Borislav Mihailović Mihiz Komandant Sajler drama u dva dela Učesnici drame: Vilhelm Sajler Franc - Feri Sajler Fridrih Kramer Jozef Jelena ðurić Slavko Nešić Karl Sajler Dragiša ðurić Melhior Vajs Vreme: Dan i noć 1s. septembra 1941. godine. Mesto: Gradić na lenjoj, niskoj reci u Banatu Dekor, kostimi i rekvizita: Realistički, banalni iz epohe. PRVI DEO Kancelarija komandanta grada u okupiranoj varoši Banata. Prepodnevni sati strogo nameštena prostorija po kojoj se mazi rano svetlo po krznu tepiha i ledu parketa. Pisaći sto sa nekoliko telefona, inače go, bez uobičajenog dar-mara, fascikli i akata. Portret Adolfa Hitlera. Veliki zidni kalendar sa datumom: 12. septembar 1941. godina. Vojnička karta Istočnog fronta sa zastavicama obeleženim brzim, dubokim prodorima Nemaca u Sovjetski Savez. Klubgarnitura u tamnoj koži sa dubokim uzdasima fotelja kad se u njih seda. Širok prozor - pravo na glavni trg gadića. Kroz otvoreni prozor ne čuje se najpre ništa, onda naleti bat cokula i u sobu upadne glasno i radosno koračnica nemačkih vojnika. Uñe ordonans Jozef. Stariji, onizak, ružnjikav. Bavarac. Priñe prozoru i zatvori ga. Ordonans priñe kalendaru i otrgne listić i sada se kočoperi novi dan 13. septembar 1941. Negde iz dubine časovnik otkuca 8 sati. Jozef žurno popravi raspored telefona na stolu. Kad zamre poslednji udarac sata ulazi Vili Sajler. Visok je to, vitak, elegantan hauptšturmfirer SS-a (kapetan). Savršeno salivena uniforma sa insignijama nekoliko odlikovanja i gvozdenim krstom drugog reda: Sajler je lep, plav, naravno plavokos i da nije neke čudne, skoro grozničave vatre u njegovim krupnim i od nekud tamnijim očima, bio bi savremeni primerak idealnog mladog oficira Rajha sa naslovne stranice “Signala”. Kada korakne postane vidno da po malo nahramljuje na jednu nogu - uspomena sa Vesterplate - a i tajna gvozdenog krsta sa revera. Na pojavu mladog kapetana Jozef stane mirno i pozdravi.

JOZEF Hajl Hitler! SAJLER Hajl! (Baci na sto aktentašnu i još uvek ukočen ordonansu naredi kratko, naviklo) Kafa, Jozef, kroz dva minuta. I Kramera. (Ordonans je odstupio, Sajler doñe do prozora i ostane zagledan. Nije to letimičan pogled koji čovek baci ravnodušno, njegove oči traže nešto, fiksiraju. Onda Sajler karakterističnim gestom svoje nervoze pokrije za trenutak oči šakom, stežući svoje plitke, fine slepoočnice. Okrene se, doñe do stola. Otvori tašnu i izvadi “Donau zeitung”. Priñe mapi. To je svečani trenutak kojim zapravo počinje njegov radni dan. To je jutarnja molitva Vilija Sajlera. Ne izgovara on reč upućenu Svevišnjem za pobedu i sreću nemačkog oružja. Ćutljiv je to, nemi ritual kojim kapetan u pozadini napreduje Istočnim frontom pomerajući zastavice sa kukastim krstom na Istok i panično povlačeći ispred njih crvene zastavice srpa i čekića. Te tehničke pokrete ne čini samo ruka, nego i težnja ratnika za širokim prostorima i barutom ratišta, ponos krvi i rase, tuga pozadine i sumorna počast poginulim drugovima. Da li sve to može da se vidi u uzbuñenosti njegovog pogleda kojim pozdravlja smotru bojišta i zamšljeni tutanj dalekih bitaka. Naglo ga trgne kucanje na vratima. ) Napred! KRAMER (Ulazi i odmah za njim Jozef noseći dve kafe na poslužavniku. Kramer je u uniformi oberšturmfirera (poručnika) Službe bezbednosti (Sicherheitsdienst). Zatvoreno četvrtasto lice na čiju se površinu emocije teško probijaju i spor, težak korak i govor ne više mladog čoveka. Ovaj četrdesetogodišnjak deluje pospano i pomalo durnovito, kako to već hoće da biva kod rano oženjenih ljudi. Provenijencija zanatlijsko - malograñanska, odsustvo poleta bogato nadoknañeno sigurnošću izvršenja i svešću da će ovako ili onako, sve biti u redu. Vojničko poštovanje prema pretpostavljenom, tako iznijansirano dužom saradnjom, da čas prelazi u servilnost, čas u nadurenost. Tek njegov malo napukli bas odaje agresivnost) Hajl Hitler! SAJLER Hajl! Dobro jutro, Kramer. Jozef, stavite kafe na sto i odstupite. KRAMER Dobro spavali, komandante? SAJLER Ne, naročito. A vi? Sedite Fridrih. KRAMER I ja sam noćas nešto mučio krevet. Zamislite, javlja mi snaha da Gotfrid ima ospice. Znam da nije ništa opasno, ali kad je čovek u mojim godinama već deda, onda ga svašta brine. Ali valjda će sve biti u redu. (Sajler i Kramer su već seli u fotelje. Kramer preko ramena posmatra mapu. ) Odlično guraju naši u Rusiji. SAJLER

Da, odlično. Voleo bih kad bih to mogao da kažem i za nas ovde. KRAMER Nezadovoljni? (Svoju uznemirenost Kramer često izražava nedovršenim rečnicama) SAJLER Nezadovoljan? Skoro očajan. Slušajte, Kramer! Već pet meseci ima kako smo osvojili ovu zemlju i već tri meseca sam ja komandant ovog grada, a vi šef Službe sigurnosti. Naši drugovi pronose slavu nemačkog oružja i lome noge tog glinenog ruskog kolosa. Prosto u nozdrvama osećam sve dovde, do ove banatske kancelarije, prašinu koja se diže od smrskanog tela tog elefantijazisa prljave krvi i ideja. A mi ovde? KRAMER Mi? Sami znate, gospodine komandante, da bih i ja kao i vi radije bio na frontu nego ovde. SAJLER Znam to, Fridrih. Ali kada smo već ovde, onda, za ime božije, budimo ovde kako treba. KRAMER Šta vas uznemiruje? Ta komunistička pobuna? Ma to nije ništa. To ćemo savladati. Ubili smo Sekretara pokrajinskog komiteta, razbili smo im odred, uskoro ćemo ih dokusuriti. Bar mi ovde u Banatu. Srbija nije naša briga. SAJLER Ne govoria o tome. To je u redu. Ili će bar uskoro biti u redu. Drugo nešto mene muči. (Kod prozora je) Vidite Fridrih, ovo je trg varoši u kojoj sam odrastao. Naravno, to nije vaš Bremen, ta mala ravničarska varošica na lenjoj niskoj reci. Ali ipak mene srce boli što po tom nepravilnom četvorougaoniku još koračaju srpske, jevrejske, mañarske noge. To je moja nemačka zemlja i takva mora biti. I to će biti u redu jednoga dana. Ono što nije u redu to su - Nemci, Ne gledajte me tako začuñeno. Da, Nemci nisu u redu. KRAMER Nemci? SAJLER Dobro, recimo kako ih vi nazivate, „Folksdojčeri“. Samo ja ne volim taj naziv. Znate, postoji jedna priča koju su izmislili mañarski, pa onda prihvatili srpski istoričari, da smo mi Švabe na ovim južnim ravnicama vagabunde, vertepaši, skitnice, kriminalci, prosjaci, verglaši, jednom rečju ološ koji je Marija Terezija pokupila po Elzasu i Lotringiji i bacila u ovu panonsku divljinu da ga se otarasi. Ali to nije istina, razumete li, nije. KRAMER Naravno da nije. SAJLER

Eto, vi kažete naravno da nije, a ja vidim da ne verujete sasvim u to. Ne, Fridrih, sedite samo, ja vas razumem. Vi gledate ovdašnjeg Nemca, njegov provincijalizam i primitivizam, slušate njegov nemogući dijalekt. Ali vi ne znate pri tom da je sve to produkt dugogodišnje smišljene akcije mañarske džentrije i srpskog paorluka. Sve je učinjeno da sa mom narodu oduzme čast, ime, jezik čak i lik. Da, čuli ste dobro, čak i lik. Ovdašnji Nemac je krivonog, niskog rasta, debeljuškast, često crn i ružan. „Švaba-keleraba“ tako nam se rugaju Srbi. KRAMER Preterujete, Sajler. SAJLER Preterujem, razume se, ali ne mnogo. Vi znate mog brata? KRAMER Ferija? SAJLER Eto vidite, i vi ga zovete Feri. Što je najgore, i on sam sebe tako naziva. A on je Franc, čujete li, kršten je lepim nemačkim imenom Franc, a ne tim nemogućim mañarskim deminutivom. KRAMER Zar je to tako važno? SAJLER Sve je ovde važno, čoveče, sve. Ovde sve mora da počine iz početka. Znao sam to onoga dana kad sam u Minhenu prvi put obukao S. S. uniformu i dao sam sebi reč da ću svoj život posvetiti tome da Nemcima Banata ponovo vratim viteški duh i uspravan stav, fizički i duhovni, naših predaka. Kad me je na Vesterplate zasuo poljskl plotun, nije mi bilo žao da da poginem, kunem vam se u sve na svetu, bilo mi je jedino žao da ne doñem još jednom ovamo, u zavičaj, sa nemačkom vojskom, sa našom oštrom, zanosnom pesmom i da samo jednom mogu da kažem glasno pred svima, ovde je nemačka zemlja. KRAMER Lepo ste rekli, komandante. Baš sam juče pisao ženi, niko ne govori tako lepo kao Vili Sajler, moj komandant i najbolji Nemac Banata. SAJLER Ništa od lepih reči, Fridrih. Nismo mi brbljivi Francuzi. Mi Nemci, mi smo narod dela. (Naglo menja ton) Juče sam vam izdao naredbu, shodno svojim ovlasćenjima da otpočnete konfinaciju Jevreja. Za početak sam odredio da se uklone najugledniji i najbogatiji i najuticajniji. KRAMER To smo i sproveli.

SAJLER Niste sproveli, Kramer. Ili tačnije loše ste to sproveli. Kako se moglo dogodlti, evo ovde imam izveštaj svojih ljudi da se prilikom konfinacije Jevreja vrši pljačka imovine. KRAMER (Uvreñeno) Vi lično ste mi naredili da konfinaciju ima da izvrši pomoćna policija domaćih Nemaca. Kad vas već „vaši ljudi“ izveštavaju posebno o radu Službe sigurnosti, što je, dozvolite da vam kažem besprimerno u nemačkoj vojsci, zar vas nisu izvestili da je pljačka, ukoliko je bilo, isključivo delo pomoćne policije. Nijedan. . . SAJLER Slušajte Kramer. Ovo što ću vam sada reći formalna je naredba. Nikada više, apsolutno nikada da vas nisam čuo da suprotstavljate Nemce iz Rajha Nemcima iz Banata, čak i u običnom razgovoru. Jeste li razumeli? (Kramer ćuti) Jeste li me razumeli, gospodine oberšturmfireru? KRAMER (Zvanično i uvreñeno) Razumeo sam, gospodine hauptšturmfireru. SAJLER Tako. Sutra ćete mi izvesti na raport sve one koji su bilo šta opljačkali. Mi smo u službi Firera, i svaki naš čin ovde i svugde mora biti akt čistog principa i pravde naše rase. A sada ono najgore. (Govori vrlo polako) Kako se moglo dogoditi da ne bude konfiniran Melhior Vajs, najbogatiji Jevrejin ovoga grada? KRAMER Mislio sam. SAJLER Znam šta ste mislili. Mislili ate da je taj Javrejin u bliskoj vezi sa mojom porodicom. Jeste, moj otac je bio išpan, nadzornik na njegovom imanju, jeste, moja majka je bila kuvarica u njegovom poljskom letnjikovcu, jeste, Melhior Vajs mi je dao novac za početak studija u Minhenu. Ali ja sam tom gospodinu vratio njegov prljavi, korumptivni novac zarañujući ga krvavo kao radnik na grañevini čim sam progledao bistrim očima svoje rase, čim sam postao nacionalsocijalista. Melhior Vajs je za mene Jevrejin kao i svaki drugi. Ja nemam kompleks Melhiora Vajsa. Da nisam sa vama pojeo toliko dvopeka i baruta, tražio bih od komande da vas strogo kazni zbog uvrede svoga komandanta. (Kramer ćuti) Kako me ni vi ne razumete, Fridrih? KRAMER Vaš brat Feri, pardon Franc, zamolio me je da pričekam još malo sa hapšenjem Melhiora Vajsa. Mislio sam da vi znate za to. SAJLER Šta kažete?

