BIBLIOTEKA HORIZONTI"Naslov originala: MANN MOSES UND DIE MONOTHEISTISCHE RELIGION, 1975. Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main

DER

UREDNIK: VITO MARKOVI* RECENZENT: VITO MARKOVI * KORICE: VOJA MIL1 * GRAFIKA OPREMA: MIA POPOVI * KOREKTOR: MILICA SEKICKI * IZDAVA: IROI .GRAFOS", BEO GRAD, SIMINA 9a ZA IZDAVAA: VIKTOR EEROVSKI * TAMPA: .GRAFIAR" TUZLA TAMPANO u 3.000 PRIMERAKA ISBN-86-71570460

SIGMUND FROJD

MOJSIJE I MONOTEIZAMPreveo BOZIDAR ZEC

GRAFOS BEOGRAD 1988.

MOJSIJE I MONOTEIZAM

I MOJSIJE EGIPANIN

{

Oduzeti jednom narodu oveka koga slavi kao najveeg meu svojim sinovima nije neto to e ovek rado* ili olako preduzeti, pogotovo kada i sam pripada tom narodu. No, ne moemo dopu stiti da nas gane bilo kakav primer pa da u prilog tobonjih nacionalnih interesa zapostavimo istinu, a imamo razloga da od razjanjavanja stanja stvari oekujemo i nekakvu korist za na uvid. ovek Mojsije koji je jevrejskom narodu bio oslobodilac, zakonodavac i osniva vere pripada tako dalekim vremenima da nismo kadri da zaobi emo pretpitamje: da li je on neka istorijska li nost ili tvorevina legende. Ako je iveo, onda je to bilo u trinaestom, moda etrnaestom stoleu pre nae ere; o njemu nemamo nikakvih drugih poda taka sem onih iz svetih knjiga i jevrejskin pisanih >redanja. Ako je zato i odgovor na gornje pitanje ien poslednje pouzdanosti, onda se, ipak, prete na veina istoriara izjasnila za injenicu da je Moj sije stvarno iveo i da se zbilja odigrao s njim po vezani Izlazak iz Egipta. S punim pravom se tvrdi kako bi poznija istorija Izrailjaca bila nerazumljiva ukoliko se ne bi pridodala ta pretpostavka. Da nanja nauka je uopte postala obazrivija i daleko opreznije postupa s predanjima nego u poetnim periodima istorijske kritike. Prvo to privlai nau panju na Mojsijevu li nost jeste ime koje na hebrejskom, glasi Moe". ovek moe zapitati: otkud ono potie? ta znai? 7

Kao to je poznato, ve nam pria u drugom po glavlju Eksodusa daje odgovor. Tu se iznosi kako mu je egipatska princeza koja je deaka spasla ostavljenog u Nilu, dala to ime s etimolokom mo tivacijom: jer ga iz vode izvadih." Jedino to je takvo objanjenje oito nedovoljno. Biblijska in terpretacija imena ,onaj to je iz vode izvuen'", misli jedan autor u Jdisches Lexikonu1, jeste na rodna etimologija s kojom se ve ne moe uskla diti aktivni hebrejski oblik (,Moe' moe u najbolju ruku znaiti .izvaditelj')." ovek je u stanju da to neprihvatanje podupre s dva dalja argumenta; pr vo, da je besmisleno pripisivati egipatskoj princezi izvoenje imena iz hebrejskog jezika, i, drugo, da voda iz koje je dete izvueno najverovatnije nije bila voda Nila. Naprotiv, odavno je s razliitih strana iznoena pretpostavka kako ime Moj sije" vue poreklo iz egipatskog jezikog blaga. Umesto da se navode svi autori koji su u tom smislu neto rekli naveu odgovarajue mesto prevedeno iz jedne no vije knjige D. H. Brestida 2 , autora ije se delo History oj Egypt (1906) smatra merodavnim. Vredno je panje to je njegovo (tog voa) ime ,Mojsije' bilo egipatsko. To je prosto egipatska re ,mose' koja znai ,dete', i skraenica je za puniji oblik kao to je na primer ,Amon,mose' to znai ,Amon-dete', Hi ,Ptah-mose' to znai ,Ptah-dete'; i ta sama imena su opet skraenice dunih izraza: 'Amon (je poklonio) dete', ili ,Ptah (je poklonio) dete'. Ubrzo je ime ,dete' postalo pogodna zamena za opirno, puno ime, i oblik imena ,Mose' nalazi se ne retko na egipatskim spomenicima. Sigurno je Mojsijev otac svom sinu dao ime spojeno s Amon ili Ptah, i ime boga je u svakodnevnom ivotu po stepeno izostajalo, dok deaka jednostavno nisu zvali ,Mose'. (Ono ,s' na kraju Mojsijeva imena' Jdisches Lexikon, b e g r n d e t . von Herlitz und Klrchncr, Bd. IV, 1930, Judischer Verlag Berlin. 1 J. H. Breasted The Dawn of Conscience, London 1934, i l i . 350.

8

/Moses/ potie iz grkog prevoda Starog zaveta. To ne pripada ni hebrejskom jeziku gde ime glasi ,Moe'.)" Ovo mesto sam doslovno reprodukovao i ni u kom sluaju nisam spreman da delim odgo vornost za njegove detalje. Donekle se udim to je Brestid u svom nabrajanju propustio upravo analogna teoforina imena koja se zatiu ina listi egipatskih kraljeva kao Ah-mose, Tut-mose (Totmes) i Ra-mose (Ramzes). Sad bi trebalo oekivati da neko od mnogih koji su uvideli da je ime Mojsije" egipatskog po rekla, izvue i zakljuak ili barem razmisli o mo gunosti kako je sam nosilac egipatskog imena bio Egipanin. Za moderna vremena sebi doputamo, ne dvoumei se, takve zakljuke, iako danas ljudi nose ne jedno nego dva imena: porodino i lino, i mada nisu iskljuene promene imena i ujednaa vanja pod novim uslovima. Ni u kom sluaju tada nismo iznenaeni to nalazimo potvrenim da je pesnik amiso francuskog porekla dok je Napoleon Bonaparte italijanskog, a da je Bendamin Dizraeli stvarno italijanski Jevrejin kao to se to moe zakljuiti po njegovom imenu. ovek bi trebalo da pomisli kako bi i za stara i rana vremena jedan takav zakljuak u kome se na osnovu imena govori o pripadnosti nekom narodu, morao biti jo dale ko pouzdaniji i initi se zapravo neizbenim. Ipak, koliko znam, nijedan istoriar nije izvukao takav zakljuak u Mojsijevom sluaju, i niko od onih koji su upravo kao Brestid spremni da pretpostave kako je Mojsije bio upuen ,,u svu egipatsku mu drost"3. ta je tome stajalo na putu ne moe se po uzdano odgonetnuti. Moda je uvaavanje biblijske tradicije bilo neprevladivo. Moda se uinila mon struoznom pomisao kako bi trebalo da je ovek Moj sije bio nekog drugog porekla a ne hebrejskog. U3 1. c, str. 334. Mada se pretpostavka da je Mojsije bio Egipanin dovoljno esto i bez pozivanja na ime iz nosila od najranijih vremena do danas.

9

svakom sluaju se ispostavlja da se priznavanje egipatskog imena ne smatra presudnim za ocenu Mojsijeva porekla, da se iz tog priznavanja ne moe nita drugo zakljuiti. Ako se pitanje o nacional nosti tog velikog oveka smatra znaajnim, onda bi svakako bilo poeljno da se predloi novi ma terijal za njegovo reavanje. To preduzima moja mala rasprava. Njen zahtev za mestom u asopisu Imago temelji se na tome to njen prilog ima za sadraj primenu psi hoanalize. Tako zadobijen argument sigurno e os taviti utisak na onaj mali broj italaca koji je upuen u analitiko miljenje i ije rezultate zna da ceni. No, po svoj prilici, to e njima izgledati znaajno. 1909. godine je O. Rank, tada jo pod mojim uticajem, na moj podsticaj objavio spis pod naslo vom Der Mythus von der Geburt des Helden*. Taj spis obrauje injenicu da su gotovo svi znaajni kulturni narodi . . . svoje junake, legendarne kra ljeve i kneeve, osnivae vere, dinastije, carstva i gradova ukratko svoje nacionalne junake za rana ve veliali u pesmama i legendama. Naroito su istorije roenja i mladosti tih linosti ukraa vali fantastinim crtama ija je zapanjujua sli nost, ak delimino slaganje u recima kod razlii tih, ponekad veoma odvojenih i potpuno nezavisnih naroda odavno poznata, a to su mnogi istraivai ve uoili." Ako ovek po Rankovom uzoru konstruie, recimo, Goltonovom tehnikom, tipinu legendu" koja istie bitne crte svih tih istorija, onda se dobija sledea slika: Junak je dete uglednih roditelja, mahom kra ljevski sin.Peta sveska Schriften zur angewandten Seetenkunde. Fr. Deuticke, Wien. Daleko sam od pomisli da uma njim vrednost Rankovih samostalnih doprinosa t o m radu.

10

{

Njegovom raanju prethode potekoe, kao na primer period apstinencije, ili duga neplodnost, ili potajni odnos roditelja usled spoljasnjih zabrana ili prepreka. Za vreme trudnoe ili ve ranije sledi predskazanje (san, proroanstvo) koie skree pa nju na njegovo roenje i koje najavljuje opasnost koja mahom ugroava, oca. Zbog toga, novoroene biva veinom na oev podstrek ili na podstrek lica koje ga zamenjuje predodreeno za ubijanje ili naputanje; po pravilu, dete se u nekakvom koveiu preputa vodi. Zatim ga spaavaju ivotinje ili ljudi' niskog porekla (pastiri), i doji ga enka ili ena niskog porekla. Odrastavi, ponovo pronalazi ugledne roditelje, doivljavajui pri tom svakojake avanture; s iedne strane, sveti se ocu a, s druge, biva priznat i dospeva do veliine i slave." Najstarija od istorijskih linosti za koju je vezan taj mit o roenju jeste Sargon iz Agade, os niva Vavilona (oko 2800. godine pre Hrista). Upra vo za nas nije bez znaaja da ovde reprodukujemo priu koja je pripisana njemu samom: Ja sam Sargon, moni kralj, kralj Agade. Mo ja majka je bila vestalka, svog oca nisam pozna vao, dok je brat mog oca prebivao na planini. U mom gradu Azupirani koji je leao na obali Eufrata, majka vestalka me je zanela. Potajno me rodila. Poloila me u trani sud, zalila poklopac smolom i spustila u reku koja me nije udavila. Struja me je odvukla do Akija, crpaa vode. Aki, crpa vode, zbog dobrote svoga srca izvlai me iz vode. Aki, crpa vode, podizao me je kao sopstvenog sina. Aki, crpa vode, stvorio je od mene svog batovana. Obavljajui posao batovana, zavolela me je Istar! Postao sam kralj i etrdeset i pet godina vladao kao kralj." Nama najpoznatija imena u nizu koji poinje Sargonom iz Agade jesu Mojsije, Kir i Romul. Osim toga, Rank je, meutim, sakupio veliki broj junakih likova to pripadaju poeziji ili legendi i 11

{

0 kojima se pripoveda ista istorija mladosti bilo u svojoj celini bilo u dobro poznatim odlomcima, likova kao to su: Edip, Kama, Pari, Telef, Persej, Herakle, Gilgame, Amfion, Zet i dr. Rankova istraivanja su nas upoznala s izvo rom i tendencijom tog mita. Treba da se samo krat kim aluzijama na to pozovem. Junak je onaj koji se odvano digao protiv svog oca i na kraju ga pobedniki savladao. Na mit sledi tu borbu sve do u preistoriju jedinke time to doputa da se dete, uprkos oevoj volji, rodi i da se, uprkos njegovoj zloj nameri, spase. Ostavljanje u kovei jeste evi dentan simbolian prikaz roenja gde je kovei majina utroba, a voda plodova tenost. U bez brojnim snovima se odnos izmeu roditelja i deteta prikazuje izvlaenjem ili spaavanjem iz vode. Ako narodna mata ovde obraeni mit vezuje za istaknutu linost, onda eli da dotinu linost pri zna kao junaka, da oglasi kako je linost ostvarila shemu junakova ivota. Meutim, izvor itavog mita jeste tzv. porodini roman" deteta u kojem sin reaguje na promenu oseajnih odnosa prema rodi teljima, posebno ocu. Ogromno precenjivanje oca proima prve deje godine. Kralj i kraljica u snu 1 bajci uvek znae samo roditelje. Meutim, kasnije, pod uticajem suparnitva i stvarnog razoarenja dete se zalae za odvajanje od roditelja i prema ocu zauzima kritiki stav. Ove porodice mita ugledna kao i ona niskog porekla jesu shodno tome dva odraza detetove vlastite porodice kao to su mu se pojavljivale u sukcesivnim periodima njegova i vota. Covek sme tvrditi da kroz ta objanjenja po staju potpuno shvatljive rairenost i jednorodnost mita o roenju junaka. Utoliko .vie zasluuje nau panju to to legenda o Mojsijevom roenju i ostavljanju zauzima naroito mesto i to u neem bit nom protivrei ostalim legendama. Poi emo od dve porodice izmeu kojih se, po legendi, odvija sudbina deteta. Znamo da se one u analitikom tumaenju poklapaju, samo se vremen12

