beogradska uprava 1934-1941

8/16/2019 Beogradska uprava 1934-1941

1/30

ИЗ ИСТРАЖИВАЊА

RESEARCHES

УДК 711.553.4(497.11)”1934/1941”(093.2)

351.764(497.11)”1934/1941”(093.2)

Горан Антонић, истраживач-сарадник Оригиналан научан радИнститут за савремену историју Примљен 15.09.2015

[email protected] Прихваћен 01.10.2015

Београдска управа и развој простора

леве обале Саве 1934–1941

Апстракт: Рад је посвећен питању развоја Београда на простор леве

обале Саве у периоду 1934–1941. године, када београдска општина преузима

административну надлежност над тим тереном. Анализа обухвата де-

латност општинске управе око израде регулационог плана за ово подручје,као и резултате грађевинскe активности. Такође, у раду се разматра и

значај тих постигнућа за настанак Новог Београда, подигнутог на истом

терену у доба социјалистичке Југославије.

Кључне речи: простор леве обале Саве, Нови Београд, међуратни

период, урбани развој, београдска општина.

Захваљујући појединим радовима,1 објављеним у неколико последњих го-

дина, знатно су проширена сазнања у вези са међуратним плановима око развоја

Београда на простор леве обале Саве (и десне обале Дунава), као и тада започе-том изградњом на том терену. Истовремено, то је довело и до преиспитивања

дотад присутне представе о настанку Новог Београда, који је подигнут након

Другог светског рата на овом подручју. Наиме, са градњом тог дела Београда,

предузетом у доба социјалистичке Југославије, створен је и деценијама важећи

стереотип, којим је овај подухват интерпетиран као градитељски пројекат ex

nihilo. Штавише, према одређеним тумачењима из периода социјализма, за време

1 Благојевић, Љиљана, Нови Београд: оспорени модернизам, Београд 2007 (у даљем тексту:

Благојевић, Љ., Нови Београд...); Гашић, Ранка, Планови за изградњу Београда на левој обалиСаве у међуратном периоду, научни скуп Просторно планирање у југоисточној Европи (до Другог

светског рата), 27–28. новембар 2009, Београд (у даљем тексту: Гашић, Р., Планови за изградњу

Београда на левој обали Саве...); Николић, Зоран, Радоњић, Мирко, Тајна Новог Београда, Београд

2010. (у даљем тексту: Николић, З., Радоњић, М., Тајна Новог Београда...)


2/30

48 Годишњак за друштвену историју 3, 2015.

међуратне Југославије нису постојали ни друштвени ни економски услови за

развој Београда на простор леве обале Саве.2 Разлоге за такву маргинализацију

ранијих постигнућа можемо наћи у отклону социјалистичких власти прематековинама претходног режима, који је био не само идеолошки противник, већ

и супарник у грађанском рату, вођеном на југословенском тлу у оквиру Другог

светског рата. С обзиром на још недовољну истраженост теме о почецима раз-

воја простора леве обале Саве, у овом раду смо покушали да, на основу досад

некоришћених извора, употпунимо и систематизујемо сазнања у вези са тим

питањем, као и да их ставимо у контекст историје настанка Новог Београда.

Проучаван је период 1934–1941. године, када је београдска општина први пут

стекла надлежност над поменутим тереном и када је предузет најранији поку-

шај да се он плански изгради. Тематски, резултати истраживања презентованису у раду у две засебне целине. У првој су изложене активности око израде

регулационог плана за простор леве обале Саве, а у другој учинци грађевинске

делатности.

Простор леве обале Саве у периоду 1918–1934. године

До формирања југословенске државе простор на левој обали Саве налазио

се у саставу Аустроугарске монархије, а административну надлежност над њимделиле су тадашња градска општина Земун и сеоска општина Бежанија. Због

пограничног положаја,3 водоплавног и мочварног тла та територија је практич-

но била потпуно неизграђена. Једини већи грађевински објекти направљени

до Првог светског рата били су некадашња железничка пруга Београд–Земун

(1884)4 и Савски насип.5 Први познати планови о развоју овог простора настали

су у земунској управи, почетком XX века. Будући да су речни токови Дунава

и Саве, железничка веза и низијски терен били подесни за привредне актив-

ности, градске власти су намеравале да подручје, која се налазило под њеномингеренцијом, искористe за формирање велике индустријске зоне.6 Изненадни

2 Марковић, Јован, Нови Београд 1948–1968, Београд 1968, стр. 23 (у даљем тексту: Мар-

ковић, Ј., Нови Београд...)3 Река Сава је била прво граница између Аустријског и Отоманског царства (1739–1878), а

потом између Аустроугарске монархије и Краљевине Србије (1878–1918).4 Пруга Београд–Земун уклоњена је крајем 60-их година XX века, током изградње Новог

Београда.

5 Насип који је дуж Саве изградила Задруга за исушење југоисточног Срема почетком XXвека. Протезао се од Бежаније (од Старог железничког моста) до Бољеваца.

6 Антонић, Горан, „Подручје Новог Београда у међуратним плановима за развој Земуна

1918–1934.”, у: Историја 20. века, 1, 2013, стр. 48–51. (у даљем тексту: Антонић, Г., „Подручје

Новог Београда...”)


3/30


4/30


Град је најпре требало обновити од ратних разарања, а потом развити у складу

са растућим комуналним захтевима којима је он био оптерећен као центар нове,

знатно проширене државе. У таквим приликама општинске власти нису ималепретензије ка просторном ширењу ка Земуну. То је 1924. године јасно потврдио

и новоусвојени ГУП Београда, којим су дефинисани други правци експанзије

града. Сходно томе, и стара административна граница општине на Сави остала

је непромењена.

Због таквих околности, једини објекат који је током двадесетих година XX

века подигнут на терену ка Земуну био је (први) београдски аеродром. Његову

изградњу подстакао је нагли развој цивилног авио-саобраћаја у свету после

Првог светског рата. Радове су организовале и финансирале централне власти,

будући да је у питању био пројекат од државног значаја. Као локација аерод- рома одређено је Дојно поље код Бежаније, док је према намени он требало да

буде мешовитог типа, војно-цивилни. Прва фаза градње трајала је у периоду

1923–1927. године, наког чега је објекат пуштен у рад, иако још није био потпуно

завршен.12 За сам простор леве обале Саве изградња ваздушног пристаништа

имала је велики значај. Она је представљала не само почетак модерног развој тог

терена, већ и први наговештај потенцијалног ширења Београда преко реке.