KRAMER To što ste čuli. SAJLER (Ćutke dohrama do telefona i diže sluñalicu) Komandant Sajler na telefonu. Neka odmah doñe do mene Franc Sajler, privremeni zapovednik pomoćne policije. Odmah, rekao sam. (Spušta slušalicu. Ćuti jedno vreme. Onda podigne glavu. ) Za mene ne postoje lične stvari, Kramer. Rekao sam vam već, ja nemam kompleks Melhiora Vajsa. Ja nemam kompleksa uopšte. Svu tu psihoanalizu su uostalom izmislili Jevreji, i to oni najgori - bečki. Ne zaboravite da je Firer baš u Beču naučio ko su i šta su Jevreji. A Frojd i Adler su tu libidinoznu grimasu pseudonauke psihoanalize izmislili za druge da im zbrišu ljubav, vernost, odanost, hrabrost, plemenitost, saplićući sve te divne ljudske osobine u zamršeno i odvratno klupko incesta i traume. I kad samo pomislim da je sve to ñubre napisao na svetom jeziku Nibelunga. Vidite, taj isti Melhior Vajs mi je prvi tutnuo pod nos Frojda kad sam imao 18 godina. Ja sam bio „njegova slabost“ i ceo salaš mi je zavideo što se gospodar izdvaja i voli. Čak sam i sam onda poverovao da mi želi dobra. Danas znam da je Melhior Vajs Jevrejin kao i svaki drugi, samo bogatiji i zato kad doñe do konfinacije, on mora prvi da ide. I to je sve. (Kucanje na vratima i odmah zatim ulazi Franc-Feri Sajler. U crnoj uniformi pomoćne policije (Hilfspolizei) sa kukastim krstom na rukavu. Ne liči mnogo na starijeg brata onako onizak, sa jakim crnim brčićima, buljook. Odmah se vidi da je upravo na njega maločas komandant Sajler otisnuo model „Švabe-kelerabe“. ) FERI Zvao si me, Vili? SAJLER Nadam se da smo se razumeli, Kramer. Naredite odmah istragu i sve opljačkane stvari neka se odnesu i predaju u magacine. I odmah, iz ovih stopa, vi lično ćete uhapsiti Melhiora Vajsa. FERI Slušaj, Vili. . . SAJLER Dokle ću da opominjem privremenog zapovednika pomoćne policije Franca Sajlera da pred pretpostavljenim progovori tek onda kada bude oslovljen? Možete da odstupite, Kramer. (Kramer pozdravlja i izlazi. Sajler preñe preko kancelarije, doñe do prozora i gleda kroz njega. Onda preko ramena oštro) No? (Feri ćuti, nabureno kao dete) Zašto ćutiš? FERI Naredili ste, gospodine komandante, da vam se ne obraćam dok me ne oslovite. SAJLER

Pa eto, oslovio sam te. Šta se tu izmotavaš, Franc? FERI Staino mi govoriš da moram imati autoriteta, a kad god imaš priliku, ti me ponižavaš. SAJLER Apropo autoriteta, nadam se da ti juče prilikom konfinacije nije ni na pamet palo da uzmeš nešto za sebe. FERI Vraga mi nije palo na pamet. Padalo mi je i još kako. (Sajlerov pokret) Ne boj se, ne boj se, nisam ništa uzeo. A pripada mi. Svi su se ponameštali u najbolje stanove, i Sep, i ðurika i Bartman, boga im njihovog, i samo grabe, jedino ja i moj otac živimo u mom predratnom stanu mlinarskog pomoćnika, ko da smo poslednji. A 27. marta nama su prvima sokoli razbili prozore i mene prebili, evo još uvek imam. . . (otkopčava se) SAJLER (Nervozno) Pusti to, ožgiljcima se hvali samo kukavica. (Sajler je i dalje na prozoru i jedva sluša Ferikinu unjkavu tugovanku) FERI A kako smo te čekali, Vili! Pokojna majka ništa drugo nije ni znala da kaže samo jedno te jedno: „Eh, kad jednog dana doñe naš Vili. “ A otkad si se vratio ti me samo grdiš i pretiš, te nemoj ovo, te ne smeš ono, kao da najzad nije došlo naše vreme, ko da je Ferika još uvek balavac, ko da ja nisam zapovednik pomoćne policije i nacionalsocijalista. SAJLER (Naglo se okrene na jednoj nozi) Šta si ti? FERI (Nesigurno) Nacionalsocijalista. SAJLER Ti si ñubre. FERI Lepo, baš lepo, tako mi i treba. To mi je hvala za sve što sam učinio. Uvek sam, pre rata, ja najopasnije stvari morao da radim, e – kažu ti si Vilijev brat, ko će ako ti nećeš. A sada meni moj brat ovako. Lepo, Vili, vreñaj kad imaš koga. Stariji si i po godinama i po činu, škole si svršio, a nisi kao ja išo celog žlvota poderani lakata i bio tuñ sluga. Vlast si, ortskomandant, može ti se, vreñaj samo. SAJLER Ne cmizdri tu, Franc, i slušaj sada dobro šta govorim. Šta je to bilo sa Melhiorom Vajsom? Zašto nije odveden? Šta si to govorio Krameru?

FERI (lomi prste) Znaš Vili, mislio sam, nekako je nezgodno, svet. . . SAJLER Šta svet? Kakav svet? FERI Pa ti već dugo ne živiš u Banatu. Zaboravio si. . . SAJLER (Ide prema njemu) Čuj me, Franc! Ja pamtim sve, i nisam ništa zaboravio. (Uz laki osmeh) Na primer nisam zaboravio još iz detinjstva da kad ti tako lomiš prste, da ti onda lažeš. No, (podigne mu bradu) no? FERI Pa ozbiljno ti kažem, Vili, nekako je nezgodno. Ipak je on bio dobar prema nama, pomagao nas, na njegovom smo salašu odrasli, tebe je školovao. SAJLER Pričaj istinu i nemoj dugo da čekam. FERI Pa dobro, evo. Dolazio je čika Nešić i molio je za Melhiora i ja sam baš danas hteo da ti kažem. . . SAJLER Prestani da lomiš prste. Šta ti je ponudio Nešić? FERI Kako ponudio? SAJLER Nešić ne moli. On uvek nešto nudi kad nešto traži. Koliko? (Feri ćuti) Mnogo? (Feri se ne odlučuje) Franc, koliko ti je ponudio Nešić? Mnogo? FERI (sa uzdahom) Mnogo! SAJLER To jest? FERI E, samo me jedanput u životu pusti da nešto kažem. Dobro, ti si pametniji od mene i bolji i sve. Ali ti si nekako, ñavo će te znati, ko na oblaku da živiš i da se maglom hraniš. Sad je prilika, Vili, ja znam, ja osećam, sad se postaje čovek.

SAJLER Nisam te pitao kad se postaje čovek. Pitao sam te šta ti je ponudio Nešić. I precizno, molim. FERI Salaš u Jarkovcu prepisaće tati kao darovnicu za dugogodišnju službu. Sto trideset jutara, stoku i radila. I kaštel i park. Sve kako stoji cakum-pakum. Tata se naročito obradovao što će dobiti fijaker i inkubator za piliće, znaš ti njega kakav je. SAJLER Tebi? FERI (Važno kao paun) Meni će prodati mlin i pekaru. SAJLER (Prsne u smeh) Prodati? FERI Šta se smeješ? Napravićemo ugovor kao da sam to ja kupio pred rat. Čika Nešić kaže da se može staviti raniji datum. On je advokat i zna. SAJLER Lepo. A šta gospodin advokat traži kao protlvuslugu za te male poklone? FERI Za prvo vreme skoro ništa. Da Melhior Vajs ostane živ i na slobodi. Ono drugo, posle, malo je teže. SAJLER No? FERI Traži da prebacimo Melhiora u Tursku ili Švajcarsku. U krajnjem slučaju u Mañarsku. Ali to ja već ne mogu, to bi morao ti. SAJLER E pa čekaj, Franc, kako to? Tata će dobiti fijaker i inkubator i još usput jedan mali salaš od sto i trideset jutara, ti ćeš postati antidatirani mlinarski industrijalac, a ja? Meni znači ništa. Ili ste zaključili, ti i Nešić, da ja ionako živim u oblacima i hranim se maglom, pa ću Melhiora prebaciti u inostranstvo za lepe oči i staru uspcmenu. FERI Ma kakvi. Tek ćeš ti, Vili, da dobiješ. (Gleda u njega kao kuče) Samo kad bi ja bio siguran da se ti ne šališ? Pristaješ li? Znaš, za tebe je ostalo da čika Nešić uredi sa tobom, ali da ja prethodno pripremim teren, baš tako je rekao: "Pripremi ti, Feri, teren, a Vili će

imati dobro da zine kad čuje kakav mu zalogaj nudim“ Znaš ti njega, voli da se pravi važan. Mada se tebe boji, strahota jedna. Pričao mi je kako si preko njega vratio Melhioru pare za školovanje, nisam ni znao. Ako si mu vratio, šta misle oni, majku im njihovu, da smo mi Sajleri prosjaci? Šta li? SAJLER Znači za moj honorar je ostalo da se uredi na kraju, dobro, pozvaću Nešića danas da to uredimo. FERI Uzmi mu, Vili, što više možeš. Ima Melhior zlata kao pleve. SAJLER Eto, već si postao pravi poslovan čovek. Pa nije šala, vlasnik parnog mlina i pekare, antidatirani Ferika Sajler. Možda bi bilo dobro, mislim od ovoga zlata što ga ja budem dobio da ti stavim jedan zlatan lanac preko stomačića. Već je počeo da ti se formira. Šta ćeš, vi kapitalisti obično ste okruglasti. Samo nešto mislim da taj stomačić baš ne priliči zapovedniku pomoćne policije. Šta ti misliš? FERI Podsmevaj se ti samo koliko oćeš, ali samo da ja nešto uvatim u šake, nešto svoje, pa češ ti da vidiš šta Ferika zna. A pravo da ti kažem, na taj mlin imam ja i neka prava. Koliko sam samo znoja prolio u njemu. Vagoni brašna su prešli preko ovog ramena. SAJLER Koliko je težak džak brašna? FERI Molim? SAJLER Pitam, koliko je težak džak brašna? FERI Pedeset-šezdeset kila, kako kad. SAJLER Znaš, još uvek je teži od dobrog puškomitraljeza. Švarcloze, na primer, ima svega 42 kilograma. Onaj teški. Znaš li šta je švarcloze? FERI Znam. Puškomitraljez. SAJLER A znaš li da ih ima dve vrste. Lakši je težek svega 23 kilograma i 250 grama, kalibar 8

milimetara, magacin 47 metaka, početna brzina zrna 775 metara u sekundi, brzina gañanja. . . FERI Ne razumem kakve to veze ima. SAJLER Razumećeš. Ustani! Ustani kad kažem! Stani mirno! Čvršće! Franc Sajler, privremeni zapovednik pomoćne policije, podneću zahtev da se zbog dokazane sklonosti ka korupciji uputite regrutnom centru i da se posle najnužnije obuke uvrstite u prvu jedinicu za Istočni front. Odstupite! FERI Hvala ti,Vili. Ko će ko brat. SAJLER Pozdravite po propisu. Hajl Hitler. FERI Hajl Hitler. SAJLER A sada sedi da porazgova kao kao pravi Nemci, kao braća po krvi. (Feri se mrko okrene i poñe. ) Franc! (Feri se ne okreće i odlazi zalupivši za sobom vrata. Sajler pritisne slepoočnice, doñe do prozora i ostane zagledan na trg. Jozef, ordonans, ulazi sa hrpom akata za potpis. Sajler seda za svoj sto. Otvara mapu, potpisuje. Jozef skuplja šoljice za kafu. ) Jozef, otiñite do prozora. Ne tako na sredinu, stanlta kraj zida i provirite diskretno. Tako. Pogiedajte tamo prema hotelu, kod onog kioska sa novine, levo. Vidite li tamo jednu devojku? JOZEF (Jozef zbunjen ovom neobičnom naredbom) Ne vidim, gospodine komandante. A da, evo, proviruje iza ugla u beloj bluzi. SAJLER To je. Gleda li ovamo? JOZEF Pogledala je. SAJLER Zapamtite je dobro. No, jeste li? JOZEF Jesam!

SAJLER Doñite ovamo, Jozef. Siñite odmah dole i recite toj devojci da poñe sa vama. Ne objašnjavajte joj ništa, ako se bude protivila, recite samo: Nareñenje“. I dovedite je ovamo. Pazite, rekao sam dovedite, a ne sprovedite, brzo i diskretno. JOZEF Razumeo sam, gospodine komandante! SAJLER (Jozef izlazi. Sajler potpisuje akta. Preklne, doñe do prozora i pogleda, onda se vraća stolu i diže slušalicu. ) Komandant Sajler im telefonu. Pošaljite smesta nekog u ulicu Laze Kostića broj 10 i neka dovedu advokata Nešića. Ako nije u kancelariji, pronañite ga gde bilo. Kad doñe neka pričekaj. (Spušta slušalicu i seda za sto. Popravi kosu. Čeka. Kucanje na vratima. ) Napred! (Ulazi Jelena i za njom Jozef. Mlada i lepa žena. Izrazita crnka. Bledo, gotovo kreč lice, tanka i veoma uspravna. Čitku šaru uzbuñenja ne odaju ruke kontrolisane torbicom, nego krupne oči u groznici i ravan alt sa čudnim, izdajničkim kadencama. Sajler se diže. Rukom mahne Jozefu da se povuče. Stoje, gledaju se. ) Dobar dan, Jelena! (Jelena klimne glavom, pozdrav kaže samo usnama. ) Sedi Jelena, izvoli. (Dok Jelena seda, on odlazi od stola i nahramljujući jače no obično seda u fotelju i nasuprot nje, leñima okrenut mapi. ) Da, sada kao što vidiš hramljem. Uostalom to si sigumo primetila i na ulici. Koliko dana me već pratiš? Sedam ako se ne varam. JELENA Osam dana. SAJLER Pratiš me i ne prilaziš. Svakoga dana od stana do kancelarije osećam tvoj pogled na potiljku. Onda stojiš još jedan sat na uglu i gledaš u moj prozor. Ne kriješ se, ali ne prilaziš. Morao sam zato da priñem ja. JELENA Ako se ne varam, mene su ovamo doveli. SAJLER U stvari, to je bio najjednostavniji način da te zamolim da doñeš. Malo neobičan način, priznajem. Vojnički, okupacijski, ali šta ćeš. Ono što jeste jeste. Pa, kako si Jelena? (Jelena ćuti) Pa naravno, šta i da odgovoriš na takvo pitanje. Ali kako čovek da otpočne razgovor posle toliko godina. Koliko se ono nismo videli? JELENA Dugo. SAJLER Čekaj, trideset i četvrte sam otišao, pazi, upravo u septembru. Ovih dana će biti sedam godina otkako sam otišao iz Banata i nisam se vraćao sve do ove godine.

JELENA Dolazio si u proleće 1938. SAJLER G1e, otkud znaš? Bio sam ovde ilegalno, pod tuñim imenom. Čak ni kući nisam svraćao. Otkud znaš? JELENA Znam. Videla sam te, putovali smo u istom vozu za Beograd. SAJLER I nisi mi prišla? JELENA Ja? Tebi? Posle onog pisma? „Izmeñu nas je stalo nešto što je jače i veće od mene i ja ne pripadam više sebi. Meñu nama je kraj“. SAJLER A počinjalo je to pismo, ako se ne varam, sa Verlenom. JELENA Da. „Danas, u Minhenu pada kiša, kao što je padala nekad kod Verlena". Još uvek, kao što vidiš, pamtim tu posmrtnicu od reči do reči. Posle sam dugo listala po Verlenu. SAJLER I jesi li našla? JELENA Našla sam. SAJLER Il pleut sur la ville, comme il pleut dans mon coeur. Kako je čovek sentimentalan kad je mlad. JELENA Ja onda nisam bila sentimentalna, bila sam nesrećna sve dok. . . SAJLER Sve dok? JELENA Bolje da ne govorimo o tome. SAJLER Ipak reci.

