Udruženje za sistemsku porodičnu terapiju i sistemska rešenja Srbije

SEMINARSKI RAD

Saosećajna komunikacija Mentor Edukant Vlado Ilić Ilinka Miletić

1

Beograd, avgust 2013. god.

„ Negde izvan ideja pogrešnosti i ispravnosti postoji polje.

Tamo ću te sresti“

Sufi pesnik Rumi

Mojoj Naki ,

Nadi Ignjatović s ljubavlju i zahvalnošću za božanski dodir duše

2

Nenasilna ili saosećajna komunikacija je negovanje svesti od trenutka do trenutka, da budemo sada i ovde. Na sve to što pravimo očekivanja „sta ću sa tim..“ vode me iz ovog trenutka. To ne znači da ne pravimo vizije onoga čemu želimo da idemo, ali ono što nastojimo je da budemo u svakom trenutku tu gde smo a ne sa onim što bismo hteli. Da bacimo očekivanja, jer ako imam očekivanja, onda nisam sa vama.. Jedna od najvažnijih lekcija je da zatvorimo oči i pogledamo gde smo. Da ostanemo tu.Bert Helinger govori o trenutku „Svaki se život živi u trenutku. Zaista možemo živeti samo u trenutku. Ako mislim na budućnost, upropastim trenutak. Ako mislim na prošlost, pobegne mi trenutak. Dakle, živimo od trenutka do trenutka. Ako m islim na nešto što bih mogao imati u budućnosti, nemam to, jer to u ovom trenutku nemam.Dakle, sreća je uvek trenutačna...“ U trenutku imamo sve.

Sledeća priča izražava suštinu – sazrevanje muškog ali se tiče žena :

3

„ Kralj je imao sina jedinca. Omogućio mu je sve neophodno za njegov rast i razvoj. Obrazovanje, pažnju, negu, sve su mu potrebe bile zadovoljene.I onda, jednoga dana princ , pošto mu je sve u njegovom kraljevstvu bili poznato, odluči da prekorači njegove granice.Čim je tamo zakoračio, sretne je čarobnjaka. „Spremi se da umreš“, reče čarobnjak „ubiću te jer si zakoračio na moju teritoriju“. „Izvini,“ reče princ „nisam znao za takvo pravilo vlada u tvojoj zemlji“.“Bez obzira znao ili ne znao, ko ovde kroči takav je propis“. „Ima li nešto što mogu da uradim da bih spasio život?“ upita princ.Čarobnjak, napravivši malu pauzu reče: „Ima jedno pitanje , pa ako na njega odgovoriš, poštedeću ti život i oprostiti“.Princ, imajući na umu svoje obrazovanje i verujući da će znati odgovor obradova se i reče:“Kaži!““Pitanje je ~ šta žene stvarno žele?“Na to čarobnjakovo pitanje princ ustuknu i reče :“Ja sam mlad, neiskusan po tom pitanju, mogu li da dobijem malo vremena da razmislim?“ „Svakako“, reče čarobnjak,“ imaš godinu dana da pronađeš odgovor, a posle tih godinu dana moraš doći sa odgovorom. Ako ne dođeš, naći ću te ma gde bio. Idi sada!“I princ trčeći ode kod oca :“Oče moj, kralju, desila se strašna stvar...“ i ispriča mu šta se desilo. „Ne brini“, reče kralj uplašenom princu,“raspisaću konkurs za odgovor na to pitanje i siguran sam da će biti nekoliko knjiga odgovora pa će sigurno jedan od tih biti pravilan“.I tako i uradi. Posle godinu dana princ, sa tri debele knjige odgovora o tome šta žene stvarno žele, krenu kod čarobnjaka računajući da je bar jedan od tih odgovora pravi.Idući tako sretne vešticu.“Jadni prinče“, reče mu ona,“misliš da imaš odgovor, ali nemaš.“ „Otkud znaš?“ upita je princ.“Zato što jedino ja znam odgovor na to pitanje“, reče ona.“Kaži mi, molim te“,reče princ. „Hoću, ali pod jednim uslovom ~ da me oženiš“, reče veštica.Na to se on potpuno promeni i ljutito reče:“Vidi na šta ličiš, ti si jedna ružna, stara babuskara a ja sam mlad i lep. To ne dolazi u obzir!“I produži dalje. Dođe do čarobnjaka.Čarobnjak pogleda knjige, pa u princa i reče:“Žao mi je, nemaš odgovor, spremi se da umreš“. „Daj mi još pet minuta“, usplahireno reče princ.“Može“, odgovori čarobnjak.Princ otrča nazad, do veštice i reče“Dobro, prihvatam da se oženim tobom, kaži mi koji je odgovor“. I ona mu kaže. Princ se vrati do čarobnjaka i reče:“Ono

što žene stvarno žele je da budu pitane šta žele“.“Dobro, prihvatam tvoj odgovor iako znam da ti je ovo rekla veštica.Obećao sam ti da ću ti spasiti život ako odgovoriš , pa sada možeš da ideš. Slobodan si.“Princ, iako srećan što je živ, teška koraka se vrati do veštice koja ga je čekala i reče:“Tu, u šumi, ima jedna mala crkva i možemo odmah da se venčamo“.“Ne, ne, ne“,reče veštica, „ti si kraljev sin, tvoje venčanje treba da bude sa pompom, zvanicama, da sve bude kako treba. Samo tako ću se udati za tebe.“Princ je, pošto je dao reč, povede sa sobom.Na dan svadbe sav narod, zvanice i dvorjani gledali su u princa i njegovu ružnu ženu ne mogavši sebi doći od čuđenja. Princ je ceo dan bio u svojim mislima, natmuren, neraspoložen. Nekako preživi taj dan i uveče, jedva hodajući jer su mu klecala kolena , uputi se ka spavaćoj sobi.Otv ori vrata, uđe u sobu i sa teškom mukom podignu pogled.Kad pred njim ~ lepotica. Sav srećan, sa olakšanjem reče:“Au, ovo se baš dobro završilo!“ „Pa nije baš tako jednostavno“, reče lepotica pred njim,“ja mogu da budem lepa dvanaest sati. Ti sada biraj ~ hoćeš li da budem lepa noću kada sam sa tobom ili hoćeš da budem lepa danju kada me svi vide“. Princ miran, naučivši lekciju zapita: „A šta bi ti volela?“Na to pitanje pale su čini i ona je ostala lepotica sve vreme.

Ova priča ima nekoliko bitnih odrednica za NNK. Nivo potreba toga šta želimo, u stvari je mesto gde pravimo kontakt sami sa sobom i mesto gde pravimo kontakt sa drugima, gde se otvara mogućnost da se dodirnu duše, da se nadje rešenje.Bitno je kako da prevedemo sudjenje, kritike, savete u to šta ja zapravo želim kada to radim. Ili da prevedemo sudove u etikete koje nam drugi daju, lepe na nas. Ne da ih čujemo tako ,nego da čujemo , u stvari , šta taj drugi želi. Tu je srž NNK i našeg kontakta sa centriranošću. Kada znate potrebu koja vam nije zadovoljena vi se dobro osećate u svojoj koži zato što znate šta je to što želite.

