коначно су могли да одахну 1979. године када је дефинитивно одлучено да се почне са изградњом нове фабрике која је за-вршена око 1985.”

Руководство фабрике данас користи сва традиционална искуства, али примењује и модерне, тржишно оријентисане иновације, попут новоуведених комерцијалних паковања. Уместо доскорашње оријентације на велика паковања, “петокилаше”, палета производа је проширена, како мармеладама и изузетно уку-сним компотима од брскве и крушке, тако и паприкама у филетима, киселим краставцима, цвеклом, мешаном салатом, ајваром од пече-не паприке и надалеко познатим упрженим ђувечом. Осим пласмана на домаће тржиште, већ су успостављени контакти са купцима на тржишту ЕУ, али и Русије, па ће и извозни послови допринети развоју Воћаре. Тренутни производни капацитет ГМП «Јарменовци» је 10 хиљада тона топле прераде и четири хиљаде тона замрзнутих производа, а у плану власни-ка и руководства фабрике је и куповина нове савремене опреме, која ће значајно унапреди-ти обим садашње производње.

Све у свему, због велике међузависности између што стабилнијег пословања Воћаре, с једне стране, и повољних услова за развој Јар-меноваца, с друге стране, сасвим је извесно да запослени у ГМП “Јарменовци”, као и сви мештани овог прелепог села подно Рудника, у горњем току Јасенице, могу очекивати боље дане.

М. М.

ЈАРМЕНОВЦИ

СВЕ ОЧИ УПРТЕ У ВОЋАРУФабрика за прераду воћа и поврћа на путу враћања старе славе



www.stvarnost.rs



Министар рада и запошљавања Алексан-дар Вулин посетио је Тополу и том при-

ликом, са председником Скупштине општине Топола Драганом Јовановићем, обишао погон некадашње конфекције „Рудник“.

-Ово је јединствен пример где је руководство општине уложило максималне напоре да очу-ва фирму и радна места запослених - изјавио је Вулин. Српска конфекција, коју је сачињавао и накадашњи гигант конфекције „Рудник“, чи-нила је трећину извоза некадашње Југославије, а потом и Србије, и која је упошљавала пре-ко 250 хиљада радника, доживела је трагичну судбину пљачкашке приватизације. Држава

ће уложити максималне напоре да се ова при-вредна грана врати на позиције које јој припа-дају -нагласио је Вулин.

„Рудник“ је са четири хиљаде радника упо-слених у седам погона у пет градова, био један од највећих произвођача конфекције. Распада-ње фирме је почело 2001. године и за неколико година сви погони су били позатварани. Погон у Тополи успео је да опстане и, после коначног стечаја у јулу, свих 140 запослених су прешли у фирму „Ауреа“ из Београда.


AЛЕКСАНДАР ВУЛИН У ТОПОЛИ

НОВА „МИМОЗА“

Навикли смо већ на велике тржне центре, шопове и мега шопове, по правилу од-

лично снабдевене. Правило је да су лоцирани углавном у центру или поред главних градских улица. Периферија се још увек ослања на гра-ђанима драге „продавнице на ћошку“.

-Давне 1983. године мој отац је напустио посао у тадашњој државној фирми и отворио приватну продавницу. Било их је тада тек не-колико у Србији и ова је била прва у Аранђе-ловцу. Била је то новотарија, приватни сектор је тек полако почео да улази у до тада недодир-љиву зону трговине – каже Влада Вујановић. -Летос смо одлучили да се одужимо својим верним купцима, реновирали смо и проши-

рили постојеће просторије и, како видимо, на радост наших купаца отворили савремени минимаркет. Тако је од „Мимозе“ продавнице настала „Мимоза“ маркет.

-Није ово ни мали крај, обухвата читав део Врбичке реке и огромно насеље око Врбичке штале, али се осећао недостатак једне озбиљ-није снабдевене трговине. Ми смо и даље оста-ли исти, познајемо скоро све наше муштерије, комшије питамо како су, можемо ли и како да им помогнемо, негујемо топлу, добросуседску атмосферу, знате већ и сами како се то ради у „продавницама на ћошку“ – каже Влада.


Између многих спомен обележја у нашем крају, посвећених борцима протеклих ра-

това, у којима ова земља нажалост није оскуде-вала, налази се интересантан споменик стра-далим борцима Црвене армије.

На Брду мира, изнад Горњег Милановца, налази се лепо уређено, али и одржавано, спо-мен обележје црвеноармејцима. Ту почива 408 војника славне Црвене армије, страдалих 1944. године на овим просторима. Нашли су вечни починак у овом питомом кутку подно Рудни-ка. Посмртни остаци бораца Трећег Украјин-ског фронта прикупљени су крајем педесетих година и похрањени у заједничку гробницу. Интересантан податак, који представља и сво-јеврсну тајну, јер јавности то сазнање нје било доступно, је да се међу њима налази и брат Леонида Брежњева, дугогодишњег генералног секретара Комунистичке партије Савеза со-вјетских социјалистичких република и пред-седника Президијума СССР-а.

У знак поштовања према палим херојима за слободу и победу над фашизмом у Другом светском рату, Милановчани су подигли спо-

меник овим херојима који су своје животе оставили далеко од своје домовине, а давне 1961. године на откривање спомен- обележја дошли су заједно Јосип Броз Тито и Леонид Брежњев.


ПОСЛЕ СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ОД ПОБЕДЕ НАД ФАШИЗМОМ

ТАЈНА СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈА ЦРВЕНОАРМЕЈЦИМА У ГОРЊЕМ МИЛАНОВЦУ

Драган Јовановић и Александар Вулин

Улаз у маркет „Мимоза”

Спомен обележје на Брду мира у Горњем Милановцу

Јосип Броз Тито и Леонид Брежњев на откривању спмен-обележја Црвеноармејцима

www.stvarnost.rs14 СТВАРНОСТ


www.stvarnost.rs

ТУРИСТИЧКИ КЛАСТЕР „СРЦЕ ШУМАДИЈЕ“

НАЈАКТИВНИЈИ У СРБИЈИТуристички кластер „Срце Шумадије“, регистрован 31. јула 2014. године, за годину и по дана приваукао пажњу јавности бројним активностима

После 2000. године у Србији је основано око 300 кластера, од којих је данас активно тек

шездесетак. Туристички кластер „Срце Шума-дије“ уписан је у Регистар удружења Агенције за привредне регистре Републике Србије 31. јула 2014. године, под бројем БУ 6028/2014, а заступник је Синиша Ђођевић, који је у Ђур-ђеву (заселак Брдо) изградио етно-комплекс, са „Штабом“ и осматрачницом, са које се види скоро цела Шумадија. За годину и по дана у креативној радионици кластера „Срце Шума-дије“ осмишљено је неколико активности, које су радо прихваћене, и то не само у централној Шумадији.

Прва размишљања о формирању туристич-ког кластера у Шумадији почела су након успешне приватизације хотела „Извор“ (није случајно ни Туристички кластер „Срце Шума-дије“ регистрован баш 31. јула 2014. године, на дан када је пре једанаест година, 2003, одржана у Агенцији за приватизацију у Београду успе-шна аукцијска продаја 70 одсто друштвеног ка-питала од стране Мирољуба Алексића, који је и најзаслужнији за препород туризма у Шума-дији, а и Србији због настајања првог спрског корпоративног хотелског ланца „А ХОТЕЛИ“). Наиме, аутору овог текста било је јасно (што се не може рећи и за огромну већину припадни-ка јавног и политичког живота аранђеловачке општине) да ће хотел „Извор“ постати један од најбољих хотела у Европи и свету, али да сам хотел – као најјача и најблиставија карика у бескрајном ланцу туристичких вредности – не може да надокнади све друге недостатке у ближем и даљем окружењу. Због тога је најпре формиран интерни туристички кластер хоте-ла „Извор“, коме су приступале фирме и поје-динци са којима „Извор“ и данас има уговоре о сарадњи (ресторани, произвођачи сувенира, Коњички клуб „Аранђеловац“ и други).

После одбране магистарског рада „Реинже-њеринг организационе структуре и пословних процеса хотелског предузећа – пример хотела „Извор“ у Аранђеловцу”, 25. марта 2010. годи-

не, пред комисијом еминентних стручњака у туризму (проф. др Крунослав Чачић, проф. др Слободан Унковић и проф. др Драган Нико-лић) на Факултету за туристички и хотелијер-ски менаџмент Универзитета „Сингидунум“, Ненад Поповић, директор Регионалне агенци-је за економски развој Шумадије и Поморавља у Крагујевцу, сазнао је 2011. године од колега у Кући кластера у Нишу да је идеја о формирању туристичког кластера у централној Шумадији поменута и у наведеном магистарском раду. Ево и тог цитата (стр. 143): „...када би могућ-ности укључивања туристичког производа Аранђеловца и Тополе, добиле и предложену форму (организацију “СРЦЕ ШУМАДИЈЕ”), после завршетка и доградње хотела „Извор“, били би створени реални услови за квали-тетно и дугорочно одрживо позиционирање туристичких производа средишњег дела Шу-мадије, чиме би све досадашње приче о (неи-скоришћеним) туристичким потенцијалима постале прошлост“. Након неколико сусрета Ненада Поповића и Драгана Тодоровића, до-говорено је и оснивање Туристичког кластера „Срце Шумадије“.

Током наредне две године (2012 – 2014) одр-жано је, у организацији крагујевачке Регио-

налне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља, неколико радионица, у којима су учествовали представници оснивача Тури-стичког кластера „Срце Шумадије“. И данас је могуће приступање нових чланова тури-стичком кластеру, али је за историју остало забележено да је Туристички кластер „Срце Шумадије“ основало двадесет једно физич-ко и правно лице (следи списак, према редо-следу у оснивачком акту): Весна Влатковић

„КАРАЂИРО” - плакатСиниша Ђорђевић поред спомен обележја изгинулим партизнима, црвеноармејцима и припадницима бивше ЈВУО, у Рачи

Јединствена гробница у Србији, почаст припадницима све тир војске у борби против фашизма - претеча помирења

Учесници ЕУШ „Слободан Минић”, на старој железничкој станици, пред старт „Карађира” у Аранђеловцу

Учесници „Карађира” посетили и цркву брвнару на гробљу у Рачи, у којој је крштен Карађорђе

Учесници манифестације „Карађиро” на одмору у Штабу Етно комплекса Синише Ђорђевића у Ђурђеву

ТК Срце Шумадије - један од организатора спектакуларног концерта Ансамбла „Александров” из Москве, у Дому синдиката, 7. септембра 2015. године



www.stvarnost.rs

(Земун – Београд), Живојин Андрејић (Рача), Данијела Ђокић Пантић (Топола), Микиша Михаиловић (Аранђеловац), Невенка Ферлуга (Топола), Жика Митровић (Наталинци), Мар-ко Трифуновић (Поповић), Радослав Карић (Ђурђево), Милан Ђорђевић (Аранђеловац), „Хотел Извор“ д.о.о. (Аранђеловац), Економ-ско-угоститељска школа „Слободан Минић“ (Аранђеловац), Техничка школа „Милета Ни-колић“ (Аранђеловац), Висока технолошка школа струковних студија (Аранђеловац), Удружење грађана „Баштина и будућност“ (Аранђеловац), Спортско удружење Коњички клуб „Аранђеловац“ (Аранђеловац), „Стари Опленац“ д.о.о (Топола), Хотели „Три О“ д.о.о. (Топола – Варошица), Удружење „Павле Ба-кић“ (Аранђеловац), „Меркур СВ“ (Београд), „Иванел.нет“ д.о.о. (Топола – Варош) и Средња школа „Ђура Јакшић“ (Рача).

Удружење Туристички кластер „Срце Шума-дије“ је основано ради остваривања циљева у области промоције кластер-концепта, тј. удру-живања ради остваривања заједничког инте-реса, повећања нивоа стабилности у посло-вању и побољшању тржишног наступа. Ево и шта је наведено у оснивчаком акту: «Удружење се оснива ради остваривања следећих циљева: унапређивање понуде свих чланица кластера и одабир аутентичних елемената за стварање јединствених туристичких производа; подсти-цање вертикалне координације свих субјеката и стандардизација квалитета услуга свих чла-ница; унапређење аутентичности засноване на специфичностима културно – историјског наслеђа и уметничким вредностима региона; повећање броја гостију у региону; формира-ње стабилних модела остваривања утицаја код значајних чинилаца у складу са интересима чланица кластера; унапређивање координаци-је и канала комуникације са медијима; развој програма, подизање свести и унапређивање примене научних истраживања из области за-штите животне средине; покретање процеса јавног заговарња у области развоја туристичке инсфраструктуре ради олакшања доступно-сти туристичких локалитета; утврђивање пре-длога за повећање квалитета и развој научних прогама и програма стручног оспособљања и усавршавања и повећање атрактивности и мо-дернизације образовног профила кадрова чла-ница туристичке и угоститељске струке.“

Имајући у виду све наведене циљеве, због којих је Туристички кластер „Срце Шумадије“ и основан, у протеклих годину и по дана реа-лизоване су бројне активности, и то највише захваљујући изузетној марљивости и посве-ћености председника кластера Синише Ђор-ђевића. На сајту кластера: www.srcesumadije.rs у слици и речи можете прочитати детаљне информације, а у наставку текста цитираћемо делове садржаја: „5. маја ове године Туристич-ки кластер”Срце Шумадије” добио је прилику да организује сусрет шумадијских ветерана Другог светског рата и учесника омладинског пројекта «Пауза за рат», младе екипе руских сниматеља из Санкт-Петербурга, који су током турнеjе филмског фестивала „Interval for war“ поводом 70-годишњице Победе над фаши-змом снимили документарни филм “Трептов парк”. Снимање се одвијало у неколико европ-ских држава, које је Совјетска армија ослобо-дила од фашистичких освајача, па су тако и наши борци-ветерани постали део овог фил-ма, који је по први пут био приказан у октобру ове године на филмском фестивалу „Interval for war II“. Трећег децембра, смо добили овај филм од наших пријатеља из Русије који су се још једном захвалили што смо омогућили су-срет са нашим ветеранима из Аранђеловца – Бранком Луковићем и Станојем Николићем, као и за место које смо одабрали за снимање,

село Ђурђево код Раче Крагујевачке, а које је, по њиховом мишљењу, најлепше од свих које су посетили од Русије преко Летоније, Естони-је, Пољске, Мађарске до Аустрије и Немачке. Предлажемо Вам да погледате овај сјајан до-кументарно-историјски филм у трајању од 35 минута на: https://www.youtube.com/watch?v=7vHG8PXK4Jc&feature=youtu.be

Изражавамо нашу захвалност СУБНОР-у Аранђеловца, СУБНОР-у Шумадијског окру-га, СУБНОР-у Раче и Средњој школи “Ђура Јакшић” из Раче за помоћ коју су пружили ТК “Срце Шумадије” при реализацији овог међу-народног пројекта.

Уз помоћ туристичког кластера “Срце Шу-мадије”, дан пре отварања јубиларног шездесе-тог Сајма књига (25 – 31. 10. 2015) из штампе је изашла нова збирка афоризама “Шумадијски еротикон” аутора Радмила Мићковића из Бо-раца код Раче Крагујевачке. На штанду једног од оснивача нашег кластера, издавачког пре-дузећа “Меркур-СВ” из Београда, поред књиге “Шумадијски еротикон” биле су представљени и досадашња издања писца Живојина Андре-јића из Раче Крагујевачке. Морамо напомену-ти да је Издавачко предузеће “Меркур-СВ” на овом сајму имало највећи број шумадијских књига, разгледница и сувенира, као и сада већ чувени плакат – хит Новосадског сајма ту-ризма 2015 – “Карађиро”, што је значајан до-принос пропагирању наше прелепе Шумадије пред 180. 000 посетилаца Сајма књига.

После првог програма туристичког кластера «Путевима Карађорђа», који подразумева по-сету Вишевцу, родном селу Карађорђа Петро-вића (Вишевац до данас није био у програму туристичких агенција и организатора путова-ња – из необјашњивих разлога), осмишњена је и Туристичко-бициклистичка манифестаци-ја «Карађиро» (кад Италијани могу да имају «Giro d' Italia» зашто ми, Шумадинци, не бисмо имали „Карађиро“?). Први «Карађиро» под на-зивом «Карађорђу у походе» одржан је у Рачи 12. септембра, а други под називом «Горски ца-реви» у Аранђеловцу 17. октобра 2015. године.

Први пут у историји општине Аранђеловац одржана је бициклистичко-туристичка тура у којој је учествовало 34 бициклиста и петнае-стак пратилаца из Аранђеловца, Београда и Раче. У организацији ове манифестације уче-ствовало је 16 особа (ученици Средње економ-ско-угоститељске школе “Слободан Минић” из Аранђеловца, Удружење грађана “Башти-на и будућност” из Аранђеловца, “ЈУГО ЦИ-КЛИНГ КАМПАЊА” из Београда, СРЦ “Шу-мадија” из Аранђеловца као и волонтери и чланови ТК “Срце Шумадије”). Непосредно пре почетка туре, у 10 сати је одржан састанак у којем су учествовали представници Бици-клистичког клуба “Шумадија”, удружења гра-ђана “Баштина и будућност” из Аранђеловца, “ЈУГО ЦИКЛИНГ КАМПАЊЕ” из Београда и Туристичког кластера “Срце Шумадије”. На састанку се расправљало о остварењу пројек-та трансформације напуштених пруга у зелене (бициклистичке) стазе на територији општине Аранђеловац. Договорено је да све четири ор-ганизације заједно обавесте градске челнике о овом пројекту који ће сигурно улепшати ову општину и учинити је још интересантнијом за бициклисте и туристе, а нашим суграђанима и малишанима осигурати безбедне стазе. У 11 сати, на старој напуштеној железничкој ста-ници у Аранђеловцу ученици -водичи поздра-вили су учеснике и посматраче “Карађиро 2” и одржали мали час историје. Потом је пред-седник “ЈУГО ЦИКЛИНГ КАМПАЊЕ” оба-вестио присутне о пројекту трансформације напуштених пруга у зелене (бициклистичке) стазе. Након тога су бициклисти кренули ка Спомен-костурници, где је њих дочекала дру-

га екипа ученика-водича који су им предочили зањимљиве историјске чињенице.

Бициклисти су наставили путем ка “Топу”, а потом ка Гарашком језеру, где их је чекао ручак у СРЦ “Шумадија”. После ручка су се мало одморили, брали јабуке и разговарали са сниматељима ТВ екипа уз обавезно прису-ство ученика-водича Економско-угоситељске школе «Слободан Минић», који су наставили са интересантним причама о нашој историји и о Гарашком језеру. У 14 сати, по лепом и сун-чаном времену, учесници «Карађира» кренули су за Аранђеловац. Захваљујући нашим мла-дим водичима, одличним бициклистима које је окупио Бициклистички клуб “Шумадија”, ова манифестација је прошла у најбољем мо-гућем реду, те се ТК “Срце Шумадије” свима захваљује, као и екипама ТВ станица «Сунце» и «Шумадија» и часописа «Стварност», који су дали медијску подршку овом догађају.

На иницијативу и позив ТК “Срце Шума-дије” 26. септембра ове године одржан је први састанак са представницима Високе тури-стичке школе “NOTREDAM OF JERUSALIM CENTER” из Јерусалима у Израелу. На састан-ку је договарена заједничка сарадња у области туризма, угоститељства и хотелијерства изме-ђу ТК “Срце Шумадије” и ВТШ “NOTREDAM OF JERUSALIM CENTER”, а наш главни циљ је подизање квалитета туристичких, угости-тељских и хотелијерских услуга на територији Шумадије, као и упознавање наших израел-ских пријатеља са туристичким потенцијали-ма централне Србије. У наредним месецима ће бити потписан договор о сарадњи, па крећемо у акцију!

На Новосадском Сајму туризма 9. окто-бра 2015. године одржан је састанак на којем је потписан споразум о заједничкој сарадњи између Бициклистичког савеза Војводине и Туристичког кластера “Срце Шумадије”, а све у циљу развијања бициклизма и туризма преко отварања нових бициклистичких тура и информативних бициклистичких центара у Новом Саду и Ђурђеву који ће имати улогу пружања информација свим љубитељима би-циклизма. С обзиром на то да је Нови Сад већ одавно постао центар бициклистичког тури-зма у Србији и региону, верујемо да ће наша сарадња унапредити бициклизам који постаје све популарнији и у Шумадији.

У просторијама “ЈУГО ЦИКЛИНГ КАМПА-ЊЕ” (званичног националног координатора за Европску недељу мобилности за Републику Србију) у Београду, 12. октобра.2015. године потписан је споразум о сарадњи, а све у циљу развијања бициклизма на територији Шума-дије, као и других активности које организују обе организације.

Иначе, ове године Туристички кластер “Срце Шумадије” једини је представљао тури-стичке потенцијале Шумадије на највећем и најпознатијем Међународном сајму туризма, лова и риболова у Новом Саду од 8 – 10- окто-бра 2015. године.

Почетком 2016. године биће одржан саста-нак оснивача Туристичког кластера «Срце Шумадије», на коме ће бити урађен и програм активности како за наредну годину, тако и предстојећи средњорочни период 2016 – 2020. године. Кад је већ у првој години толико тога урађено, и то без динара финансијске подршке ма од кога (не рачунајући улагања Синише Ђорђевића), реално је очекивати успон афир-мисања туристичких вредности централне Шумадије.

Д. Т.



www.stvarnost.rs

6. Пензиони фонд.Мали је број књижев-ника и уметника у нас који нису у државној служби, која им обезбеђује пензију. Тако му-зичари и сликари (већином наставници) а глумци већ имају нарочитим законом обез-беђенеу пензију. Минималан је број оних које би закон о пезионом фонду књижевника и уметника имао да збрине те је у толико већи изглед за остварење овога закона. Закон би регулисао на који би се начин и у ком случају издавала пензија и како би се множио фонд (стална државна помоћ, легати, улози, про-центи од изложби, концерата, позоришних представа и књижарских издања и др)

7. Закон о издавачима и издавачким удру-жењима. Закону би се овоме била циљ да, ну-дећи повољне услове, изазива појединце или удружење капитала (акционарска удружења) да почну улагати свој новац у и културна предузећа.

8. Закон о позориштима. Садашњи закон регулисава односе народнога позоришта и путничких дружина. ако буде Србија ве-лика, ако обухвати све покрајине које нам припадају и улазе у обим нашега национал-нога програма, ми онда морамо рачунати и са сталним покрајинским позориштима (За-греб, Љубљана, Сарајево,Дубровник, Ско-пље) као и са позориштима која ће бити при-ватна предузећа. Но оно чему би нови закон посебну пажњу имао посветити, сем регули-сања правних и административних односа, била би она нарочита позоришна политика, која би се спровела у интенцијама државне унутрашње политике.

9.Занатлијско- уметничка школа. Доса-дашња наша Занатлијско-уметничка школа скроз је на погрешној основи и зато и даје не-

правилне резултате. Она даје или госпођице које цртају цвеће на лепезама или уметнич-ки пролетаријат који се вуче по ходницима Министарства просвете и троши стипендије за које нема услова. Оваква кава је та школа није занатлијска а није ни уметничка. Она би се морала на сасвим новим основама реорга-низовати, да негује уметнички укус у зана-тлијској производњи.

10. Уредба о уметничким стипендијама.11. Уредба о уметничким изложбама.12. Уредба о конкурсима.13. Уредба о субвенционисаним удружењи-

ма и установама.Све ове и још моге друге мере, које би има-

ле створити услове за један замашан кул-турни покрет, овде су само наглашене без нарочитога реда и без јаче и опширније мо-тивације, те свака од њих захтева да се њоме особено позабави и проучи. Али, поред тога, њихов велики број казује, с једне стране да у нас до сад није ништа рађено на органи-зацији уметности и књижевности, а с друге, потребу да се о свим овим пословима изра-није размисли и учине велике и опширне предходне припреме и озбиљна проучавања, како бисмо у даноме тренутку могли са по-уздањем приступити њиховој примени. Јер, за један ренесанс, није довољна само добра воља коју би једног дана потреба изазвала, као што баченоме семену у неплодно земљи-ште није довољна само добра воља сејачева. Култура није дивља биљка и она не ниче тамо где нема погодна и припремљена земљишта за њено развијање. У великих и културних народа који су срећом данас наши пријате-љи и савезници, сва су та питања мање више решена и ми би се могли срећно користити тим решењима за припрему услова и ства-рање потреба једноме ренесансу књижев-ности и уметности код нас. Али користити се тиме посао је коме би се морало још сад приступити, искоришћујући несретно наше изгнанство, које нам пружа прилике да у цен-трима, богатим културом видимо и слушамо којим су путевима ишли народи који су већ постигли оно чему ми само тежимо. Подра-зумевајући под културом у ширем смислу просвету и привреду, ја мислим да наша два министарства, просвете и привреде, у овоме тренутку када изгледају мање актуелна но остала, имају већу задаћу и огромну бригу да приберу све што што би будућем њихо-воме значајноме и пространоме раду могло бити од користи и припреме сав материјал, како би се при повратку у Отаџбину, одмах с почетка поставили за сваки посао здрави и чврсти темељи. Министарство привреде већ у томе погледу чини озбиљне и замашне кораке. Његова се иницијатива опажа на све стране у иностранству. Делегати и комисије тога Министарства проучавају по Енглеској, Француској и Италији привредне установе, проучавају јавна и приватна предузећа, тр-говачке односе и прилике, законске одредбе и све друго. Министарство просвете свело је свој рад на школовање деце на страни, и то

нагнао силом прилика. Свакојако је то једна од важних и великих потреба, свакојако је то једно срећно искоришћавање изгнанства, али сме ли Министраство просвете и хоће ли остати само на томе послу налазећи се пред великим и значајним задаћама, које му пред-стоје у Отаџбини коју треба препородити..."1

30. јуна 1917. год Бранислав Ђ. НушићСве време, упркос личној трегедији, пише:

преправља старе текстове, ствара нова драм-ска дела, ствара хронику Под лавином, тра-гедију српског народа, коју посвећује једин-цу Бану. Нушић такође, ствара планове за културни препород будуће српске државе, проучава организацију позоришног живо-та у Француској, а жели да путује и у Рим с истим циљем, да изблиза упозна италијанску позоришну праксу. Из овог периода његовог живота сведоче и писма упућена млађем ко-леги и пријатељу Милану Гролу управнику Народног позоришта у Београду који исто преживљава као и Нушућ тегобне године Првог светског рата, такође боравећи ван домовине. Од 1916. до 1918. године, Милан Грол с Божом Николићем, руководио је Срп-ским пресбироом у Женеви, али све то време је био мислима везан за Београд, забринут за судбину позоришта и његових чланова. По повратаку из иностранства, Милан Грол преузима дужност управника од Милутина Чекића 5. августа 1919. године који га је од 1918. замењивао.

Већи део 1918. године Нушић проводи из-међу Швајцарске и Италије. Одмах по пробо-ју Солунског фронта Нушић креће у Србију италијанским бродом који је превозио срп-ске избеглице до Дубровника, а потом преко Сарајева путује за Београд. Када је оспосо-бљена пруга према Нишу, одлази за Скопље и преузима дужност управника.

Утиске о трагедијама и страдањима у рату, у којем је изгубио сина, изнеће у књизи Де-ветстопетнаеста (Београд, 1921). После Првог светског рата 1919. обнавља рад На-родног позоришта у Скопљу, а ускоро је име-нован за првог начелника новооснованог Уметничког оделења Министарства просвете у Београду, да би 1923. био поново пензиони-сан. У периоду 1925-1928. управник је Народ-ног позоришта у Сарајеву, а 1929. постављен је за библиотекара Народне скупштине у Бео-граду, одакле, најзад, дефинитивно одлази у пензију.

За редовног члана Српске академије наука у Београду, изабран је 1933. Том приликом своју приступну академску беседу Нушић посвећује Јовану Стерији Поповићу, као творцу српске комедије и нашем највећем комедиографу: "Најстарија Академија наука коју је Ришеље основао почетком 17 века од-неговала је једну лепу традицију. Нови акаде-мик, ступајући у редове бесмртника, својом приступном беседом одаје пошту и признање своме претходнику, ономе чију упражњену

1 Зборник Матице српеске за књижевност и језик, 1967, књ.15, св.1, стр. 161-164.