Процес формирања услова за експанзију престонице на ово подручје запо-

чет је тек по завођењу диктатуре краља Александра I (1929). Законом о поделиземље на бановине из октобра 1929. године, тај терен је, као део земунске и бежа-

нијске општине, укључен у састав нове административне јединице установљене

за територију главног града (Управа града Београда), коју су чинили Београд,

Земун и Панчево. На тај начин, ово земљиште је не само први пут интегрисано

у шире подручје престонице, већ је и његов потенцијални развој непосредније

повезан са питањем будућег просторног раста града. У том погледу, посебно

су биле значајне тадашње пројекције о формирању „Великог Београда”, који

је временом требало да обухвати Земун и Панчево.

Међутим, још битнији нови фактор развоја поменутог подручја била јеизградња Моста краља Александра I (1934) преко Саве. Тај велики грађевински

подухват су, као и прављење аеродрома, спровеле централне државне власти.

Он је предузет упоредо са израдом Моста краља Петра II (1935) на Дунаву, у

намери да се Београд непосредно споји са својим речним залеђем. Поред локал-

ног значаја за развој града и околног подручја, то је омогућавало и регионално

повезивање престонице са крајевима на западу и северу земље.

Израда моста краља Александра, с којим је уједно направљен и пут

Београд–Земун, пресудно је утицала на појаву нових замисли о изградњипростора леве обале Саве. Главни разлог била су очекивања да ће вредност

12 Више о томе видети: Јанић, Чедомир, Симишић, Јово, Више од летења: осам деценија

од оснивања Аеропута и ЈАТ-а, Београд 2007, стр. 8–22.


5/30

51Горан Антонић, Београдска управа и развој простора леве обале Саве 1934–1941

терена преко реке вишеструко порасти по завршетку тих саобраћајних објекта.

Већ на међународном конкурсу за израду моста и пута (1929), немачка фирма

„Хонефверке” ( Honnefwerke A.G. Dinlingen), која је учествовала са пројектом„Краљица”, поред нацрта уређења тог терена понудила је и његов откуп, рачу-

најући на касније повећање цене земљишта.13

Из истог разлога и земунске власти су, почетком тридесетих година, од-

лучиле да иницирају изградњу простора леве обале Саве.14 Намера општинске

управе била је да спроведе регулацију тог подручја и да изврши његову хид-

ротехничку заштититу и насипање, како би га доцније искористила за продају

грађевинских парцела. Нацрт регулационог плана направљен је марта 1932.

године и он је, поред земунског дела терена, обухватао и бежанијски. Његов

аутор био је Ђорђе Коваљевски, који је, сходно интересима и могућностимаземунске општине, направио урбанистички једноставнији и економски мање

захтеван пројекат, у поређењу са оним из 1923. године. Поред тога, земунске

власти су новембра 1933. године завршиле и градњу новог насипа уз Саву (из-

међу моста краља Александра и Старог железничког моста), како би спровеле

насипање терена. Ове радове општинска управа намеравала је да предузме након

званичног одобрења нацрта плана Коваљевског од стране надлежних државних

органа, али су те аспирације нагло осујећене марта 1934. године.

Одлуком београдске управе, Земун је тада, са бежанијском и 12 другихопштина, укључен у састав престонице. То је учињено у складу са идејом о

формирању „Великог Београда”, али и због спречавања масовне бесправне

градње у приградским зонама. На тај начин, простор леве обале Саве де-

финитивно је интегрисан у састав главног града, чиме је надлежност око

његовог даљег развоја прешла у руке престоничких власти. Захваљујући тој

околности, завршетку радова на новом мосту и путу децембра 1934. године,

као и дотадашњој афирмацији идеје о ширењу Београда према Земуну, ство-

рени су повољни услови за интензивнију изградњу тог подручја у периоду

до Другог светског рата.

13 Архив Југославије (АЈ), фонд Министарства грађевине Краљевине Југославије 62,

фасцикла 1234, Текст решења: За грађење моста Краља Александра I у Београду, без датума. (у

даљем тексту: АЈ, 62, ф1234, Решење за градњу...)14 Више о томе видети: Антонић, Г., „Подручје Новог Београда...”, стр. 47–67.


6/30


7/30


се потом, без одлагања, приступило изградњи. Описујући будући изглед тог

дела престонице Илић наводи: „То има да буде стварно нови Београд у пуном

смислу речи, изграђен велелепним зградама у модерно уређеним улицама, санизом јавних грађевина привредног и културног значаја, којима није дато место

у старијим насељима…”.20

Нови корак ка решавању питања уређења простора леве обале Саве, град-

ске власти предузеле су усвајањем програма за израду новог ГУП-а Београда.

Програм је направила Техничка дирекција још 1936. године, а Градско веће

усвојило фебруара наредне године. Три месеца касније, сагласност за његово

спровођење дало је и Министарство грађевина. Овим документом утврђено је

да се уређење простора на левим обалама Саве и Дунава, заједно са регулацијом

обала ових река21 и пројектовањем железничког чвора, реши путем међународ-ног конкурса.22

Упоредо са активностима београдске општине, почетком 1937. године

неочекивано се појавила и једна нова иницијатива у вези са регулацијом тере-

на преко Саве. Она је потекла од конзорцијума под именом „Данска група”,23

који је, преко домаће фирме „Предузимач”, понудио општинској управи план

за изградњу новог дела престонице на овом простору. Планом, који је носио

назив „Нови Београд”, Данци су предлагали да се на земљишту смештеном у

троуглу између пута Београд–Земун, Саве и Дунава направи насеље за 14.000становника Са овим пројектом домаћа јавност је могла да се упозна из дневних

листова почетком марта 1937. године.24

Према замисли Данаца, централна зона насеља би се налазила на његовом

источном делу, ближе Београду. Ту би био изграђен велики трг и зграда опере,

као и кварт петоспратница, намењених за „радње, трговачке фирме, канцеларије

и становање”. Уз Саву и део обале Дунава направио би се кварт породичних

20 ИАБ, 1180, инв. бр. 256, ф574, Министру грађевина Марку Кожулу председник београдске

општине Влада Илић (копија), 7. мај 1936.21 То је укључивало и решење речног саобраћаја, као и пројекат пристаништа.22 ИАБ, 6, ф487, Извештај, 23. април 1942; ИАБ, 6, ф481, Техничка дирекција председнику

београдске општине, 21. децембар 1937; ИАБ, 6, ф481, Техничка дирекција председнику београд-

ске општине, 8. фебруар 1938.23 Данску групу су чиниле угледне грађевинске компаније Хојгард и Шулц А.Д.