Isto tako kada čujete drugog na nivou potreba – povezujete se ljudski. I onda ono što stoji „Ljubi bližnjega svoga“ nije samo prazna priča . Istinski osećate bliskost sa tim nekim zato što je isto krojeno ljudsko biće kao vi.Vesna Krmpotić u knjizi“Košulja sretnog čovjeka“ kaže:“da se u „ naškosti“ prepozna „njihovost“, i obratno,to je, čini mi se, najpravlji način saznavanja sebe i drugih.“

U poretku gledamo našeg partnera ili nekog drugog, s kim smo blisko povezani i kažemo mu:“Da“. Prihvatam te tačno takvog kakav jesi sa svim što to nosi. Smeš biti tačno takav kakav jesi. Tačno takvog te primam. Tačno takvog te volim. Veselim se tačno takvom kakav jesi.

4

„Ljubav“, kaže Vlada Ilić,“ znači i mir, a mir znači da sve gledamo s istom ljubavlju, iako su različiti.Istovremeno volimo te različitosti u sebi, tu mušku i žensku energiju koja se spaja u nama i koja je sa svime povezana...Ona nam može pomoći u konfliktnoj situaciji – s voljenom osobom, na primer – na nju ne gledamo kao na neprijatelja, nego da uvažavamo i volimo upravo tu njenu različitost, da shvatimo bitnost i neminovnost konflikta za vlastiti rast i iskoristimo ga da u voljenoj osobi, kao u ogledalu, otkrijemo one delove koje nismo u stanju da vidimo u sebi, jer upravo to je ono što nam najviše smeta kod voljene osobe.Ono što nam se u nama samima nimalo ne dopada i sa čime ne možemo i ne želimo da se suočimo. Kada to spoznamo, onda voljenoj osobi možemo da obrazložimo šta je za nas bitno i jasno joj stavimo do znanja da nas je

povredila svojim ophođenjem.Možda ćete sebe upravo kroz konfliktnu situaciju dovesti na spoznajni nivo na kojem ćete konačno i sami shvatiti šta je za vas toliko bitno, i izreći ćete to voljenoj osobi, spoznajući istovremeno svoj udeo u nastanku konflikta.A za pričinjenu povredu nećete je moliti za oproštaj, nego ćete voljenu osobu pogledati i reći joj:“Žao mi je“.Tu počinje nešto novo, novi kvalitet ophođenja, tu počinje kultura konflikta.“

Pitanje

Drugo što je važno u ovoj priči o princu je pitanje.Dakle, da pitam, da proveravam, ne da tvrdim. U ovom slučaju da proverim da li je i šta na duši tog nekog ili ono što je bitno.“Čitaj tuđe misli i bez pitanja i proveravanja. Uvek znaj šta drugi misli i oseća prema tebi.Kada se nešto desi što ti se ne dopada reci - znao sam. Tako ćeš dobiti proročanstvo koje se samo po sebi ispunjava“.

Ono što je suština „žirafećeg“ je da proveravam pitanje. Ali empatski. Ne pitanje:“Zašto tako misliš?“ jer je to pitanje među prvima koje izaziva jaz među ljudima. To je pitanje koje traži uzroke ili traži objašnjenja. Može da prija jedino kada smo potpuno smireni i kada imamo intelektualnu potrebu za otkrivanjem. A u našim ljudskim odnosima mi najčešće postavimo „Zašto?“ i to u trenucima kada je taj daleko od toga da ima potrebu za ispitivanjem , jer najčešće ima potrebu za empatijom.Znači da je zbunjen, da ne zna šta mu je u duši, da mu je ili potrebno vreme da se poveže sam sa sobom ili empatska pomoć. Pitanje „Zašto?“ dođe kao dosipanje ulja na vatru. Dobiće se zmijski odgovor.. Samo ako pitam „Zašto?“, bez da kažem iz koje potrebe pitam i da kažem kako se osećam u tome, biće shvaćeno kao komanda, prisila nad tim drugim; da uradi nešto što ja tražim.Mogu da kažem:“Zbunjena sam i htela bih da razumem šta te navelo da to uradiš“. A ne : „Zašto si to uradio?“ Čak i ako odgovori, velike su šanse da je shvatio da je na propitivanju.

Kada nam krene „Zašto“ iz usta, setimo se da ćemo sve to što nas interesuje saznati ako se povežemo empatski : „ Da li se osećaš ... zato što želiš,,,?“Ako na ovakav način pitamo, drugi će se osećati saslušanim, biće mu prijatnije.Ne samo da znam šta je mudrost, nego da je primenjujem.

„Pitanje „Zašto“ postavlja se vrlo često,“ kaže Bert Helinger.“Koje delovanje to pitanje ima u duši? Daje li snagu? Smeta li? Sprečava li delovanje?

5

O tome sam pronašao još nešto važno. Postoje dobra rešenja bez nekog problema, dakle i bez pitanja „Zašto?“.Ko gleda na problem, gleda unazad i to sprečava rešenje. Kada neko prouči

svoj problem i misli da je otkrio zašto ga ima, njegov problem se učvršćuje. On ga je jasno definisao.Nakon toga se on može samo teško promeniti.

Jednom sam napisao jedan mali izraz, aforizam:“ Mudrac izbegava zakleti se na večnu ljubav. Umesto toga radije voli.“To je svakako smelo. Ali to je smeo poduhvat bez problema.“

Razvoj

Ovde je poenta da primenjujemo, da živimo NNK. To upravo počinje kada se uključimo, a kraja nema jer nema ni savršene žirafe.Brže je dolaženje do svesti o izboru. Mogu da reagujem „ovako“ a onda će to da mi se posle desi , a ako reagujem „onako“ možda će posle da mi se otvori nešto novo.Imamo svest o izboru, fluentnost, brže padaju ideje o onome što nam se dešava u duši. Ubrzaćemo intelektualni proces.Izazovi će se pojavljivati iza svakog ugla jer život je u stvari izazov. Bez toga bismo stagnirali.. Poželjno je da budemo svesni da ono što nam predstavlja izazov je, u stvari, različito od nas.(Može nam neko uputiti komentar „Otkud ti sa njim/njom? Gde ga/je nadje?“E, pa nadjosmo ga/je da bi nas podstakao/la da se razvijemo, da bismo osvestili sebi šta želimo, da bismo iskoračili u nešto u čemu nismo bili do sada. Helinger kaže:“Zaljubljenost je očekivanje da ćeš nešto dobiti.Šta mi , pre svega, u zaljubljenosti želimo dobiti? Šta smo mi od svojih roditelja želeli, ali nismo dobili ? Sada nam to partner treba isporučiti. To znači zaljubljenost. Ali upravo zato što ste zaljubljeni nakon nekog vremena vi takođe morate davati. Tada dolazi otrežnjenje. Iznenada vidimo da je naš partner drugačiji, poseban. Tada primimo od njega šta nam kao partner daje, ne kao otac ili majka, i mi dajemo njemu, šta mu kao partneru možemo davati, kao nekom odraslom. Tada ljubav između nas ima snagu.“