ПОВОДОМ 150 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА БРАНИСЛАВА Ђ. НУШИЋА

НОРМАТИВНО РЕГУЛИСАЊЕ ОБРАЗОВАЊА,КУЛТУРЕ И УМЕТНОСТИУ прошлом броју нашег часописа објавили смо први наставак фељтона професoрке Факултета драмских уметности у Београду др Драгане Чолић Биљановски посвећен 150. години од рођења српског комедиографа Бранислава Нушића. Аутор посвећује пажњу мало познатим детаљима из живота и рада Нушића, као и његовој голготи у време Првог светског рата и животу у избеглиштвуПише: Др Драгана Чолић Биљановски, театролог

ФЕЉТОН



фотељу он заузима. Ако би овој лепој тра-дицији следовали, ма и без бесмртничких претензија, ја бих се овом приликом морао зауставити пред оном фотељом која већ од оснивања Академије стоји упражњена, а коју би, да је то временски било могућно, достојно заузима отац наше драме, велики писац коме-дија Јован Поповић Стерија... Стерија се ра-зочарава, дубоко се разочарава и у браку. Кад се после завршене револуције дефинитивно повукао у Вршац он, сем једног златног сата с натписом, који му је у име признања подарио тадашњи кнез и владар, а који се и данас чува у Стеријином потомству, није понео собом никакву стечену пензију. Требало је, међутим живети и требало се неговати, јер у то доба Стеријина болест и немоћ узима шири мах. Стерија поуми, иако мало касно, у браку да потражи себи уточиште и обезбеђење. Он се 1849. године жени имућном удовицом, три године старијом од себе, госођом Еленом, ро-ђеном Димић удовом... Супруга Јована Попо-вића Стерије била је збир особина Стеријине Зле жене, Покондирене тикве и Тврдице. Да није све ове комедије написао раније, писао би их можда у браку, црпећи све три комедије из једног и истога извора...Чудна је то траге-дија једнога писца, да се оваплоћени дух ње-гова главнога јунака унесе у његов сопствени живот и да му се горко свети, прогонећи га до гроба...Ако се баци један општи поглед на целокупну Стеријину делатност, запазиће се три јасно обележена периода. Први пери-од чине:почеци, лутања, тражења, повође-ња; други период:онај који он сам објављује речима упућеним Вуку:'Дакле, после дугог тумарања и кривудања једва на правац наи-ђох...': трећи је период његово повлачење...У оном друго периоду он изграђује своју књи-жевну фигуру првог српског комедиографа, онакву каква она, затим, припада историји српске књижевности. У том периоду он се јасно обележава као реалиста и песимиста.Јован Поповић Стерија је први наш реалиста у доба романтизма; Јован Поповић Стерија је усамљен песимиста у доба оптимизма; Јован Поповић Стерија је изразити, прави писац у доба дилентатизма. Он је творац српске ко-медије и највећи наш комедиограф...Као пи-сац комедија он је далеко изнад оних који су му претходили, оних који су делали у његово доба и оних који ће доћи за њим, те предста-вља једну усамљену, велику фигуру, високу

пирамиду на равној и необделаној пустари. Његову величину нимало не умањује то што је близак Молијеру. Називајући га српским Молијером, ми га узносимо. Ако бисмо ње-гов однос према Молијеру упоредили са са-телитом који по васионскоме закону прати једно веће тело, он од тога тела не позајмљује светлост, он има своју сопствену светлост, он је има у себи и даје је од себе. И као што је Ла Фонтен, пун дивљења за Молијера, написао епитаф: ' Овде почивају Плаут и Теренције, па ипак Молијер', могли бисмо и ми за Јована Поповића Стерију рећи:'Он је наш Молијер, па ипак Стерија'."2

Познат као одличан беседник Нушић је приредио пионирску Реторику3, у коју уноси поред осталих говоре Светог Саве, др Хин-ка Хинковића и мајора Гавриловића. Својих шест најчувенијих посмртних беседа, Нушић уноси у предратна Сабрана дела, а ту су бе-седе над одром књижевника Стевана Срем-ца, глумца Милорада Гавриловића, драмског писца Ива Војновића, авијатичара Едуарда Русијана, песника Авде Карабеговића. Поред тога запажени су били његови говори на "Де-сетом конгресу словенских новинара" (1911), затим на забави у Бањи Ковиљачи (1928)4, на вечери поводом првог броја београдских "Усмених новина" (1935)5, отварања изложбе карикатура и музеја "Ошишаног јежа" (1936) и последњи, месец дана пред смрт, о својој визији наше културе (1937).

Последњу јавну беседу изговорио је Нушић месец дана пред смрт6, у свечаној сали Бео-

2 Бранислав Ђ. Нушић: О Јовану Стерији Поповићу. Политика, Београд, 1933. бр.9206, стр.5.3 Бранислав Нушић: Реторика. Геца Кон, Београд, 1934.4 Сматрајући попут Раблеа и Молијера, да је смех један од најлепших човекових особина, у говору на забави Нушић указује на сличност између жена и новина:"Не можемо се, ваљда смејати новинарима. Мој покојни отац ми је говорио: не смеј се оном ко има бодље. Ако хоћеш да добро прођеш у животу, не смеј се женама и новинарима...Између жена и новина нема разлике, и једно и друго кошта те, и лаже те, и опет волиш да их имаш" (Бранислав Нушић: Разлика између жена и нови-на.Политика, 5. август 1928.)5 У свом говору Нушић напомиње да је "усмено нови-нарство врло зла друштвена појава и њему нема лека. Ако писаном новинарству запушите уста, проговориће усмено новинарство".(Бранислав Нушић: Усмено нови-нарство претходи писаној речи. Политика, XXXII/1936, бр.9971, стр. 9.)6 Нушић је преминуо 19. јануара 1938, а 21. јануара, од београдског Народног позоришта, са чијег су балкона одали пошту Браниславу Нушићу јавне личности, кул-турни посленици и представници уметности, поворка се кретала кроз Београд, који му је одавао пошту. На гробљу међу многим говорницима био је и Радослав Веснић који ће овом приликом изговорити:"Борбени млади песник, који због једне песме одлази у пожа-ревачки затвор, у коме су тамновали многи борци за грађанске слободе предкумановске Краљевине Србије, сарадник револуционарног листа 'Борбе' и писац горке сатире Сумњиво лице, велики народни песник Кнеза од Семберије, Данка у крви и Хаџи Лоје, који је одушевља-вао својим племенитим патриотизмом поколење што се родило и борило у радобљу 1908. до 1918, савремени комедиограф наше средине која се огледа у Народном посланику,Протекцији и Покојнику, Бранислав Нушић, творац нашег дечјег позоришта, Бранислав Нушић грађанин и патриота који је основао или дао сугестије за оснивање многих културних, уметничких, хуманих и патриотских установа, није умро и неће умрети. Он живи и живеће својим делима, том великом заостав-штином духа, духа слободарског и витешког, духа чове-чански самилосног и ведрог, духа, који се издигао данас тако високо изнад наше дневне животне пизме и ината. Лицемери и они који су до јуче суревњиво гледали на његове успехе неће моћи да се мрште пред народним приказањем, које је јаче од свих списатељских фарисеј-ских написа. Остало је иза тог великог човека његово велико дело којим се нација поноси и које постаје од данас опште драгоцено благо. У име Клуба независних књижевника, коме је велики Нушић био стални члан и дугогодишњи председник надзорног одбора, дубоко се клањам бесмртном путнику који данас мења цар-ство земаљско царством небеским, остављајући нам у

градског универзитета, 5. децембра 1937, на оснивачкој скупштини Удружења научника, уметника и писаца. Ова беседа је од стране уредништва Наше стварности, проглашена и објављена као Нушићев Културни теста-мент7 Нушић, визионарски, сматрајући да појединац не може изменити ондашње те-шке прилике, у свом последњем говору, као изразу његовог односа према култури, кул-турним посленицима и њиховој функцији у друштву каже: "Спор је темпо којим ми ко-рачамо у племенитој тежњи да се уврстимо у редове културом и напретком измаклих на-рода; спор је темпо да ми у блиској, па можда и у даљој будућности не можемо догледати остварење тих својих тежњи. Не лежи узрок томе у недостатку духа, у недостатку духов-них моћи наших, већ у тежњама и материјал-ним и моралним приликама и условима под којима се наша млада култура развија. Кул-турни изрази, културни покрети, прегнућа у нашем су друштву још увек појаве другога и трећега реда; носиоци тих израза, покрета и прегнућа, дакле, градитељи културе, код нас су малте не излишни љиди, чак толико изли-шни да се њихова реч одстрањује чак и када се решава о најважнијим културним пита-њима. Сем тога, млада култура као и млада биљка за свој развитак и процват тражи ат-мосферу зрачнију но што је ова коју јој наше поднебље нуди. Под нашим, тако често мут-ним поднебљем, млада се биљка не може да развије у стабло, нити да да пуну цваст, као што ни духовно стваралаштво не може доћи до пуног изражаја, те с тога многа реч остаје недоречена, многа мисао неисказана, многи ток пресушује на самом извору своме или бар не даје све изобиље своје духовне моћи.

Ма колико снажан духом, појединац није кадар ни својим напорима, ни евентуалном својим личним успесима да измени ове при-

својим делима свој широки и здрав хумор, своју хума-ност и велико социјално саосећање, свој слободарски револт против назадњаштва и општег друштвеног не-морала, свој велики патриотски огањ у коме је сагорео на олтару Отаџбине и његов јединац Бане са фалангом многобројних другова за велику и уједињену Нацију". (Радослав Веснић: Аутобиографија. МПУС, Београд, 1998. стр. 92)7 Бранислав Нушић: Културни тестамент.5. децембар 1937. Наша стварност, 1938, бр. 13-14, стр.23-24.

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић



www.stvarnost.rs

лике; тек удружене све духовне моћи, једном заједничком и истрајном акцијом, моћи ће културним прегнућима да прошире духовне вредности у нашој средини и моћи ће да им обезбеде значај који оне имају у развитку јед-ног културног младог друштва."

Основне преокупације Нушићевог ства-ралаштва су људска грамзивост и човекова тежња за влашћу. Слабости према новцу и власти описивао је од прве своје комедије Народни посланик, до последње недовршене која носи симболичан назив Власт.

"Ако је у Стеријиним комедијама, како у друштвеним, тако и у оним у којима је при-казивао карактере, готово непрестано при-сутан дидактички тон, ако је Трифковић у својим комедијама и драмолетима углавном забављао публику не изостављајући очиглед-ну поуку, Нушић увесељава гледаоце, али их у исто време ненаметљиво суочава с многим животним истинама... Покаткад је и сам за-падао у вртлоге властитог хумора и желео да по сваку цену засмеје, градећи водвиљ-ске ситуације... Нушићева комедија садржи елементе сатире који се често губе и распли-њавају у бројним водвиљским ситуацијама. Најчешће, објекат његове сатире је власт

или појединци жељни власти."8 Но, Нушиће-ва сатира захтева да се сједињује са комич-ним, "као што Нушићева комика исказује да се оплођава с одговарајућом сатиром: и ова двополност је значајно својство Нушићеве комедиографије у целини."9

А, Нушић је благонаклон према својим ју-нацима и њиховим слабостима и пороцима. Његови протагонисти су припадници гра-ђанске класе у Србији крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, а структура њего-вих комедија је атрактивна и заокупља пажњу гледалаца до савременог доба10. На почетку, његов комедиографски рад био је у знаку друштвених комедија као што су Протек-ција и Народни посланик, потом доминант-но место заузимају веселе игре и комедије са елементима комедије нарави и карактера

8 др Рашко В. Јовановић: Позориште и драма."Вук Ка-раџић", Београд, 1984.стр.229-232.9 др Миленко Мисаиловић: Комедиографија Брани-слава Нушића. Универзитет уметности, Београд, 1983. стр.316.10 Према сећањима Радослава Веснића у већ наве-деном делу, Бранислав Нушић је био најомиљенији и најпопуларнији наш комедиограф, најрадије гледан и највише посећиван. Од 1929.године сваке сезоне при-казана је бар једна премијера његових дела, тако да је до 1932. године одиграно шеснаест његових премије-ра или обнова. Многе критике су биле позитивне, али многе и негативне. Упркос томе публика је хрлила на његове представе. Највећи приход за тих дванаест го-дина, 1.712.404 динара, огромна свота за оно време, донео је београдском Народном позоришту Пут око света. За тај период добио је Нушић 342.280 динара на име тантијема. Госпођа министарка донела је београд-ској позоришној каси у том раздобљу 838.852 динара, а аутору 167.770 динара. Само од београдског Народног позоришта добио је Нушић за тих дванаест година на име тантијема 872.716 динара, што значи да је месечно зарађивао од њих 5.100 динара, што је било довољно за издржавање једне луксузне породице.А колико је Нушић истовремено примао тантјема из Загреба, где је био најомиљенији драмски писац, као и из Скопља, Сарајева,Осијека, Сплита, Новог Сада, па и Марибора и Љубљане, онда када су га нападали и тако рећи маса-крирали др Јован Скерлић и Велибор Глигорић...У сезо-ни 1932/33. од 159 представа домаћих дела четрдесет је падало на Нушићева дела. Сезоне 1934/35. од домаћих и старних драмских представа, 73 припада Нушићу. Године 1935/36. од 273 представе његове су игране 95 пута. Што се критичара тиче умео је да каже:"Колико су пута критичари, од Скерлића до Глигорића мене напа-дали, па сам још увек жив. Јеси ли кад год гледао на коју се воћку деца бацају каменом или мотком? Само на ону која је пуна плода, а на неродну се и не осврћу".

уз водвиљске акценте попут Сумњивог лица, Госпођа министарка, Ожалошћена породица, Др, Београд некад и сад, УЈЕЖ - Удружење ју-гословенских еманципованих жена, Мистер Долар и друге. Такође, писао је и драме са те-мама из грађанског живота, од којих су успе-ха имале Тако је морало бити, Пучина, Свет и Иза божјих леђа, као и дела са историјским темама Кнез Иво од Семберије и трагедија На-ход. Једно од последњих његових дела Покој-ник "представља врхунац његовог стварања и највишу тачку до које је стигао у увиђању суштине друштвене стварности."11

Позориште је за Нушића било животна по-треба12, а његово стваралаштво је остало до савременог доба основа позоришних репер-тоара у Србији. Долазећи у непосредан кон-такт са глумцима са истим еланом тежио је вођењу позориштем као и играњем за позо-риште. Па и онда када није био у директној вези са театром, организовао је масовне ску-пове у којима је заузимао водеће улоге.

***

Бранислав Нушић, концептант позори-шног система на простору југословенских и јужнословенских земаља у периоду од 1900. до 1929, био је свестрана и универзална ства-ралачка личност, и на руководећим функци-јама у културном животу Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије

Он је, пре свега, драмски писац, драма-тург, директор драме, управник позоришта, оснивач позоришта и позоришни организа-тор, теоретичар позоришта, издавач и уред-ник позоришног листа, посленик културе у ширем смислу речи, и као такав, с мање или више успеха дао је допринос у области позоришног законодавства и организације, у идејном конципирању микро и макроорга-низационог позоришног система земље.

11 др Рашко В. Јовановић: Исто. стр.232.12 Лист "Време" спровело је 7. априла 1936. анкету на питање: да ли позориште умире. Бранислав Нушић је одговорио:"Не, позориште не умире! То позоришну уметност с једне стране чини најпопуларнијом умет-ношћу, а с друге намеће јој безброј званих и незваних судија. И одиста, ни о којој се уметности не суди тако олако као о позоришту."

Славски колач је главно обележје сваке крсне славе, са њим почиње и завршава

се слава. У аранђеловачкој „Победи“, нашем главном снабдевачу хлебом и пецивима, поред даноноћне бриге о суграђанима, припремили су за ове свечане дане и пријатно изненађење.

Слављенике је сачекао традиционално уку-сан, лепо упакован колач са славски пешкирем, на коме је извезена честитика слављенику!

Домаћински, нема шта! А и маркетиншки - пун погодак! „Победа“ је показала да мисли на своје потрошаче. -Свакодневно смо у до-мовима наших суграђана, па смо одлучили да на дан крсне славе наших верних потрошача то буде мало свечаније - каже Влада Дамјанац, директор „Победе“ и додаје: -Нашом славском жељом, оригиналним везом сачињеном, улеп-шавамо цењеним купцима славски дан.


ЛЕПА НОВИНА У „ПОБЕДИ“

СЛАВСКИ КОЛАЧИзузетно укусним, али и лепо дизајнираним, славским колачима аранђеловачки пекари обрадовали купце

др Драгана Чолић Биљановски

Карикатура Бранислава Нушића



ТРЕЋА ГОДИНА АРХЕОЛОШКИХ ИСКОПАВАЊА У ЈАРМЕНОВЦИМА

ОБНОВА ЦРКВЕ У МАНАСТИРУ ЂУРИНЕ ЋЕЛИЈЕСтручњаци утврдили да је средњовековна црква изграђена на темељима старијег објекта

На локалитету Ђурине ћелије у Манојлов-цима, на Руднику, ове године (2015) окон-

чана је трећа археолошка кампања, спроведена у организацији Народног музеја у Аранђелов-цу. Као и до сада, руководилац радова био је доц. др Дејан Радичевић (Филозофски факул-тет Београд), а остатак стручне екипе чини-ли су: Владан Миливојевић (Народни музеј Аранђеловац), Драган Ћирковић и Јована Не-надовић. Овогодишња ископавања финанси-рали су: Министарство културе и информиса-ња, Општина Топола, Општина Аранђеловац и Народни музеј у Аранђеловцу.

Пре почетка радова, 2013. године, на лока-литету се уочавала већа количина камена и грађевинског шута. Ископавањем (2013/2014) је откривена средњовековна црква, са зидови-ма сачуваним до почетка свода. Унутрашњост храма је била живописана, о чему сведоче оста-ци фресака на зидовима. Реч је о раду завидног уметничког квалитета, насталом почетком 15. века, када је црква и подигнута. У 16, или по-четком 17. века уз цркву је дозидана припрата. У овогодишњим ископавањима установљено је да је храм изграђен на месту неког старијег објекта, чија старост и намена, за сада, нису утврђени. Због добре очуваности цркве одлу-чено је да се она обнови а фреске конзервирају.

Поред цркве откривени су и делимично ис-тражени остаци манастирског конака, подиг-нутог у 16. или почетком 17. века, истовреме-но са припратом. Зграда је већих димензија, а имала је приземље и спрат. Као и црква, нала-зи се на месту неког старијег објекта, могуће првобитног конака из 15. века.

Западно од цркве и конака, уз обалу Калу-ђерског потока, 2013/2014. године откопани су остаци оградног зида, који је опасивао некада-шњи манастир.

У току последње археолошке кампање ис-траживан је простор непосредно уз цркву, као и њени темељи. Циљ је, пре свега, био прику-пљање података за израду пројекта конзерва-ције и рестаурације храма, односно привреме-не заштитне конструкције под којом би се сви даљи радови на цркви обављали. Том прили-ком истражен је и део некрополе северно од цркве, где су пронађене надгробне плоче које су обележавале гробове неколико световних лица, што закључујемо на основу налаза у са-мим гробовима. Међу надгробним спомени-цима истиче се један са уклесаним натписом – надгробник Јована спахије, из прве половине 17. века. На нашим просторима епитафи из овог времена веома су ретки, ређи и од сред-њовековних, тако да је овај налаз веома драго-цен. Плоча је пренета у Народни музеј у Аран-ђеловцу, где ће бити конзервирана. Старији хоризонт сахрањивања чине монашки гробо-ви, без прилога.

Анализа фресака и покретног археолошког материјала омогућава прецизније датовање остатака манастира на овом локалитету у пе-риод од почетка 15. до краја 17. века. На основу пронађених предмета (сребрни новац, накит, грнчарија, итд.) и досада откривених објеката, стиче се утисак да се у овом манастиру, који је судећи по писаним историјским изворима био посвећен Светом Николи или Светим Архан-гелима, у последњем веку његовог постојања безбрижно и релативно луксузно живело, што мења неке устаљене представе о овом добу на нашим просторима.

Владан Миливојевић

34310 Topola - OplenacPrinca Tomislava Karađorđevića bb

Svetozara Markovića 2611400 Mladenovac

На путу према Ђуриним ћелијама, с лева на десно: Милица Шимуновић, Бранка Максимовић и Милијана Тодоровић

Археолошки локалитет Ђурине ћелије

Јарменовчанин Бобан Савић, најближи комшија Ђуриним ћелијама

Јована Ненадовић, др Ненад Радичевић и Владан Миливојевић

Гробови у црквеној портиОткривени зидови цркве у манастиру Ђурине ћелије



www.stvarnost.rs

На Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу одржан је округли сто пово-

дом четири деценије просветитељског, науч-ног и уметничког рада др Малише Станојеви-ћа и његовог одласка у заслужену пензију. Био је један од првих наставника поменуте високо-школске установе и шеф Одсека за филологију којег је, како је оценио проф. др Иван Коларић, умногоме обликовао у препознатљивом фор-мату – као заједницу марљивих и одговорних људи, као заједницу добрих пријатеља.

-На такав факултет је жеља и привилегија доћи, као и руководити њиме – нагласио је де-кан др Коларић. – Онај ко је Факултет таквим учинио, добро и лепо је учинио – чиме је ко-лективни живопис, који је испунио странице обимног зборника, заиста и заслужио.

Марија Лојаница је, пре свега, изразила ве-лико лично поштовање према, како се изрази-ла, „Нашем Великом Шефу, Малиши Станоје-вићу“.

-Кад сам сазнала да на располагању имам само две шлајфне да у њих преточим оно што Малиша Станојевић мени значи, моја импул-сивна и инстиктивна реакција била је: „То је немогуће!“ Како Вама, Малиша, речима захва-лити? И: постоји ли довољно велика и јака реч? Како захвалити за лекције из предмета којих у школама нема? За лекцију из предмета Визија, Мисија, Вера, Снага, Оптимизам? Како захва-лити за лекцију из људскости? Како захвалити за лекцију из опроста? Ја то не умем… Не на две, не умем ни на двеста две стране – речи су Марије Лојанице.

И Томислав Павловић не таји како је тежак задатак достојно се захвалити људима који полажу темеље, наводећи како је заиста те-шко наћи речи које су сразмерне оном што је у радном веку др Станојевић учинио, и најпосле оном што човек осећа.

-Не претерујем, надам се, ако кажем да се у свему што је Филолошко-уметнички факултет, са нама у свом окриљу, постигао, види Мали-шин печат – искрен је Павловић.- Све нас је надахнуо својим оптимизмом, истрајношћу и смелошћу да се ухвати у коштац са сталним тешкоћама, храбрио нас у свим нашим недо-умицама и колебањима, увек је једноставно био ту када нам је требало. Као млад асистент, тада нисам ни схватао које је административ-не и остале проблеме требало решавати када је ФИЛУМ требало подићи и тек током време-на, кад се гомилају искуства, многа и не баш пријатна, схватам величину његовог прегнућа. И шта онда може значити мировина? Не знам ни једне речи која би била у већем нескладу са Малишиним карактером.

Душан Живковић, осврћући се на мисију Др Малише Станојевића у институционалном креирању Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу и његову комплементарну функ-цију шефа студентске службе Филолошког факултета у Београду, наглашавајући његов уметнички и научни рад, изрећи ће, како и сам каже, само мали знак захвалности Малиши у једном специфичном сегменту – стварању услова за развој младих научних кадрова. У том смислу, значај др Малише Станојевића у академској сарадњи између Филолошког фа-култета у Београду и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, има своје директне и индиректне исходе: у директном смислу – у стварању услова за развој науке и образовања у афирмацији много генерација младих људи, као и индиректно – у упорном генерисању креативних академских појединаца и академ-ске мреже коју чине образовани млади профе-сори.

-Пре дванаест година, ушавши у простор кога нема, у факултет који је био у повоју, међу много забринутих и намрштених лица, само једно лице је одједном изронило из сећања – речи су Бранке Радовић.- Питала сам се ко је то био, чији сам лик препознала. Осмех деча-ка са зеленим очима вратио ме је у студентске дане и у студентске клупе, сетио и на дружење после часова у Коларцу, тада култном месту свих студената са наше групе… Кад је Малиша написао своју књигу о краљу Петру, и када сам прочитала већ у првим реченицама „Предго-вора“ да је настала као плод „дугогодишњег истраживања“, схватила сам да онај мој друг из класе, ђаволски дечак зелених очију, крије неку много дубљу тајну. Читајући књигу, са-знала сам за наше додатне везе које се такође нису у првом моменту уочавале. Ширина духа и захвата довела је Малишу писца и истражи-вача у интердисциплинарне воде и методе које су и мени биле веома блиске.

Лела Вујошевић ће га овако „насликати“:-Кључни појам којим бих описивала Мали-

шину личност је – пристојност, а његов живот и рад би обележило настојање да постигне конзистентност у пристојности. Малиша нема такмичарски порив, већ његове активности прожимају пријатељске везе, а етику интереса замењује етика страсти. Он је показао да по-зив универзитетског наставника изискује по-свећеност и страст у обављању разних органи-зационих активности у које треба несебично улагати време и енергију, као и одговарајући степен жртвовања. У тој мисији није разлико-вао струку од хобија, марљивост и амбицио-

зност од честитости, научни рад од есејистике, професорски ауторитет од педагошке саосе-ћајности… И после две деценије познанства и сарадње са Малишом, остајем при тврдњи да је он био и остао – човек без скандала и порока.

ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА НАУЧНОГ, ПРОСВЕТИТЕЉСКОГ И УМЕТНИЧКОГ РАДАДР МАЛИШЕ СТАНОЈЕВИЋА

ЧОВЕК ВЕЛИКИХ ТЕМА И МАЛИХ СТВАРИПесник у души, сликар у оку, књижевник по вокацији, био је и остао појам лојалности кући у којој је радио и оличење професионалне врлине, поседовао је високе организаторске способности, ретку марљивост и благу шумадијску упорност

ПРВИ СУСРЕТ С МАЛИШОМ

Сала хероја, Филолошки факултет Београд, 2012.

Прво сам се срео с његовим књигама, а потом и с њим, др Малишом Станојевићем. Било је то на Преображење, сад се више и не сећам које године. Пријатељ из Раче ми јавио да се на тај дан у Вучићу одржава манифестација „Под орахом“. Знао је да је то „моја тема“ и да ћу сигурно доћи. Тада сам био новинар „Експре-са“ и сарадник „Франкфуртских вести“. Ни за живу главу тај догађај не бих пропустио.Стигао сам „на лице места“ нешто раније. Руковао се са пријатељем, мојим сталним информатором о „догађајима за новине“ с по-дручја рачанске општине. Ко је овде главни? – упитао сам.„Ено, онај што окачиње рефлекторе“ – пока-зао ми га.Пожурио сам да му се јавим. Ја сам…- пред-ставио сам се др Станојевићу.„А ја очекујем госпођу Зорицу“ – казао ми и на-ставио да расплиће електричне каблове.Догађај сам пратио професионално, од почет-ка до краја. Написао сам текст, приложио фотографије и све то послао својој Редакцији.Не знам како је сутрадан, кад је у „Експресу“ угледао текст с мојим потписом, реаговао Главни, тек сигуран сам да је био задовољан како сам читаоцима пренео слику о манифе-стацији „Под орахом“, темељећи је на осећају доживљеног.Тада ни слутио нисам да ћу с Малишом годи-нама сарађивати и да ће ми постати прија-тељ „за сва времена“. Нас је, ако тако могу рећи, зближио и наш завичајни писац Радоје Домановић о коме сам чак објавио и фељтон, користећи сећање његовог синовца, учитеља Александра Домановића. Малиша ће ме, о стогодишњици смрти великог сатиричара, ангажовати да напишем и текст за зборник „Лако перо Радоја Домановића“. Касније ћу се придружити и групи аутора која је радила на књизи „Село Вучић у Шумадији“. Мени је запа-ла тема: Културни живот у Вучићу.У др Малиши Станојевићу сам нашао правог сабеседника за оно што радим. Тако је радо пристао да ми за зборник песама о нашим краљевима напише рецензију. Позванијег за то од њега и нисам могао да нађем.

Са проф. др Драганом Бошковићем на промоцији зборника МАЛИША

Етнографски музеј, Београд, 2005., промоција књиге „Портрет народнога краља”



Миодраг Стојиловић, сећајући се почетака сарадње са Малишом Станојевићем, предо-чава да је она кроз бројне године решавања практичних питања у утемељењу студија фи-лологије и будућег ФИЛУМ-а, прерасла у при-јатељство.

-С јесени 1996., крајем септембра, позове ме у канцеларију тадашњи градоначелник, тачније председник Скупштине Крагујевца, Живорад Нешић – сећа се Стојиловић. – Код њега затичем двојицу људи: први, високи, еле-гантни, смирени и господствени професор др Слободан Грубачић, декан Филолошког фа-култета у Београду; други, ситније грађе, исто тако елегантан, али слутим нешто жустрији, мр Малиша Станојевић, координатор наставе на тек основаним студијама филологије – срп-ског језика и књижевности и енглеског језика и књижевности у Крагујевцу… Понајвише за-хваљујући Малиши Станојевићу, посвећеном, амбициозном, преданом и истрајном мисио-нару, један ангажман на успостављању и уна-пређењу наставе филологије у Крагујевцу, као претече данашњег ФИЛУМ-а, израстао је у културну мисију, која је оставила трајан траг. Успостављен је историјски лук: Крагујевац је Београду даривао Лицеј, а из њега настали Београдски универзитет враћа део свог дуга обновом хуманистичких студија. Лицеј се вра-тио у Крагујевац.

Бошко Сувајџић ће рећи да је Малиша Ста-нојевић, несумњиво, стваралац несвакида-шњег нерва и истанчаног рафинмана. Човек који је утемељио Катедру за српски језик у Крагујевцу, стуб Филолошког факултета Уни-верзитета у Београду преко 40 година. Уре-ђивао је и водио студентску службу строгом педантношћу, сигурном руком и црним налив--пером. Песник у души, сликар у оку, књижев-ник по вокацији, Малиша је био и остао појам лојалности кући у којој је радио, оличење про-фесионалне врлине. И они који су га волели, и они други, Малиши Станојевићу су признава-ли високе организаторске способности, ретку марљивост и благу шумадијску упорност.