JELENA Sve dok nisam shvatila šta je to stalo izmeñu nas i čemu ti to pripadaš otkad si prestao da pripadaš sebi. . . Vidiš kako ti se zateglo lice. Rekla sam ti bolje da ne govorimo o tome. SAJLER Ipak je bolje što smo progovorili. Jednog dana smo sresti, a onda, o čemu god bilo da govorimo ti i ja, mi bismo uvek govorili o tome. Slušaj me, Jelena. Ja sam, ti znaš, čovek otvoren i jasan. Svi moji računi sa sudbinom su čisti, sem ovog jadnog. Pa da rasčistimo i njega. Od jutros mi sve neki dan obračuna, valjda to tako mora kad čoveku doñe u susret njegov bivši život. Voleo sam te, Jelena,mnogo i snažno. Bila si jedina devojka moje mladosti, bila bi i žena moga života da se onda i moj život nije okrenuo jednoj drugoj ljubavi. Ti znaš o čemu govorim. To, razume se, nije bila žena, to je ljubav za moj nemački narod. Ljubav potpuna, totalna, ljubav bez rezerve i bez ostatka. Ti si Srpkinja, žena druge rase i krvi, i to je bio kraj, to je morao biti kraj. Ja nisam mogao, ja nisam smeo i, reći ću otvoreno, ja nisam hteo drugačije. Ja ne stajem na polovini puta. JELENA Znam, ti ne staješ na polovini puta. Pa ipak. . . SAJLER Da, tačno, znam šta hoćeš da kažeš. Jednom sam ipak stao na pola puta. Ništa ja nisam zaboravio i ništa ne zaboravljam. Jeste, bilo je ono veče na Kanalu, bilo je. Uzeo sam ti jednu ruku, pa drugu, stegao ih čvrsto (pružio je ruke prema njoj) ovako, i rekao ti: "To je, Jelena, znaš, za uvek!“ A jedan mali remorker koji se mučio sa dva šlepa dunuo je baš tada u sirenu, kao da se potpisuje svedok. Odeš li još kadgod na kanal, Jelena? JELENA Ne više odonda. SAJLER I tata Milan te više ne bije što vodiš ljubav sa Švapčetom? E vidiš, i to sam voleo na tebi, to što si ti, gospodska devojčica, zavolela mene, siromašnog salašarskog mladića koga školuje tuña milostinja. JELENA Zašto govoriš sada o tome kad. . . SAJLER Sada kada sam to već odavno ostavio i izneverio, ja koji vernost i odanost smatram prvim vrlinama čoveka. Misliš da je bilo lako? Pitaj moj Minhenski krevet na mansardi kako me je noćima, kad se vratim mrtav umoran sa grañevine, kako me je noćima po njemu prevrtala sirena onog remorkera, svedok jedinog ugovora u životu koga nisam ispunio. Ali, spasa nije bilo. Veća, važnija, sudbonosnija vernost, uništila je manju. Ja verovatno govorim sa tobom poslednji put. Hoću da ti kažem, ne nadaj se ničemu, Jelena. Ništa se nije promenilo od Verlenove kiše do danas. Meñu nama je kraj. (Ustao je) Nemoj mo više pratiti. Daj mi još ruku na rastanku i zaboravi da postojim. (Pružio joj je ruku, Jelena

svoju ne pruža) JELENA Kažeš da zaboravim da postojiš. Oh, kako to rado učinila, ali ne mogu, ne mogu da zaboravim da postojiš, Vili. SAJLER Još uvek me znači. . . JELENA Još uvek te, znači, volim, hoćeš da kažeš. (Sada je ustala i ona) Čujte me, komandante Sajleru. Veoma ste lepi i odlično vam stoji ta uniforma. To što hramljete pomalo, to je čak i šik. Mora da su ludele za vama devojke po Minhenu kad ste dolazili na odsustvo. Ona kojoj ste pisali s fronta čitala je uzbudljiva i lepa pisma puna citata. To doduše nije bio Verlen, nego verovatno Rozenberg, ili možda čak i Gebels. Čvrsti, oštri citati o čistoj krvi superiorne rase. I samo ste se ponekad setili da negde u vašem zavičaju devojka sa kanala čezne za vama. Smetala je malo, ali i godila ta misao mladom nemačkom oficiru. Imali ste, eto, još i tuñe srce da prinesete na žšrtvu svojim idealima. Romantično, sa mirisom na tragedije, a uzvišeno po vernosti otadžbini. Vi Nemci obožavate taj emocionalni koktel. I za celo to vreme zamišljao si mene kako stojim na kanalu i čekam da mi se vratiš. Iako nepomična, stojim i čekam. Ni da se maknem. E moj Vili. Pogledaj. (Pruža mu ruku) Da, dobro vidiš. Burma. Ja sam udata, Vili. Nisam doduše ranije nosila burmu, moj brak nije od te vrste, ali već osam dana je nosim. SAJLER Zašto me onda pratiš? (Jelena se naglo sruši u fotelju i pokrije lice rukama) Imaš li dece? JELENA Sina. SAJLER Kako se zove? JELENA Milan, po dedi. SAJLER Ne sin, muž. JELENA Ne znam da li se još uopšte zovu. (Pogleda ga očajnički) Već osam dana ima kako je uhapšen i kako od njega nemam vesti. SAJLER A tako .

JELENA Tako. SAJLER Zašto je uhapšen? JELENA To bi ti mogao da znaš bolje od mene. Ti si taj koji hapsiš. SAJLER Ne baš doslovno. Ali naravno, mogu da saznam ako hoću. Samo ja bih to hteo od tebe da čujem. (Jelena ćuti) Komunist? JELENA To pitajte njega. SAJLER Ime? JELENA Dragiša ðurić. SAJLER Znači ti si sada ðurić. Jelena ðurić. Neobično mi je. Čekaj, je li to onaj fudbaler iz „S. K. Banata“, levo krilo, pekarev sin. Crn, visok? JELENA U meñuvremenu, prestao je da igra fudbal i završio medicnu. Lekar je. SAJLER Ja ga se samo sećam u fudbalskom dresu, pored aut linije. (Ide prema telefonu) Bio je dobar fudbaler. Znači Dragiša ðurić. (na telefonu) Sajler na telefonu. Kramer, poznajete li slučaj Dragiše ðurića, lekara, uhapšen je pre osam dana. . . Da,da. . . da. . . a tako. . . ne, nisam, znao sam ga površno. . . Ne znam da li je bio već onda. . . tako, interesuje me. Budite ljubazni, Fridrih i pošaljite mi njegov predmet. . . Da, zapisnike, optužnicu, saslušanje, sve. . . Ne, ne morate donositi, samo pošaljite. Hvala, Kramer. (spušta slušalicu) Znači zato ti mene pratiš već osam dana. Zašto mi nisi odmah prišla? JELENA Je li živ? SAJLER Živ je. Voliš ga mnogo? JELENA Zar je to sada važno, Vili?

SAJLER Otkad je to. . . kod vas? JELENA Sa fakulteta. SAJLER Studentska ljubav. U devojačkoj sobici uz čaj i Marksa. JELENA Da li je. . . zdrav. . . mislim, da li su ga. . . SAJLER Da li su ga tukli? To ću znati kad vidim njegov zapisnik. Služba sigurnosti doduše nije nežna. Šta ćeš, Jelena, rat je. Svet se uostalom uvek čistio vatrom i čelikom. Zašto nisi došla odmah kod mene? JELENA A zašto? . . . Svaki dan ujutru kažem sebi, priñi ću mu, a onda odustanem. Idem iza tebe, gledam tu uniformu i u njoj čoveka koga sam toliko volela, a deset minuta pre toga podojila sam sina čiji otac možda u tom trenutku. . . Sve je to tako zamršeno i tako teško za jednu ženu. Kad sam jutros bila za tobom prišla sam ti u jednom trenutku sasvim blizu. Iza tebe je, išla tvoja duga jutarnja senka. Ti se nikada ne okrećeš na ulici. Govorlla sam u sebi, ako priñem još bliže, ako mu stanem na senku, onda ću ga osloviti. SAJLER I jesi li mi stala nogom na glavu? JELENA Nisam, senka mi je stalno izmicala za korak. SAJLER Znam gde je to bilo. Kod apoteke. Osetlo sam. Kažu da postoji tako neko iracionalno čulo. (Ulazi ordonans noseći fascikle i predaje Sajleru predmet Dragiše ðurića, zatim se povuče. Sajler otvara fasciklu. Lista, gleda, dosta dugo. ) Da. Loše. Jelena, veoma loše. Član je Mesnog komiteta Komunističke partije. Dvojica zatvorenika, od kojih je jedan njegov kolega po funkciji, to izričito tvrde. Organizovao je lično sabotažu na Kudeljaru, onu koja je pre neki dan izgorela do temelja. JELENA Priznao je? SAJLER I jeste i nije. Čekaj (uzima iz dosijea jedan akt) evo: zapisnik sačinjen na dan 6. septembra 1941. godine. . . Čekaj tu je. . . Upitan da li priznaje da je član lokalnog

komiteta Komunističke organizacije, uhapšenik odgovara: Vi znate ko sam ja, ja znam ko ste vi i to je dovoljno. Od mene nećete čuti više ni jednu reč. “ Dalje je, pogledaj zapisnik prazan. JELENA Znala sam. A on ima bolesne bubrege. SAJLER Da, posle ovakvog saslušanja sigurno nisu bili nežni preme njemu. JELENA Šta će biti sa njim, Vili? SAJLER Pa valjda znaš. JELENA (Sasvim ravnim glasom, vrlo tiho) Vili, molim te, spasi mi muža. SAJLER (Takoñe tiho, skoro zaverenički) Ne mogu ti spasiti muža, Jelena. JELENA Možeš. Vili. . . molim te. Ubiće ga. Ovako te molim. (Sklopila je ruke) SAJLER (Kao da i on moli) Nemoj da me moliš, Jelena. Nemoj tako da me moliš. (Ustane kao da nešto otresa sa sebe) Nemoj da me moliš! Pokušaj da čuješ šta ću ti reći. Ja njega da spasem ne mogu, a i on sam sebe očito ne želi da spase. A kad bih i mogao, ne bih hteo. On za mene nije tvoj muž, on je za mene komunistički bandlt i neprijatelj moga naroda, Firera i Rajha. Ja neću ništa da učinim za komunističkog funkcionera Dragišu ðurića. Moja čast to ne dozvoljava. Razumeš? JELENA (Naglo, kao da je čula samo poslednju rečenicu) Čast, jesi li to rekao čast? Tvoja čast to ne dozvoljava. E vidiš ta rečenica mi stalno zvoni u ušima već osam dana. Zato ja tebi ne prilazim, Vili Sajleru, jer stalnp čujem „moja čast to ne dozvoljava“ Samo izgovoreno drugim glasom. To mi govori taj komunistički bandit. Oklevala sam da zamolim za život najdražeg čoveka, samo zato što sam znala da mi to on nikada ne bi oprostio. Jer i njemu čast ne dozvoljava da njegova žena moli Nemca za milost. Sve ako je taj Nemac ili pogotovu ako je taj Nemac bio nekada. . . SAJLER Slušaj Jelena. . . JELENA

Neću više da te slušam. Čula sam sve. Znam ubiće ga. Možeš onda da ubiješ i mene ako to tvoja čast zahteva. Briga mene za tvoju čast. Strašnu sam sad stvar učinila, nisam dobro čuvala čast čoveka koji to zaslužuje, nisam dobro čuvala ni svoju čast. Ne znam koliko mi još pretostaje, ali učiniću sve da to popravim. Zato me čuj: Pljujem ja na tvoju čast, Vili Sajleru. SAJLER (Bled, stisnutih pesnica) Niko još nikad nije pljunuo na moju čast nekažnjeno. Da nisi ona koja si, i da ne znam da si u afektu, skupo bi platila ove reči. Ovako neka bude kraj. Zašto bih dalje govorio sa tobom? U ovom svetu je prošlo vreme dijaloga, došlo je vreme monologa, a taj će blti govoren nemačkim jezikom i srcem. Nemoj misliti da si pogoršala sudbinu Dragiše ðurića. Njegova smrtna presuda je već juče potpisana. Idi sad i da te moje oči ne sretnu više nikada. JELENA Kad će biti streljan? SAJLER Uskoro. Danas u deset. JELENA E, onda ćeš ti ipak umreti pre njega. (Naglim gestom Jelena je iz tašne izvukla mali revolver belih korica. Revolver je očito otkočen, jer ona odmah puca gañajući čelo Vilija Sajlera. Vili se izmakao i metak je pogodio kartu nemačkog fronta, pravo u Smolensk. Brzinom i okretnošću kakvu nismo slutili u njemu, Vili je zgrabio Jelenu za ruku, oteo joj revolver, a onda je jednim zamahom bacio u suprotnu fotelju, u onu u kojoj je on sedeo. Njen revolver je strpao u džep, brzo, a iz futrole izvukao svoj i seo kao da se igra njime, sve to pre no što se na vratima pojavila začuñena Jozefova glava. ) SAJLER Sve je u redu, Jozef, ne brinite ništa. Slučajno mi opalio metak. Šta me tako gledate, čoveče? Zar ne razumete kad vam se kaže da je sve u redu? Zatvorite vrata i ne puštajte nikog unutra. (Jozef se povlači. Sajler stoji, uhvatio se rukom za čelo i oči i ćuti. Ćuti i Jelena skupljena i izgubljena u dubokoj fotelji. Onda Sajler izvadi iz džepa njen mali belokorac. Svoj revolver ostavio je na sto. ) Kalibar 6,35. Igračka damska. Ipak je malo falilo da mi ova igračka prosvira čelo. Šta demo sad damo? JELENA Zna se. . . „Vi znate ko sam ja, ja znam ko ste vi i to je dovoljno. “ SAJLER Kao da sam to već negde čuo. A, da, pa to je citat. Pa da citiram i ja tebi, kako si ono rekla: „Krupne reči, romantično, sa mirisom na tragediju i uzvišeno po vernosti. Vi Nemci obožavate taj emocionalni koktel“ A eto vidiš, našlo se još ljubitelja tog koktela. Na primer ti. (Zazvoni telefon. Sajler poñe prema njemu. Onda opazi svoj revolver na stolu. Koleba se za jedva vidljivu sekundu) Ako hoćeš da probaš iz ovog moga, gañaj

