broj 20 // godina 2014 // cena 150 din// polovinu …kao drugo dete u porodici emiratskih trgovaca...

broj 20 // godina 2014 // cena 150 din// Polovinu dobija prodavac // ISSN 2217-1793

„I mrtvi pisci od muke su progovorili” - Intervencija u prostoru nastala povodom protesta u Bosni, mart 2014.Plenum Sarajevo

Plenum Sarajevo

20

Ako ne ranije, onda se najkasnije na fakultetu nauči tzv. aktivno čitanje. Ili čitanje s olovkom u ruci. Ja, kao ponosni pionir nosilac čitalač-ke značke (iz vremena nosilaca ovoga i onoga, svega i svačega), oduvek sam čitao mnogo i pažljivo. Od gimnazije s olovkom u ruci, to jest sa podvlačenjem (na svojim primercima knjigâ, ne onim pozajmljenim iz biblioteke, naravno; doduše, te iz biblioteke neko je već propisno aktivno iščitao i dobrano ispodvlačio).

Zašto aktivno čitanje? Zašto podvlačenje?

Pa, zbog isticanja važnog ili novog, i kasnijeg vraćanja tome. Zbog onog drugog čitanja, sa-žetijeg i usmerenijeg. Zbog toga što je „aktiv-no“, na kraju krajeva! Čitanje je aktivizam!

Liceulice se jedino tako i može čitati. Jer od pr-vog broja, iz teksta u tekst, kao čitalac sam sa-znavao nešto novo. Ovoga puta nisam podvla-čio, jer vremena su se promenila, pa sam ono važno prepisivao u fajl ili, još češće, ukucavao neku adresu ili termin u pretraživač, „guglao“ i kretao se iz stranice u stranicu, od sajta do sajta, od klipa do klipa, počinjući od zvanične stranice ili Vikipedije, a završavajući na YouTube portalu ili ko zna već gde. Ponekad naiđem na plodnu njivu, ponekad zađem u ćorsokak.

Čitam da bih saznao. Da bih saznao nešto novo, nešto što ne znam a važno mi je, nešto što znam ali ne na taj način, ne sagledano iz tog ugla. Čitam u funkciji svog daljeg čitanja, pisa-nja, života. Čitam da bih saznao nešto o svetu, iz sveta. Čitam da bih saznao nešto o ljudima. Čitam da bih saznao nešto o gradu, nekom tamo gradu, ali i svom gradu, jer ga nikad ne poznajem u potpunosti. Čitam da bih saznao nešto o drugima, da bih upoznao sebe.

Čitam zbog sebe, da bih u ogledalu video svoje lice kojeg se ne stidim„ Čitajući LICEULICE po-mažete sebi!“ Pa čitajte, makar zbog sebe!

Milan Dobričić, novinar RTS-a

OD 2010. GODINE, MAGAZIN „LICEULICE“ JE DEO ISTOIMENOG PROGRAMA EKONOMSKOG OSNAŽIVANJA PRIPADNIKA MAR-GINALIZOVANIH GRUPA, JEDAN PRIMERAK KOŠTA 150 DINARA, A POLOVINA OVE SUME JE ZARADA PRODAVACA. KUPUJUĆI LICEULICE POMAŽETE OPSTANKU OVOG PROJEKTA I UNOSITE PROMENU U ŽIVOTE MNOGIH.

Realizacija: Milosav Marinović (direktor/ urednik), Aleksandra Nikšić (urednica), Nikoleta Kosovac (koordinatorka programa), Virdžinija Đeković/Marko Tomašević (korisnici/prodavci/distribucija), Natalija Lučić (redakcija/komunikacije), Tijana Spasić i Bojan Marjanović (aktivart), Maja Milošević i Marija Biočanin (finansije), Filip Ilić (veb sajt)

Saradnici na ovom broju: Dragana Nikoletić, Dejan Kožul, Aleksandar Gubaš, Tatjana Nikolić, Vanja Savić, Igor Čalija, Sandra Đurić-Milinov, Ivan Tokin, Milomir Marinović, Dejan Kožul, Nikola Lazin, Dina Čubrić, Srđan Miljević, Ana Radlovački, Jelena Cvetić, Milica Delić Kovačević, Mira Obradović, Marko Radojičić, Adela Nestorović, Marija Muždalo, Aleksandra Radić, Ljilja Milanović, Andrijana Ivanović, Stefan Lisica (Fakultet političkih nauka), Una Kaluđerović,Marko Nikolić, Ana Stojković (Fakultet za medije i komunikacije)

ЛИЦЕВЛИЦЕ - Makedonija: Klimentina IlijevskiBALL’ PER BALL’ - Kosovo: Merita Fehmiu

Naslovna strana: nikola puzigaća

Dizajn: nikola puzigaća i Sanja Polovina

Fotografije: Plenum Sarajevo arhiva, Abzur, Julliet, Ivan Tokin, Nikola Lazin, Ksenija

Lektura i korektura: Staša Mijić, Aleksandra Nikšić

Hvala na podršci i saradnji: ChipsWay, Svetlana Logar i Borut Vild, Isidora Nikolić, Nataša Grbović, Grinet kafeterije, Corner Shop, Bambi a.d., Victoria group, Ulična galerija.

Partneri u prodaji: CIM Beograd (Dragana Jovanović, Dragana Vučković); KEC MNRO, Beograd (Boris Pirković); Živimo Zajedno MNRO Stari grad, Beograd (Dejan Kozić); OSI Požega (Dragica Lekić), Prihvatilište za beskućnike i stara lica, Beograd (Suzana Milovanović, Stana Budurić ); Udruženje za pomoć MNRO Zvezdara (Olivera Majmarević, Jasmina Erker), ŠOSO «Milan Petrović» , Novi Sad (Vida Petrović), Crveni Krst Palilula (Slavica Musić ), Udruženje «RIME», Zaječar (Suzana Ilić), Udruženje «Pirot E Publika», (Nemanja Živković), Udruženje «Fenix», Beograd, Fondacija Ana i Vlade Divac - HOD, KC Grad, KC Rex, Supermarket concept store, UK Parobrod, CZKD, Dom omladine Beograda, Kulturni centar Beograd, Centar za kulturu Grocka, Zadruga Oktobar, ZANAT radnja.

Štampa: RotografikaIzdavač: Liceulice / Svetozara Markovića 42 / 11000 Beograd tel: 011 2686 567 / mob: 060 64 23 817 web: www.liceulice.org / mail: [email protected]

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 050-057.66 LICE ulice / glavni urednik Milosav Marinović. - 2010- . - Beograd: Liceulice, 2010- (Subotica : Rotografika). - 28 cm - Mesečno. ISSN 2217-2793 = Lice uliceCOBISS.SR-ID 176222476

Upravni odbor:Branislav Trifunović,Jovana Karaulić, Neven Marinović, Milica Đorđević, Milan Antonijević, Aleksandra Nikšić

Zahvaljujemo se na razumevanju, podršci i saradnji: Međunarodnoj asocijaciji uličnih novina (INSP), opštinama Zvezdara, Zemun, Savski venac, Vračar, Stari Grad, Novi Beograd, Nordeus, Eurobank Srbija, Erste banci, EY, Kinoteci, Banci Intesa, Actavis kompaniji, Domu Sindikata, Domu omladine Beograd, O3on galeriji, TC Ušće, Zadužbini Ilije M. Kolarca, Kafeu Centrala, Belgrade office parku, Supermarket concept store-u, Praxisu, Dvorani Kulturnog centra, Domu kulture Studentski grad, Airport city kompleksu, Ipsos Strategic Marketingu, Mikser House, Home centru, Atlantic grupi, Metro cash&carry, VIP Mobile, Kulturnom centru GRAD, Represent communication, Delhaize grupi, JDP-u, Ateljeu 212, Fondaciji TRAG.

Liceulice je član INSP-a

Podrška: Donosimo niz različitih tekstova koji

su pisani iz razlitičitih perspektiva, međutim vezuje ih jedna vrlo jasna

i jaka nit - vizura po kojoj se protesti u Bosni i Hercegovini tiču svih ljudi

ovog sveta jer su oni duboko socijalne i klasne prirode i jer su usmereni protiv

političkih elita koje se, pod nacional-nom krinkom, bave isključivo sobom, temeljno eksploatišući najugroženije.

O fenomenu angažovane poezije razgovaramo s troje autora koji

svakako ne ćute, uprkos mračnim vremenima: Draganom Mladenović,

pesnikinjom, Tomislavom Markovićem, pesnikom, i Vladimirom Arsenićem,

književnim kritičarem.

U školi nas dočeka lingvističko izučava-nje jezika, a psiholingvistika nastoji da

odgovori na pitanje kako to da smo do polaska u školu uveliko uspešni u upo-

trebi svih pobrojanih aspekata jezika, bez dana formalne obuke i bez ikakvog

poznavanja, a kamoli znanja, o lingvističkim strukturama jezika.

Mariam Benam se rodila u Iranu, kao drugo dete u porodici emiratskih

trgovaca biserima. Njena porodica je očekivala dečaka. “Opet devojčica, rekli su. Mislim da je to ostavilo traga

na meni dok sam odrastala. Bila sam drugo dete, i to žensko, niko nije mislio da sam važna”...

BOSANSKO PROLEĆE

O POEziji KOjA NE Ćuti- BOjAN MARjANOviĆ

jEzičKE PuStOLOviNE KAjA DAMNjANOviĆ

93 gODiNE u BORBi zA PRAvA žENA

12-25

32-33

36-37

40-41

20 www.LicEuLicE.ORg

54

Motivisati ljude ličnom pričom, osvojiti pažnju u neformalnom okruženju i pokrenuti ljude na ak-ciju – ovo bi ukratko bila priča o Igniteu.

26. Beogradski Ignite, odr-žan u prostoru Mikser House, bio je posvećen predstavljanju čokolade sa ukusom pravih vrednosti – Iskri. U pakovanji-ma čokolade nalaze se ma-gneti sa likovima znamenitih

ličnosti iz srpske istorije koji su svojim radom pokrenuli pozi-tivne promene u društvu. Ono što ovaj slatkiš još čini poseb-nim je činjenica da sav prihod od prodatih čokolada odlazi za finansiranje edukacije gra-đana/ki o društvenom organi-zovanju i pokretanje akcija za poboljšanje kvaliteta života u lokalnoj zajednici.

Na događaju, svojim pričama, motivisali su nas prezenteri/ke iz oblasti nauke, umetnosti i spor-ta. Publiku je osvojila priča Koste Jovanovića o robotima koji obav-ljaju kućne poslove. Ovaj asistent na Elektrotehničkom fakultetu bio je asocijacija na prosvetitelja Dositeja Obradovića. Prvi srp-ski olimpijac, atletičar Dragutin Tomašević, kako legenda kaže, imao je dva srca. Zato smo na Igniteu slušali dve priče o sportu – bivšeg košarkaša Dejana Delića i dugogodišnjeg skauta NBA klu-bova Marina Sedlačeka.

Beogradski Ignite– veče inspiracije

Socijalno preduzetništvo je jedan od mogućih izlaza iz krize u regionu, i stoga je ve-oma važno da vlade zemalja u regionu omoguće podsticaj-ne uslove za razvoj socijalnog preduzetništva, da se podsta-kne veća saradnja s poslovnim sektorom i da se nizom mera poboljša konkurentnost soci-jalnih preduzeća – poruka je s prvog regionalnog Foruma so-cijalnih inovacija.

Beogradsku deklaraciju o razvoju socijalnog preduzetništva regio-na Zapadnog Balkana i Turske potpisali su predstavnici organi-zacija iz Albanije, BiH, Kosova, Makedonije, Crne Gore, Srbije i Turske, kako bi se donosiocima odluka u EU, ali i u zemljama Za-padnog Balkana i Turske, ukazalo na korake neophodne u razvoju socijalne ekonomije kao relevat-nog modela za socijalno održivi razvoj čitavog regiona. Ova inici-jativa već je naišla na odobravanje više od dvesta organizacija koje su dosad podržale Deklaraciju, a potpisivanje se i dalje može oba-viti on-line.

Konferenciju su organizovali Smart kolektiv i Koalicija za ra-zvoj socijalnog preduzetništva, u partnerstvu s Timom za socijalno uključivanje i smanjenje siromaš-tva Vlade Republike Srbije, Bri-tanskim savetom, Forumom po-slovnih lidera Srbije i studentskom organizacijom AIESEC, uz podrš-ku EU TACSO Srbija, USAID-a i Instituta za održive zajednice.

Doneta Beogradska deklaracija o razvoju so-cijalnog preduzetništva

regiona zapadnog Balkana i turske

udruženje Atina dobit-nica nagrade global

Catalyst 2014Udruženje Atina dobitni-

ca je Global Catalyst nagrade koju dodeljuje Globalni fond za decu iz Amerike. Global Catalyst nagrada je prestižna nagrada koja se dodeljuje or-ganizacijama civilnog društva koje su imale najviše uticaja u zaštiti dece i mladih u njihovim zajednicama. Atina je jedna od šest organizacija na svetu koja će 2014. godine primiti ovu nagradu. Globalni fond za decu radi na una-pređenju dostojanstva i položaja dece i mladih širom sveta. Njihova misija se zasniva na pružanju po-drške inovativnim organizacijama u lokalnim zajednicama koje rade sa decom koja su danas u svetu najnezaštićenija.

Atina već sedam godina sarađuje sa Globalnim fondom za decu na polju direktnog rada sa decom koja pripadaju različim ranjivim grupama. Atina izvodi programe sveobuhvatnog i dugoročnog so-cijalnog uključivanja žrtava trgovine ljudima. Kroz programe podrške

se obezbeđuju: medicinska, psi-hološka i pravna pomoć; podrška u obrazovanju i rešavanju građan-sko-pravnog statusa; privremeni smeštaj, uključivanje u rad grupa samopomoći kao i edukativne i druge radionice za (potencijalne) žrtve trgovine ljudima i drugih obli-ka eksploatacije. Atina organizuje edukacije u cilju osnaživanja in-stitucija i organizacija za pružanje adekvatne podrške žrtvama trgo-vine ljudima i učestvuje u istraživa-njima fenomena trgovine ljudima.

www.atina.org.rs

Idaho Belgrade 2014

Mnoga prava stanovnika Srbije su sve ugroženija. Ljud-ska, ali i ekonomska i radna. Svi osećamo to stanje, ono stvara tenzije, agresivnost na ulicama i posledično jačanje mržnje pre-ma svakoj različitosti. Jasno je da tako ne može ostati, a jasno je i da niko umesto nas samih neće rešiti taj problem… Mi do-lazimo iz sveta kulture i medija, i to su naša oružja. Mi ne umemo da koristimo palice i pesnice, ali umemo da se borimo kulturom, umetnošću, muzikom i slobod-nim duhom. - iz manifesta IDA-HO Belgrade, 2013.

Međunarodni Dan Borbe Protiv Homofobije i Transfobije (Inter-national Day Against Homopho-bia And Transphobia - IDAHOT), obeležava se 17. maja u preko 100 zemalja širom sveta, na dan kada je 1990. godine Svetska zdravstvena organizacija skinula homoseksualnost sa liste mental-nih poremećaja.

Otvarajući pitanje uticaja kreativ-ne snage koju ovo društvo može i treba da upotrebi u borbi protiv homofobije i transfobije, organi-zacija IDAHO Belgrade je obele-žavanjem 17. maja 2013. godine postavila novu platformu za ak-tivističko delovanje upravo kroz kulturu i umetnost.

U saradnji sa partnerskim organi-zacijama, institucijama kulture iz Srbije i regiona, IDAHO Belgrade ove godine obeležava ovaj dan sedmodnevnim programom ras-poređenim u pet celina – IDAHO art, IDAHO music, IDAHO fiilms, IDAHO theatre i IDAHO talks – smeštenim u različitim gradskim prostorima u Beogradu od 17. do 24. maja.

Pristupačnost kao sredstvo, ravnopravnost

kao cilj

užička književna republika

„Mapa pristupačnosti” je aplikacija za mobilne telefone i računare koja pruža informacije o pristupačnosti objekata osobama sa invalidite-tom, roditeljima sa malom decom, starijim sugrđanima i drugima koji imaju otežano kretanje.

Mapa pristupačnosti kori-snicima omogućava da locira-ju pristupačne i nepristupačne objekte u određenom gradu i na taj način planiraju kretanje u skladu sa svojim potrebama.

Osim toga, korisnici mogu da u bazu unose nove informacije, odnosno mapiraju nove objekte i javne površine (parkove, parking mesta, raskrsnice,...) i to na jed-nostavan način, odgovarajući sa DA ili NE na niz pitanja kroz koja ih softver vodi.

Softver je načelno namenjen za individualnu upotrebu, da olakša samostalno kretanje oso-bama sa invaliditetom, ali je bazu moguće pretraživati po različi-tim kategorijama, tako da Mapa pristupačnosti može da pomo-gne i kod izrade lokalnih akci-onih planova za pristupačnost.

Takođe, Mapa ima potencijal i kao edukativno sredstvo, ili ba-rem kao podsetnik o pristupač-nosti, zbog velikog broja opisnih pitanja koja sadrži kao i navoda tehničkih standarda.

Ako govorimo o školi kao prostoru u kom se oblikuju stavovi mladih na osnovu kojih oni kasnije grade svoja shvatanja o društvu u kom žive, naročito su važni časovi knji-ževnosti.

Naime, u Užičkoj gimnaziji se od 2006. godine na književ-nom festivalu „Na pola puta“ okupljaju pisci iz čitavog regi-ona. Ono što festival izdavaja u odnosu na druge je činjenica da pisci zapravo ulaze u školu i, umesto profesora književnosti, đacima drže predavanja koja su ponekad usko vezana za književnost, a ponekad se tiču i nekakvih širih, ali ne manje važ-nih, društvenih pitanja.

Tako su, đaci ove gimnazije imali privilegiju da slušaju predavanje Predraga Lucića o Bertoltu Breh-tu, Viktora Ivančića o Hani Arent, Davida Albaharija o kratkoj priči ili Dubravke Stojanović o izučava-nju istorije u osnovnim i srednjim školama. Ono što čitavoj stvari daje poseban značaj je da zapra-vo sami đaci - jasno, uz pomoć profesorki - aktivno učestvuju u pripremama festivala, od sprema-nja propagandnog materijala do samog organizovanja programa.