6

Učenje i primena NNK veština je razvojni proces. Razvoj je, u stvari, iskoračivanje u to što ne znam šta je. Svi bi voleli da iskoračimo ali da nam bude poznato i da se osećamo bezbedno, da budemo sigurni. I onda stanemo. Zapravo razvoj je iskoračivanje ka nepoznatom. Jer, ako znamo, onda to nije razvoj. Kroz nenasilnu komunikaciju se ohrabrimo da zakoračimo Kada zakoračimo onda vidimo da su aparati krila.. Kroz NNK se osnažujemo za let.Kada zakoračimo, vidimo da su nam porasla krila.Ponekad mislimo da nismo opremljeni, da nemamo krila. Zapravo već smo opremljeni za let.To je kao u knjizi o ličnom razvoju „Radost srca“ jednog irskog psihologa koji kaže: „Moj život je kao ljuljanje na trapezu.Znam, držim prečagu i znam otprilike koliki mi je domet, znam gde sam, znam kako mi je. I taman sam se onako lepo setio – kada sa druge strane leti druga prečaga. I nekako znam da na njoj piše moje ime.Taj trenutak izmedju puštanja ove prečage i hvatanja nove izgleda kao milion godina.Najstrašniji trenutak u mom životu.. Ali , u stvari, to je jedini trenutak u kome rastete.Jer kada se uhvatite za drugu prečagu to je već stabilno stanje naše svesti. Tu nema promena. Razvoj je u onom ~ nikad

ne znaš da li ima neko ko će te prihvatiti sa druge strane, ne znaš da li ima mreža dole, šta me čeka.U tom puštanju je razvoj.“

Iskrenost i otvorenost

Kvaliteti NNk su : iskrenost i otvorenost.To je ono što me dovodi u kontakt sa sobom ali i sa drugima Da kažem iskreno ono što mi je na duši.Šta osećam, šta mi je potrebno , šta bih htela. Da budem sigurna da ćemo iskreno slediti svoje potrebe koje stoje. I onda se tu povezujemo.I Helinger govori o istini i istinskom vremenu i da istina želi na videlo, ona istina koja nas čini slobodnim za potpuni život. „Jedna drukčija istina koja stalno želi doći na videlo jeste naše ograničeno vreme. Kako često kujemo planove koji dosežu daleko u budućnost, kojima želimo osigurati svoju budućnost, iako naše vreme već u sledećem trenutku može prestati i doći do svoga kraja.Otuda za nas postoji samo jedno istinsko vreme, celo istinsko vreme. To je vreme našeg trenutka, sada...Istina trenutka je uvek cela istina i ona je uvek potpuno na videlu. Ali samo ako ostajemo kod nje...Ona je blizu, neposredno blizu. Ništa ne može stupiti između nas: ni misli, ni žaljenje, ni strah , ni oklevanje. Sa njom u skladu otpuštamo i postajemo prazni. Sa njom u skladu bićemo povedeni negde drugde. Bićemo s tom istinom mirni, sabrano mirni, tako da se čini da vreme u tom trenutku stoji, beskrajno protegnuto, bez Pre ili Posle, trenutak kao večnost, već sada na cilju, ispunjeno na cilju.“Tada možemo ostvariti istinski kontakt sa sobom i drugim postići drugi kvalitet ~ slušanje. Da me neko ili ja nekog slušam bez kritike, procenjivanja. Empatski.Da je potpuno tu, svakog trenutka prati šta se u meni dešava, nema nikakva očekivanja, ne smišlja šta će on da kaže o nečemu, nema kritike. Ovo je potpuno čišćenje svog prostora i fokus je potpuno na onom drugom. Najviše nam pomaže kada nas neko sluša čistog, otvorenog srca. Da sedi tu i da nam pomogne da mi u stvari obnovimo svoje sopstvene snage i da dodjemo do onoga što želimo. Da vidimo da je istinski zainteresovan.

Moji bližnji i ja

7

Mnogo nam je teže sa poznatim . Jedan odraz je taj što izgrađujemo određena očekivanja u odnosu na nama bliske osobe ~ kako bi trebalo ~ i ta očekivanja nam ne daju da budemo tu ~ sada i ovde. Imamo istoriju zajedničkih bivanja. U trenutku ukačimo taj „film“ ~ „Aha, ja ću da kažem, onda će on da kaže, pa ću ja da kažem...“ Odgledamo celi film. To radimo svakodnevno sa svojim bližnjima.Tu je i teškoća , jer kad počnem da mislim šta će biti, šta i ako ~ onda bilo šta da iz toga zaključim, mogu odustati, ući u negativno. Nisam tu jer je onda kontakt drugog kvaliteta . Zašto nam je još teško sa bliskima?Zato što smo socijalizacijom

razvili čitav niz unutrašnjih dijaloga. Sebe krivimo da smo odgovorni, preuzimamo odgovornost za tuđa osećanja i tuđe ponašanje. I onda iz toga ispadne samo nova priča. Ono što nas boli je i suprotnost između potrebe da vodim računa o sebi i ličnim potrebama koje se ne tiču drugog , a, istovremeno potrebe da budem na usluzi drugima. Briga ide iz onoga što je naša suština i puno podataka iz našeg ranog razvoja i socijalizacije. Ne možemo bez drugog. Jer jedna od bazičnih potreba je potreba za kontaktom , bliskošću, pripadanjem.Prirodne zakonitosti su pravo svih članova porodice na pripadnost, nezavisno od važećih moralnih kodeksa. Tu spada i pravo i to neprikosnoveno, na sopstvenu sudbinu, na ličnu patnju i krivicu. Klackamo se između te dve potrebe. Da li nešto rekli i kako to rekli , ili prećutali, mudrost kaže da sve izlazi na videlo. U Porodičnom poretku u trenutku kada se pronađe uzrok problema , istina je izašla na videlo – često bolna i teška, ali oslobađajuća. “Ima konflikata“,kaže Vlada Ilić,“ pri kojima ne dolazi do suočavanja – na primer kada o nekome već imamo određenu predstavu, odnosno unutrašnju sliku. Svoju pažnju tada umesto na njega usmeravamo ka sosptvenoj unutrašnjoj slici o njemu...Konflikt tada može biti rešen samo ako pogledamo na one sa kojima smo zaista u konfliktu i gledamo ih dokle god ih ne vidimo.To znači da gledamo na njih tako što ćemo ih videti kao pojedinačne osobe a ne kao nekoga ko ima određenu ulogu ili je pripadnik određene grupe.Često je za razrešenje konflikta dovoljna jedna jedina reč koja doprinosi istinskom zbližavanju – s ljubavlju. Kao, na primer „Hvala“ i „Molim te.“ Takvi i slični konflikti – oni s roditeljima, na primer – mogu se vrlo lako rešiti ako se oprostimo od sosptvenih očekivanja i tako oslobodimo svoje vezanosti. ..“ „...svaka emocija, pogotovo proživljena trauma, zapisana je u energetkom polju nqašeg porodičnog sistema. To sećanje se pod određenim okolnostima, uglavnom van domena naše svesti, aktivira i dovodi do toga da odjednom ne reagujemo kao mi u svom vlastitom telu, nego onako kako bi u takvoj situaciji reagovao neko od naših predaka.I onda s tog nivoa svesti, tog stepena emocije, „ospemo paljbu“ na prvog ko nam naiđe. Pri tome se često ogrešimo o druge, i to uglavnom o bliske, voljene osobe, one najbliže koje to najmanje zaslužuju. Zbog toga se već u sledećem trenutku kajemo, ali „prestup“ je već počinjen.Kada razmišljamo šta se dogodilo i otkuda nam takva reakcija, njen uzrok nam zapravo i nije bitan, jer već je napravljen možda nepopravljiv korak u komunikaciji s voljenim osobama.I to nam se obično ponavlja: primećujemo problem, zaklinjemo se da više nećemo tako reagovati, a tako i biva...sve do prve naredne prilike. Na sličan , ili čak istovetan način.“

8

Kategorizacija, Kritika , Etikete

U različitim kulturama uobičajeno je da ljudi analiziraju i kategorizuju jedni druge kada im potrebe nisu zadovoljene.Tada analiziraju šta nije u redu sa drugima i koriste bogat repertoar reči kako bi označili razne načine na koje drugi, po njima greše.Takođe imaju i moralistički sistem klasifikovanja pri kojima koriste reči „zao“, „lenčuga“,“kriminalac“, čak koriste i naučni žargon „bolesnik“, „neurotičar““paranoik“, ili imaju društveno prihvaćen rečnik pa su drugi „nepristojni“, „ lepo vaspitani“.