bolje. (Diže slušalicu. Ipak je poluokrenut i motri) Da, ma rekao sam da me niko ne uznemirava. Neka čeka. . . I on neka čeka. . . Ma rekao sam, doñavola, da je sve u redu. (Spušta slušalicu. ) Gde smo ono stali? A da, kod emocionalnog koktela. Mada bi tebi, u stvari, sada dobro došao i jedan pravi. Na žalost imam samo rakije. Ja još uvek nisam počeo da pijem. (Došao je do bifea i nasuo čašicu rakije. Stavi je pred Jelenu, ona je i ne pogleda) Nisi probala ovu stvarčicu? (pokazuje na svoj revolver na stolu) Šteta, vrlo je precizan. (stavlja ga u futrolu) Mada bi ti verovatno opet promašila. A znaš, zašto? (seo je naspram nje) Znaš li zašto bi promašila, damo?. . . A da, pa ti nećeš da govoriš. Pa jeste, u zapisniku je bila još jedna rečenica: „Od mene nećete više čuti ni jedne reči. . . “ Pa da ti onda kažem ja. Promašila bi, damo, zato što su ti emocije izmešane. Mogu da zamislim: Jutro, tek si podojila sina, Milan, ako se ne varam, po dedi, uzgred rečeno nedam se da liči na tebe, a ne na bivšeg fudbalera, podojila si ga i pošla pred moj stan. Izlazim, ti krećeš za mnom. Tu na deset metara od tebe je moj potiljak, potiljak koji si nekad grlila na kanalu, kod apoteke stala si mi nogom na glavu, u tašnici je mali damski 6,35, u zatvoru je bivše levo krilo i bivši, da sad već možemo reći bivši član Mesnog komiteta koga fašistička banda možda baš u ovom trenutku prebija, a on još ima bolesne bubrege, ideš za mnom. U glavi još pada neka stara kiša kao kod Verlena, pa ko tu sad da zna šta hoće i ko tu da ne promaši. Pritom još kroz te damske vene teče slovenska krv, pa se to još načitalo u gimnaziji i Dostojevskog. Sećaš li se još kako se ono zvaše, a da, Ipolit, onaj iz ,,Idiota“. Onaj što je onako svečano i patetično pripremio samoubistvo, a iz toga nije ispalo ništa. Tako nekako bedno mora sada ti da se osećaš. Promašio metak, promašila emocija. JELENA Pucala sam na nemačkog oficira i znam šta me čeka. Ubij me, ili naredi da me ubiju, radi sa mnom šta hoćeš, samo nemoj toliko da brbljaš. SAJLER Zar brbljam? Pazi, zaista. Kažu da uzbuñenje raña brbijivost. Eto, čak si i ti progovorila i pored jasne direktive iz zapisnika. A ko je to ovde pucao na nemačkog oficira? Ti? Pucala na nemačkog oficira? Ma ne, šta ti samo pada na pamet. Pa čula si maločas. Za Kramera i ove moje ovde, to je meni slučajno opalio metak, omaklo se, mada se to inače meni ne dogaña. Dragiša ðurić, na žalost, neće čak ni čuti za tvoj podvig, njegovi časovi se sad već broje minutima. A za nas dvoje, pa recimo, proknjižićemo to tako da si ti doduše pucala, ali iz ljubomore. Kao služavka što baci masnu sodu u lice podnaredniku kad je ostavi. Mada si ti, razume se, dama i nisi upotrebila tako vulgamo sredstvo kao što je masna soda. Pucala si iz malog, elegantnog, belokorog 6,35. (Iz njegovog glasa naglo nestaje ironija) A sad, zaista, dosta brbljanja, pucala si na mene i sad smo ti i ja kvit. Naši računi su najzad čisti. (Ustaje) Idi sad pravo kući, i pazi, bićeš pod strogom prismotrom. Ne pokušavaj ništa. Sledeći put ubiću te bez milosti. (Otvara vrata kancelarije) Jozef, ispratite gospoñu do izlaza. Jeste li vi nešto hteli, Krameru? Uñite. (Kramer ulazi, za njim Jozef i staje iza Jelene, Jelena se diže i polazi kao u snu) Zbogom, gospoño. I oprostite ako vas je moja nesmotrenost malo prestrašila. KRAMER Čuo sam da je ovde bilo neke pucnjave, pa sam dotrčao da vidim šta je.

SAJLER Detinjarija. Igrao sam se revolverom pa je slučajno okinuo. KRAMER Ovo? Vaš revolver je, ako se ne varam, Walter 9 milimetara. SAJLER Pustite to sad, Kramer. Ja cenim vaš refleks dobrog policajca, same se nadam da ćete ga primenjivati na prikladnijem mestu nego što je to kancelarija vašeg komandanta. Melhior Vajs? KRAMER Odveden je u logor. Lično sam nadzirao, SAJLER Hvala, Kramer. (Pokazujući na fascikl) Možete uzeti ovaj predmet? Pregledao sam. . . KRAMER I šta vam se čini? SAJLER Ništa zanimljivo. Rutinski slučaj fanatika. KRAMER Imate li neke instrukcije u vezi sa tim slučajem? SAJLER Ne, okončajte ga onako kako je već rešan. I hvala vam za brigu o meni, Fridrih. Uzgred budi rečeno, ovu ženu, kasnije ću vam dati njene podatke, stavite pod nadzor. I izveštavajte me s vremena na vreme. KRAMER Još nešto, gospodine komandante? SAJLER Niata više, hvala. (Kramer odlazi. Sajler ostaje sam. Zahrama po sobi dosta jako i doñe do stola. Pogleda na ostavljenu čašicu sa rakijom, uzme je u ruku i naglo je sruči niz grlo. Strese se. Valjda nije navikao na alkohol. Onda digne slušalicu telefona. ) Neka uñe advokat Nešić. (Ulazi advokat Slavko Nešić. Na njegovom punačkom, veoma čisto izbrijanom licu odigrava se čitava mala drama izmeñu uplašenosti i samouverenosti. On nema udvoričku slatkorečivost palanačkog advokata šarene klijentele, ni njihovu plitku kauzistiku. Siguran u svoj gest i u svoju cigaru čiji vrh odseca sa lakim uzdahom (malo ih mu je još ostalo, a sam bog zna kada će ih moći ponovo nabaviti) on se vešto, ali sa naporom prilagoñava ambivalentnoj situaciji u kojoj se našao) Navikao celog života da zavisi od samo jednog izvora svetlosti, on sada pomalo trepće pred ovim novim suncem.

Kad je ušao samo se poklonio. Stoji i ćuti. Sajler učtivo ali sa hladnom rezervom) Dobar dan. Izvolite sesti, gospodine Nešiću. NEŠIĆ Hvala. Dobar dan, gospodine komandante. (I čim je seo) Najzad ste me oslobodili dileme. Celim putem od kuće dovde razaišljam o tome kako da vas oslovim. SAJLER No, ako je to jedino što vas muči. NEŠIĆ Na žalost nije jedino. S obzirom da sam ovamo došao uz pratnju jednog anñela čuvara, voleo bih da znam u kom sam svojstvu doveden? SAJLER (Na telefonu) Dve kafe, molim, nadam se da je od mog sledovanja još nešto ostalo. Trenutak. (Spušta slušalicu i pokriva je šakom) Vi ste ovde u svojstvu posetioca, gospodine Nešiću. (Ponovo na telefon) Jednu slañu, da, vrlo slatku. Drugu za mene, kao i obično. (Spušta slušalicu i seda za sto) Kao što vidite nisam zaboravio. Nadam se da još uvek volite veoma slatku kafu. NEŠIĆ Jedan moj prijatelj je imao običaj da kaže: „Pitaj me šta pamtim, pa ćeš znati ko sam. “ SAJLER Znam ko je taj vam prijatelj. Prepoznao sam strukturu njegove rečenice. A shvatam, takoñe, i vašu aluziju na moje pamćenje. Da ja vama nešto predložim, gospodine advokate. Kako bi bilo da govorimo otvoreno, bez aluzija, ali i bez iluzija, razume se. Ako vama nije zgodno, hoćete li da ja otpočnom? Pa evo. Već nekoliko dana vi očekujete moj poziv. Želite ga, a i bojite ga se u isti mah. Tačno. NEŠIĆ Apsolutno. SAJLER Kad je poziv najzad stigao, nadvladao je strah. Od vaše kuće dovde vi ste više razmišljali o tome da li vas ja to hapsim, nego što ste razmišljali o tome kako ćete me osloviti. Tačno? NEŠIĆ Ne sasvim. Tačno bi bilo ovo: manje sam razmišljao o tome kako ću ja vas osloviti, više o tome kako ćete se vi meni obratiti. Mislio sam ovako: Ako mi kaže "čika Nešiću“, onako kako me je zvao do svoje 18-ste godine, onda i ja njemu mogu da kažem: Zdravo, Vili mladiću, kako si? Dugo te nisam video, već punih sedam godina. Ti si sada drugi čovek, veoma si moćan, ali se nadam da nisi zaboravio svoju mladost i u njoj one koji su ti tu mladost učinili ako ne lepšom, a ono svakako uspešnijom. (Menja ton) Eto o tome

sam ja mislio od kuće dovde, gospodine komandante. Nisam ja toliko plašljiv čovek kao što vi mislite. SAJLER Vidim, gospodine Nešiću. Sem naklonosti za psihološke nijanse zadržali ste još uvek i svoj elegantan način da uvek kažete ono što hoćete. Pa lepo! Da i ja to učinim, doduše malo manje elegantno nego vi, vojnički i jednostavno. Znate, i ja sam završio prava, ali mi je život, namenio drugo zanimanje Dakle, vi za mene više niste niti ćete više ikada biti „čika Nešić“, a ni ja za vas više nisam „Vili mladiću, kako si?“ Ja sam, ako to ne znate, Vilhelm Karla Sajlera, hauptšturmfirer S. S. -a i vojni komandant ovoga grada, a vi ste advokat Slavko Nešić, koji, ako se ne varam, ima od mene nešto da moli, traži ili nudi. Razgovarao sam sa svojim bratom. Dakle, šta to Melhior Vajs hoće od mene? (Izgovoreno ime je palo kao kamen pred njih na sto. Nastala je tišina. Prekidaju je vrata. Ulazi Jozef i nosi kafe. ) JOZEF Slatka? SAJLER Za gospodina advokata. (Jozef poslužuje kafu i udaljava se. Kad je zatvorio vrata, Nešić vadi svoju cigaru. ) NEŠIĆ Ako vam ne smeta? (Na Sajlerov potvrdni znak odseca joj vrh) Ne mogu da zamislim kafu bez cigare. Mada mi lekari brane. Srce mi nije, znate, baš najbolje. Ništa opasno, mala tahikardija. Ali, srećom, uskoro ću popušiti zalihu, pa ću onda, hteo ne hteo, morati da poslušam lekare. (pali cigaru) Znate da je i Melhior srčani bolesnik. Težak. Pre godinu dana imao je infarkt. Jedva smo ga spasili. SAJLER Ako vam je potreban lekarski konzilijum, onda ovo nije baš najpogodnije mesto. NEŠIĆ Da, razume se. Utoliko pre što sam pre pola sata saznao da je Melhior Vajs ipak uhapšen. Bojim se da njegovo srce neće to izdržati. SAJLER Poštedite me sentimentalnosti. I molim vas da vam to ne ponavljam. Čuo sam od Franca o vašim aranžmanima. Uzgred budi rečeno, lako je poklanjati ono što već ionako više nije tvoje. NEŠIĆ U pravu ste. Mada čak i onda nije lako, uveravam vas. SAJLER I psihologije me poštedite takoñe.

NEŠIĆ Dakle, bez uspomana, bez sentimentalnosti i bez psihologlje. Dobro, razumeo sam. Gospodine komandante! Svestan sam opasnosti kojoj izlažem svoga, vi dobro znate, ne samo klijenta nego i prijatelja. . . Dobro, dobro, neću. Znam da izlažem opasnosti i sebe. SAJLER Govorite slobodno. Dajem vam časnu reč nemačkog oficira da vam se neće ništa desiti. NEŠIĆ Hvala. Svestan sam činjenice da je u moći nemačkih vlasti da celokupno imanje Melhiora Vajsa, a ono je znatno, konfiskuje i da je samo pitanje dana kada de to biti učinjeno. Ja sam advokat, ali vi vrlo dobro znate da je moja kancelarija samo formalnost, da ja u stvari imam samo jednog klijenta i da već deceniju i po vodim pravne i flnansijske poslove Melhiora Vajsa. Ja najbolje, ja upravo jedini, čak znatno bolje od njega samog, znam njegovu imovnu situaciju. Uveravam vas da je ovaj poznati, vidljivi, nepokretni deo njegovog imetka sitnica u poreñenju sa onim drugim. Taj kapital vam je praktično nedostupan. Ne otkrivam veliku tajnu ako vam kažem da je uložen i deponovan u švajcarske banke i trezore. Glasi na šifru i na donosioca. Ovlašćen sam da vam ponudim polovinu te sume u zamenu za izlazak moga klijenta u neku neutralnu zemlju. Naloženo mi je da se ne cenkam i da ništa ne prikrivam. Interesuje li vas suma? SAJLER Da. NEŠIĆ U hartijama od vrednosti, u novcu, zlatu i efektivima sve ukupno oko 148 hiljada engleskih funti. Par hiljada manje ili više u zavisnosti od dnevnih berzanskih kurseva. U dinarima to je. . . SAJLER Čekajte. Moj odgovor je, razume se, ne! Ali me interesuje šta je vas, gospodine Nešiću, navelo da mi učinite ovakvu sramnu ponudu. Šta vam od onih mojih 18 godina, od kojlh četiri provedene u vašoj roñenoj kući i za vašim stolom, šta vam daje osnov da mislite da sam ja podlac. Moja negdašnja sirotinja? NEŠIĆ Da se nismo sporazumeli, gospodine komandante, da ne govorimo o uspomenama i sentimentalnostima, ja bih vam rekao otprilike ovako. Došao sam, VIli, da te zamolim da spaseš život čoveku koji mi je prijatelj, a tebi je bio, i ostao, da, i ostao, uprkos svemu, više nego prijatelj. Dodao bih još da sam unapred znao da će biti teško, da si ti uvek bio mladić uporne glave, ta nisam ja glup čovek i pamtim još uvek kako si mi iz Minhena vratio Melhiorovu stipendiju. All kad smo već precizirali da tim jezikom ne govorimo, onda govorim jedinim jezikom koji nam je preostao, poslovnim jezikom. Vi kažete: „sramna ponuda“. Zar sam ja vama nešto ponudio sramno, zar sam ja vama nešto uopšte ponudio?