Festival postoji već devet godina, a organizovan je na incijativu Ruži-ce Marjanović, profesorke u Užič-koj gimnaziji i Nenada Veličkovića, pisca iz Sarajeva. Festival simbo-lično nosi naziv „Na pola puta“ jer se Užice nalazi negde otprilike na pola puta između Beograda i Sa-rajeva. U tom smislu, duh kojim odiše ovaj festival i jeste upravo onaj duh koji obitava na tom pro-storu zajedničkog jezika, prošlosti i jugoslovenstva u najboljem smi-slu te reči. Ovogodišnji festival je održan od 9. do 13. aprila, a go-sti festivala bili su Robert Perišić, Predrag Lucić, Dejan Ilić, Maja Pelević, Damir Šabotić, Zoran Ćatić, Aleksandar Zograf, Nenad Veličković, Svetlana Lukić, Ildiko Lovaš i Goran Vojnović.

6 7


Izložba „Beskućnik“ (14.mart-04.april), postavlje-na u Uličnoj galeriji u Beogradu, predstavila je ra-dove dizajnera iz Srbije i regiona, koji su inspirisani rezultatima istraživanja o beskućništvu u Srbiji.

Na naš poziv dvadesetak dizajnera iz Srbije i re-giona kreiralo je radove u vidu plakata, ilustracija i infografika na temu beskućništvo. Inspiraciju su nalazili u rezultatima 2 istraživanja koje su pret-hodnih godina sproveli Crveni krst Palilula i orga-nizacija Hausing centar.

Među autorima su Borut Vild, Dejan Dragosavac Ruta, Isidora Nikolić, Monika Lang, Bratislav Mi-lenković, Vjeko Sumić, Mane Radmanović, Ne-manja Jehlička, Vesna Pešić, Nikola Prijić, Filip

Dizajneri iz regiona o problemima so-cijalno ugroženih – iz Dobrih Razloga

Od četvrtka 20. marta, listi prodajnih mesta ma-gazina u Beogradu priključujemo i TC Ušće. To je još jedno mesto u gradu gde ćemo se redovno viđati i unapred se radujemo svakom susretu sa vama.

Liceulice u tc ušće - novo mesto gde nam možete pružiti podršku

Povodom Međunarodnog dana borbe protiv ra-sizma, zajedno sa Praxisom podsetili smo javnost u Srbiji na visok stepen rasizma koji prožima sve sfere našeg društva.

Brojnim akcijama koje smo organizovali sa Praxi-som od 15. do 23. marta želeli smo da skrene-mo pažnju predstavnicima vlasti i šire javnosti da su pripadnici manjinskih grupa, pre svega Romi, izloženi rasnoj diskriminaciji koja neminovno vodi njihovoj socijalnoj isključenosti.

Kao oblik pritiska da vlasti efikasnije reaguju na ra-sističke ispade većinskog stanovništva, na druš-tvenim mrežama smo tokom cele nedelje postav-ljali antirasističke poruke, a uz pomoć volontera sakupili smo na razglednicama poruke koje ilu-

Boja nečije kože važna je koliko i boja nečijih očiju

Naše prodavce od skoro možete sresti i u Gree-net kafeima. Ako od njih kupite magazin dok pijete kafu, oni će vam pokloniti i pečatiran vaučer koji vam omogućava 15% popusta na vašu porudž-binu. Za jedan kupljen magazin dobijate jedan vaučer, a kafa će vam sigurno biti prijatnija uz naj-novije tekstove iz magazina.

Vaučere možete iskoristiti u sledećim Greenet kafeima u Beogradu: Kafeterija Stari grad, Nuši-ćeva 4; Kafeterija Greenet Preko Puta, Nušićeva 3; Restoran Panorama, Masarikova 5; Kafeterija Greenet Slavija, Nemanjina 40; Kafeterija Greenet Bulevar, Bilevar kralja Aleksandra 72-74; Kafete-rija Greenet Arena Bulevar Zorana Đinđića 48a.

jeftinija kafa u greenet kafeima uz Liceulice

3 VELIKE AKCIJE

PREKO 30PAKETA ODEĆE

PREKO 40 PAKETA HRANE

PREKO 20 PAKETA SREDSTAVA ZA HIGIJENU

PREKO 50 KOMŠIJA BEZ KROVA KOJIMA SMO BAR MALO OLAKŠALI ŽIVOT

MOJ KOMŠIJA BEZ KROVA- izMEDju DvA BROjA

Lieulice mapa se širi – od aprila smo i u Požegi!

Liceulice Štenderaj – dobri raznosač dobrih dela

Od aprila možete naći Liceulice i u Požegi. Za distribuciju magazina zaduženo je Društvo za ce-rebralnu paralizu, dečju paralizu i plegije opštine Požega. To je organizacija čiji je rad usmeren na rad s osobama sa invaliditetom i pruža im mo-gućnost dnevnog boravka, kao i niz aktivnosti i radionica. Ovo Društvo se bavi i najraznovrsnijim humanitarnim aktivnostima s ciljem aktivnog do-prinosa lokalnoj zajednici.

Za sada imamo samo jednog (ali vrednog) pro-davca u Požegi - Zorana, koji se odlično pokazao, i vrlo ozbiljno shvatio svoj posao.Podržite i vi našeg Zokija tako što ćete kupiti ma-gazin od njega, ili ispričati prijateljima iz Požege zašto je važno da i oni to učine.

Kao što znate, Liceulice je već duže vreme u finan-sijski nezavidnoj situaciji. Morali smo da odložimo štampanje prethodnog broja, pa iz istih razloga još uvek nismo uspeli da vam predstavimo naš prvi ulični angažovani štenderaj. Ali ne brinite, mi ne odustajemo a vi ćete uskoro biti upadljivo obučeni a ujedno i humani.

Kao i uvek, ostajemo pri našoj formuli POLA-POLA! Polovina od prodaje svake majice je vaša donacija za naše prodavce, za opstanak programa LICEULICE.

Svaka majica ima svoju priču. Svaka majica nosi svoju poruku. Svaka majica menja i ulepšava nečiji život!

Pridružite se velikoj porodici, budite odgovorni, originalni, humani, solidarni i prepoznatljivi. Ovo je prilika da obnovite vaš, ali i orman ili frižider onih koji to ne mogu sami.

struju rasizam viđen očima studenata, Roma koji se obraćaju Praxisu za pomoć, prodavaca i kupa-ca magazina Liceulice, i drugih. Razglednice smo poslali odgovornim institucijama, a prikupljene po-ruke smo širili i preko društvenih mreža. Zajedno s IPAK.Centrom, organizovana je i ponoćna akcija crtanja grafita i obeležavanja sigurnog mesta na nekoliko beogradskih opština.

Bojović, Miloš Ćosović Desko, Vuk Palibrk, Nikola Puzigaća, Davor Gromilović, Filip Pomykalo i Sa-nja Polovina.

Program Iz dobrih razloga, nastao u okviru regi-onalne platforme aktivizma Liceulice, sastoji se iz periodičnih poziva i konkursa, radionica, izložbi, debata i drugih aktivnosti, namenjenih vizuelnim umetnicima i unapređenju socijalnih komunikaci-ja, prilika da umetnici budu i aktivisti, i da talentom i radom doprinesu pozitivnim promenama u za-jednici.

U akciji „Liceulice u gostima“ još su i Airport city, Delta šoping centar, Belgrade office park, Home centar na Beogradskom sajmu. Ukoliko imate ideju za još neko mesto na kojem biste voleli da vidite naše prodavce, slobodno nam pišite, a mi ćemo se potruditi da ih tamo i sretnete.

Zahvaljujemo se svim dosadašnjim partnerima u prodaji, jer svaki danas kupljeni primerak znači bolje sutra za naše prodavce.

8 9


godinama se „overdozirala“ i ostavila za sobom bebu od tri meseca. „Tad sam imao neki čudan recidiv, uzimao sam sve veće doze heroina, koje nisu delovale. Potpuno besmisleno, ali verovatno je to bilo nužno za konačnu odluku da presta-nem da se drogiram“, jedno-stavno izveštava.

Sada ta devojčica ima tri godine i „N.N.“ oca, kako je majka navela u krštenici. Ne-poznato je i kod koga je od majčine rodbine mala otišla. „Da je dete moje, to bi mi bila još veća motivacija da osta-nem strejt“, kaže Ivan, koji niti može dete da nađe, niti ima novca za test očinstva.

Finalno „skidanje“ izveo je opet uz podršku Anonimnih narkomana, koji su ga uputili u komunu za odvikavanje, i po-tom na Neostart, organizaciju po mnogo čemu jedinstvenu u Srbiji. Osim što veruju u sva-kog čoveka i njegovo pravo i moć da se preobrati, u tom ci-lju delaju potpuno volonterski. Pružaju potporu preko SOS telefona, potom i terenskim radom proizašlim iz potrebe za ličnim kontaktom. Novac, uglavnom ličnu ušteđevinu, koji su trošili sedeći sa korisni-cima po kafićima preusmerili su na iznajmljivanje prostorije, objašnjava Jelena Srnić.

Tako su se našli u tom „ofi-su“ dva sa dva. Odatle pružaju pomoć bivšim zatvorenicima da se uklope u takozvani nor-malan život. Da promene druš-tvo i navike, pronađu posao, izglade porodične odnose, opravdaju se pred zakonom...

Neki se stvarno promene, kao Ivan. „Nisam ja više isti onaj čo-vek koji je nekad davno bio zato-čen u najvećem zatvoru - droge. Čak ga više i ne poznajem. A tek me čekaju nove presude za razne priznate krivice“, kaže. Svestan da sudija njegovo stvarno poka-janje neće uzeti u obzir u svetlu sudu jedino bitne formulacije „po-navljanja krivičnog dela“. Te da zapravo neće suditi njemu, već „njegovoj prošlosti“.

Aktivisti Neostarta će, kao dopuna advokatskoj odbrani, i tada delovati apelujući na-izgled na samilost, a zapravo na logiku. Ako je svrha kazne sprečiti nove nepodobne rad-nje, kod Ivana i njemu sličnih ona je izlišna, jer su prethodne već obavile tu funkciju. Čemu puniti zatvore takvim ljudima, postaviće javno pitanje, na koje nema njima razumljivog odgovora.

O svemu tome Ivan raspravlja fe-nomenološki, jer njegova sloboda je iznad toga, stečena poštova-njem onih pet pravila. Najsrećniji je što mu je uprava Prihvatilišta dozvolila povratak, iako im je rani-je, kao zavisnik, pravio probleme. Zahvalan je što ima krov nad gla-vom, toplu reč i tri obroka dnevno.

praktično. Recept je zbir spoznaja stečenih na putu preobražaja od zavisnika do slobodnog čoveka. Nešto malo od pravoslavnog du-hovnika oca Tadeja („Kakve su ti misli, takav ti je život“), pregršt učinaka „dvanaest koraka“ grupe za samopomoć Anonimni narko-mani, propušteni kroz prizmu vla-stitog zaključivanja.

Ali je trebalo dotaći dno da bi se sve to zakuvalo.

U to poniranje povukao ga je heroin, i dok je trepnuo, Ivan je već bio u Istražnom zatvoru, „navučen do koske“. Tamo se prinudno „skinuo“, ne prvi put u karijeri, i to buđenje pamti kao šokantno. Doživljeno sa-žima kao gomilu pravila sa je-dinom svrhom da se zadovolji administracija. „Pa i moje pri-znanje je bilo lažno, jer mi je posle dva dana apstinencijalne krize bilo svejedno šta potpi-sujem“, objašnjava.

Ivan je živi primer i drugih omaški sistema, pa je ponovo uhapšen nepun sat nakon izlaska iz zatvo-ra. „Ušao sam u MUP da se pri-javim, što mi je zakonska obave-za, a oni mi opet stavili lisice kao osobi pod poternicom. Optužba da sam bežao od novoprispelih suđenja bila mi je smešna jer sam se ’skrivao’ na najsigurnijem me-stu, u kazneno-popravnom zavo-du u Mitrovici“, i dalje se smeje Ivan. Bolje nego da plače što naše sudstvo i sankcijske službe nisu usklađeni. Prošli su meseci birokratskog prepucavanja dok je dokazao gde je bio. Prošlo bi i više da Ivan slučajno nije našao vezu da pogura stvar.

Tražim da mi, ilustracije radi, opiše najlepši i najružniji zatvor-ski utisak, i on kratko razmišlja. „Lepo je kad su zatvorenici slož-ni, kada se oseti atmosfera me-đusobne podrške, neka vrsta robijaške solidarnosti“, odgovara gotovo sanjarski. O negativnim neće da izusti ni reči, jer „o tome svi sve znamo“, ili možemo da zamislimo.

Najdramatičnije ga je če-kalo tek po izlasku iz Mitrovi-ce: devojka sa kojom je bio

Ivan je bivši zatvorenik KPZ-a Sremska Mitrovica, bivši heroinski zavisnik, stanar Pri-hvatilišta u Kumodraškoj, bez ličnih isprava, stalne adrese, porodice, bez mnogo izgleda za posao, pod teretom nadola-zećih sudskih procesa... Pa šta to u njegovoj duši tako svetli da i druge obasjava? Izgleda da je to sreća, koja se tu, uprkos sve-mu, trajno nastanila.

„Za sreću je potrebno samo pet stvari. Da oslobodiš srce od mr-žnje, um od briga, da živiš jedno-stavno, da pružaš više, a očekuješ manje“, kaže Ivan. Bila bi to samo mantra da je on ne sprovodi i

Prolaze dani, u medijima se smenjuju loše

vesti, meseci postaju sve duži između dve

isplate zarade, brige rovare po želucu bez

nagoveštaja izlaza, a onda se desi neko

malo čudo koje sve to rastera.

čuDESNA SNAgA uivANOvOM POgLEDu

Dragana Nikoletić

Mene je to čudo snašlo u možda najmanjoj kancelariji na svetu, u prostoriji nevladine or-ganizacije Neostart, ne većoj od dva sa dva, „zbudženoj“ među većim lokalima tržnog centra na Bogosloviji, usred Beograda. Zadesilo me je u Ivanovom otvo-renom pogledu.

10 11


„Zato ustajem pre svih, i gledam da se svakom nađem koliko mogu“, kaže, u čemu mu pomaže ritam „trensa“ iz slušalica na mo-bilnom. Euforija „ponovnog rađa-nja“ njega i dalje drži, pa svaki novi dan doživljava kao čudo i „jedva čeka da se izjutra probudi“. A to što je u Kumodraškoj gužva, na to je već navikao, šeretski namiguje.

Planova Ivan nema, već živi dan po dan. Po uputstvu grupe za sa-mopomoć, ali i u realnoj neizve-snosti pronalaženja posla i stal-nog mesta boravka. Jer pravila Prihvatilišta pružaju šest meseci gostoprimstva, a onda „put pod noge.“ Ivan je spreman da radi i za dvoje, toliko energije ima. Kao bivšem kik-bokseru nedostaje mu više fizičke aktivnosti, pa po-novno vežbanje spada u planove koje sebi ipak dozvoljava.

Iako mu se pruža mogućnost da prodaje Liceulice, od toga zazire jer ga nikako ne drži mesto. Ra-dije bi radio u nekoj perionici kola, na selidbama i sličnim, aktivnijim poslovima za koje ne traže čist policijski dosje. Plaši se da bi ritam „trensa“ iz slušalica odvra-ćao pažnju od potencijalnih ku-paca našeg časopisa.

A bez muzike ne može, ona mu pomaže i da mu nikad ne bude dosadno uprkos višku slobod-nog vremena. „Za Novu godinu sam izašao u dvorište Prihvati-lišta i dobro se ’izđuskao’ sam sa sobom“, opisuje svoju strast. Jedinu, osim prema cigaretama i životu „kao takvom“. Ivan, zapra-vo, nema nikakvih briga jer zna da će se snaći. Na pošten način, naglašava, da ne brinemo.

„Dvanaest koraka“ je pro-gram po kome radi internaci-onala Anonimnih narkomana, alkoholičara i drugih zavisnika i osmišljen je da članovi priznaju svoje greške i potpuno se pre-obrate. Taj plan „rada na sebi“ odgovarao bi svakome, bez obzira na da li je problem vidljiv.

Ivan je na prvom koraku, koji traži suočavanje sa samim so-bom. „Nigde ne žurim“, objaš-njava uz smešak.

Narcotics Anonymous NA je neprofitno udruženje ili druš-tvo muškaraca i žena za koje je droga postala ozbiljan pro-blem. Svi zavisnici su dobro-došli, bez obzira na vrstu dro-ge ili kombinaciju droga koju su koristili.

NA istovremeno nudi i pro-gram oporavka kao i mrežu međusobne podrške članova. Jedan od ključeva uspeha NA je terapeutska vrednost po-moći koju jedan zavisnik pruža drugom zavisniku. Zavisnici u oporavku, na sastancima, dele jedni s drugima uspehe i poteš-koće u prevladavanju aktivne zavisnosti i vođenja produktiv-nih života bez droge uz pomoć principa sadržanih u 12 koraka i 12 tradicija NA. Ti principi, srž su programa oporavka u NA.

Narcotics Anonymous, je nereligiozni program oporav-ka. Svaki naš član je slobodan da neguje sopstveni koncept (religiozni ili ne) duhovnih prin-cipa i primene tih principa u svakodnevnom životu.

Više o organizaciji Anonimni narkomani na www.na-srbija.org

čuDESNA SNAgA uivANOvOM POgLEDu

Informacije:telefon 060 64 23 822mail natalija.lucic@liceulice.orgwww.liceulice.orgwww.liceulice.wordpress.comwww.facebook.com/LICEULICEwww.twitter.com/liceulice

PODRŽITE NAS!PRETPLATITE SE!

zahvalićemo vam se PoKloNom!

Informacije:telefon 060 64 23 822mail natalija.lucic@liceulice.orgwww.liceulice.orgwww.liceulice.wordpress.comwww.facebook.com/LICEULICEwww.twitter.com/liceulice

Podrškom kroz pretplatu obezbeđujete primerke za sebe i otkupljujete isti broj primeraka

za prodavce, koji tako, zahvaljujući vama,

zarađuju dvostruko.

5 brojeva magazina iznosi 750 dinara + 100 dinara ptt10 brojeva magazina iznosi 1500 dinara + 200 din pttOdabrani iznos uplatite na račun: ERSTE BANKA 340-11006764-87Svrha uplate: Podrška magazinu LiceuliceKorisnik: Liceulice, Svetozara Markovića 42a, 11000 Beograd, Srbija

Bioidea je radionica socijalnog preduzetništva, u kojoj se ručno

proizvode prirodni sapuni od biljnih ulja bez dodatog konzervansa.

*Nakon uplate obavezno se javite na navedeni mejl ili telefon.