( Højgaard&Schultz A/S ) и Кампсакс А.Д. ( Kampsax A/S ) из Копенхагена. Компанија Хојгард и

Шулц била је позната по изградњи пристаништа у Гдињи (Пољска), Сетубалу (Португалија),

Ревалу (данас Талин; Естонија) и Мемелу (Клајпеда; Литванија), а компанија Кампан и Саксилд по

градњи пристаништа у Филиосу (Турска), Ереглију (Турска), Скапафлоу (Енглеска) и Рејкјавику

(Исланд), као и железничких пруга у Турској (1000 км) и Ирану (1200 км); видети: „План новогпредграђа на прекосавским теренима између Београда и Земуна”, Време, 5. март 1937, стр. 12.

24 „Данци нуде да наспу и уреде нови Београд између данашњег Београда и Земуна”, Поли-

тика, 4. март 1937, стр. 11; „План новог предграђа на прекосавским теренима између Београда

и Земуна”, Време, 5. март 1937, стр. 12.


8/30


вила, a код ушћа велики парк са купалиштем, базеном, рестораном и мари-

ном. Западно од главне зоне (у правцу Земуна) најпре би био подигнут кварт

троспратница, а потом кварт породичних кућа. Дуж обале Дунава, у суседствунекадашње Железничке станице Земун,25 предвиђена је градња индустријске

зоне, која би зеленим појасом била одвојена од остатка насеља. Такође, на

одговарајућим локацијама била је планирана изградња две школе, цркве и

спортског терена.26

Са урбанистичког аспекта, главна мањкавост плана произилазила је из

његовог идејног концепта, заснованог на изградњи потпуно изолованог и са-

модовољног насеља на периферији. Иако смештена између Београда и Земуна,

предвиђена урбана структура, по оцени Љиљане Благојевић, „не успоставља

везу између ова два историјска центра нити има било какву релацију са билокојим од њих”.27 Слично становиште делио је и Милош Сомборски сматрајући

да би такво насеље било само „једна карика више у конгломерату београдских

неповезаних градских површина”.28 Такође, планом није било решено ни пи-

тање интегралног уређења простора леве обале Саве. Конзорцијум је, додуше,

предвидео могућност даљег ширења насеља до железничке пруге, али је та

пројекција била само начелна.29

Поред плана, Данска група је нудила и извођење асанационих30 и других

грађевинских радова неопходних за подизање новог дела престонице. Данцису били спремни и да финасирају градњу насеља, тако да београдска општина

не би имала никаква улагања. Конзорцијум би дао средства за почетак градње,

док би се новац за даље радове обезбедио продајом грађевинског земљишта.

Насеље би се правило постепено, од Саве ка Земуну, из три дела. Нови део

би се градио када би се продала већина грађевинских плацева у претходном.

Укупна зарада од земљишта процењена је на 158,4 милиона динара, од чега би

конзорцијум добио 94 милиона динара, док би београдској општини припало

64 милиона динара. Град би имао обавезу да изради комуналну инфраструктуру

– улице, водоводну и канализациону мрежу и др.31

25 Железничка станица Земун која се налазила код данашњег хотела Југославија. Изграђе-

на је почетком 80-их година XIX века, а срушена крајем 60-их година XX века, јер је ометала

изградњу Новог Београда.26 „Данци нуде да наспу и уреде нови Београд између данашњег Београда и Земуна”, Поли-

тика, 4. март 1937, стр. 11; „План новог предграђа на прекосавским теренима између Београда

и Земуна”, Време, 5. март 1937, стр. 12.27 Благојевић, Љ., Нови Београд..., стр. 28.28 Цитирано према: Исто.

29 „План новог предграђа на прекосавским теренима између Београда и Земуна”, Време,5. март 1937, стр. 12.

30 У ту сврху требало је искористити песак са Малог ратног острва.31 „Данци нуде да наспу и уреде нови Београд између данашњег Београда и Земуна”, По-

литика, 4. март 1937, стр. 11


9/30


Градска управа размотрила је предлог Данске групе до јесени 1937. године.

Средином новембра дошло је до нових преговора на којима је конзорцијуму

предочено да је београдска општина спремна да прихвати само радове на асана-цији терена, при чему би град био њихов инвеститор.32 Данци су прихватли ову

понуду, а уговор о њеној реализацији склопљен је 23. фебруара 1938. године.33

Међутим, за дански план насеља београдска општина није показала интерес

током преговора, па је на тај начин остало да се питање регулације простора

леве обале Саве реши путем међународног конкурса, у складу са усвојеним

програмом за израду новог ГУП-а Београда.

На иницијативу Министарства грађевина, припреме око одржавања конкур-

са београдске власти предузеле су почетком 1938. године.34До јула исте године

формирана је комисија за израду програма конкурса, у чији састав су ушлипредставници београдске општине, Министарства грађевина и Министарства

саобраћаја. Такође, дотад је завршен и нацрта програма, који је градска управа

припремила као полазну основу за рад комисије.35 За простор на левој обали

Саве, нацртом је предвиђено да се искористи за „проширење вароши као густо и

средње насеље, са јавним грађевинама, и са довољно места за саобраћај и трго-

вину”.36 Ипак, током рада комисије одлучено је да се за тај терен не постављају

никакви услови, па је, по коначном тексту програма, завршеном марта 1939.