SAJLER Ponudili ste mi polovinu od ne zaam koliko hiliada funti. NEŠIĆ Ja? Vama? Ama ne. Niste me dobro razumeli. Ja nudim nemačkoj državi, nemačkoj vojsci, nacionalsocijalističkoj stranci, bilo kome ko je u vlasti i moći da moga klljenta prebaci u neku neutralnu zemlju, nudim polovinu od njegovog imetka u depozitu, koji će, u protivnom slučaju, ostati netaknut u trezorima plutokratskih banaka. Sa jedne strane život jednog bolesnog čoveka, a sa druge značajan kapital u zdravim efektivima. Nadam se da će nadležna nemačka vlast znati realno da oceni. . . SAJLER A tako. Iako je vaša advokatska kancelarija samo formalnost, ipak je iz vas progovorio fiškal. Veoma vešto ste to zamislili, gospodine Nešiću, priznajem, veoma vešto. Ponudiću najpre njemu, "Imaće da zine kad čuje šta mu nudim“, kako to pojednostavljeno kaže moj brat, ako odbije, onda ta ponuda nije ni učinjena njemu, nego nemačkoj državi. Ali tek tu ste se prevarili, gospodine advokate, tek tu. Pojedinac može i da pogreši, ali moja država, nacionalsocijalistička stranka, nikada. Šta smo mi u vašim očima? Trgovci principima? Banda pljačkaša? Čistimo li mi to ovaj svet od Jevreja samo zato da bismo ih opljačkali? E vidite, takva prljava, takva niska misao i može da se rodi jedino u opskurnom korumpiranom jevrejskom mozgu. NEŠIĆ Ideja je bila moja, a ne Melhiorova. SAJLER Ili u mozgu jevrejskog sluge. Završimo ovo jednom. Nema tog novca, nema te stvari na ovom svetu koja može uticati na naše principe. Koji je to već put danas moram da kažem: Melhior Vajs je Jevrejin kao i svaki drugi i desiće mu se ono što se bude desilo svima. A vama, gospodine Nešiću, dao sam časnu reč nemačkog oficira da vam se neće ništa desiti. Čuo sam šta ste imali da mi kažete, i sada neka je kraj. Nemojte se usuditi da ponovite vaš pokušaj kod mene ili bilo koga drugoga, naročito ostavite na miru moju porodicu, mog starog oca i lakovernog brata, protivnom slučaju uništiću vas nemilosrdno. Nadam se da ste me razumeli. NEŠIĆ Itekako. Mogu li da vam postavim još jedno pitanje? SAJLER Izvolite. NEŠIĆ Šta će biti sa Melhiorom, mislim uopšte sa Jevrejima? SAJLER

O tome će, kao i o svemu drugom, odlučiti onaj koga je proviñenje odredilo da donosi odluke o sudbini sveta. A sada možete otići. NEŠIĆ Ne mogu da odem. Kažete: „Prljava, niska, korumptivna misao. A šta ako je to bila najprirodnija, najčistija misao na svetu? SAJLER Hoćete li da vas izbacim? Rekao sam vam da o tome neću više da čujem ni reč. NEŠIĆ Da, rekao si mi to i još da ćeš me u protivnom slučaju uništiti nemilosrdno. E pa uništi me, Vili, ali ćeš ipak da me čuješ. Čućeš me još kako. Novac koji sam ti ponudio nije bio mito, on inače pripada tebi. SAJLER Vi buncate! NEŠIĆ Ne, ne buncam ja, Vili. Ovo što govorim možda će me koštati glave, ali baš zbog toga ćeš mi i poverovati. I pazi, ovo ti govorim ja, advokat Slavko Nešić, a ne Melhior Vajs. On mi je zabranio da o tome kažem ma i reč. „Ne smeš, upropastilo bi ga to zauvek. Život nam je obojici namakao omču. Bolje je da je on zetegne meni, nego ja njemu. “ SAJLER Kakve su to sad opet smicalice. Pazite se, moja je reč istekla, opomenuo sam vas. NEŠIĆ Opomenuo, ne opomenuo, sad je već kasno. Jesi li se ti, Vili, kadgod zapitao zašto te je Melhior Vajs toliko voleo, zašto te je školovao, zašto te jc dao u moju kuću da živiš, zašto sam te ja primio kao da si moj roñeni? (Ustao je) Vilhelme Karla Sajlera, ako ne veruješ meni pitaj onda Karla Sajlera. On zna i on će ti reći. Ti nisi sin Karla Sajlera, nisi uopšte Sajler, Vili, ti si sin Melhiora Vajsa. SAJLER (Sa ispruženim rukama napred kao da moli, predaje se i preklinje) Ne! ZAVESA DRUGI DEO Duboko u noći 13. septembra 1941. godine. Ista kancelarija nemačkog komandanta grada u okupiranoj varoši Banata. Navučene zavese. Jaka stolna svetiljka osvetljava sredinu

sobe, sto i fotelje, od kojih u jednoj uspravno sedi Karl Sajler. Uglovi su u senci, u okruglom kavezu polumraka šeta Vili, ližući ranu kao plemenita zver, tek retko probijajući svetlosni krug. Na stolu flaša sa rakijom i dve čašice. Stari Sajler, malo po malo, naspe sebi čašu i ispija je laganim gutljajima, dižući svaki put glavu kao pile. Star je to čovek koji se u životu naradio. Jakih šaka i odnekut sasvim krutih, uspravnih leña paradnog kočijaša, on i ovde, u crnoj kožnoj fotelji, kao da drži voñice i kočijaši nekim lakiranim fijakerom vozeći celu ovu prostoriju, četiri telefona, kartu Istočnog fronta i ushodanog oficira u nekoj noćnoj vožnji ispreturanih uspomena. Prvi put je u poseti ovoj kancelariji. U stajaćem je odelu i crnom somotskom prsluku. Na nogama su mu papuče iz kojih svaki čas izvlači jednu nogu u belim vunenim čarapama i njome češe list drugeš. Kaplar sa Pijave, paradni kočijaš i išpan Karl Sajler ima plave isprane oči i belu čistu sedinu kose. Smaknuta zavesa je zatekla poodmaklu priču i u njoj jednu pauzu. Karl Sajler baš ispija svoju čašicu. VILI Tako otvoreno, bez uvijanja, to čak ni on ne bi mogao da predloži. To nije istina. KARL Slušaj, Vili, da nisi odrastao i da nisi u toj uniformi, sad bi ti izvukao uši za tu reč. Dovukao si me ovamo i saleteo kao stršljen, de pričaj, ja sve i onako znam, moraš da mi kažeš, a sad - nije istina. Ako mi još jedared kažeš da lažem, e ja ti onda neću dalje pričati i kvit. Baš tako je reko ko što ti kažem. Otvoreno: hoćeš ili nećeš? VILI A ti, šta? Odmah si valjda pristao? KARL E nisam baš oma, nemoj da vreñaš. Gledam ja njega, vrtim kapu u ruci i mislim: šta sad ovo bi? A on, stavio ruke na leña, ko danas da ga gledam, gleda kroz prozor i ponovi: „Katarina je dobra devojka, momče, malo je takvih. No, šta je, hoćeš li ili nećeš?“ „Da razmislim malo, gospodaru“ kažem. "Razmisli - kaže on, nije moralno. Razmisli, što da ne razmisliš. “ Onda odjednom: „Upregni, kaže, Sibilu i Nandora u fijaker da se provozamo pa da razmislimo zajedno. “ VILI Kavkva morbidna ideja. Posle onakve ponude. On i ti, gospodar i kočijaš u fljakeru zajedno razmišljaju. A za konje znaš baš da su bili Sibila i Nandor? A koliko si konja od tada promenio u životu. KARL E tu ćeš da izviniš. Da sam promenio puno konja, promenio sam, al’ taki parañoši ko što su Sibila i Nandor, to se ne zaboravlja. Oćeš li ti da slušaš li da stalno da zakeraš? VILI Pričaj ti samo. Sipaj rakiju i pričaj.

KARL Iziñem ko ošamućen, sve mi zuji u ušima. Operem fijaker da se sija, upletem konjima grive, on je zahtevao da su grive uvek upletene. Gleda me Sibila svojim krvarim okom ko da razume. Nandor ništa, frkće i striže ušima ko i uvek. A koblla je, sine, imala ljudsko srce, nema na svetu ništa lepše od polukrvnog englezera. Znam, Vili, konji su ti ko ljudi. Jedan je dobar za plug, drugi za jahanje, treći za rudu, četvrti nizašta. Imao sam na Pijavi jednog konja, kad ga sanjam. . . VILI Ostavi se, tako ti boga, konja i Pijave. KARL Oću, oću, samo nemoj da se srdiš. Dakle, doteram ja fijaker pred kaštel, sačekam da on sedne, pa se popnem na bok. Bok visok, po Banata vidim. Pitam, kuda? „Našim lenijama, okolo salaša“, naredi on, i ja zetegnem uzde i konji krenuše baš kako ja volim, levom nogom, oboje ujednako, mekano, polako kroz park, pa onda kasom. Kad doñemo do bagrenja, on pita: „Misliš li, momče?“ VILI Kako to da ti kaže momče? Ko je od vas dvojice stariji? KARL Isto smo godište, devedeset prvo, ispisnici, još sam ja jedno dva meseca stariji, a oduvek me zvao momče. A i bill smo momci onda. U proleće četrnaeste, šta smo imali, po dvadeset i tri godine. Ja sam narukovo 911, pa sam onda služio u Kečkemetu, kod ulanera, kod poručnika Geze ðetvaija. VILI Pita on tebe kod bagrenja: „Misliš li, momče?“ KARL A da. Mislim, kako da ne mislim. Znaj, paradni kočljaš, to ti se smatra ko i biroš: sedamnaest meteri žita, jutro kukuruza, dvesto fati bašte i jedno svinjče. A išpan, eheej, to ti je nešto drugo. Ne oreš, nareñuješ. I plata veća i doñeš mu ko gospodin. I sad računam ja ovako: Ako se oženim Katikom biću išpan, kud ćeš lepše. A u drugu ruku, znam i svi znaju, da mu je švalerka. . . E, nemoj da se srdiš, kako drukčije da kažem? Kako ti je to onda bilo svuda, i kod Čekunićevih, i kod Lenarta, i kod Radovića. Sve te devojke što su radile po kaštelima, tako su i birali da budu lepe i čiste, i za gospodu. Nije to bila ni sramota. Čak se smatralo i kao neka čast. I takve su se devojke najbolje udavale. I znaju da umese, i kuću da drže, i lepe su, a i još su svašta naučile. I obično budu posle dobre žene. Kod nas ti je to tako, devojka sme da greši, čak je i dobro, jerbo ako drugom nije valjala kako će tebi valjati, al’ kad se uda onda je kraj. Da mi on rekao samo tako: „Eto, momče, oženi se Katarinom. “ Oma bi ja poleteo. Jer majka ti je bila zdravo lepa. Al’ de ti sad kad on kaže: „Devojka je u drugom stanju od mene i rodiće to dete. Ti ćeš mu biti zvanični otac, i da je to dete moje ne sme niko da zna. Bićeš išpan ovde u Jarkovcu i ja Katarinu neću više ni prstom dotaći. Što je bilo, bilo je. Čuo si sad, pa izvoli

- hoćeš ili nećeš?“ Al’ to sam ti već pričo, tu si me i prekino. Dakle, vozim ja fijaker i mislim: da nije tog prokletog deteta – o, čuj mene, prokletog, pa to si ti - kažem da nije tog deteta, al’ ovako. . . A on sedi iza mene na fijakeru, puši i ćuti. Tako obiñemo ceo Jarkovac dvared. Kad doñemo treći put do bagrenja, konji usporili sami. Sibila dešnjak vuče udesno, ode u štalu. Ko da je i njoj dosta toga u krug. Tu se i odlučim. Tresnem kapu o bok i ne okrećući se viknem: „Oću!“ Kako, zašto, ne umem ti baš dobro kasti, tek ja odjedared tako uradim. A drekno sam „oću“ tako naglo da se Nandor, on je, znaš, bio osetljiv na uši, uplaši i odskoči u stranu. VILI A on? KARL "To ti je pametno, momče, kaže, i mislim da sa nećeš kajati. “ VILI I? KARL I ništa. Odvezem kola pred kaštel, posle ispregnem konje, otpletem im grive i saspem svakom punu mericu zobi. VILI Ne to. Rekao ti je „mislim da sa nećeš kajati. “ KARL I nisam se pokajo, ni do bog. Samo oma u početku, kad smo se venčali, prve noći, Katika je legla zasebice i rekla mi: „Nemoj me dirati dok se to dete ne rodi, posle ću ti biti dobra žena. “ Obuko sam se i otišo u štalu. Presedeo sam noć u Sibilinom boksu. Posle se više nikada nisam pokajo. A nije bilo ni vremena za kajanje. Kad su ubili Ferdinanda u Sarajevu, bio sam oženjen tek dve nedelje. Otišo sam u rat. Kad sam se šesnaeste vratio na urlaub, ti si već bio prohodo. Sedamnaeste se rodio Ferika. On je moj sin, ali volo sam vas jednako, i danas vas volem jednako. VILI Ne može se voleti jednako svoj sin i tuñe podmeče. KARL A otkud ti znaš da ne može? I Isus je bio tuñ sin, pa ga je Josip volo ko svog. Kolko sam puta čito to u Bibliji. Kad kažem da sam vas volo jednako, onda sam vas volo jednako i kvit. Jedino. . . VILI Šta jedino? KARL

Jedino bi mi bilo krivo kad bi primetio da Katika više voli tebe. Ne baš da te je više volela, nego te nekako ko žalila, ko da nisi njen. Ja i zaborevim, akoš verovati, ako neš, sasvim zaboravim, a to, vidiš, kad te ona tako žalostivno pogleda, to me podseti. VILI Znam, pamtim još, pazio si je kao boga. Svi su biroši na salašu tukli svoje žene, čak je i poslovica bila: "samo je bijena žena dobra“, a ti nisi nikada na nju dizao ruku. KARL E, jesam jedared, bog me ubio. Ono kad je došlo da tebe vode u gimnaziju, e te noći sam se napio i digo ruku na nju. Svašta sam govorio ko pijan čovek kad je pod sramotom, a ona me onda strpala u krevet ćuteći. Posle više nismo nikada o tome govorili. VILI I nisi joj nikada prebacivao? KARL Ja? Njoj? Bože sačuvaj. A šta da joj prebacim. Pa ja sam sam to tako i teo. Jesam li lupio kapom o bok i reko oću, ili nisam? Jesam. Pa šta onda imam da joj prebacim? VILI A on? KARL Ko on? VILI Pa Melhior? Kad on doñe na salaš? KARL A, Melhior kad doñe? Pa šta tu ima? Došo čovek na svoje imanje, što da ne doñe. Ja jesam bio išpan i gazda kad on nije tu, al’ opet, zna se, on je pravi gospodar. Dolazio je, naravski, da je dolazio. Samo je s Katikom bilo malo nezgodno. Kad on javi da će doći, ona lepo sve spremi u kaštelu, ako je zima da da se podloži, da se spremi topla voda, sve da se isčisti i presvuče, al’ kad on stigne više se nije pojavljivala u kaštelu. I još nešto nije htela nikako. Znaš, red je, oduvek je tako po salašima, da išpanova žena gaji perad za gospodu: piliće, guske, patke, ćurke, morke. E, Katika to nija htela. Neće i neće. Tako sam se ja zamajo oko pilića, pa mi to i danas ostalo. Tvoja majka je imala svoju glavu. Što oće, oće, što neće, neće i tu boga nije bilo. Ni tebe nije puštala u kaštel. Sećam se jedared, doteram sa bostana kola lubenica, izaberem najveću, i ništa nisam mislio, boga mi, kažem sebi: “Vili, odnesi ovu lubenicu u kaštel gospodaru“ A ona tek „Ne!“ i izañe na trem. Vikno biroša, baš je Pištika Kapoš bio, sećam se, i naredi mu da odnese lubenicu. Ja znam, al’ to je meni nekako bilo milo. A ti mali, ništa ne razumeš, plačeš i dereš se što ti ne damo da nosiš lubenicu. Dete, ša ćeš. A kad je bilo ono sa Vihorom, malo si veći bio, ne znam da li pamtiš, to te je ona istukla, a ne ja.

