apljno oko Legvin Ursula APLJINO OKO Prevod: Kosti-Opai Dubravka Leguin Ursula K. EYE OF THE HERON (THE), 1978. KENTAUR 1985.

1.

Na suncu, u sredini prstena koji je obrazovalo drvee, sedeo je Lev skrtenih nogu, glave nagnute nad rukama.

Na toploj povrini njegovih dlanova savijenih u obliku plitke olje ualo je malo bie. Lev ga nije uhvatio; bie je samo odluilo ili pristalo da tu ostane. Liilo je na malu krilatu abu. Krila, sklopljena na iljak iznad njegovih lea, bila su zagasito smee boje s tamnim pegama, a telo mu je bilo proarano zagasitim mrljama. Tri zlatna oka veliine ovee glave iode ukraavala su glavu bia: s obe strane i na sredini lobanje nalazilo se po jedno. Ovo sredinje oko, koje je gledalo uvis, posmatralo je Leva. Lev mu namigmu. Bie naglo prameni izgled. Ispod njegovih sklopljenih krila proklijae prljavorozikaste liske poput listastih organa paprati. Za trenutak, bie je liilo na paperjastu loptu, koja se nije mogla jasno razabrati, jer je lie ili paperje neprestano padrhtavalo, zamagljujui mu obrise. Postepeno zamagljenosti nestade. Na dlanu se ponovo nalazila krilata aba, ali sada je bila svetloplave boje. Zadnjom od svoje tri male ape poeala je levo oko. Lev se nasmeio. aba, krila, oi, noge nestadoe. Pljosnatog oblika, nalik moljcu, ualo je sada bie na Levovom dlanu, gotovo nevidljivo poto je, izuzev nekoliko tamnih mrlja, bilo iste boje i tkiva kao njegova koa.Lev je sedeo nepomino. Polako, ponovo se pojavi plava aba sa krilima, koja ga je posmatrala onim zlatnim, okom. Prela je preko Levovog dlana i pregiba njegovih prstiju. est tananih toplih noica grilo se i sputalo, neno i precizno. Zastala je na vrhu njegovih prstiju i naherila bi glavu kako bi mogla da ga pogleda desnim okom, dok je levim i sredinjim otro motrila u nebo. Najednom se skupi poput strele, izbaci dva providna potkrila, duplo dua od tela, i otisnu se u dugom vetom luku prema padini obasjanoj suncem iznad prstena koji je obrazovalo drvee.

"Lev?""Zanimljiv mudrija." Ustao je i pridruio se Andreju koji je bio izvan prstena."Martin misli da bismo noas mogli da stignemo kui.""Nadam se da je u pravu", ree Lev. Stavio je ranac na lea i prikljuio se kraju povorke sainjene

od sedam mukaraca. Krenuli su u nizu jadan po jedan, ne razgovarajui, osim kada bi se neko iz povorke javio da voi puta ukae na moguu preicu, ili kada bi, drugi u povorci, onaj koji je nosio kompas, rekao voi da, skrene desno ili levo. Ili su prema jugozapadu. Poaenje im nije priinjavalo tekoe, ali nije bilo nikakve staze niti, graninih oznaka. umsko drvee raslo je u krugovima, dvadeset do ezdeset drveta obrazovalo je prsten oko istine u sredini. U lebovima odrona prstenasto drvee raslo je tako blizu, esto zatvarajui krug, da su se putnici, naizmenino, as probijali kroz iblje izmeu tamnih obraslih debala, as nesmetano prelazili preko suneraste trave to je rasla u suncem obasjanim krugovima izmeu drvea, zatim ponovo probijali kroz tamu, lie, gustu lozu i zbijena stabla. Na obroncima brda razmak izmeu prstenova bio je vei i ponekad se pruao irok vidik iznad talasastih dolina u nedogled iaranih blago nepravilnim prstenjem stabala.

Kako je poslepodne prolazilo magla je sve vie priguivala sunevu svetlost. Sve gui oblaci pribliavali su se sa zapada. Poela je da pada sitna, retka kia. Vreme je bilo blago, bez daka vetra. Gole grudi i ramena putnika sijali su kao da su premazani uljem. Kine kapi lepile su se za njihovu kosu. Nastavili suda hodaju uporno se drei jugozapadnog pravca. Svetlost je postajala sve sivlja. U dolinama, u krugovima koje je obrazovalo drvee, bilo je maglavito i mrano.

Ispevi se na vrh dugake kamenite uzviice, voa grupe, Martin, okrenu se i pozva ih. Jedan za drugim popeli su se do njega, i stali na greben samog vrha. Ispod njih leala je iroka reka, sjajna i providna izmeu tamnih obala.

Najstariji u grupi, Nepokolebljivi, poslednji je stigao na vrh i sada je stajao gladajui dole, u reku, s izrazom dubokog zadovoljstva. "Hej", promrmljao je, kao da se obraa prijatelju.

"Koji put vodi do amaca?" upita momak koji je nosio kompas."Uzvodno", ree Martin, nagaajui."Dole", predloio je Lev. "Zar ono nije najvia taka ovog lanca brda, tamo na zapadnoj strani?"Brzo su razmotrili ovo pitanje i odluili da pokuaju nizvodno. Pre nego to e krenuti, zastali su u

tiini na vrhu grebena odakle im se pruao iri vidik nego ijednog od proteklih dana.S druge strane reke, prema jugu, sputala se uma u vidu beskrajnih prstenova ispod oblaka koji su

lebdeli. Uzvodna, prema istoku, zemlja se koso uzdizala; prema zapadu reka je zadirala u sive povrine tla izmeu niih brda. Tamo gde se reka gubila iz vida prostirala se slaba svetlost, odblesak sunevih zraka na otvorenom moru. Na severu, iza lea putnika, leala su poumljena brda, dani i milje njihovog putovanja,

Page 1

apljno okogubei se u tami kie i noi.

U itavam tom beskraju jedino spokojna slika prirode koju ine brda, uma, reka, bez traga dima; bez ijedne kue i bilo kakvog puta.

Krenuli su prema zapadu, sledei lananu kimu brda. Nakon otprilike jednog kilometra deak po imenu Gostoprimljivi, koji se sada nalazio na elu grupe, uzviknu veselo i pokaza u pravcu dva crna kolca na prevoju ljunkovite plae, u pravcu amaca koje su tamo privezali pre nekoliko nedelja.

Spustili su se do plae klizajui se i verui po strmom grebenu. Dole, pored reke, bilo je mranije i hladnije, iako je kia prestala da pada.

"Uskoro e mrak. Hoemo li da se ulogorimo", upita Nepokolebljivi nevoljno.Pogledali su u sivu masu reke koja je proticala pored njih, u sivo nebo iznad nje."Na otvorenoj reci bie svetlije", ree Andrej, izvlaei kratka vesla ispod jednog privezanog,

prevrnutog kanua.itava porodica slepih mieva-torbara nala je udoban smetaj izmeu kratkih vesala. Poluodrasli

mladunci iskoie i odskakutae preko plae, skviei ogoreno, a razdraeni roditelji poletee za njima. Ljudi se nasmejae i podigoe lake unove na ramena.

Spustili su amce u vodu i krenuli, smestivi se po etvoro u jedan un. O podignuta vesla iznad vode odbijala se srebrna svetlost zapada. Kada su stigli na sredinu reke nebo je izgledalo svetlije i vie, obale niske i crne s obe strane.

"Oh kada stignemoOh kada stignemo u Lisabon,ekae nas bele lae,Oh kada stignemo."Jedan ovek u prvom unu poe da peva, dva ili tri glasa iz drugog amca prihvatie pesmu. Dok su

zvonko i enjivo pevali, svuda unaokolo vladala je tiina divljine, iznad i ispod njih, pre i nakon pesme.Rene obale postajale su sve nie, udaljenije, tamnije. Sada su se nalazili na mirnoj masi sive vode,

irokoj pola milje. Svakog trenutka nebo je postajalo sve tamnije. Onda iznenada, daleko na jugu, zablista neka svetla taka udaljena i jasna, razbijajui dotadanju tamu.

U selima niko nije bio budan. Izbie preko pirinanih polja, sluei se fenjerima koji su bacali lelujavu svetlost. U vazduhu osetie teak miris dima od treseta. Tiho, kao kad pada kia, prolazili su ulicom izmeu malih usnulih kua, sve dok Gostoprimljivi nije glasno uzviknuo: "Hej, stigli smo!" i s treskom otvorio vrata roditeljske kue. "Majko, probudi se! Ja sam!"

Kroz nekoliko minuta pola Grada nalo se na ulici. Svetiljke su upaljene, vrata irom otvorena, decasu se unaokolo igrala, stotinu glasova je govorilo, vikalo, postavljalo pitanja, izraavalo dobrodolicu, izricalo estitke.

Lev je poao da nae Juni Vetar upravo u trenutku kada se ona urno sputala niz ulicu, pospanih oiju, nasmeena, ala prebaenog preko zamrene kose. On isprui ruke, kako bi je zaustavio. Ona podie pogled prema njegovom licu i nasmeja se: "Vratio si se, vratio si se!"

Zatim se izraz njenog lica promeni; hitro je bacila pogled oko sebe na veselu ulinu guvu, zatim ponovo na Leva.

"Oh", ree, "znala sam. Znala.""Na putu za sever. Otprilike pre deset dana. Sputali smo se niz kanjon reke. Ispod njegovih ruku

odronilo se kamenje. Gnezdo planinskih korpiona. U poetku mu je bilo dobro. Ali bilo je na desetine ujeda. Ruke su poele da mu otiu..."

vre je stegao devojine ruke, ona ga je i dalje gledala pravo u oi."Umro je nou.""U velikim bolovima?""Ne", slaga Lev.Oi mu se napunie suzama."Ostao je, eto, tamo", ree. "Napravili smo humku od velikih belih oblutaka. Blizu vodopada. Eto...

eto, on je tamo."U vrevi i brbljanju iza njih zau se jasan enski glas: "Ali gde je Timo?"Ruke Junog Vetra izgubie se u Levovim; izgledalo je kao da se smanjuje, da propada u zemlju,

da nestaje. "Poi sa mnom", ree on i, obgrlivi je oko ramena, krenue utke prema kui njene majke.Lev ju je tu ostavio s Timovom i njenom majkom. Izaao je iz kue, zastao neodluno, zatim polako

krenuo nazad ka okupljenim ljudima. Iz guve istupi njegov otac oekujui da e ga sresti; Lev ugleda njegovu kovrdavu sedu kosu, oi koje ga trae kroz svetlost baklji. Saa je bio vitak, nizak ovek; kada su se zagrlili Lev ispod njegove koe oseti kosti, otre i krhke.

"Video si se s Junim Vetrom?""Jesam. Ne mogu..."

Page 2

apljno okoPrivio se za trenutak uz oca, i jaka uzana aka lupnu ga po ruci. Zamagli mu se pred oima i oseti

bol u njima. Kada je konano pustio oca, Saa se odmae da ga pogleda, ne govorei nita, napregrnutih tamnih oiju, ustiju skrivenih iza otrih sedih brkova.

"Ti si bio dobro, Oe?"Saa potvrdno klimnu glavom. "Umoran si. Hajde kui." Kada su krenuli niz ulicu, ree: "Jeste li

pronali obeanu zemlju?""Jesmo. Dolinu pored reke. Pet kilometara udaljenu od mora. Sve ono to nam treba. I lepu...

planine iznad nje... Planinski lanac za planinskim lancem, sve vii i vii, vii od oblaka, belji... Ne moe da veruje koliko visoko mora da se gleda kako bi se video najvii iljak planine." Prestao je da hoda.

"Planine se nalaze izmeu? Reke?"Sa belih zamiljenih visina Lev spusti pogled na svog oca."Ima ih dovoljno da zadre gazde da nas ne prate?"Nakon izvesnog trenutka Lev se nasmei. "Moda", ree.

Berba pirina u movari bila je u jeku, tako da mnogi ljudi koji su se bavili zemljoradnjom nisu mogli da dou, ali sva sela poslala su po jednog oveka ili enu u Palanku da uju kakvi su izvetaji istraivaa i ta ljudi kau za njih. Bilo je poslepodne, jo je padala kia; veliki otvoreni prostor ispred Hrama bio je zakren kiobranima od irokog, crvenog, papirastog lia sa tranog drveta. Ispod kiobrana ljudi su stajali ili uali na asurama od lia u blatu, krckali orahe razgovarali, dok se konano nije oglasilo malo bronzano zvono Hrama, ding-dong-ding-dong; tada svi pogledae na trem Hrama, gde je stajala Vera spremna da govori.

Bila je to vitka ena teke, sede kose, uzanog nosa, tamnih bademastih oiju. Imala je jak i razgovetan glas i dok je govorila nije se uo nijedan drugi zvuk osim tihog dobovanja kie i ponekog cvrkuta malog deteta u gomili, koje bi ubrzo bilo uutkano.