12 13


Ko ih... imaju platu tri i po hiljade maraka

Faruh Šehić // izvor: lupiga.com

Faruk Šehić, jedan od najvažnijih sa-vremenih pisaca u Bosni i Hercegovini - „glas pregažene generacije“, kako ga često kritičari nazivaju - našao se u sa-mom srcu protesta. Važno je kada se pisci izmaknu iz svojih kula od slono-vače, kada odluče da razbiju famoznu distancu između njih i stvarnog sveta i odluče da punim plućima i naoštrenim perom nemilosrdno zagrebu po tom svetu. Šehić to radi svojom književno-šću, a i svojim publicističkim tekstovi-ma, u koje spada i blistavo ih repre-zentuje ova reportaža sa ulica Sarajeva tokom nedavnih protesta.

živim nekoliko minuta hoda od zgrade opštine Centar, od-nosno Kantona Sarajevo. Već na raskrsnici kod Alipašine džamije osjetila se haotična atmosfera. Mnoštvo ljudi koji su se kretali ulicama u različi-tim pravcima. Saobraćaj je bio obustavljen. Kraj Koševskog potoka do zgrade Kantona izvijao se lagan svijetli dim.

Prošao sam paralelno sa po-tokom i došao na tramvajsku stanicu na Skenderiji. Kiosk na stanici je bio demoliran, staklo nadstrešnice na tramvajskoj stanici je bilo sasuto u komade bijele kao snijeg.

Preko puta Miljacke stajali su ljudi na platou Skenderije i posmatra-li šta se dešava. Ispred zgrade

Kantona je bila nekoliko hiljada ljudi, i vidio sam kako gore vra-ta na centralnom ulazu u zgradu. Duh pobune je bio pušten i vidje-lo se da ga više niko neće moći kontrolisati.

Policija sa pleksiglasnim štitovima i kacigama se povu-kla u okolne ulice. Napravili su kordon ispred pokrajnog ulaza

Jedna od gorućih tema koje su potresle takozvani region ovog proleća svakako su i protesti u Bosni i Hercegovini - protesti koji su u medijima već dobili etiketu svojevrsnog „bosanskog proleća“. Budući da je maga-zin Liceulice prvenstveno glasilo marginalizovanih, obespravljenih i svih onih koji su po ma kom osnovu isključeni iz društvenih procesa, sasvim je logično što smo upravo tu temu odlučili da postavimo kao glavnu u novom broju. Protesti u Bosni i Hercegovini nisu samo „nacionalna“ stvar ljudi koji žive u toj zemlji - naprotiv, oni se tiču svih onih koji su svedoci i žrtve žestokog socijalnog raslojavanja, oni se tiču svih onih prostora na kojima bogata manjina teroriše siromašnu većinu. Još nešto što smatra-mo izrazito važnim jeste da su ovo verovatno prvi protesti organizovani po raspadu Jugoslavije u kojima se pobunjeni i nezadovoljni zbrajaju po socijalnom statusu, apsolutno zanemarivši bilo kakvo nacionalno grupisa-nje - grupisanje koje je, uostalom, u dobroj meri i zaslužno za getoizaciju i provincijalizaciju balkanskog stanovništva.

Možda baš ovaj bosanski veliki izliv nezadovoljstva može biti naša šansa i svojevrsna inicijalna kapisla koja će pokrenuti neko drugačije promišljanje i delovanje. Kao svoj doprinos razumevanju ovih događaja, donosimo niz žanrovski različitih tekstova pisanih iz različitih perspektiva, ali koje ve-zuje jedna vrlo jasna i jaka nit - stav da se protesti u Bosni i Hercegovini tiču svih ljudi ovog sveta jer su duboko socijalne i klasne prirode i jer su usmereni protiv političkih elita koje se, pod nacionalnom krinkom, bave isključivo sobom, temeljno eksploatišući najugroženije.

BOsAnsKOPROLEĆE

14 15


revolucija 150 m

u zgradu Kantona. Demon-stranti su napadali u talasima gađajući policijski kordon ka-menicama od razvaljenih žar-dinjera i kamenom iz parka. Povremeno bi policija krenula u kontranapad i ljudi bi bje-žali. Onda bi se udarne grupe demonstranata pregrupisa-

le i opet krenule na policajce koji bi se povukli do kordona. Dim je sukljao sa svih strana napadnute zgrade Kantona. Jedan automobil je gurnut i zapaljen u Koševskom potoku.

Nije bilo jasno šta i gdje tačno gori, sve dok plameni jezičci nisu počeli izlaziti iz prozora zgrade prema Koševskom potoku šireći se unutrašnjošću zgrade. Papiri i dokumentacija iz opštine Centar su letjeli zrakom. Čulo se puca-nje stakla i razbijanje namještaja. Vidio sam mladiće sa otetim poli-cijskim štitovima i kacigama. Bilo je ranjenih demonstranata. Na njihovim licima se vidio adrenalin od ulične borbe.

Bili su to mlađi ljudi, sred-njoškolci, navijači u dukserica-ma, ali i stariji likovi. Činilo se kao da se mnogi od njih lično poznaju i vidjelo se da su solid-no iskusni u fajtu sa policijom. Vidio sam mladića sa velikim drvenim lakiranim topuzom

kako ide prema liniji koju su držali policajci. Vidio sam dje-vojke kako nose vodu demon-strantima koji su bili najbliži policijskom kordonu. Postojalo je neko unutrašnje uređenje koje je upravljalo tim haosom. Nagoni koji su se odjednom probudili u ljudima, pokazujući ratničko lice i gestikulaciju ka-rakterističnu za bojno polje.

Stajao sam i gledao kako gori zgrada Kantona Sarajevo. Nisam bacao kamenje, nisam učestvo-vao u paljevini, nisam ni psovao policiju, vlast, državu. Bio sam nijem i osjetio sam unutrašnju vrelinu, energiju koja me ispunja-vala od stomaka prema grudima. Bio bih neiskren ako bih rekao da nisamosjetio zluradost gledajući živopisnu boju vatre koja je lizala zidove. Nisam ništa činio, ali kao da je ono što su drugi činili bilo i posljedica mojih želja da se desi nešto nesvakidašnje. Znao sam

taj osjećaj iz rata, samo što sam se bolje snalazio tada sa puškom u ruci, nego sada kao pasivni posmatrač koji stoji nasred ulice okružen haosom.

Stotine ljudi je stajalo na zidiću parka iza tramvajske stanice gle-dajući napad na ulaz u zgradu Predsjedništva. Niko nije prote-

stvovao, niti je činio bilo šta protiv volje demonstranata. Stajao sam i pričao sa starijim građanima. Napad na zgradu Predsjedništva u njima je pobudio sjećanja na prve dane rata u Sarajevu kada su niški specijalci zaustavljeni i poraženi na Skenderiji u maju 1992, kada su pokušali da zauz-mu Predsjedništvo BiH, simbol tek međunarodno priznate Repu-blike BiH.

U jednom momentu dok sam stajao i gledao kako ne-kolicina demonstranata juriša na drvena vrata Predsjedništva osjetio sam izvjesnu mučninu. Sa druge strane vrata neko je pružao očajnički otpor prska-jući vodom demonstrante koji su pokušavali da razbiju vrata frižiderom za sokove od obli-žnjeg kioska, kojeg su koristili kao bojnog ovna za opsadu srednjovjekovnih kula. To je bila borba na život i smrt, i niko nije

Ple

num

Sar

ajev

o

Ple

num

Sar

ajev

o

abzu

r

popuštao. Kada sam poslije pričao sa jednim likom rekao sam mu da mi je bilo žao ljudi koju su iznutra pružali otpor, a on je rekao: „Ko ih jebe, imaju platu tri i po hiljade maraka.z Time bi sva priča bila završena.

Ulice su bile pune razbacanih stvari, kamenja, papira, slomlje-

nog drveta. Gorjele su i kancela-rije lijevo i desno od ulaza u Pred-sjedništvo. Poslije će se proširiti priča da je zapaljen istorijski Arhiv BiH. Zavijale su sirene auto-alar-ma i povremeno bi odjekivale ek-splozije topovskih udara. Pošto demonstranti nisu imali lidere, koji bi ih mogli predvoditi, znalo se da će noć značiti kraj uličnih borbi i nemira koji su trajali sati-ma. Oslobođena divlja snaga je kružila sarajevskim ulicama. Bila je to hipnotička anarhija u najči-stijem obliku.

Tokom nekoliko sati tog petka u centru Sarajeva nije postojao nikakav oblik držav-ne vlasti. Da su demonstranti imali pet ljudi koji bi im koman-dovali, bilo bi izvjesno da su mogli izvršiti državni udar bez po muke. Što govori o nespo-sobnosti države koja to nije, jer joj Dejtonski mirovni sporazum to onemogućava. I nesposob-nosti vladajućih elita zbog čije socijalne neosjetljivosti, car-ske arogancija naspram vlasti-tih građana je i počela buna u Tuzli, potom u drugim gradovi-ma BiH.

Upravo mladi ljudi kojima su bo-gati i zadrigli političari oteli bu-dućnost i pravo na normalan život, upravo su ti ljudi svoj bijes usmjerili prema institucijama u kojima sjede moderni faraoni na-

ših života. Zato su gorjele zgrade. Zato su paljena auta. Zato su raz-bijani kiosci i tramvajske stanice. Nisu to radili nikakvi huligani, ra-dila je tokolektivna svijest genera-cija mladih ljudi kojima su osione vladajuće elite sjebale život na njegovom početku.

Iz beznađa se uvijek rađa snaga destrukcije koju niko ne može procijeniti niti predvidjeti. To su

ljudi iz rubnih, siromašnih sara-jevskih predgrađa, ljudi iz geta koji taj dan nisu imali šta izgubiti, ali i mnogi drugi. Pravi huligani su bahati političari, međedi sa kra-vatama, lopovi i zlikovci. Oni su demolirali zgrade državnih insti-tucija, palili i uništavali sve pred

sobom. I rade to već dvadesetak godina bez da ih iko razuman može zaustaviti.

Zato je divljanje jedino što su demonstranti mogli da uči-ne. Ni Čaušesku nije mogao vjerovati kako će završiti na smetljištu istorije, pa je skon-čao kao pas. Jer ako nemamo hljeba uvijek možemo jesti ko-lače, za razliku od govana koje nam serviraju svakodnevno dvadesetak godina. Niko ne može predvidjeti ni znati kada se opet može ponoviti neki pe-tak, kada će opet kumulirani bijes da eksplodira na ulicama Sarajeva i kakve tragične po-sljedice on može da ostavi iza sebe. Za što će jedini krivci biti bezosjećajne vladajuće politič-ke elite.

16 17


// izvor: Slobodna Dal-macija

HOĆE LI REVO-LucijA StiĆi I DO HRvAt sKE

Boris Dežulović

Boris Dežulović, jedan od utemljivača Feral Tribunea - verovatno najvažnijeg

lista na ovim prostorima u poslednjih par decenija - i jedan od najznačanijnih

novinskih pisaca (kako Teofil Pančić lepo naziva sve te autore srećno izgublje-

ne na ničijoj zemlji između literature i novinarstva) napisao je izvrstan tekst o

bosanskim protestima. Po čemu je on izvrstan? Pa upravo po tome što više

nego jasno upućuje da bi i srpske i hrvatske i sve ostale glavešine vrlo jasno

trebalo da razumeju da ovi protesti nisu bosanski - oni se tiču svih obesprav-

ljenih i socijalno ugroženih, a njih ima svuda. Nadajmo se samo da će naučiti

lekciju koja, ovaj put, dolazi iz Bosne i Hercegovine.

Koliko je u Bosni i Herce-govini gore nego u Hrvatskoj? Ima par dana da ovo načelno, retoričko pitanje više nije ni na-čelno, a bogami ni retoričko.

Točno onoliko, naime, koliko je Bosancima i Hercegovcima gore nego nama, toliko Hrvatsku dijeli od ulične provale bijesa, točno toliko još treba da nemoćni gnjev njenih osiromašenih, nezaposle-nih, prezaduženih i temeljito sje-banih građana postane vrlo, hm, moćan.

Da sam, naime, na mjestu druš-tva iz tunela Banskih dvora, to bi mi pitanje bilo mnogo važnije od svih pitanja s aktualnog sata, svakako važnije od svih trideset točaka s dnevnog reda posljed-nje sjednice Vlade, na kojoj su se ministri – dok su u Tuzli, Zenici i Sarajevu gorjele zgrade „insti-tucija sistema” – raspravljali o darivanju rashodovanog oružja vojsci Republike Mali i Konvenciji o partnerstvu u području učenja francuskog jezika u hrvatskoj di-plomaciji.

Koliko je dakle u Bosni i Hercegovini gore nego u Hr-vatskoj? Ili – da preformuli-ram – koliko je Bosna i Her-cegovina iza Hrvatske? U ovoj geostrategiji, naime, ne važi matematika fizičkog kalenda-

ra: onoliko koliko je Bosna iza Hrvatske, za toliko je njezin gnjev ispred hrvatskog. Zna-mo da je to malo, ali – koliko je to malo?

Jesu li to tjedan ili dva, je li pet-šest mjeseci, ili cijela godina? Ona jedna godina, recimo, koja je protekla između rata u Hrvatskoj i rata u Bosni i Hercegovini?

Ima jedna zgodna rečenica iz toga vremena, opće mjesto me-morije devedesetih, kad su se televizijske vijesti sa slavonskih, banijskih i dalmatinskih ratišta u Bosni i Hercegovini gledale s na-ivnom vjerom kako su takve stva-ri kod njih posve nemoguće, jer to nije njihov rat.

To nije naš rat

„To nije naš rat”, izgovarali su jednako rudari iz Kreke i studen-ti filozofskih fakulteta, političari u sivim odijelima, pjevači narodne muzike i domaćice na kafi, posve sigurni da se to tiče Srbije i Hrvat-ske, Miloševića i Tuđmana, i da nema nikakve veze s njima. I jed-nako toliko u strašnom krivu, još samo mjesec-dva prije nego što će izgorjeti bosanski gradovi ne-spremni da vide kako se ta stvar „između Srba i Hrvata” zapravo najviše tiče upravo njih.

U paradoksalnom histo-rijskom obratu, gotovo četvrt stoljeća kasnije gledaju Hrvati i Srbi televizijske vijesti iz Bo-sne i Hercegovine s jednako naivnom vjerom kako su takve stvari kod njih posve nemogu-će, jer to nisu njihove demon-stracije.

„To nije naša revolucija”, izgovaraju doslovno iste riječi, recimo, inte-lektualci poput Nina Raspudića i političari poput Mile Dodika, posve sigurni da se to tiče samo Bošnja-ka i da nema nikakve veze s njima.

„To nije naša revolucija”, misle tako i Hrvati i Srbi, nespremni da vide ono što bi slijep vidio, da vide dakle kako ta stvar „iz-među Bošnjaka” nikakve veze s Bošnjacima, Srbima i Hrvatima nema, da nema veze s muslima-nima, katolicima i pravoslavcima, zastavama i grbovima, jer nisu u Tuzli, Zenici i Sarajevu bošnjački demonstranti palili zgrade boš-njačkih vlada, već su demon-stranti palili zgrade vlada. Jer nisu na Balkanu samo Bošnjaci osiromašeni, nezaposleni, preza-duženi i temeljito sjebani.

Što je Sejo Sekson rekao Nele-tu Karajliću, kad je ovaj devede-set druge pobjegao u Beograd, poručivši da to „nije njegov rat”: „Jok, nego je moj.”

O da, braćo, to je vaša re-volucija, to su itekako vaše demonstracije. Nikakve veze to nema s vašom nacionalnom i vjerskom pripadnošću, s bi-skupima, referendumom, obi-telji, istospolnim zajednicama ili ćirilicom, nema čak nikakve veze ni s tim tko je trenutač-no na vlasti. Kad eksplodira rezignacija iz one druge opće rečenice – „svi su oni isti” – malodušnost koja je balkanske političke elite sve ove godine držala na sigurnoj udaljenosti od njihovih birača, jednako će im i tada svi oni biti isti.

O da, gospodo, nadvijat će se onda gusti crni dim nad Zagrebom, i nad Rijekom i nad Splitom i nad Osijekom, gorjet će zgrade Vlade, ministarstava i „institucija sistema”, gorjet će lijepe austrijske zgrade i lijepe austrijske banke, lepršat će zrakom nagorjeli bezvrijedni papiri s izmjenama i dopunama zakona, bježat ćete na stražnje izlaze kao štakori, letjet će ka-menje i Molotovljevi kokteli, zavijat će sirene, gorjet će poli-cijski automobili, dežurat će ci-jele noći službe Hitne pomoći.

I da, naravno da takozvani huli-gani neće kod kuće gledati tele-viziju i komentirati na Fejsu: radit će bejzbol palice i lanci, i „ubij” i

„zakolji”, gorjet će i arhivi i spo-menici, gorjet će i neotplaćeni jeftini automobili radničke klase i automobili Hitne pomoći, najebat će i nedužan svijet, iz spaljenih trgovina i demoliranih shopping centara neki će klinci pod kapu-ljačama iznositi televizore, patike i skupe mobitele, pa se po Fa-cebooku kurčiti svojim plijenom, stvari će – kako se to lijepo kaže – izmaknuti kontroli.

Koliko je sati?

Naravno da će izmaknuti kontroli, što ste očekivali?

I lešinarski nagon „pasa revoluci-je” jednako je iz vašeg mandata kao i nemoćni gnjev obespravlje-nih, i za njega ste krivi i odgovorni kao i za očaj onih osiromašenih, nezaposlenih, prezaduženih i te-meljito sjebanih s druge strane policijskog kordona. Ukratko, to je vrlo vaša revolucija.

Koliko, dakle, sati pokazuje vaš „aktualni satz? Na ovome je samo jedno pitanje: koliko je, gospodine predsjedniče Vlade, u Bosni i Hercegovini gore nego u Hrvatskoj?

-

18 19


nedelju dana nakon njihovog izbija-nja su dali rezultate: ukazali su na činjenicu da na post-jugosloven-skim prostorima imamo posla ne samo sa korumpiranim političkim elitama, već sa novom klasom u najklasičnijem smislu te reči, koja već sada, preko medija koje kon-troliše, ponovo koristi nacionalizam kao tehniku upravljanja ljudima a u cilju zaštite sopstvenih klasnih interesa. Sa druge strane, bosan-sko proleće je pokrenulo jednu suštinski novu formu političkog or-ganizovanja – plenume. Ova forma političkog udruživanja na post-ju-goslovenskim prostorima skoro da nije postojala, osim ako izuzmemo studentske proteste u Zagrebu i Beogradu, ali koji sve do sada nisu poprimili masovnije razmere. Time je bosansko proleće otvorilo prostor za ono što tek treba doći: osnivanje organizovanog levog po-kreta, ili „partije“ (u nedostaku bolje reči) u kome će radnici i radnice na čitavom post-jugoslovenskom prostoru prepoznati autentičnog zastupnika njihovih interesa. Dve su osnovne programske smernice koje budući levi pokret mora preu-zeti kao svoje: klasna borba i anti-nacionalizam. Ako dobijemo novu, organizovanu post-jugoslovensku levicu (jer novu Oktobarsku revo-luciju svakako nećemo), dobićemo jako puno. U tom smislu, bosansko proleće nije kraj već – početak

(Nikola Dedić, odgovor na tekst Todora Kuljića, objavljen sa sajtu Peščanika)

(Rekli su o bosanskom proleću)

Kako su mogli misliti da se ovo neće desiti?