ski jedna od druge odvajaju. U tipinoj formi le gende prva porodica u kojoj se dete raa, ugledna je i mahom kraljevska; druga, u kojoj dete raste niskog je porekla ili poniena, kao to uostalom odgovara odnosima u kojima tumaenje nalazi svoj izvor. Samo je u legendi o Edipu ta razlika izbri sana. Dete koje ostavlja jedna kraljevska porodica, prihvata drugi kraljevski par. ovek sebi kae: to jedva moe biti sluajno to upravo u tom primeru prvobitna identinost obeju porodica prosijava i u samu legendu. Socijalni kontrast dveju porodica pribavlja mitu koji, kao to znamo, treba da na glasi junaku prirodu velikog oveka drugu funk ciju koja postaje znaajna posebno za istorijske linosti. Taj kontrast moe da se upotrebi i za to da se junaku pribavi plemika povelja, da ga soci jalno uzdigne. Tako je Kir za Meane strani osva ja; no, zahvaljujui legendi o naputanju, on po staje unuk meanskog kralja. Slino je s Romulom. Ako je ivela neka linost koja njemu odgovara, onda je to bio nekakav lutalica nepoznatog porekla, skorojevi; posredstvom legende on postaje poto mak i naslednik kraljevske kue Albe Longe. Mojsijev sluaj je posve drugaiji. Tu je prva porodica, inae ugledna, dovoljno skromna. Mojsije je dete jevrejskih Levita. Meutim, druga po rodica niskog porekla u kojoj inae dete raste zamenjena je egipatskom kraljevskom kuom; prin ceza ga odgaja kao svog vlastitog sina. To odstupa nje od tipa zaudno je delovalo na mnoge. Ed. Majer i ostali za njim su predpostavljali da je legenda prvobitno drugaije glasila: faraona je opomenuo proroki san5 da e sin njegove' keri njemu i car stvu doneti opasnost. Zato nareuje da se dete po svom roenju ostavi u Nil. No, Jevreji ga spaavaju i podiu kao svoje dete. Usled nacionalnih motiva", kako kae Rank6, legenda je preraena u formu koja nam je poznata.5 6

Spomenut i u izvetaju Josifa Flavija. 1. c, str 80, Napomena.

13

No, naredno razmiljanje kazuje da takva pr vobitna legenda o Mojsiju koja vie ne odstupa od drugih, nije mogla postojati. Jer je ona ili egipat skog ili jevrejskog porekla. Prvi sluaj se iskljuu je: Egipani nisu imali nikakav motiv da Mojsija veliaju, za njih on nije bio junak. Znai, trebalo je da je legenda stvorena u jevreiskom narodu, to jest da u svojoj poznatoj formi bude vezana za li nost voa. Samo, ova legenda nije bila sasvim pri kladna za tako neto, jer ta bi narodu trebalo da koristi legenda koja je njegovog velikog oveka uinila strancem? U formi u kojoj danas legenda o Mojsiju lei pred nama na nain vredan pomena ona ostaje iza svojih skrivenih namera. Ako Mojsije nije kra ljevski izdanak, onda ga ni legenda ne moe na praviti junakom; ako on ostaje jevrejsko dete, onda ona nije uinila nita za njegovo uzdizanje. Samo jedan mali fragment itavog mita ostaje delatan: potvrivanje da se dete uprkos snanim spoljnim silama odralo. Istorija Isusova detinjstva takoe je ponovila tu crtu, istorija u kojoj car Irod pre uzima faraonovu ulogu. Tada stvarno slobodno mo emo pretpostaviti kako se neki pozni, neveti pre raiva legendnog materijala naao podstaknutim da neto to je slino klasinoj legendi o naputa nju koja je svojstvena za junaka smesti i uz svog junaka Mojsija, a to mu nije zbog naroitih od nosa tog sluaja moglo odgovarati. Tim nezadovoljavajuim i povrh toga nepouz danim rezultatom moralo bi se nae istraivanje zadovoljiti, a da nita nije uinilo za razreavanje pitanja: da li je Mojsije bio Egipanin. No, za ocenu legende o naputanju postoji jedan drugaiji, moda izgledniji pristup. Vratimo se dvema porodicama mita. Znamo: na nivou analitikog tumaenja one su identine,14

a na mitskom nivou razlikuju se kao ugledna poro dica i porodica neplemenita porekla. Meutim kada je re o istorijskoj linosti za koju je mit vezan, tada postoji i trei nivo nivo realnosti. Jedna porodica je realna; u njoj se linost, veliki ovek, zbilja rodio i odrastao. Druga je fiktivna koju je izmislio mit sleei svoje namere. Po pravilu, real na porodica se podudara s porodicom neplemenita porekla, a. izmiljena s uglednom. Situacija u Mojsijevom sluaju je izgledala neto drugaije. Moda novo stanovite sada vodi razjanjenju kako je prva porodica, ona koja naputa dete, u svim sluajevi ma koji se mogu iskoristiti izmiljena; meu tim, ona kasnija koja dete prihvata i "u kojoj ono raste jeste stvarna. Ako imamo hrabrosti da tu postavku uvaimo kao optost kojoj podinjavamo i legendu o Mojsiju, onda jasno saznajemo: Mojsije je verovatno ugledni Egipanin od koga le genda treba da napravi Jevrejina. A to bi bio na rezultat! Ostavljanje u vodi bilo je na svom pravom mestu; da bi se potinila novoj tendenciji, namisao ostavljanja se morala ne bez nasilja modifikovati; od preputanja na milost i nemilost sudbini, ostavljanje je postalo sredstvo spaavanja. Odstupanje legende o Mojsiju, od svih drugih njene vrste moglo se, meutim, svesti na poseb nost Mojsijeve istorije. Dok se inae junak u toku svog ivota uzdie iznad svojih niskih poetaka, ju naki ivot velikog oveka Moj si ja zapoeo je time to se srozao sa svoje visine, spustio na nivo sino va Izrailjevih" Ovo malo istraivanje preduzeli smo u nadi da emo iz njega dobiti drugi, novi argument za pret postavku da je Mojsije bio Egipanin. uli smo kako prvi argument koji je izveden iz imena, nije na mnoge ostavio nikakav presudan utisak7 ovekTako, n a primer, E d . Meyer u Die Mosessagen und die Leviten, Berliner Sitzbericht, 1905, kae: Ime Moj sije' je verovatno egipatsko, dok je ime .Fines' u sve7

15

mora biti spreman da ni novi argument, izveden iz analize legende o naputanju nee imati vie sree. Svakako da e prigovori glasiti kako su odnosi stvaranja i preoblikovanja legendi ipak isuvie ne jasni da bi zakljuak poput naeg opravdali, i kako predanja o Mojsijevom junakom liku u svojoj za mrenosti, svojim protivrenostima, s oiglednim znacima vekovima postojane, tendenciozne prerade i akumulacije moraju osujetiti sve napore da se iznese na videlo jezgro istorijske istine to se iza toga krije. Ja sam ne delim takav iskljuujui stav, no takoe nisam kadar ni da ga odbijem. Ako se vie nije mogla dosegnuti pouzdanost, zato sam onda uopte ovo istraivanje i saoptio javnosti? ao mi je to ni moje opravdanje nije kadro da prevazie nagovetavanja. Naime, ako se ovek da zavesti s oba ovde navedena argumenta i pokua da ozbiljno shvati pretpostavku kako je Mojsije bio ugledni Egipanin, onda se raskriljuju vrlo zanimljive i dalekosene perspektive. Uz pomo izvesnih ne mnogo udaljenih hipoteza ovek veruje da razume motive koji su vodili Mojsija pri nje govom neobinom poduhvatu, i u uskoj vezi s tim shvata mogue obrazlaganje mnogobrojnih karakte ristika i posebnosti zakona i religije koje je on dao jevrejskom narodu, te ovek ak biva pobuen na znaajna razmiljanja o nastanku monoteistike re ligije uopte. Samo to se tako vana objanjenja ne mogu temeljiti jedino na psiholokim verovatnostima. Ako se dopusti da Mojsijevo egipanstvo vai kao nekakav istorijski oslonac, onda je nuna jo barem jedna vrsta taka kako bi se obilje pomaljajuih mogunosti zatitilo od kritike kako su one i proizvod mate i predaleko od stvarnosti. Objek tivan dokaz o vremenu Mojsijeva ivota i Izlaska iz Egipta zadovoljio bi, recimo, tu potrebu. Ali,tenikom rodu iz S i l o m a . . . nema sumnje naravno, ne dakazuje da su ti rodovi bili rekla, no svakako da su imali odnose s 651)." Razume se da ovek moe zapitati odnosa pri tom treba misliti. egipatsko, t o , egipatskog po Egiptom (str. na koju vrstu

16

takav dokaz se nije naao, i zato treba bolje da izostane saoptavanje svih daljih zakljuaka nastalih iz uvida da je Moj sije bio Egipanin.

2 M j ie i m n t i a osj o oez m

II AKO JE MOJSIJE BIO EGIPANIN .

U jednom ranijem prilogu za ovaj asopis' po kuao sam pretpostavku da ovek Mojsije, oslo bodilac i zakonodavac jevrejskog naroda, nije bio Jevrejin nego Egipanin da potkrepim novim ar gumentom. Da njegovo ime potie iz egipatskog jezikog blaga, odavno je bilo uoeno, mada ne i od govarajue ocenjeno; ja sam dodao da-tumaenje mita o naputanju koji je povezan s Mojsijem na goni na zakljuak kako je on bio Egipanin koga je potreba jednog naroda elela da uini Jevrejinom. Na kraju svoje rasprave sam rekao da se iz pretpostavke da je Mojsije bio Egipanin izvlae vani i dalekoseni zakljuci; meutim, da nisam spreman da se javno za njih zauzmem jer poivaju samo na psiholokim verovatnostima i lieni su ne kog objektivnog dokaza. Ukoliko su znaajniji tako dobijeni uvidi, utoliko ovek upozorenje da ih bez solidnog utemeljenja ne izlae kritikom napadu okoline osea snanije, gotovo kao bronzanu statuu na glinenom postolju. Nijedna ma kako za vodljiva verovatnost ne titi od zablude; ak ako se ini da se svi delovi nekog problema postavljaju na svoje mesto poput komada u igri sklapanja, on da bi ovek morao misliti kako ono to je verovatno nije neminovno i istinito, a da istina nije uvek verovatna. I, najzad, da nije primamljujue1 Imago, Bd. 23 (1937), Heft 1: Moses, ein gypter". /Prva rasprava u ovoj knjizi. (Prim. prev.)/

18

biti ubrojan u sholastiare i talmudiste koji se za dovoljavaju time to doputaju da se njihova otroumnost poigrava, bez obzira na to koliko njihova tvrdnja moe biti daleko od stvarnosti. Bez obzira na premiljanja koja i danas imaju svoje opravdanje, iz sukoba mojih motiva proistek la je odluka da onom prvom saoptenju usledi ovaj nastavak. No, ovo opet nije celina niti njen naj vaniji deo. (1) Znai, ako je Mojsije bio Egipanin" onda je prva korist od te pretpostavke novo zagonetno pi tanje na koje se teko moe odgovoriti. Kad se na rod ili pleme2 sprema na kakav velik poduhvat, ta da se ne moe nita drugo oekivati nego da se je dan od sunarodnika uzdigne do voa ili da se pu tem izbora odredi za tu ulogu. No, ta je trebalo da uglednog Egipanina moda princa, svetenika, visokog nametenika pokrene pa da se stavi na elo gomile doseljenih, kulturno zaostalih dolja ka i s njima napusti zemlju to se ne da lako odgonetnuti. Poznati prezir Egipanina prema nje mu stranom narodu ini takav sluaj posebno neverovatnim. Mogao bih poverovati da upravo zato ak ni istoriari koji su priznavali ime kao egipat sko i oveku pripisivali svu egipatsku mudrost ne ele da prihvate verovatnu mogunost da je Moj sije bio Egipanin. Uz tu prvu potekou ubrzo iskrsava i druga. Ne smemo smetnuti s uma da Mojsije nije bio samo politiki vo Jevreja nastanjenih u Egiptu; on je takoe bio njihov zakonodavac i vaspita; prisilio ih da slue novoj religiji koja se jo i danas po njemu naziva mojsijevskom. No, dolazi li poje dinac tako lako na misao da stvori novu religiju? I2 Nemamo pojma o kakvom je broju re prilikom Izlaska iz Egipta.

