13

ANTIKA FILOZOFIJA Helenistiki period

Veliki antiki filozofi, poput Pitagore, Platona i Aristotela, osnivali su kole u kojima su se prouavale najznaajnije nauke i vetine tog perioda. Nakon smrti svojih osnivaa, ove kole su nastavljale sa daljom specijalizacijom znanja, usled ega su postale osnovni centri za sticanje svih posebnih znanja. Sa druge strane, Aleksandar Makedonski i Rimsko Carstvo naruili su politiki ivot grkog polisa tako to su ga osvajanjem sjedinili sa ostalim gradovima u velika carstva. Prvi put je grki polis zaista izgledao premalo u odnosu na prva carstva, i grki graani polako gube stare identitete koje je odravala tradicija. Mala samodovoljna zajednica vie nije mogla da bude ideal, i filozofija je ostala jedina nauka koja je mogla da uhvati korak sa optim trendom: pitanja politikog i etikog ivota sada su praktino morala da budu formulisana na opti nain, upravo kako je filozofija radila. Filozofske kole su u ovom periodu nuno skrenule fokus interesovanja sa metafizike na praktini etiki ivot, dok su novi filozofi pokuavali da formuliu najoptiji i najkorisniji odgovor na pitanje kako iveti. Iako je tokom helenistikog perioda filozofija nastavila da se bavi svim pitanjima kojima se i ranije bavila, ipak je etika dola u prvi plan i predstavljala osnovnu razliku izmeu uenja novih filozofa. Etika: odgovor na pitanje kako iveti. Najvanije etike kole ovog perioda bile su: epikurejstvo, stoicizam, skepticizam i novoplatonizam. Epikurejstvo. Ova filozofska kola je dobila naziv po svom osnivau Epikuru. Osnovni moralni zahtev koji pred pojedinca stavlja epikurejizam je potraga za smislenim individualnim ivotom. Epikur je odbacivao svako sujeverje i pojam neizbene sudbine, pa ak i strah od bogova ili smrti. Sutina epikerejske etike je u dostizanju stanja tzv. ataraksije odsustva nemira. Za Epikurovo uenje se prvi put vezao pojam hedonizma, uivanja u ulnim zadovoljstvima, ali je njegovo uenje pre svega naglaavalo odsustvo bilo ega to moe da nam pomuti duevni mir, a mnogo manje uivanje. Takoe, izbegavanje bola i princip postizanja zadovoljstva imali su za cilj ivot uoblien po naelima mudrosti. Mudri ivot podrazumeva izbegavanje fizikog i duevnog bola, i zahteva pronalaenje mere u svemu emu se individua posveuje. Preterivanje u bilo kojoj meri predstavlja suprotnost vrlini: ono nanosi tetu dui zato to je tera na preteranu aktivnost. Cilj epikurejstva, ataraksija, predstavlja drugi naziv za samodovoljnost individua mora da naui da postigne mir sa samom sobom, van svakog politikog (drutvenog) ivota, i da pobedi svoje strasti.