-Професор Малиша Станојевић, управник Наставног одељења у Крагујевцу Филолошког факултета у Београду представља човека који је унапредио наставу филологије и оформио институционални рад факултета – оцена је Бранке Миленковић.- Међутим, наш Управ-ник, Шеф, свима нама симболизује светионик, извор енергије око које смо се окупили, попут овчица око свог Пастира. Он нам поклања најдрагоценији дар – идентитет, припадање периоду који с поносом носимо – припадање „Малишином добу“… Малишин аутобиограф-ски идентитет темељи се на његовом култур-но-историјском схватању времена кроз писану и усмену традицију српске књижевности, ис-тражујући домете народне културе у савреме-ним условима.

Маја Анђелковић запажа да се у Малишином случају, све некако чудесно сустекло у имену, а он, онако мали растом, стао у име Малиша.

-Приликом уписивања на Филолошки фа-култет први пут сам чула за извесног Малишу, дакле – не Малишу Станојевића, него једном речју – Малишу – искрена је Маја Анђелкови-ћ.-Није уопште било битно ни ко је декан ни ко је продекан, ни који су ти професори – је-дино је био битан Малиша, као, опет чудесан, сустицај алфе и омеге Филолошког факултета. Таман што сам уписала Филолошки у Београ-ду, кад отвори се одељење у Крагујевцу, и ја се лепо, као човек и локал-патриота натоварен финансијском кризом, пребацим у Крагујевац. Кад тамо – опет Малиша. Дуго је мени Мали-ша био као митско биће – знала сам да постоји, али га никад нисам видела. А кад сам га виде-ла, мислила сам да му људи тепају па га зову Малиша.

Један од Малишиних студената, Часлав Ни-колић, написаће о њему, поред осталог, и ово:

-Можда је он ту мисао чуо од другог, а други засигурно од других, али је памтим као мисао професора Малише Станојевића, изречену нама, студентима, о томе шта је култура: „Када од свега оног што си икада научио одузмеш све што си заборавио, оно што остане јесте култура“. Пошто је знао да се исходишни фор-мат наших скромних, индивидуалних бића културе, као и за формат културе у целини, од првог сусрета мора делати, наш професор је, почетком октобра 2002. године, на пријему нове генерације студената – прве генерације студената новооснованог Филолошко-умет-ничког факултета у Крагујевцу – сугерисао како је неопходно да од ступања на Факултет, и пре него што ће нам према програмима сво-јих предмета академски регистар обликовати други наставници, свакодневно читамо, све да читамо, и увек више да читамо.

И тако читав рој казивања о Малиши Ста-нојевићу, књижевнику и књижевном истори-чару, рођеном у Рачи Крагујевачкој, у Шумади-ји, где је завршио основну школу и гимназију. Године 1974. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, 1980. магистрирао, а потом и докторирао. Учествовао је у оснивању књижевног часописа Филолошког факултета „Знак“. Почетак његовог књижевног и умет-ничког рада везује са за 1974. годину када је објавио циклус песама под називом „Игра“. Као новинар радио је у Студентском граду и у редакцијама Радио Београда. На Филоло-шком факултету у Београду дуго година, био је управник Одсека за студентска питања. Од 2002. до 2005. године налазио се на месту управника Одсека за филологију Филолошко--уметничког факултета Универзитета у Крагу-јевцу. Оснивач је и уредник Библиотеке Лицеј. Приредио је и уредио Зборник радова у спо-мен Радоју Домановићу, а са Видосавом Стева-новићем и Татјаном Јовићевић и сабрана дела овог сатиричара. Оснивач је и идејни творац манифестације „Под орахом“ у Вучићу. Један је од оснивача фонда „Вожд Карађорђе“ и члан Одбора за подизање споменика вођи прве ре-волуције на Балкану. Заступљен је у Библио-графском речнику Међународног славистич-ког центра и Библиографском речнику Центра за митолошке студије Србије. Сада као пензи-онер живи на релацији Београд – село Вучић.

Драгољуб Јанојлић

АРАНЂЕЛОВАЧКА АНА ФРАНК

Аранђеловац и Србија накнадно откривају да су имали своју Ану Франк. Ово излази

на светлост дана захваљујући садржају романа То је био само пикник ауторке Рели Алфандри Пардо, написан 2005. године који је превела Радмила Шуљагић.

Алфандри у роману преплиће истиниту животну причу једне јеврејске дванаестого-дишње девојчице, која, игром судбине, једина преживи ратну голготу од своје четворочлане породице. Бежећи пред налетом Хитлеровог нацизма, Релица је приморана да мења иден-титет и да се крије Београду и Аранђеловцу, у коме преживљава три године ужасног страха у шпајзу теткиних пријатеља, Буце и Драгог и безброј надреалистичких ситуација. Релица

је суочена са суровим ратним сиромаштвом, студеном, глађу, бедом и ужасним страхом од правог идентитета... У Аранђеловцу о њој бри-не болешљива Ивана, која од Релицине тетке Матилде и тече редовно прима апанажу.

После преживљеног априлског бомбардова-ња Немаца 1941. Релица доживи и бомбардо-вање Београда на Ускрс 1944. године од стране Енглеза и сирене за узбуну.

Рели Алфандри је рођена у Београду 1929. године. Тренутно живи у Израелу. Књигу је посветила својим родитељима и брату које је прогутао вихор рата.

М. Ж.

Одбрана докторске дисертације, Филолошки факултет Београд, 2001. година



www.stvarnost.rs

ЛАЗАР ЋИРОВИЋ, АТЛЕТСКИ ТРЕНЕР

ПОЛА ВЕКА ОДАН КРАЉИЦИ СПОРТОВАРазговор са Лазаром (вођен 30. априла прошле године, на његов рођендан) имао је два повода: пола века његове посвећености атлетици и осамдесетој годишњици живота. Лаза је, у међувремену, „изгубио последњу трку“- 5. маја 2015. године, па му, и на овај начин, одајемо последњу пошту

Једно од имена које ће остати уписано злат-ним словима у историји аранђеловачког

спорта свакако је Лазар Ћировић Ћира. За пола века на и поред атлетске стазе, као сред-њо и дугопригаш досегао је врхунске резулта-те и као тренер однеговао више од 70 држав-них репрезентативних асова, првака, државе, учесника олимпијских игара, светских и евр-поских првенства. Оии су у разним дисципли-нама ушли у све атлетске антологије и били познати ван граница Србије и послератне Ју-гославије.

Ово је сажетак плодне и несвакидашње љубави према краљици спортова о којој Ла-зар Ћировић Ћира сведочи за „Стварност“, у једном од последњих његових појављивања у јавности.

Да се у „сељачету из Врбице“, како је себе видео у раној младости, крије несвакидашњи атлетски таленат, могло се наслутити већ при-ликом првих Лазаревих наступа на школским кросевима када је овај вижљасти дечачић, надмоћно одмицао стазама остављајући иза себе своје вршњаке.

Лазару Ћировићу је срећа ишла на руку у гиманазијским данима, када су његову више-страну обдареност спортом запазили Биса и Јосип Грушовник, наставници физичког у аранђеловачкој елитној школи. Практич-но, они су му 1949. године “отворили врата” атлетике и поучили га како се она воли. Поред трчања, форсирали су га у рукомету и ногоме-ту. Тренер Бранислав Ивковић, звани Бранко Ћата од најдаровитијих ногометаша окупи до-бар тим од којих су се посебно наметали: Лоја-ра Миловановић, Власта, Милан Стефановић Мика, Алојз Хочевар, браћа Александар и Ју-гослав Кошичарић и Вукашин Пеца Милован-чевић. Они су касније били окосница чувеног тима ФК „Шумадије“ који је био страх и тре-пет за све противнике. Међутим, Лазар се на самом почетку ногометне каријере повреди. Лекари су од њега као терапију тражили да се што више креће и трчи! Тако је ногомет изгу-био, а атлетика добила Лазара Ћировића.

НОГОМЕТ ИЗГУБИО-АТЛЕТИКА ДОБИЛА ЛАЗАРА

-Сплетом животних околности 1958. године обрео сам се у Сарејеву као ванредни студент хемије. Међу тадашњим академцима биле су популарне такозване објаве, листићи којима су заинтересовани могли да изаберу да трени-рају жељени спорт. Пријавио сам се за атлети-ку. Опет ме је „погледала фортуна“. Запази ме мој први и једини тренер Србољуб Гвоздено-вић и убеди да се одмах учланим у АК „Сараје-во“, један од најуспешнијих атлетски клубова у тадашњој Југославији.

Будући да сам атлетику схватао као игру, није ми било тешко да највећи део слобод-ног времена посветим трчању. Привукле су ме стазе на пет и десет хиљада метара. Оне су одговарале мојој психофизичкој конституци-ји и уживао сам док трчим. Убрзо је почела да стиже берићет дисцилинованог и самопрегор-ног рада. Некако природно дошли су и први велики успеси. Понео сам славу првака БиХ на средњим пругама. На првенству Југославије у јакој конкуренцији заузео сам четврто место. Изаберу ме за репрезентативца Југославије на 10.000 метара. То ме је осоколило, али нисам полетео. Чврсто сам стајао на земљи и наста-вио да тренирам и жешће трчим. На врхунцу каријере 10.000 метара истрчим за 33, а држав-ни рекорд је био око 31 минут. Никада нисам трчао маратон. Најдужа стаза на којој сам се опробао била је трка око Љубљане и уличне трке у Лондону, Прагу, Варшави, Москви и Ле-њинграду... Ипак, одувек сам желео да радим, а да се бавим атлетиком из љубави,“ сећа се Ћировић петогодишње каријере на атлетским стазама. Припремајући терен да остане трајно везан за краљицу спортова, од 1961. године за-почиње своју дугу и плодну тренерску каријеу.

Пре него што је напунио три деценије жи-вота, Ћировић је окачио атлетске патике о клин тешка срца. Међутим, привржен кра-љици спортова у АК „Сарајево“ волонтерски као тренер преносио искуство на млађе атле-тичаре. После петнаест година поверено му је да професионално ствара великане атлетских стаза. Оданост АК „Сарајево“ трајала је 31 го-дину.

Љубав према атлетици „преселио“ је у Бео-град 1988. године, где је са Ненадом Михаило-вићем, Стеваном Лазићем и Махајлом Швра-ком почео да формира јуниорски тим Црвене звезде за велика дела. То се потврдило већ на првом наступу у Француској 1989. где су на првенству Европе освојили друго место, а уз мало среће могли су и до врха Европе. Ћиро-вић и стручни тим створили су ненадмашну екипу која ће остати уписана златним слови-ма у југословенској и српској атлетици. Већ наредне године у Лондону стари су дошле на своје место и „црвено-бели“ су заблистали пуним сјајем, домогли се европског трона и понели победнички пехар у Београд. Драгу-тин Топић, Александар Поповић, Ненад Сте-кић, Борисав Писић и Слободан Бранковић су касније постали окосница сениорског тима „црвено-белих“, који је одмах потом у Београ-ду узлетео на сам врх Купа клубског европског атлетског првака.

Због неслагања са начином рада Данета Ко-рице, напушта Црвену звезду 1998. године. Преселио се у АК „Милиционар“ где је трени-рао (од 1998. до 2001.) наредне три године.

Годину дана дуже се задржао у АК „Сурчин“ од 2001. до 2005. године.

Тренерску каријеру завршава у АК „21. мај“, где је практично био активан у тренутку када је вођен разговор за „Стварност“. Био је за-довољан што је у том малом атлетском клубу „избацио талентованог дечака“- атлетичара Игора Цветановића, првака Србије на 400 ме-тара.

Добри познаваоци Лазареви и његови при-јатељи примећују да је људе „куповао“ срдач-ношћу и ненаметљивошћу, никада исхитре-ним причама и коментарима. Међутим, умео је искрено да се наљути, попут људи од поште-ња и емоција. Могао је да пређе ћутке ако га неко лично вређа, али у атлетику и атлетичаре није дозвољавао да било ко дира. Био је увек тренер и мало више од тога. Подсећао је на малобројне „тренере-драгуљаре“ који вешто брусећи драгоцене брилијанте, праве најлеп-ши накит-атлетичаре који ће остати упамћени као прваци и асови али и личности без мрље у каријери и животу.

ПОУКЕ НАЈВЕЋЕГ ТРЕНЕРСКОГ УСПЕХА

Док је био тренер АК „Сарајево“ Ћировић је помогао Винку Покрајчићу да исказе своје велике могућности. Његов пулен је на Уни-верзијди у Букурешту 1981. године освојио сребрену медаљу као светски студентски ви-цешампион на 1.500 метара. То је за Ћировића највећи тренерски успех. Враћајући сећање на тај подвиг, Ћиро, како су га од миља ословља-

Лазар Ћировић

У АРАНЂЕЛОВЦУ НЕМАЈУ СЛУХА ЗА АТЛЕТСКЕ ТАЛЕНТЕ

Мада је рођен и школовао се у Аранђе-ловцу, о атлетским дометима Лазара Ћи-ровића зна мали број добрих познавалаца спорта. За његову каријеру тренера од зана-та везују се и имена врхунских атлетичара потеклих са ових простора. Наиме, захва-љујући његовој способности да препозна таленте и темељним стручним припрема-ма, лансиран је атлетски трилинг врхун-ских средњепрогаша. Ово се, пре свега, од-носи на атлетичарку Црвене Звезде Јелену Станисављевић, која је бранила боје Југо-славије и Србије на на олимпијским играма, светским и европским првенствима. Јелена је била јуниорски и сениорски првак првак Србије. Раме уз раме са њом су и браћа Југо-слав и Радослав Ковачевић. Југослав је био првак државе на 800 метара.

„Мада је Аранђеловац расадник мла-дих талената, нико није славу врхунскох атлетичара остварио такмичећи се за неки аранђеловаки клуб него се винуо у врхове у другим клубовима: београдској „Црвеној звезди“ или новосадској „Војводини“.Јед-ноставно, овде нема слуха за атлетику!“и-стакао је Лазар Ћировић.

ПОЗНАТИ АРАНЂЕЛОВЧАНИ



вали најближи сарадници, по ко зна који пут преиспитује своје схватање спортског духа и филозофије „може се и више“.

„Када смо се вратили у Југославију, уз три-јумфалан дочек, чекало нас је и препотентно питање надобудних: Ко је тај непознати Маро-канац који је за корак-два побегао Винку!? Тај ниподоштавани непознати Мароканац био је главом и брадом Саид Ауита који је израстао у једног од највећих светских тркача и годи-нама харао атлетским стазама. На једној стра-ни, он је стално ишао узлазном стазом, а на другој Винко се успавао на ловорикама, одао лепом животу и задовољавао да буде „само“ првак државе и репрезентативац. Никада није остварио резултате које сам од њега очекивао, а имао је све предиспозиције за велика дела,“ објашњава Ћировић.

Управо то непоправљиво незадовољство срж је схватања спорта Лазара Ћировића. Ин-тересанто је објашњење дао новинар Зоран Шеђеров: „Да је и Покрајчић постао Ауита, Ћира би био незадовољан. Баш то незадовољ-ство га чини особеним, атлетици оданим и верним. Био је (...)увек такав-вредан, упоран, марљив до изнемоглости и атлетици посвећен од јутра до мрака. Много је радости и задо-вољства са атлетиком и у атлетици доживео, пуно горких чаша испио...“

Поред Винка, Лазар је на атлетској стази ва-спитавао не само трчању: Славка Копривицу,

Ђурђицу Рајхер, Ђулесма Башића, Анђу Вука-диновић, Ивана Мустапића, Слободана Ди-нића, Здравка Ристичевића, Србу Николића. Међу маратонцима тренирао је и таква имена као што су: Борисав Девић, Сеад Кондо, Алија Кајан, Милорад Лончаревић, Сретен Нинко-вић. Занимљиво је да су маратонац Борисав Девић и Јелена Станисављевић на 400 метара још увек важећи рекордери Србије.

Старији љубитељи атлетике још увек се сећају да је захваљујући Лазару Ћирови-ћу Аранђеловцу поверена организација три угледна такмичење: Првенство Југославије у кросу (1998.), Дани атлетике (1998.) и Балкан-ски крос (1999.).

Остаће упамћено колико је труда и упорно-сти улагао Ћировић као иницијатор и коаутор пројекта друмске трке “1.300 каплара”, пред-виђене да њен организатор буде Аранђеловац у славу Колубарске битке и легендарног ђачког батаљноа.

За вишегодишљи изузетан рад и остваре-не резултате овај врхунски атлетичар и учи-тељ читаве плејаде врсних спортиста добио је више од 30 награда и признања. Одлуком Владе Србије додељено му је и Национално спортско признање и звање заслуженог трене-ра 2009. године.

На вест о смрти Лазара Ћировића (5. маја 2015) огласили су многи његови пријатељи, родбина и љубитељи атлетике, а представници атлетских савеза Београда и Србије организо-вали су комеморацију. Лазар је сахрањен на гробљу у родној Врбици.

Ћировић је био један од првих поборника идеје о оснивању музеја спорта у Аранђелов-цу, коме је завештао многобројне своје трофе-је, медаље, признања, фотографије, документа и личну спортску опрему са великих такмиче-ња. Не треба сумњати да ће име Лазара Ћиро-вића наћи значајно место међу аранђеловач-ким легендама у овом храму спорта.

Мирослав Живановић

Улична трка, Лазар Ћировић, први с лева(број 6)

УСКОРО ИЗЛАЗИ ЋИРОВИЋЕВА КЊИГА „МАРАТОНЦИ“

Мада никада није трчао маратон, Лазар Ћировић је бираним речима причао о атле-тичарима који су своју каријеру посветили најтежој дисцилини. У њихову част на-писао је књигу „Маратонци“, која ће, како сазнајемо, ускоро изаћи из штампе. Аутор је у њој у приказао биографске подате и спортске резултате најпознатијих и нају-спешнијих маратонаца бивше Југославије и Србије, од којих је многе и тренирао. Да би овај јединствен издавачки подухват угледао светлост дана, побринуо се наш суграђанин Радован Д. Арсенијевић, који је Ћировићу несебично помогао у комплетирању садр-жаја и података и дизајнирању овог своје-врсног спортског алманаха.

БИОГРАФИЈА

Атлетика му кројила животну судбину

Лазар Ћировић је ро-ђен у селу Врбица 1934. године. Основну школу и шест разреда гимна-зије завршио је у Аран-ђеловцу 1949. године. Декретом, како се ради-ло у послератно време, упућен је три године у Београд, где је стекао диплому средње ме-дицинске школе.

Лазар Ћировић се, затим, обрео и на рад-ној акцији изградње Београдског сајмишта, који је био намењен за спорт.Зато не чуди његова опаска: „У једној од хала направље-на је тркачка стаза од дрвета, а 1969. године у Београдском сајмишту организовано је једно од најбољих дворанских првенстава Европе од после рата до тада. Проклињао сам Бору Рајтера, ондашњег директора сај-ма, што је преименовао ове хале за сајамске потребе!“

Према речима Ћировића по завршетку школе није хтео у партију, па му је одређен животни пут подаље од породичног дома. Препуштено му је да бира између Сплита и Сарајева. „Гледам на крати, Сарајево је ближе и одем у БиХ. Ту останем 31 годину. Када сам схватио да ће неко да малтретира моју децу (син Бранко и кћи Наташа), пре-селим се 1988. године у Београд,“ присећа се Лазар.

О пореклу своје фамилије и Ћировићима из Врбице износи занимљиву причу. Када је његов чукун деда Радич Марић, звани Ћира дошао на свет после силних девојчица у фа-милији, по ондашним неписаним правили-ма, прераслих у обичаје, породица промени презиме у Ћировић по надимку Радича.

Лазар каже да нико у његовој фамилији поуздано не зна одакле су се преци Марићи доселили у Врбицу. Према једној непрове-реној причи дошли су негде из Херцегови-не.

МЕЂУ ОРГАНИЗАТОРИМА ЗИМСКЕ ОЛИМПИЈАДЕ У САРАЈЕВУ

Лазар је у своју богату спортску каријеру уписао и место секретара за брзо клиза-ње Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. године.

„Лично ме је позвао Бранко Микулић, тадашњи политичар у БиХ. По први пут у историји зимских олимпијских игара на-прављена је стаза за брзо клизање изнад нивоа земље. Уочи самог такмичења у тој дисцилпини падао је страховит снег. Мада смо били добро опремљени и имали на рас-полагању око 700 војника смештених у Зе-три, такмичење је висило о концу. Морали смо даноноћно да чистимо велике наслеге снега. Када су нас непосредно уочи почетка те дисциплине, питали из олимпијског села и организационог комитета да ли да одгоде такмичење, разбили смо њихове сумње, јер смо одржали чисту стазу. Касније смо за то добили посебно признање, а ја препоруку и позив за организацију олимпијаде у Калга-рију, што нисам могао да прихватим,“ сећа се Ћировић.

Занимљиво је да се међу такмичарима у брзом клизању и организаторима зимске олимпијаде у Сарајеву нашло и неколико атлетичара које је тренирао Лазар.

На слици (с лева на десно) Ђурђица Рајхер, Лазар Ћировић и Вера Николић. Не знамо име девојке која седи



www.stvarnost.rs

ПРИЛОГ ЗА ЗАВИЧАЈНУ ЧИТАНКУ

ЈАСЕНИЦА У ДРУГОМ УСТАНКУЈасеница је имала значајно место у Другом српском устанку. Одељење друштвених наука САНУ донело је 1965. године попис устаника из 1815. у коме су се нашла и имена људи из села која данас припадају општини Аранђеловац. Списак је прихваћен на скупу поменутог одељења 5. јануара 1965, а на основу реферата академика Васе Чубриловића и научног сарадника Владимира Стојанчевића

Податке за учеснике устанка из Врбице дао је Милош Мишо Симеуновић, учесник

свих бојева Другог устанка, који је на свечано-сти у Топчидеру приликом прославе педесето-годишњице тог великог историјског догађаја од кнеза Михаила добио Таковски крст.

Ратници из Врбице били су: Мијаило Ми-лошевић, отац два сина од којих је једном име Танасије, Милосав Ђурковић имао је синове Стевана и Милована, Кузман Бошковић, чији су синови Сретен и Живан, Димитрије Воји-новић (Војновић), његови су Радован и Ради-воје, Јован Станичић има сина Петра, Јован Цветић, чији је наследник синовац Милоје, Раде Живковић, отац три сина, али у попису нема њихових имена, Гаврило Белошевац има синове и (унучад, чија имена нису наведена), Лазар Аничић и син му Симеун (Лазар има си-нове, али се не наводи колико и како се зову).

Из Орашца су Миливоје Мијатовић-Чолић који је, према изјави сина Илије, тадашњег начелника среза заглавског, у борби код Чачка задобио пет рана, па тако тешко рањен пре-нет кући у Орашац, где је „после, четврти дан од великих болова и умро“, Стеван Гајић (има синове, али се не каже колико и како се зову), Јелисије Недић, син му се звао Јанко, Петар Топаловић (његов унук Петар је био официр) и Јован Вукомановић (не зна се имали фами-лије).

Устаници из Бање су: Петар Минић (син му је Милован) и Раде Гавриловић (отац четири сина чија имена нису наведена), Атанасије Ду-кић, има сина Сретена, и Лука Радовић, сина Марка.

Из Гараша је кнез Милутин Гарашанин (у војсци био старешина) има родбине, али се не наводи кога и како се зову, Тешо Обрадовић има два синовца од брата Борисава и Новица Ајдук, чији је унук Василије.

У Другом српском устанку из Буковика су били: Василије Сараманда (син Панта),Ран-ко Крстовић, чији је син Петар, Павле Ровић (синови Ђорђе и Никола), Петар Радонић (два унука од брата Василија) и Прока Лаловић (син Живан).

Устаник из Липовца је Јевта Скерла, чији се син зове Игњат. Из Маслошева је Тодор Шарга. Његов наследник је унук Радоје. Међу устани-цима из Копљара су Јоксим Кокошаревић (си-нови Павле, Стеван и Миливој) и Матија Ка-ра-Тошић, који за наследнике има три унука. Из Вукосаваца је Божо Ђурић, који има четири сина, а из Јеловика Крсто Лекић, који од пото-мака има три унука.

Забележено је сећање Мише-Мијаила Си-меуновића из Врбице, учесника у бојевима на Липару, Чачку, Дубљу и Пожаревцу. Њега је саслушао и његово казивање оверио Начелник Среза јасеничког М. Перишић.

Мишо-Мијаило Симеуновић: Мени је било, прича он, у пропаст Карађор-

ђеву око 18 година, но као овако возрастан из-гледао сам као да ми је преко 20 година било, јер су ме за првог војника сматрали.

После пропасти најпре су се спајие с нама побили овде у Врбици. Над Јасеницом био је онда кнез Шарга из Маслошева, чији је син Ра-доје Шаргић и данас жив у Маслошеву. С ове кавге између нас и Турака оду кнезови онда војводи Милошу у Црнућу окр. рудничког, гди

је с кућом живио, јер је мало пре тог обор кнез Милош био дошао из Београда кући.

Са осталим кнезовима дође покојни кнез Милош цркви у Таково, баш на Цвети 1815-те године и скупи ту нас неколико људи.

Ово скупљање људи кнеза Милоша прочују Турци у Београду и Ђаја-паша пође с војском овамо на нас, повевши с војском овамо на нас покојног кнеза Аксентија из Чибутковице, Чувши за ово кнез Милош, пође с нама на су-срет Ђаја-паши, и ми га дочекасмо у Липару, шуми више Трбушнице, окр. београдског. И како је ту нас мало било, тако нас разбије вој-ска Ђаја-пашина, јер било је онда Турака око 3000 а нас непуни ни 3-400 душа. Одатле пође Ђаја-паша кроз окружје Рудничко на Чачак и да га онда није заваривао покојни кнез Аксен-тије из Чибутковице, те неким јаругама одвео за Чачак, много би села и сиротиње страдало од Турака, Чим дође Ђаја-паша у Чачак, одма за њим пођемо и ми, пред нама бивши кнез Милош, старешина, скупи што више могне војске и тако је било онда нас око 3000 душа, а Турака је много више било. Пред Јасеницом био је кнез Шарга, пред Гружом био је Јова До-брача а пред Лепеницом кнез Ђорђе Парезан из Жабара. Ту се побијемо с Турцима и у првој ватри погине наш кнез Шарга који је коњани-ке, предводио, а ми останемо у Шапцу с кнезом Јованом Добрачом. Тако смо се тукли читав дан, док пред вече не погине Ђаја-паша кога је баш убио неки Васа Книћанин, из Кнића, из заседе. Како погину Ђаја-паша, одма добијемо абер сутра дан да су Турци почели бегати и ми нагнемо за њима трчати а донекле и јурити; те тако ту добијемо победу. Оданде ударимо на Баточину и ту нам се Турци предадоше, које кнез Милош испрати на Јагодину у Турску. Из Баточине одемо на Пожаревац и ту је жестока битка била, док се Турци не предадоше са пуса-том. Кнез Милош није узимао пусат од Турака но и испрати с пусатом. После тога отидемо с војском на Дубљу окр. шабачког. Тамо смо до-шли некако после цветног Илије, кад су већ пшенице зреле биле.

Памтим да је с нама био на Чачку Стеван Војчић из Врбице који је и сада жив, Даље Мијаило Милошевић из Врбице кога су сада само два сина, Танасије и још један. Милосав Ђурковић из Врбице, чији су синови – Стеван и Милован и данас живи. Кузман Бошковић, кога су два сина – Сретен и Живан и данас живи. Димитрије Војиновић из Врбице, чији су синови Радован и Радоје још живи. Јован Станичић из Врбице, кога је син Петар још у животу. Раде Живковић, из Врбице, чија су три сина и сад живи. Осим ови Врбичана, који су свуда с нама војевали доклегод се кнез Ми-лош с Турцима тукао, било је још много, које сада редом не могу показати. Из Бање био је Павле Минић на Чачку и ту се ранио.Он има у животу сина Милована. Осим Павла био је на Чачку Раде Гавриловић из Бање, чија су че-тири сина и данас жива. А осим ови које сам напред показао био је сав срез јасенички онда на Чачку и памтим да су се онда ранили – Лазо Аничић и син му Симеун и Гаврило Белоше-вац, оба моја сељака из Бање који имају и сада живе синове и унучади. Осим напред речени биле су нам старешине онда на Чачку, почив. кнез Милутин Гарашанин из Гараша, Танаси-је Дукић из Бање и Лука Радовић из Бање, а

помање старешине: Сараманда из Буковика, Теша из Гараша, Крсто Лекић из Јеловика и Божо из Вукосаваца, Павле Ровић из Буковика и Петар Радоњић из Буковика, који су сада сви помрли, но од моји сваки од њи има сада у жи-воту синове и унучади.

Пред свима овима и осталим већим старе-шинама онда је био баш-кнез Милош Обрено-вић као војвода најстарији.

После овога, додаје, да је на свима бојевима уз кнеза Милоша, био неки Матија Каратоша из Копљара овога Среза, као позвани у оно време јунак, јер је имао неки панцир-оклоп – око себе који је на боју добио, и кога су му синови пре 18 година шћердали. Исти Матија Каратоша, има и сада у Копљарима живе уну-ке, у три дома, који су прилично осиромаши-ли.

Перишић5. марта 1865. год. у Аранђеловцу

Казивања преживелих устаника Милоша Андрића и Сима Јаковљевића из Орашца.

Први каже, извештава начелник, да му је било 21 година, а други да је имао 20 година кад је кнез Милош први пут се дигао противу Турака 1815. године.