Svi ovi izrazi dolaze „ iz glave“ i rezultat su mentalne analize i klasifikovanja drugih u razne nijanse ispravnog ili pogrešnog, dobrog ili lošeg.Kada obraćamo pažnju na to šta ne valja kod drugih i ne ponašaju se u skladu sa našim željama, često nismo vešti da jasno kažemo šta je to što želimo..Kada postanemo svesni šta je to što tražimo, obično bude jasno da to nije i ono što stvarno želimo.

Kada kažemo kritiku, to nije zato što smo loši nego zato što nismo napravili još jedan korak da oslušnemo šta je to što Ja želim. Ako je kažem na taj način ta potreba izlazi napolje jer je važna, snažna, ali izlazi na takav način da je mnogo manje šanse da bude zadovoljena. Npr. ako ja kažem mom partneru da je sebičan, šanse da ću dobiti ono što želim se smanjuju. Iza toga - ti si sebičan – stoji čitav set potreba jer želim da neko povede računa o tome šta meni treba. Umesto da kažem jezikom koji neće da povredi onog drugog ja kažem ~ ti si sebičan. Reakcija na to može biti – jesam, pa šta , jesam, tek ćeš da vidiš šta je sebičnost....A , u stvari, ta etiketa- ti si sebičan- je isto što i ja želim pažnju za moje potrebe. To je samo naličje te potrebe . Ako je kažemo kao naličje onda imamo posledice, jer ono što je na duši nije zadovoljeno. Kada čuje kritiku sagovornik najčešće reaguje tako što usmerava energiju na sopstvenu odbranu ili uzvraćanje kritike , a to ne vodi onome što nama treba. Ako kažem na način NNK, onda će potreba, najverovatnije, biti zadovoljena.

I etikete su izraz naših nezadovoljenih potreba. Etikete koje lepimo drugima pokazuju, isto kao i to kada sudimo o nekome, samo to da se ne ponaša saglasno našim vrednostima, našim potrebama.Kada uspemo i naučimo da usmerimo pažnju na to šta su naše vrednosti i potrebe i to jasno kažemo, imali bismo mnogo više šanse da ostvarimo saradnju.

9

Dakle, kada nekoga etiketiramo to je poruka nama šta želimo a nismo svesni a ne o njemu.Prva posledica toga je da smo otuđeni sami od sebe jer ne znamo šta želimo – fokus je na drugome. Druga posledica tog načina govorenja je da ne postižemo, ne ostvarujemo ono što želimo jer ga nismo ni rekli drugome.. Nismo jasno artikulisali šta želimo i šta tražimo od drugih, pa ne možemo ni da dobijemo. Treća posledica je da kada na taj način govorimo, dobijamo suprotno od onoga što želimo.

NENASILNA KOMUNIKACIJA

Model nenasilne komunikacije razvio je Maršal B. Rozenberg, Doktor kliničke psihologije. On predstavlja sintezu različitih uticaja: po rečima samog autora, u njemu se mogu prepoznati ideje o empatskom primanju osećanja i potreba Karla Rodžersa o osvešćivanju osećanja i potreba Frica Perlsa, o rešavanju konflikata Drajkursa ali u sasvim osobenom sklopu.Rozenberg ističe da je inspiraciju za stvaranje ovog modela dobio posmatrajući ljude koji su srećni i zadovoljni, čiji je način života i komuniciranje cenio.Primetio je da su oni imali veliku moć da menjaju okolini a da su te promene pristizale nenasilnim putem ~ empatskim slušanjem i iskrenim izražavanjem.Jasnoća u izražavanju i operacionalizaciji teorijskih postavki čini ovaj model prihvatljivim i dostupnim svima.Od 1966 godine do danas programi obuke primenjuju se u preko 23 zemlje Amerike, Afrike, Azije i Evrope.Svaki trener unosi nešto svoje, lično i arhetipsko i tako doprinosi širenju , obogaćivanju i lepoti modela.

Zahvaljujući Nadi Ignjatović Savić, njenoj kompetentnosti, osećaju za trenutak, istinu, tananom osećaju lepote i trajanja, njenoj lepoti duše i povezanosti sa onim što je više od nas i što nas povezuje , hiljade ljudi, pre svega vaspitača, učitelja, profesora, pedagoga i psihologa osposobljeno je za izvođenje programa radionica sa decom.Dalekosežni cilj je da i odrasli i deca koriste stečene veštine i znanja i van konteksta radionica, u svakodnevnom životu. Da im programi budu podsticaj da se opredele za drugačiji odnos prema sebi i drugima, koji podrazumeva uvažavanje i sebe i drugih i sagledavanje različitosti kao prilike za lični razvoj i međusobno obogaćivanje.

Proces nenasilne komunikacije je učenje komunikativnih veština čiji je osnovni cilj postizanje toga da ljudi saosećajno slušaju jedni druge, tako da mogu jasno da sagledaju i sopstvene i tudje potrebe, kao i da svoje potrebe saopštavaju tako da drugi požele da im izadju u susret. To je učenje komunikativnih veština koje mogu imati mnogo različitih primena.Takodje je učenje kako da razrešavamo svoje unutrašnje konflikte kao i konfliktne situacije u interpersonalnim odnosima i pri tome ostvarimo srećnije odnose sa drugima i poboljšamo kvalitet sopstvenog života“.To zahteva da naučimo jezik srca. Jezik koji dolazi iz dubine duše. Iskreno otkrivajući šta se dešava u nama samima, bez kritikovanja, sudjenja, analiziranja druge osobe“ , kaže Rozenberg.

10

Termin „nenasilna“ ne znači povlačenje, odustajanje od sopstvenih potreba da bi se postigao mir, slabost...Upravo suprotno – to znači uvažavati sebe i druge, boriti se za sebe i svoje potrebe, ali tako da ne povredjujemo ni druge ni sebe.Ne odustajemo, tolerantan ne znači biti popustljiv već znači da jako vodim računa šta je na duši onog drugog, da čujemo njegove potrebe jednako kao i moje, ali ne odustajem od toga šta je meni bitno zato što neko drugi želi nešto

drugo. Može se desiti da se u procesu razmene promenimo i da nam postane nešto drugo prioritet, dakle u tom smislu smo otvoreni za promenu~ „neću da budem kao stena ~ ja rekla i gotovo ~ ali neću da, ukoliko meni na duši stoji nezadovoljena potreba, da kažem ~ dobro, nema veze.“To onda neće da vodi ka lepoti. Želimo da kažemo zašto nam to smeta šta je to što drugi može da uradi da nam bude prijatnije i da vidimo zašto to ne radi ~ da razumemo.I da on ili ona ima druge prioritete u tom trenutku.I da to nije znak odsustva ljubavi a ni odsustva poštovanja. Onda nam to ne smeta, jer ako smeta,onda nećemo da pustimo. U ovom modelu se ne radi o isključivom primatu osećanja ( kako se može učiniti na prvi pogled), već o saosećajnoj komunikaciji u kojoj su naše srce i naš razum u saglasju ( ali da bi se do toga došlo, potreban je „rad na sebi“).Učenje NNK je mnogo veće nego učenje puke veštine jer vodi u avanturu ličnog razvoja, pokreće se proces menjanja i preobražavanja ne samo načina komuniciranja , nego i shvatanja i doživljavanja i sebe i drugih.