Novo vreme sa sobom nosi nove proteste koji se, opet, mo-

raju nekako teorijski artikulisati, mora se sa određenim kon-

ceptima - novim ili redefinisanim starim - stati iza njih. Dono-

simo vam odlomke iz tekstova Todora Kuljića i Nikole Dedića

(koji je nastao kao odgovor na Kuljićev) u kom se ovi autori

dotiču vrlo važnog pitanja - kako objasniti, kako i u koji teorij-

ski koncept uglaviti današnje proteste u Bosni i Hercegovini?

Da li su ono uopšte mogući bez takvog uobličavanja i da li je

ono što suštinskio revoluciju razlikuje od snažnih, ali neartiku-

lisanih nemira upravo idejna pozadina koja iza protesta stoji?

Buna ili revolucija

Protesti u Bosni i Hercegovini su, kako na real-političkoj, tako još i više na simbolič-

koj ravni potrseli jugoslovenski prostor ovog proleća. Uprkos tome što se ovaj pro-

stor (koji se u današnjem postratnom novogovoru iz nekog razloga naziva „region/

regija“) u poslednjih par decenija duboko provincijalizovao, zatvorio u svoje male

nacionalne obore sa svojim lokalnim mudracima i vračevima, ono što ohrabruje je

činjenica da su intelektualci i autori sa prostora čitave nekadašnje zemlje prepoznali

ove proteste kao iznimno važne. Donosimo izbor odlomaka iz tekstova raznih autora

koji su se bavili ovom temom. Učinilo nam se važno pročitati ovakva mišljenja da bi

se pun kapacitet ovih protesta shvatio.

„Ostaje klasično pitanje: da li je u Bosni prolazna buna ili tek-tonska revolucija? Nije lokalna tu-zlanska buna, ali nije ni revolucija. Šta je onda? Razliveni, nekanali-sani i neosmišljeni očaj gladnih u digitalnom 21. veku. Da li je bo-sansko nasilje protiv nasilja babi-ca koja u sebi nosi novo društvo? Nije, nažalost. Neosmišljeni bunt ne može biti revolucija. Za revo-luciju je potreban projekat i idejna avangarda. Potrebni su antika-pitalistički intelektualci. Nema ih. Njihov klasni angažman je raz-grizao nacionalizam i neolibera-lizam. Umreženi su u razne pro-jekte zaštite nacionalnih i verskih manjina i većina. Uzaludne su sve društvene mreže koje danas brže mobilišu nezadovoljstvo nego u predigitalnim vremenima. Nema projekta emancipacije. „Fejsbuk” je zamenio rečitog Trockog na trgu. A bez žive reči prosvećene avangarde ne mogu se rušiti te-melji kapitalističkog tajkunizma. Lišen revolucionarnog projekta, masovni udar gladnih u Bosni će se verovatno i završiti kao efe-merna buna. Kamo sreće da se prevarim!“

(Todor Kuljić, odlomak iz teksta objavljenog u Politici)

„svet se promenio, kao i pri-roda samog kapitalizma u odnosu na vreme Lenjina i Trockog. Šta ako

Slavoj Žižek

//Izvor: tuzlalive.ba

kratko, suočavamo se sa po-

bunom protiv nacionalističkih elita: bosanski narod je konačno shvatio ko mu je

istinski neprijatelj – ne druge etničke grupe, nego njihovi vlastiti lideri koji se pretvaraju da ih štite od dru-

gih. Kao da je stari i mnogo zloupotrebljivani moto iz Titovog vremena „bratstvo i jedinstvo” ponovo postao stvaran.Jedna

od meta demonstranata je bila administracija Evropske unije koja nadgleda stanje u BiH i sprovodi mir između tri nacije i pruža značaj-

nu finansijsku pomoć kako bi država funkcionisala. Ovo se može či-niti iznenađujućim jer su ciljevi demonstranata slični kao ciljevi Brisela: prosperitet i okončanje i etničkih tenzija i korupcije. Međutim, način na koji Evropska unija upravlja Bosnom dodatno podstiče podjele – sara-đuje sa nacionalističkim elitama kao svojim privilegovanim partnerima i posreduje unutar njih.Ono što bosanski protesti potvrđuju je da niko ne može istinski prevazići etničke strasti nametanjem liberal-

ne agende – ono što je ujedinilo demonstrante je radikalni za-htjev za pravdu. Naredni i najteži korak je da se protesti or-

ganizuju u novi društveni pokret koji ne pridodaje pažnju etničkim podjelama i organizacija daljnjih protesta.

Da li bi mogli zamisliti scenu ljutih Bosanaca i Srba kako zajedno demonstriraju u

Sarajevu?“

„u

revolucija nije samo jedan događaj, već niz sinhronijskih singularnosti koje možda čak i u širem vremen-skom periodu postepeno tran-sformišu aktuelne istorijske uslove življenja? S tim u vezi, pogled na istoriju levice može biti od koristi: levica nije samo Trocki, niti samo Oktobarska revolucija, levica je i niz pokreta koji nisu rezultovali „velikim praskom“ a koji su oblikovali svet kakav danas polako nestaje; tu mislim na radničke pokrete u tzv. liberalnim demokratijama: borba za prava žena, za minimalnu nadnicu, za četrdesetočasovnu radnu nede-lju, za besplatno obrazovanje, za opštu zdravstvenu zaštitu, za opšte pravo glasa… Čak i ova „neostva-rena“ levica (u smislu sprovedene uspešne revolucije) je ukazala na jednu važnu činjenicu – ne posto-je blagodeti liberalnog, slobodnog tržišta. Tržište počiva na maksimi-zaciji profita a koja podrazumeva potencijalno neograničenu eksplo-ataciju ljudi; zbog toga, postoje samo blagodeti izborenih i ostva-renih radničkih prava koja su jedina kontrateža ovoj eksploataciji. Zbog toga pitanje nije hoće li biti nove Oktobarske revolucije ili ne. Pitanje je mnogo skromnije ali ništa manje važno: da li ćemo zadržati ono što smo borbom dužom od jednog veka za radnička prava ostvarili (i u čemu su narodi nekadašnje Ju-goslaviji živeli skoro polovinu veka) – pravo na rad, pravo na obrazova-nje, pravo na zdravstvenu zaštitu, hoćemo li sutra imati penzije…? Protesti u Bosni već sada, nepunih

20 21


snivanje plenuma nakon pobune

valja promatrati u kontekstu nasilja, onih paljevina i uništavanja državnih institucija,

koje ostaje simbolički isključeno iz samog čina pobu-ne. Pritom ne mislim na neprijatelje pobune, na one koji se

tom pobunom osjećaju ugroženi, ne samo konkretno, materijalno nego i ideološki, i koji su to proglasili huliganizmom, nego i na same

aktere koji imaju potrebu moralistički opravdavati to nasilje pa ga opisuju kao element pobune koji je izmakao kontroli, kao trenutak slabosti, izraz

doduše opravdanog, ali time ne manje iracionalnog bijesa ljudi. Ne smijemo nasjesti na logiku suprotstavljanja iracionalnog i racionalnog, barbarskog i civi-

lizacijskog, to je ona ista logika koja je ljude dovela u ovo bezizlaznu situaciju u kojoj su posegnuli za nasiljem, logika kojom su ti isti ljudi u nedavnim ratovima na bivšejugoslavenskom prostoru svi skupa isključeni iz moderne civilizacije, kao da su njihovi politički problemi problemi primitivnih naroda, ljudi zaostalih u civilizacij-skom razvoju. Zato ne smijemo ponavljati tu logiku kad je riječ o današnjem nasilju. Ja, naprotiv, vidim u tom nasilju racionalni čin. Neki komentatori sami su to osje-tili i eksplicitno naglasili kreativni karakter te destrukcije. Ja bih ga radije nazvao utemeljiteljskim nasiljem, u čemu i jest njegova kreativnost. Riječ je o trenut-ku u kome istodobno dolazi do dekonstrukcije jednih i konstrukcije drugih

društvenih veza. Riječ je o činu suverenosti, o simboličkoj destrukciji jednog oblika društvenosti koji je nametnut postojećim državnim

sistemom i koji je izgubio svaku legitimaciju, i koji je sam po-stao oblik društvene samodestrukcije, materijalizirane u

državnim institucijama i s druge strane, o usposta-vi novih društvenih veza, izvan tih institu-

cija, na njihovim ruševinama.“

„O

osanska pobuna je sasvim drugačija,

jer je opšta, a to je omogućila kratkoročno mudra i ograničeno lukava evropska politika. Vlast je

u Bosni i Hercegovini (i u srpskoj državnoj izraslini na federaciji) organizovala ogromnu klasu administrativnih parazita, sa bedno tankim

nosećim nacionalističkim tekstom i pravilom što manjeg mogućnog sarađi-vanja. Već broj tako kupljenih morao bi garantovati društvenu stabilnost. Ovo izmi-

šljanje kolektivnog identiteta samo je u finoći stila različito od nekadašnjeg belgijskog izmišljanja superiornih Tutsija i inferiornih Hutua u Ruandi. Neki pametnjaković se setio,

valjda, da je takva fragmentacija bila karakteristična za provincije Otomanskog carstva, i da ju je austro-ugarska vlast nadgradila intenzivnim ulaganjem u sve oblasti – od kulture do industrije.

Rezultat je međutim ispao katastrofalan, jer je počivao ne na imperijalnom modelu kontrolisanog kapitala, još manje na nekom velikodušnom evropskom pomaganju najteže ratom pogođene države

na Balkanu, već na tranzicijskim akomodacijama kapitalizma. Posledica je bilo potpuno iscrpljivanje postojećih resursa, uništavanje primarnih i sekundarnih osnova blagostanja, kulture jednakosti i multikul-

turnog suživota. Ništa zaista novo: sem ostatka stranog kapitala u Grčkoj, industrijski pejzaž Balkana, sve do Austrije, ostao je jedna velika pustinja. Ljudska prava i svest masa o jednakosti i pravdi bili su kolateralna šteta. Na kraju krajeva, dvestogodišnjica rušenja Bastilje morala je biti iste godine zamenjena pažljivo organi-zovanim rušenjem berlinskog zida, simboličkom akcijom rušenja komunizma, i uzgred manje-više svih druš-tvenih zahteva francuske revolucije. Sve ostalo je višak koji je brzo progutao osnovnu simboličku vrednost. Realna posledica „velikog ždranja” u Bosni i Hercegovini bila je višegodišnja, tupa, sveprisutna glad za svim i svačim kod deprivilegovane većine. No čak ni pobuna koja je buknula povodom smrti bebe koja zbog administrativne zavrzlame na državnom nivou nije mogla da dobije pasoš za nužno lečenje, nije duže us-pela. Uspelo je višegodišnje organizovano delovanje radnika na ruševinama industrijskog giganta u Tu-zli. Dobro jutro, evropska (i ne samo slovenačka) pobuno, nešto kao da je zaboravljeno. Oko propale industrije u mnogim delovima Balkana još žive radnici koji su u njima radili. To nema mnogo veze sa raspravama o radničkoj klasi, premda sećanje (neka je i pogrešno) i samoupis nisu za bacanje

u merenju potencijala pobune. Uz sasvim malo vatrice tu i onde, poneku zabavu i dobar vic, glavni pobunjenici su hladno i instrumentalno organizovali novu vlast, poštujući gde god

se moglo postojeće propise. Nije ih ni u jednoj sekundi uplašila „profesionalnost” ko-jom mašu parlamentarci diljem Evrope, dok im iz rukava ispadaju dnevnični euri

– još manje njihovi domaći nosioci vlasti, koje su dvadeset zadnjih godina intenzivno posmatrali. Tuzlanski otpor bi mogao biti model i realna

osnova celokupnog bosanskog, a bogme i šire. Sesti, za-uzeti, odlučivati. Eto nam još jednog dodatka op-

štem lupetanju o samopoboljšanju.“

„B

no što ja već neko vrijeme ne

mogu da vjerujem je da su oni na vlasti – na potezu od tradicionalno umobol-

ne desnice do diskreditovane lagumdžijske ljevi-ce – nekako mislili da dejtonska pljačka može trajati u

nedogled, da je narod dobro obučen da bude zadovoljan kolačima svojih etniciteta, da su svojim građanima nisu ni-

šta dužni, a najmanje poštovanje. Ozbiljno je potcijenjen bijes koji se nakuplja već par decenija, a koji se hrani siromaštvom, nezaposlenošću i odsustvom čak i lažno obećane budućnosti. Političke partije čiji kadrovi zauzimaju udobne pozicije na vlasti za-htijevaju od građana i glasača da ćute i trpe, zato što bi moglo biti gore. I evo sad je gore, pod njihovim jarmom. Kako su dakle mo-gli misliti da se ovo neće desiti? Koliko zaluđeni su bili svojom moći i bezobrazlukom da vjeruju da se taj bijes može držati

pod kontorlom i preobratiti u podršku njihovom samo-ubilačkom projektu? Ako narodu uzmeš sve, nema

onda više šta izgubiti. Ako nemaju ništa, onda je impuls da se sve sruši kako bi se ustano-

vila uravnilovka. To je format skoro svake revolucije.“

„O

u Za-grebu i u Beogra-

du očito računaju s tim da će medijskim podvalama o „izvo-

zu bošnjačkog proljeća“ i o huligan-skom a ne socijalnom i antikorupcijskom

karakteru bosanskohercegovačkih demon-stracija zaštititi ne samo svoje nacional-po-slovne partnere u BiH, već i stakla na svojim prozorima i stolice pod svojim stražnjicama. Pritom se uzdaju da će Hrvati i Srbi – kako oni u BiH, tako i oni u Hrvatskoj i Srbiji – i

dalje pristajati da im socijalna obe-spravljenost bude najveće naci-

onalno pravo.“

„I

be pre- varantske matrice vidlji-

vo preživljavaju u kritikama i polemi-kama oko ovog socijalnog bunta. Nacionali-

sti demonstrante optužuju za bosanski unitarizam, dok kapitalisti (i oni koji se tako osećaju) sve otpisuju

kao vandalizam. Dok takvi zapravo govore jedino da su pro-pustili lekciju iz kućnog vaspitanja prema kojoj je svaki pristojan

čovek nekako uvek na strani siromašnih i potlačenih. Naime, iz svojih sitnosopstveničkih interesa - ili zbog karfiola koji im je tamo

gde anatomi obično pronalaze mozak - nacionalisti u ovim protesti-ma vide nekakvu zaveru protiv Republike Srpske ili Srba u svojevrsnoj fantazmagoričnoj celini. Zato je tuzlanska poruka „Smrt nacionalizmu”, u kontekstu krčme koju pojedini nazivaju Balkanom, možda i najrevolu-cionarnija od svih. Jer nepodnošljivo oslobađa, dok istovremeno zače-pljuje gubicu svih onih neizraslih iz fekalne topline etnosa. Tih slepaca koji ne mogu da vide dalje od nacionalnih podela i granica, niti da shvate kako je uopšte moguće da neko bude nezadovoljan kao

čovek, a ne samo kao Bošnjak, Hrvat ili Srbin. Dođavola, koje god da smo nacije, svi pojedemo stvari koje smo iščačkali

iz zuba i svi pogledamo u toalet papir nakon što obri-šemo zadnjicu. Jednog smo roda i kad smo si-

romašni i besni. Ne dozvolimo ikada više da nas ubede u suprotno.“

„O

rotesti u Bosni i Hercegovini su

krenuli kao radnički i nije slučajno što su krenuli iz Tuzle, koja je bila radnički

i industrijski grad. Ono što se moglo vidjeti na protestima u Bosni i Hercegovini, osim što su imali

klasnu, radničku dimenziju, bio je prije svega socijalni bunt. Na plenumu u Sarajevu, na kojem sam imao priliku

biti, jedan nezaposleni mladić rekao je pred tisuću ljudi: „Ja sam katolik, ja sam Jevrej, ja sam musliman, ja sam pravo-slavac, ja sam Ciganin, ja sam građanin ovog grada”. Dakle, to je nešto u čemu stvarno odjekuju riječi iz poslanice svetoga Pavla koji kaže da nema više ni Židova, ni Grka, ni robova, ni gospodara, nema ni muškog, ni ženskog roda, jer svi su jednaki u Kristu. To, uistinu, jesu klasni prosvjedi, prosvje-

di ljudi koji su nezaposleni, koji nemaju zdravstveno, koji znaju da neće imati mirovinu. To je ono što

Hegel u Filozofiji prava naziva pöbel, odnosno onaj ostatak društva, ono mnoštvo koje

je toliko siromašno da je izgubilo svako dostojanstvo.“

„P

Aleks

ej K

išju

has

//Iz

vor:

Danas

Boris Buden //Izvor: lupiga.com

Srećko Horvat

//Izvor: slobodnaevropa.org

Pred

rag

Luci

ć//

Izvo

r: n

ovili

st.c

om

Aleksandar Hem

on//Izvor: radiosarajevo.ba

Svetlana Slapšak//Izvor: pescanik.net

22


u zEMLji PARADOKSA i DEStRuKcijA jEKONStRuKtivNA

Dejan Kožul

Danima, mjesecima, godina-ma, pa evo skoro i dvije deceni-je od završetka rata, prolazili su razni vozovi. Brzi, spori, putnički, teretni. Tek tu i tamo se poneko znao uhvatiti, ali samo da bi oti-šao zauvijek, mada ni to nije bio garant da će se sve uspješno za-vršiti. Tko zna, uvijek vas je mo-gao sustići neki štrajk željezni-čara, ili je put možda koji vas je vodio u spas ostao bez tračnica.

Prošli su brojni vozovi i ostalo ih je još vrlo, vrlo malo. Gdje se nalaze, koji im je vozni red, kojom trasom će ići? E, to zavisi od vas, od nas... Mi mu dajemo gorivo, ali određu-jemo i brzinu, pravac i smjer. Ono što smo vidjeli početkom februara u Tuzli, Sarajevu, Zenici, Bihaću... pokazalo je da sirovine, to jest baze ima dovoljno, čak i previše. Pitanje je samo znamo li je iskoristiti na pravi način?