Pozdravila je povratak istraivaa. Govorila je o Timovoj smrti i, vrlo smireno i jezgrovito, o samom Timu, kao da je lino bila prisutna onog dana kada je napustio svoje istraivako drutvo. Govorila je o njihovom stodnevnom putovanju kroz divljinu. Uneli su u mapu veliku oblast istono i severno od zaliva Eho, rekla je, i pronali su ono to su eleli da nau - mesto za novu naseobinu i prohodan put do tamo. "Velikom broju ovde prisutnih", ree, "ne svia se ideja o novoj naseobini toliko udaljenoj od Palanke. A meu nama sada se nalaze i neki nai susedi iz Grada, koji moda ele da se pridrue naim planovima i diskusijama. itava stvar mora biti dobro razmotrena i o njoj se mora slobodno raspravljati. Zato neka Andrej i Lev najpre govore u ime istraivaa, i neka nam ispriaju ta su videli i pronali."

Andrej, zdepast, stidljiv ovek tridesetih godina, opisao je njihovo putovanje na sever. Imao je mekan glas i nije se lako izraavao, i masa ljudi napeto je sluala kako opisuje svet koji se nalazio izvan njima dobro poznatih polja. Oni to su se nalazili sasvim pozadi, istezali su vratove sve dok nisu ugledali ljude iz Grada, na ije ih je prisustvo Vera ve utivo upozorila. Oni su se nalazili blizu trema, est mukaraca u kratkim kaputima i visokim izmama: telesna straa gazda, svaki je nosio dugaak no u koricama na bedru i bi, uredno savijen kai, zadenut za opasa.

Andrej proguna neto i ustupi mesto Levu, mladom oveku, vitkom i koatom, guste, crne, sjajne kose. Lev je takoe poeo da govori zamuckujui, traei rei da opie dolinu koju su pronali i da objasni zato smatraju da je ba ona najpogodnija za naseljavanje. Dok je govorio sve vie se zagrevao i poinjao da se zaboravlja, kao da je ispred sebe video ono to opisuje: iroku dolinu i reku koju su nazvali Mirna reka, jezero iznad nje, movarna zemljita gde je pirina divlje rastao, ume od kvalitetnog drveta, sunane padine gde mogu uzgajati vonjake i itarice, i gde mogu da podignu kue zatiene od blata i vlage. Govorio im je o uu reke, o zalivu punom koljki i jestive morske trave; govorio je jo i o planinama koje se izdiu iznad renedoline, sa severne i istone strane, titei je od vetrova zbog kojih je zima u Palanci, puna blata i hladnoe, uvek bila tako zamorno jednolina. "Vrhovi planina uzdiu se visoko, visoko, ka tiini i sunevoj svetlosti iznad oblaka", rekao je. "One tite dolinu, kao to majka svojim rukama titi dete. Nazvali smo ih Mahatmine Planine.Da bismo videli da li planine zadravaju oluje ostali smo tamo toliko dugo, petnaest dana. Rana jesen tamo liina sredinu leta ovde, jedino su noi hladnije; dani su bili sunani, a kia nije uopte padala. Nepokolebljivi mislikako bi tamo mogle da se obave tri etve pirina godinje. U umama ima mnogo voa, a pecanje riba u reci i na obalama zaliva pomoglo bi prehranjivanju naseljenika tokom prve godine, do prve etve. Tamo su jutra tako svetla! Nismo se zadrali jedino zato da bismo videli kakvo vreme tamo vlada. Bilo je teko napustiti to mesto, ak iako je re bila o povratku kui."

Sluali su ga ushieno, a kada je prestao da govori nastala je mukla tiina.Neko doviknu: "Koliko je to mesto udaljeno, ako se rauna prema danima putovanja?""Martin pretpostavlja oko dvadeset dana, s porodicama i velikim zaveljajima stvari.""Ima li reka koje treba da preemo, opasnih mesta?""Najbolje reenje bilo bi da se poalje jedna prethodnica, nekoliko dana unapred, koja e obeleiti

najlaki put. Kada smo se vraali klonili smo se svih divljih predela kroz koje smo prolazili prilikom odlaska na sever. Jedina reka koja se teko prelazi, Eho, nalazi se upravo ovde, i nju emo morati da preemo amcima.

Page 3

apljno okoSve druge reke, do Mirne, mogu da se pregaze."

Dovikivali su jo mnoga pitanja; ljudi behu prekinuli utanje koje je vladalo nakon opte zanesenostiLevovom priom i upustili se u stotinu gorljivih diskusija ispod kiobrana od crvenog lia, kada Vera ponovo istupi i zamoli za tiinu. "Jedan od naih suseda nalazi se ovde i eli da razgovara s nama", rekla je i pomerila se u stranu kako bi pustila oveka iza sebe da istupi napred. Bio je obuen u crno, s opasaem ukraenim srebrnim figurama. est mukaraca koji su stajali blizu trema popeli su se zajedno s njim i istupili napred, obrazujui polukrug, i odvojili ga na taj nain od drugih ljudi na tremu.

"Pozdrav svima", ree ovek u crnom. Govorio je suvim, slabim glasom."Falko", mrmljali su ljudi izmeu sebe. "Gazda Falko.""Drago mi je to mogu da uruim estitke vlade Viktorije ovim hrabrim istraivaima. Njihove mape i

izvetaji predstavljae najvredniju zbirku Dravnog arhiva Grada Viktorije. Savet je prouio planove o ogranienoj migraciji zemljoradnika i manuelnih radnika. Planiranje i kontrola neophodni su kako bi se osigurala bezbednost i dobrobit zajednice u celini. Kao to ova ekspedicija pokazuje, mi ivimo u jednom kutku, jednom bezbednom raju, velikog i nepoznatog sveta. Mi koji ovde ivimo najdue, koji pamtimo prve godine nae naseobine, znamo da nagli planovi daljeg irenja mogu da ugroze na opstanak, i da mudrost lei u redu i vrstoj saradnji. Imam zadovoljstvo da vam kaem da e Savet primiti ove hrabre istraivae uz srdaan doek Grada, i da e im uruiti odgovarajuu nagradu za njihov trud."

Nastupi jedna drugaija vrsta utanja.Sada je progovorila Vera; delovala je krhko pored grupe ogromnih mukaraca, a glas joj je zvuao

vedro i jasno. "Zahvaljujemo predstavniku Saveta na njegovom ljubaznom pozivu."Falko ree: "Savet se nada da e primiti istraivae i prouiti njihove mape i izvetaje, kroz tri dana."Opet mukla tiina."Zahvaljujemo Savetniku Falku", ree Lev, "i odbijamo njegov poziv."Jedan stariji ovek povue Leva za ruku, apuui muklo; meu ljudima na tremu razvio se ustar

razgovor upola glasa, ali masa ispred Hrama i dalje je utala i bila nepokretna."Moramo da donesemo odluke povodom nekoliko vanih pitanja", ree Vera Falku, ali dovoljno

glasno da su je svi mogli uti, "pre nego to budemo spremni da odgovorimo na poziv Saveta.""Odluke su ve danete, Senjora Adelson. Njih je doneo Savet. Jedino se oekuje vaa saglasnost."

Falko se nakloni prema njoj, podie ruku pozdravIjajui masu i napusti trem, okruen svojim uvarima. Ljudi se iroko razdvojie da ga propuste.

Na tremu su se obrazovale dve grupe; istraivai i ostali mukarci i ene, uglavnom mladi, okupili suse oko Vere, a jedna vea grupa oko plavokosog, plavookog oveka po imenu Elija. Ovakav model okupljanja ponovili su ljudi koji su se nalazili dole, tako da je okupljena masa poela da lii na prstenastu umu; mali krugovi bili su sastavljeni uglavnom od mladih, a vei krugovi uglavnom od starijih ljudi. Svi su strasno raspravljali, pa ipak bez ljutnje. Kada je jedna visoka stara ena paela da uzmahuje svojim kiobranom od crvenog lia na neku uzbuenu devojku viui: "Bekstvo? elite da pobegnete i da nas ostavite same sa gazdama? Treba vas izudarati?" - slomivi kiobran pri tom - onda su se ljudi oko nje vrlo brzo razili, vodei sa sobom devojku koja je uznemirila enu. Svi su napustili staricu i ona je ostala sama, crvena kao njen kiobran, kojim je namrgoena mahala u prazno. Uskoro, mrtei se i gunajui, starica se pridruila periferiji drugog kruga.

Gore na tremu dve grupe sada su se spojile. Elija je govorio sa blagom estinom: "Otvoreni prkos predstavlja nasilje, Lev, isto toliko koliko i svaki udarac pesnicom ili noem."

"Kao to odbacujem nasilje, tako odbijam i da sluim nasilniku", ree mladi."Ako bude prkosio zahtevu Saveta, izazvae nasilje.""Hapenje, batine, moda; slaem se. Da li elimo slobodu, Elija, ili puku bezbednost?""Prkosei Falku, u ime slobode ili bilo ega drugog, izaziva guenje slobode. Igra kako on svira.""Ve igramo po njegovom taktu, zar ne?" ree Vera. "Ono to elimo to je da se toga oslobodimo.""Svi se slaemo kako je dolo vreme, krajnje vreme, da razgovaramo sa Savetom, da razgovaramo

odluno, razumno. Ali ako razgovor budemo poeli prkosom, moralnim nasiljem, nita neemo postii, i oni eponovo posegnuti za silom."

"Nemamo nameru da im prkosimo", ree Vera, "jednostavno emo se drati istine: ali ako oni krenusa silom, onda e, Elija, ak i nae pozivanje na razum predstavljati otpor."

"Otpor je beznadean, moramo da razgovaramo meusobno! Ako nasilje stupi u dejstvo, bilo putem ina ili putem rei, istina je izgubljena - na ivot u Palanci, naa sloboda, bie uniteni. Vladae sila, kao nekad na Zemlji!"

"Sila nije vladala nad svakim na Zemlji, Elija. Samo nad onima koji su pristali da joj slue.""Zemlja je izgnala nae oeve", ree Lev. Na njegovom licu blistao je udan sjaj; glas mu je

poprimio uvreen, enjiv ton, kao kada se duboki tonovi harfe izvlae grubim povlaenjem ica. "Mi smo izgnanici, deca izgnanika. Zar Tvorac nije rekao da je izgnanik slobodna dua, Boje dete? Na ivot ovde u Provinciji nije slobodan ivot. Tek na severu, u novoj naseobini, biemo slobodni."

Page 4

apljno oko"ta je sloboda?" ree lepa, tamnoputa ena, Dul, koja je stajala pored Elije. "Ne mislim da ete

doi do slobode ako budete ili putem prkosa, otpora, odbacivanja. Sloboda sama dolazi ako se koraa stazom ljubavi. Da bi se dobilo sve, mora se i dati sve."

"Mi smo dali ceo svet", ree Andrej svojim prigueniun glasom. "Da li smo dobili slobodu?""Prkos je zamka, nasilje je zamka, koje moramo odbaciti - a to i inimo", ree Lev. "Poi emo

slobodni odavde. Gazde e pokuati da nas spree. Upotrebie moralnu, a mogu da upotrebe i fiziku silu; silaje oruje slabih. Ali ako budemo verovali sebi, naim namerama, naoj snazi, ako budemo nepokolebljivi, sva mo koju imaju nad nama nestae kao senke kad grane sunce!"

"Lev", ree tamnoputa ena blago, "Lev, ovo je svet senki." 2.

Kini oblaci vukli su se u dugim mrkim redovina nad zalivom Eho. Kia je dobovala i dobovala po krovu od crepa Falkove kue. Na kraju kue, u kuhinjama, uo se daleki zvuk uurbanog kretanja, glasovi posluge. Nikakav drugi zvuk, nikakav drugi glas, samo kia.

Luz Marina Falko Kuper sedela je u dubokom seditu u udubljenju prozora, podupirui bradu kolenima. Ponekad bi bacila pogled kroz debelo, zelenkasto prozorsko staklo na more, kiu i oblake. S vremena na vreme spustila bi pogled na knjigu, koja je leala otvorena pored nje, i proitala nekoliko redova. Zatim bi uzdahnula i ponovo pogleda kroz prozor. Knjiga je bila nezanimljiva.

To je doista bilo glupo. Polagala je velike nade u ovu knjigu. Jer, dosada, nikada nije proitala nijednu.

Nauila je, naravno, da ita i pie, s obzirom na to da je bila Gazdina erka. Pored toga to je uila lekcije naglas, prepisivala je i moralne savete i mogla je da napie pismo kojim je nudila ili odbijala neki poziv, na pergamentu s kitnjastim okvirom, kao i pozdrav i potpis ispisan naroitim, velikim i krutim slovima. Ali u kolisu koristili crep od kriljca i pisanke koje je nastavnica ispisivala rukom. Nikada u sopstvenim rukama nije imala neku knjigu. Knjige su bile isuvie dragocene da bi se koristile u koli; u svetu je postojalo samo nekolikodesetina knjiga. One su uvane u Arhivu. Ali kada je danas posle podne ula u dvoranu, videla je kako na niskom stolu lei mala braon kutija; podigla je poklopac da vidi ta se u njoj nalazi, a kutija je bila puna rei. Uredno ispisanih, uzanih rei, u kojima su sva slova bila jednaka - koliko je samo strpljenja bilo potrebno da bi se postigla jednaka veliina svakog slova! Knjiga - prava knjiga, sa Zemlje, sigurno ju je njen otac ostavio ovde. Podigla je knjigu, odnela je do udubljenja u prozoru, ponovo je paljivo podigla poklopac i vrlo polako proitala sve rei razliitog oblika sa prve strane.