године,37

учесницима конкурса дата потпуна слобода у његовом планирању.38

Упркос поодмаклим припремама, почетак Другог светског рата (1. септем-

бар 1939), онемогућио је расписивање међународног конкурса. Зато је новембра

1939. године председник београдске општине, Војин Ђуричић, тражио да се

организује ужи, југословенски конкурс.39 У наредним месецима предузете су

нове припреме, али су средином 1940. године и оне обустављене, због процене

да југословенски конкурс не би дао адекватне резултате.40 У таквој ситуацији,

32 „На левој обали Саве, између Београда и Земуна, треба да се изгради најлепши кварт

престонице”, Политика, 20. новембар 1938, стр. 7.33 О уговору и његовој реализацији биће више речи касније у раду.34 ИАБ, 6, ф487, Извештај, 23. април 1942; ИАБ, 6, ф481, Техничка дирекција председнику

београдске општине, 21. децембар 1937; ИАБ, 6, ф481, Техничка дирекција председнику београд-

ске општине, 8. фебруар 1938.35 ИАБ, 6, ф481, Техничкој дирекцији, 8. јун 1938.36 ИАБ, 6, ф481, Нацрт програма међународног натечаја за регулацију Саве и Дунава, ре-

шење железничког чвора, уређење саобраћајних веза и регулацију инундационих терена поред

Саве и Дунава код Београда, без датума.37 ИАБ, 6, ф481, Председник београдске општине министру саобраћаја (копија), без да-

тума.38 ИАБ, 6, ф481, Програм међународног натечаја, 13. април 1939.39 ИАБ, 6, ф481, Председник београдске општине В. Ђуричић министру грађевина Михи

Креку, 7. новембар 1939.40 ИАБ, 6, ф487, Извештај, 23. април 1942.


10/30


предложено је да се формира стручни одбор, од представника градске управе

и надлежних министарстава, који би, у сарадњи са општинском Техничком

дирекцијом, довршио комплетну израду новог ГУП-а Београда.41

Учешће у тимпословима требало је да узму и угледни страни стручњаци.

Још током припрема за југословенски конкурс, изненада се појавио нови

проблем у вези са регулацијом терена преко Саве. Новембра 1939. усвојен је

нови пропис о „забрани зидања” у зони око Београдског аеродрома, којим је

радијус те зоне удвостручен (на 2000 метара).42 Будући да је то онемогућавало

развој Београда ка Земуну, општинска управа је тражила од Министарства

војске и морнарице измену спорног прописа, као и прецизно дефинисање

услова изградње у околини аеродрома,43 како би регулациони план могао да се

изради. Као алтернативу, градске власти су предлагале измештање ваздушногпристаништа на другу локацију.44 Ради решавања ових питања, формирана

је комисија која се више пута састајала током 1940. године.45 У сачуваним

изворима, међутим, нема података о томе какве одлуке су донете у вези са

постављеним захтевима.

Из садржаја једног документа може се утврдити да је још марта 1940. године

у градској управи била у току израда идејне скице „дела Београда на левој обали

Саве са нацртом Уредбе за извођење ове регулације”.46 Међутим, због недостат-

ка извора немогуће је рећи какви су били резултати тих активности. У свакомслучају, мера која се показала кључном за израду плана уређења терена преко

Саве била је одлука градских власти, из августа 1940. година, о постављењу ар-

хитекте Драгише Брашована за „техничког експерта” при кабинету председника

београдске општине, Јеврема Томића.47 Задатак Брашована био је да помогне

у решавању спорних питања око новог ГУП-а Београда,48 сходно намери оп-

штинске управе да, после одустајања од југословенског конкурса, најпре сама

41 ИАБ, 6, ф481, Чланови комисије за израду програма југословенског натечаја за уређење

проширеног Београда председнику београдске општине, 15. мај 1940; ИАБ, 6, ф481, Техничка

дирекција председнику београдске општине, без датума.42 ИАБ, Збирка поклона и откупа–450, Регеста из акта Народног музеја, Земун (1881–1910),

Председник београдске општине министру војске и морнарице Милану Недићу, 16. јануар

1940.43 То се односило на утврђивање максимално дозвољене висине зграда на одређеним

удаљеностима од аеродрома.44 ИАБ, Збирка поклона и откупа–450, Регеста из акта Народног музеја, Земун (1881–1910),

Председник београдске општине министру војске и морнарице Милану Недићу, 13. март 1940.

45 ИАБ, 6, ф488, Штабу ваздухопловства војске, бр. 247/1940, без датума.46 ИАБ, Збирка поклона и откупа–450, Регеста из акта Народног музеја, Земун (1881–1910),

Председник београдске општине министру војске и морнарице Милану Недићу,13. март 1940.47 ИАБ, 6, ф488, Техничка дирекција председнику београдске општине, 8. октобар 1940.48 Исто.


11/30


направи иницијални концепт плана.49 Радећи на тим пословима, Брашован је

почетком 1941. године креирао и нацрт плана простора леве обале Саве.

Званична презентација овог нацрта организована је 22. фебруара 1941.године у кабинету председника београдске општине, уз присуство аутора и

представника штампе.50 Већ сутрадан, јавност је детаљно упозната о томе, кроз

написе из дневних листова. Иначе, ти написи су и једини засад познати извори

о нацрту плана. Нажалост, ни у једном од њих није дат његов графички приказ,

већ само текстуална објашњења.

Брашованов концепт регулације заснивао се на идеји о формирању је-

динствене урбанистичке целине између новог насеља на простору леве обале

Саве и старог дела града. Ради тога, Београд је требало „спустити” на реку, што

би се постигло измештањем београдске железничке станице на локацију код„Мостара”. Тако би се простор, површине од 1,2 милиона квадратних метара,

ослободио за нове урбане садржаје. Јединство новог и старог дела престони-

це требало је, такође, успоставити и кроз њихово саобраћајно повезивање. У

складу с тим, предвиђено је постојање три моста на Сави. Поред постојећег

моста краља Александра, један мост, који би био централни, изградио би се

„према Вилсоновом тргу” (данашњи „Савски трг”), а други, код новопланиране

железничке станице.51

По својим размерама, „Нови Београд” – како би се, по наводима штампе,назвало насеље на простору леве обале Саве замишљен је, практично, као нови

град. Према речима самог аутора, у њему би могло да се насели око 500.000

лица, „ако рачунамо да се тај део изгради по најмодернијим принципима сав-

ремене урбанистике”. У поређењу са каснијим социјалистичким плановима о

броју житеља Новог Београда, то је било двоструко више становника. Површина

насеља износила би око 6,7 милиона квадратних метара, а његове границе би се

протезале дуж линије ушће Саве у Дунав–савска обала до Чукарице–Београдски

аеродром–Земун.52

Према нацрту, Нови Београд је требало да има радијалан систем улица. Утом, будућем City-ју престонице, како га назива аутор, биле би изграђене разне

монументалне грађевине „(цркве, позориште, музеји и др.)”, као и засебна же-

лезничка станица, која би била смештена у близини аеродрома. Уз станицу би

се направио „велики народни парк”, где би се, у будућности, подигли павиљони

за „евентуалну светску изложбу”. У оквиру парка, били су предвиђени спортски

49 ИАБ, 6, ф487, Извештај, 23. април 1942.