„Istina je da razlozi za po-bunu danas izgledaju manje očigledni, ili je pak svijet previ-še zamršen. Tko naređuje, tko odlučuje? Nije uvijek lako razlu-čiti koja nas, od svih postojećih tendencija, vodi. Nemamo više posla s malobrojnom elitom čije djelovanje jasno shvatamo. Nalazimo se u ogromnom pro-storu koji je, to jasno osjećamo, međusobno zavisan. Objedinja-vanje u kome živimo nije nikada bilo toliko prisutno. Ali, u tom svijetu postoje stvari koje su nepodnošljive.

Da bismo ih uočili, treba pažljivo gledati, tražiti. Govorim mladima: ’Potražite malo; naći ćete.’ Najgori pristup je ravnodušnost, reći: ’ja tu ne mogu ništa, snaći ću se sam’.

Takvim ponašanjem gubite jedan od najvažnijih sastojaka koji od vas čine čovjeka. Neophodan sastojak: sposobnost da se pobunite i njena posljedica, angažovanje.“

Riječi su ovo, sada već pokoj-nog, Stéphane Hessela, koji je do kraja života bio borac za ljudska prava i bolju budućnost, i koji je u svojim devedesetima napisao manifest za sve mlađe... ma za sve generacije. Manifest se zove „Pobunite se“.

A ako je igdje postojao ra-zlog za pobunom i ako se igdje ona parola o patriotizmu kao posljednjem utočištu hulja i lo-pova mogla primjeniti, bila je to upravo Bosna i Hercegovina. Četiri godine rata uzrokovale su nemjerljivu štetu, u svakom po-gledu. Neki inat koji je održavao život i sve ono što život znači ipak je postojao.

Zaista je teško to reći, ali ono što se dešavalo nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma u neku ruku je bilo destruktivnije i dehu-manizovalo više nego sam rat. Ta dehumanizacija se dešavala poste-peno, ali sistematski, baš kao što se sistematski organizivao genocid u Srebrenici. Sve je bilo tu. Inženje-rija, izvođači radova, žrtve... Ali baš tamo to pitanje „tko naređuje, tko odlučuje“ nije imalo valjan odgovor. Odnosno jeste, ali valjda je bilo po-trebno zatvoriti krug pa da, barem onim malo većim dijelom države, to jest Federacijom, zavladaju nasljed-nici Komunističke partije (SDP), nakon višegodišnjeg monopola stranaka s nacionalističkim pred-znakom, pa da odgovorni konačno izađu izvan nacionalnih okvira.

Dešavanja u februaru poka-zala su da u ovoj pobuni nema zaštićenih. Nisu to bile više ni institucije, već zgrade koje su nekada bile simboli obrane, a danas su simboli eksploatacije, kako je to rekao Enver Kazaz, profesor na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu.

Da su uboli u srž problema najbo-lje govore reakcije stranaka koje su mahom pokušale krivicu za de-monstracije, a zatim i paljenje zgra-da, da svedu u nacionalne okvire. Ozbiljniji pokušaji objašnjenja pro-blema nisu se ni očekivali. To je, jednostavno, bilo to. Evolucija po-litičkih prilika u BiH od ranih deve-desetih do danas tekla je unazad. Nije da se nije probalo s njima ko-municirati. Za dijalog su, međutim, potrebne dvije strane. Toga nije bilo sve do onih tzv. JMBG protesta. Ni tad se to nije moglo nazvati dijalo-gom, ali je poruka barem djelimično shvaćena, i to ne kao razumijeva-nje, koliko kao strah.

Upravo se to desilo i tih dana februara. Jedini način da poruka bude upućena očigled-no je bila destrukcija, iz čega je proizašao strah jer je postalo jasno da se drugi jezik ne ra-zumije. U četiri kantona pale su vlade, ali to se ne bi desilo da ova destrukcija nije evolu-irala u konstruktivne zahtjeve koje su uobličavali plenumi. Ali i da nije toga bilo, jedan tran-sparent je govorio dovoljno: „U zemlji paradoksa i destruk-cija je konstruktivna“.

Sve više od toga ogroman je isko-rak naprijed.

r e v o l u c i j a

r e v o l u c i j a

u zEMLji PARADOKSA i DEStRuKcijA jEKONStRuKtivNA

Ferida Duraković // Sarajevo, 11. februar 2014.

RADIJE

Radije bih da gledam oduševljena

kako vrana znalački skrha orah (tu skrivenu suštinu do koje se stiže jedino

razaranjem svijeta!) ispustivši ga iz kljuna s visine

iznad gradske raskrsnice a onda čeka da prođu ti dosadni automobili

pa da s mirom jede

Radije bih da u bašti Zemaljskog muzeja što prije moguće

u objektiv foto-aparata uhvatim deset kvadrata šafrana nevjerovatnih

koji će tu biti tek nekoliko jutara

jutara u koja ih ne vide oni što trče za vlašću, slavom ili kruhom

Radije bih

da s toplim francuskim pecivom i mirisnom kafom pored izloga svog malog gradskog pribježišta

mislim o tome kako ću slike sa šafranima poslati svijetu

ako ga ujutro uopšte bude

Radije bih da glavu zabijem u zemlju koja me ionako čeka

da s krticama potražim gomolje šafrana da ih zamolim neka potraju duže ove tužne godine

Jer napolju se odvija drevna drama

Među zavađenim narodima: Kome će pripasti vlast i čast

Kome će krv i tlo Ko će pisati historiju

Koga će uhapsiti i tući dok ne prizna sve što ne zna Koga će ubiti i baciti u jarak pored puta u nekoj dalekoj zemlji

Radije bih

Ali moram

odmah na ulicu, u razjarenu masu da stanem rame uz rame s onima koje ne znam i s kojim nemam ništa

zajedničko osim ove zemlje lijepe i uboge

Eto, stojim tamo i treba da to opjevam oduševljenim pjesmama…

A kako opjevati One Gore Koji pljuju po Onim Dolje

Dok se kolo od sreće ne zavrti Iznova

Za koji sat?

20

26 27


Liceulice donosi pesamu iz zbirke

„A gdje je moj život”, objavljene

2004. godine u izdanju splitskog

Feral Tribunea. Nešto širi izbor iz

istog izdanja objavila je Grupa 484

u ediciji „Mala kutija”. Pesme je

prepevao Vojo Šindolić.

Paul Polansky (1942), pisac i pe-

snik, od šezdesetih godina dvade-

setog veka proučava život različitih

plemena evropskih Roma. Živeći

sa Romima istočne Evrope i Balka-

na, prikupljao je njihove životne pri-

če i sećanja i izdao desetak knjiga

i zbirki pesama na ovu temu. Od

1999. pomaže Romima na Koso-

vu da prežive višestruke progone,

a neko vreme je dobrovoljno živeo

u izbegličkom kampu.

Dobitnik je nagrade za ljudska pra-

va grada Vajmara.

Više na sajtu www.paulpolansky.

nstemp.com.

Albanci dolaze u logorsvakog dana i traže stvari

koje su izgubiliza vrijeme rata:

konje, traktore, televizore, automobile, video uređaje.

Samo zato što je ovo logor za Cigane

vjeruju da su sve njihove stvari ovdje.

Pitam ih,a gdje je moj auto?

Imao sam auto, dom,novi namještaj i pokućstvo

prije no što je OVK pokucala na moja vrata

i rekla mida imam dvije minute

da spasim svoju obitelj

Pogledaj u moj šator.Nemam ništa.

Jedino odjeću koju sam imao na sebikada smo pobjegli od naših

albanskih susjeda.

Oni traže

svoje traktore.Ja

tražimsvoj život.

Paul Polansky

Paul Polansky

A gDjE jE MOj živOt?

Drama Staše Bajac pobedila na konkursu ASSITEJ-a

Drugi konkurs ASSITEJ-a za originalni dramski tekst za mlade istraživao je temu tabua, a za najbolju dramu proglašena je „Rekonstrukcija“ autorke Staše Bajac.Drama „Rekonstrukcija“ pokreće važna pitanja o seksualnom identitetu, dis-kriminaciji, potrebi za pripadanjem određenoj socijalnoj grupi, kao i o nemoći i neefikasnosti institucija. Staša Bajac uverljivo prikazuje svet adolescenata u društvu poremećenih etičkih vrednosti, njihovu rastrzanost između potrebe za očuvanjem ličnog integriteta i želje da se uklope u sredinu koja otvoreno de-monstrira homofobiju i neprijateljstvo prema drugom i drugačijem. Nagrada obuhvata novčani iznos od 200.000 dinara (bruto), prevođenje na engleski jezik, objavljivanje u štampanom i elektronskom formatu na srpskom i engleskom jeziku i priređivanje scenskog čitanja.

Kosovo 2.0 nominovan za European Design Awards

Časopis Kosovo 2.0 nominovan je za prestižnu nagradu European Design Awards. Za vizuelni identitet magazina je zadužena amsterdamska agencija za dizajn Van Lennep, a ko će osvojiti nagradu znaće se 24. maja.Kosovo 2.0 je pokrenut kao trojezična internet platforma, koja na albanskom, engleskom i srpskom pokriva teme vezane za savremenu kulturnu i političku scenu Kosova. Autori su kosovski Albanci i Srbi, kao i mladi iz čitavog sveta.Od 2011. izlazi i istoimeni časopis na engleskom i albanskom jeziku. Aktuel-ni, šesti broj posvećen je umetnosti Balkana, a prethodni su se bavili javnim prostorom, životom LGBT osoba na Kosovu i Balkanu, korupcijom, religijom i imidžom. www.kosovotwopointzero.com

Hip-hop iz najvećeg romskog naselja

Uspešna romska hip-hop grupa Shutka Roma Rap iz Skoplja nosi naziv po Šutki, najvećem romskom naselju na Balkanu, o kom je snimljen i dokumenta-rac “The Shutka Book of Records”.Prvi album ovog benda, ‘’Shutka Tani Mo tan” (Shutka je moj grad), pojavio se 2010. uz pomoć Soros fondacije, i stigao na 15. poziciju prestižne etno liste ‘’WMCE’’ (World Music Charts Europe). U svojim pesmama, Shutka Roma Rap bave se politikom, devojkama, religioznošću, slavom, kao i raznim aspektima iskustva Roma u Makedoniji. Njihov novi album ‘’Me sijum Underground’’ (Ja sam Underground) zauzima 8. mesto na već pomenutoj listi, a na njemu je i hit ‘’Reprezent’’, snimljen u saradnji sa makedonskim rep-veteranima, bendom Puka kozmetika.

U okviru projekta Liceulice – platforma aktivizma nastavljamo da mapiramo i dokumntujemo prime-re aktivizma u umetnosti i kulturi u regionu, a neka aktuelna dešavanja u ovoj sferi objavljujemo i u na-šem nedeljnom elektronskom izdanju AktivArt news letter. Potražite nas na: http://www.liceulice.org/ aktivartnewsletter/AktivArt_newsletter_23.html

28 29


ima dobar gruv, a ženskoAleksandar Gubaš i Tatjana Nikolić

Fenomen retradicionalizacije društva u Srbiji uočava se u raznim

oblicima otvorene ili prikrivene diskriminacije prema ženama, pa čak

i među samim devojkama koje prihvataju vršnjački pritisak u prav-

cu usvajanja patrijarhalnih obrazaca i vrednosnog sistema. Stoga

se podrška ženskom stvaralaštvu, posebno u okviru omladinske

kulture, pokazuje kao izuzetno inspirativna oblast, u kojoj postoje

ohrabrujući primeri ustrajne samonikle kreativnosti na prilično neo-

čekivanim mestima, ali i gotovo zaprepašćujuća rodna neravnoteža

u pop-kulturnoj i, konkretno, muzičkoj produkciji. Devojke u mu-

zičkim sastavima, ako su i prisutne, obično pevaju prateće vokale,

sviraju bas ili prateće instrumente, ili kao vodeći vokal pevaju tuđe

tekstove. Vrlo retko su žene autorske pokretačice bendova, bub-

njarke ili gitaristkinje.

tim Femixa je tokom pripre-me četvrte godišnje kompilacije domaće ženske muzike Femixe-ta i organizacije četvrtog festiva-la ženskog stvaralaštva Femix Fest koji će se održati drugog vi-kenda u decembru, izradio istra-živanje „Mlade žene na alterna-tivnoj muzičkoj sceni Srbije“. Bez obzira na to da li se radi o uče-šću žena na novim albumima ili programima muzičkih festivala, u osnovnim stvarima se ponavljaju slični odnosi, koji se uglavnom kreću u rasponu od deset pre-ma jedan do pet prema jedan. U Evropi je prosečno prisutno se-dam muzičara na jednu muzičar-ku, dok je u Americi prosek šest prema jedan. Srbija se sa svojim odnosom 8:1, bar u poslednjih pet godina, nalazi nešto ispod evropskog proseka.

Istraživanje nije dovelo do otkrivanja razloga i uzroka ovim pojavama. Još uvek je nejasno da li festivali ne zovu više muzičarki jer aktivnih

i nema više, ili selektori nemaju do-voljno informacija, ili su razlog pre-drasude? Da li muzičarki nema više jer nemaju gde da sviraju, festivali ih ne zovu i mediji ih ne podržavaju pa su zato demotivisane, ili muzička produkcija žene generalno zaista manje interesuje? Ako su razlozi za malo prisustvo žena u muzici soci-jalno-psihološke prirode, pitali smo koji ih pritisci najviše demotivišu.

„Pre nekoliko meseci orga-nizovala sam nekoliko ženskih svirki, i prosto nije dovoljno razvijena atmosfera podrške, a devojke se brzo povuku po-sle kritika koje dobiju. Pa i ja kad sam počinjala da sviram, nije ljudima bilo jasno šta ja tu tražim, govorili su mi da sam muškarača i da je bolje da na-đem dečka i manem se toga.“

„To je ono kada kažu ’ima dobar groove, a žensko!’, kao da su to u startu suprotnosti! To smo čule mi-lion puta.“

„Kada vide žensko da izlazi na sce-nu, odmah je reakcija ’jao, pa gde ćeš ti?’, što automatski predstav-lja teret. Ja sam imala potrebu da na bini svima promenim mišljenje, i baš iz tih negativnih stavova sam skupljala snagu…“

Kada se analiziraju aktuelni albumi, žensko autorstvo čini između 10 i 15 odsto novih naslova. Ovaj pro-cenat okvirno predstavlja sadašnji svetski standard učešća ženskog autorstva u muzici, dok su muzi-čarke u Srbiji negde u donjem delu ovog raspona.

Naše sagovornice, mlade muzičarke iz Srbije, najčešće kažu da su razlozi za manje prisustvo žena u muzici nedo-voljna vidljivost, kulturološka tradicija u pop-rok produkciji, viđenje žene kao prvenstveno dekorativnog elementa na bini, realno manja zainteresovanost mladih žena za autorsko bav-ljenje muzikom, nedovoljna ko-

legijalna solidarnost među ak-tivnim muzičarkama, drugačija dinamika grupa čiji članovi su ženskog ili mešanog sastava, rodne predrasude o sposob-nostima, korišćenje različitih aršina u vrednovanju kvaliteta, potcenjivanje muzičarki po rod-nom osnovu i osećanje obele-ženosti rodom koje stvara do-datne pritiske za dokazivanje.

Prisustvo žena u muzici može i mora da bude znatno veće od 10 do 15 odsto, kako u Srbiji, tako i šire. Da bi se ostvarilo, treba kom-binovati nekoliko pravaca delova-nja: aktivnija promocija muzičkih autorki u medijima, lobiranje za rod-no izbalansiranije programe uticaj-nih muzičkih festivala, pokretanje novih festivala, kampanje kao što je „Dodaj svoju notu“, inicijative poput Femikseta, kao i druge aktivnosti koje će obrabrivati žene da budu prisutnije u muzičkoj produkciji.

Više o projektu na www.femix.info

Osnovna ideja kompilacije Femikseta, započete 2010. godine, jeste da se što šira publika upozna sa radom autorki, te da se na taj način ohrabre nove muzičarke da uzmu učešća u domaćoj muzičkoj produkciji. Promocija kompilacije će se održati u Beo-gradu u decembru, u okviru četvrtog Femix festivala ženskog stvaralaštva na kome će biti predstavljen i izložbeni, pesnički, filmski i pozorišni program.

Kompilacija Femikseta izlazi jednom godišnje kao aktuelni pre-sek ženskog muzičkog stvaralaštva u Srbiji. Broj žena autora koje se prijavljuju za kompilaciju je udvostručen za tri godine, sa 17 na 34. Na dosadašnje tri kompilacije su objavljena dela, jedno ili više, ukupno 46 autorki i bendova.

30 31


da nas otrgne otuđenosti i približi nam sudbinu drugih. Jer, kad se izložba završi, svako ponovo ura-nja u svoju stvarnost: posetioca muzeja ili beskućnika koji srce skriva na dnu ruksaka na hladnoj železničkoj stanici.

Radovi Fila Kolinsa uvek proizlaze iz saradnje s lokal-nim, obično marginalizovanim zajednicama: učesnicima dis-ko plesnog maratona u Ramali, karaoke izvođačima pesama grupe The Smiths u Turskoj, Kolumbiji i Indoneziji, nastav-nicima marksizma u Istočnoj Nemačkoj ili beskućnicima u Kelnu. Objavljujući početak projekta i tražeći volontere pla-katima, novinskim oglasima ili na konferencijama za štampu, Kolins ih poziva da konačno zaigraju glavnu ulogu u vlasti-tim životima.

Umesto intelektualizovanja, um-etnik kazuje životne priče uvek koristeći forme mas-medija: pop pesama, televizijskih emisija, re-klamnih plakata, profesionalnih zabavljača i muzičara. Ali medij-sku poruku okreće naglavačke: umesto šarenog glamura kao bega od stvarnosti, konzumentu se serviraju protivrečnosti medija i zbilje, društveni problemi, teške sudbine. Implicitna politička po-ruka šalje se samom uronjeno-šću rada u delove društva obično skrivene od pogleda.

Kolins postavlja pitanja o odnosu medija i njihovih žrta-va: koje se granice ne smeju preći, koja smo cenu voljni da platimo da ih prekoračimo, da li je protivvrednost besplatnog telefoniranja dovoljna nakna-da za iskorišćavanje ljudi i je li etično koristiti trenutak tro-nutosti koji obuzima posetioca izložbe da bi se prikupili prilo-zi za „Guliver“? Rad nastao iz blagog iskorišćavanja beskuć-nika svedoči o samoj prirodi medija. Postoji mnogo toga goreg nego biti glas u pop pe-smi, ali ne možemo prenebreći pitanja o granicama privatno-sti, etičnosti korišćenja život-ne situacije kao medijskog ili umetničkog materijala i same prirode umetničkog prisvajanja uopšte.

ovoj društvenoj grupi, koja upr-kos raširenosti i brojnosti najče-šće ostaje nevidljiva, podari glas, omogući samoodržanje i kontakt sa društvom.