PRVA POMOUPUTSTVO ZA HITNU NEGUPOVREDA I BOLESTIM.E. Roj, M.D.

tampa: grafiki zavod, enevaeneva, vajcarska2027Licenca Br. 83A38014en.

Nije nalazila mnogo smisla u ovome. Bilo joj je jasno ta znai 'Prva pomo', ali sledei red predstavljao je zagonetku. Na poetku je bilo ispisano neije ime, 'Uputstvo', a zatim je sledio tekst o povredama. Potom su dolazila mnoga velika slova iza kojih su se nalazile take. A ta je znailo eneva, ili tampa, ili vajcarska?

Jednako udna bila su joj crvena koso postavljena slova preko cele strane, kao da su bila ispisana preko teksta ispod: dar svetskog Crvenog krsta za upotrebu u kanjenikoj koloniji na Viktoriji.

Okrenula je stranicu, divei joj se. Pod prstima je bila nenija od najfinije tkanine, krta a ipak savitljiva paput sveeg lista trske, i potpuno bela.

Nastavila je dalje da ita re po re do kraja prve strane, a zatim je poela da okree po nekoliko stranica odjednom, poto joj ionako vie od polovine rei nije nita znailo. Pojavile su se uasne slike. Usled oka interesovanje joj je naglo oivelo: slike su prikazivale ljude koji pridravaju glave drugih ljudi diui im u usta; kosti u nozi, vene u ruci; bile su to slike u boji, na divnom sjajnom papiru, poput stakla, ljudi sa malim crvenim takama na ramenima, s velikim crvenim ranama na obrazima, s uasnim gukama svuda po telu, i tajanstvene rei ispod slika: Kona alergija. Ospe. Velika Boginja. Mala Boginja. Ne, pisalo je boginje, a ne Boginja. Prouila je sve slike, vraajui se ponekad reima na spoljanjoj strani. Shvatila je da je to knjiga iz medicine, i da ju je doktor, a ne njen otac, sigurno ostavio na stolu prethodne noi. Doktor je bio dobar ovek, ali osetljiv; da li bi se ljutio kada bi saznao da je gledala njegovu knjigu? Knjiga je sadrala njegove tajne. On

Page 5

apljno okonikada nije odgovarao na pitanje. Voleo je da svoje tajne zadri za sebe.

Luz je ponovo uzdahnula i pogledala napolje na razbacane kine oblake. Pregledala je sve slike, rei joj nisu bile zanimljive.

Ustala je i upravo je sputala knjigu na sto tano tamo gde je pre leala, kada je njen otac uao u sobu.

Njegov korak bio je odluan, lea prava, pogled jasan i strog. Nasmeio se kada je ugledao Luz. Malo uplaeno, sa oseanjem krivice, naklonila mu se utivo, skrivajui suknjom sto i knjigu. "Senjor! Hiljadu pozdrava!"

"Tu je moja mala lepotica. Majkl! Toplu vadu i pekir! Sav sam prljav." Seo je u jednu od iz rezbarenih drvenih fotelja i ispruio noge, dok su mu lea ostala uspravna kao i uvek.

"Gde si se isprljao, Tata?""Meu crvima.""U Palanci?""U Viktoriju su sa Zemlje dole tri vrste bia: Ljudi, Vake i Palanani. Kada bih mogao da se

oslobodim samo jedne vrste, to bi mi bilo poslednje prljanje." Ponovo se nasmeio, zadovoljan sopstvenom alom, zatim pogledao u kerku i kazao: "Jedan od njih drznuo se da mi odgovori. Mislim da si ga poznavala."

"Poznavala?""Iz kole. Crvima ne bi trebalo dozvoliti da idu u kolu. Zaboravio sam njegovo ime. Sva njihova

imena su glupa: Uzdrani, Nepokolebljivi, Ljubazni, ta si me ono... mali crnokosi trkljasti deak.""Lev?""Taj. Onaj to pravi neprilike.""ta ti je rekao?""Meni nije nita rekao," U sobu je urno uao Falkov sluga sa dubokim lavorom i bokalom vrele

vode; pratila ga je sluavka s pekirima. Falko je trljao lice i ruke, prskajui, duvajui i priajui dok se umivao ibrisao. "On i jo nekoliko njih upravo su se vratili iz nekakve ekspedicije gore, na severu, u divljini. Tvrdi kako su pronali lepo mesto za grad. ele da se svi presele tamo."

"Da napuste Palanku? Svi?"Falko potvrdno zabrunda i isprui nogu prema Majklu da mu izuje izme. "Kao da bi smeli da se

itave zime ne staraju o Gradu? Zemlja ih je poslala ovamo pre pedeset godina kao nedouene imbecile to oni doista i jesu. Vreme je da im se ponovo oita lekcija."

"Ali oni ne mogu tek tako da odu u divljinu", ree Luz, koja je sledila sopstvene misli dok je njen otacgovorio. "Ko bi onda obraivao naa polja?"

Njen otac se podsmehnuo njenom pitanju ponavivi ga, izvrui na taj nain ensko izraavanje emocija u muku procenu injenica. "Ne sme im, naravno, biti dozvoljeno da se ovako raziu. Oni obavljaju neophodan posao."

"Zbog ega Palanani obavljaju gotovo sav zemljoradniki posao?""Zato to nisu dobri ni za ta drugo. Skloni tu prljavu vodu s puta, Majkl.""Teko da iko od naih ljudi zna da obrauje zemlju", primeti Luz. Razmiljala je. Imala je tamne,

otro izvijene obrve, kao i njen otac, i kada je razmiljala one bi se spustile u pravu liniju iznad njenih oiju. Ova linija oneraspoloila je njegovog oca. Nije odgovarala licu ljupke dvadesetogodinje devojke. Davala joj jegrub, neenstven izgled. esto joj je to govorio, ali ona se nikada nije oslobodila rave navike.

"Draga moja, mi smo graani, ne seljaci.""Ali ko se bavio zemljoradnjom pre nego to su doli Palanani? Kolonija je bila stara ezdeset

godina kada su oni stigli?""Radnici su obavljali manuelan posao, naravno. Ali ak ni nai radnici nisu nikada bili seljaci. Mi smo

graani.""I onda smo gladovali, zar ne? Vladale su oskudica i glad." Luz je govorila zamiljeno, kao da se

prisea neke stare istorijske recitacije, ali njene su obrve i dalje bile sputene u onu pravu crnu liniju. "Tokom prvih deset godina postojanja Kolonije, i u drugim vremenima... veliki broj ljudi je gladovao. Nisu znali kako da uzgajaju pirina u movarama niti da vade eernu repu, dok nisu doli Palanani."

Sada su crne obrve njenog oca takoe stajale u pravoj liniji. Jednim zamahom ruke otpustio je Majkla, slukinju i prekinuo predmet razgovora. "Pogreno je", rekao je svojim suvim glasom, "seljake i ene slati u kolu. Seljaci postaju drski, a ene dosadne."

Pre dve tri godine ovo bi je rasplakalo. Tada bi se snudila i odvukla u svoju sobu da plae, i bila bi nesrena sve dok joj otac ne bi rekao neto ljubazno. Ali ovih dana nije mogao da je natera u pla. Nije znala zato je to tako, i to ju je veoma udilo. Naravno da ga se, kao i pre, bojala i divila mu se; ali uvek je unapred znala ta e rei. To nikada nije bilo nita novo. Nikada nita novo.

Okrenula se i kroz debelo prozorsko staklo ponovo pogledala na zaliv Eho, iji je udaljeni obalni luk bio zastrt koprenom guste kie. Stajala je uspravno, jasna figura na priguenoj svetlosti, u svojoj dugakoj crvenoj suknji od domae tkanine i u nabranoj mukoj koulji. Delovala je nezainteresovano i usamljeno, dok

Page 6

apljno okoje stajala tako u sredini visoke, dugake sobe; a tako se i oseala. Oseala je takoe kako je otac promatra. Unapred je znala ta e rei.

"Vreme je da se uda, Luz Marina."ekala je sledeu reenicu."Otkad je tvoja majka umrla..." Potom uzdah."Dosta, dosta, dosta!"Okrenula se ka njemu. "Proitala sam onu knjigu", ree."Knjigu?""Sigurno ju je ostavio doktor Martin. ta znai 'kanjenika kolonija'?""Nije trebalo da je dira!"Bio je iznenaen. To je makar inilo stvar interesantnom."Mislila sam da je to kutija sa suvim voem", rekla je i nasmejala se. "Ali ta to znai 'kanjenika

kolonija'? Kolonija kriminalaca, zatvor?""To nije neto to bi ti trebalo da zna.""Nai preci ovde su poslati kao zatvorenici, jesam li u pravu? To su nam Palanani govorili u koli."

Falko je prebledeo, ali opasnost je razveselila Luz; njene uspomene naglo oivee i ona glasno izgovori. "Rekli su da su u prvoj generaciji svi bili kriminalci. Zemaljska Vlada upotrebila je Viktoriju kao zatvor. Palanani su nam rekli kako su oni bili poslati zato to su verovali u mir ili tako neto, ali da smo mi poslati zatoto smo svi bili lopovi i ubice. A veinu njih, iz Prve Generacije, sainjavali su mukarci. Njihove ene nisu mogle da dou poto nisu bile venane s njima, i zbog toga je u poetku bilo tako malo ena. Oduvek se smatralo glupou da se u koloniju alje vie ena. A to takoe objanjava zato su brodovi bili napravljeni samo za dolazak, ne i za povratak. I zato Zemljani nikada nisu doli ovamo. Mi smo odseeni. To je istina, zarne? Mi sebe nazivamo kalonijom Viktorija. Ali smo, zapravo, tamnica."

Falko ustade i priblii joj se; ona je stajala mirno, vrsto na svojim nogama. "Ne", rekla je blago, kaonezainteresovano. "Ne, nemoj, Tata."

Njen glas zaustavio je razljuenog oveka; on je takoe stao mirno i pogledao je. U jednom trenutku prozreo je. Videla je u njegovim oima da je prozreo, i da se uplaio. Za trenutak, samo za trenutak.

Okrenuo se. Otiao je do stola i podigao knjigu koju je doktor Martin ostavio. "Zato je to sve vano, Luz Marina?" rekao je konano.

"elela bih da znam.""To je bilo pre sto godina. I Zemlja je izgubljena. A mi smo to to jesmo."Klimnula je glavom potvrdno. Kada je govorio na ovaj nain, suvo i mirno, oseala je snagu kojoj se

divila i koju je volela u njemu."Ono to me ljuti", rekao je, ali bez ljutnje, "jeste to to si sluala rei tih crva. Oni sve izvru. ta oni

znaju? Dozvolila si im da ti priaju kako je Luis Firman Falko, moj veliki deda, osniva nae Kue, bio lopov, zatvorska ptiica. ta oni o tome znaju! Ja znam, i ja ti mogu rei, ta su nai preci bili. Oni su bili pravi mukarci. Ljudi isuvie snani za Zemlju. Zemaljska vlada poslala ih je ovde zato to ih se plaila. Najbolji, najhrabriji, najjai - sve hiljade malog slabog naroda na Zemlji plaile su ih se, zato su ih pohvatali i otpremili u jednosmernim brodovima, tako da bi mogli da ine ta hoe sa Zemljom, shvata. Pa, kada je to uinjeno, kada su pravi ljudi otili, Zemljani su ostali tako slabi i bojaljivi da su poeli da se plae ak i od takve rulje kakvi su Palanani. Zato su ih poslali nama da ih ovde uvamo. to smo mi i uinili. Shvata? Eto, tako je to bilo."

Luz je klimnula glavom potvrdno. Prihvatila je oiglednu nameru svog oca da je umiri, mada nije znala zato joj se prvi put u ivotu obraa pomirljivim tonom, objanjavajui joj neto kao da je smatra sebi ravnom. Bez obzira na to, meutim, koji je bio razlog tome, njegovo objanjenje delovalo je ubedljivo; a ona jebila navikla da slua ubedljiva objanjenja i da kasnije razmilja o njihovom pravom znaenju. Doista, dok u koli nije upoznala Leva, nije imala priliku da sretne nekoga ko bi radije govorio jasne injenice nego la koja bi delovala ubedljivo. Ljudi su govorili ono to je odgovaralo njihovim namerama, kada su bili ozbiljni; a kada tonisu bili, govorili su besmislice. Obraajui se devojkama, jedva da su ikada bili ozbiljni. Rune istine trebalo je sakriti od devojaka, da njihove iste due ne bi ogrubele i ukaljale se. U svakom sluaju, raspitivala se o kanjenikoj koloniji najvie zato da bi odvratila oca od razgovora o svojoj udaji; i trik je upalio.

Ali nevolja s ovakvim trikovima, razmiljala je kada se nala u svojoj sobi sama, jeste u tome to onii tebe samog prevare. Ona je samu sebe prevarila time to se prepirala s ocem, to je izazvala prepirku. On jojto nee oprostiti.

Sve devojke njenih godina i drutvenog statusa u Gradu bile su udate ve dve-tri godine. Ona je izbegla udaju jedino zato to Falko, bez obzira na to da li je toga bio svestan ili ne, nije eleo da joj dozvoli da ode iz njegove kue. Bio je navikao da ona stalno bude pored njega. Oni su bili slini, veoma slini; uivali su udrutvu jedno drugog vie, moda, nego u neijem tuem. Ali veeras ju je pogledao kao da vidi nekog ko je drugaiji, nekog na koga nije bio navikao. Ako pone da je primeuje kao osobu koja se razlikuje od njega, ako ona pone da pobeuje u bitkama s njim, ako prestane da bude njegova mala ljubimica, mogao bi poeti

Page 7

apljno okoda razmilja o tome kakva je ona u stvari - od kakve je koristi.