Dva su osnovna pitanja u NNK „Kako sam?“ i „Kako si?.“ Nije čudno da je u većini jezika to pitanje koje ljudi postavljaju jedni drugima kada se sretnu. Ali, zaboravili smo da odgovorimo na njih (ovlaš –„ dobro“ iako zapravo nisam).Zaboravili smo zašto to pitanje postoji. Zato što ono pravi kontakt sa nama, sa našom dušom i sa drugima.

Drugo pitanje je „Šta ja mogu da uradim da ti ulepšam život?“ i „Šta ti možeš da uradiš da meni ulepšaš život?“I to je sve čime se bavim na ovoj zemlji. I Bert Helinger kaže da ,“.. ako primim s ljubavlju, to ima svoju veličinu.Ako tako mogu primiti, onda mogu i dati.Davanje počinje ispravnim primanjem.Uzajamno primanje je teško i najdublje povezuje. To primanje je velika umetnost. To je primanje s poštovanjem. Poštovanje svega što od drugih primim, daje mu njegovu vrednost, čak i ako je jako malo.Ako mi neko nešto daruje i ja to primim kao dar, priznajem da mi on želi nešto dobro. U tom je trenutku sve što on daje jako vredno.Ono se menja ako ga ja tako primim.“

„Molim“ i „Hvala“. Da tražim ono što što treba i da pitam šta je to što tebi treba. I zahvalnost za to što sam dobila.Kada koristimo NNK da izrazimo zahvalnost onda to činimo samo zarad slavljenja, ne da bismo dobili nešto zauzvrat.Naša jedina namera je da slavimo način na koji su nam drugi obogatili život.NNK jasno razdvaja tri komponente u izražavanju zahvalnosti:

1) postupci koji su doprineli našem blagostanju, 2) određene naše potrebe koje su bile zadovoljene i 3) prijatna osećanja koje je iznedrilo zadovoljenje tih potreba

Sled ovih komponenti može da varira; ponekad sve tri mogu biti saopštene osmehom ili jednostavnim „Hvala ti“Međutim, ako želimo da budemo sigurni da je naša zahvalnost u potpunosti primljena, važno je ( i tu je razlika u poretku ljubavi), je da razvijemo sposobnost da verbalno izrazimo sve tri komponente.

11

NNK nas ohrabruje i da primamo zahvalnost sa istim kvalitetom empatije koji izražavamo kada slušamo druge poruke.Čujemo šta smo to učinili a što je doprinelo blagostanju

drugih; čujemo njihova osećanja i potrebe koje su im zadovoljene. Prihvatamo u svojim srcima radosnu činjenicu da možemo jedni drugima poboljšati kvalitet života. Kada primamo zahvalnost izraženu na ovaj način, možemo to učiniti bez osećanja nadmoći ili lažne skromnosti, slaveći zajedno sa osobom koja izražava zahvalnost.

Iako nam je ponekad nelagodno da primamo zhvalnost, većina nas čezne da bude iskreno priznata i cenjena.I svi oni koji su nekada ucinili nešto za nas ili naše pretke.. zaslužuju to isto.Svaki trenutak je pravi da se izrazi zahvalnost ljudima koji su izvršili najveći pozitivan uticaj u našim životima kao i da izrazimo zahvalnost našim precima.Žalosno je propustiti priliku kada smo u mogućnosti da to uradimo. I da shvatimo da se ništa ne podrazumeva.

Kada dajemo zahvalnost od srca uživamo kao i onaj koji je prima od srca.

Hvala je druga reč koju, po Helingeru kažemo partneru.Hvala za sve. Primam to od tebe onako kako si mi darovao. Poštujem to. To je deo tebe. Primam to u svoje srce. Puštam da me to ispuni i darujem tebi iz te punoće ono što mi moje srce daje.Ako to oboje uzajamno kažu: koja punoća ljubavi je moguća! Roditeljima prvo kažemo:“Hvala“.

Simbolika žirafe i zmije

U tumačenju modela nenasilne komunikacije koriste se kao edukativno sredstvo lutke različitih životinja, zavisno od grupe i zemlje u kojoj se radi i zavisno od toga šta je u određenoj kulturi simbol nasilne i nenasilne komunikacije.Ti simboli se koriste samo kao pomagalo, kao igrovno sredstvo koje olakšava proces. Simbolika žirafe i zmije se koristi u našoj zemlji. Žirafa kao metafora u uvodu za trening se koristi jer je ona sisar sa najvećim srcem, ima osetljiv sluh i dugačak vrat pa može da vidi daleko i živi u slozi sa drugim životinjama.Žirafa je i simbol nežnosti i snage što znači da je ljudima „žirafama“ važno kako su drugi ali ne odustaju od onoga što je njima važno.Oni imaju želju i snagu da vole, da čuju i razumeju šta se dogadja u drugima, da anticipiraju širi kontekst problema pred kojima su se našli, a time i moguće posledice sopstvenih odluka.Imaju svest o tome da imaju izbora.

12

Zmija provodi život puzeći nisko po zemlji, ona skoro ništa ne vidi i veoma slabo čuje. Kada naidje na prepreku napada i ne znajući šta joj se isprečilo na putu, jer zbog straha od opasnosti i sama postaje opasna i otrovna.Zmija svoje okruženje doživljava kao neprijateljsko , kao večitu pretnju sopstvenoj bezbednosti i zato je dominanta njenog ponašanja agresivnost, napad na druge.Opsednuta je time da zadovolji svoje potrebe da ne vidi ništa dalje od toga. Zmija ne može da sagleda šta će se dešavati u budućnosti u slučaju kad je motivacija s kojom neko izlazi u susret njenim potrebama zasnovana na strahu, osećanju krivice ili stida. U kriznim situacijama , kada su nam potrebe u raskoraku, mi optužujemo , kritikujemo sagovornika,

analiziramo njegove mane. Naša reakcija je produkt naše nezadovoljene potrebe ali u tom trenutku toga nismo svesni i zato napadamo drugog tražeći u njegovom ponašanju krivicu i razlog za sopstveno stanje.“Zmija“ je i dragocena poruka. Svako to „zmijenje“ je poruka da nekog niste čuli.Kada „prozmijite“ to je blago koje ste dobili ako stanete i oslušnete.To je poruka da niste čuli neku dragocenu potrebu koja vam je bitna. Da prolazite pored toga slepi kod očiju. I to je poruka SADA. Ako je čujemo onda nadjemo blago, ako je ne čujemo onda će nas sačekati iza sledećeg ugla.I ono što je lepota u tom „zmijskom „ je da ne prestaje dok ne bude oslušnuta.Ako ste propustili jedan trenutak imaćete sledeći, i sledeći i sledeći... To ne nestaje samo po sebi jer potreba koja stoji iza toga nije zadovoljena.U našoj tradiciji zmija je i čuvarka kuće, životna energija. To je sva naša životna energija samo ako je propustimo kroz ovaj način govora. Onda ima šanse da dobijemo.Ako je izrazimo na „zmijski način“ onda će da nam se vrati još gore i imaćemo još više zmija da pripitomljavamo.