VILI Vihor, to je onaj ždrebac, englezer? Što smo ga zvali grofičin Vihor? KARL Taj, grofičin ždrebac, dabome. A viš, pamtiš. Taj ti nije prezan ni u plug ni u kola, niko nije smeo ni prstom da ga takne, samo sam ga ja jaho, kolko za trening, i kad bi dolazila mlada grofica iz Ečke. Melhior, onako težak i kako nije bio jahač. A grofica mršava, mršava, bože moj, a jahala je ko džokej. (Poverljivo) To ti je, znaš, bila neka njegova, Melhiorova 1jubav, šta li? Počeli lepo, a onda se nešto raskvarilo. Al’ kud ja odoh. Gde sam ono stao? A da, kod ždrepea, kažem niko nije smeo ni da ga takne. Kad jednog dana, baš smo denuli žito za vršidbu, i Melhior se sa Nešićem zadesio tu, vidim leti Vihor ko lud, a na njemu ti. Na ždrepcu sedlo, al’ uzda nema, ti se uhvatio rukama za vrat, a ždrebac besan samo grabi. Skočismo svi i jedva Andraš, on je bio najbliži, uhvati ždrepca za ular. Skinem te sa konja, ti drhtiš od stra i krivice. Šta da uradim s tobom? U tom Melhior priñe, potapša te po licu i veli. „Dobro jašeš, mladiću. “ Pa, meni „Daj mu, momče, koji put Vihora, neka se vežba. “ E te noći te je Katika izbila šibom, jedva sam te oto. I na ždrepca te nije puštala. VILI Stani! Vidiš, vidiš u kaštel me nije puštala da odnesem lubenicu, nije mi dala da jašem Vihora, a u ginmaziju me pustila da me on odvede o svom trošku. KARL E, to je, viš, bilo čudo. Doñe on, s jeseni: „Slušaj, momče, veli, tvoj stariji sin će u gimmaziju u grad. Evo tu u ovom paketu je platno, štof, čarape, cipele i ostalo. Daj da sa to pošije i uredi. Dalje je moja briga i trošak" Idem, nosiia paket i nisam živ kako ču Katiki na oči. Njemu da odbijem, ne smem, a i ne želim sreču da ti kvarim, al’ šta ću s njom. Al’ da viš čuda, ona se samo uspravi, pogleda nekako uvis i zgrabi onaj paket. Odma poče da gleda, merka i naskoro zazuja mašina. Slušam, ušima ne verujem. Katika peva. E te noći sam se ono napio i istukao je. VILI A zato si je tukao, što je pevala. KARL A ñavo će ga znati zašto sam je tukao. Doñe valjda tako čoveku jedanput u veku. A bilo mi je valjda i žao što ti odlaziš. VILI (Vili po prvi put ulazi u sredinu scene i staje pred Karlom. Sipa rakiju u obe čaše) Popi ovo za mene. Popi odjednom. KARL U tvoje zdravlje,Vili. (Ispijaju obojica. ) VILI

Znaš li ti da je on Jevrejin? KARL Kako neću znati, pa to svi znaju. Čujem i da je uhapšen. Al’ ti ćeš njega spasti, znam ja to. I treba da ga spaseš. VILI (Iskeženo) I onda će tvoj ispisnik i gospodar pokloniti svom starom išpanu ceo Jarkovac, je li? KARL A to je samo onako, priča. To Ferika i Nešić nesto fantaziraju. Znam da toga nit je kadgod bilo, niti može biti. VILI (Ne sluša ga, zgrabio ga za ramena i drmusa ga) Nešić je došao kod tebe i obećao ti Jarkovac ako pristaneš da meni ispričaš ovu izmišljenu priču. Sve je to laž i podvala. Mene nećete na to uhvatiti. KARL Bog s tobom,Vili, šta je s tobom? Jesi li lud? VILI (I dalje ga drma) Kaži da je sve to laž i da si sve izmislio. Kaži! KARL Pa, dobro, Vili, eto, sve je to laž. (Vili ga pušta i gleda ga unezvereno. Karl odahnuvši) Ako ti je tako milije, eto neka je sve to laž. VILI Nisi ti to mogao izmisliti. I bagrenje i Sibilu i lubenicu i grofičinog Vihora. Nisi izmislio. KARL Pa naravski da nisam izmislio. Gledam te, Vili i nerazumem. Pametan si mladić, oficir, tolke škole svršio, pa zar ti ne vidiš da ja govorim živu živcatu istinu. VILI Karl Sajleru, zakuni mi se da je istina što si mi pričao. KARL Kunem ti se, Vili. VILI Zakuni se njenim grobom. KARL

Njenim grobom, Vili. VILI Znači ja sam zaista sin Melhiora Vajsa. KARL Bog s tobom, Vili, kakvog Melhiora Vajsa! Ti si moj sin. Ono, pravo da se kaže, i Melhiorov si sin, ali kad je to sebe bilo. I ko to zna. Melhior, Nešić i ja. I koji je ñavo samo tero Nešića da se petlja u to. Moj si ti sin, Vili, uvek si to bio i uvek ćeš to biti. A ono za Jarkovac si ružno o meni pomislio, sine. Šta će meni Jarkovac i da mi ga dadu. Ne kažem, volo bi da dobijem fijaker, dva konja i inkubator. To bi bilo lepo i pravo. Baš sada imam jaja od lekhorna. Pa da napravim farmu pilii ća i predveče upregnem fijaker i sednem na bok, pa da provozam tebe i Feriku. Cela varoš nek izañe i gleda kako Karl Sajler vozi svoje sinove. (Zeva) Kad već spomenuh Feriku, mnogo je nešto ljut na tebe. Kaže da ćeš ga oterati na front. Ma to on tebi samo preti, da te malo bolje izmuštra, kažem ja njemu. Gde bi on to, pa brat ti je. (Zeva. Vili ga jedva sluša, pretura nešto po fijokama svog pisaćeg stola) Nego slušaj ti mene, sine. To o Melhioru ne uzimaj k srcu. Šta će ti još i to kod tolikog tvog posla i sekiracije. I ne boj se, proći će. Sve proñe. I ja sam mislio onda, nekada, da će uvek boleti, a eto viš proñe, pa se posle čovek i retko seća. I čuj, ne pričaj to nikom, čak ni Feriki nemoj da kažeš. A nije ni red da se priča. Majka ti je bila žena retka i čestita. Eto baš ću sutra otići na groblje, nisam bio davno. Lep si joj spomenik podigao i lepo si ono dao napisati: Katarini Sajler, čestitoj Nemici i majci, muž Karl i sinovi Vilhelm i Franc. I zaslužila je. Pa ti mene i ne slušaš. VILI (Vili je našao što je tražio. To je jedan oveći svežanj dokumenata. Stavlja u svoju tašnu) Uzmi ovo i čuvaj. I nemoj nikome da daš. KARL Šta je to Vili? VILI To su moji dokumenti. Dokumenti Vilhelma Sajlera. Neka stoje kod tebe. Čekaj. (Uzima tašnu, otvara i uzima jedan dokument) Ovo mi treba. A tebi je već kasno. KARL Ja se obično u ovo doba već sit naspavam. Ja sa kokoškama ležem i ustajem. VILI (Vili otvara vrata kancelarije, ukazuje se pospan lik Jozefa) Neka šofer odveze. . . (onda se okreće Karlu) neka te šofer odveze kući. KARL A i ti bi već mogao da legneš. VILI Imam još posla noćas.

KARL A šta ćeš, služba. Znam ja. I ja sam još nekakav kaplar sa Pijave. Laku noć. (Krutih leña paradni kočijaš Karl Sajler izlazi) VILI Jozef, idite i vi da spavate. Skoro će jutro. JOZEF Ja mogu da čekam. VILI Slobodni ste za noćas. JOZEF Hvala, gospodine komandante. (Odlazi) VILI Jozef, trenutak. JOZEF Na službi, gospodine komandante. VILI Laku noć, Jozef. JOZEF (Začuñeno) Laku noć, gospodine komandante (Izlazi) (Vili Sajler je najzad sam. Stoji držeći u ruci onaj dokumant. To je njegova stranačka iskaznica. Polako, pa sve jače dok se svetlo menja u nestvarno, u noći odjekuje pesma Horsta Vesela – Horst Wessel Lied: Die Fahnehoch. . . ) VILI Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija. Župa Bavarska. Grad Minhen. Članska karta broj 39678. Ime partijskog druga: Vilhelm Sajler. Lični podaci. Roñen: 13. januara 1915. godine. Mesto roñenja: Jarkovac - Banat. Ime oca: Karl i majke: Katarina roñena Karliček. Profesija: student prava. Datum stupanja u stranku: 21. oktobar 1935. godine Stas: visok. Boja kose: plava. Boja očiju: plava, Nos: prav. Lice: duguljasto. Rasno poreklo provereno četiri generacije. Krvna grupa:A. . . Sigfrid. Pretorijanac. Čist rasni tip. Grenadir Fridriha Velikog. Hauptšturmfirer S. S. -a. Obnovitelj nemačkog Jugoistoka. . . Kvač!. . . Vili Vajs, ime oca: Melhior, poreklo majke: slovačko, narodnost polujevrejska, (ljuta reakcija) narodnost čivutska. (I iskaznica N. S. D. A. P. je iscepkana u komade i razlete se po sobi. Vili se sagne i pokupi komadiće i počne ponovo da ih slaže i sastavlja na stolu. Iz kruga mraka čuje se glas, da, to je mirni superiorni glas Slavka Nešića. )

NEŠIĆ Boli? (Kad ne dobije odgovor) Pa, razume se da boli kad se, tako iscepa život. Pogoto kad je krojač mislio da svojim makazama kroji život sebi i celom svetu. (Izašao je na svetlost, zamišljen, bez zluradosti, sa upaljenom cigarom u zubima) Da sam na tvom mestu, ja ne bih tako zurio u te komadiće hartije. Iscepao i gotovo. Bez sentimentalnosti, bez psihologa, bez uspomena. VILI Zašto vi? Zašto baš vi? NEŠIĆ Šta, zašto ja? VILI Zašto se baš vi javljate u ovoj noći? NEŠIĆ Pa ko bi drugi? Ja sam prva pragmatična i neutralna ličnost tvog sloma . Prva praktična misao. Ja jedini mogu na miru, bez grimasa, da podnesem tu buku koja nastaje kad se polomi nebo jednog fanatika. Papirići poleteli meko kao paperje, a kakto to grmi, a? VILI Idite. Neću vas! NEŠIĆ Hoćeš, hoćeš, mladiću. Ja nosim savet, pametnu reč, smirenu misao. Da sednem, bolje mislim kad sedim. Dakle, ja te razumem. Ti sad misliš da se od jutros srušio ceo svet, a ništa se nije desilo. Pogledaj malo bolje, sve je isto kao i pre. Još uvek si ti komandant ovoga grada i još uvek postoji Švajcarska i u njoj njene dobre, stare, sigurne banke. Sto četrdeset hiljada funti mogu sve da urede. Spasi Melhiora iz zatvora i beži sa njim na Lemansko jezero. Mora da postoji neki način da se to izvede. Uvek postoji. VILI Ogledalo? NEŠIĆ Kakvo ogledalo? VILI Ono u kome se dvadeset i sedam godina krivo ogledam. Hoću li i njega i ponesem? NEŠIĆ „A kako da ponesem svoju otadžbinu na potpeticama svojih cipela?“ Tako je, ako se ne varam, rekao veliki brbljlrac Danton kad mu je jedan ovakav isti Nešić predlagao da pobegne od Robespjera. Uči se u prvom semestru retorike. Samo, prvo, ti nemaš više

otadžbine, a drugo, kada čizme zameniš civilnim cipelama, promenićeš i potpetice. VILI I promeniću Vilhelma Sajlera u Vilija Vajsa i gotovo sa svim onim što je kod ovog Sigfrida bilo zapisano u njegovo vojničko srce i krvotok? NEŠIĆ Pogrešnim jezikom u pogrešno srce i krv. VILI Svejedno, ipak je tom jevrejsko-slovačkom srcu godinama odbijala takt Šlifenova nemačka rečenica: „Mnogo od sebe davati, a malo se isticati, više biti, nego izgledati.“ Svejedno što je bila pogrešna krv, ipak je on njome kod Vesterplate prepisao rečenicu Fridriha Velikog, svog cara: „Ništa neće unutrašnjost moje duše izmeniti, i ja ću ići pravo svojim putem i činiti ono što ja budem smatrao da je korisno i pametno“ Nije Viihelm Sajler bio samo uniforma i ne da se on da samo tako presvući. A šta ako uopšte ne želim da se presvučem? NEŠIĆ Pa da, naravno. Uz fanatizam uvek ide i puna doza mazohizma. Fanatizam ne počiva toliko na odanosti, koliko na samozaljubljenosti u svoju odanost. Fanatik ne voli svoj ideal, nego svoju bezrezervnu odanost tom idealu. A kad sam već kod ideala, dozvoli da ti kažem da je taj tvoj, jedan odvratan i primitivan galimatijas... VILI Ne dirajte u to. Ne dozvoljavam. NEŠIĆ Gle, a zašto? lnercija još uvek traje? VILI (Vadi belokori pištolj i ne gledajući Nešića kao da govori revolveru) Iz ovog revolvera jedna žena je danas pucala na komandanta Sajlera, pucala iz ljubavi i iz mržnje. Da metak nije pogodio Smolensk, već njegovo čelo, bilo bi sve tako lepo gotovo. Sahranili bi ga uz vojnički marš i počasni plotun i on bi počivao na vojničkom groblju, mrtav i ponosan. NEŠIĆ Počivao bi mrttav i besmislen. Najbesmislenija žtrva ovoga rata, hauptšturmfirer S.S.-a, Jevrejin i pomalo Slovak. Uzgred budi rečeno, to si sigurno stalno potiskivao u sebi, to da ti je majka ponemčena Slovakinja. Sahrana, vojna parada, a sutradan bi bilo ubijeno sto nedužnih talaca i na prvom mestu, razume se, ona žena što je pucala na tebe. Jelena ðurić, ako se ne varam? JELENA (Iz mraka) Da, ja! (Jelena se pojavljuje sva u crnini. Govori čudno, kao da se preslišava) Jelena, udova ðurić. Udovica Drajgiše ðurića, streljanog člana Mesnog komiteta KPJ,