19

ako neko eli da utie na religiju drugog, nije li najprirodnije da ga preobrati u svoju vlastitu? Jevreji u Egiptu sigurno nisu bili bez nekakvog obli ka religije, i ako je Mojsije koji im je dao novu religiju bio Egipanin, onda se ne moe odbaciti pretpostavka da je i ta druga nova religija bila egipatska. Toj mogunosti stoji neto na putu: injenica najotrije suprotnosti izmeu jevrejske religije koja se pripisuje Mojsiju i egipatske. Prva je velianstve no kruti monoteizam; postoji samo jedan Bog, on je jedini, svemoan, nedokuiv; ovek ne izdrava njegov pogled, ne srne da pravi njegov lik, niti da izgovori njegovo ime. U egipatskoj religiji postoji jedva pregledna gomila boanstava razliitog dosto janstva i porekla, nekoliko personifikacija velikih prirodnih sila kao to su nebo i zemlja, sunce i mesec, ak i apstrakcija poput Maata (istina, pra vednost), ili nakaza poput patuljastog Besa. No, veina su lokalni bogovi iz vremena kada se zemlja bila raspala na mnogobrojne oblasti; ivotinjskog su oblika kao da jo nisu prevladali razvoj iz sta rih totemskih ivotinja; ne razlikuju se otro jedan od drugog i jedva da su pojedinima dodeljene po sebne tunkcije. Himne u slavu tih bogova kazuju o svakom isto, bez premiljanja identifikuju jednog s drugim na nain koji bi nas oajno zbunjivao. Boja imena se kombinuju jedno s drugim tako da se jedno srozava do epiteta drugog; tako se u doba procvata Novog carstva glavni bog grada Tebe zove Amon-Ra, u ijem sklopu prvi deo oznaava grad skog boga s ovnujskom glavom, dok je Ra onski bog sunca s glavom kopca. Magijske i ceremonijalne radnje, arobne izreke i amuleti dominirali su bo jom slubom kao svakodnevnim ivotpm Egipanina. Neke od tih razlika mogu se lako izvesti iz na elne suprotnosti strogog monoteizma prema ne ogranienom politeizmu. Druge su oito posledice diferencijacije u duhovnom nivou, poto je jedna religija vrlo bliska primitivnim fazama razvoja, dok 20

E

se druga uzvinula do visina sublimne apstrakcije. Moe pripadati i jednom i drugom momentu to to se pokatkad ima utisak da je suprotnost izmeu mojsijevske i egipatske religije hotimina i namerno pootrena; na primer, kada jedna religija najod lunije odbacuje svaku vrstu magije i vradbine koje ipak najraskonije bujaju u drugoj. Ili kada se nasuprot nezasitoj elji Egipana da svoje bogove otelotvoruju u glini, kamenu i metalu i kojoj da nas nai muzeji tako mnogo zahvaljuju postav lja surova zabrana da se bilo koje ivo ili imagi narno bie prikazuje u nekakvom liku. Meutim, postoji i druga suprotnost izmeu dveju religija koju ne dodiruju objanjenja, koja pokuavamo dati. Nijedan drugi narod starog veka nije toliko uinio da bi opovrgao smrt, toliko se muno starao da omogui egzistenciju u onostranom kao Egip ani, i shodno tome bog mrtvih Oziris, gospodar tog drugog sveta, bio je najpopularniji i najneosporniji od svih egipatskih bogova. Naprotiv, starojevrejska religija se potpuno odrekla besmrtnosti; nigde i nikad se ne spominje mogunost nastavka ivota posle smrti. A to je utoliko udnije kada su kasnija iskustva pokazala da se vera u onostrano bivstvovanje moe vrlo dobro usaglasiti s monoteistikom religijom. Ponadali smo se da e se pretpostavka kako je Mojsije bio Egipanin, u razliitim pravcima po kazati kao plodonosna i razjanjavajua. No, na prvi zakljuak iz te pretpostavke da je nova religija koju je Mojsije dao Jevrejima, bila njegova vlasti ta, egipatska razbio se o saznanje da izmeu tih dveju religija postoji razliitost, ak suprotnost. (2) udna injenica istorije egipatske religije injenica koja je tek kasnije bila saznata i ocenjena, prua nam jo jednu nadu. Ostaje mogue da je religija koju je Mojsije dao svojim Jevrejima 21

ipak bila njegova vlastita, neka egipatska religija, mada ne i odreena egipatska religija. Za vreme slavne XVIII dinastije, pod kojom je Egipat najpre postao svetsko carstvo, oko 1375. godine pre Hrista ustoliio se mladi faraon koji se u prvi mah zvao kao i njegov otac Amenhotep (IV), mo kasnije je promenio svoje ime, i ne samo ime. Taj kralj je pokuao da svojim Egipanima namet ne novu religiju koja je bila u protivrenosti s nji hovim hiljadugodinjim tradicijama i svim njiho vim poznatim ivotnim obiajima. Bio je to strogi monoteizam, prvi pokuaj te vrste u svetskoj istoriji koliko dosee nae poznavanje, a sa verovanjem u jednog jedinog boga neminovno se rodila religiozna netrpeljivost koja je pre toga i jo dugo potom, ostala nepoznata starom veku. No, vladavina Amenhotepa trajala je samo sedamnaest godina; vrlo brzo posle njegove smrti koja je usledila 1358. godine p.n.e, nova religija je bila proskribovana a uspomena na jeretikog kralja zatrvena. Od silnih ruevina nove rezidencije koju je podigao i posvetio svom bogu, od natpisa na kame nim grobnicama koje su pripadale toj rezidenciji potie ono malo to o njemu znamo. Sve ono to moemo saznati o toj udnoj, ak jedinstvenoj li nosti dostojno je najveeg zanimanja 3 . Sve novo mora svoje pripreme i preduslove imati u onom to mu prethodi. Izvori egipatskog monoteizma se mogu s neto pouzdanosti slediti jo donekle unazad 4 . U svetenikoj koli hrama Sunca u Onu (Heliopolisu) ve due vremena su bile prisutne tendencije da se razvije predstava univerzalnog boga i naglasi etika strana njegovaThe first individual in h u m a n history" (Prva linost u ljudskoj istoriji.") tako ga naziva J. H. Breas ted. 4 Ono to sledi poglavito je bazirano na prikazima J. H. Breasteda u njegovoj History of Egypt, 1906, k a o i u The Dawn of Conscience, 1934, i odgovarajuim odeljcima u The Cambridge Ancient History, t. I I .3

22

bia. Maat, boginja istine, reda i pravednosti, bila je kerka boga sunca Raa. Ve za vladavine Amenhotepa III, reformatorovog oca i pretee, oboava nje boga sunca dobilo je novi zamah, verovatno u suparnitvu prema tebanskom Amonu koji je po stao premoan. Prastaro ime boga sunca Aton ili Atum biva ponovo izneseno, i u toj Atonovoj religiji mladi kralj je naao pokret koji nije morao da on prvi inspirie i kome je mogao da se prikljui. U to vreme politiki odnosi u Egiptu su poeli trajno uticati na egipatsku religiju. Preko vojnikih dela velikog osvajaa Tutmesa III Egipat je postao svetska sila. Na jugu Nubija, na severu Palestina, Sirija i deo Mesopotamije bili su pripojeni carstvu. Taj imperijalizam odslikavao se sada u religiji kao univerzalizam i monoteizam. Poto je sada faraonovo staranje sem Egipta obuhvatalo takoe Nubiju i Siriju, moralo je i boanstvo napustiti svoj nacionalni okvir i, kao to je faraon bio jedini i apsolutni gospodar Egipaninu poznatog sveta, ta kvo je svakako moralo postati i novo boanstvo Egipana. Osim toga, bilo je prirodno to je s pro irivanjem granica carstva Egipat postao pogodan 5 za strane uticaje; neke od kraljevih ena bile su azijske princeze i moda su ak neposredni podsticaji za monoteizam prodrli iz Sirije. Amenhotep nije nikad poricao svoju privrenost onskom kultu sunca. U dvema himnama posvee nim Atonu koje su nam ostale ouvane u natpisima kamenih grobnica i koje je verovatno on spevao, Amenhotep sunce kao stvoritelja i zatitnika sveg ivog u Egiptu i van Egipta slavi sa takvim arom koji se tek mnogo stolea kasnije vraa u psalmima posveenim slavi jevrejskog Boga Jahvea. No, on se nije zadovoljio tom zauujuom anticipacijom naunog saznanja o uticaju sunevog zraenja. Ne ma sumnje da je nainio korak dalje, da je sunce slavio ne samo kao materijalni objekt nego kao5 Moda ak i Amenhotepova voljena ena Nefertita.

23

simbol boanskog bia 6 ija se energija manifestovala u sunevim zracima . Ali, biemo nepravedni prema kralju ako ga posmatramo samo kao pristalicu i pokrovitelja jed ne pre njega ve postojee religije Atona. Njegova delatnost je bila daleko odlunija. Pridoneo je ne to novo i tek time je uenje o univerzalnom bogu postalo monoteizam. Bio je to moment iskljuivo sti. U jednoj od njegovih himni neposredno se kae: O Ti, jedini Boe kraj koga ne postoji nijedan drugi"7. I mi neemo zaboraviti kako za ocenu no vog uenja nije dovoljno samo poznavanje njenog pozitivnog sadraja; gotovo isto tako je vana nje na negativna strana, poznavanje onog to ona od bacuje. Bilo bi takoe pogreno pretpostaviti kako je nova religija odjednom bila gotova i kako se, potpuno spremna, uzvinula u ivot kao Atina iz Zevsove glave. tavie, sve govori da je ona za Amenhotepove vladavine ojaala u smislu sve vee jasno e, doslednosti, otrine i netrpeljivosti. Verovatno se taj razvoj odvijao pod uticajem estoke opozicije koja se podigla meu Amonovim svetenicima pro tiv kraljeve reforme. U estoj godini Amenhotepove vladavine neprijateljstvo je bilo toliko raireno da Breasted, History of Egypt, str. 360.: But however evident the Heliopolitan orgin of the new state religion might be, it was not merely sun-worship; the word Aton was employed in the place of the old word for 'god' (nuter) and the (od is clearly distinguished from t h e material sun." It is evident t h a t what t h e king was deify ing was the force, by which the Sun m a d e itself felt on e a r t h " (The Dawn of Conscience, str. 279). /Ali bez obzira koliko bi heliopolisko poreklo nove dravne religije moglo biti oigledno, to nije bio samo kult sunca; re Aton se upotrebljavala u m e s t o s t a r e rei za ,bog' (nuter), a bog se jasno razlikuje od materijalnog sunca." Oigledno je da je ono to je kralj oboavao bila sila kojom se sunce osecalo na zemlji."/ Slian sud o formuli u slavu boga nalazimo kod A. E r m a n a (Die gyptische, Religion, 1905): To s u . . . rei koje t r e b a da to je mogue vie apstrakt no izraze kako se ne velia s a m a zvezda nego bie to se u njoj pojavljuje."7

1. c, History of Egypt, str. 374.

24

ie kralj promenio svoje ime u kojem je jedan deo bilo sada zabranjeno boje ime Amon. Sebe je na zvao umesto Amenhotepom Ihnatonom*. Meu tim, nije samo iz svog imena izbrisao ime omrae nog boga, nego ga je uklonio i iz svih natpisa, pa ak i tamo gde se to ime nalazilo u imenu njegova oca Amenhotepa III. Ubrzo posle promene imena, Ihnaton je napustio Tebu pokornu Amonu, i sebi nizvodno podigao novu prestonicu koju je nazvao Ahetaton (Atonov horizont). Razvaline tog grada danas se zovu Tel-el-Amarna9. Kraljevo proganjanje najtee je pogodilo Amo na, no ne samo njega. Svuda po carstvu se zatvara ju hramovi, zabranjuje se boja sluba, konfiskuje se blago po hramovima. Kraljeva revnost je ila toliko daleko da je naredio da se briljivo istrae stari spomenici kako bi se na njima unitila re bog" ako je bila upotrebljena u mnoini10. Nije nikakvo udo to su te Ihnatonove mere izazvale kod potlaenog svetenstva i nezadovoljnog naroda raspoloenje fanatine osvetoljubivosti koja se po sle kraljeve smrti mogla slobodno dokazati na delu. Atonova religija nije postala popularna; verovatno je ostala ograniena na malu grupu oko kralja. Ihnatonov kraj ostaje za nas skriven u tami. Sazna jemo za nekolicinu kratkovenih, nerazgovetnih naslednika iz njegove porodice. Ve je njegov zet Tutanhaton bio primoran da se vrati u Tebu i da u svom imenu boga Atoma zameni bogom Amonom. Zatim je usledio period anarhije sve dok vojsko voi Haremhabu 1350. godine pre Hrista nije polo za rukom da ponovo uspostavi red. Slavna XVIII dinastija je bila ugaena; istovremeno je izgubila* Kod tog imena sledim engleski nain pisanja (kao alternativa Ehnaton). Novo kraljevo ime znai otprili ke isto to i njegovo ranije: Bog j"e zadovoljan." Upor. naa imena Gothold (Bog je milostiv"), Gotfrid (Bog je zadovoljan"). 9 Tamo je 1887. otkrivena korespodencija' egipatskih kraljeva s prijateljima i vazalima u Aziji i koja je t a k o vana za poznavanje istorije. 10 Id., History of Egypt, str. 363.