Први каже да је био одма у почетку устанка кнеза Милоша само у боју На Љубићу, који је бој био пре, па после на Чачку, кад је погинуо Ђаја-паша, затим на Пожаревцу и на Дубљу, а само није на Липару - најпре. Обојица кажу да је Мишо све право казао о свему и у њи-ном селу Орашцу нема више ни једног жива од њиног друштва, који су с кнезом Милошем војевали, а има више од 20 фамилија у Оршцу од они који су онда војевали и до данас помер-ли. И они кажу да је онда цео срез јасенички војевао уз кнеза Милоша, под старешинством кнеза Шарге из Маслошева, који је погинуо на Чачку. После Шарге настао је за старешину умрли кнез Јован Маринковић из Тополе, који је непрестано војевао уз кнеза Милоша, и који сада има унука у Тополи Максима Недељкови-ћа.

+ Милован Андрић+ Сима Јаковљевић,

оба земљоделци из ОрашцаПреслушао Перишић

Панта Сарамандић из Буковика, рођени син почив. Василија Сараманде, каже да је његов отац у свима бојевима уз књаза Милоша воје-вао од почетка устанка на Турке, а био је онда у бојевима старешина, а после непрестано уз покојног господара Милоша. Господара слу-жио 25 година, свр чега му је кнез Милош и под./. у прилогу оригинално објавленије издао, које подноси на увиђење.

Њему је вели отац казивао, да је у свима бо-јевима учествовао умрли Јоксим из Копљара и као отлични јунак познати био, кога су синови – Павле, Стеван и Миливоје и данас живи.

Панта Сарамандићоко 55 година земљоделец из Буковика

Попис устаника из 1815. године обавио је Драгоје Тодоровић, СПОМЕНИК уредио ака-демик Васа Чубриловић а издала ИУ „Научно дело“. „Стварност“ објављује само оно што се односи на Јасеницу у Другом устанку као при-лог историјској читанки нашег краја.

Д. Јанојлић



Између два светска рата у варошици на Руд-нику живела је породица Бераха, Давид и

Винка, са троје деце, сином Изијем и ћеркама Зитом и Мими. Породица је била веома оми-љена у народу, Давид је држао апотеку и несе-бично је помагао мештанима рудничких села.

Доласком фашиста 1941. јеврејској породи-ци Бераха запретила је смртна опасност. Своје доброчинитеље народ није заборавио, приско-чили су у помоћ и спасили ове дивне људе. -Ва-рошица је тада била као село, људи су живели од пољопривреде, гајили стоку, није нас лако било сакрити - каже Зита, која и данас живи на Руднику. Комшиница Злата Миловановић нас је прихватила, иако је знала шта чека и њу, ако нас окупатори открију. Нисмо излазили из куће, а отац је тајно правио лекове. Мислим да су сви мештани варошице знали да смо ту, а кад наиђе опасност склањали су нас у свињац и разна скровита места. Преживели смо рат захваљујући добрим људима с којима смо де-лили и добро и зло. Међутим, нова опасност надвила се после рата од наше државе. Нове власти су, због недостатака апотекара и леко-ва, одлучиле да нас преселе у Лесковац, где је отац требало да ради као апотекар. Није же-лео да напусти своје спасиоце на Руднику, а сигурне робије спасао га је Моша Пијаде, који је тада био председник Народне скупштине Ју-гославије - говори Зита о животном путу своје породице.

Главни помоћник у припреми лекова био је Александар Гавриловић, виспрени сељак из Војковаца, заселка Јарменоваца. Познавао је одлично Рудник, живописну, минералима, ру-дама и биљем пребогату шумадијску планину. По природи знатижељан, временом је савла-дао многе тајне лековитог биља и минерала. Пожари и паљевине били су честа појава, а опекотине је и данас тешко санирати. Бераха и његов помоћник Леца, како су га мештани зва-ли, искористили су то природно богатство и тако је настала „чудотворна“ маст. Тајну њене производње деда Леца пренео је на унука Ми-ливоја.

-Од малена сам пратио деду, стално сам био уз њега и стекао његово поверење. Када је 1982. умро наставио сам прављење „Лецине масти“, а деда је са Берахом био више од пријатеља, причао ми је његове патње током прогона Је-вреја. Било је то велико и искрено пријатељ-ство - рекао нам је Миливоје, Лецин унук.


ТВОРЦИ ЧУДОТВОРНЕ МАСТИ ПРОТИВ ОПЕКОТИНА

ЛЕЦА ИЗ ЈАРМЕНОВАЦА ИБЕРАХА СА РУДНИКАНадалеко чувена Лецина маст за опекотине поред изванредне лековите моћи има и интересантну причу о свом настанку

ИЗ КЊИГЕ „130 ЛЕТА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У ЈАРМЕНОВЦИМА“

УЧИТЕЉ МИША О ЛЕЦИ

(Извод из књиге „130 лета основне школе у Јар-меновцима“ учитеља Милоша Н. Јовановића, у издању београдског „Папируса“, 1994, стр. 90 – 91)

Александар Гавриловић – Леца из Војковаца, познат и као Леца са Змајевца један је од ретких самоуких људи свога времена. У живот је зако-рачио почетком двадесетог века и, због непро-свећености средине, рано остао без једног ока. Био је то велики хендикеп за младог човека, али је основну школу завршио са одличним успехом. Даље наставља сам да учи. Све га интересује: књижевност, поезија, музика, радио и електро--техника, народна и службена медицина... По-себно се истиче у лечењу опекотина највишег степена. Његова помоћ била је драгоцена многи-ма – посебно деци. Своје знање пренео је на унука Сашу, а ћерке Раду и Веру школовао је од своје сиротиње у врло тешким условима.

У животу се бавио и другим пословима. Једно време био је службеник у месној канцеларији у Јарменовцима, а док је био млађи певао је у цр-кви. Доста се дружио са народом, а своје рето-ричке способности користио је помажући ор-ганизовање разних добровољних активности. Учествовао је и у културно-забавним програ-мима, свирао на више инструмената и писао стихове који су објављивани. Опевао је смрт два југословенска владара. Године 1936. у изда-њу Друштва мајке Јевросиме из Београда, об-јављена му је „Споменица...“ трагичне погибије југословенског краља Александра I у француском граду Марсељу 9. октобра 1934. „Споменица...“ је штампана на око четрдесетак страна малог формата и из ње издвајам неколико карактери-стичних стихова:

...Кад глас стиже нашој домовиниБарјаци се појавише црни,Потекоше сузе од очију,Погибију звона објавише, Бол обузе нашу дичну земљу, Ал' највише тужну Шумадију.На Опленцу звона ударише,Забрујаше тако тужним звуком, Гласом тужним бола преголема, К'о да зборе са тужним јауком:„Александра међу живим нема.“Заплакаше одрасли и ђаци,Јаук бола свуда је се чуо,Тужно зборе суморни сељаци:„У Француској краљ нам погинуо“.А кад ноћца покри земљу нашу,Тамним плаштом кад умота горе,Павле позва председника Владе,На Дедиње у краљеве дворе.Тужним гласом Кнез извести владу, Александар да је преминуо,У Француској у Марсељу граду.Од убице мучког погинуо....У предговору „Споменице“ Хаџи-Тодор Дими-

тријевић пише: „Ово је израз осећаја неизве-штаченог човека који је заборавио на све своје домаће бриге и дао се на посао да своме краљу исплете један духовни венац, у име своје и свега сељачког сталежа нашег народа, што ће бити најбољи споменик који је сељак могао подићи своме Витешком Краљу.“

Неки стихови из Лецине „Споменице“ и данас звуче актуелно:

... Отаџбино, зар ти нема лека? ... Зар ти, што си од крви саздана, Жртва будеш двадесетог века? ...

Давид Бераха са супругом и кћерком испред своје апотеке „Слобода“

Давид Бераха са особљем апотеке и Руничанима

Давид Бераха

Александар Гавриловић Леца



www.stvarnost.rs

ТОПОНИМИ ШУМАДИЈЕ

В Е Л И К А Г Л А В И Ц А

Шумадију, регију на брдовитом Балкану, између две Мораве, Колубаре, Саве и Ду-

нава, пуну добрих домаћина, вредних и поште-них радника и сељака, вековима је плавио та-лас бурних историјских догађаја, каквих мало који народ има у Европи. Сваки метар ове дивне, валовите, расцветане и надасве плодне земље има бурну прошлост. Свако место има и своју неиспричану причу о збивањима на овим просторима. Шумадија, некада густо насељена, испреплетана мрежом путева, стаза и путеља-ка, представља својеврсну историјску читан-ку на овом делу балканског полуострва. Нема планине, брда, па чак ни брежуљка у Шумади-ји, који није везан за неки значајан догађај из прошлих времена.

Једном таквом топониму припада и брдо Велика главица (355 м) у селу Живковцима, општина Љиг, округ Ваљево. То је мање брдо округластог изгледа са широко заобљеним врхом у облуку главице (темена). Са врха се пружа видик у непрекидном кругу од северо--запада преко истока до југо-запада. На јужној страни су масиви Рудника и вулканска купа Острвица, а предели Букуље и Венчаца су на северној страни. Некада је брдо обухватало простор под великиим ливадама, по којима је Велика главица и добила име.

Према топонимији осталих терена у окруже-њу, Велика главица не би имало посебан при-родни значај, да у прошлости није била обеле-жена неким занимљивим догађајима.

Налази се на граници четири села: Живко-ваца, Гараша, Јеловика и Драгоља, ућошкарена између два пута од којих један потиче из рим-ског доба, а други се пут одваја као споредни, сеоски пут. Овај стари пут о коме је писао Ф. Петанчић, с краја 15. века, као Доњи римски пут, полази из Дубровника правцем преко Тјентишта, Вишеграда, Ужица и Горњег Мила-новца до Рудника. Од Рудника преко Босуте, Драгоља, засеока Широковац и потеса Дуди-нац пролази поред Велике главице, а затим преко брда Штовне продужава на следеће брдо Ваган, као међна линија између Гараша и Жив-коваца. Од Вагана је даље, преко колубарског краја, пут водио према Београду.

Са западне стране Велике главице, од старог пута рачва се споредни пут, који иде низ доњи крај села, поред брда Мала главица у потесу Ливаде, наставља потесом Црквине и места

Брезе, да би низ брдо Глобарицу сишао на пут од Гараша и Босуте за Белановицу, у котлини реке Качер.

Западно од Велике главице, на удаљености око 1. 500 метара, налази се брдо Штовна (416) познато у прошлости по рудокопима олова са великим примесама сребра. Руду су копали Саси, Римљани, затим Мађари, Аустријанци, Немци и ко зна ко још. Остаци римских иско-пина још су видљиви на преко 20 места широм брда. Из једне хоринзонталне јаме из 18. века још увек цури вода, за коју легенда каже да је настала приликом копања руде. Рудари су ду-боко у јами откопали једну стену, после чега је куљнула жива вода. По тој живој води Жив-ковци су, највероватније, добили и данашње име.

Доњи римски пут је у средњем веку Штовну повезивао са рударским центром на планини Рудник. О томе су писали Феликс Каниц, ба-рон Ж. А. В. Хердер и остали истраживачи.

Јужна падина Велике главице оштро прелази у нешто ужу, али дугачку, зараван са некада-шњом живобаром у средини. Повољан, чист простор заливађен травом кочобијом, од чијег корена су некада прављене рибаће четке, био је идеално место за камповање. Средњовеков-ни каравани из Дубровника, Котора, Цетиња и других приморских градова радо су овде ши-рили шаторе и боравили неколико дана, ну-дећи народу разне врсте роба као што су: со, петролеј, маслиново уље и осталу разноврсну робу широке потрошње.

Поред околног становништва на ове скупове трговине долазио је народ из удаљених места и по читав дан хода. За узврат караванџије су од мештана куповали штављену кожу, восак, мед, сушено воће, а неретко и полупризводе из рудника Штовна.

Са десне стране старог пута, подно главице где се одваја поменути споредни пут, некада се налазио турски хан. Према сачуваним леген-дама у овом крају сазнајемо да је овде некада живео врло гадан Турчин и легенда каже да је народ био веома огорчен на овога Турчина (вероватно спахију). Међу многобројним ра-злозима је и то што је Турчин свој део пореза на жито (пшеницу) сипао на отвореном про-стору на једну гомилу, док не постане висока као кућа. Приликом закишњавања гомила би проклијала до одређене дубине, корење би-

љака би се међусобно густо повезало и то би била добра изолација за остатак жита. Касније би Турчин просекао рупу у гомили и кроз њу је извлачено жито. Народу свакако није било драго гледати како се немилосрдно разбацу-је њихов знојем стечени хлеб, за кога се богу моле, пре сваког оброка, да им бог и сутра по-дари кору хлеба.

Једном приликом некакав сиромашко од Ђорђевића фамилије два дана је у малој кри-вачи1 превозио кукуруз из њиве у ливадама. Сваки пут кад би пролазио путем Турчин би га задиркивао: „шта ћеш Шего (како су Турци на-зивали ову фамилију познату као шаљивџије) са то мало кукуруза, кад даш мени мој део шта ће теби да остане?“. Турчинова заједљивост трајала је док се Шега није разбеснео, извукао секирче из криваче, па Турчина посред чела. После овог случаја убрзо дође до гашења спа-хилука, а затим и хана.

Доста касније, на том месту су браћа Пле-ћевићи из Гараша отворили трговину, нада-леко познату као Плећевића дућан. Ово је био пандан некадашњој караванској трговини из средњег века. Плећевићи су робу набављали са трговачких бродова на Сави, довожену из западне европе. Робу су у почетку преносили на коњима, а нешто касније на запрежним ко-лима, и тако стекли завидан иметак.

Након караванских времена, када су се у Ср-бији десиле бурне историјске промене, тради-ција летњег окупљања околног становиштва на Великој главици понова је оживела и траја-ла све до половине 70-их година прошлог века. У сваконедељним вашарлуцима важио је оби-чај да се прво одигра фудбалска утакмица, а после тога следи музика, коло, песма и забава.

Први фудбал у Живковце донео је државни министар културе Живан Живановић, рођен у овом селу. Лопте су играли све до 1941. године браћа Бошко и Бранислав Гавриловић, Живко и Љубиша Петровић, Тихомир и Јован Плеско-њић, Живомир Мирковић, Веселин и Драгиша Јовановић, Милоје и Светолик Петронијевић, Тикомир Радовановић и остали.

Након Другог светског рата у село је први донео лопту из Смедерева, где је радио, Ра-дивоје Лукић 1947. године. За фудбалско пр-венство општине Љиг 1950. године тим из Живковаца у саставу: Живорад Јефтић, Спа-соје Плескоњић, Светомир Ђорђевић, Милоје Младеновић, Славиша Петровић, Тикомир Старчевић, Милорад Плескоњић, Микаило Марковић, Вељко Радовановић, Стојан Јако-вљевић и Илија Раковић освојио је прво место. За постигнути успех добили су нове дресове, копачке и лопту.

Утакмице од 1950. године биле су изузетно посећене, навијало се из све снаге, а било је и кавге. После утакмице капитен би лопту, која је представљала праву реткост, носио кући на чување до следеће недеље. Догађало се да у тим данима деца избуше лопту и тада је лопту тре-бало окрпити. Лепак за гуму ретко ко је имао у селу, осим оних који имају бицикл, али и то је била велика реткост. Лопта се крпила тако што би се кроз црево (сисак) од унутрашње гуме убацило мање зрно пасуља, пажљиво на-местило на забушено место, а затим се танким концем чврсто замота око зрна и добро веже. Кад се унутрашња гума превише окити пасу-

1 Један уздужно раструган део дрвета на две полови-не, облика полумесеца око 1,5 метара дужине, избу-шених широм бургијом (сврдлом) на размаку око 0,15 м, а затим на одстојању од једног метра, једне од друге половине, провуку се дрвени штапови (шипиле), па се кривача постави на предњи део запрежних кола (дво-колицу) и унутра се убацује шта је потребно превести.

Поглед са Велике главице на Букуљу, са западне стране (фото: А. Милинковић)



љем, услед смењене запремине приликом на-дувавања лопте дошло би до пуцања унутра-шње гуме, што је значило да је потребан нови фудбал. Деца би стару кожу напунила сламом и пикала по ливади до изнемоглости.

На вашару се продавао бостан, клакер, био је у и увек незаобилазни Душко Гавриловић,

бомбонџија из Босуте, око кога су се непре-кидно тискала деца.

На јужној страни подно Велике главице је мањи поток звани Претурица. Занимљиво је како је овај поток добио име. Ову легенду преноси нам Обрад Ракић из Качера, велики познавалац прилика у рудничком крају, који

каже: „Ћехаја паша, једном приликом кад је ишао из Београда за Чачак, чује успут да у Ка-черу, у породици Мирић, има свадба и веле да венчање ваља обавити у Шутачкој цркви брвнари. Крену Турци у Шутце, разбију врата на цркви, отму младу и оду. Ћехаја свој плен одведе у ливаде на брег Марушанка, преко пута места Брезе, касније познате као Ломића ливаде и ту разапне шатор да заноћи. Сазна то качерски војвода Арсеније Лома па крене да ослободи младу. Кад је био близу шатора Турчин га осети, па одмах узјаше коња и хтеде побећи у хан код Велике главице. Није далеко одмакао кад га војвода Лома стиже у потоку, замахне сабљом и посеченог Турчина претури са коња. После овог случаја народ овај поток назове Претурица.

Живковци су типично шумадијско село на-стало од рударског насеља подно брда Штовне, вероватно још почетком средњег века. Има из-дужен облик у правцу југоисток - северозапад. Живковци имају истоимену реку, која наста-је и завршава се у селу, и дели га на горњи и доњи крај. Некада познато по родним њивама и многобројним ливадама, сада преживљава исту судбину економске кризе, са осталим се-лима у окружењу, уз миграцију становништва, низак наталитет и све бројнија старачка дома-ћинства.

У протеклих 40 година простор Велике гла-вице и околине потпуно је променио изглед. Као да тог простора више нема, као да је неку-да ишчезао, испарио, нестао. Ливаде су разо-ране, крајеви обрасли шумом, синори и врзине сабласно делују у односу на некадашњи изглед.

Александар Аца Милинковић

Народно коло на Великој главици – с лева на десно: коловођа из Брајковца, Даница Јевтић, Мира Ломић, момак из Брајковца, Јосиповић из Драгоља, Радомир Јаћимовић и Мирослав Јаћимовић (из фото-документације А. Милинковића)

Не дешава се ретко да велика дела остају далеко од јавности, помало заборављена.

Пре скоро пет деценија почела је градња Ђер-дапа, једне од највећих хидоелектрана у Евро-пи. А дело о коме је реч везано је за градњу ове, исто тако величанствене грађевине.

Градњом Ђердапа потопљени су прелепи градови Доњи Милановац и румунска Оршава, чувено острво Ада кале и много мањих објека-та који једноставно нису могли бити сачувани. Ипак, нешто што није смело бити жртвовано је Трајанова табла. За очување овог монумен-та стао је државни врх, САНУ, јавност. Било је само питање како то извести? Од идеје да се Табла измести изван клисуре, односно склони са Трајановог пута брзо се одустало. Табла је

остала ту, поред Трајановог пута, само је по-дигнута 21,5 метара изнад.

-За обављање овог посла није било фирме која је имала неко озбиљније искуство, али с обзиром на то да се „Венчац“ бавио експлоа-тацијом и обрадом камена, посао је поверен нама -каже инж. Драгомир Павловић, руково-дилац радова измештања Табле. Ипак, мислим да је тај посао поверен нама јер смо неколико година раније урадили нешто слично. Наиме, „Мостоградња“ која је и овде била главни из-вођач, градила је чувену брану Асуан у Египту. Ми смо са тог простора успешно пренели не-колико гробница фараона.

-Нисмо се плашили посла, иако нам иску-ство није била јача страна. Веровао сам у еки-

пу коју су сачињавали врсни клесари, бравари, монтери, међу којима су били Станоје Кузма-новић, Милорад и Живомир Јовановић, Бран-ко Пантелић, Живомир Радошевић... Знали смо у шта се упуштамо, па смо били сигурни у успех. Идеја да нам у томе помогне брод--дизалица „Вели Јоже“, и да се Табла исече на мање комаде, је отпала јер је то било преску-по. Трајанову таблу, и део пута, исекли смо у једном комаду тешком преко 300 тона, а тра-кама и сајлама смо све подигли на претходно припремљено место. Почели смо реализацију подухвата у септембру 1967. и све завршили маја 1969. године. И данас сам поносан на све те људе, који су завршили изузетно комплико-ван и захтеван посао без иједне грешке и било каквог инцидента – рекао нам је Павловић.


СЕЋАЊА НА ВЕЛИКА ДЕЛА

ИЗМЕШТАЊЕ ТРАЈАНОВЕ ТАБЛЕАранђеловчанин Драгомир Павловић заслужан за измештање Трајанове табле (Tabula Traiana) у Ђердапу, од 1967 – 1969. године

Детаљ из двогодишњег радаТрајанова табла данас

Драгомир Павловић



www.stvarnost.rs

ЗАБЕЛЕЖЕНО

ЗОРАН ПОПОВИЋ ПОТПРЕДСЕДНИК САНУИзбори новог руководства Српске академија наука и уметности (6. априла ове године) побудили су великупажњу српске и, из разумљивих разлога, и аранђеловачке јавности

У наредном периоду кућу мира која производи буру (популаран назив за САНУ) водиће др Вла-

димир Костић (1953), неуролог и директор Клинике за неурологију Клиничког центра Србије. Њега је на трон бесмртних Срба довело 63 од 122 академика ко-лико је гласало. Занимљиво је да су његове колеге из Одељења медицинских наука, а кандидати за пред-седничко место, Љубисав Ракић и Јован Хаџи-Ђокић добили 19, односно 38 гласова.

Аранђеловчанин Зоран Поповић, дипломирани инжењер техничке физике, изабран је за потпресед-

ника за природне науке будући да је добио подршку 64, а његов противник Нинослав Стојановић - 45 академика. Љубомир Максимовић, историчар, једи-ни кандидат за потпредседника за друштвене науке, изабран је на ту функцију вољом 106 његових колега.

Иначе, као што је „Стварност“ писала у прошлом броју, др Зоран Поповић (1952) је изабран 2006. за дописног члана, а 2012. постаје редовни члан куће бесмртних Срба.

М. Ж.

МОНОГРАФИЈА О ЖИВАНУ САРАМАНДИЋУ

Једна од књига која је обележила овогодишњу издавачку делатност у Србији свакако је и

Монографија о Живану Сарамандићу, једном од наших оперских бардова. Књигу је прире-дила Душица Милановић, уредница дневног листа „Политика“, а издавач је „ Службени гласник“.

Заправо, монографија садржи стручну ана-лизу оперских извођења прослављеног баса, осврт познавалаца и пријатеља Живана Са-рамандића, есеј о љубави његове животне и уметничке сапутнице Милке Стојановић, до-бро сачуване фотографије његовог живота, пробране текстове из штампе, скице, есеје, интервјуе, сачуване плакате, програме, репер-тоаре, премијере и фељтоне...

За аутора Душицу Милановић књига о Жи-вану Сарамандићу је мозаик живота о мање познатим детаљима широј читалачкој публи-ци и говори о томе колико (ни)смо свесни зна-чаја неких људи док су још међу нама.

Живан Сарамандић је рођен 2. априла 1939, а умро је 29. јануара 2012. године. У Аранђело-вац се доселио са породицом на самом почет-ку Другог светског рата, после бомбардовања Београда 1941. године, када му је страдао отац. У граду под Букуљом стекао је много позна-ника, пријатеља и оних који су знали да цене његове певачке и људске врлине.

М. Ж.

РЕНОВИРАЊЕ ПАВИЉОНА „КЊАЗ МИЛОШ”

Многобројни мештани и гости, који шета-ју парком Буковичке бање, обрадовали

су се када су током лета видели мајсторе како поправљају годинама запуштен, и прошлого-дишњим обилним кишама оштећен, Павиљон „Књаз Милош”.

Павиљон се реконструише по пројекту стручњака Завода за заштиту споменика кул-туре у Крагујевцу. Двадесет милиона динара за обнову овог значајног објекта издвојили су владе Норвешке и Србије, аранђеловачке уста-нове и предузећа, док је део средства обезбе-ђен и овогодишњим општинским буџетом.

Меморандумом о реконструкцији павиљо-на, који су потписали компанија „Књаз Ми-лош” са општином Аранђеловац и Специјална болница за рехабилитацију „Буковичка бања“,

предвиђено је да обнова павиљона буде завр-шена до јула наредне године.

Срећна је околност да је 2015. у Европи про-глашена годином индустријског наслеђа, па су Норвежани притекли у помоћ. Иначе би судбина објекта који се годинама на очиглед многих аранђеловачких и републичких власти урушавао, вероватно била крајње (не)извесна!

Да подсетимо Павиљон „Књаз Милош” на-прављен је 1907. година по пројекту угледног српског архитекте Бранка Танежевића. Некада је у њему била прва фабрика за флаширање са извора киселе воде, а касније је претворен у изложбени павиљон Смотре „Мермер и звуци.

М. Ж.

Зоран Поповић

Павиљон „Књаз Милош”, у току реновирања децембра 2015.



МИОДРАГ ЗУБАЦ ДОБИТНИК НАГРАДЕ ЗА ЦРТЕЖ

Миодраг Зубац, сликар, добитник је на-граде за цртеж у виду Похвале ликовног

конкурса „Матићу у част“. Стручни жири је наградио два цртежа из циклуса „Преображај“ аранђеловачког уметника у оквиру угледне манифестације 33. Матићеви дани, која је под покровитељством Републике Србије, органи-зована септембра прошле године, у музеју „Хо-реум Марги-Равно“ у Ћуприји.

Поводом овог признања у изјави за „Ствар-ност“ Миодраг Зубац каже:

„За мене је ова награда од изузетног значаја. Народни музеј је највиша уметничка институ-ција, па свако признање са те стране има ве-лику вредност за уметника. Да подсетим да је Душан Матић, иначе, велики пријатељ Аран-ђеловца и Смотре „Мермер и звуци“, по својој вокацији песник и надреалиста. Преображај

(метаноја) представља суштину уметности. Уметник је онај ко није изгубио способност промене.

Ликовна критика цртеже Миодрага Зубца сврстава у домен ониричног и мистичног.

„Несвесно игра значајну улогу у мојим цр-тежима. Продор у несазнатљиве, трансцен-денталне просторе није могућ помоћу рацио-

налног и читљивог, већ се може наговестити или наслутити не знаком, него само језиком симбола. Рационална дефиниција простора и времена је чиста илузија“, каже Миодраг Зубац објашњавајући свој цртеж.

М. Ж.

БАЈИН ЗАМЕНИО СЕРЕНУВИЛИЈАМС ЗА АЗАРЕНКУ

Прва рекеташица планете Серена Вилијамс и познати тениски тренер из Аранђеловца

Александар Бајин, који је несумљиво добрим делом кумовао њеним највећим успесима, ра-скинули су осмогодишњу плодну сарадњу.

Ова вест је почетком марта ове године про-струјала у светским тениским круговима бр-зином светлости. Одмах је уследила и нова: Александар Бајин је постао спаринг партнер Викторије Азаренке, још једне тениске шампи-онке.

Убрзо на твиту Серене Вилијамс појавила се порука: „Саша, Вика, немојте се превише заба-вљати без мене. Честитам Саша.“

Уследила је реакција Бајина: „Серена и ја смо се растали као пријатељи. Лепо од ње што ми је честитала. На крају свега, у питању је посао. Ја сам срећан, надам се да ће бити и она као што је била некада са мном.“

Ако се зна да је Серена уз подршку Бајина освојила 10 од 19 гренд слем титула и да је он био више од спринг партнера „...он је пријатељ, брат, шофер, по потреби менаџер, лекар, чак и раме за плакање...“ онда не чуди да су растанак тешко поднели. Коначно, 330 дана су годишње били нераздвојни.

М. Ж.

Винарија „Александровић“, власника Боже Александровића, из Винче код Тополе, по-

нела је још два престижна светска признања и потврдила да се с правом сврстава у ред вр-хунских светских винских кућа. На светском такмичењу шампањаца и пенушавих вина, које је одржано у Лондону, освојена су два златна одличја за „Trijumf Noir 2009“ и „Trijumf Shardonai 2009“.

Ово такмичење представља најцењеније и најстроже надметање шампањаца и пенуша-вих вина широм света, а изузетну важност има и то што Том Стевенсон, као један од најцење-нијих ауторитета у овој области, свако вино лично оцењује. Иначе, висока признања за Винарију „Александровић“ примио је од Еси Авелон чувени међународни судија и један од најбољих познавалаца пенушавих вина Георг Маркус.

Иначе, Винарија „Александровић“ је прва српска винарија која је почела да производи пенушава вина по традиционалној шампањ--методи. Наша земља је данас све присутнија на винским мапама света, а пенушава вина „Тријумф“ су скренула пажњу на Србију као земљу са великим потенцијалом за производ-њу врхунских вина.

М. М.

ДВА ЗЛАТА ВИНАРИЈИ„АЛЕКСАНДРОВИЋ“

Преображај I Преображај II

Викторија Азаренка и Саша Бајин

Јелена и Божидар Александровић у друштву са Радошем Бајићем

За Винарију Александровић награду је од Essi Avellon примио Georg Markus



www.stvarnost.rs

Поштована редакцијо,Пишем Вам са молбом да одвојите мало

више простора и објавите ово писмо, са мојим размишљањима, због којих сам прилично не-спокојан и уплашен. Уплашен сам за судбину српског народа и наше државе. Дакле, реч је о нама, Србима и нашој историји, али у контек-сту шире историје, па и не само српске.