50 „Будући City Београда пружаће се од Чукарице до ушћа Саве у Дунав”, Време, 23. феб- руар 1941, стр. 11; „Како ће се ширити и развијати Нови Београд”, Политика, 23. фебруар 1941,

стр. 10.51 Исто.52 Исто.


12/30


13/30


Изградња и развој простора леве обале Саве

1934–1941. године

Како је већ истакнуто, успостављањем надлежности београдске општине

над простором леве обале Саве, као и завршетком градње моста краља Алексан-

дра и пута Београд–Земун током 1934. године, створени су знатно повољнији

услови за развој тог подручја. Захваљујући томе, до почетка Другог светског

рата започет је, у рудиментарном облику, процес трансформације овог терена

у урбану средину.

Нове грађевинске активности на земљишту преко реке предузете су већ

1935. године, израдом трамвајске пруге дуж новог пута. Тиме је довршена из-

градња комплетне саобраћајне инфраструктуре, започете 1930. године измеђуБеограда и Земуна. Радове је спровела београдска општина, а њихова цена је

износила око 12 милиона динара. Трамвајски саобраћај преко Саве званично

је пуштен у рад 5. новембра 1935. године, када је приређено свечано отварање

пруге.57 Новоуведена линија број 14, дуж које су трамваји циркулисали, пове-

зивала је Теразије и Главну пошту у Земуну. Она је имала само 7 станица,58 па

се транспорт путника између Београда и Земуна обављао релативно брзо. Тиме

је у великој мери побољшан јавни градски превоз на тој релацији, који је први

пут успостављен још јануара 1935. године, увођењем аутобуске линије.59

Осим трамвајске пруге, до 1941. године на простору леве обале Саве на-

прављен је и пут Београд–аеродром. Његова изградња је предузета како би се

између ваздушног пристаништа и центра престонице успоставила директна

саобраћајна веза, јер је маршрута која се претходно користила – преко Земуна и

улице Тошин бунар, била дуга и заобилазна.60 Поред тога, нови пут је планиран

и као део будуће магистрале Београд–Загреб. Припреме за израду саобраћајни-

це предузете су већ током 1935. године, када је утврђена траса којом ће се она

простирати. Такође, исте године Министарски савет је одобрио и узимање кре-

дита у висини од 7 милиона динара ради трошкова градње.61 Прављење објектаподељено је на две деонице: прву, од пута Београд–Земун до железничке пруге,

и другу, од пруге до аеродрома. Посао око израде друге деонице додељен је

фебруара 1936. београдском предузимачу Јакову Савчићу, за суму од 3 милиона

динара. Тај део пута завршен је до новембра 1936. године, уз закашњење од

57 „На свечан начин јуче је отворен трамвајски саобраћај са Земуном”, Политика, 6. но-

вембар 1935, стр. 9.58 Николић, З., Радоњић, М., Тајна Новог Београда..., стр. 125.

59 Дојчиновић, Александар, „Двадесет година Општине београдске: Дирекција трамваја иосветљења”, у: Београдске општинске новине, 12, 1938, стр. 947.

60 „Изградња друма Београд–аеродром”, Време, 5. септембар 1936, стр. 761 АЈ, 62, ф1147, Одобрење правца трасе пута Београд–аеродром у Земуну, 20. септембар

1935.


14/30


47 дана.62 Радови на првој деоници, пак, трајали су дуже јер је, поред колово-

за, требало направити и подвожњак,63 на месту где се пут секао са пругом. Уз

подвожњак је, такође, било потребно саградити и велики резервоар са пумпомза аутоматско избацивање воденог талога, ради заштите од подземних вода и

атмосферских падавина. Те послове обавили су београдско предузеће Јасеница

А.Д. и предузеће инжењера Марина Безића из Загреба,64 до јесени 1938. године.

Крајем новембра, нова саобраћајница, поплочана ситном коцком и ширине 6

метара, свечано је пуштена у рад,65 чиме је за дупло скраћен дотадашњи пут

између Београда и аеродрома.66

Највећи плански објекат направљен на терену преко Саве у периоду

1934–1941. године био је „Београдски сајам”. Удружење за изградњу првог

сајма у престоници основано је још новембра 1923. године,67 сходно намерида се Београд афирмише као „пословни центар”68 нове државе и да се унапре-

ди његов привредни развој. Међутим, због финансијских тешкоћа удружење

је приступило реализацији тог пројекта тек након што је реорганизовано 10.

септембра 1933. године, када је, између осталог, променило и свој назив – у

„Друштво за приређивање сајма и изложби у Београду”.69 На основу уговора са

београдском управом, Друштво је децембра 1935. године добило 36,33 хектара

општинског земљишта ради подизања планираног објекта, са роком закупа

земље на 50 година и обавезом почетка радова најкасније за годину дана.70

Каолокација градње одређен је терен поред моста краља Александра, који је од

Саве био заштићен насипом који су направиле земунске власти 1933. године.

То место је било подесно за изградњу због величине слободног простора, као и

због чињенице да се налазило у близини центра града, аеродрома, железничке

62 АЈ, 62, ф1147, Израда коловоза за аеродром у Земуну. Одобрење колаудације, 21. јануар

1937.63 У питању је подвожњак где су заустављени студенти Београдског универзитета приликом

демонстрација 1968. године.64 АЈ, 62, ф1220, Достављање погодбених докумената за израду горњег строја подвожња-

ка на државном путу Београд–аеродром Земун, 16. фебруар 1935; АЈ, 62, ф1220, Одређивање

мешовите комисије за колаудацију доњег строја подвожњака у Земуну на државном путу број

2, 10. новембар 1938.65 „Јуче је пуштен у саобраћај нови пут Београд–аеродром”, Политика, 29. новембар 1938,

стр. 7.66 „Изградња друма Београд–аеродром”, Време, 5. септембар 1936, стр. 7.67 Првобитни назив удружења је био „Друштво за земаљске изложбе у Београду”.68 Бајфорд, Јован, Старо сајмиште. Место сећања, заборава и спорења, Београд, 2011,

стр. 22. (у даљем тексту: Бајфорд, Ј., Старо сајмиште...)