25

oblasti osvojene u Nubiji i Aziji. U tom mranom interegnumu ponovo su bile uvedene stare egipat ske religije. Atonova religija je bila ukinuta. Ihnatonov grad rozoren i poharan, a uspomena na kra lja proganjana kao uspomena na zloinca. Slui odreenoj nameri kad sada istiemo neke take meu negativnim karakteristikama Atonove religije. Najpre, to je iz nje iskljueno sve mitsko, magijsko i vradbinsko 11 . Zatim, nain prikazivanja boga sunca ne ostva ruje se vie kao ranije malom piramidom i soko lom, nego to se moe nazvati razboritim diskom od kojeg polaze zraci koji se zavravaju ljudskim rukama. Uprkos svom cvetanju umetnosti amarnskog perioda, drugaiji prikaz boga sunca neka slika samog Atona nije pronaen i ovek moe pouzdano rei: nee se ni pronai 12 . Najzad, potpuno utanje o bogu mrtvih Ozirisu i carstvu mrtvih. Ni himne ni nadgrobni natpisi ne znaju nita o onom to je moda bilo nablie Egipaninovu srcu. Suprotnost prema narodnoj re ligiji ne moe se jasnije predoiti 13 .11 Weigall (The Life and Time of Ikhnaton, 1923, str. 121.) kae da I h n a t o n nije hteo da zna bilo ta o paklu; od paklenih strahota trebalo se tititi bezbrojnim arob nim formulama. Akhnaton flung all these formulae into the fire. Djins, bogies, spirits, monsters, demigods and Osiris himself with all his court, were swept into the blaze and reduced to ashes." /Ehnaton je bacio sve izreke u vatru. Demoni, aveti, duhovi, udovita i sam Oziris sa svom svojom svitom bili su gurnuti u plamen i pretvoreni u pepeo."/ 12 A. Weigall, 1. c, 103: Iknaton did not permit any graven image to be made of the Aton. The true God, said the King, h a d no form; and he held to this opinion througout his life." /Ihnaton nije dozvolio da se pravi bilo kakav urezani Atonov lik. Pravi bog, ree kralj, nema oblik; i drao se tog miljenja tokom celog svog ivota."/ 11 Erman, 1. c, str. 70: 0 Ozirisu i njegovom carstvu se nije trebalo nita vie znati." Breasted, The Dawn of Conscience, str. 291: Osiris is completely ignored. He is never mentioned in any record of Ikhnaton or in any of the tombs at Amarna." /Oziris je potpuno ifmorisan. On se nikad ne pommje ni u jednoj Ihnatonovoj beleci ili na bilo kom nadgrobnom spomeniku u Amarni."/

26

(3)Sad bismo eleli da se odvaimo na zakljuak: ako je Mojsije bio Egipanin i ako je Jevrejima predao svoju vlastitu religiju, onda je to bila ona Ihnatonova religija posveena bogu Atonu. Malopre smo jevrejsku religiju uporedili s egi patskom narodnom religijom i utvrdili suprotnosti meu njima. Sada treba da uporedimo jevrejsku religiju s Atonovom, u nadi da emo dokazati pr vobitnu identinost tih dveju religija. Znamo da nam nije postavljen nikakav lak zadatak. Zahva ljujui osvetoljubivosti Amonovih svetemka, moda premalo znamo o Atonovoj religiji. Mojsijevsku veru poznajemo samo u konanom obliku, u ka kvom ju je, recimo, osamsto godina kasnije u pe riodu posle Izalska iz Egipta fiksiralo jevrejsko svetenstvo. Ako bi trebalo da uprkos toj nedovoljnosti dokumenata pronaemo neke indicije koje su podesne za nau pretpostavku, onda emo imati razloga da ih visoko cenimo. Postojao bi kratak put za dokazivanje nae teze kako Mojsijeva religija nije nita drugo do Atonova, naime ako bismo imali verski kredo, neku proklamaciju. 1 N 0 , plaim se da e nam rei kako taj put nije prohodan. Kao to je poznato, jevrejski kredo glasi: ema Jisroel Adonaj Elohenu Adonaj Ehod." Ako ime egipatskog Atona (ili Atuma) ne podsea samo sluajno na hebrejsku re Adonaj i sirijsko boansko ime Adonis, nego usled jezike i znaenjske srodnosti, onda bi se ona jevrejska izre ka mogla prevesti: uj, o Izrailju, na bog Aton (Adonaj) jeste jedini bog." Na alost, potpuno sam nekompetentan da odgovorim na to pitanje; o tome sam u literaturi mogao nai neto malo 14 , no veroSamo nekoliko mesta kod VVeigalla, I. 19: Bog Atum koji je oznaavao boga Raa lazeeg sunca, bio je moda istog porekla kao Siriji opte slavljeni Aton, i otuda su se neka ljica i njena pratnja oseale vie privuene nego Tebi."14

c, str. 12, u vidu zau severnoj strana kra Heliopolisu

27

vatno da se s tim i ne moe tako lako postupati. Uostalom, moraemo se jo jednom vratiti proble mu bojeg imena. Slinosti kao i razlike obeju religija lako su uoljive, a to nam malo toga objanjava. Obe su forme strogog monoteizma, i ovek e a priori biti sklon da ono to u njima odgovara jedno drugom svede na taj osnovni karakter. Jevrejski monoteizam se u nekim takama ponaa jo krue nego egipatski: na primer, kada uopte zabranjuje pri kazivanje u slikama. Najhitnija razlika, ne uzima jui u obzir boje ime, pokazuje se u tome to jevrejska religija potpuno naputa kult sunca, a na koji se egipatska jo oslanjala. Pri uporeivanju s egipatskom narodnom religijom stekli smo utisak kako bi sem naelne suprotnosti i moment namerne protivrenosti uestvovao u razlici obeju reli gija. Taj utisak se sada pokazuje kao opravdan, kada u paraleli jevrejsku religiju zamenimo Atonovom koju je Ihnaton, kao to znamo, razvio u namernom neprijateljstvu prema narodnoj religiji. S pravom smo se udili to jevrejska vera ne eli da zna ita o onostranom i o ivotu posle smrti, poto bi takvo uenje bilo spojivo s najstroim monoteizmom. To uenje se gubi kada se od jevrejske religije povratimo na Atonovu i usvojimo da je ta negacija odatle preuzeta, jer je ona za Ihnatona bila nunost pri suzbijanju narodne religije u kojoj je bog mrtvih Oziris igrao moda veu ulogu nego bilo koji bog gornjeg sveta. Podudarnost jevrejske religije s Atonovom religijom u toj vanoj taki prvi je snani argument u prilog nae teze. Videemo da nije i jedini. Mojsije nije Jevrejima dao samo novu religiju; s jednakom pouzdanou se takoe moe tvrditi da je kod njih uveo obiaj obrezivanja. Ta injenica ima odluujui znaaj za na problem i jedva da je ikad ocenjena. Istina, biblijska pria joj vie struko protivrei; s jedne strane, ona obrezivanje vraa u doba praotaca kao znak povezanosti izmeu Boga i Avrama, s druge, iznosi na jednom naroito

28

nejasnom mestu kako je Mojsije razgnevio Boga jer je zanemario sveti obiaj, te kako ga je zato ovaj hteo ubiti i kako je Moj sijeva ena, Madijanka, brzim izvoenjem operacije spasla ugroenog mua od bojeg gneva. No, to su deformacije koje nas ne smeju zavesti; kasnije emo uvideti njihove motive. Ostaje da i dalje postoji injenica kako na pitanje otkud je Jevrejima doao obiaj obrezivanja ima samo jedan odgovor: iz Egipta. Herodot, otac istorije' saoptava nam kako je obiaj obrezivanja u Egiptu odavno bio odomaen i nje govi podaci su potvreni nalazima na mumijama, ak crteima na zidovima grobnica. Koliko znamo, nijedan drugi narod istonog Mediterana nije praktikovao taj obiaj; za Semite, Vavilonce, Sumerce se pouzdano moe pretpostaviti da su bili neobre zani. Za itelje Hanana to kae sama Biblija, a to je pretpostavka za ishod avanture Jakovljeve kerke s princom Sihemom15. Mogunost da su Jevreji koji su boravili u Egiptu, obiaj obrezivanja usvojili drugim putem a ne u vezi s Mojsijevim osnovanjem vere moemo odbaciti kao potpuno neosnovanu. Kad se vrsto drimo toga da se obrezivanje kao opti narodni obiaj praktikovalo u Egiptu i usvo jimo, za trenutak, pretpostavku da je Mojsije bio Jevrejin koji je eleo da svoje sunarodnike oslobodi od prinudnog rada za Egipane, da ih povede ka razvijanju samostalnog i samosvesnog opstanka van Egipta kao to se zbilja dogodilo, kakvog je onda smisla moglo imati to to im je u isto vre15 Ako s biblijskom tradicijom postupamo t a k o na silno i samovoljno pa je koristimo za potkrepljivan je gde nam to odgovara, a slobodno odbacujemo gde n a m protivrei, tada vrlo dobro znamo da time sebe izlaemo ozbiljnoj metodolokoj kritici i da slabimo dokaznu mo naih izvoenja. No, to je jedini nain kako se moe ob raivati materijal za koji se sigurno zna da je uticaj izopaavajuih tendencija teko otetio njegovu pouzda nost, ovek se nada da e kasnije stei izvesno opravda nje ako doe na trag onim skrivenim motivima. Pouz danost se uopte ne moe dosei, a uostalom smemo da kaemo kako su svi ostali autori isto tako postupali.

29

me naturao muan obiaj koji ih je u neku ruku ak inio Egipanima, koji je morao uvek odra vati ivim njihovo seanje na Egipat, dok je ipak njegovo stremljenje moglo biti upravljeno u suprot nom pravcu: njegov narod je trebalo da se otui od zemlje ropstva i prevlada enju za minulim blagostanjem? N 0 , injenica od koje smo poli i pretpostavka koju smo joj pridodali toliko su ne spojive jedna s drugom da nalazimo odvanosti za zakljuak: ako Mojsije nije Jevrejima dao samo novu religiju nego i zapovest za obrezivanjem, tada on nije bio Jevrejin ve Egipanin, a onda je i mojsijevska religija verovatno bila neka egipatska i to, zbog suprotnosti prema narodnoj religiji, religija Atona s kojom se kasnija jevrejska vera takoe slae u nekim znaajnim takama. Uoili smo kako naa pretpostavka da Mojsije nije Jevrejin ve Egipanin, stvara novu zagonet ku. Nain ponaanja koji se kod Jevreja inio lako razumljivim, postaje nepojmljiv kod Egipana. Me utim, ako Mojsija premestimo u vreme Ihnatona i poveemo s tim faraonom, onda se ta zagonetka gubi i pojavljuje se mogunost nekakve motivacije koja daje odgovor na nae pitanje. Poimo od pret postavke da je Mojsije bio ugledan i znaajan ovek, moda zbilja lan kraljevske kue kao to za njega tvrdi legenda. On je sigurno bio svestan svo jih velikih sposobnosti, ambiciozan i energian; moda je njemu samom pokatkad lebdeo pred oi ma cilj da jednog dana vodi narod, da zavlada car stvom. Blizak faraonu, bio je uboeni pristalica nove religije ije je glavne ideje, usvojio. Kraljevom smru i zavoenjem reakcije, video je gde se rasplinjuju sve njegove nade i izgledi; ako nije eleo da se odrekne njemu dragih ubeenja, u tom slu aju Egipat nije imao nita vie da mu ponudi izgubio je svoju otadbinu. U tom oajnom polo aju naao je neobian izlaz. Sanjar Ihnaton se otuio od svog naroda i dopustio da se razdrobi njegovo svetsko carstvo. Mojsijeva energina pri roda odgovarala je planu da se zasnuje novo car30

Ivo, da nae novi narod kome je eleo da religiju koju je Egipat prezreo, pokloni za uvaavanje. Bio Jc to, kao to se zna, junaki pokuaj boriti se sa sudbinom, u dva pravca nadoknaivati gubitke koje mu je dnela Ihnatonova katastrofa. Moda je u to vreme bio namesnik one granine provincije (Gesem) u kojoj su se (jo u vreme Hiksa?) nasta nila izvesna semitska plemena. Njih je odabrao da budu njegov novi narod. Jedna istorijka odluka od svetskog znaaja 16 ! On se s njima sporazumeo, stao im na elo, krepkom rukom" se starao za njihovo preseljavanje. U potpunoj suprotnosti sa biblijskom tradicijom, trebalo bi pretpostaviti kako se Izlazak odvijao mirno i bez proganjanja. Omoguio ga je Mojsijev autoritet; nekakva centralna vlast koja bi bila kadra da sprei Eksodus tada nije posto jala. Prema naoj konstrukciji Izlazak iz Egipta pa dao bi u vreme izmeu 1358. i 1350. pre Hrista, to jest posle Ihnatonove smrti a pre Haremhaba 1 7 ko ji je obnovio autoritet drave. Cilj seobe je mogla biti samo hananska zemlja. Posle sloma egipatske moi u Hanansu prodrle ratoborne horde Aramejaca, osvajajui i pljakajui, i tako pokazale gde je jedan sposoban narod mogao dobiti novu zemlju za sebe. Te ratnike poznajemo iz pisama to su na ena 1887. godine u arhivu grada razvalina AmarAko je Mojsije bio visoki nametenik, onda to olakava nae razumevanje uloge voa koju je kod Jevreja preuzeo; ukoliko je bio svetenik, tada je shvatljivo to nastupa kao osniva vere. U oba sluaja to bi bio nastavak njegovog dotadanjeg poziva. Princ kraljevske kue lako je mogao biti i jedno i drugo: namesnik i svetenik. U prii Josifa Flavija (Antigu. jud.) koji usvaja legendu o naputanju, no izgleda da poznaje druga pre dan ja a ne biblijska Mojsije je kao egipatski vojsko voa izveo uspean pohod u Etiopiji. 17 Izlazak bi, recimo, bio jedno stolee ranije kao to pretpostavlja veina istoriara koji ga premetaju u de; vetnaestu dinastiju, u doba Merneptahove vladavine. Ili moda neto kasnije jer se ini da je slubeno pisanje istorije interegnum uraunalo u Haremhabov period vla danja.16