Нећу да описујем актуелно стање у друштву и држави, с обзиром на то да смо тог стања сви дубоко свесни, јер трпимо последице које ди-ректно утичу на наше животе. О овим пита-њима би требало да дају своју реч све научне институције овог друштва, пре свега САНУ, преко свог Одељења за друштвене науке. Мо-дел за овако нешто постоји, и то у Руској аке-демији наука, у Одељењу за друштвене науке. Наиме, то Одељење чији је руководилац 1995. био Генадиј В. Осипов, исте године дало је ја-сан и свеобухватан пресек стања руског дру-штва у свакој области. Напомињем да сам тај реферат прочитао 1995. године и сачувао га до данас. Двадесет година касније, тј. од доласка Владимира Владимировича Путина на власт, ми данас тачно и јасно видимо како се руско друштво обнавља у свим областима живота (после катастрофалне перестројке Горбачова и још горе владавине Јељцина) и то у свему пре-ма написаном у поменутом реферату Генадија В. Осипова.

Какве везе напред наведено има везе са Ср-бима и Србијом? Цео свет зна да Срби воле своју историју (друга је ствар колико Срби стварно и знају своју историју, односно да ли уопште знају ону праву, истинску историју, историју која се стварно догодила, без пре-крајања и фалсификовања). Волимо је зато што историју имамо, и то од (пра)давних дана. Надам се да ово неће прочитати мој омиљени колумниста листа “Данас” Светислав Басара, јер он каже: “Ми Срби немамо историју. Ми уместо историје имамо зборник псеудомито-лошких прича, које заклањају чињеницу да стварну историју немамо.” А наш народ каже: «мож’ бити, ал’ не мора да значи!»

Овај свет не би имао проблем са нама да ми историју, како каже Басара, стварно и немамо. Њему, а и многима другима, смета историја уопште, па и наша, дакле било која историја. Кад нема историје - нема ни колективног пам-ћења народа. Из центара политичке моћи, који о нама одлучују, посебно у последњих 25 го-дина, слушамо приче како Срби имају вишак историје. Ја им верујем да је то истина, ако они кажу. Иначе, да је другачије њима то не би ни сметало. А када кажем ОНИ, мислим на све који су креирали Нови Светски Поредак (НСП - чудо да се нису досетили, те и ту странку/партију код нас регистровали, кад ионако све чине да нас “глобализују”). Поготово што су за минулих 25 година, много систематског рада уложили да Србе одуче од своје историје! Прву такву, конкретну, поруку саопштио нам је бив-ши председник СР Југославије, Милан Панић, који је одмах, по слетању на београдски аеро-дром 90-их година, поручио:”Срби морају да забораве историју!” Верујем да та реченица и данас одзвања у главама многих Срба. Послед-ња у низу оваквих порука стигла нам је пре неки дан од Џона Керија, америчког државног секретара за спољне послове, а са министарске конференције ОЕБС-а усред Београда. Кери је поручио: ”Србија не сме да гледа у прошлост!” (читај: у историју!). У периоду између Пани-ћеве и Керијеве поруке догодиле су се многе

ствари у духу тих порука, од рушења српских светиња на Космету и Метохији, проглашења независности Косова, покушаја отимања срп-ског историјског и културног наслеђа на Ко-смету и Метохији пропалим покушајем учла-њавања Косова у UNESCO, као и многе друге нечасне (по морал човечанства) ствари.

НЕПОЖЕЉНА СРПСКА ИСТОРИЈА ПРЕ ШЕСТОГ ВЕКА НАШЕ ЕРЕ

Међутим, није спорна само савремена срп-ска историја! Чини ми се да имамо проблем са целокупном историјом Срба и српске државе, поготово у новије време, од признавања суве-ренитета Србије 1878. године, на Берлинском конгресу. Колико је мени познато, на основу прочитаних књига, велике силе које су одлу-чивале о независности српске државе, нашу независност су тада условиле и обавезом Ср-бије да не сме изучавати своју историју пре 6. века! То значи да се тај период није смео наћи у школском програму и уџбеницима исто-рије новонастале српске државе. Први писац историје у новој српској држави био је чешки историчар Константин Јиричек, што значи да су они, који су одлучили о српској самостал-ности, Србима и њиховим властима поручили: “Срби, изволите своју историју коју смо вам ми написали, и то је оно што ви можете изу-чавати у школама и свим другим установама науке и културе у Србији!”

Подсећања ради, и данас се највећи сла-вистички центри, који се баве изучавањем историје, живота, језика, културе, обичаја и традиције Словена, налазе у Прагу, Паризу, Немачкој и још неколико градова Западне Европе, а само је један у Москви. Значи, само један битан налази се на простору где данас живе народи словенског порекла, а сви оста-ли су у државама где живе Романи, Германи, Латини... Зашто је то тако? Не знам. Уместо одговора, постављам питање: зашто ОНИ нас толико дуго упорно, темељито и систематски изучавају? На ово питање одговор српском народу требало би да дају одгварајуће инсти-туције овог друштва, док још уопште и имају коме да га дају.

Али, није проблем само са српском истори-јом. Проблем је са историјом уопште. На на-шем примеру ствари су постале много јасније, видљивије и разумљивије. Сада се јасно види куда то води - у негирање постојања. Истори-ја се данас фалсификује, негира и брутално брише. Видели смо како су припадници тзв. Исламске Државе разнели античко насеље у Палмири у Сирији, а пре тога Ал Каида је бомбама порушила најстарије кипове, споме-нике исклесане у стенама Кабулских планина у Авганистану, материјалне остатке најстарије људске цивилизације и културе.

Други светски рат је најкрупнији догађај који се одиграо у историји људског рода, са највећим бројем људских жртава и материјал-ним разарањем. Сви знамо ко су били његови учесници и на којој страни су се борили, како се одвијао рат, од почетка 1939. до завршет-ка 1945. године. И сви знамо шта је за исход Другог светског рата значио сусрет Черчила, Рузвелта и Стаљина на Јалти 1943. године. Ту је договорено да се крене у завршне операци-је за окончање Другог светског рата, подељене су улоге по фронтовима и одређена судбина Европе након рата. Рат се завршио. Немачка је побеђена, фашизам заустављен и Европа је

подељена. Све по договору. Створена је велика историја. О таквој историји сведоче спомени-ци на жртве и меморијали учесницима рата широм Европе. Споменици су подизани обич-ним војницима, војсковођама и државницима. Споменици би требало да одрже континуитет колективног сећања народа на одређени вели-ки догађај. Да одрже сећање у дужем времен-ском периоду него што је људски век, јер и они који су се родили после рата требало би да зна-ју шта се дешавало пре њиховог рођења. Спо-меници у Палмири, Кабулским планинама или Космету и Метохији, који су о томе сведочили вековима, збрисани су са лица Земље.

Други светски рат је, у историјском смислу, био скоро, пре само 70 година (један, просечан, људски век). Важни догађаји из тог времена се и данас обележавају широм света. Између свих других, обележава се крај рата као најважнији догађај, као и годишњица састанка на Јалти. Чине то и Енглези, а како то они раде? За неку од годишњица обележавања састанка на Јалти, одлучили су да се одуже учесницима тако што ће у једном од лондонских паркова постави-ти њихове скулптуре у природној величини, како свако у својој карактеристичној пози седе на парковској клупи. И поставили су их, али само скулптуре Черчила и Рузвелта. Стаљино-ве скулптуре није било! Каква је то порука и за кога? То је порука за будућу новорођенчад, за нову историју и ново јавно мнење Енглеске. Ускоро ће и биолошки нестати учесници Дру-гог светског рата. Живих сведока неће бити, а са материјалним доказима и историјским архивима биће лако, као и до сада. Биће уни-штено све што је, за владаре света, непожељно. Као што то чине талибани, Ал Каида, Ислам-ска држава и Албанци на Космету и Метохији. Има ли некакве разлике у томе шта они раде и Енглеза? Мислим да нема. Осим једне. То што раде исламисти сви виде, цео свет зна, а то што раде Енглези - о томе се не говори. Пору-ка будућим генерацијама гласи: «Фашизам смо поразили сами, Америка и европски савезни-ци, без Совјетског Савеза!» А без СССР-а је то било немогуће!

ПОТРЕБНО СЛЕДИТИ ПРИМЕР КАКО СЕ РУСИЈА ОДНОСИ ПРЕМА ИСТОРИЈИ

Срећом, данашња држава Русија, суочена са бруталним брисањем историје даје одговоре на све ове фалсификате историје. Руска нацио-нална телевизија је снимила научно-докумен-тарни серијал о току Другог светског рата, са посебним освртом на састанак на Јалти (на-дајмо се да ћемо нешто слично, из наше исто-рије, а не само затупљујуће ријалитије, моћи да гледамо и на српским ТВ са националном фрквенцијом). У серијалу учествују руски, ен-глески и амерички историчари који доказују како је текао Други светски рат, од почетка до 1943, тј. до састанка на Јалти, шта је дого-ворено на том састанку и како је окончан рат. Ако једног дана не буде било доказа (а неће их бити) о стварним дешавањима током Другог светског рата - у историјским архивима Аме-рике, Енглеске, Француске, Немачке и других европских земаља - биће их бар у Русији. Руска држава о томе води рачуна.

Да подсетим читаоце «Стварности» да се данас у Нирнбергу, у музеју фашизма, поред слике Адолфа Хитлера, налази слика Слобо-дана Милошевића! На тај начин су њих двоји-ца изједначени. Зашто? То је посебна тема и о

КО СРБИМА КРАДЕ ИСТОРИЈУ?

ПИШУ НАМ



њој ћемо писати у неком од наредних бројева “Стварности”. Само да подсетим, Слободан Милошевић није осуђен за геноцид, као ни др-жава Србија, која је за такво дело ослобођена пред Међународним кривичним судом у Хагу. Овде је важно једно друго питање: зна ли наша јавност нешто о томе? Не зна! Зна ли наша др-жава нешто о томе? Зна, али нема њене реак-ције ни одговора. Зашто? О томе ћемо, опет, неки други пут.

Све претходно написах ради указивања на следеће: некадашње државе СФРЈ и СССР су у истом времену имале исту судбину. Обе су се распале, а створене су Србија и Руси-ја. Лоши процеси су били истоветни на обе стране - распад и слом привреде, пљачкашка приватизација, незапосленост, сиромаштво, криминализација друштва у свим сегменти-ма, слом културе, науке, понижавање народа и деградирање живота у сваком смислу речи. Али, има нешто што нам није било заједнич-ко, а то је - руски интелектуалци, друштвена елита окупљена у Руској академији наука је на научним основама сагледала стање руског друштва за сваку област живота понаособ, све

је то анализирала и јавно објавила као научни реферат Генадија В. Осипова и тиме је поста-вила научне темеље за обнову руског друштва и државе. Тај процес у Русији је у току и цео свет са пажњом све прати. То је у Србији изо-стало. Зашто је наша национална елита у тако лошем стању, да не може да сагледа стварно стање у друштву? Тај одговор мора да да Срп-ска академија наука и уметности. И то прво да крене од историје, да њено Историјско одеље-ње већ једном напише целовиту историју срп-ског народа, и то пре 6. века. Потребно је, ко-начно, објаснити историјске догађаје у којима су Срби учествовали од (пра)давних дана. Тај посао би требало да буде од највећег државног значаја, да то буде темељ образовања и васпи-тавања будућих генерација Срба. Ако дотле не нестанемо и ми и наша држава!?

Држава Србија би требало да почне са откла-њањем погубних последица рада хашког три-бунала, где смо анатемисани као народ. Ина-че, свим пресудама, којима су осуђени Срби, а ослобођени Хрвати, Муслимани и Албанци требало је, према замисли Србомрзаца, дати нови, пунији, легалитет усвајањем резолуције

о геноциду у Сребреници у УН. Не дај Боже да је резолуција усвојена, последице по будући живот наших нараштаја биле би погубне. Спа-сили су нас Руси, као и много пута пре тога. А ми би, по узору на Русе, требало да покажемо како поседујемо одбрамбену способност дру-штва, која није оличена у оружју и војној сили, већ у деловању научне, културне и образовне интелигенције друштва, баш као што то пока-зује држава Русија.

САНУ би требало више да буде присутна у јавном животу Србије, с циљем заустављања доминације дневне политике и политичара над јавним и сваким другим животом у Ср-бији, те да се више бави нашом стварношћу. У супротном, нећемо пронаћи пут и излаз из овог стања у којем се данас Србија налази. До-бро је бар да постоје медији у Србији, попут “Стварности”, где и грађанин може да буде у прилици да објави сопствена размишљања. На ползу Србије и васколиког српства.

Драгослав Арсенијевић

“Каран текстил” д. о. о. Аранђеловац производи и продаје заштитну опрему на раду. Основано је 2007. године и, захва-љујући професионализму и одговорном пословању, брзо је стекло реноме поузданог партнера, са којим је задовољство сарађивати.

Од 2008.године смо учесници сајмова грађевине и технике. Квалитет ХТЗ опреме гарант је дугогодишњег, све обимнијег, извоза у Хрватску, Црну Гору и Француску. Материјале које користимо за израду наше опреме, која има сертификате ЕУРО 1 су од реномираних и познатих произво-ђача као што су: “Клопман” - Немачка и “Тотал” - Холандија. Тим стручњака бави се моделирањем нових производа, припре-мом за штампу, дизајном, као и штампом на текстилу до шест боја, укључујући и могућност веза. Представништво “Каран текстила” д. о. о. је у Земуну, Трг Бранка Радичевића 3.

34 300 - Аранђеловац, Владике Николаја 5/a,034/701 743, 064/15 980 15, [email protected]

11 080 – Земун (Мухар), Бранка Радичевића 3,064/12 369 90, [email protected]

www.ka-tex.com

МИЛАН ГАМБЕЛИЋ ПР ПРОЈЕКТНИ БИРО Г 2014 ЛАЗАРЕВАЦ

11550 ЛАЗАРЕВАЦ, Краља Петра Првог број 25Б/15Телефон: + 381 64 21 82 111E-mail: [email protected]

o ИЗРДА И РЕВИЗИЈА ТЕХНИЧКЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ ИЗ ОБЛАСТИ ИНЖЕЊЕРСКЕ ГЕОДЕЗИЈЕ

o СТРУЧНИ НАДЗОР НА РЕАЛИЗАЦИЈИ ТЕХНИЧКЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ ИЗ ОБЛАСТИ ИНЖЕЊЕРСКЕ ГЕОДЕЗИЈЕ

o ИЗРАДА УРБАНИСТИЧКО-ТЕХНИЧКЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ (ПРОЈЕКТИ ГЕОДЕТСКОГ ОБЕЛЕЖАВАЊА ПАРЦЕЛАЦИЈЕ И ПРЕПАРЦЕЛАЦИЈЕ КАТАСТАРСКИХ ПАРЦЕЛА)

ДУГОГОДИШЊЕ ИСКУСТВО И ПРОФЕСИОНАЛИЗАМ ГАРАНЦИЈА КВАЛИТЕТА УСЛУГА



www.stvarnost.rs

ОРИГИНАЛНА ПРОМОЦИЈА ГРЧКОГ ИЗДАЊА КЊИГЕДЕЈАНА ЦРНОМАРКОВИЋА

НА ЈЕЗИКУ ХОМЕРА И ХЕСИОДА-Дејан Црномарковић је једини завичајни песник чији су стихови преведенина један светски језик

Од Дејана Црномарковића то се и оче-кивало. На тако оригиналну замисао могао је доћи само он. Приредио је

промоцију своје књиге песама без публике. Догађај који ће се баш по томе и памтити збио се у Народном музеју у Смедеревској Палан-ци. Пратили су га само представници медија. Њему се посрећило да му књига поезије која се први пут појавила 2005. године у Србији, буде преведена на грчки и објављена од грчког издавача у Атини. У аналима културе Смеде-ревске Паланке биће записано да је овај аутор бриљантних стихова, први доживео да своје дело види, и чује, на језику народа из колевке православља.

Његове песме, на лепом грчком језику, ка-зивала је Марга Аврамовић, професор грчког и енглеског језика, а на језику настанка, дакле српском, глумац Градског позоришта Миша Бајкић. Пре ове промоције, Дејанова књи-га песама на грчком, имала је и телевизијско представљање. Наиме, овај даровити поета и изузетан колумниста, гостовао је у програму ТВ „Јасеница“, па је тако о свему овоме могао сазнати шири аудиторијум.

Промоцију је у галеријском простору На-родног музеја, међу сликама великих мајстора, водио Владимир Ђурђевић, а у представљању грчког издања Црномарковићеве књиге уче-ствовао је и академски сликар Зоран Тодор.

Владимир Ђурђевић: „Уобичајено је да се представљање књига обавља пред публиком. Међутим, аутор књиге о којој данас говоримо, одлучио је да организује промоцију без публи-ке. Зато, на самом почетку, да сазнамо из ког разлога?”

Дејан Црномарковић: „Ја сам желео да на-правим нешто ново и неуобичајено из разлога што класичне промоције делују прилично сте-реотипно и често досадно. Јер, с књигама се дружимо насамо, а на овај начин, промоцијом за медије, ући ћемо у све домове и на тај начин представити ову књигу.”

Владимир Ђурђевић: „Дело које данас пред-стављамо по много чему је изузетно. Наиме, Дејан Црномарковић је једини завичајни ау-тор чија је књига поезије преведена на неки светски језик. И то не на било који језик већ на грчки. То је само по себи изузетно, а осим тога то су песме које су својевремено имале издање и промоцију у Смедеревској Паланци. Дакле, ово грчко издање штампано је на писму ко-јим су писали родоначелници поезије Хомер, Хесиод и Сапфо. Питање које се само по себи намеће како је дошло до тога да се књига „О изгубљеним данима“ појави на грчком?”

Дејан Црномарковић: „Ова књига је изашла у Атини. Издавач је кућа из Пиреја, „Егдозис директ“. Она се појавила на грчком највише захваљујући мојим пријатељима Павлосу Ле-фасу и Нори Лефа. Они живе у Атини и ова књига коју су добили као поклон јако им се допала и онда су је понудили грчким издава-чима којима се, такође, допала. И ето за неко-лико месеци смо стигли до превода те књиге и она је осванула у књижарама у Грчкој. Да није било њих двоје, не бих сада био у прилици да је промовишем и лично сам због тога веома сре-ћан. Лавовски део посла обавила је Нора која је превела стихове и знам колико се везала за ову књигу. Заиста сам сада пресрећан и поно-сан своје пријатеље, на неки начин и на себе, па и због тога из које државе долазим. Земља у којој је та књига објављена на неки начин ми је била обећана. Некада, давно, почетком де-ведесетих година прошлог столећа живео сам годину дана на Криту, а неке од ових песама које се налазе у књизи, настале су баш у том периоду.”

Владимир Ђурђевић: „Како теби као аутору звуче песме на прилично необичном грчком језику?”

Дејан Црномарковић: „Не разумем, наравно, ништа, али знам да је Нора Лефа која је пре-вела песме, а иначе је архитекта, доктор архи-тектуре, јако талентована особа и знам да је то урадила на најбољи могући начин. А грчки језик ми је сам по себи, можда зато што Грчку сматрам посебном земљом, веома драг. Хоћу да кажем, да поред Норе, други уводничар и аутор текста који се налази на почетку књиге је Павлос Лепас, доктор архитектуре и професор на Архитектонском факултету у Атини, чија су дела превођена на неколико страних језика и аутор је више књига. Колико знам превођен је на многе светске језике. Велика ми је част да је управо он, поред Норе, потписао моју књигу.”

Владимир Ђурђевић: „Биће неколико про-моција у Грчкој.”

Дејан Црномарковић: „Не знам тачно про-грам промоција, али знам да ми је понуђено од стране издавача више места. Једино што сада могу рећи то ја да породично, путујем у Грчку. Бићемо гости у дому наших пријатеља. Оно што сада знам је да ће неколико промоција бити у самој Атини, а једна негде на Пелопо-незу. Али, желим рећи да је мени јако значајна ова промоција овде за моје суграђане и за целу Србију. На неки начин, да то кажем у шаљивом тону, осећам се као репрезентативац Србије у култури, јер имам прилику да представљам свој град и своју домовину у иностранству. Битно је да кажем да од самог почетка свог рада на књигама, аутор свих њихових наслов-них страна је био мој пријатељ Зоран Тодор, академски сликар из Смедеревске Паланке. Он је, наравно, и на српском и на грчком издању ове књиге аутор насловне стране, а о томе ће и он сам нешто рећи. Али, морам да поменем и нашу јако добру песникињу и професора књи-

СВЕМИР У КОМЕ ЈЕ ИСТРЕБЉЕНАСВАКА СИГУРНОСТ

Ако неко верује да се вредност поезије налази у способности да нас пренесе, уз помоћ само пар речи, у друге светове - и углавном у непри-ступачне светове наших осећања, наших ду-боких мисли, наших сећања - ова књига песа-ма ће му доћи као награда - наглашава проф. др Павлос Лефас.Понекад свакодневно, понекад херојско писа-ње Дејана Црномарковића, покушава одлучно да превазиђе смисао који уједињује, на првом месту језик. Писање Дејана Црномарковића настоји да открије оно што нам се налази пред очима, а настоји да не остане тајно, или бар непознато у нашим хаотичним, сло-женим животима. Има за циљ да прикаже људску свакодневницу - као свака озбиљна поезија. Песму по песму, читалац има осећај да улази у један свемир у ком је истребљена свака си-гурност, свемир у ком све оно што делује као сигурно губи значај, а безначајне ствари по-стају једино мерило, које су по својој природи некомпетентне да га воде. Сам, и немоћан да управља величином своје слободе и спектром својих избора, човек Дејана Црномарковића се троши у управљању својом свакодневни-цом, у којој постоје и највише и најобичније, величанствене и безначајне ствари. То упра-вљање свакодневнице, где је једино сигуран неизбежан пут до смрти, истиче се као посао титана - одатле произилази осећај ироније помешан са јаком дозом горчине коју исказују његове песме.

Павлос Лефас



жевности Мају Поповић, ауторку још једне ре-цензије моје књиге, која ће од стране издавача бити објављена у једном грчком часопису, који се бави културом. Тај часопис ће донети и ре-цензију моје књиге. Користим прилику да се и њој захвалим.”

Владимир Ђурђевић: „Дејан је већ наго-вестио моје следеће питање у овом мини из-лагању представљања своје књиге. На овом представљању свакако треба рећи нешто и о ликовном решењу књиге, односно корица на коме је радио наш академски сликар Зоран То-дор. Оно представља својеврсну реплику изда-ња из 2005. године.”

Зоран Тодор: „Имао сам велико задовољство да сам од самог почетка присутан у настајању ове књиге, посебно кад је реч о осмишљава-њу њених корица. Добро се сећам кад се она појавила код нас под насловом „О изгубље-ним данима“ (28 песама). Дошли смо на идеју да на њеној насловној страни буде једна моја слика, а тада сам радио на једном циклусу, где је у основи доминирала мушко-женска фигу-ра. Ова слика на насловној страни носи назив „Младић који посматра град“, која се Дејану јако допала. На српском издању она се нала-зи на целој страни насловне корице. Кад је све ово кренуло с грчким издањем ја сам био с Но-ром у контакту, чак сам био за то да на наслов-ници буде једна друга слика. Али, превагнуло је ово решење које видимо на насловној кори-ци. Добро је што ново издање има такву везу са оним претходним. Тако да сам као дизајнер и као уметник, али и као човек који већ има неко искуство у раду на насловним странама књига, стекао лепо искуство. Мислим да је ово укусно и врло квалитетно дизајнирана књига. Оно што је мени јако интересантно и што је за мено ново, што за разлику од неких наших књига, ова има неку посебну мекоћу.”

Владимир Ђурђевић: „И једно питање ауто-ру књиге за крај, да ли можемо, после дуже па-узе, да очекујемо једну нову, оригиналну књи-гу поезије?”

Дејан Црномарковић: „Не знам да ли ће ускоро бити нова књига поезије, можда нека кратка проза, а оно чега ће сигурно бити, то ће бити моје колумне из „Паланачких“, вероватно првих сто, а надам се да ће током идуће године изаћи из штампе. Што се поезије тиче, о том по том - видећемо. То ће донети време. А до тад ћу уживати у овој књизи која је изашла у Грчкој, коју заиста доживљавам као животно дело.”

Владимир Ђурђевић: „Ова промоција је тра-јала нешто дуже него што смо планирали, па на крају ипак морам да кажем нешто. Наиме, о поезији не треба много говорити. Говорити о поезији некако подразумева објашњење су-штине. Све у свему ову Дејанову књигу треба препустити читаоцима – да је читају на срп-ском или грчком језику.”

Драгољуб Јанојлић

ВИШЕ ОД ЈЕДНЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ

Разлог због којег сам се ухватила у коштац са преводом (нешто што нисам могла да зами-слим да ћу радити, будући да сам архитекта) био је лична потреба, са истим смислом као што је уметност. Искуство које ми је свака песма донела било је јединствено, истовремено неиздржљиво, тако да сам желела „да га се растеретим“ из-носећи га у грчку јавност. У сваком случају, пројекат није био ни мало једноставан: Дејан одаје утисак да је јасан, доживљава се дубоко, али у суштини даје више од једне интерпретације, а његово ме-тафоричко изражавање је препуно изненађе-ња..., користи српски језик на потпуно једин-ствен начин - понекад на неуобичајен начин даје смисао, понекад смештајући ред речи у несвакидашње везе. Надам се да се овај укус, који се не може опи-сати речима, није изгубио од онога што и сам назива „папир, боја, порука“.

ДРУГО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ „ДЕО НЕМИРА“

Готово истовремено кад и грчко издање књи-ге „О изгубљеним данима“, појавило се и ново, друго издање, књиге „Део немира“ Дејана Цр-номарковића, у издању Народне библиотеке „Милутин Срећковић“. Ова књига први пут је објављена 1989. године, а издавач је била Ме-ђурепубличка заједница за културу у Црној Гори. Поводом 25 година од првог издања На-родна библиотека приредила је ово поновље-но издање, наравно, са насловном страном коју је урадио Зоран Тодор.

У ОЧЕКИВАЊУ ДОБИТНИКА „НИН-ОВЕ НАГРАДЕ“

ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ „СТВАРНОСТ“ НА ЛИСТИ ЗА РОМАН ГОДИНЕИздавачка делатност „Стварност“ објавила је ове године роман Слободана Тодоровића из Смедеревске Паланке „Окоштавање разума“, који је кандидован за НИН-ову награду

До закључења овог броја „Стварности“ кан-дидовано је за НИН-ову награду укупно

127 наслова романа, објављених први пут то-ком ове године. Роман Слободана Тодоровића „Окоштавање разума“, у издању аранђеловач-ке „Стварности“ уписан је под редним бројем 19. Ево и првих деветнаест наслова:

1. Синиша Бољановић: ПРОГЛЕДАВАЊЕ (До-бар наслов, Београд) 2. Милан Милићевић: КЊИГА О ЉУБИНКУ У 33 СЛИКЕ (Креативна радионица Балкан)3. Добрашин Јелић: КРОЗ ТУНЕЛ (Партенон)4. Љубодраг Стојадиновић: ЛАКШИ ОБЛИК СМРТИ (Службени гласник) 5. Срећко Гујаничић: ДЕСЕТ ПОЗИТИВНИХ ПТИЦА (Библиотека Јован Томић, Нова Ва-рош)6. Милисав Савић: LA SANS PAREILLE (Агора)7. Бошко Велимировић: ФИНСКИ ТАНГО (Пресинг)8. Лазар Димитријевић: СТОКХОЛМСКИ ПРАЗНИК ЛЕТА (Чигоја) 9. Драган Великић: ИСЛЕДНИК (Лагуна)10. Дејан Симоновић: БЕСПОСЛИЧАРИ (КД Хипербореја и аутор)

11. Бранислав Јанковић: ВЕТРОВИ ЗЛА (Ла-гуна)12. Вук Драшковић: ИСУСОВИ МЕМОАРИ (Лагуна)13. Светислав Басара: АНЂЕО АТЕНТАТА (Лагуна)14. Лазар Пашћановић, Урош Крчадинац, Марко Ђедовић: БАНТУСТАН (Клуб путника, Нови Сад)15. Драгомир Дујмов: ОГЛЕДАЛО ОД ЗЕЛЕ-НОГ ЈАСПИСА (Задужбина Ј. Игњатовића у Будимпешти)16. Светозар Влајковић: КАРЛОТЕ (Лом)17. Владислав Радак: КЊИГА (ИП Добар на-слов, Београд)18. Иван Срдановић: ВЕСЕЛЕ АВАНТУРЕ КРИТИЧАРА ИЗМИШЉЕНИХ КЊИГА (Ау-тор) и19. Слободан Тодоровић: ОКОШТАВАЊЕ РА-ЗУМА (Стварност, Аранђеловац).

Роман године за 2015. годину изабраће по-ловином јануара 2016. године НИН-ов жири у следећем саставу: Михајло Пантић, Јасмина Врбавац, Тамара Крстић, Зоран Пауновић и Божо Копривица (председник жирија).