69 Више о изградњи сајма видети: Поповић, Стеван, „Први Београдски међународни сајам(11–21 септембра 1937. године)”, у: Београдске општинске новине, 7–8, 1937, стр. 405–411;

Благојевић, Љ., Нови Београд..., стр. 254–257.70 ИАБ, 1180, инв. бр. 245, ф561, Градско поглаварсво Београд – Одељак у Земуну Градском

грађевинском одсеку у Земуну, 8. јануар 1936.


15/30


16/30


Припремни радови започети су у лето 1936. године,78 а 6. јуна наредне

године свечано је постављен камен темељац највећег изложбеног павиљона.79

Грађевинске активности обављене су убрзаним темпом („американски”),80

па је комплекс завршен већ до септембра. У центру сајма направљен је простран

трг четвртастог облика, у чијем средишту је подигнута тзв. Централна кула. Тај

објекат кружне основе и са торњем висине 40 метара представљао је „главни

просторни мотив”81 целокупног комплекса. Око трга је изграђено 5 великих

„националних” (југословенских) павиљона, а поред моста краља Александра,

репрезентативни павиљон Задужбине Николе Спасића, елипсасте основе.82

Поред националних, направљена су и четири страна павиљона – италијански,

мађарски, румунски и чехословачки, уз које је 1938. године подигнут турски, а

1939. и немачки павиљон.83 Такође, разне домаће и стране фирме саградиле сувећи број мањих изложбених простора за сопствене потребе. Укупан број „за-

творених” објеката различитих величина био је 42, а поред њих су постојали и

бројни „отворени”. Инфраструктуру сајма чинило је и 9.800 квадратних метара

улица, 12.600 квадратних метара стаза и 120.000 квадратних метара парковског

простора. Величина комплекса износила је око 14 хектара, а планирано је да се

он временом дограђује и проширује.84

Отварање првог сајма у престоници пропратио је велики успех, а ова

институција се убрзо показала као значајан фактор развоја не само Београда,већ и целе земље. На првој изложби, одржаној 11–21. септембра 1937. годи-

не, учествовало је 883 излагача, док их је 147 одбијено због мањка простора.

Очекивани број посетилаца био је 100.000, а само купљених улазница је било

189.998,85 док је, према неким проценама, манифестацији присуствовало укупно

око 250.000 људи. Можда најбољи показатељ заинтересованости публике јесте

поређење са бројем житеља престонице – око 350.000 у 1938. години.86 Огромна

78 Вукотић–Лазар, Марта, „Старо београдско сајмиште. Оснивање и изградња”, у: Годишњак

града Београда, LI, 2004, стр. 151.79 М., С., „Свечано освешћење камена темељца Београдског сајмишта”, у: Београдске

општинске новине, 4–6, 1937, стр. 341.80 Поповић, Стеван, Први Београдски међународни сајам (11–23 септембра 1937 године),

у: Београдске општинске новине, 7–8, 1937, стр. 408.81 Благојевић, Љ., Нови Београд..., стр. 256.82 Површина националних павиљона са Централном кулом укупно је износила је 12.723

квадратних метара, док је Спасићев павиљон имао 1320 квадратних метара.83 Италијански павиљон је имао 604 квадратна метра, мађарски 529, румунски 459, а че-

хословачки 341.84 ИАБ, 1180, инв. бр. 249, ф2, I Београдски међународни сајам узорака (Резултати и ис-

куства), предавање др Стевана Поповића секретара индустријске коморе одржано 27. децембра1937.

85 Поповић, Стеван, „После првог Београдског сајма”, у: Београдске општинске новине,

9, 1937, стр. 549.86 Благојевић, Љ., Нови Београд..., стр. 254.


17/30


посећеност задржала се и у наредним годинама, а рекордна је била 1940-та,

када је пролећном и јесењем излагању присуствовало 290.000 људи. Сајам је

био атрактиван због бројних новитета који су на њему презентовани, попутпрвог приказивања телевизијског програма у престоници (1938),87 али и због

разноврсних забавних садржаја – на пример, падобранских скокова са торња

високог 70 метара, добијеног на поклон од фирме „Шкода”.88 Његов рад одвијао

се током целе године, а поред уобичајних сајамских излагања, ту су приређиване

и разне друге манифестације: музички концерти, сликарске изложбе, фолклорне

приредбе, модне ревије, тениски и боксерски мечеви и др.89

После аеродрома, сајам је био други велики јавни објекат Београда који

је направљен на тлу леве обале Саве до 1941. године. Према оцени једног сав-

ременика он је, већ након шест месеци рада, постао „једно од најактивнијихжаришта привредног, спортског и културног живота Краљевине Југославије”.90

У складу с тим и терен преко реке почео је интензивније да заживљава као

нови градски простор. Истовремено, присуство сајма, као капиталног објекта,

умногоме је повећавало значај овог подручја и подстицало његов даљи развој.

Такође, имајући у виду амбиције београдских власти око ширења града ка

Земуну, можемо да констатујемо да је прављење изложбеног комплекса пред-

стављало почетак реализације тих идеја, као и својеврстан увод у планирану

масовну изградњу.Поред сајма, почетком четридесетих година на простору леве обале Саве

започета је градња још једног великог и значајног градског објекта – новог

београдског хиподрома. Првобитно коњичко тркалиште у престоници подигло

је спортско друштво под називом „Дунавско коло јахача Кнез Михајло”, код

Цареве Ћуприје. Тркалиште је направљено пред сам почетак Првог светског

рата, због чега је радило само месец дана.91 За време рата оно бива уништено,

али се, по успостављању мира, релативно брзо приступило његовој обнови. У

1921. години хиподром је поново отворен. Међутим, 1935. године Министарство

саобраћаја затражило је његову дислокацију, јер је земљиште на ком се објекатналазио требало експроприсати ради изградње београдског железничког чвора.