A od kakve je to ona koristi doista bila, emu moe da poslui? Za nastavak kue Falko, naravno. A ta bi sledilo potom? Bilo Herman Markez ili Herman Makmilan. I nita nije mogla da uini u vezi s tim. Bie supruga. Bie snaja. Savie kosu u punu, grdie poslugu, sluae kako se mukarci opijaju u dvorani posle veere i raae decu. Po jedno godinje. Mali Markez Falko. Mali Makmilan Falko. Eva, njena stara drugarica iz detinjstva, udala se u esnaestoj, imala je troje dece i oekivala je etvrto. Evin suprug, Savetnikov sin Aldo Di ulio Herc, tukao ju je, a ona se time ponosila. Pokazivala je modrice i mrmljala: "Aldito je tako temperamentan, tako divalj, kao mali gnevni deak."

Luz je napravila grimasu i pljunula. Pljunula je na pod od crepa u svojoj sobi i ostavila pljuvaku da lei. Ukoeno je posmatrala malu sivkastu grumuljicu i poelela da Hermana Markeza, a potom i Hermana Makmilana udavi u njoj. Oseala se prljavom. I njena soba bila je zatvorena i prljava: zatvorska elija. Prestalaje da razmilja o tome i izletela iz sobe. Preletela je dvoranu poput strele, pokupila suknje i popela se uz lestvedo mesta ispod krova, gde niko drugi nije nikada dolazio. Sela je na pranjavi pod - krov, po kome je dobovala kia, bio je suvie nizak da bi se moglo stajati ispod njega - i pustila je mislima na volju.

Misli joj odmah odlutae napolje, daleko od ove kue i ovog asa, nazad u prolo vreme.Na igralitu pored kolske zgrade, jednog prolenog popodneva, dva deaka iz Palanke, Lev i

njegov drug Timo, igrali su se hvatanja. Ona je stajala na tremu kolske zgrade, posmatrajui ih, udei se onome to je videla, pruanju i rastezanju lea i ruku, gipkim okretajima tela, i proletanju lopte kroz svetlost. inilo se kao da igraju na neujnu muziku, muziku kretanja. Sa zapada, preko zaliva Eho, dopirala je ispod olujnih niskih oblaka svetlost zlatna i niska; zemlja je bila svetlija od neba. Humka neobraene zemlje iza poljaje zlatna, korov koji je prekrivao humku goreo je. Zemlja je gorela. ekajui da uhvati dugaak hitac, Lev je stajao zabaene glave, ispruenih ruku, i ona je zastala posmatrajui ga, zadivljena lepotom prizora. Iza kolske zgrade pojavila se grupa deaka koji su doli da igraju fudbal. Doviknuli su Levu da im dobaci loptu, upravo u trenutku kada je on skoio, sasvim ispruenih ruku, da uhvati Timov visoki hitac. I uhvatio ga je, nasmejao se i bacio loptu uvis ka novim deacima.

Kada su se njih dvojica pribliili tremu, strala je niz stepenice. "Lev!"Zapad je plamteo iza njega, a on je stajao crn, izmeu nje i sunca."Zato si im tek tako prepustio loptu?"Nije mogla da mu vidi lice naspram svetlosti. Timo, visok, zgodan deak, drao se malo podalje i

nije je gledao u lice."Zato im dozvoljava da se igraju s tobom?"Lev je konano odgovorio: "Ne dozvoljavam im", ree. Kada mu je prila blie videla je da je on

gleda pravo u lice."Oni kau 'daj nam loptu!' i ti im je odmah da...""Oni ele da se igraju; mi smo upravo zavravali. Na red za igru ve je proao.""Ali oni te nisu zamolili, ve su ti naredili. Zar uopte nema ponosa?"Levove oi bile su tamne, njegovo lice bilo je tamno i grubo, nedovreno; nasmeio se, milim,

zbunjenim osmehom. "Ponosa? Naravno da ga imam. Kad ga ne bih imao, ne bi me se ticalo kada je njihov red."

"Kako to da uvek ima spreman odgovor na svako pitanje?""Zato to je ivot tako pun pitanja."Nasmejao se, ali je nastavio da je posmatra kao da ona sama predstavlja jedno takvo, iznenadno

pitanje, bez odgovora. I bio je u pravu, poto ona uopte nije znala zato ga je izazivala.Timo je stajao pored njih pomalo smeteno. Neki deaci sa igralita ve su ih posmatrali: dva deaka

iz Palanke razgovaraju sa senjoritom.Ne progovorivi vie ni re, njih troje se odmakoe od kolske zgrade i krenue prema ulici ispod

nje, gde nee moi da ih vide s poljane."Kada bi se oni obraali jedan drugom na taj nain, kao to su viknuli na tebe", ree Luz, "izbila bi

tua. Zato se vi takoe ne borite?""Za fudbal?""Za bilo ta!""Mi se borimo.""Kada? Kako? Jednostavno ste se udaljili.""Mi dolazimo u grad, svakoga dana, u kolu", ree Lev. Nije gledao u nju sada dok su hodali jedno

pored drugog, i njegovo lice izgledalo je kao i obino. Bilo je to jedno obino deako lice, tvrdoglavo, namrgoeno. Najpre nije shvatila ta je hteo da kae, a kada je shvatila, sama nije znala ta da odgovori.

"Pesnice i noevi dolaze na poslednje mesto", ree on i verovatno je osetio naduvenost u sopstvenom glasu, izvesnu hvalisavost, poto se okrenuo prema Luz smejui se i slegnuo ramenima, "a ni reinisu nita bolje, takoe!"

Izali su iz senke koju je bacala kua i spustili se u nisku zlatnu svetlost. Kao razlivena crvena mrlja,Page 8

apljno okoSunce se nalazilo izmeu tamnog mora i tamnih obala, a krovovi Grada goreli su nezemaljskom vatrom. Trojemladih ljudi zastade, osmatrajui taj silni sjaj naspram tame zapada. Morski vetar, koji je mirisao na so, prostori dim upaljenog drveta, duvao im je hladno u lice. "Zar ne vidi", ree Lev, "pokuaj da vidi - pokuaj da shvati kakav bi ivot mogao da bude, kakav ivot jeste."

Videla je, gledajui njegovim oima, videla je velianstvenost Grada kakav bi mogao da bude, i kakav je bio.

Zanosa nestade. Gubei se u izmaglici, svetlost je gorela izmeu mora i oluje, Grad je jo bio zlatanna beskrajnoj obali; ali iza njih su ili ljudi niz ulicu, razgovarajui i dovikujui se. Bile su to devojke iz Palanke, koje su se zadrale u koli kako bi pomogle nastavnici da oisti uionice. Pridruile su se Timu i Levu, pozdravivi Luz ljubazno, ali kao i Timo, plaho. Njen put ka kui vodio je na levu stranu, dole prema gradu; njihov put vodio je na desnu, gore prema vrleti i Gradskom putu.

Kada se idui strmom ulicom odmakla malo podalje od njih bacila je pogled unazad prema njima, dok su se peli uz svoju ulicu. Devojke su nosile radnu odeu svetlih, prijatnih boja. Gradske devojke podrugljivo su se smejale Palanankama to nose pantalone, ali one same pravile su svoje suknje od materijala iz Palanke, kada su mogle da ga nabave, poto je njihov materijal bio finiji i bolje uraen od svakog tofa koji se pravio u Gradu. Pantalone i jakne dugakih rukava i visokih kragni koje su nosili mladii bile su krem boje od prirodnog svilenog vlakna. Levova glava sa gustom mekom kosom delovala je veoma tamno iznad te beline. On je iao iza ostalih, s Junim Vetrom, lepom devojkom tihog glasa. Prema poloaju njegove glave Luz je mogla da zakljui kako on slua taj tihi glas, i da se smei.

"Pokvarenjak!" ree Luz, i stuti se niz ulicu dok su je dugake suknje ibale po lancima. Bila je isuvie dobro vaspitana da bi znala da psuje. Znala je za izraz 'Do avola!', zato to je to govorio njen otac, ak i pred enama, kada bi bio besan. Do sada nikada nije rekla 'Do avola!', to je bila privilegija njenog oca. Ali, pre vie godina, Eva joj je rekla da je pokvarenjak vrlo runa re i stoga je, tek kada bi bila sama, upotrebljavala ovu psovku.

Odjednom, izronivi kao Mudrija ni iz ega, i poput njega grbava, zlih oiju i delimino obrasla perjem, kako je izgledala uzbuenoj devojci, pojavi se njena pratilja, roaka Lores, za koju je Luz mislila da ju je napustila i otila kui jo pre pola sata. "Luz Marina! Luz Marina! Gde si bila? ekala sam i ekala - pretrala sam ceo put do kue Falko i nazad do kole - gde si ti bila? Zato sama peai? Uspori, Luz Marina, umirem, umirem."

Ali Luz nije elela da uspori zbog sirote kretave ene. Produila je velikim koracima, borei se protiv suza koje joj iznenada navree na oi: protiv suza gneva zato to nikada nije mogla da se eta sama, nikada da uradi neto samostalno, nikada, nikada. Zato to su mukarci o svemu odluivali. Sve inili po sopstvenoj volji. I sve starije ene bile su na njihovoj strani. Tako da devojka nije mogla da sama eta ulicama grada, poto bi neki pripit radnik mogao da je uvredi, a ta ako ga zbog toga strpaju u zatvor ili mu odseku ui?Veina bi tako postupili s njim. Devojaki ugled bio bi tada uniten. Zato to su na osnovu njenog ugleda mukarci jedino i sticali miljenje o njoj. Mukarci su o svemu razmiljali, sve inili, o svemu odluivali, sve stvarali, donosili zakone, ruili zakone, kanjavali one koji ih rue; i nimalo prostora nije ostavljeno za ene, nikakav grad nije postojao za njih. Nigde, nigde, osim u njihovim sopstvenim sobama, kada bi ostale same.

ak je i Palanka bila slobodnija od nje. ak i Lev, koji nije eleo da se bori za fudbal, ali koji je, kada se spusti no na njihov svet, glasno osporavao zakone i smejao im se. ak je i Juni Vetar, koja je bila tako tiha i blaga - ak je i Juni Vetar mogla da se vraa kui s kim je elela, ruku pod ruku preko otvorenih polja po veernjem vetru, beei ispred kie.

Kia je dobovala po krovu od crepa iznad potkrovlja, gde se sklonila toga dana pre tri godine kada je konano stigla kui, dok je roaka Lores dahtala i kretala iza nje sve vreme.

Kia je dobovala iznad potkrovlja, gde se sklonila danas.Tri godine je prolo od one veeri na zlatnoj svetlosti. Pre tri godine jo je ila u kolu; verovala je

da e, kada se zavri kolovanje, na udesan nain biti osloboena.Zatvor. itava Viktorija bila je zatvor, tamnica. I nikakvog izlaza nije bilo iz nje. Nigde se nije moglo

otii.Jedino je Lev otiao i pronaao novo mesto negde daleko na severu, u divljini, mesto gde se moglo

otii... I vratio se odatle, uspravio se i rekao 'Ne' Gazda-Falku.Ali Lev je bio slobadan, uvek je bio slobodan. Eto zato u njenom ivotu, ni pre ni kasnije, nije

pastojalo nijedno drugo vreme, osim onog kada je stajala s njim na uzvienju svog grada, u zlatnoj svetlosti pre oluje, kada je zajedno s njim shvatila ta predstavlja slobodu. Ali za samo jedan tren. Koliko traje udar morskog vetra, susret oiju.

Prolo je vie od jedne godine kada ga je poslednji put videla. Vratio se, nazad, u Palanku, da bi potom otiao u novu naseobinu, slobodan, zaboravivi na nju. Zato bi je se i seao? Zato bi se ona njega seala? Imala je o emu drugom da razmilja. Bila je odrasla ena, morala je da se suoi sa ivotom. ak i ako bi itav ivot, koji je trebalo da upozna, predstavljao zakljuana vrata, iza kojih nije bilo nikakvog prostora za nju.

Page 9

apljno oko 3.

Dve ljudske naseobine na planeti Viktarija bile su est kilometara meusobno udaljene. Koliko su stanovnici Palanke i Grada Viktorije znali, nije bilo drugih naseobina.

Velika veina ljudi je radila, prenosei ulov i poljoprivredne proizvode ili suenu ribu, to ih je esto odvodilo iz jedne u drugu naseobinu, ali bilo je mogo vie onih koji su iveli u Gradu, i nikada nisu ili u Palanku, ili koji su iveli na jednoj od seljakih farmi blizu Palanke i od poetka da kraja godine nisu odlazili u Grad.