Д. Т.



www.stvarnost.rs

Свргавањем династије Обреновић, маја 1903. године, дошло је до промене спољне

политике Србије и њеног ослобађања од ау-строугарског економског туторства. Промене трговачких тржишта, а нарочито геополи-тичке промене после анексије Босне и Херце-говине 1908. године, довеле су до припрема у Србији за све евентуалности које су и насту-пиле Првим светским ратом. У железничком саобраћају ове припреме огледале су се у из-градњи пруга узаног колосека 0,760 м, одно-сно пруга типа босанских узаних железница. Тако је после десетогодишњег периода, који је прошао само у доношењу Закона о изградњи железница, конвенција и слично, у првој деце-нији прошлог века почела интензивна изград-ња пруга у Србији, када је изграђена и трећа пруга у Србији, колосека 0,760 м, Младеновац - Аранђеловац, која је пет година касније про-дужена до Лајковца.

У привредном програму из 1897. године предвиђало се грађење железнице у готово свим крајевима Србије, као и истраживање рудних налазишта и њихова експлоатација. Једна од важнијих железничких линија из тог програма била је пруга од Младеновца преко Мисаче до Аранђеловца. Као битан трговачки центар тог дела Србије, било је неопходно по-везати Аранђеловац с главном пругом Београд - Ниш. Планирано је да се ова пруга касније продужи преко Лазаревца до Ваљева, са једне, и преко Горњег Милановца, Чачка, Ужица, Ви-шеграда, Сарајева и даље ка Јадранском мору, са друге стране.

Изградњи ове пруге претходила је једна, не баш весела епизода. Осим што је овај крај богат буковичком лековитом минералном во-дом, откривене су и знатне резерве мрамора, еруптивних туфова и других еруптивних сте-на. У то време је Ђорђе Вајферт на овом потезу испитивао и налазишта гвожђа, а истражива-на су и налазишта угља. У превеликој ревно-сти један професор геологије с Велике школе пронашао је у Мисачи „велике" количине ка-меног угља. У излогу једне радње у београдској Улици Кнеза Михаила био је изложен велики комад каменог угља из Мисаче, а престоничке новине су објављивале сензационалне вести о великим количинама каменог угља.

Не проверавајући довољно, нити захтевају-ћи довољно бушења на терену ради провере веродостојности таквих тврдњи, Влада је ре-шила да одмах отпочне грађење железничке пруге нормалног колосека Младеновац - Ми-сача. До 1900. године изграђен је доњи строј и станична зграда. На почетку експлоатације рудника показало се да угља има веома мало и да железничка пруга није неопходна. Станич-на зграда у Мисачи (Гајевима) претворена је у школу. Првих 12 километара искоришћено је за пругу узаног колосека 0,760 м Младеновац - Аранђеловац.

Како су се занатство и трговина брзо разви-јали јавила се потреба да се уведе и пазарни дан (петак). Од 1895. до 1908. основана су и че-тири новчана завода, а 1904. изграђена и пруга уског колосека Младеновац – Аранђеловац, дуга 32 км.

За део пруге од Младеновца до Аранђеловца, са трасирањем, обележавањем, израдом пред-мера и прорачуна отпочело се 1900. године.Пругу је градило домаће предузеће „Задруга за подизање зграда“ и била је подељена на две секције са седиштем у Младеновцу и Аранђе-ловцу. Пруга је пуштена у јавни саобраћај у прво време само за теретни саобраћај 10. 11. 1904. године. На овој прузи биле су свега че-тири станице: Грабовац, Копљаре, село Бања и Аранђеловац и два стајалишта: Бело Поље и Орашац.

Након пуштања у саобраћај пруге Младено-вац – Аранђеловац наметнута је потреба што хитније изградње пруге од Лајковца до Аран-ђеловца (чије је обележавање започело још у пролеће 1904. године) и повезивања са посто-јећом пругом Аранђеловац – Младеновац. Ова пруга би пролазила поред богатих налазишта лигнита, неметала, мермера и других руда и повезивала би богату колубарску долину са пругом Београд – Ниш, преко које би омогу-ћавала извоз према Солуну. Обележавање тра-се пруге Аранђеловац – Лајковац завршено је априла 1907. године и 5. маја је већ одржана лицитација. Пруга је уступљена најјефтини-јем понуђачу из Смедерева 6. јуна 1907. годи-не. Урађен је само доњи строј почетком 1909. године. Горњи строј изградила је Дирекција за грађење. Дужина пруге износила је 42 км. Главном саобраћају предата је 23. јуна 1910. године. Чувена Лајковачка пруга, коју су као градитељи и предузимачи, према тадашњим записима подигли Јеролим и Андрија Бру-шија – Лончаревић, из Селца у кварнерском приморју код Ријеке, данашње Хрватске. Не-колико година по изградњи пруге до Лајковца почео је Први светски рат. Лајковачка пруга је нарочито послужила српској восци у Цер-ској битки. Помоћ у храни, оружју, муницији и другим потребама, углавном је долазила возом преко Младеновца, Аранђеловца и Лајковца. Највише је стизало помоћи из Русије, преко Прахова. У Прахову су наши примали руско брашно. Брашно је товарено у Прахову у ва-гоне нормалног колосека, а у Зајечару је терет

претовариван у вагоне на прузи узаног коло-сека. У Параћину је опет све то пребацивано на вагоне нормалног колосека, а у Младеновцу опет на вагоне уског колосека. Даље је храна преко Аранђеловца и Лајковца стизала у Ваље-во где је на железничкој станици све товарено у коморске колоне, коњске и воловске запреге, а одатле на фронт. Дневне потреба износиле су 180 вагона људске и сточне хране, а узани ко-лосек је могао да подмири само 50 вагона. За време Церске битке превоз рањеника до Ваље-ва обављан је колским запрегама, коњским, а чешће воловским. Од Ваљева је вршен превоз рањеника санитетским возовима. Саобраћао је само један воз на линији Ваљево – Лајко-вац – Аранђеловац – Младеновац. Касније ће на овој линији бити три санитетска воза, али тек у јесењим биткама, кад су нам савезници помогли у вагонима, локомотивама, лекарима и лекарским помоћницима, лековима, завоји-ма и другим средствима међу којима су била највише очекивана ћебад, носила, јастуци, чаршави и друго. За време Првог светског рата „Лајковачка пруга“ је оправдала своје постоја-ње на најбољи могући начин.

Пруга Младеновац – Аранђеловац – Лајко-вац за овај крај Шумадије била је од изузетно великог значаја. Сва индустрија Аранђеловца, изградња „Шамота“ у Аранђеловцу и Дароса-ви, достава опреме и сировина, затим транс-порт готових производа овог аранђеловачког гиганта је десетинама година била базирана на популарном „Ћири“. Градња „Индустрије електропорцелана“ (ФЕП-а), „Венчаца“ и од-воз готових производа, искључиво је зависила од ове пруге, а и експлоатација лековите мине-ралне воде је преко 50 година била незамисли-ва без превоза овом железницом. Познато је да је почетак експлоатације лигнита површин-ског копа у данашњем РЕИК-у започео упра-во допремом комплетне опреме из Француске возом до Младеновца, где је иста претоварана на вагоне уског колосека и даље транспорто-вана до Рудоваца, где је започета монтажа данашњег гиганта, а да је одвоз угља у првих

ПРУГА УСКОГ КОЛОСЕКАМЛАДЕНОВАЦ – АРАНЂЕЛОВАЦ – ЛАЈКОВАЦАутор овог фељтона је Аранђеловчанин Душан Анић, један од три сина Живомира Анића (1906 – 1987),који је скоро цео радни век провео на железници, углавном на релацији Младеновац – Аранђеловац

Железничка станица Аранђеловац 1911. године (у позадини, десно, назиру се контуре „Старог здања“)

Надморске висине трасе пруге Младеновац-Аранђеловац-Лајковац Нова локомотива 83. серије у станици

Лајковац 1920. године

Tекст и фотографије: Душан Анић



20 година постојања Колубарског копа био по-верен искључиво узаном колосеку. Познато је да је „Ћира“ преко 50 година био искључиви превозник путника овог краја Шумадије, да је тада долазак и одлазак у „Буковичкх Бању“ и хотеле овог лечилишта и излетишта био једи-ни вид превоза. Сваке године у летњој сезони, како у хотелима тако и у приватном смештају, Аранђеловац је био препун туриста. Највише туриста стизало је у Буковичку Бању из Бео-

града и са подручја Војводине, а било је гостију и из иностранства.

Тридесетих година прошлог века, па све до рата 1941. године град Београд је организовао за своје грађанство тзв. „ВОЗОВЕ ЗА ШЕТЊУ ГРАЂАНСТВА“. Тако су биле познате шетње возом у околини Београда суботом и недељом на релацијама: Београд – Ресник, Београд – Бели Поток (посета Авали), Београд – Обрено-вац и један од најомиљенијих возова БЕОГРАД – АРАНЂЕЛОВАЦ. Воз из Београда полазио је у 6.15 часова, а приспевао је у Аранђеловац у 8.40 часова. Из Аранђеловца је повратак био у 18.50 часова, а у Београд је приспевао у 21.15 часова, како је стајало у обавештењу на перону железничке станице Београд.

На хиљаде младих из Аранђеловца и око-лине су управо возом одлазили за Београд на даља школовања, нова запошљења широм зе-мље, а врло често и у иностранство. Одлазак на море у то време је такође био везан за пругу уског колосека, где се преко Лајковца, Чачка, Ужица, Вишеграда, Сарајева и Хума стизало до Дубровника, што је била својеврсна атракција и врхунски ужитак.

На прузи Младеновац – Аранђеловац – Лај-ковац саобраћало је од пуштања пруге у пут-нички саобраћај два пара возова. Између два рата саобраћали су два пара путничких возова и један мешовити воз, а уведен је и шести ту-ристички воз који је саобраћао од маја до краја септембра, због повећеног броја путника у том периоду. Много је догађаја везаних за путо-вања „ћиром“ који се и данас препричавају и преносе са колена на колено.

Мало је оних који знају да је у то време непо-средно по отварању пруге Младеновац – Аран-ђеловац, краљ Петар први Карађорђевић врло често из Топчидера возом долазио до Младе-новца, а одатле „ћиром“ до железничке стани-це у селу Бањи, где га је чекала кочија којом је поред „Томковића воденице“ одлазио до сво-је резиденције на Опленцу. Посебна је прича тадашњих очевидаца да је краљ Петар готово увек долазио на таква путовања ненајављено, па су и особље, како у станици Младеновац,

тако и у самом возу, затицали неспремним да реагују, тачније да припреме дочек и смештај краља у „ћири“, уз сва дужна поштовања. По-стоји анегдота да су железничари у станици Младеновац, по добијању информације да је краљ Петар стигао из Београда и да долази у воз за Аранђеловац, на брзину испразнили од већ смештених путника цео један вагон Л класе како би сместили краља Петра, а да је он својом вољом улазио у купе 2. класе који је био готово препун путника, да би у току путовања према Бањи са њима попричао о њиховој сва-кодневници, што је за ове људе у купеу био пр-воразредан доживљај, а за железничко особље на овој релацији непредвидиво изненађење.

Пољопривредни производи села са подручја који је покривала пруга од Даросаве до Копља-ра су преко „ћире“ стизали на пијаце Београ-да, Аранђеловца и Младеновца. Посебно тре-ба истаћи да су на стотине вагона, како сувих тако и свежих шљива, овом пругом транспор-товани до Младеновца, а одатле даље на дома-ће тржиште, али и у Европу. Пруга уског коло-сека је управо била жила куцавица овог краја Шумадије.

На пропутовањима кроз железничку стани-цу Аранђеловац остала су сећања да су, при-ликом боравка воза у станици Аранђеловац, путници кроз прозоре купеа могли да купе и чашу минералне воде, лепињу са кајмаком и друге специјалитете овог краја. Постоји прича о популарном чика Драги, који је када стиг-не воз у станицу ишао пероном поред вагона носећи балон и чашу, узвиком: „Кисела вода!“ упозоравао путнике из воза да могу да се окре-пе природним напитком. Популарни „ћира“ остао је у сећању и старијих Аранђеловчана љубитеља фудбала. Пруга је пролазила одмах изнад тадашњег фудбалског игралишта, а про-лазак воза и писак локомотиве је за време тра-јања утакмице био својеврстан поздрав игра-чима и подршка навијачима „Шумадије“, што је увек поздрављано дуготрајним аплаузом присутних гледалаца. Многи Аранђеловчани се сећају са носталгијом ове пруге, путовања на њој, испраћаја и дочека својих најмилијих, али и гостију Буковичке бање, познанстава стеченим у вагонима са дрвеним клупама.

Због особина уског колосека, пре свега ши-рине, малог радијуса кривина и неповољне конфигурације терена на овој траси, просеч-не брзине кретања возова биле су мале, али „ћира“никада, ни по снегу ни по олуји, није каснио на своје одредиште. Карте за путовање возом биле су приступачне свима, грађанима и сељацима, војницима и ђацима. Ред вожње је био углавном усклађен за даља путовања из Младеновца према Београду и Нишу, а из Лај-ковца према Горњем Милановцу, Чачку и Ужи-цу, тако да се приликом преласка у други воз није дуго чекало. Постојала је прича мештана

из места кроз која је „ћира“ пролазио, да се мо-гао навијати сат према тачности свакодневног проласка воза.

Описујући дешавања дуж пруге уског ко-лосека вредно је забележити детаље везане за сваки километар ове трасе, који је остао уре-зан у сећања тадашњих „ћириних“ путника. Како је већина њих долазила пругом широког колосека из праваца Београда или Ниша у же-лезничку станицу Младеновац, ту их је чекало преседање у популарног „ћиру“. У чекаоници, или у непосредној близини младеновачке же-лезничке станице, понекад су путници чекали на воз за Аранђеловац и даље за Лајковац, Ва-љево и Чачак по неколико сати, па су са нестр-

пљењем очекивали воз који је долазио из Аранђеловца у Младеновац, како би одмах по изласку путника из тог воза, нови путници утр-чавали у вагоне да би заузели место за седење, иако је воз који је пристигао у Младеновац полазио натраг тек за 2 или 3 сата. У оквиру при-преме воза за пола-зак из Младеновца у правцу Аранђеловца било је неопходно обавити технички преглед свих вагона, окренути локомоти-

ву, како би челом била окренута за 180 степени (сада у правцу Аран-ђеловца) и извршити пуњење тендера локо-мотиве водом (пет кубика), угљем (три тоне) и извршити потребна подмазивања агрегата локомотиве у депоу ложионице Младеновац.

За окретање локомотиве коришћена је тзв. „тријагла“ која се налазила код погона „Ке-рамике“ и то је био једино могућ начин окре-тања локомотиве, јер у железничкој станици Младеновац нису имали „окретницу“ за ло-комотиве каква је постојала у Аранђеловцу и Лајковцу. О припремњу локомотиве за ре-довну вучу возова старали су се у ложионици Младеновац. По приспећу локомотиве у депо ложионице, поред намиривања потребним енергентима, машиновођа је био дужан да по-пуни локомотивски лист у коме је морао да упише евентуалне недостатке које је приметио на локомотиви у току његовог руковања, како би у случају потребе дежурни бравари уочене недостатке отклонили, а у случају тежег квара у ложионици Младеновац је увек била друга локомотива, исправна, којом је у одређеним ситуацијама замењивана локомотива, која остаје ради поправке у депоу ложионице Мла-деновац. Бравари на одржавању локомотива и вагона су имали на располагању сав потребан прибор и машине (струг, глодалица, апарат за заваривање, стоне бушилице и комплетан бра-варски алат) што је подразумевало да су били оспособљени и за поправку најтежих кварова. Посебно је у оквиру службе постојао “вагон радионица“ у којем је била опрема за евенту-ална исклизнућа воза из шина, која су се де-шавала највише код теретних возова. Када је долазило до исклизнућа долазило је до застоја у редовном саобраћају, јер су се застоји углав-ном дешавали на отвореној прузи између ста-ница, па је тада требало хитно интервенисати без обзира на временске услове и доба дана или ноћи. Због тога је такав вагон био у стал-ној приправности под пуном опремом, а ин-тервенисало се на најбржи могући начин како возови не би даље каснили.

(Наставак у следећем броју)

Снимак железничке станице Младеновац из 1961. године



www.stvarnost.rs

ЖИВЕ ЛЕГЕНДЕ АРАНЂЕЛОВАЧКОГ ФУДБАЛАТрилинг асова аранђеловачког фудбала: Вукашин Пеца Милованчевић (86), Милан Мика Стефановић (85) и Алојз Хочевар Лојзи (80), прве генерације послератног ногомета и живе фудбалске легенде града под Букуљом, специјално за „Стварност“, откривају тајне и непознанице свог живота разотриквајући мит о „златној генерацији“ аранђеловачког фудбалаЊихова прича је заправо занимљиво сведочанство о томе како су и где направили прве фудбалске кораке, како им је текла фудбалска каријера, шта их је спајало, а шта раздвајало као асове, када су достигли врхунац своје каријере и како су носили бреме „генерације за памћење“

ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ВЕРАНДРЕСУ „ШУМАДИЈЕ“Зашто су Вукашина Пецу Милованчеви-ћа, оштрог и бескомпромисног борца, на-звали Базашкин? Ко су му били фудбал-ски идоли? Зашто Пеца сумња да је меч са „Зеницом“ намештен? Блистава утакмица против крагујевачког „Радничког“. Аран-ђеловац препознавали по Буковичкој бањи и ФК „Шумадија“. Како је „ћира“ најављи-вао да ће пасти гол?

Старији суграђани који су пратили послерат-не фудбалске прилике у Аранђеловцу тврде да су уз име Вукашина Пеце Милованчевића при-стајали епитети једног од најдисциплиновани-јих, стамених и поузданих одбрамбених играча „Шумадије“, који је беспрекорно завршавао све задатке што су му тренери поверавали.

Са пуно разлога љубитељи тадашњег фудбала Вукашина Милованчевића су звали Базашкин, по чувеном руском репрезентативцу Сергеју Безашкину. То је, младом талентованом центар-халфу (по потреби играо је и на другим позици-јама у одбрани) Пеци годило, али му је намета-ло и додатну одговрност да оправда поређење са врхунским асом.

„Први додир са лоптом имао сам у селу Дра-жевац код Степојевца, где је живела моје пето-члана породица. Преко пута школе било је фуд-балско игралиште, на коме сам по цео дан јурио за лоптом, која ме је магично привлачила.

Чим је породица прешла да живи у Аранђе-ловцу, наставио сам свој животни сан посвећен ногомету. Како је било време честих оснивања нових, наступао сам у четири фудбалска клуба наше општине. У првом тиму „Шумадије“ по-чео сам да играм са 16 и у њој остао до своје 36. године. Мада сам био малолетан, дозволили су ми да браним боје мог омиљеног тима. Док се нисам усталио на месту центархалфа, најчешће сам био бек и халф. Одговарало ми је свако ме-сто у тиму. Важио сам за оштрог и бескомпро-мисног борца. Свакој утакмици сам прилазио крајње озбиљно, као да сам професионалац. То-ком каријере нисам пропуштао тренинге. Тре-нер ме није јурио по кафанама, као многе моје другове из тима. Дисциплину сам наследио од оца“, прича Милованчевић о почетку своје ка-ријере.

На младог, амбициозног играча као идоли наметнули су се прослављени југословенски репрезентативци: Рајко Митић, Божовић, Гли-шовић и Попац Николић који су играли у БСК и Југославији и Брозовић из „Сарајева“. Играо сам и једну утакмицу против префињеног игра-ча Милоша Милутиновића и схватио зашто су га са правом звали чигра.

ПРОДАТА УТАКМИЦА ПРОТИВ „ЗЕНИЦЕ“?

„Шумадија“ је педесетих година прошлог века имала страшан тим. Били смо страх и трепет за противнике. Ретко смо губили утакмице. Буду-ћи да смо били прваци централне лиге Србије, играли смо 1954. године две квалификационе утакмице за улазак у савезну лигу са „Зеницом“ из истоименог града. У Аранђеловцу победимо са 2:0 тако да смо имали велику шансу да се ква-

лификујемо у савезну лигу. Међутим, изгубимо под чудним околностима. Дуго сам размишљао о овим мечевима и уверен сам да су утакмицу продали неки људи из тадашње управе клуба. Секретар клуба Драган Симић и тренер Сеља отишли су пре тима „Шумадије“ да у Зеници обезбеде смештај. Ми, фудбалери смо путова-ли возом целу ноћ из Београда и у Зеницу сти-гли у јутарњим сатима. Била је субота. Цео дан нас водају по граду да нађемо преноћиште, да би нас коначно сместили у неком ватрогасном дому. Ту се подеси игранка и музика трешти целу ноћ. Не можемо ока да склопимо, а ми су-традан играмо утакмицу. Тако уморни од дугог пута и неиспавани изађемо на терен. На велико изненеђење тренер Сеља без потребе испретум-ба стандардан тим. Центрахалфа Власту Јова-новића изостави из екипе, јер је наводно лоше играо претходну утакмицу, а мене пребаци на то место. Рихарда Хочевара који је био повре-ђен и храмао, убаци на место бека, које је било резервисано за мене. И, наравно, изгубимо ка-тастрофално са 4:0, што је један од највећих и најболнијих пораза овог тима из тога периода.

С обзиром на то да смо тада имали добро уигран и јак тим, кондиционо припремљен да игра две утакмице заредом, могли смо да се равноправно носимо са најбољим тимовима Југославије. Играли смо и технички дотеран ногомет, који је пленио лепим потезима, дина-мичним акцијама са пуно темпа“, поткрепљује своје сумње Милованчевић.

Када сам служио војни рок у Сарајеву, играо сам за седму армијску област. По правилу смо побеђивали противничке екипе. Гледајући утакмице на којима сам наступао и знајући ме од раније, тадашњи играч и тренер истоименог клуба Брозовић, нудио ми је да останем у Сара-јеву и пређем у редове истоименог прволигаша. Међутим, љубав према „Шумадији“ је превла-дала. Због привржености аранђеловачком тиму, члан управе аранђеловачког тима Дача Марић ми је сваке недеље слао у Сарајево на адресу ка-сарне новине са извештајима са утакмица, та-белом крагујевачког подсавеза у којој је играла „Шумадија“ и 100 динара.

На припреме у Буковичку бању често су до-лазили наши најбољи тимови и фудбалска ре-презентација Југославије. Тако је „Шумадија“ имала прилику да игра са њом припремне утак-мице. На игралишту на вашаришту дефиловали су познати асови: Рајко Митић, Златко Чајков-

ски, Владимир Беара, Бранко Станковић, Ми-лош Милутиновић и многи други. Уважавали смо их, али и добро се носили са њима.

Око наших утакмица плеле су се несвакида-шње приче, а навијачи су их вешто преплитали, допуњавали и препричавали. Поред игралишта на вашаришту пружала се пруга уског колосека Аранђеловац - Младеновац, којом је с времена на време пролазио популарни „ћира“, компо-зиција вагона коју је вукла парна локомотива. Навијачи су једва чекали да се појави воз и бурним одушевљењем пратили су га док је он споро пролазио поред стадиона. Био је то по-уздан знак да ће ускоро пасти гол, наравно за „Шумадију“. И, да буде занимњивије, голови су заиста падали!

Међу нашим највернијим навијачима били су нама драги Пилац и Милоје. Они су уочи мно-гих утакмица, поготово када смо гостовали, на-бављали по неколико балона вина. Понесу своју „џебану“ и док прате шта се догађа на терену, налазили су разлоге да често нагну балончиће! Када играчи „Шумадије“ изведу добру акцију, одбране се од противника или постигну гол, отму се покличи радости Пилца и Милоја и полете балони увис, потече према широм отво-реним устима вино! Исти ритуал се понављао и када, не дај боже, примимо гол, пропустимо стопостопну шансу или се неко од њихових ми-љеника повреди. Кад се заврши „љута битка“, покупе Пилац и Милоје празне балоне. Затре-баће за другу прилику.

Када се поведе реч о томе који је играч нај-бољи из „златне генерације“ „Шумадије“, Пеца каже да су то заслужили сви који су 1953-54. године освајањем првенства Србије прослави-ли аранђеловачки фудбал и „Шумадијино“ име уписали златним словима у анале српског фуд-бала. Ипак, издваја: Александра Ацу Божића, Живојина Скочајића, Павинца и Сташу Сара-мандића Певца, играча-шепртљу, за кога се није знало да ли дрибла или се саплиће о лопту.

Пеца Милованчевић је убеђен: „Утакмицу каријере одиграо сам против „Радничког“ 1952. године, када је „Шумадија“ напунила Крагујев-чанима мрежу до врха и победила са 8:2! Ми-

Вукашин Пеца Милованчевић је рођен 1929. године у Винчи. Где му је живела породица. Отац Драгољуб је био учитељ, а мајка Будимка до-маћица. Имао је две сестре Мару и Наду. Заврпио је аранђеловачку гимназију, а потом вишу економску школу и вишу школу унутра-шњих послова.

У аранђеловачком СУП-у радио је седам--осам година, а наредне две деценије рукоодио је угоститељством као директор хотела „Старо здање“ и „Шумадија.

Играо је за све послератне клубове у Аран-ђеловцу. Почео је у „Омладинцу“, наставио у „Радничком“, „Чеди Плећевићу“ и „19. септем-бру“, да би две деценије непрекидно бранио боје „Шумадије“, где је и завршио каријеру.

Шумадија појачана Чајковским и Кашанином (чуче, десно) у утакмици против Израелског Макабија



слим да је на тој утакмици већина нас дала свој максимум и да је уз наш таленат, прорадио и инат, јер смо жарко желели да станемо на крај великој неправди. Наиме, први сусрет, који смо добили са 3:2, подсавез поништи због „наводног некоректног навијања публике“ и региструје са 3:0 за „Раднички“. Тадашњи председник ФК „Раднички“ Света Весић, на заједничкој вечери фудбалера и руководства једног и другог тима, грди своје играче: „Срам вас било! Да ли смете да се вратите у Крагујевац!? Победио вас тим из града који има 10 кућа и 11 фудбалера!“

Не треба заборавити да је „Шумадија“ тих послератних година одиграла и неколико међу-народних утакмица, на којима сам играо. Чуве-ни израелски „Макаби“ из Тел Авива гостовао је 1950. године у Аранђеловцу. Мада је у њему играло седам израелских репрезентативаца, по-бедимо их са 4:3! Истина, „Шумадију“ су поја-чали репрезентативци Југославије Кашанин и Златко Чајковски.

ПО „ШУМАДИЈИ“ ПРЕПОЗНАВАЛИ АРАНЂЕЛОВАЦ

Зато се тада навелико причало како је Аран-ђеловац препознатљив по Буковичкој бањи и ФК „Шумадија“. Нама фудбалерима је пријало што смо били миљеници и понос града под Бу-куљом! Добијамо од општине специјални ауто-бус са отвореном галеријом на крову за путова-ња кад играмо на страни.

Од својих фудбалских учитеља Милованче-вић каже да је највише научио од Доде Тахирија. Сваког тренинга морали су да истрче од свла-чионице на вашаришту до врха Букуље! Конди-цији је полагана велика пажња, а о нападачкој тактици Дода нас је навикавао на тренинзима. Ко од нас врати лопту голману или уназад, за казну је морао да оптрчи неколико кругова око игралишта!

И данас док размишњам о мојој фудбалској каријери, осећам велико задовољство. Испуни-ли су ми се сви дечачки снови. Имао сам посао и играо за клуб који сам волео. Редовно смо до-бијали „хранарину“ за вечеру после сваке утак-мице. Једном смо награђени са по седам хиљада динара. Много више од пара значило нам је што је на свакој нашој утакмици стадион био пун. Навијачи су нас искрено волели и урнебесно бодрили, јер смо играли срцем. Ништа нам није више требало да будемо истински срећни!

Док Вукашин Пеца Милованчевић своди сећања на своју богату фудбалску каријеру и „вечну оданост“ „Шумадији“, полако се повлачи сунце над Букуљом. Ту, на њеним обронцима, у викендици, где разговарамо са њим (тропског лета 2015. године) живахни Пеца у осамдесет шестој години успорава своју старост. Лети је овде. Син му донесе све што му треба. А не тре-ба много. Зими се спушта у град.

Код Пеце ништа се није променило. Године га нису повиле. Напротив, леђа му права као стре-ла. Живи спортски, као да ће сутра истрчати на

фудбалско игралиште! Шешир му увек на глави. Био је и остао велики спортиста и господин.

На фудбалском игралишту после више деценија

Да бисмо објавили заједнички снимак тро-јице живих легенди аранђеловачког ногомета Пеце, Лојзија и Мике у нашим новинама (сли-као их је Слободан Марковић, уредник фо-тографије „Стварности“), пошло нам је за руком да их, после више деценија, окупимо на Градски стадион у Аранђеловцу.

Сусрет ових времешних, али добро држећих ногометних асова, био је више него срдачан. Потекле су приче и сећања на „златно доба“ аранђеловачког фудбала. Лепа атмосфера пренела се и у кафану у „Вили здравље“.