Stoicizam. Epikurejski princip ataraksije zapravo pretpostavlja odreenu 'prirodnu povezanost' izmeu sveta i oveka, jer ovek u svetu moe da pronae svoje mesto i ivi izbegavajui nemir i bol, pratei zakone mudrosti i samodovoljnosti. Stoicizam, sa druge strane, prilazi problemu na sasvim suprotan nain: svet i ovek su u odreenom smislu u stalnom sukobu: taj sukob je sudbinski zasnovan, i svi nemiri i bol na koji nailazimo deo su nae sudbine. Shodno tome, stoicizam nas navodi da prihvatimo sudbinu potrebno je da postignemo neosetljivost (na grkom: apatija) na sve nevolje na koje nailazimo. Ovozemaljska uivanja i strasti, na primer, predstavljaju samo obmanu svojoj sudbini ne moemo da umaknemo i samo bismo se zavaravali kada bismo teili ataraksiji. Sa druge strane, i besmrtnost je samo puko obeanje: ivot koji sada ivimo moramo da proivimo bez obzira na ono to posle dolazi. Da bismo uspeli da preivimo, princip samoodranja postaje kljuan, i stoici smatraju da emo u tome najbolje uspeti ako teimo moralnoj razboritosti, umerenosti, hrabrosti i pravednosti. Za stoike je, vie nego za sve druge antike filozofe, filozofija zapravo nain ivota. Skepticizam. (gr. skepsis sumnja) Za razliku od svih prethodnih filozofa, skeptici su smatrali da znanje ne samo da je relativno, ve i da je nemogue dati siguran odogovor na bilo koje pitanje. Najee su formulisali, poput Zenona, paradokse koji su ukazivali na nemogunost izvesnosti tvrdnje, a najpoznatiji takav paradoks je izjava: "Krianin kae da su svi Kriani laovi". Takve formulacije iskljuuju mogunost razreenja, zbog ega skeptici zakljuuju da nita stvarno ne moe da se tvrdi. U skladu ne samo sa varljivou naeg znanja, nego pre svega sa nemogunou spoznavanja istine, skeptici su smatrali da je za duevni mir neophodno uzdravati se od donoenja sudova. Isto vai i za metafiziku: izmeu onoga to je bie i onoga to nam je ulima dostupno postoji provalija koju ne moemo da preemo ni ulima, ni umom, i sve sudove treba ostaviti nedoreenim. Novoplatonizam. Najpoznatiji nastavlja Platonovog uenja u helenistikom periodu bio je Plotin, iako se celokupni novoplatonizam u znaajnoj meri udaljio od originalnog uenja Platona. Plotin je uio da je Bog nesvodiv i nedeljiv na pojedinano, tj. da je Bog Jedno koje je negacija mnotva i koje je prvo. Sve ostalo nastaje samo "isijavanjem" iz Boga, iz Jednog, i stoga je sve to je stvoreno zapravo uvek nie od Boga. Najblie Bogu je um, odnosno Platonov svet ideja, a najdalje se nalazi materija. Pa ipak, upravo zato to potiu i isijavaju iz Jednog, i ideje i materija tee ponovnom sjedinjavanju sa svojim izvorom, odnosno tee povratku.

14

U skladu sa tim, Plotin je smatrao da je etiko pitanje kojem ovek mora da se posveti upravo traganje za svojim pravim poreklom. Zato je i najvii umni zadatak oveka da spozna da potie od Boga i da stalnim ienjem due od svega ulnog dostigne poziciju istog

duhovnog, odnosno da se sjedini sa Bogom. Takvo uenje koje tei brisanju linog u sjedinjavanju sa Bogom predstavlja osnovu mnogih kasnijih hrianskih mistikih uenja, kao i budizma.

SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA Teologija i filozofija

Hrianstvo je, pre svega, sistem verovanja, i zbog toga na prvi pogled moe da zvui paradoksalno govoriti o hrianskoj filozofiji. Pa ipak, u odreenom smislu nije tako: iako se radi o verovanju, vano je da je verovanje ureeno u specifian sistem, a sistem moe racionalno da se prouava i dokazuje, odnosno opravdava. Upravo je to sutina hrianske filozofije: iznalaenje racionalnog sistema opravdanja za iracionalnu ili nadracionalnu veru. Hrianstvo pokuava da izmiri razum i veru, ali zbog toga i pretpostavlja da je takvo izmirenje mogue postii. Iako je hriansko uenje dato u vidu objave, hrianska filozofija teologija pokuava da pokae da istine koje daje vera nisu protivne ljudskom razumu, ve da ga nadilaze. Sa druge strane, upravo zato to se pretpostavlja da istina pripada objavi, teologija smatra da je filozofija samo dodatak, neka vrsta alata kojim razum barata i kojim moe da se pojasni i definie ono to u objavi deluje nerazumljivo. Teologija, dakle, ne smatra da filozofsko miljenje otkriva istinu istina je ve data, odnosno otkrivena filozofija samo pomae. Hrianstvo se vie pokazuje kao etiki sistem, a manje kao sveobuhvatni metafiziki sistem; zato nije oslonjeno na razlaganje i razumevanje objavljene Istine, ve na smernice o ispravnom voenju praktinog ivota unutar grenog sveta u kojem tek treba da se izborimo za iskupljenje. Tamo gde je vera u boansko provienje i nada u carstvo nebesko principijelno vanija od razumskog uvida u istinu, logino je da filozofija ostane u senci propisanih, tj. obaveznih istina dogmi koje moraju bespogovorno da se potuju. Gnostici. (gr. gnosis saznanje, mudrost, upuenost u svete misterije) Gnostici su najznaajniji rani hrianski 'filozofi'. U periodu dok jo nije uspostavljeno zvanino hriansko uenje, dok jo nisu hijerarhijski ureeni odnosi samostalnih hrianskih zajednica i crkava, tj. u periodu dok hrianstvo jo nije bilo dravna religija, gnostici su bili ljudi koji su kroz hrianstvo pokuavali da dou do viih istina, do odreene "duhovne zrelosti". Polazei od Hristovog uenja i primera, pokuavali su da "ive istinu Hrista", tj. da vode ivot u skladu sa svojom verom. Meutim, hrianstvo kao to je pomenuto jo nije bilo kanonizovano, tj. uenje se zasnivalo na mnotvu raznovrsnih predanja i seanja, kao i na razliitim tumaenjima spisa koje su rani hriani uzimali za temelj svojih verovanja. Gnostici su na svoj nain objanjavali razne momente starih spisa i predanja, usled ega su se prilino udaljavali od onoga to je veina hriana isticala

kao najvrednije u hristovom uenju: pojmove ljubavi, nade i vaskrsenja. Gnostici su naglaavali metafizike, filozofske i mistike momente hrianstva, usled ega su nuno dolazili do zakljuka da nije svako u poziciji da se nada venom blaenstvu: samo oni koji spoznaju istinu, najviu istinu. Pa ipak, upravo zbog takvog pristupa, razliite gnostike hrianske kole isticale su razliite istine, i fanatino se borili za svoju verziju istine. Apologeti. Kako se hrianstvo irilo po Rimskom Carstvu, i kako su vladari shvatili da je Carstvu u raspadanju potrebno novo duhovno jedinstvo, dolo je do kljune promene u istoriji hrianstva. Naime, rimski vladari su odluili da hrianstvo ozvanie kao dravnu religiju: verovanje koje je isticalo vezu oveka i boga, ljubav i pravednost, a u sasvim drugi plan stavljalo dravu i svakodnevnu politiku, doivelo je sutinsku promenu. Kada je postalo institucionalizovano, hrianstvo je moralo da zapone prvo sa konstituisanjem stabilne ideoloke osnove: potrebno je bilo da se usklade raznovrsna uenja i spisi, a naroito da se sprei uticaj i razvoj gnostikih uenja koja su pretila naruavanju jedinstvenosti hrianstva kao dravne religije. Prvi zvanini sabor hrianske Crkve odran je 325. godine u Nikeji, definisane su dogme i svetenici su napokon mogli da nastupaju sa pozicija definisane religije. Shodno tome, poela je ideoloka borba sa svima ije su se hrianske prakse razlikovale od kanonizovanih, to je pre svega znailo obrauvanje sa gnosticima. Hriani koji su nastupali sa pozicija kanonizovanog uenja nazvani su apologetima (gr. branim, opravdavam), i prvi su koristili filozofska uenja kao dodatak proglaenim istinama.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Uporedi etika uenja epikrejaca i stoika. 2. Kako bi se Platon odnosio prema epikrejcima i/ili stoicima u svojoj idealnoj dravi? 3. Koja je osnovna razlika izmeu vere i filozofije? 4. Kako su gnostici koristili filozofiju, a kako apologeti?

1.pdf2.pdf