31

ni. Oni se nazivaju Habiru" i to ime je, ne zna se j na koji nain, prelo na jevrejske osvajae koji kasnije dolaze: Hebrejce. Nije mogue da se u pis mima iz Amarne misli na te potonje. Juno od Pa lestine u Hananu ivela su takoe plemena koja su bila u najbliem srodstvu s Jevrejima koji u to vreme naputaju Egipat. Motivi koje smo otkrili za itav Izlazak odnose se takoe na uvoenje obrezivanja. Znamo na koji se nain ljudi narodi kao i pojedinci ponaa ju prema tom' prastarom, jedva vie shvatljivom obiaju. Onima koji ga ne praktikuju, taj obiaj iz gleda vrlo udan i donekle ga se groze; meutim, oni drugi koji su obrezivanje prihvatili ponosni su na to, oseaju se njime uzdignutim, oplemenje nim, i s prezirom gledaju na ostale koji su za njih neisti. Jo i danas Turin psuje hrianina kao neobrezanog psa". Verovatno da je Mojsije koji je i sam kao Egipanin bio obrezan delio taj stav. Jevreji s kojima je napustio otadbinu trebalo je da mu budu bolja zamena za one Egipane koje je ostavio za sobom u zemlji. Ni u kom sluaju oni nisu smeli za njima zaostajati. eleo je da od njih napravi sveti narod", kako se jo izriito kae u biblijskom tekstu, i kao znak takvog posveivanja uveo je i kod njih obiaj koji ih je barem izjedna avao s Egipanima. Takoe mu je to moglo samo koristiti ako ih je takav znak izdvajao i onemogu avao im meanje s drugim narodima meu koje bi trebalo da ih odvede njihova seoba, slino kao to su se sami Egipani odvajali od svih stranaca 18 .18 Herodot koji je oko 450. godine p r e Hrista posetio Egipat, u svom putopisu navodi' jednu karakteristiku egipatskog naroda koja pokazuje zauujuu slinost s poznatim crtama kasnijeg jevrejstva: Oni su uopte u svakom pogledu poboniji nego ostali ljudi od kojih se takoe ve nekim svojim obiajima odvajaju. Tako obrezivanjem koje su prvi uveli i to zbog odranja istoe; zatim svojim zaziranjem od svinja koje je sigurno pove zano s tim to je Set kao crna svinja ranio Horusa, i, najzad, i najvie svojim dubokim potovanjem krava koje nikad ne bi jeli ili rtvovali j e r bi time uvredili kravorogu

32

Meutim, kasnije se jevrejska tradicija ponaala kao da ju je optereivao zakljuak koji smo maloas izveli. Ako smo priznali da je obrezivanje bilo egipatski obiaj koji je Mojsije uveo kod Jevieja, onda je to gotovo jednako priznanju da je i religija koju im on predaje bila egipatska. No, po stojali su dobri razlozi da se negira ta injenica; stoga se takoe moralo protivreiti i stanju stvari koje se tie obrezivanja. (4) Na ovom mestu oekujem prigovor kako sam svoju konstrukciju koja Mojsija, Egipanina, premeta u Ihnatonovo vreme, njegovu odluku da se stara o jevrejskom narodu izvodi iz tadanjih po litikih prilika u zemlji, a religiju koju on poklanja ili namee svojim tienicima razaznaje kao Atonovu religiju koja je upravo u samom Egiptu bila sruena, znai tu hipotetiku strukturu izneo s pre velikom pouzdanou koja nije utemeljena na ma terijalu. Mislim da je prigovor neopravdan. Ve u uvodu sam istakao moment sumnje, gotovo ga iz vukao ispred zagrade to me je moglo potedeti od njegovog ponavljanja u zagradama na svakom mestu. Nekoliko mojih vlastitih kritikih napomena moe da produi objanjavanje. Ono to je bitno uIziu. Zato Egipanin ili Egipanka ne bi nikad poljubili nekog Grka ili upotrebili njegov no, raanj ili kotao, ili jeli meso (inae) istog vola koje bi se seklo grkim n o e m . . . U nadmenoj ogranienosti gledali su na druge narode koji su bili neisti i nisu bili tako bliski bogo vima kao oni." (Po Erman, Die gyptische Religion, str. 181 i dalje). Osim toga, neemo zaboraviti paralele iz ivota Indusa. Ko je H. Hajneu, uostalom jevrejskom pesniku, u de vetnaestom veku posle Hrista, sugerisao da svoju religiju oplakuje kao zlo dovueno iz doline Nila, kao nezdravu veru starog Egipta?" 3 M j ie i m n t i a osj o oez m

33

naoj tezi zavisnost jevrejskog monoteizma od monoteistike epizode u istoriji Egipta nasluti! su i naznaili razni autori. Potedeu sebe da ovdje ponavljam sva ta miljenja poto ni jedno od nji ne ume pokazati kojim se putem mogao odvijati taj uticaj. Ostaje li on za nas povezan s Mojsijevom linou, onda moemo razmisliti i o drugim mogunostima kojima smo dali prevagu. Ne mora sef pretpostaviti kako je slom slubene Atonove religije potpuno priveo kraju monoteistiko strujanje! u Egiptu. Svetenika kola u Onu odakle je monoteizam potekao, preivela je katastrofu i mogla da | jo generacije posle Ihnatona uvue u oblast mono teistikih misaonih tokova. Time je zamislivo Mojsijevo delo ak ako i nije iveo u Ihnatanovo vreme i iskusio njegov lini uticaj; ukoliko je bio samo pristalica ili ak lan kole u Onu. Ta mogunost bi pomerila vreme Izlaska i pribliila ga obino pretpostavljenom datumu (XIII veku); no, ona nema nita drugo to je preporuuje. Uvid u Mojsijeve molitve bi nestao a olakavajue okolnosti za Izlazak zbog vladajue anarhije u zemlji ot pale bi. Kraljevi devetnaeste dinastije koji su doli posle Ihnatona, zaveli su strogu vladavinu. Svi spoljanji i unutranji povoljni uslovi slivaju se samo u vreme neposredno posle smrti kralja jeretika. Jevreji poseduju obilatu, vanbiblijsku literatu ru u kojoj se nalaze legende i mitovi koji su se tokom stolea formirali oko velianstvene linosti prvog voa i osnivaa religije, i koji su tu linost deformisali i gurnuli u tamu. Moda su u tom ma terijalu razbacani fragmenti valjane tradicije koji nisu nali nikakvog mesta u Petoknjiju. Jedna tak va legenda na privlaan nain opisuje kako se sla voljublje oveka Mojsija ispoljavalo ve u njego vom detinjstvu. Jednom kad ga je faraon uzeo u naruje i u igri visoko podigao, trogodinji deak se doepao krune i stavio je na svoju glavu. Kralj se uplaio tog predznaka i nije propustio da o tome34

zapita svoje mudrace". Drugom prilikom se prialo o uspenim ratnim pohodima koje on kao egi patski vojskovoa izvodi u Etiopiji i, s tim u vezi, o tome kako je pobegao iz Egipta jer je mo rao da strepi zbog zavisti neke buntovnike dvorske grupacije ili samog faraona. Sam biblijski opis Mojsiju pridaje nekoliko crta za koje bi ovek mogao rei da su verodostojne. Tako ga Biblija opisuje kao naprasita, lako razgnevljiva, kako u srdbi ubi ja brutalnog uvara koji zlostavlja jevrejskog rad nika, kako ogoren zbog otpadnitva svog naroda razbija ploe sa zakonima koje je doneo sa Sinajske gore; ak ga na kraju sam Bog kanjava zbog dela nestrpljenja; ne kae se kakve prirode je bilo to delo. 'Poto takve crte ne slue njegovoj slavi, mogle bi se one slagati s istorijskom istinom. Ne moe se takoe odbaciti mogunost da su neke ka rakterne crte koje su Jevreji uneli u ranu predstavu o svom Bogu time to su ga opisali kao sujetna, stroga i neumoljiva u osnovu crpane iz seanja na Mojsija jer ih je, u stvari, iz Egipta izveo ovek Mojsije a ne nekakav nevidljiv bog. Jedna druga crta pripisana Mojsiju posebno pobuuje nau panju. Pria se da je bio teak na jeziku"; znai, da je navodno imao govornu inhibiciju ili manu tako da mu je pri tobonjim dis kusijama s faraonom bila neophodna podrka Arona koga su nazvali njegovim bratom. To moe biti opet istorijska istina a to bi svakako doprinelo oivljavanju psihognomije velikog oveka. Meu tim, to moe da ima jedno drugo i vanije znaenje. Pria verovatno namerava da u blagom izvrtanju injenice, pokae kako je Mojsije bio stranac koji bez tumaa nije bio kadar da komunicira sa svojim semitskim Novo-Egipanima, barem ne u poetku njihovih odnosa. Znai, nova potvrda teze da je Mojsije bio Egipanin.19 Ista anegdota s a m o u neznatnoj izmeni nalazi se kod Josifa Flavija.

35

No, ini se da je na rad doao do nekakvog privremenog kraja. Iz nae hipoteze da je Mojsije bio Egipanin svejedno da li je dokazana ili nije, zasada ne moemo izvesti nikakav dalji zaklju ak. Nijedan istoriar nije u stanju da misli kako su biblijska pria o Mojsiju i Izlazak neto drugo a ne tvorevina bogobojaljive mate, tvorevina koja je jedno daleko predanje preradila kako bi sluilo njenim vlastitim tendencijama. Kako je prvobitno glasilo to predanje nije nam poznato; ta su bile izopaavajue tendencije rado bismo hteli odgonetnuti; no zbog nepoznavanja istorijskih do gaaja i dalje ostajemo u tami. to u naoj rekon strukciji nema mesta za toliko dragocenosti biblij ske prie kao to su deset patnji, prelazak preko Crvenog mora, sveana predaja zakona na Sinajskoj gori ta suprotnost nas ne moe zbuniti. No, ne moe nas ostaviti ravnodunim ako otkrijemo da se ne slaemo s rezultatima savremenog objektivnog istorijskog istraivanja. Ti savremeni istoriari, kao njihovog predstav nika moemo priznati Ed. Majera20, slau se s biblij skom priom u jednoj presudnoj taki. I oni misle kako su jevrejska plemena iz kojih je kasnije pro istekao izrailjski narod, usvojila u odreenom tre nutku novu religiju. Meutim, taj se dogaaj nije zbio u Egiptu niti u podnoju neke gore na Sinajskom poluostrvu, nego na mestu koje se zove Merivat-Kadis, oazi s mnogobrojnim izvorima i bunari ma koja se nalazi u predelu juno od Palestine izmeu istonog kraja Sinajskog poluostrva i arabijske zapadne granice. Tu su oni preuzeli kult boga Jahvea verovatno od arabijskog plemena Madijanaca koji su iveli sasvim blizu. Moda su i ostala susedna plemena bila pristalice tog boga. Jahve je sigurno bio bog vulkana. Kao to je poznato, u Egiptu nema vulkana, a ni planine Si najskog poluostrva nisu nikad bile vulkanske; meEd. me, 1906.20

Meyer,

Die

Israeliten

und

ihre

Nachbarstam-

36

utim, vulkani koji su moda i kasnije bili aktivni nalaze se du arabijske zapadne granice. Mora da je, dakle, jedna od tih planina bila Sinaj-Horiv koja se zamiljala kao prebivalite Jahvea 21 . Uprkos svim preradama koje je biblijska pria pretrpela, moe se prema Ed. Majeru rekonstruisati prvobitni portret boga: on je bio straan, krvoloni demon koji se nou pojavljuje dok zazire od dnevne svetlosti22. Posrednika izmeu boga i naroda pri osnivanju religije nazivaju Mojsijem. On je zet madijamskog svetenika Jotora ija stada je uvao kada je zauo boji poziv. I u Kadisu ga poseuje Jotor koji mu daje nekoliko pouka. Dodue, Ed. Majer kae da nikad nije sumnjao da pria o boravku u Egiptu i katastrofi Egipana sadri u sebi nekakvo istorijsko jezgro23, ali oito ne zna kako treba da injenicu koju priznaje situira i korisno upotrebi. Spreman je da samo obi aju obrezivanja prizna egipatsko poreklo. On obo gauje nau raniju argumentaciju s dva vana po datka. Prvo time da Isus Navin poziva narod na obrezivanje kako bi sa sebe svalili porugu Egip ana", zatim citatom iz Herodota da Feniani (sva kako Jevreji) i sami Sirijci iz Palestine priznaju 24 kako su obrezivanje nauili od Egipana . No, ide ju o egipatskom Mojsiju malo je spreman da pri hvati. Mojsije koga poznajemo, predak je kadiskih svetenika, znai lik iz rodoslovne legende koji je povezan s kultom, te i nije istorijska linost. Jer takoe (ne uzimajui u obzir one koji predanje sasvim prihvataju kao istorijsku istinu) jo niko od onih koji ga tretiraju kao istorijski lik nije us peo da ga ispuni bilo kakvim sadrajem, da ga prikae kao konkretnu individualnost ili navedeNa nekoliko mesta u biblijskom tekstu jo uvek stoji 22kako je Jahve siao sa Sinaja u Merivat-Kadis. 1. c , str. 38, 58. 23 I. c , str. 49. 24 1. c , str. 449.21

