Analiza studije slučaja – za studente Uređeno na osnovu teksta ’’Case Study Analysis’’, autori Dr Martin Davies i Dr Isabel Metz, sa Teaching and Learning Unit Faculty of Economics and Commerce, University of Melbourne Šta je analiza studije slučaja? Analiza studije slučaja je analiza poslovne situacije zasnovane na poslovanju stvarne ili izmišljene organizacije i izrada izveštaja ili eseja o izvršenoj analizi. Cilj analize studije slučaja je se osoba koja analizira slučaj stavi u položaj savetnika ili menadžera koji treba da reši neki poslovni problem. Analiza studije slučaja je odgovor autora analize na situaciju u organizaciji i davanje preporuka za prevazilaženje problema. Koje su prednosti analize studije slučaja: • Studije slučaja pružaju prikaz problema u organizacijama sa kojima se studenti još nisu sreli u stvarnom

životu, ali će im ovo iskustvo možda biti od koristi kada počnu da rade; • Studije slučaja pružaju prikaz situacije u kojima studenti mogu identifikovati i rešavati probleme primenjujući

stečena znanja tokom školovanja (npr. teorije i metode) • Studije slučaja su dobre za diskutovanja različitih ideja na časovima. Studenti svoje ideje iznose na ovim

predavanjima, analiziraju ih, kritikuju... Debata o problemima i predlozima za njihovo rešenje je važna sposobnost.

• Rasprava i razgovori o stvarnim problemima predstavlja simulaciju stvarnih poslovnih događaja, zbog čega je vrlo važna za buduće menadžere.

• Većina odluka u savremenim organizacijama donose se u grupama (timovima), tako da se i većina analiza studija slučaja radi timski. Grupne analize studija omogućavaju studentima da razvijaju organizacione sposobnosti i sposobnosti upravljanja sobom i drugima. Pisanje izveštaja, motivisanje članova grupe itd. nije nimalo lak posao, ali su upravo to poslovi koje će studenti raditi kao budući menadžeri.

Primer forme analize studije slučaja

1. Naziv studije slučaja 2. Sadržaj 3. Podaci o autoru 4. Izvršni rezime – preporučuje se da ne bude duži od jedne stranice. Izvršni rezime obuhvata najvažnije

delove iz izveštaja o izvršenoj analizi i uvek se piše poslednji. On sadrži glavne probleme u predmetnom slučaju i glavne preporuke za rešenje problema; takođe, potrebno je navesti i pojedine pretpostavke o slučaju, jer se pretpostavlja da se u analizi ne raspolaže sa svim neophodnim informacijama.

5. Identifikacija problema i analiza – u ovom delu potrebno je izneti nalaze iz studije slučaja. Nalaze treba predstaviti kao probleme koji treba da se razmotre. Ne treba samo navesti simptome problema, već istaći glavne uzroke. Probleme treba iskazati u formi postupaka organizacije, npr. šta se dešava u kompaniji, a utiče na njenu profitabilnost.

6. Pregled najvažnijih problema – ovaj deo treba da sadrži kratak pregled najznačajnijih problema koji su identifikovani tokom analize. Probleme treba rangirati po prioritetima, odnosno kritičnosti rešavanja. Pri pisanju kasnijih delova izveštaja, ovaj deo će predstavljati plan koraka u rešavanju problema. Svi problemi koji su navedeni u ovom delu, moraju u kasnijim delovima biti detaljnije analizirani.

7. Generalizacija i evaluacija mogućih rešenja – probleme koji su definisani u prethodnom delu, u ovom delu pokušavate da rešite. Ne pokušavajte da rešite sve probleme koje ste identifikovali. Najbolje je koncentrisati se nekoliko problema. Naravno, ostale probleme treba takođe analizirati, iako nisu pronađena rešenja za njih. Obično će se predložiti dva ili tri moguća rešenja za svaki problem, pa je potrebno svaku od mogućnosti detaljno predstaviti – koje su prednosti, a koje nedostaci predloženih rešenja; koja od ponuđenih rešenja mogu lako da se primene u praksi i zašto; koja rešenja su najefikasnija. U ovom delu ne treba pokušavati pronaći najbolje rešenje – to se radi u narednom koraku. Takođe, u ovom delu treba raspravljati o praktičnim mogućnostima primene predloženih rešenja, bez uplitanja teorije.

