49

BESMRTNIH 1300 KAPLARA

“Da su drugi narodi mogli u svoje trajawe da upi{u legendu o 1300 kaplara, ona bi bila na pijedestalu. Svako ime, svaki grob, sijao bi kao sunce! Na{i grobovi gotovo se i ne znaju. A tamo gde se znaju, vi{e ih po{tuju i o wima brinu stranci nego mi. Mo`da je u tome odgovor za{to smo, danas, tu gde jes-mo”, rekao je Nenad Qubinkovi}, potomak jednog od 1300 kaplara. Posle svog poraza u Cerskoj bici, avgusta 1914, Austro-Ugarska je anga`ovala znatno ve}e snage i pre{la u ja~u ofanzifu, koja je srpsku vojsku zatekla u nepovoqnom stawu. U daqem toku borbi, a ponajvi{e na Ma~kovom kamenu, srpska vojska je izgubila mnogo qudi, naro~ito oficira i iskusnih vojskovo|a, koji su, ne {tede}i svoje `ivote, u~estvovali u glavnim borbama. Srpska vojska je bila znatno oslabqena, u qudstvu i naoru`awu, imala te{ke odbrambene borbe i nadqudske napore na Drini, danono}ni pokret, bez od-mora i sna, po~ele su jesewe ki{e i mrazevi, zavladao je smrtonosni tifus i do{lo je do pada morala i dezerterstva. ^ak je i kraq Petar, da bi zaustavio odstupawe vojske, odr`ao kratak i potresan govor: da osloba|a vojnike obaveza prema kraqu i otaxbini, a on }e ostati u rovu, pa neka neprijateqi preko wega mrtvog porobe Srbiju. Dirnuti re~ima starog kraqa, borci su uzvikivali: “Ne}emo, ~ika-Pero!” - i ostajali da se bore. U to vreme, Vrhovna komada donosi odluku da se u borbe uvedu i |aci i studenti. \a~ki bataqon, nazvan 1300 kaplara, sastavqen od 8 generacija, poslat je na obuku u [kolu rezervnih oficira u Skopqe, 1. septembra 1914. Ceo Beogradski univerzitet je po{ao dobrovoqno, a me|u studentima je bilo i mnogih koji su prekidali studije na presti`nim evropskim univerziteti-ma da bi pomogli svojoj otaxbini. Svoju mladost su davali: Beograd, [abac, ^a~ak, U`ice, Kragujevac, Ni{, Bitoq, Prilep... Posle samo dva meseca obuke, stigla je naredba da se svi unaprede u ~in kaplara i upute na front. Kada je komandant [kole, potpukovnik Du{an Gli{i}, heroj iz balkanskih ratova, pro~itao ovu naredbu, zaorila se pesma: “Oj, Srbijo, mila mati...” Najlep{i, najmla|i, najhrabriji, najumniji - mar{irali su kroz Skopqe, ka `elezni~koj stanici, na kojoj se, kad je voz krenuo, zaorilo: “Ruzmarine, moje rosno cve}e, tebe varo{ vi{e videt ne}e...” Gra|ani Skopqa su ih ispra}ali uz pesmu, jecaje, suze i cve}e, po kome su ovi mladi heroji kora~ali svoj prvi i

SABORNIKBILTEN BEOGRADSKE SABORNE CRKVE

SVETOG ARHANGELA MIHAILA

NEDEQA, 10. DECEMBAR 2017, GODINA 19, BR. 13

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

50

posledwi mar{. Engleski list Ob-server je izve{tavao: “To je jedini primer u istoriji sveta da jedna dr`ava, malena Srbija, {aqe u rat, iskqu~ivo u borbene jedinice, svoj cvet. Svoju budu}nost. Celok-upnu intelektualnu omladinu, kao posledwu nadu za spas svoje zemqe”. Svi su upu}eni na front, 2. no-vembra, u prve borbene redove, da svojim nejakim rukama brane otax-