Promovišući „Guliver“ i omo- gućivši mu da privuče spon-zorstva od kojih zavisi, Kolin- sov projekat nagoveštava i mo- gući paralelizam društvene ulo-ge svratišta i samog muzeja. Kolins, predavač medijske um-etnosti na Univerzitetu u Kel-nu, nominovan za Tarnerovu nagradu i nekadašnji saradnik londonskog uličnog magazina The Big Issue, kaže da je hteo da „pokaže da su ti ljudi, kojih obično nema u javnosti, deo grada“ i da dâ glas „onima koji se obično ne čuju“.

Instalacija pod naslovom

moje srce je u ruci a moja ruka je probušena a moja ruka je u torbi a torba je zatvorena a moje srce je zarobljeno (2013) produkcijske kuće Shady Lane Productions Fila Kolinsa i arhitekte i kustosa Siniše Mitrovića, nekadašnjeg urednika časopisa za istoriju i te-oriju umetnosti Prelom, omogući-la je korisnicima svratiša „Guliver“ besplatne telefonske razgovore u zemlji ili inostranstvu uz pristanak da budu snimljeni. Materijal je po-služio muzičarima kao inspiracija za vinilne singlove izdate u okviru izložbe koje posetioci mogu da preslušaju u staklenim kabinama oblepljenim fotografijama, cedu-ljama i plakatima, podsetniku na britanske muzičke prodavnice iz 1960-ih.

Kolins je obezbedio učešće ben-da Scritti Politti, pevača i teksto- pisca Dejvida Silvijena, Leticije Sadijer, pevačice grupe Stere-olab i američkog folk-rok dua Damon&Naomi, ranije članova poznate alternativne grupe Ga-laxie 500, kao i novih zvezda al-ternativne scene: Planningtorock, Demdike Stare, Marije Minerve, Heroin in Tahiti ili Peaking Lights.

Dok preslušava singlove, posetilac u kabini gleda na pe-rone železničke stanice u čijoj se blizini nalazi „Guliver“ i gde su razgovori vođeni, te može da uporedi medijski posredo-van doživljaj razgovora otuđe-nog veštačkom sredinom pop pesme sa svojom zamisli teške realnosti ljudi koji su ga vodi-li. Umetnik time suptilno daje etičku ravnotežu projektu koji, kao i svi medijski sadržaji, na-

staje blagim iskorišćavanjem rotagonista. Slušanje vinilnih singlova u kabinama ili razgo-vor običnim telefonom takođe je protivteža svakodnevnom ubrzanju komunikacije i posta-je zaštitni znak onih koji ni u ovome, kao ni u mnogo čemu drugom, više ne mogu da uhvate korak s društvom.

U omeđenom intimnom prostoru kabine otrgnutom od prostrane bezličnosti muzeja, posetioci, stavljajući sami vinile na gramo-fone, postaju deo najbolje izve-dene interaktivne umetnosti koja ih nagoni da se zamisle o afek-tivnom potencijalu medija i moći intimnosti i želje u domenu javne sfere. Istražujući lirski i epski na-boj ljudskog glasa, fizikalnost i ro-mansu kao zaboravljene aspekte telefonskog razgovora, Kolinsov rad izoluje i dramatizuje trenutak komunikacije kao intiman i ambi-valentan susret.

Hiljadu i petsto snimlje-nih razgovora dočarava čitav spektar emocija i iskustva – svađa, nada, briga o novcu, poslu, nemanju posla, životu na ulici, sramote, razočaranja ili proste pomirenosti sa živo-tom van sistema – ali pokazuje i neočekivanost, uvek prisutnu u razgovoru za koji nikad ne znamo kuda vodi. Telefon po-staje ne samo praktično sred-stvo komunikacije već i emoci-onalni pojas za spasavanje koji povezuje dva ljudska glasa i omogućava privid trajnosti od-nosa usred nemogućih okol-nosti. Očekivanja, nerazume-vanje i jedva stidljivo izražena ljubav mogu biti deo razgovora bilo kojih supružnika, rođaka ili prijatelja, a ne samo onih na marginama, jer zadatak održa-nja odnosa predstavlja izazov za sve nas.

Kolinsov rad nas podseća da je neposredno sporazumevanje iz-među dva bića samo san i da je nemoguće ostvariti direktnu ko-munikaciju u društvu gde je svaki dijalog posredovan, pa čoveku ne preostaje ništa drugo nego da prizna da nijedan razgovor nije autentičan, već je samo kulisa za muziku, koja, za razliku od vizuel-ne umetnosti, ponekad i uspeva

Kao ni samo svratište koje korisnicima nudi smeštaj, sandu-čiće pod ključem, tuševe, punja-če za mobilne telefone, pristup internetu i mogućnost da popiju

kafu ili čaj u zamenu za pomoć u održavanju objekta, ni Kolins be-skućništvu ne pristupa patetično ili pokušavajući da oseti nečiji. Cilj je osnaživanje, nastojanje da se

u svakom idealnom domu neka bol

Vanja Savić

U okviru izložbe „U svakom idealnom domu neka bol“ u Muzeju Ludvig u Kel-nu, britanski umetnik Fil Kolins sarađivao je sa ljudima sa margine, beskućnicima koji koriste svratiše „Guliver“ blizu glavne železničke stanice.

32 33


Dragana Mladenović, o tematskom i formalnom angažmanu u poeziji

Sartr je smatrao da se pisac može angažovati u prozi, ali da je anga-žman u poeziji, slikarstvu ili muzici nemoguć. Danas pak razgovara-mo o distinkciji između poetskog angažmana u formi i tematici!

Meni je mnogo bliži kon-cept poezije koja je angažova-na u tematskom, sadržinskom smislu, pesništvo u kojem um-etnik ima aktivan stav prema društvenim i političkim struja-njima. To uglavnom podrazu-meva određeni stepen jasnoće i prilično otvorenu komunikaci-ju s čitaocem.

Forma se tu povinuje ideji pesme. Ona (forma) nema više moć da „menja svet“, kakvu je imala u 20. veku, posebno na početku veka, u avangardi. Za razliku od temat-skog, angažman u formi je iscrpiv i ograničen. On može da izazove izvesna pomeranja, ali prave po-remećaje, rekla bih, sada može da proizvede angažovanost u tematici.

Tomislav Marković, o tome protiv čega anga-žovana poezija treba da se bori

Pretpostavljam da je ovde reč o poeziji koja se bavi „nezgodnim“ temama, kao što su zločinačko nasleđe, tranzicija iz stanja klanja u stanje poricanja, politička kasta, zveri koje vole otadžbinu, obe-spravljeni građani itd.; nasuprot dominantnoj poetici poznatoj pod kolokvijalnim nazivom „glava u pesku“, gde sve vrvi od živih per-gamenata, gnezda nad ponorom, heruvimskih tajni, prostora i figura,

neprozirnog jezika, decentriranog subjekta i ostalih privatnih jada pesničkih koji nikoga pod kapom nebeskom ne zanimaju.

Mislim da su sluganstvo, poslušništvo i ćutanje prirod-no stanje poezije na tzv. ovim prostorima, jer književna, a bogami i cela umetnička sredina ima klimu u kojoj najbolje us-peva ukrasni cvet oportuna konformistiaris. To razbrbljano i raspisano ćutanje probijaju glasovi retkih pojedinaca kao što su Predrag Lucić, Dragana Mladenović ili Arben Idrizi.

I nije ovde reč uopšte o temama ili ideologiji, u poeziji Novice Tadi-ća može da se dublje oseti jeza devedesetih nego kod mnogih pesnika koji su mi ideološki bliski. Reč je o tome da kad se crna lista tema većine pesnika u potpuno-sti poklapa s crnom listom tema koju nacionalističke elite smatraju nepoćudnim, teško da se radi o slučajnosti, dragi moj Votsone. A čak i ako savladaju strah, pa pokušaju da se bave nečim što nije njihov lirski pupak, tu nastane prava poetska katastrofa.

Vladimir Arsenić, o angažmanu u postjugo- slovenskim književnos-tima

O generalnim stanjima i trendovi-ma na srbijanskoj i regionalnoj, to jest postjugoslovenskoj književ-noj sceni teško je govoriti. Naime, tu vlada mrtvo more prosečnosti koje se zatalasa tek povremeno, i to pojedinačnim ispadima, knji-gama i/ili pesmama.

Ako bih govorio o lokalu, dakle o Srbiji, ima zaista vrsnih „angažovanih“ pesnika u smislu

O poeziji koja ne ćutiBojan Marjanović

da ne beže od takve etikete, štaviše sa zadovoljstvom i po-nosom je prihvataju, bez obzi-ra na to što je njihova poezija između ostalog angažovana, a najpre se radi o dobrim autor-kama i autorima.

Tu pre svega mislim na Tomislava Markovića, Draganu Mladenović i Sinišu Tucića, iako bih besumnje u angažovane pesnike mogao da ubrojim i Petra Matovića ili Zvon-ka Karanovića, čija se poezija na jedan drugačiji način bavi onim što se zove angažman.

Čini mi se da je u vezi s poezi-jom bitno reći i to da ona (p)ostaje angažovana već samim izborom da se ne dopusti da njome vlada establišment, odnosno svešću i odlukom pesnika da ne perpetu-ira vladajuće ideološke obrasce, štaviše - da im se suprotstavi. U tom smislu svaka dobra po-ezija jeste angažovana, bila ona „stvarnosna“ ili „jezička“ ili „neo-simbolistička“ ili „antireferentna“ ili „postavangardna“. Tako, na primer, poezija Marka Pogača-ra predstavlja vrhunsko poetsko štivo koje se istovremeno može čitati i kao angažovani tekst, iako je to samo jedan od nivoa na ko-jem funkcioniše. Isto važi, sva-kako, i za pesnike koje sam već pomenuo, ili za Marka Tomaša, na primer.

Angažman nije sam po sebi dovoljan da bi se nešto zva-lo poezijom i/ili književnošću. Konačno, postjugoslovenska stvarnost, bivajući tako jadna i neprijateljska kakva jeste, pro-sto zahteva ili diktira reakciju na sebe. Kvalitetna poezija, koje, ponavljam, nema previše, uvek nađe način da to i učini i tako se, na sebi svojstven, na-čin angažuje.

umetnost ne bi trebalo da bude nekakav samodovoljni or-ganizam koji bivstvuje u kulama od slonovače. Naprotiv, kad smo već kod tih famoznih kula, setimo se šta o njima kaže Flo-ber: „Oduvek sam pokušavao da živim u kuli od slonove ko-sti, ali plima govana udara o njene zidove preteći da je potkopa.“

I u poeziji, umetničkoj grani ko-joj su valjda najčešće pripisiva-ni nekavi uzvišeni - a suštinski muzejski i kastrirajući - epiteti, zbog kojih bi ona trebalo da nadilazi tako efemerne stvari kao što je stvarnost i društve-ni angažman, ipak postoji či-tav niz autora/tumača spre-mnih da se suoče s onom plimom na koju je Flober upozorovao.

Bertold Breht upozo-rava da se neće govoriti da su vremena bila mrač-na, nego da će postav-ljati pitanje – zašto su njihovi pesnici ćutali?

O fenomenu an-gažovane poeziji raz-

govaramo s troje autora koji svakako ne ćute, uprkos

mračnim vremenima: Draga-nom Mladenović, pesnikinjom, Tomislavom Markovićem, pe-snikom, i Vladimirom Arse-

nićem, književnim kriti-čarem.

34 35


Novo građan-sko društvo činiće održive, preduzimljive organizacijesve veći i složeniji izazovi s kojima se savremeno društvo su-očava, poput rastućeg siromaš-tva, nezaposlenosti, nejednako-sti, korupcije, zagađenja i slično, zahtevaju inovativna rešenja, veće uključivanje građana i pre-vazilaženje tradicionalnog viđe-nja sektorskih uloga. Udruženja i inicijative građana imaju jednu od ključnih uloga u kreiranju du-gotrajnih i pozitivnih promena u društvu.

Ipak, uprkos brojnim sjaj-nim inicijativama i idejama kako da se reše određeni pro-blema, nedostatak finansijskih sredstava za njihovu realizaciju činjenica je pred kojom mnoga udruženja odustaju, a njihove ideje ostaju na papiru. Jedan od načina da se prevaziđe tra-dicionalna zavisnost od pro-jektnog finansiranja, od koje domaći civilni sektor hronično pati, jeste usvajanje koncepta socijalnog preduzetništva.

Opština Bosilegrad, koja se na-lazi na krajnjem jugoistoku, jedna je od najsiromašnijih opština u Srbiji, s velikom nezaposlenošću i prosečnom zaradom koja iznosi

nešto manje od pedeset odsto prosečnog dohotka u Srbiji.

Udruženje Optimist iz Bo-silegrada pokrenulo je pre tri godine program podrške naj-ugroženijim porodicama za pokretanje mikrobiznisa u po-ljoprivredi, što predstavlja odr-živ način rešavanja problema nezaposlenosti i siromaštva u ovoj opštini. Danas nešto više od 170 stanovnika ove opšti-ne (35 najugroženijih porodica) zarađuje za život uzgajajući šumske i rane jagode u plaste-nicima.

Porodice koje će učestvovati u programu biraju se na javnom konkursu, a zatim sledi podrška u vidu ustupanja poljoprivrednog zemljišta (za porodice koje ga ne poseduju), nabavke i montaže plastenika, nabavke rasada jago-de, te stručne obuke iz efikasne poljoprivredne proizvodnje jago-da, pronalaženja tržišta za pla-sman proizvoda, kao i transporta proizvoda od imanja do otkupnih stanica.

Primer udruženja Optimist po-kazuje da je sve više udruženja

i pojedinaca u Srbiji koji nastoje da pronađu odgovarajuči po-slovni model koji bi doprineo njihovoj održivosti i pomogao im da nastave da ostvaruju svoju društvenu misiju. Ipak, i socijalna preduzeća se suočavaju s broj-nim izazovima, koji uključuju ne-dovoljno sredstava za pokretanje biznisa, pa su primorana da pro-nalaze različite izvore finansiranja da bi opstala.

Beogradska organizacija Smart kolektiv, koja promoviše održivost kroz inovacije, veruje da socijalna ekonomija, primenjujući tržišne principe u rešavanju socijalnih izazova, predstavlja budućnost i održivi put ka napretku društva u celini. Ovaj koncept istovremeno predstavlja šansu za održivost neprofitnog sektora, za poveća-nje zaposlenosti (posebno teško zapošljivih kategorija stanovniš-tva), za socijalnu inkluziju, sma-njenje siromaštva, ekonomski napredak i održivi razvoj društva u celini.

Smart kolektiv je nedavno, uz podršku USAID-a i Instituta za održive zajednice, pokrenuo program „Škola za fundraising“,

koji pomaže socijalnim predu-zećima da razviju kampanje i veštine za promociju i traženje sredstava u lokalnoj zajednici, povezujući ih sa ekspertima i vodećim kompanijama u Srbi-ji. Tri socijalna preduzeća koja su odabrana za učestvovanje u programu trenutno, uz podrš-ku ove organizacije, realizuju kampanje s ciljem da do kraja maja sakupe sredstva u izno-su do 4.000 dolara. Socijalnim preduzećima koja u tome us-peju USAID i Institut za održi-ve zajednice dodeliće dodatnu podršku u iznosu koji je jednak prikupljenom, čime će ukupna sredstva biti duplirana.

Prvi polaznici škole su socijalna preduzeća koja aktivno doprino-se kvalitetu života svojih sugra-đana u tri grada u Srbiji. Caritas (Šabac) već tri godine uspešno vodi servis za pranje i hemijsko čišćenje „Elio“, koje po tržišnim cenama nudi svoje usluge gra-đanima, restoranima i hotelima, a od profita pokriva troškove be-splatne usluge za svojih sedam-deset pet korisnika dnevne nege. U okviru „Škole za fundraising“, Caritas planira da prikupi sred-

stva za pokretanje novog servisa u mestu Bogatić. Optimist (Bo-silegrad) pomaže ugroženim po-rodicama iz Bosilegrada i okoline obezbeđujući im staklenik, sadni-ce i svu opremu i obuku potreb-ne za uzgajanje jagoda, a pored toga i otkup po veoma povoljnim cenama. U okviru ovog projekta, Optimist planira da sakupi sred-stva i uklojuči novih pet porodica. Udruženje Kapedunum (Užice) od 2013. godine uspešno vodi Eco hostel Užice Republik, koji je izgrađen od recikliranih i prirod-nih materijalia. U istoj kući sada žele da pokrenu Republik Social Club, koji će građanima ponudi-ti raznovrsne zabavne i kulturne sadržaje. Kompletan enterijer će takođe biti izrađen od recilkiranih materijala, a u klubu će raditi so-cijalno ugrožene osobe.

Polaznici „Škole za fundraising“ dobili su priliku da uče i rade na kampanjama s ekspertima iz oblasti marketinga, promocije i fundraisinga – Veranom Matićem, predsednikom upravnog odbora Fonda B92, Nikolom Stameno-vim, generalnim direktorom Pinata Creative Group, Darkom Matija-ševićem, generalnim direktorom

Executive Groupa, i Mirjanom Ša-kić, samostalnom stručnom sa-radnicom EU deska u Erste Banci, kao i da predstave svoje poslovne modele i ponude saradnju kom-panijama članicama Foruma po-slovnih lidera Srbije.

Kako kažu u Smart kolekti-vu, cilj je da se kroz ovaj pro-gram organizacijama koje svo-jim radom doprinose razvoju zajednice pomogne da steknu veštine potrebne za traženje donacija i investicija od gra-đana i kompanija, odnosno da se bolje promovišu i učine vidljivijim u svojoj sredini. Po-svećenost razvoju socijalnog preduzetništva u Srbiji proizla-zi iz uverenja da je preduslov za stvaranje pravednog, otvo-renog i demokratskog društva, u kome želimo da živimo, stva-ranje efikasnih, održivih, pre-duzimljivih organizacija koje se ne temelje na tradicionalnoj podeli na sektore i uloge, nego kombinuju „najbolje od sve-ga“, istovremeno podstičući i razvijajući nove lidere, akti-vizam, socijalnu osvešćenost i preduzetnički duh u svom užem i širem okruženju.