Kada se mala grupa, od etiri mukarca i jedne ene, spustila niz Gradski put do ivice strme obale, nekoliko njih gledala je sa ivim interesovanjem i odgovarajuim strahopotovanjem Grad koji se prostirao ispod njih na brdovitoj obali zaliva Eho; zaustavili su se tano iznad velikog Gradskog spomenika - iznad keramike koljke jednog od brodova koji su dovezli prve stanovnike u Viktoriju - ali nisu utroili mnogo vremena gledajui gore u spomenik; bila je to domaa znamenitost impresivne veliine, ali samo simbolina i vie iz samilosti postavljena gore, na vrh stene, prkosno uperena prema zvezdama, ali koja je sluila jedino kao vodi za ribarske brodove na otvorenom moru. Spomenik je bio mrtav. Grad je bio iv. "Pogledaj tamo", ree Hari, najstariji u grupi. "Ne bi mogao da izbroji sve te kue kada bi sedeo ovde itav sat! Ima ih na stotine!"

"Ba kao grad na Zemlji", ree drugi, mnogo ei posetilac, s ponosom znalca."Moja majka je roena u Moskvi, u Crnoj Rusiji", ree trei ovek. "Ona kae da bi grad predstavljao

samo malu varo tamo na Zemlji. Ali to je zvualo prilino neuverljivo ovim ljudima, koji su svoje ivote provodili izmeu vlanih polja i zbijenih sela, vezani neraskidivim okovima za teak posao i ljudsko drutvo, izvan ega se prostirala ogromna ravnoduna divljina."

"Ona je", ree jedan od njih sa blagom nevericom, "svakako mislila na veliki grad?" I produili su da stoje ispod uplje ljuture vasionskog broda, gledajui u pokrivene i zbijene krovove boje svetle re, u dimnjake koji su se puili, geometrijske linije zidova i ulica, a ne gledajui u prostrani pejza plae, zaliva i okeana, praznih dolina, golih brda, praznog neba, pejza koji je okruivao grad svojom beskrajnom pustoi.

Tek kada su proli kolsku zgradu i spustili se na ulice, mogli su sasvim da zaborave na postojanje divljine. Sa svih strana okruivala su ih dela ljudskih ruku. Kue, uglavnom nisko graene, oiviavale su put s obe strane visokim zidovima i malim prozorima. Ulice su bile uzane i itavu stopu utonule u blato. Mestiimino, preko peakih prolaza zbog blata su bile postavljene daske, ali one su se nalazile u loem stanju, i bile su klizave od kie. Sreli su samo nekolicinu ljudi u prolazu, ali kroz jedna otvorena vrata uspeli su da bace pogledna unutranjost dvorita ispred kue: ono je bilo puno ena to su prale, dece, dima i glasova. Zatim ih je ponovo ekala neudobna tiina skuene ulice.

"Divno! Divno!" uzdahnu Hari.Preli su fabriku u kojoj su se od gvoda iz Vladinih rudnika i livnica pravile alatke, kuhinjsko

posue, kvake za vrata i slino. Ulaz je bio irom otvoren pa su zastali i zavirili u ukastu tamu koju je osvetljavala iskriava vatra i ispunjavala huka ekia i maljeva, ali jedan im je radnik doviknuo da se udalje. Tako su nastavili dalje do Ulice zaliva, i ugledavi njenu duinu, irinu i savrenu pravu liniju, Hari pinovo ree: "Divno!" Ili su za Verom koja je poznavala ovaj put do Grada, du Ulice zaliva, do Kapitola. Pri pogledu na Kapitol Hari je ostao bez rei, i samo je zapanjeno posmatrao.

Bila je to najvea zgrada na svetu - etiri puta via od svake obine zgrade - i sagraena od vrstog kamena. Njen visoki trem podupirala su etiri stuba, svaki od jednog ogromnog debla prstenastog drveta, uljebljen i izbeljen, sa izrezbarenim i ukraenim glavama na vrhu. Posetioci su se oseali malim dok su prolazili izmeu ovih stubova, malim dok su ulazili kroz portale to su zjapili svojom ogromnom irinom i visinom. Ulazna dvorana, uzana ali takoe vrlo visoka, imala je obloene zidove; oni su pre vie godina bili ukraeni freskama koje su se prostirale od poda da tavanice. Pred ovim prizorom ljudi iz Palanke ponovo su stali i piljili bez rei; jer to su bile slike koje su prikazivale Zemlju.

U Palanci je jo bilo ljudi koji su se seali Zemlje i rado bi priali o njoj, ali njihova seanja, stara pedeset i pet gadina, uglavnom su se odnosila na stvari koje su videli kao deca. Malo je preostalo onih koji su u vreme izgnanstva bili odrasli. Neki su ostatak svojih ivota proveli u zapisivanju istorije Naroda Mira i izreka njegovih voa i heroja, u opisivanju Zemlje, beleenju njene daleke strane istorije. Drugi su retko govorili o Zemlji, oni su najee pevali svojoj deci koja su roena u izgnanstvu, ili deci svoje dece, jednu staru pesmu udnog imena i rei, ili su im priali prie o deci i vetici, o tri medveda, o kralju koji je jahao na tigru. Deca su ih sluala irom otvorenih oiju. "ta je medved? Da li i kralj ima pruge na svom telu?"

Prva generacija iz Grada, s druge strane, koja je poslata na Viktoriju pedeset godina pre Naroda Mira, uglavnom je prispela iz gradova, Buenos Airesa, Rija, Brazila i drugih velikih centara Brazil-Amerike; i neki od njih bili su moni ljudi, u vezi sa udnijim stvarima nego to su i same vetice i medvedi. Tako je slikar fresaka naslikao scene koje su izgledale neizmerno lepe ljudima to su ih sada posmatrali: kule naikane prozorima, ulice pune sprava s tokavima, nebesa puna krilatih sprava; ene u sjajnoj odei ukraenoj nakitom i s usnana crvenin kao krv; muzkarci visokih herojskih figura, koji ine neverovatne stvari - sede na

Page 10

apljno okoogromnim etvorononim ivotinjama ili iza velikih sjajnih drvenih blokova, koji pucaju iz podignutog oruja na velike gomile ljudi, probijajui se izmeu mrtvih tela i lokvi krvi na elu redova mukaraca, koji su svi bili slino obueni, pod nebom punim dima i rasplamsale vatre. Posetioci iz Palanke trebalo bi da ostanu itavu nedelju dana ukoliko su eleli da vide sve freske; meutim, morali su da poure kako ne bi zakasnili na sastanak Saveta. Ali svi su jo jednom zastali pred poslednjim platnom, koje se razlikovalo od drugih. Umesto da bude ispunjena licima, vatrom, krvlju i raznim spravama, slika je bila crna. Nisko u levom uglu nalazio se mali plavozeleni disk, a visoko u desnom uglu nalazio se drugi; izmedu i oko njih, nita - crno. Tek kada bi se prilo blie toj crnini moglo se videti da je ona poprskana bezbrojnim sjajnim zvezdama; a na kraju video se tanano nacrtan srebrni vasionski brod, ne dui od ostruka nokta, usmeren prema praznini izmeu svetova.

Na ulazu iza crne freske stajala su dva straara impozantnih figura, obueni u istovetne iroke pantalone, kratke jakne s opasaima i izme. Nisu nosili samo savijene bieve, ve i puke: dugake mukete,runo izrezbarenih kundaka i sa tekim cevima. Veina Palanana ula je za puke ali nikada nije videla nijednu, i sada su ih radoznalo posmatrali.

"Halt!" ree jedan od uvara."ta?" Poe Hari. Narod Palanke rano je usvojio jezik kojim se govorilo u Gradu Viktoriji, poto su

oni bili narod mnogih razliitih jezika i stoga im je bio neophodan zajedniki jezik za meusobno sporazumevanje i sporazumevanje sa Gradom; ali mnogi stariji meu njima nisu nauili neke od gradskih izraza. Hari nikada nije bio uo za re 'Halt'.

"Stani tamo", ree uvar."Dobro", ree Hari. "Moramo da ekamo", obratio se ostalima iz Palanke.Iza zatvorenih vrata Savetnike sobe dopirao je zvuk razgovora. Palanani uskoro poee da se

pojedinano razilaze po dvorani kako bi posmatrali freske dok ekaju na poziv; uvari su im naredili da stanu ugrupu, i oni se ponovo pojedinano vratie nazad. Vrata su se konano otvorila i delegaciju iz Palanke uvar jeuveo u Savetniku dvoranu vlade Viktorije: u jednu veliku sobu u koju je prodirala sivkasta svetlost kroz prozore postavljene visoko na zidu. U udaljenom kraju nalazila se izdignuta platforma na kojoj je u polukrug bilo postavljeno desetak stolica; na zidu iza njih visio je komad platna crvene boje, sa crvenim diskom u sredinii deset utih zvezda oko diska. Nekih dvadesetak ljudi sedelo je tu i tamo u klupama svrstanim u redove i okrenutim prema uzvienom mestu. Od deset stolica na platformi samo su tri bile zauzete.

ovek kovrdave kose koji je sedeo za malim stolom upravo iznad platforme ustao je i objavio kakodelegacija iz Palanke trai dozvolu da se obrati Vrhovnom plenumu Kongresa i Saveta Viktorije.

Dozvola je data, ree jedan od mukaraca na platformi."Priite blie - ne, ne tuda, ve sa strane..." Kovrdavi ovek je aputao i grdio sve dok nije doveo

delegaciju do mesta gde je eleo, blizu platforme. "Ko je govornik?""Ona", ree Hari pokazavi glavom na Veru."Navedite vae ime kako se ona vodi u nacionalnom registru: Kongresmenima se morate obraati

sa 'Gospodine', a Savetnicima sa 'Vaa Ekselencijo'", proaputao je slubenik, napetog izraza lica. Hari ga je posmatrao sa blagom simpatijom, kao da je re o slepom miu-torbaru. "Ponite, ponite!" proaputao je slubenik, znojei se.

Vera istupi jedan korak ispred grupe. "Zovem se Vera Adelson. Doli sano da sa vama razmotrimo nae planove povodom slanja jedne grupe na sever radi otvaranja nove naseobine. Nismo mogli da naemo vremena kako bi neki drugi dan posvetili razgovoru o pomenutoj stvari, usled ega je dalo do izvesnog nesporazuma i neslaganja. Sada je sve spremno. Don je poneo mapu koju je Savetnik Falko eleo da vidi, i mi smo sretni to moemo da vam predamo ovu kopiju za Arhiv. Istraivai su vas upozorili da mapa nije sasvim precizna, ali ona daje osnovnu predstavu o zemlji severno i istono od zaliva Eho, ukljuujui neke prohodne rute i gazove. Iskreno se nadamo da ova mapa moe biti od koristi naoj zajednici." Jedan mukarac je izvadio rolnu hartije od lia koju je prihvatio zabrinuti slubenik, bacivi pogled prema Savetnicima kao da od njih trai dozvolu.

Vera, u svom odelu sa pantalonama od bele svile, stajala je mirno poput statue, obasjana sivom svetlou; glas joj je bio miran, govorila je pribrano.

"Pre sto i jedanaest godina, vlada Brazil-Amerike poslala je nekoliko hiljada ljudi na ovaj svet. Pre ezdeset i est godina, vlada Kan-Amerike poslala je jo dve hiljade. Dve grupe se nisu spojile u jednu, ve su meusobno saraivale; a sve do danas Grad i Palanka, iako su i dalje udaljeni, duboko su vezani jedno za drugo.

Prve dekade bile su teke za obe grupe; bilo je mnogo umiranja. Smrtnost se smanjila kada smo nauili da ivimo ovde. Popis je gadinama bio neredovan, ali raunamo da populacija Grada iznosi negde oko osam hiljada ljudi, a populacija Palanke, prema naem poslednjem proraunu, iznosila je etiri hiljade trista dvadeset."

Meu ljudima koji su sedeli na klupama proao je talas iznenaenja."Oblast zaliva Eho u stanju je da, smatramo, prehrani samo dve hiljade ljudi bez natprosenog rada

na zemlji i stalnog rizika od gladi. Zato mislimo kako je dolo vreme da se neki od nas isele i ponu novi ivot. Page 11

apljno okoIma, uostalom, dovoljno prostora."

Falko, koji se nalazio gore na svojoj Savetnikoj stolici, nasmeio se bledo."S obzirom na to da se Palanka i Grad nisu meusobno spojili, ve jo obrazuju dve odvojene

grupe, smatramo da zajedniki pokuaj osnivanja novog naselja ne bi bio mudar. Prvi stanovnici, pioniri, moralibi da ive zajedno, da rade zajedno, da zavise jedni od drugih i, naravno, da se meusobno venavaju. Pokuaj da se ouvaju dve socijalne kaste, u takvoj situaciji, bio bi nemogu. U svakom sluaju, oni koji ele da osnuju novo naselje pripadaju jedino narodu Palanke.

Oko dvesta pedeset porodica, to ini nekih hiljadu ljudi, eli da poe na sever. Nee otii svi odjednom, ve po nekoliko stotina svaki put. Kada budu otili, njihovo mesto na farmama naselie mladi ljudi koji ovde ostaju, kao to, poto je Grad ve prilino pun, i neke porodice iz Grada mogu da, ukaliko ele, preuna to zemljite. Bie dobrodoli. I pored toga to jedna petina naih zemljoradnvka ide na sever, nee biti nikakvog pada u proizvodnji hrane; i bie, naravno, hiljadu ustiju manje da se hrani.