binu, a jakim duhom da podignu moral srpskoj vojsci. Nisu se smatrali ̀ rtvama, jedva su ~ekali da se pridru`e bor-cima i o~evima, skrivaju}i ~ak i svoje telesne nedostatke. Na polo`aje su stigli u jeku borbe - Kolubarske bitke, odsudne bitke, koja je trajala od 16. novembra do 15. decembra. U Gorwem Milanovcu ih je do~ekao regent Alek-sandar Kara|or|evi} i odr`ao govor, poru~uju}i im: “Ni koraka nazad!” Ovo je za wih postala vodiqa, tokom daqih borbi. U ovaj herojski podvig krenula su 1332 kaplara. Mnogi su stradali ve} prvoga dana. Samo u Kolubarskoj bici ih je stradalo vi{e od 400. Do kraja Velikog rata, poginulo ih je vi{e od dve tre}ine. U odbrani od Makenzenovih trupa 1915. postali su podnared-nici, a u povla~ewu preko Albanije i proboju Solunskog fronta ve}inom potporu~nici. Ostavqali su svoje `ivote u bespu}ima Albanije, u bezi-menim grobovima gr~kih ostrva, u Plavoj grobnici, na Solunskom frontu... Zahvaquju}i neizrecivim podvizima i juna{tvu ovih mladih heroja, daleko nadmo}nija austro-ugarska vojska je savladana, po~ela je da se povla~i iz Sr-bije 15. decembra, kada je i srpska vojska oslobodila Beograd. Francuski general, kwi`evnik i vojni istori~ar @or` Revol je zapisao: “U borbi za slobodu, Srbija je `rtvovala najdragocenije. Svoju mladost. Posledwe {to je imala. Zalihe svoje inteligencije stavila na `rt-venik otaxbine. \ake i studente. ... Pratio sam ih od Beograda do Skopqa. Pevali su. Te{ili majke i sestre, ovi golobradi Srbi, koji ni prvu qubav jo{ nisu upoznali, da }e se sa o~evima vratiti u slobodnu zemqu. Jesu li bili svesni da se mnogi ne}e vratiti? Ne znam... Mo`da nisu... Ali je izvesno: oni su podigli moral umornim ratnicima i prevagnuli u odsudnoj Kolubarskoj bici u korist svoga naroda. OVA SRPSKA MLADOST, koja je dala primer i u~inila podvig, I MOM @IVOTU JE DALA SMISAO. Da ih pamtim, o wima pri~am i pi{em, jer su lekcija kako se qubi otaxbina i sloboda. To je lekcija o smelosti Vrhovne komande srpske vojske da toliko rizikuje i oklevetanog srp-skog naroda, da pred wim skidamo kapu i ~inimo gest po{tovawa i po~asti...”

I danas kad do|e do posledweg boja,neozaren starog oreola sjajem,

ja }u dati `ivot, otaxbino moja,znaju}i {ta dajem i za{to ga dajem.

Milan Raki}, “Na Gazimestanu”

51

QUDI GOVORE O... HEROJSTVU I PAM’]EWU

(Tekst je objavqen na \ur|ic 2017, povodom se}awa na po~etak Kolubarske bitke) U ovim satima kada je, pre 103 godine, po~iwala Kolubarska bitka, Srbija treba da se seti i 1300 kaplara. Ako veliki deo Srbije zna uop{te ko su oni, jer danas }emo pre nabrojati 1300 u~esnika rijaliti programa nego 5 od 1300 kaplara. A tih 1300 golobradih sredwo{kolaca i studenata je podi-glo moral klonulim kolubarskim junacima da izvojevaju pobedu. Krenuli su odlu~no na front, pred ~u|ewem celog sveta. Bez uzmicawa. I nisu to bili samo sinovi mu~enih seqaka, nego i sinovi profesora, ministara, generala, lekara, bogata{a, inteligencije... “Kad nare|uje Srbija, naredba va`i za sve...”, rekao je Andra Nikoli}, predsednik Skup{tine, i poslao dva svoja sina, studente prava. Ni jedan se, na `alost, nije vratio... Kao ni sin Bra-nislava Nu{i}a ili Qube Davidovi}a. Niko od dru{tvene ili politi~ke elite nije krio svoju decu po inostranstvu ili po beogradskim vilama jer su, iako i ideolo{ki razli~iti, svi disali, `iveli i umirali za dr`avu... Jeste, tragedija je {to je Srbija u tom velikom ratu izgubila 60% radno sposobnih mu{karaca u punoj snazi, tragedija je {to su nas ubijali, ru{ili kroz ~itav 20. vek i `alosno je {to nismo danas na 20 miliona, da nam nisu nametali ratove, klawa. I to je kqu~no, da su nam ih uglavnom nametali i da uglavnom... nismo mogli da ih izbegnemo, ~ak i kad smo hteli, jer su bili deo velikih geostrate{kih pomerawa i - da ne ispadnu neke teorije zavere - deo plana sistematskog uni{tavawa Srba. Jer, teorija zavere je, u stvari, praksa koju mi `ivimo. ... Nije ovde u pitawu busawe u grudi ne~ijom smr}u, nego po{tovawe za ne~iju `rtvu, za nekoga ko, u tim okolnostima, nije imao izbora i prostora da druga~ije brani svoje ogwi{te i svoj prag. Svoju Otax-binu. Jer mi danas, ovakvi kakvi smo, nikada ne}emo razumeti te na{e, od pre 100, 200 ili 600 i 700 godina i wihovo poimawe nacionalnog bi}a, ogwi{ta, naroda i dr`ave. ... A oni su znali i da `ive i da umru za ono {to su smatrali svetim. Dok mi, kao dru{tvo, danas `ivimo samo za sebe, ne i za budu}e gene-racije. ... Slava kaplarima. I savet mla|ima: da prona|u i pro~itaju ne{to vi{e o wima... Marko Radulovi}, Aleksinac