37

neto to bi on stvorio i to bi bilo njegovo istorijsko d e l o 2 5 . Meutim, Ed. Majer ne sustaje u isticanju Mojsijeve povezanosti s Kadisom i Madijamom. Mojsijev lik je tesno srastao s Madijamom i kul turnim mestima u pustinji 26 ." Taj lik Mojsija je neraskidivo povezan s Kadisom (Masom i Merivom); oroavanje s madijamskim svetenikom oja ava tu povezanost. Meutim, veza s Eksodusom i itava istorija njegovog detinjstva jesu potpuno se kundarni i samo posledica uklapanja Mojsija u ko herentnu i neprekidnu bajoslovnu priu >27. On takoe ukazuje na to kako se kasnije odreda napu taju teme sadrane u istoriji Mojsijeva detinjstva. ,,U Madijamu Mojsije vie nije Egipanin i faraonov unuk, nego pastir kome se pokazuje Jahve. U priama o deset patnji nije vie re o njegovim sta rim vezama, ma koliko lako da su se mogle efektno i korisno upotrebiti, i nareenje da se pobiju izrailjska novoroenad potpuno je zaboravljeno. U Eksodusu i propasti Egipana Mojsije uopte ne igra nikakvu ulogu; nijednom se ne spominje. Ju naki karakter koji legenda o njegovom detinjstvu pretpostavlja potpuno nedostaje poznom Mojsiju; on je jo samo boji stvor, udotvorac koga je Jah ve obdario natprirodnim moima .. 2 8 . Nismo kadri da se otmemo utisku kako je taj Mojsije iz Kadisa i Madijama kome je sama tradi cija smela pripisati uvoenje bronzane zmije kao boga iscelenja, posve neko drugi a ne velianstveni Egipanin do koga smo mi doli, koji je narodu dao religiju u kojoj su najstroe bili zabranjeni sva magija i vraanje. Moda se na egipatski Mojsije ne razlikuje nita manje od madijamskog, nego to se univerzalni bog Aton razlikuje od demona Jahvea koji prebiva na svetoj planini. I ako nalazima savremenih istoriara poklanjamo bilo koju dozu25 1. c , str. 451. 26 1. c , str. 49. 27 1. c , str. 72. 28 1. c , str. 47.

38

nit koju smo (poverenja, moramo sebi priznati da je da je Mojsije hteli uplesti polazei od pretpostavke

bio Egipanin po drugi put prekinuta. Ovog pu tu, kako se ini, bez nade u ponovno vezivanje. (5) Neoekivano se i tu nalazi nekakav izlaz. Ni posle Ed. Majera, Gresmana i dr. nisu prestali da se ine napori kako bi se u Mojsiju prepoznao lik koji premauje kadiskog svetcnika i potvrdila ve liina koju u njemu slavi tradicija. 1922. godine je Ed. Zelin doao do otkria koje odluujue utie na na problem 29 . On je kod proroka Osije (druga polovina osmog veka pre Hrista) naao oigledne znake predanja koje kazuje kako je osniva religije, Mojsije, umro nasilnom smru u jednoj pobuni svog nepokornog i tvrdoglavog naroda. Istovreme no biva odbaena religija koju je on uveo. Meutim, to predanje nije ogranieno na Osiju; ponavlja se kod veine kasnijih proroka i prema Zelinu ono je postalo osnov svim kasnijim mesijanskim nadama. Na kraju vavilonskog progonstva u jevrejskom narodu se rodila nada kako e sc onaj to je tako sramotno ubijen vratiti iz mrtvih i svoj po kajniki narod, i moda ne samo njega, povesti u carstvo veitog blaenstva. Ne smetaju nam bliske veze sa sudbinom kasnijeg osnivaa religije. Naravno, opet nisam u stanju da odluim da li je Zelin tano interpretirao mesta kod proroka. No, ako je u pravu, onda se predan ju do koga je on doao moe pridati istorijska verodostojnost, jer se takve stvari ne izmiljaju lako. Nedostaje ne kakav opipljiv motiv za dogaaje iz predanja; me utim, ako su se oni stvarno zbili, onda se lako shvata to ih ovek eli zaboraviti. Ne treba da pri hvatimo sve pojedinosti iz tog predanja. Zelin mi29 E d . S c l l i n , Mose und seine elitisch-jiidisclic Religionsgeschichte, Bedeutung 1922. fiir die isra-

39

sli da se Sitim u istonom Jordanu moe oznait kao pozornica nasilja na Mojsiju. Ubrzo emo uvi deti da je takvo mesto neprihvatljivo za naa razmiljanja. Od Zelina pozajmljujemo pretpostavku da su Jevreji ubili egipatskog Mojsija i napustili religiju koju je on uveo. Ona nam doputa da i dalje upredamo nae niti a da pri tom ne protivreimo verodostojnim rezultatima istorijskog istraivanja. No, usuujemo se da se inae drimo nezavisno od mi ljenja drugih autora, da samostalno sledimo vla stiti trag". Izlazak iz Egipta ostaje nae ishodite. Mora da je postojao znatan broj onih koji su s Mojsijem napustili zemlju; omanja grupa ne bi is platila trud slavoljubivom oveku koji smera na neto veliko. Verovamo su doseljenici dovoljno du go boravili u Egiptu kako bi u znatnoj meri pora stao njihov broj. Meutim, sigurno neemo pogreiti ako s veinom autora pretpostavimo da je sa mo deo jevrejskog naroda koji se kasnije oformio, iskusio svoju sudbinu u Egiptu. Drugim recima, pleme koje se vratilo iz Egipta kasnije se u predelu izmeu Egipta i Hanana spojilo s drugim srodnim plemenima koja su tu ve due vremena bila na seljena. Izraz tog ujedinjenja iz kojeg je proistekao izrailjski narod bio je usvajanje nove religije koja je bila zajednika za sva plemena usvajanje Jahveove religije. Taj dogaaj se, prema Ed. Majeru, pod madijanskim uticajem zbio u Kadisu. Po tom je narod osetio da je dovoljno jak da prodre u Hanan. S tim tokom dogaaja se ne slae to da se katastrofa Mojsija i njegove religije desila u is tonom Jordanu; slom se morao dogoditi daleko pre ujedinjenja. Izvesno je da su vrlo razliiti elementi sadejstvovali u formiranju jevrejskog naroda; no, mora da je meu tim plemenima stvorilo veliku razliku to da li su boravak u Egiptu i ono to je potom usledilo zajedno doiveli ili ne. S obzirom na tu taku ovek moe rei kako je nacija nastala uje-

40

dinjavanjem dvaju elemenata, a toj injenici je od govaralo da se ona posle kratkog perioda politikog jedinstva raspala na dva dela: Izrailjevo i Judino carstvo. Istorija voli takve restauracije u kojima se poznija spajanja ponitavaju i ponovo stupaju ra nija odvajanja. Kao to je poznato, najupeatljiviji primer te vrste stvorila je reformacija kada je po sle perioda dueg od hiljadu godina ponovo obelodanila graninu liniju izmeu Germanije koja je nekad bila rimska i Germanije koja je ostala neza visna. U sluaju jevrejskog naroda ne bismo bili kadri da izvedemo tako vernu reprodukciju starog stanja stvari; nae poznavanje tih vremena isuvie je nepouzdano da bi dopustilo tvrdnju kako su se u Severnom carstvu ponovo okupila plemena koja su bili starosedeoci, a u Junom ona koja su se vra tila iz Egipta; meutim, ni tu se kasniji raspad nije mogao desiti bez povezanosti s prethodnim ujedinjenjem. Verovatno su nekadanji Egipani bili malobrojniji od ostalih, no pokazali su se kao kulturno jai; snanije su uticali na dalji razvoj naroda jer su sa sobom doneli tradiciju koja je ostalima nedostajala. Moda su doneli i neto drugo to je bilo opipljivije od bilo kakve tradicije. Najveim zagonetka ma jevrejske istorije pripada poreklo Levita. Oni se izvode iz jednog od dvanaest Izrailjevih plemena, iz Levijeva plemena; ali nikakvo predanje se nije usudilo da naznai gde je to pleme prvobitno pre bivalo i koji mu je deo osvojenog Hanana bio dodeljen. Oni zauzimaju najvanija svetenika mesta; no, ipak se razlikuju od svetenika: Levit nije nuno svetenik; to nije ime nekakve kaste. Naa hipoteza o Mojsijevoj linosti sugerie nam obja njenje. Nije verovatno da se ugledna linost, kao to je Egipanin Mojsije, sama uputila narodu koji mu je stran. Sigurno je poveo svoju pratnju: naj blie pristalice, pisare, sluge. To su bili prvobitni Leviti. Tvrdnja predanja da je Mojsije bio Levit deluje kao evidentno izobliavanje stanja stvari; Leviti su bili Mojsijevi ljudi. Tu tezu podupire u

41

g

mojoj ranijoj raspravi ve pomenuta injenica da se kasnije jo 30 jedino meu Levitima pojavljuju egipatska imena . Moe se pretpostaviti da je zna tan broj tih Mojsijevih ljudi umakao katastrofi koja je pogodila njega samog i religiju koju je os novao. Oni su se u narednim generacijama umno ili, spojili se s narodom u kom su iveli, no ostali su verni svom vou, uvali uspomenu na njega i negovali tradiciju njegovih uenja. U vreme ujedi njenja s onima koji su verovali u Jahvea, Leviti su inili uticajnu manjinu, kulturno nadmonu na spram ostalih. Zasad pretpostavljam kako su izmeu Mojsijeva kraja i osnivanja religije u Kadisu minule dve eneracije, moda ak jedno stolee. Ne vidim niakav nain na koji bi se odluilo da li su se Novo-Egipani kako bih hteo da ih ovde za razliku od ostalih Jevreja nazovem znai, povratnici, sreli sa svojim plemenskim srodnicima poto su ovi ve prihvatili Jahveovu religiju ili jo ranije. Moe se smatrati da je verovatnija druga mogu nost. No, za konaan rezultat to i nije od nekog znaaja. Ono to se dogodilo u Kadisu bio je kom promis u kojem je udeo Mojsijeva plemena oigle dan. Tu se opet moemo pozvati na obiaj obrezivanja koji nam je ponovo, tako rei kao kljuni fosil, uinio najhitnije usluge. Taj obiaj je i u Jahveovoj religiji postao zapovest, a poto je neraskidivo vezan s Egiptom, to je njegovo usvajanje mo glo biti samo ustupak Mojsijevim ljudima koji ili Leviti meu njima nisu hteli da se odreknu tog znaka svoje svetosti. Toliko su eleli da spasu od svoje stare religije, i bili su spremni da usvoje novo boanstvo i ono to su madijamski svetenici o njemu priali. Moda uspevaju da se izbore i za

30 Ta pretpostavka se dobro slae s Jahudinim poda cima o egipatskom uticani na ranojevrejsku knjievnost. Vidi: A. S. Yahuda, Die Sprache des Pentateuch in ihren Beziehungen zum gyptischem, 1929.

42

druge ski bojeg

ustupke. imena.

Ve

smo

spomenuli

kako se bez

je

jevrej-

ritual

propisivao izvesna ogranienja u upotrebi Umesto je to no je Jahve to je se moralo taj izgovarati postavlja solidnijeg izgovaranja treba ne pod da propis

Adonaj. u na oslonca. vo

Razumljivo kontekst, K a o to

hipoteza

poznato,

zabrana

bojeg i m e n a jeste prastari u'jevrejskom se; nije nekog shvata iskljueno novog se ta

tabu. Zato se ona upra obnavlja to ne da se dogodilo

zakonodavstvu motiva,

uticajem dna;

ovek

pretpostavlja njihovo Jahvea: jedna je da sana i E,

kako

zabrana se

dosledno

sprovo boga

za stvaranje teoforinih linih imena, znai za sastavljanje, moglo koristiti, ime to ime. Johanan, Jehu, Jozua. N o , ipak je postojala okolnost vezana za istraivanje upotrebljava a Biblije se boje ne Oni Poznato dva kao pi J se prihvata ime

posebna kritiko izvora jer jedan

neksateuha.

oznaavaju Jahve, no

drugi Raz

Elohim. liita

Istina, E l o h i m su jasna

Adonai,

ovek

moe setiti napomene jednog od naih autora: imena oznaka prvobitno bogova31-" (Pristali kao ligije draj izvora dencija veliku moralo i taj dokaz u smo za da odravanje da je obrezivamja

raznolikih

vai re sa / i

tvrdnju iz

prilikom pria

osnivanja Njegov daju koje

Kadisu

napravljen

kompromis.

razabiremo (zapisa je bila ili da

saglasnih

E, koje,

dakle, u t o m p o g l e d u potiu iz zajednikog usmenog predanja). veliina i Vodea mo iz ten se pokae novog Egipta, Jahveu, su obevulka isuila re-

boga Jahvea. Poto vrednost se dogaaj je z a -delo bio

su Mojsiievi ljudi pridavali tako doivljaju Izlaska oslobaanja zahvaljivati koji boga

svom

nakien ukrasima velianstvenost koja koja se je se za

lodanjivali tvarao more u

strahovitu ognjeni, da je bura voda tom

na, u k r a s i m a k a o t o s u d i m n i s t u b k o j i s e n o u pre trenutak i tako vraala podavila

progonioce. Pri11

su

Eksodus

osnivanje

Gressmann, Mose und seine Zeit, 1913.