To je na plan. Verujeno da pomou diskusija, kritike i zajednike tenje ka istini, moemo zajedno da doemo do pune saglasnosti povodom stvari koja se tie svih nas."

Zavladala je napeta tiina.ovek s jedne od klupa ustao je da govori, ali je urno ponovo seo kada je video da se Savetnik

Falko sprema da uzme re."Hvala, Senjara Adelson", ree Falko. "Biete obaveteni o odluci Saveta povodom ovog predloga.

Senjar Braun, koja je sledea taka na dnevnom redu?"Kovrdav slubenik jednom je rukom pravio nervozne pokrete prema Palananima, dok je drugom

pokuavao da nae svoje mesto meu razbacanim papirima po svojoj klupi. Dva straara pribliie se brzo sa strane petorici ljudi iz Palanke. "Hajde! Krenite!"

"Oprostite", ree im Vera blago. "Savetnie Falko, bojim se da je meu nama ponovo dolo do nesparazuma. Mi smo doneli odluku, u vidu predloga. Sada, u saradnji sa vama, elimo da donesemo definitivnu odluku. Ni mi, niti vi, ne moemo sami da odluimo o stvari koja se tie svih nas."

"Vi niste shvatili", ree Falko gledajui u vazduh iznad Verine glave. "Vi ste dali predlog. Odluka zavisi od Vlade Viktorije."

Vera se nasmeila. "Znam da niste navikli da ene govore na vaim sastancima, moda e zato biti bolje ako Jan Serov govori u nae ime." Povukla se unazad i jedan krupan ovek, svetle koe stao je na njeno mesto. "Vidite", ree on, kao da nastavlja Verinu reenicu, "najpre moramo da iznesemo ono ta elimo i kakoto elimo da uinimo, a onda kada se sloimo povodom predloga i da ga izvrimo."

"Ova taka dnevnog reda je zavrena", ree drski savetnik Selder sa Falkove leve strane na platformi. "Ukoliko nastavite da ometate rad plenuma morae vas silom udaljiti."

"Mi ne naruavamo rad, ve upravo nastojimo da ga privedemo kraju", ree Jan. Nije znao ta da ini sa svojim velikim rukama koje su mu neprestano visile sa strane, poluzgrenih aka kojima kao da je traio drku neke zamiljene motike. "Sve moramo da raspravimo do kraja."

Falko ree veoma mirnim glasom: "Straa!"Kada je straa poela da se pribliava, Jan zbunjeno pogleda Veru, a Hari, odgovori: "Ma, hajte,

smirite se savetnie, sve to elimo jeste malo ljudskog razumevanja, i sami to moete videti.""Vaa Ekselencijo! Izbacite ove ljude napolje!" viknu jedan ovek s klupa, a drugi nastavie da

uzvikuju isto, kao da su eleli da ih uju savetnici na platformi. Narod iz Palanke stajao je mirno, iako su Jan Serov i mladi Kralj zaprepaeno gledali u ljutita lica koja su vikala okrenuta prema njima. Falko se posavetova za trenutak neto sa Felderom, zatim dade znak jednom od straara, koji smesta u trku napusti dvoranu. Falko dade rukom znak za tiinu.

"Narode", ree mirno, "morate shvatiti da vi niste lanovi vlade ve 'da ste joj potinjeni. Odluivanje o nekom planu nasuprot vladinoj odluci predstavlja in pobune. Da bi vam to postalo jasno, kao i celom vaemnarodu, biete ovde zadrani u pritvoru sve dok ne budemo sigurni da je ponovo uspostavljen red."

"ta to znai 'zadrani u pritvoru'?" upita Hari apatom Veru, koja ree: "Zatvor." Hari klimnu glavom. On je bio roen u zatvoru u Kan-Americi; nije se toga seao ali je bio na to ponosan.

Najednom ue osam straara i poe da pouruje i gura Palanane prema vratima. "Svi u jedan red!Pouri sada! Ne bei, inae pucam!" naredio je njihov oficir. Niko od njih petoro ba niim nije pokazivao da pokuava da bei, prua otpor ili protestvuje... Kralj, koga je gurnuo jedan nestrpljivi straar, ree: "Oh, izvinite", kao da se naao na putu nekome ko je bio u trku.

Straari su sproveli grupu napolje pored freske, ispod stubova, na ulicu. Tu su se zaustavili. "Gde ih vodimo?" upita jedan oficir.

"U zatvor.""Nju, takoe?"Svi su pogledali u Veru, urednu i nenu u njenoj beloj svili. Pogledala je nazad u njih s mirnim

interesovanjem."Gazda je rekao u zatvor", ree oficir mrgodno.

Page 12

apljno oko"Pobogu, gospodine, ne moemo je tamo zatvoriti", ree mali straar otrog pogleda, preko ijeg

lica se protezao oiljak."Tako je rekao Gazda.""Ali ona je dama.""Odvedi je onda u kuu Gazde Falka i prepusti njemu da donese odluku o tome kada se vrati",

predloio je drugi, blizanac onog sa oiljkom, kome je jedino oiljak nedostajao."Dajem vam re da neu beati odande gde me smestite, ali bih radije ostala sa svojim prijateljima",

ree Vera."Uutite, gospoo", ree oficir, odmahujui ljutito glavom. "U redu. Vas dvojica odvedite je u kuu

Falko.""I drugi e dati re, ukoliko... " poe Vera, ali oficir joj je okrenuo lea i povikao: "U redu! Krei!

Jedan za drugim!""Ovuda, senjora", ree onaj s oiljkom.Pre nego to je krenula Vera je zastala i u znak pozdrava podigla ruku prema etvorici svojih

drugara, koji su se sada nalazili dalako dole na ulici. "Mir! Mir!" daviknu Hari unazad, strasno. Onaj s oiljkom promrmlja neto i pljunu snano na stranu. Dvojica straara bili su mukarci od kojih bi se Vera uplaila da ih je srela sama negde na ulici Grada, ali dok su sada hodali, okruujui je s obe strane, njihova zatita bila je vidljiva ak i po njihovom dranju. Shvatila je da se oseaju kao njeni spasitelji.

"Da li je zatvor veoma neudoban?" upitala je."Pijanice, tue, smrad", odgovori onaj s oiljkom, a njegov dvojnik dodade sa velikim potovanjem:

"To nije mesto za damu, senjora.""Da li je to mesto ita bolje za mukarce?" raspitivala se, ali nije dobila odgovor.Kua Falko nalazila se samo tri ulice od Velikog Kapitola: bila je to velika, niska, bela zgrada sa

crvenim krovom od crepa. Debela domaica koja je sila da im otvori vrata bila je zbunjena prisustvom dva vojnika i uzbueno je, dahui, proaptala: "Oh, ah, Gospode, oh, Gospode!" I odletela, ostavivi ih na ulazu. Nakom duge pauze, dok je Vera razgovarala sa svojim straarima i utvrdila da su njih dvojica doista braa blizanci, po imenu Emilijano i Anibal, a da vole svaj posao straara zato ta su dobro plaeni, ali da se Anibalu - onom s oiljkom - nije svialo to toliko vremena mora da provede stojei, poto su ga zbog toga bolele nogei oticali mu zglobavi - upravo u tom trenutku razgovora ula je devojka ije su suknje leprale. "Ja sam Senjorita Falko", ree bacivi hitar pogled na straare, ali obraajui se Veri. Zatim joj se izraz lica naglo promeni. "Senjara Adelson, nisam vas prepoznala. Izvinite. Molim vas, uite!"

"To je nezgodno, draga, vidite, ja nisam posetilac, ja sam zatvorenik. Ova gospoda bila su vrlo ljubazna. Simatrali su da zatvor nikako nije mesto za ene, pa su me doveli ovde. Mislim da i oni treba da uu, ako ja uem, da bi me uvali."

Obrve Luz Marine spustile su se u finu pravu crtu. Stajala je utei jedan trenutak. "Mogu da priekaju ovde na ulazu", ree. "Sedite na one sanduke", obrati se Amibalu i Emilijanu. "Senjora Adelson e biti sa mnom."

Blizanci ukoeno izaoe kroz vrata pored Vere."Molim vas uite", ree Luz stojei sa strane, izraavajui na taj nain potovanje prema Veri, koja

ue u dvoranu kue Falko, s njenim drvenim stolicama koje su prekrivali jastuci, drvenim stolovima i ukrasnim kamenim podom, debelim prozorskim staklima i ogromnin kaminom - u svoj zatvor. "Molim vas sedite", ree njena tamniarka, i ode do unutranjih vrata da narui od posluge kafu.

Vera nije sela. Dok se Luz vraala gledala je u devojku sa divljenjem. "Draga moja, vi ste ljubazni i predusretljivi. Ali ja sam zaista uhapena - po nareenju vaeg oca."

"Ovo je moja kua", ree Luz. Njen glas je bio otar, poput Falkovog, "a to je gostoprimljiva kua."Vera je pomirljivo uzdahnula i sela. Njena siva kosa bila je raupana od vetra na ulici; zagladila ju

je, a zatim mirno sklopila svoje uzane, tamnopute ruke u krilu."Zato vas je uhapsio?" Poto se dugo uzdravala da ga izgovori, pitanje je bilo izbaeno naglo, kao

iz topa. "ta ste uinili?""Pa, doli smo i pakuali da razgavaramo sa Savetom o planovina za novu naseobinu.""Jeste li znali da e vas uhapsiti?""Razmatrali smo to kao jednu od mogunosti.""Ali o emu je tu zapravo re?""O novom naselju - o slobodi, pretpostavljam. Ali doista, draga, ne smem da o tome razgovaram s

vama. Obeala sam da u biti posluan zatvorenik, a od zatvorenika se ne oekuje da vre propagandu svojih zloina."

"Zato da ne?" ree Luz prezrivo. "Je li taj zloin zarazan, kao prehlada?"Vera se nasmeja. "Da!... Znam da smo se ve upoznale, ali se ne seam gde je to bilo."U sobu urno ue uzbuena domaica nosei posluavnik, postavi ga na sto, i ponovo pouri

napolje, uzdiui. Luz je sipala crno, toplo pie - zvano kafa, koje se pravilo od peenog korena jedne domaePage 13

apljno okobiljike - u oljice od fine crvene gline.

"Bila sam na zabavi u Palanci, pre godinu dana", ree. Autoritativne otrine nestalo je iz njenog glasa, sada je delovala veselo. "Da vidim ples. A i nekoliko puta govorili ste u naoj koli."

"Naravno! Vi, Lev i sva ta gomila dece doli ste zajedno u kolu! Znai da si poznavala Tima. Da li zna da je umro, na putu za sever?"

"Ne. Nisam to znala. U divljini", ree devojka i nakon toga nastupi duboka tiina. "Da li je Lev bio... Da li je Lev sada u zatvoru?"

"On nije poao s nama. U ratu, zna, ne rasporeuju se svi vojnici na isto mesto odjednom." Vera, poto joj se povratilo raspoloenje, srknu kafu i namrti se sa blagim izrazom nezadovoljstva zbog njenog ukusa.

"U ratu?""Pa, u ratu bez borbe, naravno. Moda je bolje upotrebiti re pobuna, kao to tvoj otac ini. Moe

biti, kako se ja nadam, da je re samo o neslaganju." Luz ju je i dalje gledala s nerazumevanjem. "Ti zna ta je to rat?"

"Oh, da, kada stotine ljudi ubijaju jedni druge. Istorija Zemlje, uili smo u koli, bila ih je puna. Ali ja sam mislila... da vai ljudi ne ele da se bore."

"Ne", potvrdila je Vera. "Mi se ne borimo. Bar ne s noevima i pukama. Ali kada se jedanput sloimo oko toga da li neto treba preduzeti ili ne, postajemo vrlo uporni, a kada se naa upornost suoi s tuom tvrdoglavou, moe da doe do neke vrste rata, do borbe ideja, do jedinog oblika rata koji se uopte moe dobiti. Shvata?"

Luz oigledno nije shvatala."No, dobro", ree Vera utenim glasom, "shvatie ve."

4.Drvo prstenova iz Viktorije vodilo je dvostruk ivot. Na poetku to bi bila obina sadnica sa

zupastim liem, koja brzo raste. Kada bi drvo sazrelo, bagato bi procvetalo velikim pupoljcima boje meda koji su se brzo rascvetavali. Mudrijai i drugi mali stvorovi koji lete, privueni miriljavim laticama, hranili bi se njima, a za to vreme po njihovom perju, krilima ili kljunovima nahvatao bi se polenov prah. Oploujui ostaci cveta uvukli bi se u tvrdu ljuturu semena. Na drvetu je moglo biti nekoliko stotina takvog semena, ali ono se, jedno za drugim, suilo i padalo, tako da bi na kraju ostalo samo jedno seme na visokoj sredinjoj grani. Ovo seme, teko i gorkog ukusa, postajalo je sve vee i vee, dok je njegovo drvo sve vie slabilo i venulo, sve dok gole grane ne bi konano tuno klonule pod velikom, tekom, crnom loptom semena. Tada, nekog poslepodneva, kada bi jesenje sunce zasijalo kroz otvore izmeu kinih oblaka, seme bi izvelo svoje neobino delo: onako prezrelo, zagrejano sunevom toplotom, seme bi eksplodiralo. Eksploziju je pratio zvuk koji se mogao uti kilometrima uokolo. Podigao bi se oblak praine i estica koji bi vetar postepeno razneo preko breuljaka. U tom trenutku ivot prstenastog drveta bio je, oito, zavren.