36 37


DEvEDESEt tRi gODiNE u BORBi zA PRAvA žENA

Mohamed N. Al Kan // Prevod: Igor Čalija

Kad joj je bilo sedam godina, Mariam Benam je baka odvela kod doktora zato što nije bila nalik na druge devojčice. Stalno bi postavljala pitanja, igrala klikere i pela se na drveće. Doktor je baki rekao da je sa unukom sve u redu, ali da sa svima drugima nije.

Mariam Benam se već de-vedeset tri godine bori za pra-va žena. Rodila se u Iranu, kao drugo dete u porodici emiratskih trgovaca biserima. Njena poro-dica je očekivala dečaka. „Opet devojčica, rekli su. Mislim da je to ostavilo traga na meni dok sam odrastala. Bila sam drugo dete, i to žensko, niko nije mislio da sam važna”, priseća se danas.

Kad je Mariam imala samo deset godina, majka joj je umrla. Baka je odgajila nju i braću i sestre. „Nisam imala dobar odnos sa bakom, uvek smo bile u svađi. Nisam volela ni stariju sestru, ona je bila poslušna i večito u nekom strahu. Redovno sam pravila neke smicalice da je uplašim.”

„Trebalo je da se rodim pedeset godina kasnije”, kaže Mariam uz nestašan dečiji osmeh. „Htela sam da se bavim plesom. Rekla sam baki da planiram da upišem islamske studije, a u stvari sam htela da učim o plesu.”

Mariam je 1960. godine postala prva žena koju je iran-ska vlada imenovala za mi-nistra kulture. Radila je kao ataše za kulturu u Iranskom kulturnom centru u pakistan-skom gradu Lahoru. Njene pesme objavljivane su na per-sijskom, urdu, i engleskom je-ziku. Danas je glavni savetnik Internacionalnog kluba žena u Dubaiju.

U njenom domu u Dubaiju, sva-ka sitnica ima priču, ništa nije tu samo kao ukras. U dnevnoj sobi nalaze se umetnička dela i anti-kviteti iz Persije, Indije, Pakistana i Saudijske Arabije, što su samo neki od izvora njene kulturalne inspiracije; cela soba je poput memoara.

„Shvatila sam šta želim od života. Sanjala sam o tome, planirala, i sve vreme radila na ostvarenju ciljeva”, kaže Mariam, iznenada puna energije. „Mrzim da traćim vreme.”

„Potrebna je revolucija u mišljenju samih žena”, objaš-njava dok joj oči sijaju, a u gla-su se oseća strast. „Žene se i dalje ne trude dovoljno, mogle bi još toliko toga; moraju još toliko toga. Ne očekujte da vam sve dođe na tacni.

„Žene kažu da je kuća za-kon. Kako se to može poreći? U ostalom, šta muškarci rade kad sede zajedno? Pričaju o ženama”, objašnjava.

Mariam je oduvek žudela za obra-zovanjem. U detinjstvu je čitala sve što joj je dolazilo pod ruku.

„Ovih dana vidim da je istorija po-čela da se ponavlja u nekim delo-vima sveta. Kad sam bila mlada, nije postojalo visoko obrazovanje za žene; devojke su išle u školu do šestog razreda, samo su de-čaci išli na fakultet. A šta bude kad se ponovo sretnu i venčaju, kakvih dodirnih tačaka mogu da imaju?

„Kad obrazuješ muškarca, obrazuješ jednu osobu, ali kad obrazuješ ženu, obrazuješ celu generaciju. Ona odgaja novu generaciju i stara se o njoj, od nje će deca učiti, naslediti nje-no znanje i iskustvo.”

Kad je Mariam bila dete, devojčice su obrazovanje uglavnom sticale kod kuće, ali ona je posmatrala dečake kako odlaze u školu i mislila, „Zašto bi samo oni bili dok-tori i inženjeri i naučnici? Ja sam jedva izborila osnovnu školu.”

Kasnije je diplomu iz engleske književnosti stekla na Pendžab univerzitetu u Indiji.

„Žena je danas sama svoj šef, upravlja svojim životom. Rođena je da to radi, čak i ako za to nema prilike u spoljnom svetu, može da vlada u svoja četiri zida. Ali prvo mora da ve-ruje u sebe.

„Danas su majke mnogo bolje. Imaju više razumevanja, više su požrtvovane i otvore-ne” zaključuje Mariam.

Kaže da ima odličan odnos sa unukama. „Bila sam tako po-nosna kad me je jedna od njih upoznala sa svojim prijateljicama. Odlučila je da to zaslužujem, da me uvede u taj svoj krug”, zado-voljno govori.

Mariam je odabrala da živi u Du-baiju pre 33 godine. I danas voli da poseti okrug Bastakija i traga za svojim korenima.

„Osamdeset godina prolazim kroz Dubai na putu ka drugim delovima sveta. Vrlo sam zado-voljna životom ovde, nikad ga ne bih menjala. Ovo mesto zovu Ard Al-Baraka, „blagoslovena zemlja”.

„Toliko promena je previše za je-dan život; mora da mi je ovo dru-gi ili treći,” kaže u šali.

Ali Mariam ne misli da je sve za-vršila. Radi na petoj knjizi. „I ovog puta je fikcija u pitanju, ali kao što znate, sva fikcija vuče korene iz stvarnosti.”

Takođe pokušava da ponovo izda „Ostavštine”, svoju zbirku istočnjačkih narodnih priča.

„Htela sam da napišem nešto i na temu Dubaija. Ako budem imala vremena, volela bih da to uradim. Videla sam ga kako raste iz ma-log trgovačkog gradića u metro-polu. Zahvalna sam bogu što sta-novnici nisu izgubili svoju kulturu i postali nešto drugo”, kaže.

Mariam smatra da mnogi ljudi neopravdano sumnjaju u sebe, i ne shvataju za šta su sve sposobni. „Čovek mora da bude svestan sopstvene vrednosti. Nikad ne zaboravi da si važna”, savetuje ova ne-umorna devedesettrogodiš-njakinja.

93

38 39


Mongolski nomadi, danas zemljoposednici

Sebastijan Blan // Prevod: Igor Čalija

Nomadi su vekovima lutali prostranim ravnicama Mon-golije i dizali svoje jurte gde god bi napasali stoku, ali je Soksaikan Orgodol nedavno pristao da se zadrži na jed-nom mestu, u okviru plana za suzbijanje preteranog korišće-nja pašnjaka.

tamnoputi pedesettrogodi- šnjak još nosi svoje čizme za ja-hanje, ali su on i njegova zajed-nica stekli ekskluzivno pravo na obradu hiljadu hektara stepe; u zamenu su se obavezali da kon-trolišu prirast svojih stada i zadr-že se u istoj oblasti cele godine, da bi ostali pašnjaci mogli da se oporave.

„Pristao sam da prepolovim broj koza“, kaže Orgodol dok iz sedla posmatra dvestotinak grla stoke, uglavnom ovaca i krava, na paš-njaku koji, uprkos postignutom sporazumu, nije omeđen.

„Jedini je problem kad dođe tuđa stoka. Oseti gde je bolja trava. Onda moramo da ih teramo, dru-gog rešenja nema“, kaže on.

Projekat treba da obuhvati oko tri stotine poseda u okolini Ulan Ba-tora i još dva velika grada, Erde-neta i Darkana. U njemu će uče-stvovati oko hiljadu gazdinstava.

Orgodolova zajednica od dvadeset dva člana deli dve jur-te, koje u Mongoliji, zemlji pro-stranoj kao pola Evropske unije, zovu ger, i jednu kuću sa štalom, 45 kilometara od prestonice.

Sva zemlja u ovoj državi, koja se graniči samo s Rusijom i Ki-nom, tradicionalno je u javnom vlasništvu, a ruralne porodice sele se nekoliko puta godišnje da bi lakše napasle i napojile stoku.

Međutim, broj grla je premašio četrdeset miliona, što je mnogo čak i za ogromnu zemlju kao što je Mongolija. Stručnjaci s Uni-verziteta Oregon su, zahvaljujući satelitskim snimcima koje je na-pravila NASA, zaključili da je 70 odsto pašnjaka u Mongoliji „de-gradiralo“ usled preterane ispaše kao glavnog činioca alarmantnog stanja stepe.

Stočarstvo je bilo državna de-latnost tokom decenija komuni-stičke diktature, kada je Mongo-lija bila satelit Sovjetskog saveza. Ipak, s tranzicijom ka tržišnoj ekonomiji krajem prošlog veka, mnogi Mongoli su se vratili ga-jenju stoke, delom zbog naglog porasta nezaposlenosti. Danas se oko 40 odsto od 2,8 miliona stanovnika bavi stočarstvom.

Batulga Kaltma, ministar poljoprivrede i bivši trofejni džu- dista, priznao je da kvaliteta pašnjaka pada, ali ne i da su na-

vodi studije Univerziteta Ore-gon tačni. Po njemu, uzrok su pre klimatske promene nego preterana ispaša.

„Broj grla stoke i nije pre-velik za zemlju ove veličine“, kaže Kaltma i dodaje da je više životinja bilo na 1,6 miliona kva-dratnih kilometara Mongolije u sovjetsko doba.

„U socijalizmu smo imali 26 mili-ona grla, a pod Staljinom su hteli da ih bude čak 250 miliona da bi se prehranio Sibir.“

Niske cene mesa uzrokuju porast broja odgajivača, jer sto-čari sve manje mogu da zarade, tvrdi Tomas Pavie, stručnjak za ratarstvo u okviru francuskih državnih projekata u Mongoliji.

„Prevelika eksploatacija pa-šnjaka je neporeciva, posebno zbog proizvodnje kašmira. Mon-golija u Kinu izvozi samo sirove materijale, pa zarada ne ostaje sa ove strane granice. To stoča-re uslovljava da povećaju obim proizvodnje. Da cena vune nije tako niska, ne bi im trebalo toli-ko stoke da bi opstali.“

40 41


jezičke pustolovinepsihodijagnoze Kaja Damnjanović

Jezik je fenomen kojem psiholingvistika pristupa kao posebnom obliku prirodnih sistema. Jezički razvoj i korišćenje jezika kod pojedinca su složeni i obuhvataju više paralelnih procesa.

Kada deca uče jezik okoline, treba da ovladaju fonologijom, morfologijom, sintaksom, leksi-konom, pragmatikom – ukratko, upotrebom složenih sistema pra-vila, teških čak i kad smo stariji i učimo ih u školi. Ili, bolje rečeno: tek u školskoj klupi nam te stvari

postaju teške. U školi nas doče-ka lingvističko izučavanje jezika, a psiholingvistika nastoji da odgo-vori na pitanje kako to da smo do polaska u školu uveliko uspešni u upotrebi svih pobrojanih aspe-kata jezika, bez dana formalne obuke i bez ikakvog poznava-

nja, a kamoli znanja, o lingvistič-kim strukturama jezika. Kako to da deca znaju da upotrebe baš prošlo vreme glagola kada žele da kažu da su piškila i kako zna-ju da upotrebe baš instrumental kada žele da kažu da su u parku bili sa tatom? Jezičke kategorije

iz knjiga nisu iste kao kategorije u našem kognitivnom sistemu, a obe koristimo uspešno i - istovre-meno.

Posmatranje jezika kao pri-rodnog sistema je opravdano posebno onda kada posmatra-mo istoriju i evoluciju ljudskih jezika. Možda to zvuči kontra-intuitivno, ali jezici se razvijaju spontano, evoluiraju baš kao i drugi prirodni sistemi – novine u jezicima (na primer, nove reči i gramatičke strukture, pa i či-tavi jezici) prosto se dešavaju i to je neodvojiva karakteristika ljudskih jezika. Ljudski jezik je generativni, simbolički i struk-turisani sistem.

Višedecenijski projekat Svet-

ski jezici (www.ethnologue.com) navodi da danas ima 7,106 živih jezika kojima govori nešto ma-nje od 6 milijardi i 300 miliona ljudi. Pre desetak godina, bilo ih je, po istom izvoru, 6,912, dok je ugroženih bilo 516, a danas ih je 662. Ugroženi jezici su maternji za manje od stotinu ljudi. Jezici se, dakle, rađaju i umiru.

U etnologu je navedeno dvade-setak pidžin (eng. Pidgin, ne pi-geon jezika. To su kontaktni jezici koji su nastali da bi se omogućila komunikacija između dve grupe koje su se, sticajem osvajačkih okolnosti, našle na istom mestu istim poslom, a nisu imale za-jednički jezik. Tada ljudi iz te dve grupe ko-konstruišu nove reči vezane za zajedničku delatnost, na primer, za (fer) trgovinu ili raz-menu dobara. Uglavnom imaju pojednostavljenu gramatiku jed-nog roditeljskog jezika i leksikon drugog.

Na primer, jezik Tok Pisin (od “talk pidgin”), sa Papue Nove Gvineje, nastao je kao pidžin jezik koji kombinuje en-gleske reči sa sintaksom i izgo-vorom lokalnih melanezijskih jezika – englesko we postaje yumi (you and me) ili mifela (me and fellow, excluding you). Tok Pisin se razvijao, i danas je kreolski jedan od zvaničnih je-zika Papue Nove Gvineje i go-vori ga oko četiri miliona ljudi, premda samo oko 120,000 kao maternji.

Kreolski jezici (ima ih oko 90 da-nas) nastaju iz pidžin jezika, razvi-janjem složenije (i funkcionalnije) gramatike, za šta je ponekad potrebna samo jedna generacija govornika. Naziv “kreolski” (od latinskog creare - stvoriti), na-stao je u XVI veku, u portugalskoj i španskoj verziji se odnosio na ljude koji su odrasli u kolonijama, a kasnije na decu čiji je jedan roditelj (otac) kolonista, a drugi (majka) nebelačkog porekla. Kao i motivacija za nastanak samog naziva, i kreolski jezici su u dobroj kolonijalističkoj tradiciji dugo tre-tirani kao opozit pravim jezicima. Ispostaviće se da je takvo stano-vište, i lingvistički gledano, očeki-vano veliki promašaj. Osim što su razvijeni i prirodni, kreolski jezici predstavljaju jedinstveno važan aspekt evolucije jezika.

Odličan primer nastanka i razvoja jezika je priča o nika-ragvanskom znakovnom jezi-ku. Znakovnih jezika ima mno-go (oko 120) i generativni su, strukturisani i simbolički. Struk-turisani su zato što imaju kom-pleksnu gramatiku, generativni jer organizuju elementarne je-dinice bez smisla u smislene semantičke jedinice i simbolički jer koriste znak koji je arbitra-ran.To su pravi pravcati jezici, nemaju nikakve sličnosti sa ge-stikulacijom koju koristimo dok se služimo govornim jezikom.

U Managvi, glavnom gradu Nika-ragve, sandinistička vlada otvara prve škole za gluvu decu 1970-ih. Do tada su gluvi u Nikaragvi živeli u potpunoj društvenoj izo-laciji, i komunicirali manje-više samo sa članovima porodice i neposrednim okruženjem, na ne-kim idiosinkratičnim znakovnim jezicima koje su razvili sa svojim ukućanima. Gluvi ljudi međusob-no nisu u kontaktu, školovanje im nije dostupno, pa ni ne postoji mogućnost da se razvije jezik. Kada su u novootvorenu školu upisana prva deca, svako dete je donelo sopstveni (porodični) jezik, potpuno jedinstven.

U školama za gluve postoje dva principa rada: prvi, po kom je zabranjena gestikulacija na časo-vima i drugi, po kom su dozvo-ljena sva sredstva komunikacije.

U Managvi su na časovima pri-menjivali prvi princip (oralizam) - učili su decu vokalizaciji, čitanju i pisanju španskog jezika, čitanju s usana, a na odmoru su deca mo-gla da rade šta hoće. I deca su razvila pidžin jezik, gramatički vrlo jednostavan, a informacije su se prenosile simultano – pojmovi bili složeniji: na primer, postoji jedan znak koji prikazuje loptu koja se kotrlja nizbrdo, tako da ne može odvojeno da prenese informa-ciju da je to lopta, da se kotrlja i još nizbrdo). Ovaj pidžin jezik su usvojili učenici naredne generaci-je škole u Managvi i nastavili da ga razvijaju, te su napravili kreol-ski znakovni jezik, složenije struk-turacije i gramatike, kojim su se informacije prenosile sekvencijal-no (“lopta” “se kotrlja” “nizbrdo”), te se razvila složena sintaksa, ista kao kod glasovnih jezika.

I tako su deca na velikom odmoru stvorila novi jezik, što značajno omalovažava vanred-ne doprinose velikih odmora moje generacije, kao što su taj-na cigareta u školskom veceu i napuštanje školskog dvorišta da bi se kupila užina. Zanimljivo je da prva generacija učenika nikad nije naučila kreolsku ver-ziju nikaragvanskog znakovnog jezika, sa drugim učenicima su pričali pidžin - jer su prera-sli onaj kritični period kad lako usvajamo jezike, tako što im bivamo izloženi. U nekom mo-mentu, novi jezik možemo da naučimo samo tako što ćemo uložiti svesni napor da pamti-mo padeže, vremena, pravilne i nepravilne deklinacije, članove i reči. Ili, ako imate motivisanog sadruga, izdvojite petnaestak minuta dnevno nekoliko meseci i izmislite novi jezik bez svih tih lingvističkih gnjavaža. A onda ga nametnite ostatku čovečan-stva, ako vas u tome ne prete-kne Institut za klingonski jezik.

Julli

ets

42 43


Dolče vitaIvan Tokin

To je onaj buvljak pored Buvljaka na Novom Beogradu, onaj što ga zovu Kolera. To su oni ljudi što prodaju stvari iz kuće i oni što traže stvari po ulici i po kontejnerima i što im neko dâ neke stare stvari pa ih onda tu prodaju. Tu se cene određuju prema kupcu i prema vremenu kad se kupuje, prema temperaturi i prema tome da li je komunalna policija iz ćoška. A najviše se određuju prema tome koliko je prodavac gladan.

Rano jutros kod jednog tipa i njegove žene prazne bočice par-fema koštale su 50 dinara, pune 100, a jedna glava ženske lutke, ona iz izloga radnji s garderobom, sa dobro očuvanom kosom, 100 dinara. Sa tim prodavcem sam pričao. Dopalo mi se kako izgle-da, lep mi je taj tip. Ne kao lep mi je što je siromašan i što se tu muči na Koleri a ipak se smeje, nego stvarno mi se dopalo kako izgleda. Ima neku roze jaknu, izlizanu, braon somotske pan-talone, one od sitnog somota, i nekakve patike, nekad bele a sad iznošene na sivo. Sve je to sta-ro, ali kao da je za njega krojeno, onako šmekerski mu stoji, naro-čito mu pantalone dobro padaju na te patike. Ima velike razmake između velikih žutih zuba, gustu crnu bradu i kosu koja ne može da se češlja i svetloplave oči.