87 Прво приказивање телевизијског програма организовала је холандска фирма Филипс

( Philips) у свом павиљону; видети: Поповић, Стеван, „II Београдски јесењи међународни сајам

узорака (9–19 септембар 1938. године)”, у: Београдске општинске новине, 9, 1938, стр. 597.88 Николић, З., Радоњић, М., Тајна Новог Београда..., стр. 156.89 Васиљевић, Милосав, „Првих шест месеци у животу београдског сајма”, у: Београдске

општинске новине, 3, 1938, стр. 174–176. (у даљем тексту: Васиљевић, М., „Првих шест месе-

ци...”); Поповић, Стеван, „I Београдски међународни пролећни сајам”, Београдске општинске

новине, 5–6, 1938, стр. 348.90 Васиљевић, М., „Првих шест месеци...”, стр. 174.91 Прва трка приређена је 27. маја 1914. године, а последња, на Ивандан, 29. јуна, када је

одржан тзв. „Српски Дерби”; видети: „О премештању садашњег тркалишта са терена код Цареве

ћуприје на леву обалу Саве код Земуна”, Витез, 15. септембар 1940, стр. 41.


18/30


19/30


20/30


Припреме за градњу хиподрома започете су тек 1940. године. Дунавско

коло јахача планирало је да до јесени те године заврши послове око насипања

и уређења земљишта, а да у наредних годину дана потпуно оконча прављењеобјекта. Међутим, припремне активности су се одужиле,100 па се са насипањем

терена кренуло тек почетком 1941. године. Ради обављања тих радова ангажован

је конзорцијум Данска група, који је, радећи на истим пословима за потребе

београдске општине још од 1938. године, имао искуство, као и неопходне машине

и опрему. Уговор с конзорцијумом склопљен је 1940. године,101 а њиме је било

предвиђено да се ниво терена за тркалиште подигне до коте 71,50 додавањем

слоја песка просечне дебљине 60 центиметара. Према процени, за то је требало

220.000–300.000 кубних метара песка, док је цена 1 кубног метра насутог песка

износила 9,5 динара. Рок завршетка посла био је 80 дана.102

До почетка Другог светског рата Данска група је почела са насипањем

терена користећи песак из Дунава.103 Због ратних прилика даљи радови мора-

ли су бити обустављени. На основу архивских извора није могуће установити

колики део посла је дотад завршен, али се на једном авио снимку Београда и

Земуна из августа 1944. године може видети да је готово половина терена из-

међу некадашње фабрике Мунк и пута Београд–аеродром прекривена слојем

песка.104 У складу с тим, можемо да закључимо да су радови Данске групе за-

вршени скоро до пола, у тренутку када су прекинути. Са успостављањем новог,комунистичког режима по завршетку рата од даљих радова на тркалишту се

одустало, а на датој локацији касније је подигнут комплекс стамбених блокова

Новог Београда. Истовремено, појава нових власти значила је и потискивање

сваког сазнања о међуратном пројекту изградње новог београдског хиподрома

на простору леве обале Саве. На то су, несумњиво, утицали исти идеолошки

разлози као и у случају Брашовановог плана из 1941. године.

Поред појединих планских објеката, до почетка 40-их година на простору

леве обале Саве изграђен је и велики број непланских. Већином, они су настали

на терену смештеном између моста краља Александра и Старог железничкогмоста, погодном за изградњу из више разлога. То земљиште се налазило у бли-

зини центра града, имало је везу са престоницом преко моста краља Александра,

100 ИАБ, 1180, инв. бр. 288, ф646, Конференција у вези извођења вртљарско–баштованских

радова и утврђивања термина за извођење осталих техничких радова на новом тркалишту у

Земуну, 23. јул 1940.101 ИАБ, 1180, инв. бр. 288, ф646, Дунавско кола јахача „Кнез Михајло” председнику

београдске општине Јеврему Томићу, 31. октобар 1940.

102 ИАБ, 1180, инв. бр. 288, ф645, Препис уговора између Дунавског кола јахача „КнезМихајло” и Данске групе, 8. фебруар 1941.

103 ИАБ, 1180, инв. бр. 288, ф645, Поврат цијеви „Данској групи”, 26. мај 1943.104 авио снимак: „459 Bg Mi08 9–8–44 Belgrade YU Rb Bvdg”; у: Skyscrapercity, http://www.

skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=323 (02.12.2015)


21/30


могло се купити врло повољно, а било је и осигурано од речних поплава након

израде земунског насипа (1933). Захваљујући тим погодностима, у року од само

неколико година на овом простору формирано је „дивље” насеље под називом„Нови Београд” (ређе „Ново Насеље”105 или „Нова Бежанија”106).

Сам назив потекао је од имена друштва „Удружење за улепшавање леве

обале Саве – Нови Београд”, основаног 1932. године у циљу организоване

изградње стамбених објеката на земљишту преко реке.107 Ово име није било

оригинално и дотад је већ било у употреби: носила га је једна кафана у дана-

шњој Макензијевој улици пре Првог светског рата, затим кафана изграђена

1924. године у улици Тошин бунар,108 као и један новински лист који је по-

чео да излази у Земуну јануара 1930. године.109 Поред тога, синтагма „нови

Београд” неретко се употребљавала у штампи, када се писало о плановимаза проширење престонице или о новоподигнутим градским објектима. На

пример, фото рубрика Београдских општинских новина је носила тај назив,

и у њој су читаоцима презентоване нове, репрезентативне зграде изграђене

у престоници. Ипак, значајно је истаћи да се до настанка непланске насео-

бине „Нови Београд”, овај назив никад није употребљавао за неко насеље у

саставу града. У том контексту, њега је повремено користила чак и градска

администрација.110

Првe куће на месту каснијег насеља настале су крајем двадесетих годинаXX века.111 Масовна изградња, међутим, уследила је тек по изради земунског

105 ИАБ, 1180, инв. бр. 288, ф636, Технички опис: ка нацрту бр. 2/1938; ИАБ, 1180, инв.