Ali u krugu oko sredinjeg stabla nekoliko stotina semenki koje su izletele iz ljuture, noene snanom eksplozijom, duboko bi se zarilo u vlano, debelo blato. Godinu dana kasnije mladice su se ve meusobno borile za prostor neophodan korenju; one koje su bile manje izdrljive umirale su. Nakon deset godina, i sto ili dvesta godina posle tog vremena, od dvadeset do ezdeset drveta, na kojima raste lie bakarne boje, obrazovalo bi savren prsten oko sredinjeg davno iezlog stabla. etrdeset prstenastih drveta, izraslih jedno pored drugog, ije su se grane i korenje samo dodirivali, obrazovala bi jedan prsten. U periodu od osam do deset godina drvee je jedanput cvetalo i raalo malo jestivo voe, ije su semenje raznosili mudrijai, slepi mievi-torbari, umski zeevi i drugi ljubitelji voa. Iz semena palog na pogodno tle proklijalo bi i izraslo samo jedno drvo; ono bi rodilo jedno seme; i ovaj ciklus, od jednog prstenastog drveta do celog prstena, neprekidno se panavljao.

Tamo gde je zemljite bilo povoljno prstenovi bi se zatvarali, gotovo u potpun krug ali, i pored toga, u njegovoj sredini nije raslo nikakvo drugo veliko bilje, samo trava, mahovina i paprati.

Veoma stari prstenovi toliko bi ispostili zemljite iz sredine da je ono tonulo i obrazovalo krenjak, koji se punio padzemnim vodama i kiom. Tako se, konano, krug obrazovan od visokog, starog, tamocrvenogdrvea mogao ogledati u mirnoj povrini vode sredinjeg ribnjaka. Sredina prstenova uvek je predstavljala mirno mesto. Najstariji prstenovi, u ijoj su se sredini nalazili ribnjaci, bili su najtii, najudniji.

Hram Palanke nalazio se izvan varoice u dolini koja se sastojala od jednog takvog prstena: etrdeset i est stabala izdizalo je svoja stubasta tela i bronzane kronje oko vodenog kruga iju bi mirnu povrinu ponekad poremetila kia ili zamaglio sivi oblak, ili bi je, pak, obasjavala suneva svetlost probijajui se kroz crveno lie sa savreno istog neba. vornovato korenje drvea raslo je i izbijalo ivicom vode, praveisedita za one koji su eleli da u samoi razmiljaju. Samo jedan par aplji iveo je u prstenu Hrama.

aplja sa Viktorije zapravo nije bila aplja; nije to bila, ak, ni ptica. Za opisivanje svog novog sveta izgnanici su posedovali samo rei iz starog sveta. Bia koja su ivela pared malih ribnjaka, imala su noge poput taka, bila su svetlosive boje i jela su ribu: to ih je inilo apljama. Prva generacija je znala da nije re o

Page 14

apljno okopravim apljama, ni pticama, niti reptilima, ni sisarima. Sledea generacija nije znala ta ova bia nisu bila, ali je donekle znala ta jesu. Bile su to aplje.

inilo se da ive koliko i drvee. Niko nikada nije video bebu-aplju ili neko njeno jaje. Ponekad, aplje su plesale i ukoliko su plesale u paru taj ples se odvijao obavijen divljinom noi, nevidljiv za bilo koga. Neujno, koate, elegantne aplje pravile su gnezda u nanosima crvenog lia izmeu korenja, tragale za vodenim biima u pliacima ribnjaka i piljile preko vode u ljudska bia svojim velikim, okruglim oima bezbojnim poput same vode. Nisu pokazivale nikakav strah od oveka, ali nikada mu nisu dozvolile da im se priblii.

Stanovnici Viktorije jo nikada nisu prili blizu nekoj velikoj oblasti na kojoj su ivele ivotinje. Najvei biljojed bio je koni, debela spora zverka, slina zecu, sa finim zatitnim ljuskama po itavom telu; najvei grabljivci bile su larve, crvenooke i otrih zuba, dugake pola metra. Kada bi upale u zamku larve su grizle i grebale sve oko sebe u bezumnom besu sve dok ne bi uginule; koniji su odbijali da jedu, legli bi mirno i umirali kada bi ih uhvatio ovek. Bila su to velika morska bia. Kitolovci su dolazili u zaliv Eho i svakog leta su ih hvatali sebi za hranu. 'Kitolovci6 nisu bili kitolovci, ali ta su ovi monstrumi predstavljali niko nije znao. Nikadase nisu pribliavali ribarskim amcima. Ni ivotinje iz ravnica i uma nikada se nisu pribliile oveku. Nisu beale. Jednostavno su se drale na odstojanju. Posmatrale bi ga izvesno vreme, jasnog pogleda, a onda bi se udaljile, ignoriui stranca.

Jedino su se padavci svetlih krila i mudrijai uopte odluivali da se priblie oveku. Stavljeni u kavez, padavci bi savili krila i umirali; ali ako bi im neko ostavio med moglo se desiti da padavac podigne gnezdo-osmatranicu nalik oljici za vodu u kojoj je, budui da je bio vodeno bie, spavao. Mudirijai su oigledno verovali u svoju izuzetnu sposobnost da svakih nekoliko minuta lie na neto drugo. Ponekad su pokazivali prijateljsku elju da obleu oko nekog ljudskog bia, ili ak, da sednu na njega. Promenljivost njihovih oblika imala je u sebi neto od sposobnosti aranja pomou oiju, moda hipnoze, i Lev se ponekad pitao da li mudrijai vole da koriste ljudska bia za uvebavanje svojih trikova na njima. U svakom sluaju, ako bi ga zatvorili u kavez, mudrija se pretvarao u bezoblinu braon grudvicu nalik hrpici praine, i nakon dva ili tri sata uginuo bi.

Nijedno bie na Viktoriji nije se moglo pripitomiti, nije htelo da ivi sa ovekom. Nijedno bie nije elelo ni da mu se priblii. Sva su izbegavala oveka, izmicala mu u ume opojnog mirisa, zaklonjene kiom, ili su beala u duboko more, ili konano, u smrt. ovek ih nije uopte zanimao. On je za njih bio stranac. Nije im pripadao.

"Imala sam maku", imala je obiaj, veoma davno, Levova baka da pria. "Debelog, sivog maora skrznom poput najmeke, najlepe svile. Imao je crne pruge na leima i apama, i velike zelene oi. Skoio bi mi u krilo, i stavio svoj nos ispod mog uha, tako da bih mogla da ga ujem, i preo bi, preo - ovako!" Stara gospoa bi napravila dubok, mekan zvuk hrkanja koji je mali deak sluao sa dubokim uivanjem.

"ta bi maak rekao kada je bio gladan, Nano?" zadravao je dah dok je ekao njen odgovor."Frrr, frrr!"Nasmejala bi se, i on bi se nasmejao.Iza vrata, izvan malih obraenih polja, prostirala se divljina, beskrajan svet breuljaka, crvenog lia

i izmaglice, pun tiine. Govoriti, tamo, bez obzira na to ta je htelo da se kae, znailo bi rei: ja sam stranac."Jednog dana", ree dete, "poi u da istraim ceo svet." Bila je to nova ideja za njega, koja ga je

celog ispunila. Krenuo je da napravi mape, i sve ostalo. Ali, Nana ga nije sluala. Imala je tuan izraz lica. Znao je ta treba u takvom trenutku da uradi. Priao joj je tiho i prislonio nosi uz njen vrat ispod uha, pravei: "frrr..."

"Je li to moj maor Mino? Zdravo, Mino! Gle", ree, "to nije Mino, ve Ljevuka! Kakvo iznenaenje!"

Seo joj je u krilo. Obgrlile su ga njene velike, stare tamnopute ruke. Na svakom zglobu nosila je narukvicu od finog, crvenog sapunovog kamena. Njen sin Aleksandar, Saa, Levov otac, napravio ih je i izrezbario specijalno za nju. "Lisice za ruke", rekao je kad joj ih je predao za roendan. "Lisice sa Viktorije, mama." I svi odrasli su se nasmejali, ali Nana je imala tuan izraz lica dok se smejala.

"Nano. Da li je Mino bilo njegovo ime?""Naravno, glupane.""Ali, zato?""Zato to sam ga ja tako nazvala.""Ali ivotinje nemaju imena.""Ne. Ovde nemaju.""Zato nemaju?""Zato to ne znamo njihova prava imena", ree baka gledajui napolje preko malih obraenih polja."Nano?""Da?" uo se meki glas iz toplih grudi na koja se bio naslonio."Zata nisi donela Mina ovde?"

Page 15

apljno oko"Nismo mogli nita da unesemo u vasionski brod. Nita od linih stvari. Nije bilo prostora. Ali, u

svakom sluaju, Mino je uginuo mnogo pre nego to smo doli. Ja sam bila dete kada je on bio mae i jo sam bila dete kada je on ostario i umro. Make ne ive dugo, samo nekoliko godina."

"Ali ljudi due ive.""Oh, da, vrlo dugo."Lev je nastavio da sedi u njenom krilu, pretvarajui se da je maka sivog krzna, poput prostirke od

pamune vune s njihovog poda, samo topla. "Frrr", ree meko, dok ga je stara ena drala sedei na pragu i gledajui iznad njegove glave u zemlju svog izgnanstva.

Dok je sada sedeo na tvrdom prostranom korenu prstenastog drveta na ivici Zajednikog Ribnjaka, mislio je o Nani, maki, srebrnoj vodi mirnog jezera, o planinama iznad jezera na koje je arko eleo da se ispne, o uspinjanju na planine to su se nalazile iza ove magle i kie, o uspinjanju u led i svetlost planinskih vrhova; mislio je na mnoge stvari, na isuvie mnogo stvari. Sedeo je mirno, ali njegov duh nije mogao da miruje. Doao je ovde zbog tiine, ali njegov duh je lutao, od pralosti do budunosti i nazad. Samo se za trenutak umirio. Jedna aplja je neujno zagazila u vodu sa udaljene strane ribnjaka, podigavi svoju uzanu glavu i zagledala se u Leva. Uzvratio joj je pogled i za jedan trenutak ostao zarobljen tim okruglim, prozirnim pogledom, beskrajne dubine poput neba bez oblaka; i za trenutak postao je i sam okrugao, providan, tih, sredinji trenutak svih trenutaka, veiti trenutak neme ivotinje.

aplja se okrenula na drugu stranu, savila glavu traei ribu u tamnoj vodi.Lev ustade nastojei da se kree mirno i neujno poput same aplje, i napusti prsten, koji je

obrazavalo dirvee, proavi izmeu dva masivna, crvena debla. Bilo je to kao da se prolazi kroz vrata u jedansasvim drugaiji prostor. Nisku dolinu obasjavalo je Sunce, nebo je bilo vetrovito i ivopisno; Sunce je bacalo zlatnu svetlost na krov Hrama crvene boje, koji se nalazio na junoj strani padine. U Hramu se ve nalazio veliki broj ljudi, koji su stajali na stepenitu i tremu razgovarajui meusobno, i Lev pauri k njima. Poeleo je da tri, da vie. Ovo nije bilo vreme za utanje. Bilo je to prvo jutro bitke, poetak pobede.

Andrej mu doviknu: "Hajde! Svi ekaju na Gazda-Lema!"On se nasmeja i potra; u dva koraka preao je est stepenika. "E pa, dobro", ree, "kakva je to

disciplina, gde su vam izme, da li smatra da je tvoj poloaj dastojanstven, Seme?" Sem, sme, zdepast mukarac, obuen samo u bele pantalone, dubio je mirno na glavi, pored ograde trema.

Elija je otvorio sastanak. Nisu ulazili unutra nego su seli na trem da razgovaraju, budui da je suneva svetlost bila vrlo prijatna. Elija je, kao i obino, bio ozbiljan, ali Levov dolazak oraspoloio je druge i razgovor je bio iv ali otar. Smisao sastanka gotovo da je odmah postao jasan. Elija je eleo da jo jedna delegacija poe u Grad na razgovor s Gazdama, ali niko drugi nije na to pristao; svi su traili da se odri opti sastanak naroda Palanke. Dogovorili su se da se sastanak odri pre nego to zae sunce, i mlai ljudi preuzelisu na sebe obavezu da obaveste udaljena sela i farme. Kada se Lev spremio da poe, Sem, koji je sve vreme razgovora dubio na glavi, uspravi se jednostavnim ljupkim pokretom i ree, smeei se, Levu: "Juhuu, bie to velika bitka."

Lev, iji je um bio zaokupljen stotinama stvari, nasmei se Semu i odjuri.Kampanja koju je narod Palanke pripremao bila je za njih neto novo, a ipak i neto poznato. U

Palanakoj koli i Hramu, svi su uili o principima i taktikama kampanje, poznavali su ivote junaka-filozofa, Gandija i Lutera Kinga, istoriju Naroda Mira, ideje koje su nadahnule te ivote, tu istoriju. U izgnanstvu Narod Mira nastavio je da ivi prema tim idealima; i sve do sada to su inili uspeno. Odrali su, na kraju krajeva, sopstvenu nezavisnost, time to su preuzeli celokupnu brigu o zemljoradnji u svojoj zajednici i poto su dobrovoljno delili sve proizvode sa Gradom. Za nadoknadu; Grad ih je snabdevao alatom i mainerijama koje su se pravile u vladinim livnicama, ribom koju je lovila gradska flota i raznim drugim proizvodima koje je, poto je prvi bio osnovan, Grad mogao lake da proizvede. Bio je to dogovor kojim su obe strane bile zadovoljne.