43

ligije pribliili jedno drugom, a postojanje dugog intervala izmeu njih nije priznavano; ni donoe nje zakona se nije ostvarilo u Kadisu nego u pod noju boje gore i u znaku vulkanske erupcije. Me utim, taj opis je uinio veliku nepravdu prema uspomeni na oveka Mojsija; on je bio taj a ne bog vulkana, koji je iz Egipta oslobodio narod. Prema tome, bili su mu duni nekakvu naknadu i nali su je u tome to su Mojsija preneli u Kadi ili na goru Sinaj-Horiv i postavili ga na mesto madijamskog svetenika. Da se tim reenjem zadovoljavala druga neodlona i neumoljiva tendencija kasnije emo objasniti. Na taj nain se gotovo nainila neka vr sta kompromisa; dopustilo se da Jahve koji prebi va na nekoj madijamskoj gori, dopre do Egipta, dok su se u zamenu za to Mojsijev ivot i delatnost rairili na Kadi i istoni Jordan. Tako je on spo jen s linou kasnijeg osnivaa vere, zetom Madijamca Jotora, kome je pozajmio i svoje ime Mojsije. Meutim o tom drugom Mojsiju nismo kadri da saoptimo bilo ta to se tie njegove linosti jer ga potpuno zasenjuje onaj drugi, egipatski Mojsije; sem da ovek sazna protivrenosti u Mojsijevom karakteru koje se nalaze u biblijskoj prii. U njoj se Mojsije dovoljno esto opisuje kao osoran, naprasit, ak nasilan, a ipak se o njemu takoe kae kako je bio najblai i najstrpljiviji od svih lju di. Jasno je da bi ta poslednja svojstva malo va ila za Egipanina Mojsija koji je nameravao da toliko tog velikog i tekog uini sa svojim naro dom; moda su ona pripadala drugom, madijamskom Mojsiju. Verujem da ovek ima pravo da obe linosti razdvoji jednu od druge i pretpostavi da egipatski Mojsije nikad nije bio-u Kadisu niti ikad uo ime Jahve, a da madijamski nikad nije bio u Egiptu niti znao ta o Atonu. U cilju spajanja tih dveju linosti predanje (ili legenda) imalo je kao zadatak da egipatskog Mojsija dovede u Madijam, i videli smo da je za to postojalo vie od jednog objanjenja. 44

(6) Spremni smo da opet ujemo prekor kako smo svoju rekonstrukciju praistorije izrailjskog naroda izlagali prevelikom i neopravdanom pouzdanou. Ta nas kritika nee teko pogoditi, poto nalazi odziv u naem vlastitom sudu. I sami znamo da naa rekonstrukcija ima svojih slabih mesta, no takoe ima i jakih strana. U celini uzev, pretee utisak da se isplati trud produiti istraivanje u ve odreenom pravcu. Biblijska pria koja lei pred nama sadri vredne, ak neprocenjive podatke, no koje je deformisao uticaj monih tendencija i koje su ukrasili produkti pesnike investicije. U to ku naih dosadanjih napora bih smo u stanju da razotkrijemo jednu od tih izopaavajuih tenden cija. Taj nalaz nam pokazuje dalji put. Treba da otkrijemo i druge takve tendencije. Ako imamo oslonce da bismo saznali deformacije koje su stvo rene tim tendencijama, onda emo obelodaniti nove elemente istinitog stanja stvari koji se iza defor macija kriju. Neka nam najpre kritiko istraivanje Biblije iznese ono to zna da kae o istoriji nastanka Heksateuha (pet Mojsijevih knjiga i knjiga Isusa Navina, koje nas ovde jedino zanimaju)32. Kao najsta riji pisani izvor vai J, jahveist, koga u najnovije vreme ovek eli da identifikuje kao svetenika Eb33 jatara, savremenika cara Davida . Neto kasnije, ne zna se koliko, pridodaje se elohist koji pripada 34 severnom carstvu . Posle sloma tog carstva 722. go dine pre Hrista, neki jevrejski svetenik je spojio delove od 7 i E i dodao svoje vlastite priloge. Nje gova kompilacija se oznaava kao JE. U sedmom stoleu se tome prisajedinjuje Deuteronomijum ili Zakoni ponovljeni, peta Mojsijeva knjiga koja se32 Encyclopaedia Britannica, XI izdanje 1910. la nak: Biblija. 33 Vidi: Auerbach, Wste und Gelobtes Land, 1932. 34 Astruc je prvi napravio razliku izmeu Jahveista i Elohista.

45

navodno kao celina otkriva u hramu. Nova verzija se situira u period posle razaranja hrama (586. go dine p. H.) za vreme progonstva i posle povratka, i naziva se Sveteniki kodeks; u petom, stoleu delo doivljava svoju konanu redakciju i otad se nije 35 bitno menjalo . Istorija cara Davida i njegova vremena najverovatnije je delo nekog savremenika. To je taan istorijski opis, pet vekova pre Herodota, oca istorije". ovek se primie razumevanju tog dela ako u skladu s naom pretpostavkom misli na egipatski uticaj36. Cak se pojavilo nagaanje kako su Izraeliti onog iskonskog doba, znai Mojsijevi pisari, uestvo vali u pronalaenju prvog alfabeta37. Koliko izvetaji 0 prolim vremenima imaju koren u ranim zapisi ma ili usmenom predanju i koliki vremenski inter vali u pojedinim sluajevima lee izmeu dogaaja 1 fiksacije to naravno, izmie naem znanju. No, tekst onakav kakav danas lei pred nama, dovoljno nam pria i o svojoj vlastitoj sudbini. Dva jedan drugom suprotna tretmana ostavili su na njemu svoje tragove. S jedne strane, doepale su ga se pre rade koje su ga u skladu sa svojim skrivenim namislima iskrivljavale, sakatile i proirivale sve dok ga nisu preobratile u njegovu suprotnost; s drugeIstorijski je pouzdano da je konana fiksacija jevrejskog tipa bila uspeh Jezdrine i Nemijine reforme u petom veku pre Hnsta, znai posle progonstva a pod dominacijom Persijanaca koji su bili blagonakloni prema Jevrejima. Prema naem raunanju tada je recimo pro teklo devet stotina godina od Moj sijeva nastupa. U toj reformi ozbiljno su shvaene odredbe koje su smerale posveivanju itavog naroda, zabranjivanjem meovitih brakova sprovedeno je odvajanje od ostalih ljudi, defi nitivno oblikovano Petoknjije istinski zakonik, okon ana ona prerada koja je poznata kao Sveteniki kodeks. Meutim izgleda da se moe tvrditi kako reforma nije uvela nikakve nove tendencije, nego ranije podsticaje prihvatila i uvrstila. Upor. Yahuda, 1. c. 37 Ako su bile zabranjene slike, onda su ak imali motiv da napuste hijeroglirsko pismo, dok su svoja slova prilagoavali izraavanju novog jezika. Upor. Auerbach, I. c , str. 142.35

36

46

strane, nad njim je vladao beskrajni pijetet koji je eleo da ouva sve kako je zatekao, svejedno da li se to slagalo ili samo sebe potiralo. Tako su se go tovo u svim deiovima pokazale uoljive praznine, naruavajua ponavljanja, jasne protivrenosti, zna ci to nam otkrivaju stvari koje se nisu elele saoptiti. Kod deformacije nekog teksta je slino kao kod ubistva. Potekoa lei ne u izvoenju ina ne go u otklanjanju njegovih tragova. ovek bi mogao da.rei Entstellund prida dvostruki smisao na koji ona polae pravo, mada se to danas ne uobiajava. Ta re ne bi trebalo da znai samo: modifikovati izgled neke stvari, nego i: postaviti na neko drugo mesto, pomeriti bilo kuda. Prema tome, imamo razloga da u mnogim sluajevima izmene teksta ra unamo na to da emo ipak ono to je suzbijano i poricano nai negde skriveno, iako izmenjeno i istrgnuto iz konteksta. Samo nee uvek biti lako to saznati. Izopaavajue tendencije kojima elimo ovlada ti, mora da su ve delovale na predanja pre nego to je bilo koje od njih zapisano. Jednu, moda najznaajniju od svih, ve smo otkrili. Rekli smo da se postavljanjem u Kadis novog boga Jahvea ukazala potreba da se neto uini za njegovo uzdi zanje. Moe se tanije rei: ovek ga je morao smestiti, osloboditi za njega mesto, izbrisati tragove ranijih religija. ini se da je to korenito uinjeno s religijom domaih plemena; o njoi nita vie ne ujemo. S doljacima se to nije tako lako moglo uraditi; nisu dopustili da im otmu Izlazak iz Egip ta, oveka Mojsija i obiaj obrezivanja. Znai, oni su bili u Egiptu, no ponovo su ga napustili, i od tog trenutka je trebalo da se brie svaki trag egipatskog uticaja. Sluaj oveka Mojsija je reen tako to je premeten u Madijam i Kadi i sjedinjen sa svetenikom osnivaem Jahveove religije. Obiaj obre zivanja, najkompromitantnija oznaka zavisnosti od Egipta, morao se zadrati; no, nisu izostali ni po kuaji da se taj obiaj, uprkos svojoj oiglednosti odvoji od Egipta. Samo kao nameran nesklad s iz47

dajnikim stanjem stvari moe se shvatiti zagonet no, nerazumljivo stilizovano mesto u Eksodusu: da se Jahve jednom razgnevio na Mojsija jer je ovaj zanemario obiaj obrezivanja i da mu je njegova madijamska ena brzim izvoenjem operacije spasla ivot! Odmah emo saznati za jedno drugo ot krie kako bismo taj neugodan dokaz uinili bez opasnim. ovek jedva moe da pojavljivanje napora koji neposredno osporavaju da je Jahve bio novi, za Jevreje tui bog oznai kao pojavu nove tenden cije; tavie ona je samo produetak ranije. U tu svrhu se ukljuuju legende o narodnim praoevima: Avramu, Isaku i Jakovu. Jahve tvrdi kako je ve bio bog tih oeva; naravno, on sam mora priznati da ga nisu oboavali pod tim imenom 38 . On ne do daje pod kojim drugim imenom su ga oboavali. I tu se nalazi povod za odluujui udarac pro tiv egipatskog porekla obiaja obrezivanja: Jahve ga je ve od Avrama zahtevao i uspostavio kao znak saveza izmeu sebe i Avramovih potomaka. Meu tim, to je bilo naroito neumeno otkrie. Kao beleg koji treba da nekog odvoji od drugih i da mu da prevagu nad drugima ovek odabire neto to se ne moe zatei kod drugih, a ne neto to milioni drugih mogu isto pokazati. Izrailjac premeten u Egipat morao bi sve Egipane priznavati kao brau iz saveza, brau po Jahveu. injenica da je obiaj obrezivanja bio odomaen u Egiptu, nije mogla biti nepoznata Izrailjcima koji su stvorili biblijski tekst. Mesto iz Isusa Navina koje navodi Ed. Majer, ak se, ne izazivajui sumnju, slae s tim; no, upravo bi se ono moralo po svaku cenu poricati. ovek nema razloga da od religijskih mitskih struktura zahteva da posebno imaju u vidu logiku koherentnost. Inae bi narodno oseanje moglo da protiv ponaanja nekog boanstva opravdano nego38

bivaju

Time ogranienja u upotrebi tog novog imena ne razumljivija, nego svakako sumnjivija.