8. Preporuke – u ovom delu izveštaja definiše se tok akcije za rešenje problema utvrđenog u studiji slučaja. Daju se odgovori na sledeća pitanja: Koja predložena rešenja treba prihvatiti? Kojim redosledom prihvatiti predloge? Mogu li se usvojiti zasebno ili u kombinaciji sa drugim predlozima? Predloge treba

opravdati – zbog čega je odabrano baš to rešenje od svih predloženih? Potrebno je dati svoje mišljenje zašto bi ovaj predlog rešio definisani problem. Sad teoriju treba uključiti u objašnjenje rešenja. Definišu se tačni koraci za preduzimanje akcije.

9. Implementacija – u ovom delu definiše se akcioni plan. Definiše se plan kad će se koji korak preduzeti. Najbolje je ovaj deo predstaviti tabelarno, ali nije obavezno. Treba objasniti kako će se sprovesti predložena rešenja, gde i ko će biti odgovoran za njihovu primenu, kao i kojim redosledom će rešenja biti implementirana. Predlozi za rešenje problema treba da budu realistični i ostvarivi, a ne treba zaboraviti ni troškovnu stranu predloženih rešenja.

10. Prilozi (nije obavezno) 11. Završne napomene (zavisi od prethognih delova, nije obavezno) 12. Bibliografija.

Ne postoji prava i jedinstvena forma izveštaja. Važno je da izveštaj ima formu, da ne bude konfuzan, da se delovi ne ponavljaju i da su delovi organizovani i da njihov sled ima smisao. Preporuke, odnosno predložena rešenja problema treba da su logično povezana sa izvršenom analizom. Rečenice u izveštaju treba da budu jednostavne i jasne. Istaći sve izvore koji su korišćeni u analizi. Saveti za analizu studija slučaja

a) Čitati izveštaj pažljivo. Da bi se studija slučaja razumela, potrebno je tekst pročitati detaljno i pažljivo. Prvo čitanje može biti brzo, kako bi se imao površan pregled o organizaciji koja se analizira, delatnosti kojom se bavi, ljudima i situaciji, ali bi svako sledeće čitanje trebalo biti detaljnije, uz ’’hvatanje beleški’’.

b) Definisati temu studije. Mnoge studije slučaja obrađuju nekoliko problema, potrebno je zato identifikovati najvažnije probleme i razdovojiti ih od nevažnih. Kada su najvažniji problemi identifikovani, potrebno ih je ispitati.

c) Definisati cilj organizacije (ako se može shvatiti iz studije). Neusklađenost ciljeva organizacije iz studije slučaja i njenih mogućnosti može ukazati na probleme koji su definisani u prethodnoj tački. Na posletku, definisanje cilja organizacije predstavlja vodilju u daljoj analizi studije slučaja.

d) Identifikacija smetnji (prepreka) kod utvrđenih problema (ako se mogu utvrditi iz studije). Ove prepreke mogu ograničiti raspoloživa rešenja za organizaciju. To su npr. ograničena finansijska sredstva, usko grlo u proizvodnji, ograničenja ljudskih resursa, jaka konkurencija, odnosi između snabdevača i klijenata itd. Ove smetnje treba uzeti u obzir pri davanju predloga za rešenje.

e) Identifikacija svih relevantnih mogućnosti. U ovom delu potrebno je definisati sve važne predloge za rešenje problema definisanih pod tačkom b). Intuitivnost je poželjna.

f) Odabir najboljeg rešenja. Svako od predloženih mogućnosti-rešenja objasniti u svetlu raspoloživith informacija. Ako su ispravno urađeni prethodni koraci, pravo rešenje će se nametnuti kao očigledno. Izbeći iskušenje da se ranije pređe na ovaj korak. Objasniti logiku kojom se došlo do predloženih rešenja.

g) Razvoj plana implementacije. Konačan korak je razvoj plana za efektivnu realizaciju donete odluke. Loše napravljen plan implementacije i pored dobro definisanog rešenja može biti koban za sudbinu organizacije ili za sudbinu autora (menadžera). Za buduće menadžere ovo je važan korak jer u njemu objašnjavaju kako će sprovesti donetu odluku.

NAPOMENA: Pri izradi izveštaja o izvršenoj analizi studije slučaja, služiti se pitanjima iz samih studija i povezati utvrđene probleme iz studije sa pređenim gradivom iz predmeta Osnovi menadžmenta.