Ali, postepeno, uslovi trgovine postajali su sve vie nejednaki. Palanani su gajili biljke od kojih su sedobijali pamuk i vuna, kao i drvee od koga se pravila svila, odnosili su sirov materijal u gradske fabrike na sukanje i tkanje. Ali fabrike su bile vrlo stare; kada su Palananima bili potrebni materijali, vie im se isplatilo da ih sami predu i tkaju. Svee i suene ribe koje su oekivali iz Grada nisu stizale. Lo ulov, objasnio je Savet.Alatke nisu bile zamenjivane. Grad je pravio alat za farmere; poto zemljoradnici ne postupaju paljivo s oruem, morae sami da ga zamene, rekao je Savet. Tako je to teklo, dovoljno sporo da ne izbije nikakva kriza. Narod Palanke pravio je kompromise, nalazio opravdanja, poputao. Deca i unuad prvih izgnanika, koji su sada bili odrasli mukarci i ene, nikada nisu videli kako izgledaju primena i tehnika napada i otpora, to je predstavljalo vezivnu snagu njihovog zajednitva.

Ali oni su stekli znanje o toj tehnici, o njenom duhu, motivima i pravilima. Oni su je nauili i primenjivali u beznaajnim konfliktima u samoj Palanci. Imali su prilike da vide kako njihovi odrasli lanovi reavaju probleme i nesuglasice, ponekad strasnom diskusijom, a ponekad pomou gotovo preutne saglasnosti. Nauili su da u sastancima trae smisao, ne da sluaju one koji su najbuniji, bilo da je pokornost bila nuna i ispravna ili neumesna i pogrena. Nauili su da in nasilja jeste izraz slabosti, i da duhovna snaga lei u nepokolebljivoj doslednosti.

Page 16

apljno okoKonano, verovali su u sve to, kao to su verovali da su sve to nauili izvan svake prisile ili sumnje.

Niko od njih ne bi pribegao nasilju, ni pred kakvim provokacijama. Verovali su u svoja uverenja i stoga su bili jaki.

"Nee biti lako ovog puta", rekla im je Vera, pre nego to su ona i ostali poli u Grad. "Znajte da nee biti lako."

Potvrdno su klimnuli glavom, smeei se i hrabrei je. Naravno da nee biti jednostavno. Lake pobede nisu ni vredne pobeivanja.

Dok je iao od farme do farme jugozapadno od Palanke, Lev je pozivao ljude da dou na veliki skup i odgovarao na njihova pitanja o Veri i drugim taocima. Neki su se plaili onog to bi ljudi iz Grada mogli da preduzmu kao sledee, i Lev ree: "Da, u stanju su da uine i neto gore nego to je zadravanje talaca. Ne moemo oekivati od njih da se jednostavno sloe s nama, kada se mi ne slaemo s njima. Ali mi smo spremni za borbu."

"Ipak, kada se bore oni upotrebljavaju noeve - a tamo se nalazi i ono mesto gde biuju, znate", ree jedna ena sputajui ton. "Gde kanjavaju svoje lopove i..." Nije dovrila. Svima je bilo neugodno i oseali su se postieni pri pomenu tog mesta.

"Oni su upali u zamku nasilja koje ih je i dovelo dovde", rekao je Lev. "Mi nismo. Ako ostanemo vrsti, svi koliko nas ima, shvatie nau snagu; videe da je vea od njihove. Poee da nas sluaju. I da se bore za slobodu, sopstvenu." Njegovo lice i glas bili su tako vedri da su farmeri mogli da osete kako govori pravu istinu, i poinjali su da se raduju buduem sukobu sa Gradom umesto da ga se plae. Dva brata koja sudobili imena iz vremena Dugog Mara, Lion i Pamplona, postali su naroito vredni; Pamplona, koji je bio doistaprostoduan, pratio je Leva od farme do farme, tako da je do kraja jutra jo deset puta mogao da uje planoveza pruanje otpora.

Poslepodne Lev je radio sa svojim ocem i druge tri porodice koje su obraivale njihovo pirinano polje, poto je dolo vreme za poslednju etvu koja se morala obaviti bez obzira na druga zbivanja. Kada je dolo vreme za veeru, otac je poao s jednom od tih porodica da jede; Lev je otiao sa Junim Vetrom. Ona bee napustila kuu svoje majke i ivela je sama u maloj kuici zapadno od varoi koju su ona i Timo sagradilikada su se venali. Kuica je stajala usamljena, meu poljima, iako se mogla videti iz najblie grupe kua kojesu leale izvan Palanke. Lev, ili Andrej, ili Martinova ena Italija, ili sve troje, esto su dolazili kod nje na veeru, nosei sa sobom poneto da podele sa Junim Vetrom. Ona i Lev jeli su zajedno, sedei na pragu, poto je bilo blago, zlatno avgustovsko poslepodne, a zatim su zajedno poli u Hram, gde se ve bee okupilodvesta ili trista ljudi, a svakog minuta pristizalo ih je jo vie.

Svi su znali za razlog svog dolaska: da se meusobno ponovo uvere kako su jedinstveni, i da se dogovore o sledeem postupku. Duh okupljanja bio je praznian i pomalo proet ushienjem. Ljudi su stajali na pragu i svi su, na jedan ili drugi nain, govorili isto: "Ne idemo da se predamo; neemo dopustiti da zadre nae taoce!" Kada je Lev progovorio radosno su ga pozdravili: bio je on unuk velikog ulca koji je predvodio Dugi Mar, istraiva divljine i opti miljenik u svakom sluaju. Klicanje je prestalo, u okupljenom narodu koji jesada ve brojao preko hiljadu ljudi, nastao je mir. Pribliavala se no, a svetiljke na tremu Hrama, koje je snabdevao strujom varoki generator, slabo su gorele tako da je bilo teko videti ta se deava na kraju gomile. Izgledalo je da se kroz narod probija nekakav nizak, masivan, crni predmet. Kada se priliio tremu videlo se da je re o grupi mukaraca, o jednoj trupi straara iz Grada, koja se kretala kao neprobojan blok. Blok je imao glas: "Okupljeni... red... bol..." bilo je sve to se uopte moglo raspoznati, poto je svako iz mase postavio neko pitanje nezadovoljstva. Lev, koji je stajao ispod jedne svetiljke, zamoli za tiinu, i poto se gomila utiala, zauo se snaan glas:

"Masovna okupljanja su zabranjena, gomila se mora razii. Masovna okupljanja zabranjena su prema nareenju Vrhovnog Saveta pod pretnjom hapenja i kanjavanja. Smesta se raziite i poite svojim kuama!"

"Neemo", rekoe ljudi; "zato bismo se razili? Kakvo oni imaju pravo?""Poite svojim kuama!""Hajde, dosta!""Hajde, umirite se!" zagrmeo je Andrej, glasom za koji niko nije znao da ga poseduje. Kada su se

ponovo umirili on se obrati Levu na svoj uobiajen nerazgavetan nain: "Hajde govori.""Ova delegacija iz Grada ima prava da govari", ree Lev glasno i razgovetno. "I da bude sasluana.

A kad budemo uli ta kau, moi emo da se suprotstavimo, ali zapamtite da smo odluili da nas ne dozvolimo da nas isprovociraju nikakvo delo i nikakva re. Ljudima koji su doli meu nas ne nudimo ni ljutnju ni uvrede. Ono to im mi nudimo jeste prijateljstvo i istinoljubivost!"

Pogledao je u straare, a oficir je istim nestrpljivim glasom smesta ponovio nareenje da se skup razie. Kada je zavrio, nastupila je tiina. Muk je patrajao. Niko nita nije rekao. Niko se nije pokrenuo.

"Hajde, krei", viknuo je oficir, podigavi glas, "kreite, razilazite se, odlazite svojim kuama!"Lev i Andrej se pogledae, prekrstie ruke i sedoe.Nepokolebljivi, koji se nalazio gore na tremu, takoe sede; a za njim i Juni Vetar, Elija, Sem, Dul, i

Page 17

apljno okodrugi. Svi ljudi, koji su se nalazili okupljeni na mestu za sastanak, poeli su da se sputaju u sedei stav. Bio jeto udan prizor meu lelujavim senkama, pri ukastoj slaboj svetlosti. Neka se deca zasmejae. Kroz pola minuta svi su sedeli. Niko nije ostao na nogama osim trupe straara, dvadesetorice ljudi koji su stajali zbijeni jedan uz drugog.

"Bili ste upozoreni", viknuo je oficir, a glas mu je istovremeno zvuao samopouzdano i zbunjeno. Bilo je oito da nije siguran ta treba da radi s ovim ljudima koji su sada utei sedeli na zemlji, gledajui u njega s izrazima miroljubive radoznalosti, kao da su deca na predstavi lutkarskog pozorita gde je on sam predstavljao jednu takvu marionetu. "Ustanite i raziite se, ili u poeti sa hapenjem!"

Niko nita ne ree."Dobro, uhapsiu tri... dvadeset najbliih. Ustanite. Vi, ustajte!"Ljudi kojima se straar obraao ili na koje je pokazivao rukom ustali su i stali mirno. "Da li i moja

ena moe da poe s nama?" upita tihim glasom jedan ovek straara, ne elei da prekine veliko duboko utanje okupljene gomile.

"Nikakvih masovnih okupljanja bilo kakve vrste ne sme vie biti. Po nareenju Saveta!" prodera se straar, i povede svoje ljude ispred grupe od dvadeset i pet Palanana. Oni uskoro nestadoe u mraku, gde elektrino osvetljenje nije vie dopiralo.

Iza njih ostala je gomila u dubokom muku. Jedan glas podie se iz grupe pevajui. Pridruie mu sedrugi glasovi, u poetku tiho. Bila je to stara pesma, iz doba Dugog Mara na Zemlji.

"O kad stignemo,o kad stignemo u slobodnu zemljusagradiemo Grad,o kad stignemo..."Kako je grupa straara i uhapenika odmicala u mrak pevanje se, iza njih, nije ulo slabije ve je

postajalo sve jasnije i jae, kao da se stotine glasova ujedinilo u jedan jedini koji se prostirao iznad tamne mirne zemlje izmeu Palanke i grada Viktorije.

Dvadeset i petoro ljudi koje je straa uhapsila, ili koji su dobrovoljno proli s njom, vratili su se u Palanku kasno sledeeg dana. Tamo su ih preko noi smestili u jedno stovarite, verovatno zato to u Gradskom zatvoru nije bilo dovoljno mesta za toliko osoba, od kojih su esnaestoro bile ene i deca. Poslepodne je odrano suenje, rekli su, nakon koga im je reeno da idu kui. "Ali, moraemo da platimo kaznu", rekao je stari Pamplona vano.

Pamplonin brat, Lion, bio je uspean vrtlar, ali Pamplona, spor i boleljiv, nikada ni u emu nije bio naroito uspean. Ovo je bio trenutak njegove slave. Bio je u zatvoru, ba kao i Gandi, kao ulc, ba kao na Zemlji. Bio je heroj, i ushien zbog toga.

"Kaznu?" upitao je Andrej s nevericom. "Novac? Oni znaju da mi ne upotrebljavamo njihove novanice..."

"Kazna", objasnio je Pamplona, mirno prelazei preko Andrejeve neverice, "sastoji se u tome to emo morati da radimo dvadeset dana na njihovoj novoj farmi."

"Kakvoj novoj farmi?""Na nekoj vrsti nove farme koju Gazde planiraju da naprave.""Gazde se spremaju da preu u zemljoradnike?" Svi se nasmejae."Bilo bi im najbolje da to uine, ako ele da jedu", ree jedna ena."ta e biti ako ne odete da radite na toj novoj farmi?""Ne znam", ree Pamplona zbunivi se. "Niko nam nije rekao. Od nas se nije trailo da govorimo.

Bilo je to suenje, s pravim sudijom. Samo je on govorio.""Ko je bio sudija?""Makmilan.""Mladi Makmilan?""Ne, stari, savetnik. Mada se i mladi nalazio tamo. To je jedan krupan ovek! Kao drvo! I sve se

vreme smekao. Fini, mladi."Stigao je Lev, trei, poto je upravo dobio vest o povratku zatvorenika. Iz uzbuene grupe to se

bee skupila na ulici da bi poelela dobrodolicu zatvorenicima, Lev zagrli prve na koje je naiao. "Vratili ste se, vratili... svi?"

"Da, da, svi su se vratili, moe sada da ide da veera!""Drugi, Hari i Vera...""Ne, oni se nisu vratili. Nisu ih videli.""Ali vi svi... nisu vas povredili?""Lev je rekao da nee moi nita da jede dok se vi ne vratite, gladovao je.""Dobro smo, idi pojedi neto za veeru, kakvu to glupost ini?""Jesu li dobro postupali s vama?""Kao sa gostima", potvrdio je stari Pamplona. "Pa mi smo svi braa. Zar nije tako? Dali su nam i

Page 18

apljno ok