НЕДОВРШЕНА ФУДБАЛСКА ПРИЧА РАСНОГ ГОЛГЕТЕРАМилан Стефановић Мика током играчке ка-ријере најдуже се задржао и највише пру-жио у „Шумадији“, мада је играо и за тимове од којих је створен овај аранђеловачки клуб „Чеду Плећевић“ и „19. септембар“. Како је политичком одлуком Мика изолован годину и по дана из ногомета? Због болести изгубио више од пет година када је могао највише да да ногомету. Који је омладински тим „Шума-дије“ палио и жарио Србијом? Како је Мика допринео да утакмица са крагујевачким „Радничким“ уђе у Гинисову књигу рекорда?

Аранђеловаки фудбал је током своје предрат-не и послератне историје изнедрио много ван-серијских асова, али је тешко наћи међу њима фудбалску звезду у чију се каријеру више уплео прст судбине од Милана Мике Стефановића, популарног Мике Ациног.

Милан Мика Стефановић је оставио неи-збрисив траг у аранђеловачком фудбалу, мада су га закулисне политичке радње тадашње омладинско-комитетске врхушке Аранђеловца, изоловале годину и по дана из ногомета. Нажа-лост и здравствени проблеми, онемогућили су расног голгетера, који се рађа једном у неколи-ко деценија, да у потпуности искаже свој раско-шан таленат.

ДАВАО ГОЛОВЕ ПО “РЕЦЕПТУ“ ДОДЕ

Током кратке, али сјајне каријере, Мику је пратио мото: „Кад добијеш лопту, трчи право ка голу... и дај гол!“ Ове речи тренера „Шума-дије“ Доде Тахирија, који је схватио без сујете да Стефановића и неколико његових вршњака, тадашњих омладинаца аранђеловачке „Шума-дије“, нема шта да научи што се тиче баратања лоптом. Све што је имао да му каже било је да уради оно што најбоље зна – да даје голове! А Мика је обилно користио овај дар, решетајући мреже противника.

Милан Стефановић на занимљив начин обја-шњава судбину генерација рођених у деценији уочи Другог светског рата:

„Наше генерације су израсле и сазреле на пречац. Основну школу сам завршио пре рата. Моја генерација је малу матуру похађала како су нам ратне прилике дозвољавале. Једне годи-не у школским клупама смо провели само чети-ри месеца. Када смо били у учионицама, често смо у паници истрчавали напоље, јер су изнад наших глава тутњали авиони. Део наставе има-ли смо по ондашњим кафанама на Ђунису.

У ратном окружењу и окупацији ретко смо као деца у нормалним околностима, могли да се играмо, а камо ли да пикамо крпењачу. Нас неколико смо се, ипак, када прилике омогућа-вају, окупљали на ливадама и падинама Букуље. После рата ограђено тениско игралиште у пар-ку Буковичке бање било нам је права фудбалска оаза. Трчали смо за лоптом и испред некада-шњих гаража поред хотела „Шумадија“. Ту смо сами савладали основне фудбалске вештине. Већ тада сам примећивао да ме је лопта слуша-ла и лепила се за ноге.

Када је велики ловац на послератне фудбал-ске таленте Бранислав Ивковић, познат као Бранко Ћата уз помоћ Божидара Боже Недељ-ковића, почео да окупља аранђеловачку младеж у ФК „Чеда Плећевић“, па „19. септембар“, међу пробранима се нашао и Милан Стефановић.

Међутим, 1946. године на самом почетку ка-ријере, када је Микина ногометна звезда наго-вештавала да ће засијати пунијим сјајем, поли-

тика је умешала своје прсте и прекинула његов фудбалски успон. Бунтовне природе и учен од малих ногу вредностима различитих од влада-јућих, Мика јавно не прихвати одлазак на радну акцију. Уследила је жестока одмазда скојвеско--комитетске врхушке Аранђеловца и Стефано-вић је годину и по дана избачен из омладинске организације и тиме изолован од фудбала! Каже да су то најтеже године у његовом животу, бар што се тиче спорта.

ПОДМЛАДАК МЕЂУ НАЈБОЉИМА У СРБИЈИ

Када се уз помоћ Боже Недељковића и Бранка Ћате ослободио „политичких ланаца“, Милана Стефановића први пут званично региструју 1949. године у ФК „19. септембар“. Недуго по-том, обрео се у редовима ФК „Шумадије“ која је наследила претходне послертане клубове у Аранђеловцу.

Милан Мика Стефановић је ро-ђен 1930. године у Буковику. Отац Александар је био железнички рад-ник, а мајка Рок-санда домаћица. Имао је и две се-стре. После осмо-годишње школе, за-вршава гимназију и студира два факултета (економски и геолошки) у Београду.

После рат играо је за аранђеловачке клубове „Чеда Плећевић“, „19. септембар“ и„Шумади-ји“, у којој је наступао око шест година.

Као административни радник радио је у „Југобанци” и ФЕП-у у Аранђеловцу.

Више од пет година „појела“ му болест

Здравствени проблеми су Мику Стефано-вића одвојили од фудбалске лопте ускратили више од пет година када је био у напону снаге. О томе Мика каже: „Александар Кошчичарић и ја почнемо да студирамо 1953. године на Природно математичком факултету, смер геологија. Не одем да играмо за „Шумадију“ утакмицу у Крагујевац, него одгледам финале купа Југославије БСК - Хајдук у Београду. Каже ми Кошча да се извадим на здравствене про-блеме, ако ме питају у „Шумадији“ што ме није било на утакмици. Испоставило се да сам стварно био уздрманог здравља, што сам и осећао. Не бих томе придавао посебну па-жњу да ми тих дана не дође отац, јер је дове-зао угаљ да се друг и ја (заједно смо студирали)грејемо у стану на Дорћолу. Када је видео како изгледам, одведе ме на студентску клинику, одакле ме хитно упуте на болничко лечење. Испоставило се да имам озбиљну упалу плућ-не марамице. После три-четири дана пукне ми крвни суд и на Институту за плућне бо-лести у Београду лечио ме је седам и по месеци Манојла Мана Будисављевића. Тако ме и бо-лест одвоји од ногомета више од пет година.



www.stvarnost.rs

НОГОМЕТНИ ЧАРОБЊАК - ДРИБЛИНГОМ СКРИВАО ЛОПТУАлојз Хочевар, незаборавна „Шумадијина“ полутка, у свом фудбалском мајсторству сје-динио таленат пикања лопте и свирања му-зике и исписао фудбалску каријеру по најлеп-шим нотама

Алојза Хочевара, популарног Лојзија, био је глас „ногометног чаробњака“. Добри познава-оци и поштоваоци његовог фудбалског умећа истичу да је био обдарен таквом вештином ба-

ратања лоптом да се противничким играчима, поготово онима који су покушавали да му је одузму, причињавало како она постаје неви-дљива, па није чудо што су по правилу посрта-ли и падали на његове финте. Чудесни мајстор у жељеном тренутку, остављајући ривала иза леђа, неким само њему знаним потезом, чинио је лопту опет видљивом!

Умели су ногометни заљубљеници онога вре-мена, не само Аранђеловца, сатима да распра-вљају: шта се то дешава са лоптом када је Лојзи вешто скрива испред противника, како је то провлачи између супарничких играча, док они остају скамењени или падају пред мајстором, али нису умели да нађу правог одговора. Зато су, поред осталог, у све већем броју долазили на

његове утакмице, да схвате како то Лојзи дри-бла!?

Једни су, уз смех, примећивали да су његови чувари покушавали да нађу у трави где се то лопта скрила, зато су посртали и носом додири-вали травнати терен. Другима је било занимљи-во како је после првих дриблинга, око Лојзија било све мање противника, објашњавајући то страхом да не остану исмејани.Трећи су иро-нично тврдили, и сами опијени његовом вирту-озношћу, да су противници остајали укочени, док им је Лојзи протурао лопту „кроз уши“, да би исказали поштовање према мајстору.

Да не буде заблуде и неправде: поштовање за фудбалско мајсторство заслуживао је највећи

После политичко-спортске изолације Мика Стефановић се враћа старој љубави-ногомету. Жељан афирмације и гладан фудбала, на првој утакмици против лазаревачког „Баше“ да гол у петом минуту и „Шумадија“ победи са 5:1. Мада пријатељски, овај меч му је много значио јер је показао да одсуство са фудбалског терена није оставило трага на његову игру.

О годинама када се његова каријера незадр-живо успињала, а клуб бележио успехе, Стефа-новић каже: „Наш подмладак је одмах после рата био међу три најбоља у Србији. Тог састава се добро сећам: голмани су били Александар Аца Пантелић и Михаило Микица Анић, на бе-ковском пару су се смењивали Момчило Моча Димитријевић, Зоран Јовановић Буља и Чедо-мир Јовановић Ђика, халфови су били Славо-љуб Јовичић Кић, Милош Миловановић Лоја-ра, Дејан Весовић Деле и Чедомир Сарић Чед, десно крило је играо Бранислав Зечевић Зец, десну полутуку Љубисав Радовановић Кикац, центарфора Милан Мика Стефановић, леву по-лутку Александар Кочшчичарић Кошча и лево крило Свевлад Милосављевић Волко. Тренери су нам били Дода Тахири и Милорад Илић Бели.Играли смо у крагујевачком подсавезу.

У Аранђеловцу су наше утакмице изазива-ле велико интересовање. Од близу пет хиљада становника, колико је имао град, редовно нас је пратило више од двехиљде ватрених пристали-ца. Били смо атрактивнији од првог тима „Шу-мадије“.

Колико су били талентовани најбоље по-тврђује податак да су седморица играча овог подмладка брзо изборило место у првом тиму и били окосница чувене „Шумадије“ која је ка-сније била првак Србије. Као тим били смо у највећем узлету. У напону снаге, фудбалским језиком речено, пуцао сам од самопоуздања. Готово на свакој утакмици противничке мреже сам тресао два-три пута“, сећа се Стефановић. Педесетих година назирало се такозвано „злат-бо доба“ ФК „Шумадије“.

„Из тог времена утакмица коју најчешће при-зивам у своје сећање без конкуренције је меч

против крагујевачког „Радничког“ одигран ја-нуара 1952. године у Аранђеловцу. Будући да су прву утакмицу, коју смо победили са 3:2, пони-штили и регистровали са 3:0 за Крагујевчане, наоштримо се да изгинемо на терену. И заиста напунимо мрежу до врха Крагујевчанима и по-бедимо са 8:2! До 17 минута било је 0:0. Онда се ми разиграмо. Понесу нас наши навијачи. Проради инат и за мање од петнаест минута дамо им седам голова, од којих сам постигао два. Петорица играча у нападу и два из одбране нам помажу па кидишемо као лавови на играче „Радничког“. Они не знају шта их је снашло. Као да сада гледам како се једна лопта коју је упутио наш играч, одбија од четвртасте стативе. Пра-тим акцију. Видим где ће пасти, налетим на њу и - гол! Прво полувреме добијемо са 7:0. Новине су писале да смо постигли светски рекорд у бр-зини давања голова.

Сећам се састава тадашње „Шумадије“: Бра-нио је Александар Ћитић, у одбрани су играли Вукашин Милованчевић, Миладин Максимо-вић, Александар Кошчичарић, Велимир Мак-симовић, Властимир Миловановић и у нападу Аврам Божић, Љубисав Радовановић, Живојин Скочајић, Миломир Лукић и Милан Стефано-вић“, ређа Мика имена без застоја.

Ускоро је дошао и врхунац аранђеловачког фудбала, када је Шумадија 1954. победом над земунским Јединством са 5:3 постала првак Ср-бије. Милан Стефановић није могао да подели радост са својим саиграчима, јер се опорављао од болести.

„Током своје каријере добро сам сарађивао са многим талентованим играчима. Међутим, са Свевладом Милосављевићем Волком, могао сам да играм везаних очију. Тако смо се добро слагали да смо представљали ударни тандем од омладинског до првог тима „Шумадије“.

Поред низа голова главом, левом и десном ногом, маказицама преко главе, петом, нај-дражи гол сам дао 22. децембра 1952. године у Кичеву, где сам играо за гарнизонски тим. По-сле контре нашег тима, неко ми дода лопту око центра игралишта. По обичају кренем право

према голу противника, док осећам дах тројице играча супротног табора, који су ме пратили у корак. Кад су се најмање надали на 20 метара од гола, у пуном трку, укопам се у месту. Они се су-даре и попадају. Прођем их и дам гол. Комесар гарнизона, који је пратио утакмицу са мојим оцем Александром, скаче на ноге и виче колико га грло носи: „Тако је, Стефане!“Мој отац видно узбуђен и поносан“, сећа се Мика.

Започета фудбалска прича Милана Стефано-вића о вансеријском, модерном голгетеру, на жалост, остала је недовршена. Ригорозно од-страњивање из тима и болест „појели“ су више од седам година овом расном ногометашу и ус-кратили му да искаже свој вансеријски таленат.

Зато и не чуди да је 1962. године срећу по-тражио у немачком граду Мајнхаму у тиму рогобатног назива „Сувесулисхафен“. Непри-јатности које је доживео том приликом, Милан подводи под „неуспелу авантуру“.

Малом броју хроничара фудбала у Аранђе-ловцу, и занесењака магијом најважније спо-редне ствари на свету, остало је да преприча-вају како је Мику Ациног 1953. године, док је студирао у Београду, тренирао главом и брадом легендарни тренер Љубиша Броћић, припрема-јући га да уђе у олмпијски фудбалски тим Југо-славије.

На подсећање на ову причу, Мика климне по-тврдно главом.

Годину и по дана одстрањен из фудбала

О спортској изолацији Стефановић каже: “Моје 1,5 годишње одстрањивање из спорта, почело је 1946. године, када је на седници ра-зредне заједнице у аранђеловачкој гимназији по-кренуто питање одласка на ОРА градње пруге Брчко – Бановићи. Уз агитацију скојеваца, у већ припремљеној атмофери, сви моји школски дру-гови су се одазвали својим пристанком да на њој учествују. Дође ред на мене да се изјасним. Пи-там: „Да ли је радна акција добровољна?“ Када су потврдили, одговорим: „Нећу да идем!“Тада Божидар Божа Симић, звани Вулинац и ја једи-ни нисмо прихватили позив да одемо на радну акцију.

Руководство омладинске организација за-казује нову седницу разредне заједнице на коју долази Ненад Неђа Радовановић, који је већ био

политички ауторитет. За појасом му пиштољ. Поново почне прозивка. Сви потврде своје „да“, само Божа (изговарао се да мора да помаже баби и деди у Орашцу) и ја останемо на „не“!

Не заврши се на томе. Прође неколико дана, сазову у дому културе овога пута, седницу уче-ника свих разреда гимназије на тему акција „Брчко-Бановићи”. Прво је било агит-проп пре-давање посвећено „новом времену“, које „поје-дини другови нису разумели“. Мој школски друг Жика Анић, члан омладинског комитета, пред свима ме искритикује да сам дрско одбио да идем на градњу пруге и да сам наговарао друге да „не иду на пругу“. Исту судбину - јавног линча до-живели су и остали „отпадници“. Предложено је да се „они који су прозвани“, због бојкота „ак-цијаштва“, избаце из гимназије! Међу њима смо били моја сестра (Радмила) и ја. Тако би и било да се не побуни неколико професора. Најупорни-

ји против тако ригорозног кажњавања били су Радован Јовановић Рашко и Богољуб Тртица.

После тога, годину и по дана нисам могао да се бавим спортом. Није ми дозвољено ни да до-лазим на тренинге омладинског тима. Спасу ме Божидар Божа Недељковић и Бранко Ивковић Ћата. Они оду 1947. године у Београд код тада-шњег министра омладине и спорта Рате Дуго-њића. Питају га да ли може за неки тим да игра неко ко није члан омладине? На Дугоњићеву опа-ску: „Па, какво је то питање?“, Божа и Ћата му кажу да су „код нас истерали на 1,5 годину нај-бољег играча!“ На то ће Рато: „Људи, немојте да се шалите, то је кажњиво!“

Врате се Божа и Ћата из Београда срећни и региструју ме у ФК „19. септембар“, мада нисам био пунолетан.“

„Шумадија“ пред утакмицу са „Радничким“ из Крагујевца



број талентованих играча „Шумадије“ тих по-слератних година, јер су били обдарени неким од низа талената најлепше споредне ствари на свету!

У разговору за „Стварност“ (марта 2013. го-дине) превасходно о музичкој каријери, Алојз Хочевар је без претензија да буде свеобухватан, потписнику ових редова, сугестивно причао „исечке о својој љубави“, којој није могао да се посвети професионално.

ЖИВАН И ЛОЈЗИ ПРОТИВ СВИХ...

Хроничари аранђеловачког фудбала сведоче да је Алојз Хочевар важио за даровито дете у више спортова. Мада је фудбал највише волео, побеђивао је на школским кросевима и добро пливао. Ногомет је заволео док је пикао крпе-њачу у школском дворишту ОШ „Светолик Ранковић“. И дан данас Лојзи радо прича о тим данима - препознавања љубавних импулса кад угледа лопту:

-Једва чекам да дође одмор између часова. Ми другари из одељења поделимо се и играмо на такозване мале голове. На једној страни Жи-ван Сарамандић и ја, а на супротној сви остали.Живан је чувао гол, а ја сам био у нападу. Нису могли да ми одузму лопту. Редовно смо их по-беђивали!

Наравно, после почнем да тренирам у под-млатку и омладинској школи ФК „Шумадија“.“ ређају се слике успона ка „фудбалском Олимпу“ којим се пео Хочевар.

Мада се пред њим, већ после ниже гимназије наслућивала блистава ногометна каријера, Лој-зи се није много двоумио:

„Нисам имао велику дилему да ли ћу да учим или да пикам лопту. Себи сам поставио најва-жнији животни циљ – музику, јер сам свирки могао да се професионално посветим и од тога живим. Да је у оно време од фудбала могло да се зарађује можда бих био фудбалски професи-оналац. Овако је испало да сам га играо из љу-бави. Грчевито сам се борио да ногомет не запо-ставим и бојао да ми га не украду! Зато ми је био све дражи и дражи!“

После авантуре и неуспешног преласка у ФК „Љубљану“, почео је да похађа средњу музичку школу у Крагујевцу. Упоредо наставља да игра фудбал за „Шумадију“. За узврат управа аранђе-ловачког тима се обавезала да му унапред плаћа четири месеца храну и станарину.

„Касније и то престану да ми дају, али сам новац зарађивао свирајући на игранкама. Имао сам толико пара да уплатим свакодневно дору-чак и вечеру, али сам често остајао без ручка.Тако сам се школовао готово четири године. Је-два сам чекао када ће утакмица да се са својим друговима сауграчима поштено наједем. Уочи утакмице наш економ Сеља нас је саветовао да се не преједемо, a после утакмице можемо да

једемо колико хоћемо. Међутим, када се завр-ши фудбалски меч, били смо толико исцрпљени да нисмо могли уста да отварамо, а камоли да једемо.На моју срећу повремено сам наступао и у чувеном тиму „Шумадије“, који је освојио наслов првака НР Србије у сезони 1953/54. го-дине“, каже Лојзи.

УТАКМИЦЕ ЗА ИСТОРИЈУ АРАНЂЕЛОВАЧКОГ ФУДБАЛА

У сећању малог броја времешних Аранђелов-чана и међу пожутелим страницама сачуваних новина остало је записано да је најбоље утакми-це за „Шумадију“ Лојзи пружао у квалификаци-јама за трећу зону, после укидања републичке друге лиге. Најватренији навијачи су дуго пре-причавали његову блиставу игру против ФК „Шпарте“ 1955. године у Белом Манастиру, која је играна по највећој јулској жеги у квалифика-цијама за формирање лиге треће зоне. После исцрпљујуће игре пресуди његов победоносни гол захваљујући коме се Aранђеловчани квали-фикују у виши ранг такмичења!

Међутим, није све ишло како сам желео. На утакмици у Белој Паланци, предриблујем не-колико противничких играча и на неколико метара од гола гурнем лопту у празну мрежу.Окренем се победнички и потрчим ка центру игралишта. Збуне ме бурни аплаузи публике, па се окренем и имам шта да видим. Лопта је у каљузи пред самим голом променила своју путању и скренула поред стативе у гол аут. Да се поједем од муке. Дојури до мене Алаксандар Аца Божић и охрабри: „Главу горе“! Тргнем се из агоније. Наставим да играм корисно за тим,

наместим Божићу два гола и победимо, каже Лојзи и додаје:

„Од свих играча тадашње „Шумадије“ најви-ше сам се слагао са левом полутком чувеним Славољубом Јовичићем Кићом. Голман Кале Лазаревић није испуцавао лопту у поље, него је руком или ногом проследи до мене у близини шеснастерца. Онда настављам да креирам игру и делим својим саиграчима, дриблам, стварам шансе... Имао сам среће да током своје карије-ре играм са три најбоља лева крила у историји аранђеловачког фудбала: Стеваном Михаило-вићем Стевицом, Швабом Андрићем и Слобо-даном Неговановићем. Неговановић се нада-вао голова јер сам му стварао доста повољних шанси... Често ми се посрећило да и сам пого-дим противничку мрежу.Недавно ме добар по-знавалац и хроничар аранђеловачког ногомета Душан Дуле Теофановић подсети да сам играо у тиму и са Гојком Јовановићем Ђулашом најста-ријим послератним левим крилом на утакмици у Ваљеву.

Против другога тима београдске „Црве-не Звезде“ 1955. године, у којој је тада играо и Драгослав Шекуларац Шеки, одиграм утакми-цу које се најрадије сећам. Више од половине „звездиних беба“ наредне године је изборило место у првом тиму „црвено-белих“. У првом полувремену на чувеној „Маракани“ дам гол за памћење - под саме рашље! На паузи, дошли у нашу свлачионицу неки људи из њихове управе и честитали ми на игри и голу,“ не скрива задо-вољство Лојзи.

Сводећи сећања на своју дугогодишњу кари-јеру у „Шумадији“, Алојз Хочевар каже:

„Да су ме у управи добро чували да не проме-ним други клуб сазнао сам тек на турниру у Зре-њанину. На једној утакмици дам гол и изборим једанаестерац, који Шваба промаши. Тренер тадашње репрезентације ме пита што нисам дошао на припреме младе репрезентације Југо-славије. Забезекнем се и сазнам да су у управи добили позив, али су то прећутали. Признали су: плашили су се да ме не узме неки јачи клуб!“

И сачували су Лојзија. Остао је током целе каријере „Шумадијин“ и миљеник њених нави-јача.

Мирослав ЖивановићФото: Слободан Марковић

Неуспешан прелазак у ФК „Љубљану“

Да би на старту ногометне каријере, док је играо у омладинском погону „Шумадије“, по-кушао да помири две своје љубави (музику и спорт), Лојзи се обрео у Љубљани. На инси-стирање свог стрица Еде Хочевара, фудбалера из Љубљане, који је био одушевљен Лојзијевим познавањем тајни ногометне игре, за време школског распуста, на прелазу из осмогодишње и уписа у средњу школу, Лојзи одлази на пробу у Словенију. Тајно од управе „Шумадије“,треба-ло је да почетком нове школске године, упише средњу музичку школу у главном граду Слове-није и ту настави ногометну каријеру. Тамо је га је словеначка фудбалска јавност прихвати-ла са одушевљењем, а спортке рубрике су биле пуне текстова о томе како ће у Љубљани уско-ро заиграти два Хочевара.

„То је изазвало велико интересованње међу љубитељима фудбала, па је наше тренинге пратило и по неколико хиљада гледалаца.На моју велику срећу тренирао ме је чувени тре-нер Огњанов. Он ми је за кратко време открио многе тајне фудбалске игре, што је мени полут-ки, по позицији у тиму, градитељу игре, пуно значило.Тако ми је усадио навику да увек прво погледам око себе пре него што додам лопту свом саиграчу. Свакодневно ме је вежбао како се лопта у пуном трку враћа. Затим, увежбавао сам пасове, набацивање лопте и хватање волеј

удараца. Тада је Огњенов свакодневно радио са Иваном Топлаком и са мномтри сати.При-преме су текле како се само пожелети може....Када је дошло време за почетак школске године, подсетим стрица на договор да морам да упи-шем средњу музичку школу.Али не лези враже.У Словенији су по закону средњу музичку могли да упишусамо ученици који су пре тога завршили нижу музичку школу.Тако падне у воду идеја о наставку учења и играња фудбала у Љубљани.

Крајем октобра исте године вратим се у Аранђеловац и наставим да тренирам за ФК „Шумадију“. Они обећају да ми помогну око уписа у средњу музичку школу у Крагујевцу. На-ставим нормално да играм за аранђеловачки тим, одиграм неколико утакмица, али нико не помиње школу. Пред једну утакмицу, сакријем се на Букуљу избегавајући да играм.Када су ви-дели да мислим озбиљно, одведу ме у Крагујевац. Тада схватим да нико из управе није контака-тирао школу.На велико разумевање тадашње директорке Јеле Красојевић, на једвите јаде се упише ванредно у средњу музичку школу, мада се приближавало полугође.За преосталих месец и по дана надокнадим све пропуштено и у дру-гом полугођу се упишем као редован ученик, сећа се Хочевар.

Не само што је био добар ђак, него ће остати упамћен као први ученик који је постао члан школског одбора.Лојзија изаберу и за председ-ника омладинске оргнизације музичке школе.

Алојз Хочевар Лојзи рођен је 1935. године у Параћину. Један је од четво-рице синова (Ри-хард, Алојз, Вик-тор и Хајни) које су изродили отац Франц и мајка Ана.

Основну школу и нижу гимназију је завршио у Аранђеловцу. После окончања средње музич-ке школе у Крагујевцу, дипломирао је на Му-зичкој академији 1969. године у Београду.

Фудбалску каријеру започео је и завршио у ФК „Шумадија“ у Аранђеловцу, где је про-шао све школе од омладинске до првог тима. Дуго година је био незамењиви градитељ игре. Живи са супругом Маром. Још увек добар део времена проводи компонујући и препричава-јући многобројној породици и пријатељима о својој ногометној каријери.

Тим Шумадије првак Србије 1953-4. године



www.stvarnost.rs

Висока технолошка школа, једина високообразовна установа у Аранђеловцу oд недавно учествује на међународном пројекту програмске линије Erasmus+, под називом "Waste management curricula development in partnership with public and private sector".

Пројекат има за циљ да побољша образовање и обуку сада-шњих и будућих студената како у Србији тако и у Аранђеловцу у области управљања отпадом али и да подигне свест у друштву о важности целокупног процеса управљања отпадом и могућ-ности развоја друштва у том погледу, као и општи циљ - смање-ње сиромаштва.

Пројекат који траје три године имаће као резултат развој кури-кулума и акредитацију Мастер студијских програма али и нову лабораторију намењену студентима Заштите животне средине, размене студената и праксу у оквиру пројекта и свакако нова искуства у земљи и иностранству. На веома вредном пројекту, поред школе у Аранђеловцу, учествују и партнери високе шко-ле и факултети из Ниша, Битоља, Чешке, Марибора, Крита, Со-луна.

На Високој технолошкој школи тренутно студира више од 600 студената и школа настоји да оваквим активностима допринесе академској заједници, али и унапреди сарадњу са јавним и при-ватним сектором од које највећу корист имају управо студенти.

Јосифа Панчића бр.11, 34300 Аранђеловац, СрбијаТелефон: +381 34 6701820 Факс: +381 34 6701 820e-mail: [email protected] http://www.vtsar.edu.rs

BREM D. O. O.PRODAJA ŽENSKE, DEČJE I MUŠKE KONFEKCIJE

METRAŽANAJSAVREMENIJI MODELI – UVOZNI MATERIJALI

A U T O - C E N T A R

PAVLOVIC

TRGOVINA NA MALO DELOVIMA I OPREMOM ZA MOTORNA VOZILA

034/725-855

KNEZA MIHAILA 1, 34 300 ARANĐELOVAC

AUTO CENTAR PAV LO

V I C

Južna industrijska zona bb, 34300 Aranđelovac(Bivša konfekcija „RUDNIK”)

034/[email protected]



Централни догађај градиштанског култур-ног лета 2015. године, приређен уз свесрд-

ну подршку Туристичке организације општи-не Велико Градиште, свакако је избор «Мис Сребрног језера», који се сваке године, ево већ две деценије, одржава 1. августа, на дан оп-штине Велико Градиште! Ове, 20. јубиларне го-дине, све се одиграло у предивном амбијенту Aqua Club silver lake resort! Организатор овог јединственог фестивала лепоте на нашим про-сторима, идејни творац, оснивач и извршни продуцент је Горан Ковачевић, генерални ди-ректор и власник Агенције "Фаворит".

Ове године у финалу је учествовало 12 ле-потица из готово свих крајева Србије! Титу-лу, ленту и круну, као и вредне награде мно-гобројних спонзора, као 20. «Мис Сребрног језера» освојила је Невена Миленковић(19 година), студент из Алексинца. Прва пратиља је Милица Ђорђевиц из Раче, а друга пратиља је Невена Живковић изТополе. Топ модел Сре-брног језера постала је Јелена Живковић из Аранђеловца, најлепши осмех Сребрног језера имала је Горанка Чопић из Крагујевца, а нај-лепше лице у 2015. години Београђанка Маја Николић.

Ни мало лаке одлуке доносио је жири у сле-дећем саставу: Добривоје Петровић, судски вештак и медијатор из Београда, председник жирија и чланови: Игор Илић (Kascogi Models,

Мајами, Флорида, САД), Дајана Стојавић (директор Туристичке организације Велико Градиште), Росица Пејић (директор хотела ”Голубачки град” Голубац), Јевђа А. Јевђевић, председник Соколског савеза Србије и публи-циста), Снежана Стокић (Exsclusiv SM 18), Слађана Стевановић (виши судски помоћник у Тополи), Слободан Бибо Ивановић (послов-ни менаџер, Трст, Италија), Мирослав Ђорђе-вић („Stella Maris“, Београд), Мирослав Лукић (привредник из Београда) и Слободан Марко-вић (Рача).