bivšeg krila bivšeg S.K. „Banat“, majka jednog malog dečaka, koji se zove Milan, po dedi, nesuñeni, promašeni ubica hauptšturmfirera Vilhelma Sajlera. NEŠIĆ Iako je vaš nož, pardon, metak, promašio gospoño Šarlota Korde, opet grešim, Kordeova je pucala s desna, a vi s leva, ipak je Vilhelm Sajler mrtav. Ubila ga je istina. JELENA Ubila ga je laž. Laž u kojoj je živeo i za koju je živeo. VILI Jeal li došla da se svetiš? Onda udri. Čekam! (Jelena se ne pokreće s mesta) Evo ti, (pruža joj revolver) dovrši! NEŠIĆ Senke ne pucaju. One samo gledaju tužno i izdaleka. VILI Reci samo reč, Jelena, i ja ću prosvirati sebi čelo. Samo mi onda kaži i u koga ću to pucati. Vidiš, kad mi je on rekao: Ti si sin Melhiora Vajsa, prva misao je bila, sad je kraj, sad više ništa ne preostaje nego metak u glavu. A onda je došao Hamlet. Samo, lako je bile danskom princu. Njegova se majka kurvala posle, a ne pre njegovog roñenja. Njegov je problem bio jednostavan: Biti ili ne biti. A ja se pitam, čak kad l ovako prinesem revolver slepoočnici, pitam se: Ne biti - ali kako? Ko to da ne budem, koga to da ubijem od ta dva čoveka što u jednoj, ovoj, mojoj koži ne mogu zajedno ni biti ni prestati da budu. Koga da ubijem, Jelena, komandanta Vilhelma Sajlera ili jevrejskog krijumčarenog bastarda. Koga od njih dvojice? JELENA Nijednog, Vili. Živeo si u pogrešnom kraju. Promeni ga. Ja ću ti pomoći. Doñi kod mene da se dogovorima. Učinićeš nešto krupno, neku veliku sabotažu, pa ću te onda prebaciti kod naših. Ja imam vezu, ja ću ti pomoći. Iskupićeš se, Vili. DRAGIŠA (Iz mraka jedan krupan glas.) Čujem li ja to dobro iz svog plitkog, svežeg groba? (U polumraku nazire se njegova silueta. Dragiša ðurić, mlañi od svojih stvarnih godina, krupan, crn, jakih obraza. U donjem delu trenerke i fudbalskom dresu. I u ovom čudnom kostimu on ima u sebi nešto oštro, sudbonosno, čvrsto, nešto od sudije. Ruke je prekrstio na grudi. Jeleni) Zašto se čudiš ovom dresu? Pa on me nikada drukčije nije video. (Još uvek Jeleni) Ko će to da se iskupi? On? (Onda Viliju) Ti ćeš da se iskupiš? Ne, ti ćeš da odgovaraš. Jesi li učestvovao u pogromu „Kristalne noći“ u Minhenu? VILI Jesam, samo... DRAGIŠA

Ne objašnjavaj, odgovaraj šta pitam. Jesi li naredio streljanje dva civila i jedne žena u Koridoru kad ste napali Poljsku? VILI Uhvaćeni su sa oružjem u ruci. DRAGIŠA Jesi li naredio streljanja? VILI Jesam! DRAGIŠA Neću da ti pripisujem zločine tvojih jedinica u Belgiji i Norveškoj. VILI Bio sam u bolnici, ranjen u nogu. DRAGIŠA Znam. Zato i preskačem. Prelazim na dokumente. Dvanaest obešenih i trideset osam streljanih u Pančevu, potpis ortskomandant oberšturmfirer Vilhelm Sajler. Pedeset zarobljenika streljano u Banatskom Karlovcu, bez potpisa, onako usput, u pohodu. Sto streljanih u Bečkereku, potpis hauptšturmfirer Vilheim Sajler. Vidiš, zbog izrazito čvrste ruke, dobio si unapreñenje. Dalje, pedeset obešenih u Melenciina, sto streljanih u Vršcu, sto dvadeset ubijenih... VILI Dosta! DRAGIŠA Dabome da je dosta. Isuviše. On će da se iskupi? Ti ćeš mu pomoći? Kako da se iskupi? Čime? Time što više nije Nemac? Pa nije zločin biti Nemac, suviše bi to jednostavno bilo, zločin je biti fašista. FERI (Iz mraka se čuje Ferikin piskavi diskant) A šta ti njih uopšte slušaš, Vili? (Feri se pojavljuje u pohodnoj uniformi nemačkog vojnika sa švarclozeom na ramenu) Pobi ih sve odreda, boga im njihovog, i kvit posla. Ovaj ovde je inače mrtav, ubi i ovu kurvu i Melhiora, pa (malo zastane) šta tu, do vraga, ubij i čika Nešića. Pobij sve koji bilo šta znaju i stvar u redu. NEŠIĆ Prvo, Feri, nemoj da vičeš, priviñenja ne galame, drugo, onda mora da ubije i tebe. FERI Ja ništa ne znam o svemu tome. I ja vama uopšte ne govorim. Meni si, Vili, za jednu

sitnicu natovario švarcloze na rame, a njima ništa. Ova tu tela je da te ubije, boga joj njezinog kurvinog, mog brata da ubije, nemačkog komandanta, pa njoj zar ništa? A ovaj ovde je gori pokvarenjak nego ja. I tebe je još napravio čivutinom, zar ima nešto strašnije? Pobij ti njih sve, Vili. Ako nećeš ti, ja ću. (Spušta mitraljez) Jedan rafal, pa da odmah idem da ubijem Melhiora u zatvoru i kvit posla. Kad nema viñe svedoka, onda ti nisi Jevrejin. VILI A Karl Sajler? FERI Pa... šta tu... i on se dosta naživeo. DRAGIŠA (Jeleni) Čuješ li? VILI Zar bi i za tako nešto bio sposoban? Da, bio bi. FERI Ma pusti sada flozofiranje. Ti mene ne šalji na front, a ja ću ti to sve časkom srediti. A Melhior će, pre nego što zevne, lepo potpisati za mlin i pekaru. DRAGIŠA (Jeleni) Eto vidiš, to je fašizame. VILI To nije fašizam. To je jedan balavi prljavko i sitan šićardžija. FERI Kako se usuñuješ, svinjo jevrejska? Znaš, nije više ko što je bilo, boga ti tvoga, nećeš ti više meni soliti pamet, prošlo je tvoje. Sada te ja imam u šakama, sad sam ja i stariji i pametniji, sad ja komandujem, a ti ćeš da igraš kako ja sviram. VILI A ako ja... FERI Šta, ako ti? NEŠIĆ A ako on zakonom inercije fanatizma ostane dosledan? Šta si zinuo tako? Ne razumeš? Uzgred budi rečeno, makni tu cev od mitraljeza, smeta mi da mislim. Zar ne vidiš, još mu doñeš i neki polubrat, zar ne vidiš da on traži izlaz? Traži ga svuda uokrug i ne nalazi ga. Šta ako ga ne nañe, pa nastavi pravo svojim putem i poštujući zakone rase i krvi na koje je pristao kaže Krameru i celom svetu: „Da, ja pripadam podloj, niskoj i korumptivnoj

jevrejskoj rasi, raspnite me“ Pilat Kramer neće oprati ruke i ovoga puta neće biti Jevreji, nego Nemci koji će uzviknuti: „Raspni ga, raspni!“ DRAGIŠA To bi bilo glupo, ali bi bllo bar konzekventno. Samo on nema te hrabrosti. NEŠIĆ Ko znat? Šta ćeš ti u tom slučaju, brate? A? Neće ti morati, znam ja tebe dobro, petao tri puta kukureknuti, ti ćeš odmah izdati, ali to neće biti dovoljno. I tebe će razapeti, onako usput, s leve strane. FERI (Ferika je najzad shvatio i provali iz njega.) Ne smeš to učiniti Vili? Ne smeš mi to učiniti! Ne smeš! Pa kako, boga mu, to samo meni može da se desi. Celog veka me neko zeza u mozak, Srbi, Nemci, Jevreji, kulturbund, ti, Melhior, Kramer, ceo svet. Pa sad opet da me razapnete. Sad kad je najzad došlo vreme da i ja Ferika postanem čovek. Vili, pa brat sam ti, majku mu. NEŠIĆ Lepa, mala noćna porodična scena. DRAGIŠA Scena iz antologije fašizma. VILI Odlazite svi. Ništa mi vi ne možete pomoći. Hvala, čika Nešiću, na Lemanskom jezeru i na funtama. Neće mi trebati, Mekano je to i bljutavo rešenje. Nisam ja begunac. (Nešić nestaje) Ni sa tobom, Jelena, neću u podvig i iskupljenje. Negde u dnu čekala bi me gorčina izdaje. (Jelena se povlači) A ni pod tvoj osvetnički kuršum neću, Dragiša ðuriću. Mi smo se doduše uvek gledali preko nišana, ali kasno je već, neće me više stići. (Dragiša ðurić nestaje) A i ti se gubi, Franc. Tako sitan čovek, a koliko si krvi spreman da prospeš samo da tebi bude dobro. Kako je moguće da je takav neko pravi sin Karla Sajlera? Gubi se, Franc! (Feri odlazi. Vili je sam na sceni. Pokrio je šakom oči i stoji. Iz mraka, laganim teškim hodom pojavljuje se Melhior Vajs. Lep pedesetogodišnjak koji pre liči na Getea u njegovim godinama, nego na klasičan lik mañarskog Jevrejina posednika. Rumeno čisto lice nebrijano tek jedan dan, elegantan i jednostavno letnje odelo od listera koje se ne gužva i bela košulja sa leptir mašnom koja jedina, pomalo opuštena, nosi tragove prinudnog boravka. Vedre krupne, spore oči. Na plećki i grudima žuti Davidov znak. Hoda teškim korakom, srčanog bolesnika i dustabanlije. Debeljuškast. Negovan, za razliku od tena lica veoma bele ruke, kojima tokom razgovora gradi čitave svetove skulpture, kupu, katedralu, loptu, piramidu, pticu u letu, na ovom teškom čoveku spore kretnje i reči jedine su stalno žive kao zaseban autonoman organizam. Ležernost putnika koji je video sveta i staloženost čoveka koji je uvek brigu umeo da prenese na drugog, zadržao je još uvek. Glas u početku spikerski, bogat i neangažovan, kasnije, glas proroka, rapav i vruć. Melhior je načinio nekoliko koraka i stao gledajući svojim sporim očima u leña mladog oficira. Gvozdeni krst drugog reda i žuta zvezda na istom mestu, nad srcem.

Onda Melhior sporim korakom doñe do stola i sedne u fotelju. Vili još uvek s rukom nad očima okrenut leñima) Jeste li to vi? MELHIOR Pogodio si, ja sam. VILI (Gipko kao zver, Vili se okrene i prosikće) Kako smeš da mi kazeš ti, svinjo jevrejska? (Melhior ćuti) Čuješ li šta te pitam? Odgovaraj! MELHIOR Čuo sam i odgovaram: Za razliku od austro-ugarske vojske čiji sam bio oficir konstatujem da je terminologija donašnje nemačke vojske ujednačena i kod oficira i kod redova. „Svinjo jevrejska“ čuo sam sam danas već desatak puta. VILI Gospodin Melhior Vajs ostaje olimpijski miran u svim situacijama u kojima se nañe. MELHIOR To so tebi samo čini, Vili, šta ti uopšte znaš o meni? Ha, olimpijski miran. VILI Znam da si Jevrejin i špekulant. Uvek i do kraja. Zašto si mi ponudio samo polovinu, zašto mi moje nasledstvo daješ u ratama? Čak kad ti se i o životu radi i onda špekulišeš. MELHIOR Posle izvesne sume to postaje svejedno. Dalje novac nema vrednosti. Samo srednji broj je broj, sto hiljada funti je fikcija. Sem toga ta besmislenost transakcija je bila Slavkova ideja, a ne moja. VILI Znam, advokat vas je citirao: "Bolje je da on zategne omču meni, nego ja njemu.“ Rečenica liči na vašu, ali joj ja ne verujem. Bojali ste se vi da vas ne ubijem da bih uklonio svedoka. Ne verujem ja u altruizam čoveka koji svoje dete podmeće kao kukavica jaje. MELHIOR Da mi ne veruješ, imaš pravo. Da sam na tvom mestu ni ja verovatno ne bih verovao. Da ukloniš svedoka, imaš prava takoñe. Samo jedno nemaš pravo. VILI A to je? MELHIOR Nemaš pravo da tumačiš moje motive koje ne znaš.

VILI Šta se mene tiču vaši motivi. MELHIOR Ipak. Rekao si: „Kao kukavica jaje.“ A nije tačno. Kukavice podmeću jaje, krišom, prevarom. Ja Karla Sajlera nisam varao. VILI Ne, varao ga nisi, samo si mu učinio jedan ciničan, prljav jevrejski predlog MELHIOR Ciničan nije bio, pomalo prljav možda. A pošto je taj predlog učinio Jevrej, onda je bio i jevrejski, razume se. (Menja ton, gledaju’i Viliju pravo u oči) Želeo sam da se to dete rodi. VILI Zašto se onda nisi oženio Katarinom Karliček? MELHIOR Eh, zašto? Seoska služavka, polupismena i bečki student veleposednik i vetropir, to ne biva, sem u romanima. I to u lošim romanima. Čak se ni Tolstoj nije usudio u „Vaskresenju“... VILI Ostavi se literature. Zašto se onda nisi oženio nekom ženom koja ti priliči, pa neka ti raña dece koliko ti je volja? MELHIOR Hteo sam i to. Samo ja sam nekako uvek gañao pogrešno, ili prenisko ili previsoko. Voleo sam jednu ženu. I ona mene. Nisu mi je dali. Bio sam i onda Jevrejin. VILI Grofica iz Ečke? MELHIOR Ona! VILI Njenog sam ja Vihora jednom jahao, kao dete, je li? MELHIOR Da. Vihora sam za nju kupio. Bio je čistokrvan englez. Kod konja se, vidiš, rase drukčije računaju, nego kod ljudi. Araberi i kirgizi su na primer vredniji od nonijusa i teškog nemačkog štajerca. Tu postoji neki objektivni kriterijum: brzina, snaga, izdržljivost. Vrediš, koliko vrediš. A kod ljudi... Imao sam strica, rabina u Olomucu. Kad sam polazio na studije u Beč. Uzeo me pred sebe i održao mi govor: „Budi ponosan i nemoj nikog u