A šta se dešava u Poretku ljubavi?“ Sve što me čini ogorčenim isključim. Sve što optužujem isključim. Svaku osobu koja me jako ljuti isključim. Svaku situaciju u kojoj se osećam krivim isključim. Postajem siromašniji i siromašniji.

Obrnuti put bi bio: sve što me čini ogorčenim pogledam i kažem:“Da, tako je bilo i ja to primam u sebe s celim izazovom koji mi to postavlja.“ Kažem:“Napraviću nešto s tobom. Primam te kao svog prijatelja ili kao svoju prijateljicu ~ šta god bilo.“

Sve zbog čega sam nekoga optužio pogledam i kažem : „Da.“Pogledam oko sebe, kako na drukčiji način mogu dobiti ono što sam izgubio. I pogledam koju snagu imam da bih to sam napravio, ne moleći nikog drugog za to. Tada primam tu situaciju u sebe i to postaje snagom.

Isto vredi za lično osećanje krivice, koju, pre svega, želimo odgurnuti od sebe. Pogledam je i kažem „Da.“ Krivica ima posledice, prihvatam te posledice i napraviću nešto od toga. Krivica postaje snagom. Tako rastem.

To što sam odbio ili što je za mene bilo bolno, gde sam osećao krivicu ili nepravdu ~ šta god da je bilo~ ako to primim, ne ulazi sve u mene. Ostaje nešto napolju. To prihvatam potpuno, ali ono što u mene ulazi je snaga. Ono drugo ostaje napolju.Pepeo ostaje napolju, žar ulazi u srce.“

Suština „Žirafećeg“ jezika je iskrenost, uključenost sad i ovde, slušanje sa empatijom, spontanost, uzajamno poverenje i poštovanje bez prosuđivanja i kritikovanja, ista talasna dužina... . Suština „zmijskog „ jezika je kritika,procena, interpretacija, naredjivanje, negiranje lične odgovornosti, nejasno izražavanje, etiketiranje, dijagnostikovanje,negiranje postojanja izbora.

13

Nekada ljudi kažu da nas otvaranje srca čini ranjivim i da bi to moglo biti opasno, da je bolje biti zmija.Rozenberg kaže: „Ukoliko smo ovladali procesom NNK to je onda ples.Ako se ja otvorim i otkrijem šta mi je na duši, a druga osoba uzvrati „jezikom zmije“ i ja to primim

lično, onda mi se neće desiti da to ponovim ukoliko nisam ovladala sa oba dela procesa nenasilne komunikacije.Ali ako naučimo da je „zmija“ prosto jedna neuka „žirafa“, ili“ žirafa“ sa govornom manom, tj. ako naučimo da čujemo osećanja i potrebe koje leže iza te „ zmijske“ poruke, onda nemamo čega da se plašimo bez obzira šta nam neko govori.Kad čuješ osećanja i potrebe ti zapravo imaš „ žirafu“ pred sobom , a ne „zmiju“. A onda to otvaranje srca i nije tako rizično“.

Četiri koraka

Mudrost NNK se satoji iz dva umeća : da čujemo drugog – sa empatijom za ono što se dešava u njemu i da jasno i iskreno izrazimo sebe. To podrazumeva i jasno postavljanje zahteva (šta tražimo, molimo) drugoga, ali bez napada i kritike. Ova osnovna postavka se realizuje kroz četiri koraka:

1. Kaži na šta reaguješ – Opservacija. Činjenice

„Mogu podneti ka mi kažeš

Šta sam uradio, il nisam, ja

I mogu podneti tumačenja tvoja,

Al, molim te, ne mešaj ta dva.

Ako hoćeš u sve da uneseš zbrku,

Evo kako ćeš to učiniti:

Pobrkaj ono što radim ja

Sa onim kako na to reaguješ ti...“

Indijski filozof DŽ. Krišnamarti je istakao da opažanje bez procenjivanja jeste najviši oblik ljudske inteligencije.To je, svakako jako teško jer smo naučeni da opažamo ljude i njihova ponašanja i gotovo automatski donosimo sudove, procene, kritike.

14

Jasno razlučivanje sopstvenih tumačenja i procena od činjenica iz kojih su izvedeni i da to razlikovanje jasno saopštimo sagovorniku.Saopštavamo ono što je neposredno izazvalo našu reakciju, naša opažanja. Opservacija se odnosi na ono što možemo videti, čuti, dotaći,, sve ono što čulima primamo bez bez zaključivanja o onome što opažamo. Pri tome vodimo računa da naš opis činjenica ne pobrkamo sa našom procenom, ili nečim što bi zvučalo kao kritika, nego da sebi jasno predočimo koje su to činjenice, na šta reagujemo i da tu razliku precizno saopštimo sagovorniku

Za NNK veoma je bitno razlikovanje činjenica od procene, jer preplitanje naše procene sa onim što opažamo, često izaziva pogrešno tumačenje i odbrambeni stav kod drugih. Kada čuje kritike sagovornik najčešće reaguje tako što usmerava energiju na napad ili odbranu. Deo ovog problema predstavlja jezik kojim smo naučili da govorimo, a koji Vendel Džonson opisuje na sledeći način:“ Naš jezik je jedan nesavršeni instrument koji su stvorili drevni i neuki ljudi. To je animistički jezik koji nas poziva da govorimo o stabilnosti i konstantama, o sličnostima, normalnom i vrstama, o magičnim transformacijama, brzim izlečenjima , jednostavnim problemima i konačnim rešenjima. A svet koji pokušavamo da simbolizujemo tim jezikom je svet procesa, promena, razlika, dimenzija, funkcija, rasta, interakcija, razvoja, učenja, prevazilaženja, složenosti. I ta smeša koju čine taj svet, stalne promene i naš relativno statičan jezik, deo je našeg problema.“

To ne znači da u NNK mi ne vrednujemo akciju drugih, već da jasno razlikujemo šta je ono što opažamo kao činjenice, a šta je naša procena, odnosno vrednovanje.

Komunikacija Primer mešanja Primer razdvajanja

Opažanja i procene opažanja i procene

1.Upotreba glagola „biti“ Ti si preterano Kada daš sav svoj novac

bez naznake da je velikodušan za ručak drugima,

procenjivač svestan pomislim da si preterano

toga da procenjuje velikodušan

__________________________________________________________________

15

2. Upotreba glagola koji Pavle odugovlači Pavle ne uči sve do

U sebi sadrži procenu noć uoči ispita

3. Podrazumevanje da su Ona neće položiti ispit Rekla je:“Neću

nečiji zaključci o mišljenju ići na ispit“

i osećanjima, namerama i

željama druge osobe jedini

mogući zaključci

4. Iskazivanje pretpostavki Ako ne budeš dovoljno Bojim se da nećeš

kao apsolutnih istina jela, nećeš dovoljno dovoljno porasti ako

porasti ne budeš jela redovno

5. Predrasude o osobi, mestu, Dečaci ne nose roze Nisam videla da

uopšteni sudovi boju dečaci u mom razredu

Imaju odeću roze boje

6. Upotreba reći koje se To je učenik koji To je učenik koji nije

odnose na sposobnost nikada neće ići na uradio tačno ni jedan

Ili nesposobnost za takmičenje zadatak iz fizike

nešto, bez ukazivanja

na to da se vrši procenjivanje

7. Upotreba prideva i priloga Jovan je ružan Ne dopada mi se

na način koji ne ukazuje Jovanov izgled

na to da se vrši procena

I reči „često“ i „retko“ kao i njihovi sinonimi, sadrže u sebi pomešano opažanje i procenjivanje. Npr.

