Anglonormansko doba je poznato po žanrovskoj raznovrsnosti. Javljaju se religiozni i svetovni žanrovi. Religiozni su žitija, propovedi, apokrifi, teološki traktati, lirske pesme u slavu Bogorodice, parafraze Biblije. Svetovni su spevovi, bestijari - zbirke priča o životinjama, hronike, zatim žanrovi koji su prodrli iz francuske književnosti: viteški roman, alegorijski spevovi, fablio - satirična lascivna priča u stihu, koja se bavi događajima iz života običnih ljudi, zatim debata - dijaloški oblik, oblik rasprave o raznim pitanjima.

Najveća novina se javlja na planu forme. Akcenatsko-aliterativni stih zamenjen je silabičkim stihom, čije je osnovno distinktivno obeležje ukupan broj slogova. Iz francuske u književnost ulaze strofa, rima i refren. Iako u ovom dobu postoji veliki broj žanrova, nema velikih, kvalitetnih dela - ovo je vreme fermentacije, pripreme za Čoserovo doba.

Anglonormanska književnost na engleskom jeziku se smatra siromašnom i po broju dela i po kvalitetu. U njoj preovladava poezija, a možemo je podeliti na religioznu i svetovnu.

Religiozna je poučna po karatkeru, broji mali broj naslova, i pisac se obično izvinjava što mora upotrebiti grubi engleski jezik da bi dospeo do čitalaca koji ne vladaju francuskim. Najstarije delo posle Vilijemovog osvajanja jeste Moralna poema (Poema morale), nastala oko 1175. godine. Ona broji oko 400 stihova koji odišu monaškom strogošću. Pisac opominje vernike da se priklone hrišćanskim vrlinama, da napuste taštinu i svetovna zadovoljstva, a najubedljiviji je kada opisuje muke u paklu koje očekuju grešnike. Ova poema je pre svega značajna zbog forme, budući da je to prvo delo napisano silbaičkim sihom. Autor je anoniman.

Još jedno delo nepoznatog autora je Trkač sveta (Cursor Mundi) napisano oko 1300. godine. To je parafraza Biblije od Postanja do Strašnog suda, pisana kratkim rimskim stihom. Drugo delo je delo Roberta Maninga - O grehovima, napisano 1303. godine u osmercu. U ovom delu je svaki greh ilustrovan anegdotom ili kratkom pričom iz svakodnevnog života, što su izrazito upečatljive slike.

Javlja se i religiozna lirika, to jest kratke lirske pesme čija je tema Hristovo rođenje i kult Bogorodice. Ove pesme su sadržale od 15 do 25 stihova, a kult se razvio najviše u 13. veku. One odišu iskrenim verskim osećanjim, postoje i elementi mistike i govore o čudsenom događaju i trijumfu nad smrti. Ove pesme su najvrednije u anglonormanskom periodu, uz svetovnu liriku.

Svetovna poezija se deli na duže narodne poeme i kraće lirske pesme. Duže pesme su pre svega bestijari - zbirke alegorijskih priča o životinjama, koje potiču iz poznoantičkog dela Fiziolog. On potiče iz vremena između 2. i 4. veka i sadrži oko 50 priča o životinjama, a iza svake od tih priča je jedna hrišćanska propoved. Engleski bestijar potiče iz ranog 13. veka i sadrži 13 priča. Životinje predstavljaju simbolične figure, prvo se daje opis životinje, a zatim alegorija - prikazivanje apstraktnih pojmova kroz amterijalno. Priča koja se najviše izdvaja je Kit. Kit predstavlja simbol đavola, nekoga ko privlači, ali čiji su pokloni i zadovoljstva kratkotrajni i pogrešni. Baš kao što male ribe budu zavedene i uđu u njegove čeljusti, a velike ne, tako ljudi kolebljive vere nasedaju na iskušenja, a vernici ne.

Javlja se takođe i debata, književna forma koja potiče još iz antičke Grčke, u kojoj se suprotstavljaju dva pogleda na svet. Najpoznatija je debata Sova i Slavuj, delo nepoznatog autora, nastalo krajem 12. veka i sadrži 1800 stihova. Pesnik sluša raspravu sove i slavuja - slavuj kaže da sova ima sumoran glas i da proriče zlo, a ona da ona ostaje zimi da se nađe ljudima, dok on beži u toplije krajeve i peva samo o površnim zadovoljstvima, dok ona ozbiljnom pesmom podseća ljude na vrlinu. Ova svađa zvuči kao stvarni sukob između dve ličnosti; one

upadaju jedna drugoj u reč, i sukob uobičajeno ostaje nerazrešen. Kraj je otvorenog tipa, pa postoji mogućnnost različitog tumačenja. Ovom pričom ilostrovano je nekoliko različitih sukoba: sukob hedonizma i asketizma, sukob aktivnog i kontemplativnog života, sukob umetnosti i filozofije, zatim lirske i didaktičke poezije, i, konačno, sukob svetovnog i monaškog života. Mogućnost širokog tumačenja pesmi ne oduzima životnost, kao što se dešava tamo gde je alegorija suviše dosledno sprovedena.

Kraće lirske pesme se javljaju početkom 13. veka i uglavnom su anonimne. One su napisane vešto, sadrže rimu, strofe i vrlo su iskrene. Najpoznatije su pesme 84 i 85, koje opisuju prirodu u proleće i ljubavna osećanja, to jest dvorsku ljubav. One su spoj više elemenata: neoplatonizma, hrišćanske spiritualnosti, feudalnog viđenja sveta, mistike i senzaulnosti. Pesma 84 je uspeli prikaz milozvučnog buđenja prirode, a pesnikova čežnja se javlja tek na njenom kraju. Pesma 85 govori o Alison, pesnikovoj voljenoj ženi. Ona je primer nekonvencionalne lepote, a pesma je drugačija od drugih jer ovde pesnik želi da postane njen suprug, za razliku od dalekog odnosa, nemoguće ljubavi u drugim pesmama. Ova pesma ima i refren.

Što se tiče svetovne proze, značajno je pomenuti jedno anonimno delo - Pravilo za iskušenice. Ono je napisano 1230. godine, na zahtev 3 sestre koje su želele da se zamonaše. Sveštenik im daje mnoštvo pobožnih saveta, govori o toj bitnoj odluci i smislu monaškog puta. Ton je iskren, i on odstupa od konvencionalnih crkvenih shvatanja, jer se javljaju satirične aluzije na račun sveštenika, iako je pesnik i sam bio jedan.