бр. 283, ф636, Удружење за улепшавање леве обале Саве „Нови Београд” министру грађевина,

17. јануар 1938.106 Тај назив је коришћен за време Другог светског рата; видети: Марковић, Ј., Нови

Београд..., стр. 23.107 Кокотовић, Слободан, Чукић, Милорад, Нови Београд: прва насеља, савремени град,

Београд 1981, стр. 29. (у даљем тексту: Кокотовић, М., Чукић, М., Нови Београд...); „Скупштина

удружења „Нови Београд”, Политика, 11. март 1933, стр. 12.108 Кокотовић, М., Чукић, М., Нови Београд..., стр. 14.109 Исто.110 ИАБ, 1180, инв. бр. 283, ф636, Исправка катастарског стања на терену између Саве, Дунава

и железничке пруге у Земуну, 26. јул 1938; ИАБ, 1180, инв. бр. 283, ф636, Градско поглаварство

Београд – Одељак у Земуну министру грађевина, 8 јун 1938; ИАБ, 6, ф2, Одлука Градског пог-

лаварства у Београду о забрани изградње пешачке стазе и колског пута на северозападној страни

Београдског сајмишта, 9. септембар 1939.111 Прва позната кућа изграђена је 1928. године, постоји и данас, а налази се у Бродарској

улици број 62. Реч је о вишеспратној згради познатој под именом „Русова кућа”, коју је направио

Иван Љубченко, пореклом Рус. (Аутор рада поседује копију уговора о откупу стана у тој згради,где се наводи година њеног настанка). Поред те зграде, могуће је да је постојала још једна, будући

да Чукић Милорад и Кокотовић Слободан наводе да су била двојица руских емиграната, који

су изградили куће „у реону садашње Бродарске улице”, пре настанка насеља „Нови Београд”;

видети: Кокотовић, М., Чукић, М., Нови Београд..., стр. 35.


22/30


насипа и моста краља Александра. Насеље је формирано на територији бежа-

нијске општине, на земљишту које је припадало Бежанијској земљишној зајед-

ници. Његовој развој је започет након марта 1932. године112

када је Земљишназаједница одлучила да тај терен, површине 370.000 квадратних метара, подели

својим члановима, бежанијским сељацима. Сви чланови Заједнице, добили су

тада по парцелу од 1000 квадратних метара. Исте године поједини становници

Београда почели су да купују парцеле, по цени 10–15 динара по квадратном

метру, и да праве куће.113 Из једног документа можемо сазнати да их је до краја

1932. године било „неколико”.114

Први градитељи кућа и насељеници били су чланови Удружење за улепша-

вање леве обале Саве. Друштво је званично почело са радом марта 1933. године,

када је извршило регистрацију својих Правила, у којима је промовисало идеју„подизања, унапређивања и улепшавања” земљишта преко Саве.115 Документ

је потписало 26 особа, на челу са трговцем и рентијером Лазаром Ајдуковићем

(Хајдуковићем),116 једним од иницијатора оснивања насеља и вишегодишњим

председником Удружења.

Захваљујући постојању друштва насеље се у одређеној мери развијало

организовано и плански. Између осталог, на то указује и схема његове уличне

мреже, сачињене од седам правих, међусобно паралелних улица. Оне су биле

означене редним бројевима, према америчком систему, који је усвојен на пред-лог Ајдуковића.117

На основу доступних извора тешко је установити колико је међуратни

„Нови Београд” имао кућа и становника. Према одређеним подацима, насеље

је 1934. године имало 200 кућа и 1000 житеља,118 а 1940. године чак 450 кућа и

112 ИАБ, 1180, инв. бр. 283, ф636, Среско начелство у Земуну Градском начелству у Земуну,

9. јануар 1933; ИАБ, 1180, инв. бр. 256, ф576, Градско поглаварство Београд – Одељак у Земуну

Градском грађевинском одсеку у Земуну, 13. децембар 1935.113 „Скупштина удружења „Нови Београд”, Политика, 11. март 1933, стр. 12.114 ИАБ, 1180, инв. бр. 256, ф574, Градско начелство у Земуну Суду општине града Београда,

24. јануар 1933.115 Кокотовић, М., Чукић, М., Нови Београд..., стр. 29–35.116 Лазар Ајдуковић је током ранијег дела живота дуго времена провео у Америци. Из

једног документа може се утврдити да је крајем двадесетих година прошлог века становао у

улици Југ Богдана и да је био члан локалног друштва које се залагало за уређење Зеленог венца

и Савске падине (видети: АЈ, 62, ф1234, Удружења за улепшавање Савске падине и Зеленог

венца председнику владе и министру унутрашњих послова П. Живковићу, 18. октобар 1929).

Након почетка изградње моста краља Александра, први је купио плац на левој обали Саве од

бежанијских сељака и изградио кућу;117 Мандић, Р.(?), „Дивље насеље Нови Београд на левој обали Саве легализовано је пресудом

Државног савета”, Време, 9. септембар 1940, стр. 6.118 ИАБ, 1180, Удружење за улепшавање леве обале Саве „Нови Београд” министру грађе-

вина Марку Кожулу, 18. март 1936.


23/30


24/30


да је деоба земље спроведена нерегуларно, као и да је подизање објеката било

у супротности са Грађевинским законом. Међутим, јануара 1934. године банска

управа потврдила је извршену парцелацију, против чега је земунска админист- рација, пре свог укидања, уложила жалбу.127

Такво стање наследила је београдска управа марта 1934. године. Два месеца

касније општински суд донео је решење о забрани бесправног „зидања” на под-

ручју између Саве, Дунава и железничке пруге.128 Будући да се са том праксом

наставило и даље,129 градске власти су извесно време (1935) намеравале да усвоје

земунски план регулације терена преко Саве из 1932. године, као меру која је

требало да предупреди дивљу градњу. Велики проблем, међутим, представљало

је уклањање већ подигнутих објеката, делом због њихове бројности (доста њих

настало је у време некадашње бежанијске општине која није бранила њиховуградњу), а делом зато што су те грађевине направљене на земљишту које се

налазило у приватном поседу насељеника – то је, иначе, била кључна разлика

између положаја „Новог Београда” и других тадашњих дивљих насеља на тери-

торији престонице (Јатаган мала и др.). Реагујући на сталне притиске градских

власти, Удружење је, са своје стране, захтевало да општина изврши планску

регулацију терена преко Саве, као и да преузме комуналну бригу о насељу.130

Спор око легалности је трајао годинама, а коначно је разрешен пред највишим

управним судом земље, Државним саветом, који је утврдио да спорни објектинису подизани противзаконито.131 На тај начин насеље није срушено, а његова

изградња настављена је и после Другог светског рата.132

За урбани развој простора леве обале Саве настанак међуратног „Новог

Београда” био је двоструко значајан. Најпре, формирањем насеља, иако неплан-

ског, практично је започет процес урбанизације терена преко реке. Друго, од

изградње насеља, назив „Нови Београд” почеo је да се устаљује за поменуто

под�

beogradska uprava 1934-1941

Documents