Jedan od srpskih |aka-kaplara, koji je poginuo brane}i otaxbinu, bio je i sin-jedinac kwi`evnika i diplomate Branislava Nu{i}a, Strahiwa

Nu{i} - Ban. Nekoliko dana pred svoju pogibiju, napisao je ocu opro{tajno pismo. Na koverti je zapisao: “Molim onoga koji me na|e

mrtvog da ovo pismo neizostavno preda adresantu”.U pismu je stajalo: “Dragi Ago, ne `ali za mene. Ja sam pao na braniku

otaxbine za ostvarewe onih velikih na{ih ideala koje smo svi mi slo`no propovedali... Ne ka`em da mi nije `ao {to sam poginuo. Ose}ao sam,

{tavi{e, da bih mogao budu}oj Srbiji korisno da poslu`im. Ali... Takva je sudbina! Tvoj sin Ban”.

Glavni i odgovorni urednik: protojerej-stavrofor Petar Luki}. Urednik izdawa: Ivana Radovanovi}. Tel.hrama: 011/2636-684. Faks: 011/2636-566.

www.saborna-crkva.com. sabornik@saborna-crkva.com. Tira`: 1000 primeraka.

52

U NEDEQI 27. PO DUHOVIMA PROSLAVQAMO: 10.(27) Sveti mu~enik Jakov Persijanac; Sveti Jakov Rostovski11.(28) Sveti prepodobnomu~enik Stefan; Sveti mu~enik Hristo12.(29) Sv. mu~. Paramon i Filumen; Sv. Mardarije, ep.ameri~ko-kanadski13.(30) Sveti apostol Andrej Prvozvani14.(01) Sveti prorok Naum; Sveti Filaret Milostivi15.(02) Sv. prorok Avakum; Sv. car Uro{; Prep. Joanikije Devi~ki16.(03) Sveti prorok Sofonije; Prepodobni Jovan ]utqivi

Draga bra}o i sestre, u petak, 15. decembra, proslavqamo Svetog cara Uro{a, ~ije se ~estice mo{tiju nalaze u Sabornoj crkvi. Sveta Liturgija,

na ovaj praznik, po~iwe u 8:00, posle jutarweg bogoslu`ewa.

Na ispovest mo`ete dolazili svakoga dana, tokom i posle jutarwe i ve~erwe slu`be ili bdenija.

ZAMUKLI ODJECI

Od 1332 kaplara, oni koji su pre`iveli postali su deo intelektualne elite Srbije. Mnogi od wih su postajali ugledni umetnici i stvaraoci, profesori univerziteta i ~lanovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Me|u wima, bili su i: pesnik Stanislav Vinaver, arhitekte Aleksandar Deroko i Mi-ladin Pe}inar, hemi~ar prof. dr Aleksandar Leko, geograf i istori~ar Vojislav Radovanovi}, slikar Hristifor Crnilovi}... Mali broj |aka ovog istorijskog bataqona, koji su ostali u `ivotu, wih 300, demobilisani su sa ~inom rezervnih pe{adijskih poru~nika. U ratu su pokazali herojstvo najvi{eg reda, a u miru stvarala~ki i graditeqski duh, ostavqaju}i svome rodu plodove dostojne poklowewa i najvi{ih po~asti, a ne praha zaborava, kojim ih je sopstveni narod posipao posledwih decenija. U Beogradu, po be-smrtnim kaplarima je imenovana ulica u samom centru, kao i u Bawaluci i u vi{e gradova Srbije. Wihovo ime nosi osnovna {kola u Beogradu i sredwa u Qigu. Na Rajcu, kod Suvobora, na mestu wihovog vojevawa, podignut im je spo-menik, kao i spomenik-krajputa{ u [umaricama kod Kragujevca. Postojalo je Udru`ewe 1300 kaplara, koje je 1980. ostalo sa samo 9 pre`ivelih ~lanova, pa je moralo biti uga{eno. To {to je od spomena na wih, samo su mrvice, od kojih nismo odmakli daqe: na{e li~no i kolektivno istorijsko pam}ewe i svest o duhovnoj vertikali su potamneli. Ako danas pro|emo Beogradom i drugim gradovima Srbije, sa pitawem: [TA JE ZA NAS DANA[WE U^INILO 1300 KAPLARA? - koliko }e wih - ili nas - zaista znati odgovor...?