Pitao sam ga je l’ zna mog druga, kažem svaki dan je tu, kupuje svašta, debeli jedan tip, kratko ošišan, sa biciklom, i kažem mu – Celo leto je tu. On mi kaže – Ne znam ga, ja sam celo leto bio u zatvoru. Prole-će i leto. Pitam ga zašto. Kaže, zbog pištolja. Našao je neki pi-štolj i onda ga čuvao, kao ako zatreba. Pa ga uhvate sa tim

Tekst je prvi put objavljen u magazinu Vodič za život (br. 10)

Ivan Tokin, kolumnista City magazina i kuvar, zastupljen u zbirci prica za mlade „Prostor za mokrog psa” u izdanju Kul-turnog Fronta. Kuva i pise u Beogradu, i nada se najboljem.

pištoljem i daju mu šest me-seci. Kaže da je dobro prošao, da mu je to prvi put i da mu je sudija zato progledao kroz pr-ste. I još mi kaže – Sirotinja ne treba da ima pištolj. Svašta mi je padalo na pamet.

Taman da kupim onu glavu, kad je došla komunalna policija. Baš ovom mom su se prvo obratili – Molim vas gospodine, ajde sku-pite to! Gospodin je počeo da skuplja bez reči, usput je meni prodao onu glavu, pozdravili smo se i krenuo sam dalje. Na prelazu je pored mene stao mali Ciganin na biciklu, s onim tovarnim delom ispred, punim tih stvari sa Kolere. Stao na semaforu, đuska u onom raspadnutom sedištu i peva neki narodnjak. Pitam ga – Teraju, a? Kaže – Ja kume vozim, za njih ne znam. Za njih pitaj njih.

Onda sam krenuo ne znam ni sam kuda, ali sam se parkirao u Belvilu i otišao tamo kod onih Cigana što žive odmah pored, u onim kartonskim kućama.

Prvo što sam video je bi-cikl onog klinca sa semafora, i njega kako stoji na njemu, i

foto

: Iva

n To

kin

opet đuska i peva. Pored bi-cikla je bio jedan isti takav mali, samo s belom plastičnom kantom okačenom oko vrata i dve grane u dve ruke, kojima je lupao u taj svoj doboš. Oni momci nemaju struju ni vodu i ono je jebote takva sirotinja da padneš u nesvest. Ono blato i smrad i samo đubre gde god pogledaš. Ali njih dvojica...

Njih dvojica pevaju i igraju na toj margini margine života, u slavu života. Jer oni nemaju šta drugo da slave nego život sam po sebi. Oni će da jedu manje, da piju lošije, da se kupaju po-nekad, da ne idu kod lekara ni-kad, da žive kraće, i život ih ne mazi ali i ne prolazi pored njih. A to kad život prolazi pored tebe, to je najgora kazna, mi-slim da je to nešto najgore što živom biću može da se desi, bilo ono toga svesno ili ne. A čim sam ih video takve, odmah su mi krenule suze na oči. Ono, zbog svega. Mada sam ja po-slednjih godina postao prava devojčica, suze mi oči bar jed-nom dnevno.

Hteo sam da ih slikam ali mi je prišao neki tip i rekao da se ne zajebavam. Rekao mi je – Dođete ovde i slikate za novine i onda oni dođu i teraju nas i uzimaju nam sve. Sirotinja uvek najebe. Nisam slikao, krenuo sam dalje, ali tu okolo. Nije mi se išlo odatle.

A tuda šetam s fotoapara-tom, u novom zelenom duk-su, debeo. Kao da me je neko spustio iz Svemira, među taj

normalan svet koji živi zbog života. I naiđem na dva tipa u kožnim jaknama. Klinci, tinej-džeri. Pitam ih da l’ su odatle. Kažu da jesu, tu žive. Ja im ka-žem da pišem nešto za novine i da bih nešto da ih pitam, ali da ne znam šta. Oni stoje i če-kaju da se smislim, mirno stoje i gledaju me pravo u oči ona-ko debelog, mene koji jedem za dan koliko oni za nedelju. Stojim fasciniran njihovom si-rotinjom i tim pogledima, i pi-tam kuda su krenuli i odakle im kožne jakne. Kožne jakne su našli u kontejnerima a idu kod ortaka na Staro sajmište, da se zezaju. Jedan ima četrnaest, drugi šesnaest godina. Jakne su sami krpili drugim jaknama iz drugih kontejnera. Uveče ne izlaze, nemaju kuda, sede tu uz sveće i pevaju, ili se biju, ili sede i ćute. Ej, pevaju i biju se i sede i ćute. Žive ljudi normal-no. Nemaju televizore da bulje u njih. A da imaju, uništili bi ih ti televizori kô što su nas uništili. Slab je čovek, mora da nema da bi imao.

A ova dvojica kad su videli da u stvari nemam šta da ih pitam rekli su – Ajmo – i otišli. Stajao sam i gledao ih dok nisu nestali u nekom grmlju. Sigurno su otišli nekom prečicom. Još malo sam tako stajao i mislio svašta, a onda je onaj mali bubnjar došao i po-veo me da mu vidim kuću. Kod kuće mu je bila mama, koja je do-zvolila slikanje. Kad sam krenuo, bubnjar me je pitao jel’ može sa mnom. Opet sam zasuzio, rekao mu da ne može, dao mu sto di-nara i okrenuo se da idem i da usput malo plačem.

foto

: Iva

n To

kin

44 45


Imao sam pet godina kada sam sa roditeljima i bratom napustio Beograd i došao u Pariz. Tada ni-sam mogao ni da zamislim da će proći 23 godine da se tamo vra-tim. Sada je to već gotova stvar. Usled ratova, stu-diranja i mojih ži- votnih izbora, du-go sam odlagao ovaj put, ni sam ne znam zašto, odlažući tako i ra-zumevanje odre-đenog nasleđa.

A onda, odjed-nom, povratak se nameće, želja da razumem ono što sam, na kraju kra-jeva, oduvek nosio u sebi. Takođe sam sa nestrpljenjem iščekivao da vidim oca u njegovoj zemlji i da vidim ko je on danas.

Aerodrom Nikola Tesla. Bilo je podne kada sam kroz prozor ugledao grad u kome sam ži-veo, a za koji me ne vežu ni-kakva sećanja. Oduvek sam se u Francuskoj osećao pomalo drugačijim, a taj osećaj me je preplavio i sada kada stižem u Beograd. Iz koje sam ja za-pravo zemlje? To je prvo pita-nje koje mi pada na pamet dok tražim neke korene koji bi bili jači od drugih.

Izlazim iz aviona, kolica se kotr-ljaju. Neki plaču, drugi se smeju zbog ponovnih susreta. U sred svega, istovremeno osećam uz-buđenje i određeni strah.

Onda se nalazim sa prija-teljima. Vreme nestaje. Imao sam utisak da ih nikada nisam

ni napuštao. Od onda nismo razgovarali, ali sada pričamo o svojim životima kao da prepri-čavamo nedelju dana odmora. Volim da verujem da postoje neke stvari, kao što je prijatelj-stvo, koje se nikada ne menjaju.

Krećemo prema Beogradu. Po-činjem da osećam bliskosti sa ovim gradom. Ne sećam se ni-čega, ali mi arhitektura, lica ljudi nešto govore.

Mirisi me presreću svuda duž dugih šetnji centrom grada. Ose-ćam se dobro. Vidim nasmejane ljude pune života, koji u sebi ne nose ožiljke rata.

Putovanje gradom nastav-ljam prolaskom pored mog starog stana. To je jedina stvar koju sam još uvek čuvao neg-de u sećanju. Ponovo vidim sebe kako vozim bicikl u bašti

i berem mak na po-ljani, sada pretvore-noj u ogroman par-king. Nikada nisam bio tako srećan što ponovo vidim me-sto na kome sam živieo Samo mi je nedostajao neko sa kim bih to mogao da podelim.

Drugi deo putovanja vodi me u Pančevo. Potpuno sam dezori-jentisan. Onih nekoli-ko tačaka u Beogradu ovde potpuno nesta-ju. Čini mi se da vre-me razdvaja ova dva naselja. Kratko sam se zadržao jer me po-slednji deo puta vodi u Kikindu, rodni grad moga oca. Tamo se srećem sa rodbinom, prijateljima. Brzo pro-lazim kroz grad i po-smatram jedinu oso-bu kojoj je jasno da je kod kuće, moga oca.

Obuzima me neka ljubomora. Ka-kav li je osećaj kada možete da kažete: „Odavde dolazim, ovo je moj dom”.

I danas mislim da je to ono što me pokreće, taj neprestani pa-radoks između traženja i beža-nja od te „matične kuće”. Ne znam ka čemu idem, ali ta dva osećanja su me trenutno dovela u Kanadu. A boravak u Beogra-du, možda sam tek sada spo-znao šta zapravo predstavlja dvostruko nasleđe. Ponekad me ono destabilizuje, ali mi i omogućava da se nikada ne ve-žem za ono gde sam, već samo za to ko sam.

Otišao sam u Srbiju traže-ći neke odgovore. Vratio sam se sa pitanjima. Mislim da je to ono što nazivamo „putova-njem”.

Posle dvadeset tri godine//Prevod: Suzana MarkovićNikola Lazin

OGLAŠAVAJTE SE ODGOVORNO

Poštovani partneri, ako imate potrebu da se oglasite, oglašavajte se odgovorno. Recite svima šta kod vas ima novo i dobro, a pritom učinite i dobro delo.

Liceulice - specifična medijska platforma aktivizma - predstavlja pravo mesto da na-javite početak projekta ili obavestite o njegovim rezultatima*, da unapredite svoju komunikaciju s građanima i određenim ciljnim grupama, da oglasite svoje akcije, promovišete kampanje, predstavite svoje usluge ili proizvode, i pokažete na koji način brinete o zajednici i okolini.

Vašu reklamu će videti naši čitaoci, pratioci na društvenim mrežama i posetioci vebsajta.

Istovremeno, ovo je i prilika da korišćenjem usluga našeg OGLASNIKA pomognete razvoj čitavog programa Liceulice. Novac od zakupa oglasnog prostora uvek se ko-risti za pomoć našim prodavcima.

Za sve dodatne informacije i pitanja, možete nam se obratiti na telefon: 060 64 23 813, ili na imejl adresu [email protected].

*Za organizacije civilnog sektora predviđen je popust na sve usluge u cenovniku, do čak 50% od redovne cene oglas-nog prostora.

foto

: Nik

ola

Lazi

n

46


47

i tečno i flaširanoMilomir Marinović

oda

nije hra-na, u njoj je-

dino može da se nađe nešto minerala, i to kad je u pita-nju ona izvorska koju obično zo- vemo i mineralna. Ipak, ona je deo svake naše ćelije, organa i tkiva, rastvara i raznosi telom supstan-ce neopho-dne za meta-bolizam, a kroz respiratorni

sistem, poput automobilskog hladnjaka, kontroliše unutrašnju

temperaturu. Voda potpomaže luče-nje toksičnih materija, a usput i podma-

zuje zglobove. Kako naše telo može da skla-dišti rezerve hrane, ali nema rezervoar za vodu,

gladovati se može nogo duže nego biti bez vode.

Voda mora da se pije, ali mnogi je uopšte ne piju, već im je dovoljna nekakva tečnost, koja pride može biti i hranljiva. Mleko se sastoji od 85 do 87 odsto vode,

na primer. Dodajmo kafu, čaj i sve tople i hladne napitke, kao i one rashlađene koc-kama leda, koji je, da se podsetimo, samo zamrznuta voda.

U stvari, voda i ne mora da se pije. Dobar deo voćki ili povrća je voda, pa tako može i da se jede. Fiziološki gledano, žeđ se gasi jedino vodom, ali kultura, navike,

običaji i ostali socioekološki uslovi ne podrazumevaju da mora baš ona da se pije. Mnogi nikada ne piju vodu, a nikada nisu ni žedni. Ali nas ovde ne interesuju voda i njena uloga

u životinjskim organizmima, već njena rola u plastičnim flašama iz kojih se pije na ulicama.

Majkl Maša u knjizi „Fine vode“ navodi kako se sa flaširanjem izvorske, mineralne vode počelo sredinom XIX veka. Izgleda da su ovi izvori nepresušni jer je većina pionirskih firmi još na tržištu: Perije, Knjaz Miloš, San Pelegrino, Radenska, Apolinaris... Ove vode su dugo poznate kao lekovite, izvori su im u spa banja-ma znanim još iz starorimskog doba. Naši preci su ih pili na licu mesta ili nosili u zemljanim krčazima, da bi industrijska revolucija i masovna proizvodnja staklenih flaša omogućila transport na daleko i naveliko. Kako Maš tvrdi, danas je u svetu registrovano oko tri hiljade „brendiranih voda“, a nove svakodnevno pristižu na tržište.

U pozadini popularnosti flaširanih mineralnih voda nije bila njihova lekovitost, već vekovima nataložena strepnja, preneta i u novo, industrijsko doba i u urbane mega-

polise, da voda iz gradskog vodovoda može biti „biološki neispravna“. Isto je i sa vodom u plastičnim bocama, koja se uvek reklamira kao „čista voda“. U najve-

ćem broju slučajeva, to nije izvorska, mineralna, već voda iz gradskog vo-dovoda koja je dodatno filtrirana, ponekad destilovana i eventualno

obogaćena nekim od bazičnih minerala. Osim razlike u poreklu, uočljiv je drugačiji način upotrebe: mineralna voda se pije

za stolom, po kućama ili u kafani, a vodovodna u plastici na ulici.

Ono što se

danas naj- više konzu-

mira na grad-skim ulicama, trgo-

vima, po parkovima i šetalištima uopšte nije

hrana. Gde god se osvrne-mo, prolaznici, šetači i oni što

užurbano nekamo hrle svojim poslom usput piju vodu. Obave-zna plastična boca je u rukama ili viri iz torbi, tašni, ruksaka,

cegera, širokih džepova i specijalno podešenih

opasača.

VOvaj drugi običaj, praksa i

navika postaju nesumnjivo sve masovniji. A ono što je masovno obično je prispelo iz Amerike.

Kako tvrdi Maš, Amerikanci su dugo bili daleko iza Evrope u fla-širanju vode i uzdali se u gradske vodovode, koji su još početkom 20. veka počeli da dodatno pre-čišćavaju svoj proizvod. Na do-maće tržište je 1960. izbačeno tek pedeset miliona litara, da bi 2000. sve veću potražnju zado-voljili sa pet milijardi flaša. Razlog skoka treba tražiti i u još jednoj funkciji vode: ona sprečava dehi-draciju zamenjujući tečnost izgu-bljenu tokom fizičkog vežbanja. Od polovine 20. veka, prvo iz Ka-lifornije, potom po celoj Americi a odatle u svetu, i danas se širi talas žudnje za sportskim izgle-dom. Džogiranje, hodanje, fitnes centri, sve to zahteva vodu kao nadoknadu za izgubljeni fluid. A kako se telesno vežbanje ne obavlja za stolom, u kući ili ka-fani, idealno rešenje su plastične boce iz kojih može da se pije i u pokretu.

Mogućnost masovne pro-izvodnje i velike zarade nije mogla da promakne pažnji kompanija u industriji napita-ka. Danas je «Koka-kola», i to u globalnim razmerama, je-dan od najvećih proizvođača i snabdevača flaširane vode za sportski nastrojeno stanovniš-tvo. Velike zarade se u industri-ji hrane i napitaka ne ostvaruju zadovoljavanjem potreba, već stvaranjem potražnje putem sugerisane potrebe. Tako je i ceo projekat, od snabdevanja

vodom u pla-stici onih što vežbaju da bi izgledali sport-ski, propagan-dom i reklamom prebačen u sta-tusni simbol do-brog izgleda. Svako ko drži plastičnu flašu sa vodom, pokazuje da je predan sportskom životu i atletskom izgledu, ma kako uistinu zapravo izgledao i ma koliko se uistinu telesnim vež-banjem bavio. Tako je trgovina vodom postala u velikoj meri trgovina vazduhom, prodaja iluzije i samozavaravanja.

Veliki podsticaj ovom ko-mercijalnom poduhvatu bio je dodatak jednostavne plastične slavine na vrhu flaše, što je do-bar primer primenjene Frojdo-ve psihoanalize u komercijalne svrhe. Ona funkcioniše kao starijem uzrastu prilagođena cucla na vrhu bočice s mle-kom. Podsvesno, sa vodenom cuclom u ustima, moguća je iluzija povratka u zonu sigurno-sti odojčeta, vreme u kome su se svi o nama brinuli. Tako se od fiziološke potrebe dospeva do adiktivnog cuclanja vode.

Tako mnogi piju vodu, a da ne-maju potrebu za tečnošću. Or-ganizmu je voda neophodna, ali on nema uređaj za merenje nivoa tečnosti. Ne zna, drugim rečima, ni kad mu je dovoljno, ni kad mu je dosta vode. Kao i kod svake dru-ge zavisnosti, i vodom se može dospeti to prekomerne doze. U ekstremnim slučajevima do-

l a z u do hi-

ponatreamije koja nastupa kada povećana količina vode u telu toliko razloži soli da ove ne mogu dovoljno snažno da podupru rad organa kojima su neophodne.

Milijarde ljudi u Aziji, Afici i Latinskoj Americi nemaju pri-stupa biološki i hemijski ne-zagađenoj vodi. Za njih bi pla-stična boca sa prečišćenom vodom iz nekog evropskog ili američkog vodovoda bila ula-znica u zdraviji i dugovečniji život, ali nemaju para da je na-bave. Za to vreme, neurotični Evropljani i Amerikanci našeg doba, uz mnogo šta drugo, nepotrebno arče vodu i zaga-đuju okolinu praznim plastič-nim flašama. Svakome će to zvučati kao besmisleni savet staromodnog sveta, ali bi bilo daleko uputnije da se vodom snabdevaju iz voća. Ogrizak, kora, koštica se brzo raspa-daju na svakom đubrištu, a plastici treba oko 400 godina. A ako voda već mora da se srče i cucla, neka se bar jed-na te ista flaša puni kod kuće, ionako između kupovne i če-smenske vode nema nikakve razlike.

ilust

raci

ja: K

seni

ja P

ante

lić

48 49


Plenum Sarajevo Plenum Sarajevo

50

20

broj 20 // godina 2014 // cena 150 din// polovinu …kao drugo dete u porodici emiratskih trgovaca...

Documents