Ti retko ideš u pozorište Pet puta u poslednja tri meseca kada sam ti

predlagala da idemo u pozorište, ti si odbio.

16

Ona često izlazi . Ona češće izlazi nego što bih to ja voleo

2. drugi korak podrazumeva odgovor na pitanje – Šta zaista osećamo. „Kako se osećaš (osećam) u vezi sa tim?“Bitno je razlikovanje jasnih izraza osećanja od onih u kojima su izražena naša tumačenja. Izražavajući svoja osećanja razvijamo poverenje i iskrenost, objašnjavamo drugima šta se dešava u nama bez kritikovanja sagovornika. Veoma je važno iskazivanje osećanja na jasan način, jer su ona , u stvari, glasnici naših potreba i vrednosti, u tom smislu što nam govore da li je ono što nam se dešava ono što bismo mi želeli da se dešava. Ako pratimo tok od trenutka do trenutka onda smo zadovoljni, čak i kada je to osećanje ljubavi, bola ,jer je to što želim.

Nismo u kontaktu sa svojim osećanjima kada:

1. Kažem „osećam“, a izrazim svoje misli, a ne osećanja npr. „osećam se iznevereno“.Ovo je više interpretacija postupaka drugih nego jasno izražavanje osećanja.Ova reč kao i sledeće reči: odbačeno, zanemareno,manipulisano, neželjeno, isprovocirano,neshvaćeno, prevareno,uniženo,zloupotrebljeno itd., više izražavaju kako mi tumačimo druge nego kako se osećamo.A osećati se možemo povređeno,gnevno, frustrirano...

2. Upotrebim reči koje više govore o tome šta mislim da jesam nego kako se osećam npr. „Osećam se neadekvatno kao fotograf.“Stvarna osećanja bi bila npr. „Frustriran sam sobom kao fotografom“, „Razočaran sam u sebe kao fotografa“..

3. upotrebim reči koje više govore o tome šta mislim da mi drugi ljudi čine, nego što otkrivaju kako se osećam npr.“Osećam da sam pogrešno shvaćen“ umesto „osećam se tužno, obeshrabreno,obeshrabreno...“.

Osećanja nisu jasno izražena i kada iza reči ~ osećati~ stoje:

a) reči poput da, kao , kao da: „Osećam da bi ti to bolje trebalo da uradiš“

„Osećam se kao izduvan balon“

„Osećam se kao da pričam sa kamenom“

b) zamenice ja, ti, on, ona, oni, ono: „Osećam da sam ja stalno na raspolaganju“

„ Osećam da je ono neupotrebljivo“

Kada želimo da izražavamo osećanja korisno je upotrebljavati reči koje se odnose na specifične emocije umesto nejasnih izraza.Razvijanjem rečnika osećanja koji nam omogućava da jasno i konkretno opišemo svoje emocije možemo se mnogo lakše povezati jedni sa drugima.

17

3. treći korak je pitanje „Zašto se tako osećaš (osećam) – koja je potreba povezana sa tim osećanjem. Dakle jasno izražavanje onoga za čim težimo,šta nam je potrebno, šta želimo.

Sve što se oko nas dešava doživljavamo u skladu sa tim kako vrednujemo ta dešavanja.Kada nismo svesni vrednovanja koja utiču na naša osećanja, ostajemo slepi za kulturalno programiranje koje unosimo u svaku situaciju.Postajući svesni internalizovanog vrednovanja , možemo pronaći način da sprečimo da se ono meša u našu sposobnost da na nenasilan način komuniciramo sa drugima.

Svoja osećanja dovodimo u vezu sa njihovim izvorištem, sopstvenim potrebama. U ovom koraku neophodno je da jasno definišemo koja je to naša potreba trenutno nezadovoljena. To je ponekad teško jer smo navikli da izvore svojih osećanja tražimo u ponašanju drugih. „Ti si neodgovoran, besna sam“, tako da analiza potreba koje stoje iza osećanja predstavlja pravi razvojni iskorak u gledanju na sebe i druge. Taj iskorak dešava se onog trenutka kada shvatimo da naša osećanja nisu posledica onoga što drugi čine, već kako ja odabiram da primim ono što drugi čine ili kažu , kao i iz naših potreba i očekivanja u tom trenutku. NNK izoštrava našu svest o tome da ono što drugi kažu ili čine može biti podsticaj, ali nikada uzrok naših osećanja. I da prihvatimo odgovornost za ono što radimo da izazovemo reakciju, sopstvena osećanja ali i da smanjimo mogućnost da se drugi ljudi osete krivim i odgovornim za moja osećanja..U potrebama nema drugih.

Osude, kritike, dijagnoze i interpretacije drugih ~ sve su to izrazi otuđenosti naših potreba.Kada izražavamo svoje potrebe indirektno, korišćenjem procena, interpretacija, drugi su skloni da čuju kritiku i , najverovatnije, trudiće se da ulože svoju energiju u samoodbranu ili protivnapad.Što direktnije povežemo svoja osećanja s potrebama,, drugima će biti lakše da saosećajno odgovore na naše potrebe.Ako ne cenimo sopstvene potrebe,ni drugi ih neće ceniti.

Većina nas, na putu ka emocionalnom oslobađanju , doživljava tri faze u načinu na koji se odnosi prema drugima.U prvoj verujemo da smo mi odgovorni za osećanja drugih.Mislimo da moramo stalno da težimo da nekoga učinimo srećnim. Ako drugi ne izgleda srećno, osećamo se odgovornim i prisiljenim da uradimo nešto povodom toga. U drugoj fazi postajemo svesni visoke cene preuzimanja odgovornosti za osećanja drugih i pokušaja da se trpeći prilagodimo. Kada primetimo koliko smo deo života propustili i koliko smo malo reagovali na zov sopstvene duše, može se desiti da se naljutimo.Jasno nam je za šta nismo odgovorni, ali još treba da naučimokako da budemo odgovorni prema drugima na način koji nije emocionalno robovanje.U trećoj fazi, emocionalnom oslobađanju, reagujemo na potrebe drugih iz saosećanja, nikada iz straha, osećanje krivice ili stida.Svojim postupcima nastojimo da udovoljimo i sebi i drugima. Prihvatamo punu odgovornost za sopstvene namere i postupke, ali ne i za osećanja drugih. U ovoj fazi mi smo svesni da nikada ne možemo zadovoljiti svoje potrebe na račun drugih.