Поред лепотица, у финалу су бројни посе-тиоци имали две модне ревије, које су органи-зовали Удружење грађана "Радиност" из Алек-синца и Exclusive SM 18 из Великог Градишта, а за веселу атмосферу били су задужени по-знати хармоникаш Слободан Лекић и Quatro Band. Промовисана је и књига «Кнез Милош и Црнућа», аутора Јевђе А. Јевђевића, која је објављена поводом 200. годишњице од почет-ка Другог српског устанка против Турака1815. године. Медијски покровитељ манифестације је аранђеловачки часопис «Стварност».

Победнице су освојиле и бројне вредне на-граде: најлепша девојка је награђена школари-ном Академије за пословну економију у Чачку, летовањем у Грчкој (дарТуристичке агенције “Stella Maris” Београд), уникатним накитом Га-лерије накита “Ђани“ Крагујевац), првим срп-

ским шампањцем Винарије “Александровић” у Винчи код Тополе, круном, лентом и предив-ним цветним аранжманом Цвећаре “Љиљан” из Пожаревца, као и пригодним поклоном Ту-ристичке организације Велико Градиште.

Текст и фото: Горан Ковачевић

ВЕЛИКО ФИНАЛЕ У ВЕЛИКОМ ГРАДИШТУ

ЈУБИЛАРНИ ИЗБОР „МИС СРЕБРНОГ ЈЕЗЕРА“Овогодишња лепотица Невена Миленковић (19 година), студенткиња из Алексинца

Невена Миленковић, мис Сребрног језеера 2015. године



www.stvarnost.rs

Тражећи одреднице и потврду за сопстве-ну уметност, српски сликар из Лазаревца,

пронашао пре 32 године своју „уметничку по-родицу“ у Паризу, граду светлости. Пола го-дине Милија Белић, докторирао на Сорбони 1994. из области естетике и науке о уметности, ствара у Паризу, а други део временена кори-сти да прикаже у Србији своја мултимедијал-на остварења. Тако је било и ове јесени, када је октобарском изложбом „На чају код Јозефа“ у галерији New Moment у Београду, привукао велику пажњу поштовалаца његовог дела и стручне јавности. Овај интервју, уговорен не-посредно пред Белићев одлазак у Париз, поку-шава да баци више светла на његов досадашњи уметнички рад, најновија остварења и најави „тајне“ из уметникове радионице.

Ваша мултимедијална изложба „На чају код Јозефа“, организована од 01. до 31. октобра у га-лерији New Moment у Београду, међу ликовним критичарима и у стручној јавности оцењена је као израз креативне зрелости сликара на трагу покрета „геометријске апстракције“. У којој мери Вам је као аутору изложбе пошло за руком да сликама и скулптурама искажете универзални ликовни језик и естетику тотал-не уметности?

Живимо у времену које све више захтева ин-тегрални приступ, како уметности, тако и дру-гим духовним дисциплинама, и животу уоп-ште. Све је тања граница, на пример, између науке и уметности. Управо је ово једна од глав-них тема овогодишњег салона Нове Реалности (Réalités Nouvelles) у Паризу, посвећеног у пот-пуности апстрактној уметности. Апстрактна уметност је ослободила уметност примитивне улоге да представља, имитира природу и при-родне облике и омогућила јој да проговори сопственим, ликовним језиком. Сам ликовни језик постао је носилац универзалних значе-ња и извор бесконачне креативне потенцијал-ности. Због тога је релативно лако прелазити из једне ликовне дисциплине у другу, јер су у питању исте или сличне форме, идентична морфологија, формална организација израже-на у две, три, па и четири димензије. У оквиру видео-рада који је представљен на изложби заступљена је и четврта, временска димензија. Кретање квадрата праћено је минималистич-ком музиком Филипа Гласа која, аудитивним средствима, дочарава исти пластички универ-зум.

Зашто је наслов изложбе „На чају код Јозе-фа“ и какву симболику он носи?

Назив се наметнуо спонтано. Не тако давно, поново сам „открио“ Јозефа Алберса, некада-шњег професора у Баухаусу, сликара и дизај-нера који је своју каријеру завршио у Амери-ци, и констатовао извесне сличности између његовог и мог рада, његов тадашњи визионар-ски и еманциповани однос према уметности, приврженост минималистичком изразу, и моју склоност ка универзалистичким идејама Баухауса, ка базичним геометријским фор-мама, пре свега квадрату, који је био у осно-ви целокупног Алберсовог сликарског опуса. Тако назив изложбе указује на један могући дијалог између мене и Алберса, на извесну реактуелизацију његове уметности преко мог рада, на пријатељско, готово рођачко ћаскање између два уметника различитих генерација.Алберс је један од претеча актуелног концепта у уметности, његово дело поседује све атрибу-те савременог сензибилитета, што нам даје за право да кажемо да је будућност, заправо, већ давно почела.

Објасните нешто више о покрету „гео-метријске апстракције“, који се појавио пре једног века. Да ли је Ваша вишегодишња при-врженост математици и геометрији, између осталог, један од разлога да нађете уметничко „уточиште“ у овом покрету?

Тачно је сто година од прве супрематистич-ке изложбе Казимира Маљевича у Петрограду, која може да се тумачи и као прва изложба на којој је била заступљена искључиво геометриј-ска апстракција. Овај покрет је на известан начин револуционисао ликовни израз јер је показао да и најједноставније геометријске форме могу да буду извор најплеменитијих естетских емоција. Заправо се само потврди-ло оно што је раније било у домену интуиције, и у уметности и у науци – да несвесно препо-знавање лепоте претходи, како уметничким остварењима, тако исто и открићима у мате-матици и науци.

После завршеног школовања (oсмогодишња школа и гиманзија) у Рудовцима и Лазаревцу, завршили сте Факултет ликовних уметно-сти у Београду. Као стипендиста француске владе, пре више од три деценије, храбро сте следили свој „сликарски инстинкт“ и обрели се у Паризу, где сте нашли своју „уметничку породицу“. У којој мери ова „уметничка оаза“ доприноси да се искажете као сликар и теоре-тичар ликовне уметности?

Париз је одавно светски центар културе и уметности, и то је био основни разлог што сам пре тридесет две године, после завршених студија сликарства на Факултету ликовних уметности у Београду, затражио стипенди-ју француске владе за стручно усавршавање. Добио сам је, а затим сам, захваљујући одре-ђеном стицају околности, одлучио да останем и наставим каријеру у Француској. Велики је број наших уметника, почевши од Надежде Петровић, преко Лубарде, Омчикуса, до Ве-личковића итд, који су за последњих сто годи-на боравили краће или дуже у Паризу тражећи одреднице и потврду за сопствену уметност и који су у Србију доносили дах актуелности и преносили нова уметничка искуства. Свакако да је мотивација јача и креативни изазов већи када сте у великој средини, на извору догађаја који су обележили светску историју уметно-сти.

Осећајући потребу да продубите Ваша са-знања о ликовној уметности, докторирали сте из области естетике и науке о уметно-сти на Сорбони у Паризу 1994. године. Реците нешто више о Вашем докторском раду под називом „Пластички ритам – пролегомена за једну уметност“.

Докторска дисертација је била заправо само финале једног дугог истраживачког процеса

који је трајао скоро две деценије, још од сту-дентских дана, када сам почео да тражим од-говоре на нека есенцијална питања из области ликовног стваралаштва. Незадовољан тада-шњим стањем теоријске мисли на Факултету у Београду, одлучио сам да се сâм упустим у ис-траживачку авантуру. Мислим да сам на крају успео да пронађем извесне репере, како у самој уметности, тако и у науци и филозофији, и да дођем до јединствене теорије уметности засно-ване на феномену ритма. Више од интроспек-ције сопствене стваралачке праксе, за мене је ово била прилика и да протумачим пресудне догађаје у модерној уметности, и самим тим да трасирам даљи пут у домену сликарства, а касније и у скулптури и видео-радовима. На-равно да је Париз благотворно утицао на за-вршетак мог теоријског рада. У Француској сам пронашао обиље литературе на ову тему и самим тим потврду, такође и на француском универзитету, код професора и ментора, да је мој дотадашњи ангажман имао смисла и био исправан. Рекао бих да сам успео да објединим извесну поетску визију света са најактуелни-јим токовима у уметности. Зато и није чудно да је моја дисертација објављена у оквиру фи-лозофске библиотеке издавачке куће Л’Хар-матан (L’Harmattan) у Паризу. Интересантно је напоменути да се данас ова књига може пронаћи у већини најзначајнијих светских библиотека (Конгресна библиотека у Вашинг-тону, Национални музеј западне уметности у Токију, Национална библиотека у Паризу, Др-жавна библиотека у Берлину, Универзитетска библиотека у Тајвану, Универзитетска библио-тека Квебека у Монтреалу, Универзитетска би-блиотека у Алжиру, Тунису, Конгу итд.), што је свакако сатисфакција за уложени труд и, из-међу осталог, прилика да се са другима поделе сазнања до којих сам дошао.

Поред епитета уваженог ствараоца у обла-сти сликарства и вајарства, у стручним круговима изборили сте значајно место као аутор више књига из домена теорије уметно-сти: Мета арт (1997), Небеске приче (2000), Apologiedurythme (2002), Omcikous (2004), Сли-ка и свет (2004). Како се на Ваш стваралачки опус одражава то преплитање теорије и прек-тичне реализације уметничке имагинације?

Дуго је код нас владала мода „барбарогени-ја“, необузданог уметника коме је природни таленат довољан изговор за све ексцесе у умет-ности и изван ње. Сећам се да је, док сам сту-дирао у Београду, било правило (готово запо-вест) да се уметник облачи и понаша другачије

МИЛИЈА БЕЛИЋ, МУЛТИМЕДИЈАЛНИ УМЕТНИК И ТЕОРЕТИЧАР УМЕТНОСТИ

ПАРИЗ - МИЛИЈИНА „УМЕТНИЧКА ОАЗА“

БЕЛИЋУ АМЕРИЧКО ПРИЗНАЊЕМилију Белића, српског мултимедијалног

уметника, амерички сајт „Геоформ“, који има амбицију да направи репертоар значајних светских апстрактних уметника геометриј-ске оријентације, поставио је на почасно ме-сто за новембар ове године.

Будући да свакога месеца два истакнута уметника поделе ово признање, уз Белића се нашао и амерички уметник Паул Корио.

Иначе, сајт „Геоформ“ више од деценије све-дочи о богатству и рзличитости стилова и естетских приступа који карактеришу ову широку област савремене апстракције и сво-јеврсна је витрина кустоског пројекта фоку-сираног на употребу геометријских облика и структура у савременој уметности.

Милија Белић



од свих. Владало је мишљење да треба да је не-пристојне, често шокантне спољашности, да у сваком моменту и у сваком погледу „изгледа“ као уметник, носи браду, разбарушену фризу-ру, вишеслојну сивомаслинасту одећу која је имала сва обележја униформе и тако га сврста-вала у посебну милитантну касту изопштену из друштва. Зато сам био прилично изненађен када сам у Паризу констатовао да уметници изгледају потпуно „нормално“, као сав оста-ли свет, да имају сасвим пристојну и обичну спољашност, а да је сва ексцентричност, нео-бузданост и дрскост заправо присутна само у њиховом делу. „Уметник не треба да изгледа боље од свог дела“, говорио је још Леонардо да Винчи (једино ако сâм не постане пред-мет своје уметности, као што је данас случај у body-aрту). Идеја да уметнику није потребно никакво култивисање, да не мора да буде пи-смен ни у ком погледу, да му је све опроштено у име наводне „генијалности“, свакако припа-да прошлости, или домену недозреле естетске свести. Зато сам био прилично разочаран сту-дијама у Београду и, практично, био присиљен да се сâм теоријски образујем. Још је Маљевич, исто тако велики уметник као што је и велики теоретичар уметности, пре једног века развио концепт уметника-научника, концепт који на западу све више постаје реалност. Ма колико подсвест и интуиција били важни у креатив-ном процесу, свест о времену у коме живимо, о месту уметности у нашој цивилизацији, о коренима и смислу саме уметности, о историј-ским процесима, свакако су неопходни да се не бисмо изгубили у актуелној уметничкој хе-терогености, у информатичкој прашуми која нас је опхрвала на почетку овог двадесетпрвог века, или да не бисмо потонули у анахроност

као носталгичном вапају за неким давно про-шлим „бољим временима“.

Пола године живите и стварате у Паризу, а другу половину у Лазаревцу, тачније Србији. Шта нам у својеврсном прожимању културних вредности доносите из Француске, а шта но-сите у вашем уметничком багажу када се вра-ћате у Париз?

Свакако да обе средине имају својих предно-сти које су, на известан начин, и комплемен-тарне. Завичај је окрепљење за душу, Францу-ска је изазов за нове професионалне узлете и прилика за дијалог са светом.

По повратку у Париз очекују вас нове оба-везе. Љубитељи Вашег стваралаштва нестр-пљиво очекују Ваше наступе на салону Réalités Nouvellesу Паризу и на групној изложби у Сид-неју. Чиме ћете се представити на овим изло-жбама?

На салону RéalitésNouvelles, најпознатијем салону апстрактне уметности, већ годинама се представљам као скулптор, а за Сиднеј, где ћу излагати са групом уметника коју сам осно-вао пре две године под називом „Carrement“, припремам слику из последњег циклуса „Deconstruct“, заступљеног и на београдској изложби. Група је интернационалног каракте-ра, окупља уметнике не само из Француске, и има планове да се представи, после Сиднеја, и у другим земљама, у Шпанији, Јапану итд.

Приликом доласка (повратка) из Париза, сваке године нас обрадујете новом изложбом и новим уметничким садржајима. Откријте на-шим читаоцима тајну шта ћете нам донети приликом Вашег повратка у Србију 2016. годи-не, с обзиром да смо овај интервју уговорили непосредно уочи Вашег полетања авионом за Париз са брачном сапутницом Миром, модним

креатором, и на самом завршетку овогоди-шњег боравка у Лазаревцу?

Када су у питању пројекти у Србији, тренут-но их има два. Ускоро треба да изађе из штам-пе књига монографског карактера „Метафото-графије Мирка Ловрића“, у издању Артгета и београдске издавачке куће Clio, коју сам при-премао протеклих година са нашим познатим фотографом. У току су, такође, и преговори са нашим јапанским колегама у вези изложбе „Савремена јапанска уметност“, која би оку-пила двадесетак значајних јапанских уметни-ка и која би требало да се одржи током идуће године најпре у Београду, а затим и у другим градовима Србије.

Мирослав Живановић

БИГРАФИЈА МИЛИЈЕ БЕЛИЋАМилија Белић (рођен 1954. у Рудовцима код

Лазаревца) је истакнути мултимедијални уметник и теоретичар уметности. Дипломи-рао је на Факултету ликовних уметности у Београду (1978), а докторирао из области есте-тике и наука о уметности на Сорбони, у Паризу (1994). Његов уметнички израз заснован је на постулатима конструктивизма, минимализма и тзв. „геометрјиске уметности“, где се посред-ством правих линија и геометријских форми тежи универзалном ликовном језику и естети-ци тоталне уметности.

Добитник је више награда и признања. Његова дела налазе се у Националној библиотеци у Па-ризу, Музеју Сатору Сато у граду Томе (Јапан), Музеју савремене уметности у Београду, Заводу за културу Војводине (Нови Сад), као и у многим галеријама и приватним кoлeкцијама у земљи и иностранству.

Милија Белић, DECONSTUCT, 2015., акрилик на платну, полиптих 120x180 цм

Милија Белић, испред своје скулптуре ARCHE, Галерија New Moment, Београд

Orašac bb, 34308 Orašac, SrbijaT:+381 34 6709-141F:+381 34 6709-230

E-mail: [email protected] | Web: www.greeny.co.rs

BEAZ plus d.o.o.Risovački put b.b. 34300 Aranđelovac

Tel/Fax: +381 (0) 34 727 172 ; +381 (0) 34 705 030+381 (0) 34 705 031 ; +381 (0) 34 705 032

Web: www.beazplus.rsE-mail: [email protected]



www.stvarnost.rs

www.stvarnost.rs

NOVO!!!KARTICE ZA SIPANJE

G O R I V A

SVE VRSTEGORIVA

DODATNE POGODNOSTIZA SVE KUPCE

BS ORAŠAC I ORAŠAČKI PUT BB 34300 ORAŠAC - ARANĐELOVAC034/670-92-35 [email protected]

BS ORAŠAC II ORAŠAČKI PUT BB 34300 ORAŠAC - ARANĐELOVAC034/727-666 [email protected]

ZA FIZIČKA I PRAVNA LICA

ZNAČAJNA UŠTEDA

GORIVO SA ADITIVIMA



www.stvarnost.rs

INFORMIŠITE SE NAwww.leonardo-kosulje.com

Store1NUŠIĆEVA 27

Beograd

Store2GOSPODSKA 8

Zemun

OutletV. PUTNIKA 67Aranđelovac



Пре нешто више од два месеца Скуп-штина ЖРК "Књаз Милош" је, на седници одржаној 10. 09. 2015. го-

дине, донела одлуку о промени назива најуспешнијег аранђеловачког спортског колектива. Уместо досадашњег пуног на-зива Женски Рукометни Клуб «Књаз Ми-лош» Аранђеловац (скраћено: ЖРК "Књаз Милош") клуб ће у наредном периоду но-сити име по једном једног од најлепших хотела у Југоисточној Европи – хотелу «Извор», а у продужетку и назив аран-ђеловачке, некада монденске Буковичке Бање, која ће у наредном периоду, после реконструкције «Старог здања» и «Шума-дије», као и изградње новог хотела, поста-ти и најквалитетнија туристичка дести-нација. Ново пуно име клуба је Женски Рукометни Клуб "Извор Буковичка Бања" Аранђеловац, назив је нови, а све остало је исто: адреса, матични број, ПИБ, игра-чи, тренери и управа клуба.

Оваква одлука Скупштине клуба доне-та је не баш емоционално лако, јер је клуб под именом бренда највећег произвођача минералне воде и освежавајућих напи-така на Балкану, “Књаза Милоша” АД, постигао до сада највеће резултате, не само у својој историји него и у историји аранђеловачког клупског спорта: више од 300 наступа у Супер лиги Србије (некада СЦГ), преко 50 наступа у свим евро-ку-повима, од којих је најзначајније учешће 2007. године у групној фази Лиге шампи-она, два финала домаћег КУП-а 2009. и 2010. године, шампионска титула (прва у самосталној Србији) 2007. године и, на крају, бројни успеси у млађим категорија-ма клуба од којих је најзначајнија титула јуниорског првака Југославије 2007. годи-не.

Историја клуба је почела много рани-је, 1968. године под називом «Шумади-ја», када је клуб играо у Савезном рангу такмичења у бившој СФРЈ, али је велики успон направљен управо уласком компа-није «Књаз Милош» у клуб у току 1996. го-дине, када је менаџмент тадашњег гиганта у производњи минералне воде и осве-жавајућих напитака у овом делу Европе, предвођен дугогодишњим генералним директором Раденком Марјановићем, препознао амбиције играча, тренера и управе клуба, који су у сезони 1996/1997. више него убедљиво изборили пласман у најквалитетнији ранг такмичења у СЦГ и отворили странице новој, бољој исто-рији, која траје и данас, а надамо се да ће тако бити и у годинама које следе.

Клуб је у новије време, због честе про-мене власника и менаџмента у компанији «Књаз Милош» све мање и мање финан-сиран, а у последње две године добијена средства нису била довољна ни за голу егзистенцију у најквалитетнијем рангу такмичења.

На сву срећу, а зарад нових генерација талентованих девојчица, које ће се бави-ти рукометом, општина Аранђеловац је преузела старање о клубу и успела да про-нађе, како се то данас каже, стратешког партнера. Наиме, постигнут је договор са власником хотелског ланца “А хотели”, међу којима је перјаница аранђеловач-ки хотел “Извор”, ради пружања помоћи клубу у очувању рејтинга и постизању успешних резултата у наредном периоду.

Захвални Књазу на вишегодишњој по-моћи, чланови клуба су прихватили по-кровитељство хотела «Извор», уз наду да ће време које долази означити и нове успехе нових генерација спортисткиња, које ће осим славе града, Буковичке Бање, хотела «Извор» и клуба, проносити и сла-ву српског рукомета.

Нова такмичарска сезона почела је сре-дином септембра. Сениорски састав, по-јачан са неколико нових – старих играча који су поникли у овом клубу, наступа у такмичарској сезони на три фронта: Су-пер лиги Србије, Купу Србије и Челенџ Купу Европе. После првог дела такмичар-ске сезоне 2015/2016 Аранђеловчанке су јесењи прваци, баш као и други тим ЖРК “Извор Буковичка Бања», који је јесењи првак у Првој лиги “Запад”.

Прескочена је и прва препрека у евро--купу, елиминисан је представник Ислан-да - ИБВ Вестеманеyар, у трећем колу Челенџ Купа Европе, па ће «Извор Бу-ковичка Бања» у јануару путовати у Хо-ландију, где ће за противника на северо-истоку “земље лала” имати екипу Schuler Afbouwgroep DOS dames.

Управа клуба је у минулом прелазном року ангажовала неколико искуснијих играчица, односно вратила “децу клуба” у Аранђеловац. Досадашњи играчки кадар појачале су: Милица Даниловић (Раднич-ки Крагујевац), Данијела Илић (Јагодина), репрезентативка Сања Рајовић (Подравка Хрватска), Милица Анић се после једне сезоне на Фарским острвима прикључила тиму, Тамара Жарковић (Минаква Вој-водина Нови Сад), као и репрезентатив-ке Марија Петровић и Ана Качаревић из нишког “Наиса”. Тако је и амбиција клу-ба, уз већ квалитетан досадашњи играч-ки кадар, као и подршку локалне власти и хотела «Извор», у односу на последњих неколико сезона, сасвим основано подиг-нута на знатно виши ниво.

Уз сениорски састав, у клубу изузетну пажњу поклањају раду са млађим кате-горијама, па тако уз већ поменути други тим, редовна такмичења у оквиру својих лига које организује Рукометни савез Србије имају још три генерације млађих категорија клуба, од којих у будућности ваља очекивати да, бар неке од осамде-сетак девојчица, достојно замене место садашњих првотимки, које јуришају на трофеје.

Ипак, пут до успеха поприлично је дуг и непредвидив, јер ће се ове такмичарске сезоне играти и плеј-оф као завршна бор-ба за најважнији трофеј - титулу првака Србије, за коју ће конкурисати четири најбоље прволасиране екипе. Уз добар рад и избегавање повреда, које су нажалост саставни део спортског надметања, руко-меташицама «Извора Буковичке Бање», као и бројним навијачима и љубитељима рукомета у граду под Букуљом, за конач-но задовољство на крају такмичарске се-зоне бити потребно и, увек добродошле, спортске среће. Како и народ каже, срећа прати храбре, а своју храброст рукомета-шице ЖРК «Извор Буковичка Бања» по-казале су безброј пута до сада.

Бојан НикитовићФото: Владимир Ђајић и Пеђа Мирић

ЖРК “ИЗВОР БУКОВИЧКА БАЊА”

НОВО ИМЕ СТАРОГ СПОРТСКОГ БРЕНДА Најуспешнији аранђеловачки спортски клуб осим играчког добио и финансијско појачање у новој такмичарској сезони, 18. у низу у Супер лиги

ТРЕНЕРИ И УПРАВА КЛУБА

Шеф стручног штаба и први тренер је Живојин Мак-сић, помоћни тренер и тренер друге екипе Звонко Пау-новић, помоћни тренер и тренер за физичке припреме Петар Вујачић, тренер голмана Иван Ђорђевић, меди-цински радници: др Слободан Продановић, Радиславка Лукић и Никола Грујић.

Управу клуба сачињавају: Никола Ивановић, председ-ник, и чланови управног одбора: Миладин Јаковљевић, Виолета Симић, Ненад Иконић, Владан Димитријевић и Саша Тешић. Послове генералног секретара обавља Бо-јан Никитовић, а службеник у клубу је Мира Радојичић.

Детаљ са надавне утакмице трећег кола „Челенџ купа Европе“, са екипом IBV Vestmannaeyjar Island, Арађеловчанке, с лева на десно: Маја Радоичић (7), Ана Томковић (15) и Сања Рајовић (17)

Групни снимак рукометашица „Извор Буковичка Бања“, с лева на десно, горњи ред: Сања Рајовић, Јована Мрљеш, Марија Симић, Ана Качаревић, Маријана Карић, Милица Анић и Марина Томић; средњи ред: Марија Петровић, Ана Томковић, Катарина Станић, Данка Стефановић, Данијела Илић и Милица Даниловић; седе: Јована Ђоковић, Маја Денић, Ана Којић, Тимеа Рабата, Маја Радоичић, Тамара Грбић и Тамара Жарковић

www.stvarnost.rs

za ekološki čisu sredinu

Ul. Pilota Zorana Tomića 3234310 Topola

Тel/fax: (034) 811 633 ; 812 633 ; 813 633

e-mail [email protected]. Jedinica 2, Smed. Palanka

Glavaševa bb

(026) 317 319 ; 317 321 ; 312 527

U sklopu poslovnog prostora u Topoli je ugostiteljski objekat sa konačištem. Kapacitet ugostiteljskog objekta - restorana je do 80 mesta a postoje i 4 sobe, od toga 2 dvokrevetne i 2 jednokrevetne.

Osnovna delatnost preduzeća je reciklaža otpadnog gvožđa, lima, čelika, obojenih metala. Tačnije otkupljuje, skladišti, sortira, priprema, seče, balira i šalje - prodaje livnicama kao sirovinu.



После прошлогодишњег пласмана у Прву лигу централне Србије (што је највећи

успех у историји шаха у Аранђеловцу, од осни-вања првог клуба 1931. године) чланови Аран-ђеловачког шаховског клуба (АШК) успели су да обезбеде останак у јакој конкуренцији реномираних шаховских клубова Прве лиге Централне Србије. Лигашко такмичење је одр-жано од 4 – 13. септембра ове године у крагу-јевачком хотелу „Шумарице“, а АШК је успео у конкуренцији дванаест клубова (који распо-лажу знатно већим финансијским средствима у односу на аранђеловачке љубитеље древне игре) да освоји девето место и очува прволи-гашки статус.

Екипу су сачињавали: Дејан Пикула (ве-лемајстор), Анте Бркљач (интернационални мајстор), Драган Шоргић (фиде мајстор, на-жалост неочекивано преминуо у октобру 2015. године, у 54. години, што је болно одјекнуло међу свим љубитељима шаха, не само у Аран-ђеловцу), Драгован Николић (фиде мајстор), Саша Јовановић (фиде мајстор), Лука Војино-

вић (мајсторски кандидат), Иван Ћи-раковић (мајсторски кандидат) и Ла-зар Ивановић (мајсторски кандидат).

Иначе, за пласман у највиши ранг шаховског такмичења у Републици Србији – супер лигу – потребно је по-јачање Аранђеловачком шаховском клубу са два играча, којима ваља за период од годину дана обезбедити по сто хиљада динара (укупно 200 хиљада динара, или око осам хиљада динара за једног врхунског играча месечно). Реч је о изузетно скромним средствима, па се љубитељи шаха у Аранђеловцу, које предводи Дејан Пикула, велемајстор (у свим основним школама формирао је шаховске секције са неколико стотина чланова, који су заволели најстарију интелектуалну игру на свету) нада-ју да ће представници општине Аранђеловац показати разумевање и обезбедити неопходна финансијска средства.

И јуниори су оправдали очекивања Аран-ђеловчана, јер су успели да заузму пето место

на табели дванаест екипа Српске лиге – група север. Иначе, на појединачном првенству оп-штине Аранђеловац прво место заузео је Лука Војиновић, друго Душко Јоксимовић и треће Бошко Величанин. На једанаестом, традици-оналном, турниру „Сретење 2015“ прво место је припало Дејану Пикули, велемајстору, а уче-ствовало је 20 шахиста.

Бошко Величанин

АРАНЂЕЛОВАЧКИ ШАХОВСКИ КЛУБ

ЈОШ ЈЕДНА УСПЕШНА ГОДИНА Сениори обезбедили останак у Првој лиги Централне Србије,јуниори оствојилипето место у Српској лиги – група север

Пред полазак на прволигашко такмичење, с лева на десно: Бошко Величанин, директор, Лазар Ивановић, Дејан Пикула, Анте Бркљача, Драгован Николић, Драган Шоргић (преминуо у октобру 2015), Лука Војиновић и Жељко Ђуровац, секретар клуба

РЕСТОРАН "ГУРМАН"БОГАТА ПОНУДА КУВАНИХ ЈЕЛА,

РОШТИЉА, САЛАТЕ, РИБЕ И ПОСЛАСТИЦА

Ресторан "ГУРМАН"Јадранска бб

"Крки" д. o. o.Занаталијска бб

034/724-253 34 300 Аранђеловац

Јела по поруџбини

STIL KOMERCZanatlijska bb,

34 300 aranđelovac

tel: +381 34 722 866www.stilkomerc.rs

casopis stvarnost issue no4

Documents