svetu da se stidiš. Pripadaš najstarijoj i najplemenitij rasi ovoga sveta, Izrailjevoj. Samo mi, Jevreji, trajemo i pretrajavamo već šest hlljada godina, svi narodi sveta su mlañi od nas i brže propadaju. Stariji smo od Atine, Rima, od svih savremenih civilizacija. Dali smo Gojima jednog boga, a da li smo im i njegovog lažnog sina, koji je za njih sve, a za nas samo beznačajni sirotinjski Jeretik, demagog. Ideš da učiš u Beč, kod Nemaca, ne zaboravi da u vreme kad su se Germani pojavili iz svojih šuma i jazbina, Mojsijev zakon je već vekovima vladao lzrailjem. Davali smo im i dajemo. Ne samo nekad. Ovaj moderni svet, naš je svet, Jevrejski, svet naše fizike, Ajnštajnove. Svet naše medicine, Frojdove. Svet naše organizacije, našeg kapitala, naše industrije, naše sposobnosti i radinosti. Dali smo svetu moral, filozofiju, nauku, misao, organizaciju. Vraćaju nam sa mržnjom i pogromima. Ako! Preživeli smo i preživećemo. Preživeli smo vavilonsku bludnicu, rimsko razaranje Hrama, pogrome nemačke, španske, ruske. Neka! Nije uzalud Elohim izabrao naš pustinjski šator da se u njemu nastani. Opet će se podići Hram, doći će Mesija i sakupiće se čeda Izrailjeva, jer mi smo zauvek, jer mi smo so zemlje, jer mi smo izabrani“ Tako je govorio moj stric, a ja mu, vidiš, nisam verovao. Jer to što je on govorio, to je, začudićeš se, to je tačno isto ono što i tvoj Rozenberg govori kad priča o narodu gospodara. Puste varke sujete naroda kratkovido izvučene iz zamršenih šara istorije. VILI Pa šta onda zapravo znači biti Jevrejin? MELHIOR Šta za pravo znači biti Jevrejin? Ništa. Znači biti čovek kao i svaki drugi, isto tako mek i surov, plašljiv i hrabar, isto tako zao i divan. Pročitao si onu studiju, seti se. Krišom si je pročitao, ali si je pročitao. Sećaš se šta tamo piše, kakva sve krv, kakvi se sve narodi mešaju u krvi jednog Sefarda: lberci, Kelti, Kartaginjani, Rimljani, Feničani, Španci, Vandali, Zapadni Goti, Svevi, Mavari. Biti Jevrejin ne znači ništa, sem biti nesrećniji od drugih, jer je kriv za krivicu koja ne postoji. Moj stric je to zvao praroditeljskim, Avramovim grehom: ja i svaki pametan čovek, surovom glupošću vekova. Pa i ti to znaš. Nije moguće da ne znaš. Svaki to čovek zna negde u dubini, sem možda ovog čudovišta ovde. (Pokazuje na sliku Adolfa Hitlera) Seti se, Vili, kad si to prvi put osetio. No? VILI O čemu to govoriš? MELHIOR Znaš ti o čemu ja govorim. Seti se "Kristalne noći“ Seti se male pegave jevrejske devojčice iz Herenštrase u Minhenu. Seti se kako je sklopila oči i plakala, musava, dok ste lupali staklarsku radnju njenoga oca: „Čiko, nemojte, nemojte čiko.“ Koliko si je puta sanjao, onda, u početku, pre ove velike krvi? (Ustaje) Hajde sad, plati, sad si ti ta pegava jevrejska devojčica. Plati njenu cenu, ona ju je plaćala nevina, plati ti kriv. Budi ono što jesi, čedo Izrailjevo. VILI (Glasno) Kramer!

KRAMER (Pojavljuje se) Hajl Hitler! Zvali ste me, komandante? (Začuñen što vidi Melhiora) A ovo je, ako se ne varam... VILI Ne varate se, Fridrih, to je gospodin Melhior Vajs. Gospodine Vajs, poručnik Kramer. KRAMER Vi to, izgleda, mene upoznajete sa ovim Jevrejinom. Nije potrebno, video sam ga juče VILI Znači formalnosti nisu potrebne. Izvolite zauzeti mesta, gospodo. KRAMER Molim? Da sednem sa Jevrejinom za isti sto? Ja? Gospodine komandante, ja protestvujem protiv takvog postupka. Ne bi to učinio nikada. VILI Kako hoćete, Kramer. Sedite onda vi, gospodine Vajs. (Melhior i Vili sedaju za sto) A kažete, ne biste to učinili nikada? A ako se varate? Ako već mesecima sedite za isti sto sa Jevrejinom? Kramer, ja nisam onaj za koga me vi držite. Čovek koji sedi pred vama u ovoj fotelji nije Vilhelm Sajler, hauptšturmfirer S.S.-a i kako ste vi nedavno rekli, najbolji Nemac Banata. Ja sam Jevrejim i moje pravo prezime je Vajs. Ovaj gospodin ovde je moj otac. (Ustao je, ustaje i Melhior Vajs. Scena dobija nešto lažno u svojoj iskošenoj patetici) KRAMER Šta govorite, zaboga? VILI Fridrih, vi i ja smo ratni drugovi, a bili smo pomalo i prijatelji. Samo neka velika greška bila je u svemu tome. Vidite, i on i ja imamo jedan znak na istom mestu nad srcem: on žutu Davidovu zvezdu, ja gvozdeni nemački krst. Njegov je pravi, moj je pogrešan. Ja sam Jevrejin, Fridrih. KRAMER Dajte mi časnu reč nemačkog oficira da je to istina. VILI Ja nisam više nemački oficir i ne mogu vam dati njegovu časnu reč, ali istina je. KRAMER Naša dugogodišnja saradnja i prijateljstvo čini mi ovaj zadatak neobično teškim. Zašto baš ja moram to da uradim?

VILI Činite svoju dužnost. KRAMER Vilhelme Sajlere, ja vas hapsim. Poñite ispred mene. (Vili i Melhior, eskortirani Kramerom, odlaze u mrak. Za trenutak osvetljeni deo pozornice ostaje prazan. Onda se vraća Vili. Stoji na sredini scene sa rukama nad očima. Onda priñe prozoru i široko razmahne zavese. Zlatno septembarsko jutarnje sunce bane u kancelariju. Iz dubine, po drugi put u ovoj priči, oglasi se sat i počne da otkucava osam. Na prvi otkucaj sata ulazi Jozef. Poñe ka kalendaru da promeni datum) VILI Ostavite kalendar na miru, Jozef. Neka ostane tako, 13. septembar je moj roñendan. (Poñe ka telefonu) JOZEF Oprostite, nisam znao. (Stane mirno) Dozvolite, gospodine komandante, da vam čestitam. Želim vam dug život i srećan. VILI (sa slušalicom u ruci) Alo, alo! Pa ovaj telefon izgleda nije u redu. (Jozefu) Pošaljite mi odmah Kramera. (Jozef izlazi. Vili zategne uniformu na sebi, očešlja kosu, otrgne sa uniforme gvozdeni krst i stane pripravan da sačeka Kramera. Sumnjivo brzo pojavljuje se Kramer) KRAMER Hajl Hitler! (Vili stoji svečano i ukočeno spreman da otpočne svoje veliko otkriće. Kramer kao da ne primećuje ukočenog Vilija) Niste još pomerili zastavice na mapi? A vanredni izveštaj Glavne komande Vermahta saopštava da su naši zauzeli Smolensk. (Dok ovo govori Kramer ide svojim pospanim korakom prema karti) VILI Kramer, imam da vam saopštim. KRAMER (Kramer ga je već zaobišao s leña. Naglo izvuče revolver. To nije više pospani, nadureni Kramer, rani Gotfridov deda, koji uperi revolver u Vilijeva leña) Ne okreći se! Ne pomeraj se s mesta! (Kramer otkopčava futrolu i uzima Vilijev revolver. Rukom mu prepipa džepove) Tako! (odmakne se) Stani uza zid! Aha, evo i ovoga! (Uzeo je sa stola revolverčić belih korica) Iz njega je žena Dragiše ðurića pucala na tebe, je li? VILI Slušajte, Kramer... KRAMER Kuš! Ništa nema da mi kažeš što ja već ne znam, svinjo jevrejska. Šta je, šta se trzaš?

Čudi te otkud znam Znaš li kako se zove služba koju vršim? Služba sigurnosti, kopile. Mogu da ti kažem, nećeš imati prilike da to zloupotrebiš, moj gaavni zadatak je da svakoga držim pod prisotrom. Svakoga, razumeš li? Tebe pogotovu. Što viši čin, tim više. Šta misliš da je onaj Jozef u tvom pretsoblju? Tvoj ordonans? Budalo. Moj čovek, moje oči i uši. Probudio me je usred noći i ispričao mi celu priču paradnog kočijaša. Sve znam kako ti se majka, kurva slovačka, spanñala sa Melhiorom Vajsom. Ne brini, pokupio sam ih sve, onu komunistkinju, masona advokata, kaplara sa Pijave i onog tvog tunjavog brata. Svi su pod ključem i sve sam saznao, razumeš? Dao sam ti šansu da sam sebi presudiš. Več čitav sat stojim tu u tvom pretsoblju, da mi ne kidneš, isključio sam ti telefon, i čekam jedno malo samoubistvo u nervnom rastrojstvu. Samo ti nemaš časti, Čivutine! VILI Malo vi znate šta je to čast, Kramer. KRAMER Je li? Pa da, samo ti to znaš. Samo si ti karakter. Idealan čovek, uzvišen. Gledam ja tebe, boga ti tvoga čivutskog, već godinama. Vek si mi pojeo tvojom uzvišenošću. Sve ti najbolji, najodaniji, načestitiji, najpožrtvovajniji. Najnemac. Skoro sam počeo da se stidim svoje običnosti. Gde su mi bile oči? Pravi Nemac, pravi nacionalsocijalista, pravi S.S. je ovakav kao ja, taj ne filozofira, taj ne izvodi, nego radi, izvršava, dirinči, satire, uništava kad treba, razumeš li ti to, samouvereno ñubre. VILI Kramer, zašto igrate tu igru? Nije potrebno. Dovoljno se život poigrao sa mnom. Ja sam spreman da platim. KRAMER Je li? Spreman si. Kako to misliš da platiš? VILI Onako kako je to sudbina krvi odredila. Uhapsićete me, odvesti u logor za Jevreje i doživeću svoju sudbinu Jevreja. KRAMER Nije nego. Pa da nam se smeje ceo svet. Šta misliš, koliki bi naslovi bili u plutokratsko-komunističkoj štampi: Hauptšturmfirer S.S.-a, nosilac gvozdenog krsta, Jevrejin. Ti misliš Kramer je budala. I šta bi o meni mislili pretpostavljeni. Policajac moga ranga, a ne može da nanjuši Jevrejina na takvoj blizini. A doñavola! Neće se to Fridrihu Krameru desiti. VILI Mislio sam celu noć i drugog rešenja nema, niti ga može biti. KRAMER Misliš, a šta veliš na ovo: da napravim malo lepo božićno drvce i na njemu obesim tvog

pravog i lažnog oca, kakav lep par rodbine, tvog brata, tvoju ljubavnicu i onog tvog advokata? Kad ih podignem za metar od zemlje, to će biti šarmatna grupa. VILI Čemu taj masakr? KRAMER Čemu? I još me to pita moj ratni drug i komandant. Budalo! Pa baš zato ću ih povešati što su ubili mog komandanta i ratnog druga. Gadna, mala, komunističko-jevrejsko-plutokratsko-porodična zavera koja se usudila da digne ruku na najboljeg sina nemačke narodnosti Banata, junaka sa Vesterplate, komandanta Vilhelma Sajlera. Ali to je već tema za moj nadgrobni govor koji ću ti održati. Istraga, kada je završim, daće sledeće rezultate: Inspirator atentata jevrejska hulja Melhior Vajs, potplatio je preko masona Slavka Nešića izlapelog oca i pokvarenog i sklonog korupciji brata Feriku Sajlera. Njihov zadatak je bio da svojom intervencijom omoguće da komandant Sajler primi komunističkog atentatora Jelenu ðurić, koja će, pod izgovorom da interveniše za svoga muža, ispaliti fatalan metak. Sve je to tehnika montaže. Ti znaš da ja to umem. Ubila te je u ovoj kancelariji, iz ovog revolvera. (Pokazuje Jelenin revolver) Banditkinja je gañala dobro, pravo u srce. VILI Neću tako da umrem. Neću! KRAMER Hoćeš. Šta je, zašto se buniš? Zar ima lepše smrti? Takav ću sprovod da ti priredim da će to da zapamti ovaj tvoj prljavi gradić i ovaj ružni trg sa kojeg si ti, još, pre 24 časa, hteo da ukloniš srpske i jevrejske noge. Pa dobro, učiniću ti to, povešaću jedno dvesta Srba i Jevreja za odmazdu. Ne brini ništa, sahraniće Nemci Jugoistoka svog najboljeg sina onako kako to dolikuje. Pridružideš se povorci svetih žrtava nacionalsocijalizma koju je otpočeo Horst Vesel, a trenutno je završavaš ti. Kada se završi rat, cupkajući svog Gotfrida na kolenima pričaću mu o svom divnom, hrabrom i nesrećnom komandantu koga su ubili neprijatelji Rajha. Šta kažeš na ta, ti šugavo jevrejsko pseto? VILI (Vili krene prema Krameru sa podignutim rukama) Neću, neću tako. Ne smeš! (Kramer ga pušta. Kad Vili doñe do fotelje, na ono isto mesto na koje je bio meta Jeleni ðurić, Kramer opali pravo u srce. Vili se sruši u fotelju. Kramer doñe do fotelje. Napravi Vilijevu pozu, izvadi iz njegovog džepa gvozdeni krst i stavi mu ga na grudi. Odmakne se i posmatra svoje delo. Onda opazi na stolu iscepkane i složene komadiće Vilijeve stranačke iskaznice, pokupi ih šakom, stavi sebi u džep i otrese ruke. Pogleda po sobi, opazi jučerašnji datum, osmehne se. Doñe do vrata pretsoblja, otvori ih i vikne.) KRAMER Jozef!

JOZEF (Ulazi Jozefjvfeei letimični pogled na mrtvog Vilija i ne začudi se mnogo čovek velikog uha. Stane mirno) Na službi, gospodine oberšturmfireru! KRAMER Volite li da živite, Jozef? JOZEF Imam četvoro dece, gospodine oberšturmfireru. KRAMER Umete li da ćutite, Jozef? JOZEF Znate da umem, gospodine oberšturmfireru. KRAMER A da govorite što vam se kaže? JOZEF Sve što mi naredite, gospodine oberšturmfireru. KRAMER Dakle, danas u (gleda na sat) 8 časova i 15 minuta, (pogleda na kalendar) promenite datum Jozef. (Jozef ode do kalendara i otcepi list) Dakle, danas, 14. septembra 1941. godine u 8 časova i 15 minuta komunistički atentator Jelena ðurić ubila je vašeg komandanta. Vi ste uleteli u kancelariju, razoružali je i uhapsili. Je li vam to jasno, oče četvoro dece? JOZEF Jasno mi je, gospodine oberšturmfireru. KRAMER Utoliko bolje. A sada, Jozef, stanite ovde do mene. Tako. Mirno! Odaćemo počast našem mrtvom komandantu Vilhelmu Sajleru. Poslužiće dobro za trening. Hajl Hitler! JOZEF Hajl Hitler! (Sa rukama podignutim u pozdrav (Fortinbras) Kramer i njegov čovek odaju počast.) Zavesa