18

4. četvrti korak je traženje onoga što bismo želeli da zahtevamo jedni od drugih (ili sebe) da bismo međusobno obogatili živote.Šta tražimo, molimo .Kako da izražavamo svoje zahteve tako da drugi budu voljniji da saosećajno odgovore na naše potrebe ( šta taj drugi može da učini sada i ovde da bi tvoja potreba bila zadovoljena). Bitno je razlikovanje

potreba i zahteva odnosno razdvajanje i precizno formulisanje zahteva od naših želja. . Kada smo svesni svoje potrebe, upućujemo sagovorniku jasan zahtev šta je to što konkretno on može da učini, u ovom trenutku da bi naša potreba bila zadovoljena.

Zahtev treba da bude izražen jezikom konkretne akcije, koja može odmah da se izvede. Pri tome je važno izraziti ono što želimo a ne ono što ne želimo.U tome je razlika između kreacije i negacije, između samopouzdanja i neposlušnosti. Ako govorim šta neću, a ne pojasnim šta hoću, moj razvoj je ograničen. Važno je naći alternativu onome što želimo da se dogodi, bilo da je reč o ponašanju drugog ili sopstvenim postupcima koje želimo da promenimo.Jasno kažemo šta i od koga očekujemo, šta je to što ta osoba može da uradi sada, navodeći konkretne akcije i ponašanja. Ako uradimo tako , veća je verovatnoća da će se ostvariti, nego kada su uvijeni u neke retorike („ hoću da me prihvatiš onakvog kakav sam“, „potrebno mi je malo razumevanja“). I upotreba glagola „biti“ lako može da učini nejasnim ono što hoćemo da se dogodi, npr. „Hoću da budeš srdačniji“.Zahtev je izražen kao pitanje „Hoćeš li“ ili molba „ja bih želeo da ti“. Drugi će lakže razumeti i prihvatiti zahtev ako mu pre toga otkrijemo svoje osećanje i potrebu koju želimo da zadovoljimo na taj način.. „Želim da podelim sa tobom moj recept za izlazak iz tog raspoloženja, da li si voljan da čuješ?“Kada se obraćamo drugima izbegavamo da govorimo samo o tome kako bismo mi voleli da se oni osećaju. Ako kažemo:“Želim da mi slobodno saopštiš svoje reakcije“, dodamo „Voleo bih da mi kažeš šta ja mogu da učinim da ti to olakšam“.Nenasilna razmena unutrašnjih bogatstava i usklađivanje međusobnih različitosti mogući su kada drugi poveruju i prihvate da su nam namere da ih pazimo, podstičemo i štitimo, a ne da ih optužimo, kaznimo ili njima dominiramo.

19

Pitamo se :“Ko sam ja da budem briljantan/na, divan/na, talentovan/na,čaroban/na?“

U stvari, ko si Ti da ne budeš takav/takva?

Ti si Božje dete i to što se praviš mali/la – ne služi svetu.

I to ne samo nekom od nas – nego svakom od nas.

I kad pustimo našu svetlost da sija, mi nesvesno dajemo drugim ljudima dozvolu da urade isto.

Kada se oslobodimo sopstvenog straha , naše prisustvo automatski oslobađa druge.

Nahranimo se samopoštovanjem, upravimo pogled i počnemo drukčije da zračimo.

Svetlost. Ljubav.

20

Naš najdublji strah nije da smo neadekvatni.

Naš najdublji strah je da smo moćni preko mere.

Naša nas svetlost plaši, a ne naša tama.

Ti si Božje dete.To što se praviš malim ne služi svetu.

Nema ničeg prosvetljenog u tome što ćeš da se skupiš

Da se drugi ljudi oko tebe ne bi osećali nesigurno.

Rođeni smo da učinimo jasnom slavu Boga koja je u nama.

Ona nije samo u nekima od nas, ona je u svakome.

I kada pustimo da naša svetlost sija, mi nesvesno dajemo

Drugim ljudima mogućnost da učine to isto.

Kada smo oslobođeni svog straha, naše prisustvo

Automatski oslobađa druge.

Marijana Vilijamson

21

Sažetak

Nenasilna komunikacija je ona vrsta znanja koja je potrebna – konkretno znanje o tome kako možemo da menjamo obrasce opštenja i ponašanja koji vode u nesporazume i razdor i koji ostavljaju talog nezadovoljstva i povređenosti u svakom od nas.

Karl Rodžers (Carl Rogers) opisao je uticaj empatije na one kojima se ona pruža : „ Kada ... te neko stvarno čuje a pri tom te ne osuđuje, ne pokušava da preuzme odgovornost za tebe, ne pokušava da te oblikuje, osećaj je neverovatno dobar... Kada me slušaju i kada me čuju, sposoban sam da ponovo doživim svoj svet na nov način i nastavim dalje. Zapanjujuće je kako elementi koji izgledaju nerešivi postaju rešivi kada neko sluša. Kako se zbrke koje izgledaju nepopravljive šreobrate u relativno jasne tokove kada te neko čuje.

Porodični poredak se zasniva na osnovnoj ljudskom sposobnosti da saoseća sa sebi bliskima ali i sa drugim ljudima koji mu nisu naročito bliski.

Osnovni preduslov za prevazilaženje problema jeste lična odluka da se okanimo vlastitih predstava, čak i svojih patnji u koje se ponekad zaljubljujemo i suočimo se sa njihovim dubljim značenjem.

Kako kaže Vlado Ilić, „Hajde da skrenemo sa utabane staze! Ima zelenih livada našeg uma i naše duše na kojima rastu travke za svaku boljku. Dolazi vreme kada ćemo sve masovnije postajati toga svesni. Doktor Dejvid Hokins (David Hawkins) je svojim kineziološkim metodama između ostalog merio planetarni nivo svesti. Tokom dvadesetogodišnjeg istraživačkog rada utvrdio je da se čovečanstvo posle višestoletnog nivoa moći, koji se ispoljava kroz emotivna stanja poput stida, apatije, depresije, straha, i razjarenosti, nalazi na prelasku na novi nivo kolektivne svesti, na nivo snage, koji se ispoljava kroz emocije hrabrosti, otvorenosti, spremnosti, ljubavi i životne radosti.“

22

Sadržaj

Uvod 3

Pitanje 5

Razvoj 6

Iskrenost i otvorenost 7

Moji bližnji i ja 7

Kategorizacija, kritike, etikete 9

Nenasilna komunikacija 10

Simbolika žirafe i zmije 12

Četiri koraka 14

Sažetak 22

Literatura 24

23

Izvori podataka i literatura:

Rozenberg, Maršal Jezik saosećanja

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

Beograd, 2002.

Rozenberg ,Maršal Jedan model nenasilne komunikacije,

Unicef

Beograd, 1996.

Ignjatović – Savić, Nada Reči su prozori ili zidovi

Krstanović, Milica Unicef

Trikić, Zorica Beograd, 1996.

Hellinger, Bert Priznati ono što jeste

Gabrijela Ten Hevel Paideia Beograd, 2008.

Ilić, Vlado Kultura konflikta

Paideia

Beograd, 2009.

Hellinger, Bert Moć lotosa

Zagreb, 2013.

Hellinger, Bert Meditacije

Moć lotosa

Zagreb, 2012

Hellinger, Bert Nedjeljna razmatranja

Moć lotosa, Zagreb, 2012.

Beleške sa radionica koje je vodila Nada Ignjatović – Savić od 1996 do 2011.godine

24

Beleške sa Internacionalnog intenzivnog trening programa, Budimpešta, 2002.

25