48

duje, boanstva koje s precima sklapa ugovor uz obostrane obaveze, i koje zatim vekovima ne mari za ljude sve dok mu iznenada ne padne na um da se ponovo pojavi pred potomcima. Jo neobinije deluje ideja da bog sebi odjednom izabere" narod, proglaava ga svojim a sebe namee kao boga. Verujem da je to jedini takav sluaj u istoriji ljud skih religija. Inae, bog i narod neraskidivo pripa daju jedno drugom, oni su od samog poetka jed no; ponekad se svakako uje da narod prihvata nekog drugog boga, ali nikad da on trai drugi na rod. Moda se pribliavamo razumevanju tog je dinstvenog dogaaja kad pomislimo na odnose iz meu Mojsija i jevrejskog naroda. Mojsije se spu stio do Jevreja, uinio ih svojim narodom; oni su bili njegov izabrani narod" 3 9 .39 Jahve je nesumnjivo bio bog vulkana. Naravno nisam prvi koji je otkrio istozvunost imena Jahve s korenom drugog bojeg imena: Jupiter (Jov.). Ime" Johanan koje se sastoji od skraenice hebrejskog Jahve (na isti. nain kao nemako ime Gothold /Bog je milostiv/ ili punski ekvivalent: Hanibal) postalo je u oblicima Johan, Don, an, Huan najomiljenije ime evropskog hrianstva. Kada ga Italijani izgovaraju kao ovani a zatim i j e d a n dan u nedelji zovu ovedi, onda ponovo obelodanjuju slinost koja moda nita a moda veoma mnogo znai. Tu se otvaraju dalekosene, ali i vrlo nepouzdane pers pektive. Izgleda da su zemlje oko istonog basena Medi terana bile u onim mranim i istorijskom istraivanju jedva dostupnim stoleima pozornica eih i snanijih vulkanskih erupcija koje su morale na okolno stanov nitvo ostavljati najsnaniji utisak. Evans pretpostavlja da je i definitivno razaranje Minosove palate u Knososu bilo posledica zemljotresa. Tada je na Kritu, kao verovatno u egejskom svetu uopte, uvaavan kult Velike maj ke. Uvianje da ona nije bila kadra da svoj dom zatiti od napada neke vee sile, moda je doprinelo tome da je ona morala osloboditi mesto nekom mukom boanstvu, a tada je bog vulkana imao prvi pravo da je zameni. Zevs je jo uvek zemljotresac". Gotovo je sigurno da se u onim mranim vremenima izvrila smena materinskih boanstava mukim bogovima (koji su prvobitno moda bili sinovi?) Posebno je upeatljiva sudbina Atine Palade koja je sigurno bila lokalni oblik materinskog boanstva.

4 Mojsije i monoteizam

49

Ukljuivanje praotaca sluilo je takoe jo jed noj nameri. Oni su iveli u Hananu, uspomena na njih bila je vezana za odreena mesta te zemlje. Moda su oni sami bili prvobitno hananski junaci ili lokalni bogovi koje su doseljeni Izrailjci prisvo jili za svoju preistoriju. Ako se ovek pozivao na njih, onda je tako rei uvrivao svoju autohto nost i uvao se od mrnje koja se vezivala za stra nog osvajaa. Bio je to v e s t obrt izjaviti da im je bog Jahve opet dao ono to su jednom njihovi preci posedovali. U kasnijim prilozima biblijskom tekstu sprovodila se namera da se izbegne spominjanje Kadisa. Mesto osnivanja religije postala je konano sveta gora Sinaj-Horiv. Motiv za to nije jasno vid ljiv; moda ovek nije eleo da se podsea na madijamski uticaj. No, sve kasnije deformacije, naro ito one iz vremena tzv. Svetenikog kodeksa, slu e drugoj nameri. Vie nije trebalo prie o dogaajima menjati u eljenom pravcu, jer se to ve odavno zbilo. Nasuprot tome, ovek se trudio da zapovesti i institucije sadanjosti premesti na zad u ranija vremena, da ih po pravilu utemelji na Mojsijevim zakonima kako bi odatle izveo njihovo pravo na svetost i obaveznost. Ma koliko se na taj nain mogla falsifikovati prolost, taj postupak ne izmie odreenom psiholokom opravdanju. On je odravao injenicu da je tokom dugih vremena od Izlaska iz Egipta do fiksacije biblijskog tek sta od strane Jezdre i Nemije proteklo je osam stotina godina Jahveova religija doivljavala re trogradnu evoluciju koja je ila do slaganja, moda sve do istovetnosti s iskonskom Mojsijevom reli gijom. I to je sutinski rezultat, fatalni sadraj istorije jevrejske religije.Religijski prevrat je srozava do boanstva-kerke, liava njene vlastite majke, a devianstvo koje j o j je nametnuto, trajno je iskljuuje iz materinstva.

50

(7) Meu svim dogaajima jevrejske preistorije kojih su se kasniji pesnici, svetenici i istoriari latili da ih obrade izdigao se jedan ije su su zbijanje nalagali najneposredniji i najvii ljudski motivi. To je ubistvo velikog voa i oslobodioca Mojsija koje je Zelin otkrio iz nagovetaja kod proroka. Njegova hipoteza se ne moe nazvati ma tarskom; ona je dovoljno verovatna. Mojsije, po tiui iz Ihnatonove kole, nije se sluio nikakvim drugim metodima koji bi se razlikovali od kralje vih; narodu je naredio da prihvati njegovu veru, nametnuo ju je silom40 Moda je Mojsijevo uenje bilo jo krue nego uenje njegovih uitelja; nije mu bilo potrebno da zadri oslanjanje na boga sunca, a ni kola u Onu nije imala nikakav znaaj u oima njegovih tuinaca. Mojsije je doiveo istu sudbinu kao Ihnaton, sudbinu koja eka sve prosveene despote. Njegovi Jevreji su bili isto tako malo kadri kao i Egipani osamnaeste dinastije da izdre jednu tako produhovljenu religiju, da u onom to im ona nudi nau zadovoljenje svojih potreba. U oba sluaja dogodilo se isto: oni kojima je na metnut staratelj i koji su iveli u nematini, po digli su se i zbacili teret religije koja im je naturena. Meutim, dok su krotki Egipani ekali da to uine tek poto je sudbina uklonila faraonovu sve tu linost, divlji Semiti su uzeli sudbinu u svoje ruke i odbacili tiranina41. (Takoe se ne moe tvrditi da nas ouvani bi blijski tekst ne priprema za takav Mojsijev kraj. Pria o Hodu kroz pustinju" koja moe da40 U onim vremenima jedva da je i bila mogua dru ga vrsta uticanja. 41 Stvarno je vredno pomena koliko se u hiljadama godina dugoj egipatskoj lstoriji malo uje o nasilnom uklanjanju ili ubijanju nekog faraona. Poreenie, na primer, s asirskom istorijom mora pojaati to divljenje. Na ravno, to moe biti posledica toga to je kod Egipana istorja sluila iskljuivo slubenim svrhama.

51

predstavlja istoriju Mojsijeve vladavine opisuje niz ozbiljnih pobuna protiv njegova autoriteta koje se takoe, po Jahveovoj zapovesti, suzbijaju krva vim kanjavanjem. Lako se da zamisliti kako je jedan takav ustanak imao drugaiji ishod od onog koji sugerie tekst. I narodno otpadnitvo od nove religije se iznosi u tekstu, naravno kao epizoda. To je istorija o zlatnom teletu u kojoj se vetim obr tom razbijanje ploa sa zakonima, razbijanje koje treba shvatiti simbolino, pripisuje samom Mojsiju (on je pogazio zakon"), i tumai njegovom silnom indignacijom. Dolo je vreme kada je narod zbog Mojsijeva ubistva alio i pokuao to zaboraviti. Tako je sigur no bilo u vreme ujedinjenja dva dela naroda u Kadisu. Meutim, ako se Eksodus vremenski primakao osnivanju religije u oazi i dopustio da u njemu uestvuje Mojsije namesto nekog drugog, onda se ne samo zadovoljavao zahtev njegovih ljudi nego i uspeno opovrgavala muna injenica o prorokovom nasilnom uklanjanju. U stvari, vrlo je neverovatno da bi Mojsije mogao uestvovati u zbivanji ma u Kadisu ak i kada njegov ivot ne bi bio ra nije okonan. Ovde moramo pokuati da razjasnimo vremen ske odnose tih dogaaja. Izlazak iz Egipta smo si tuirali u vreme posle gaenja osamnaeste dinastije (1350. godine p. H.). Mora da je usledio tada ili neto kasnije, jer su egipatski hroniari godine bezvlaa koje su dole posle sloma dinastije, urau nali u Harmehabov period vladavine; on je okonao bezakonje i vladao do 1315. godine p. n.e Sledei no i jedini oslonac za hronologiju pruila nam je stela faraona Merneptaha (12251215), koja se po nosi pobedom nad Isiraalom (Izrailjem) i zatira njem njegova semena (?). Na alost, korienje tog natpisa je problematino; moe da vai kao dokaz da su ve tada izrailjska plemena ivela u Hananu42. Ed. Majer iz te stele s pravom zakljuuje da42

Ed. Meyer, 1. c, str. 222.

52

Merneptah nije mogao kao to se ranije rado usvajalo biti faraon u vreme Eksodusa. Izlazak iz Egipta mora pripadati ranijem vremenu. Pitanje 0 faraonu u vreme Eksodusa izgleda nam izlinim. Nije postojao nikakav faraon, jer se sve zbilo u periodu interregnuma. No na mogui datum uje dinjenja i prihvatanja religije u Kadisu ne ukazuje ni otkrie Merneptahove stele. Sve ono to s po uzdanou moemo rei: dogaaji su se zbili negde izmeu 1350. i 1215. godine pre Hrista. Pretpostav ljamo da se unutar tog stolea Izlazak iz Egipta moe situirati u njegove poetke, a dogaaj u Ka disu nije daleko od njegova kraja. Vei dep vremena hteli bismo da posmatramo kao interval izmeu oba dogaaja. Naime, protekao je dui period dok su se kod Jevreja koji su se vratili iz Egipta, strasti posle Mojsijeva ubistva stiale, a uticaj Mojsijevih ljudi, Levita, umnogome pojaao, kao to to pret postavlja kompromis u Kadisu. Dve generacije, ezdeset godina, bilo bi za to dovoljno; no, ini se da se i one jedva dotiu. Zakljuak dobijen sa Mer neptahove stele izgleda nam preuranjen i poto uviamo da se u naoj strukturi jedna hipoteza temelji na drugoj priznajemo da ova diskusija razotkriva slabu stranu nae konstrukcije. Na a lost, toliko je nejasno i smreno sve ono to se po vezuje s nastanjivanjem jevrejskog naroda u Hananu. Moda nam samo ostaje da pretpostavimo da se ime na izrailjskoj" steli ne odnosi na pleme na ije sudbine s mukom pokuavamo slediti i koja su kasnije obrazovala izrailjski narod. Da li je ipak i ime Habiru (Hebrejac) iz amarnskog perioda pre lo na taj narod? Bilo kada da se posredstvom usvajanja zajed nike religije zbilo ujedinjenje plemena u naciju, to je lako moglo postati dogaaj bez neke vanosti za svetsku istoriju. Novu religiju bi odnela struja dogaaja, Jahve bi mogao zauzeti svoje mesto u procesiji bivih bogova koju je video pesnik Flober, a od njegova naroda svih dvanaest plemena bi iezlo", a ne samo deset koje su Anglosaksonci

53

tako dugo traili. Bog Jahve kome je madijamski Mojsije priveo novi narod verovatno nije ni u kom pogledu bio nekakvo superiorno bie. Surovi, uskogrudi, lokalni bog, nasilan i krvoedan; obeavao je svojim pristalicama zemlju ,,u kojoj tee mlijeko i med", pozivao ih da njene tadanje stanovnike istrebe otricom maa". ovek ima razloga da se udi to se uprkos svim preradama dopustilo da u biblijskim priama postoji toliko toga kako bi se upoznalo njegovo iskonsko bie. ak nije pouzdano da je njegova religija bila stvarni monoteizam, da je ona boanstvima drugih naroda osporavala boju prirodu. Verovatno je bilo dovoljno to je vlastiti bog bio moniji nego svi strani bogovL Ako je posle sve poprimilo drugaiji tok nego to se moglo pre ma takvim poecima oekivati, onda smo kadri da uzrok tome naemo u jednoj jedinoj injenici. Egi patski Mojsije ie jednom delu naroda dao druga iju, vie produhovljenu predstavu boga, ideju jed nog jedinog boanstva koje obuhvata ceo svet, bo anstva koje nije bilo nita manje puno ljubavi nego moi, i koje je nenaklonjeno magiji i vradbinama postavljalo ljudima kao najvii cilj ivot u istini i pravednosti. Jer, ma koliko nae iznoe nje injenica o etikoj strani Atonove religije moe biti nepotpuno nije bez znaaja podatak da se Ihnaton u svojim napisima redovno prikazivao kao 43 onaj koji ivi u Maatu" (istini i pravednosti) . Na kraju krajeva nita nije znailo to je narod verovatno posle kratkog vremena odbacio Mojsijevo uenje a njega samog uklonio. Ostala je tradi cija o tome i njen uticaj dodue tek postepeno kroz stolea postigao je ono to je samom Mojsiju bilo uskraeno. Bog Jahve stekao je nezaslu en ugled kada se, poev od Kadisa, Mojsijevo delo oslobaanja pripisivao njemu u deo, no zbog tog pri43 Njegove himne ne naglaavaju. samo univerzalnost i jedinstvenost boga, nego i njegovu punu ljubavi brigu za sve stvorove; one pozivaju na radovanje prirodi i ui vanje, u njenoj lepoti. Upor. Breasted, The Dawn of Con science.

54

svajanja imao je teko da ispata. Senka boga ije mesto je zauzeo, postajala je snanija nego on; na kraju procesa evolucije iza njegova bia stupilo je na videlo bie zaboravljenog Mojsijevog boga. Niko ne sumnja da je samo ideja tog drugog boga omo guila da izrailjski narod odoli svim udarcima sud bine i da