Република СрбијаВисока школа примењених струковних студија

Врање

Семинарски рад

Тема: Теорија производње

Предмет: Основи економије

Име и презиме: Предметни професор:Дарко Јоцић Проф. др Гордана МрдакБрој индекса:171/СИ

Врање

САДРЖАЈ:

Увод………………………………………………………………………..………..…..3 1. Производнатехнологија……………………………………………………..........4 

1.1 Функција производње ………………………………………………….....4 2. Изокванте ……………………………………………………………………..…...4 

2.1 Флексибилност инпута ………………………………………..……........ 5 2.2 Краткорочно према дугорочном …………………………........................5 

3. Производња с једним варијабилном фактором….........................…………........6 3.1 Просечни гранични производ……………………………………...…...... 6 3.2 Закон опадајући граничних приноса…………………………………......7 3.3 Продуктивност рада ……………………………………………...............7 

4. Производња с два варијабилна фактора ………………….................................. 8 4.1 Опадајући гранични приноси ………………………………...……......... 8 4.2 Супституција између ин ………….………………………….……..........8 4.3 Функција производње – два специјална случаја …………………..........8

5. Приноси на опсег……………………………………………...………………..... 95.1 Растући приноси на опсег………………………………………………... 95.2 Константни приноси на опсег………………………………………........95.3 Опадајући приноси на опсег ……………………………………………. 10 

6. Општи фактори производње…………………………………….……………......106.1 Становништво ………………………………………………………......... 106.2 Природно богатство……………………………………………………….116.3 Друштвено богатство……………………………………………………...11

7. Посебни фактори производње………………………………………………….... 127.1 Продуктивност рада…………………………………………………….....127.2 Интензивност рада……………………………………………………....... 137.3 Технички прогрес………………………………………………………….14

Закључак………………………………………………………..……………………....... 17 Литература………………………………………….……………………………………...18

2

Увод

Компаније могу ефикасно производити, а њихови трошкови производње могу се променити као последица промена улазних трошкова и ниво производње. Постоје знатне сличности код одлука о оптимизацији које доносе компаније и оних које доносе потрошачи. Теорија предузећа описује како компаније доносе производне одлуке о минимализацији трошкова, те како трошкови зависе о нивоу производње. Та сазнања помажу нам да схватимо особине тржишне понуде, те су корисна за разумевање проблема који се редовно појављују у пословању. Физичке односе који описују како се инпути (рад и капитал) претварају у производе називамо производна технологија. Она се може приказати у облику производње - сажетим приказом претварања фактора производње у производе. Помоћу ње може се приказати како се мења оутпут под утицајем промене прво једног, а затим све фактора производње.

3

1. технологије производње

У производном процесу компаније претварају инпуте тј. факторе производње (рад и капитал) у оутпуте (производе). Инпуте можемо поделити у три категорије: рад, сировине и капитал. Радни инпути састоје се од квалификованих радника (инжењери, стројари), неквалификованих радника (пољопривредници) те од менаџера и предузетника. У сировине спадају челик, пластика, струја и вода, а капитал укључује зграде и машине.

1.1 Функција производње

Однос инпута и нивоа производње описан је производном функцијом. Она нам показује највећи оутпут К који нека фирма може произвести уз било коју задату комбинацију инпута.

Q = F (K, L)

Q . . . највећи outputK . . . капитал

L . . . рад

Ова једначина повезује ниво производње са количинама инпута тј. капитала и рада. Производна функција омогућава различите комбинације инпута, па ниво производње може бити отворена на различите начине. Како технологија напредује, а производна се функција мења, компанија може постићи виши ниво производње уз једнаку количину инпута. Исто тако за производну функцију је карактеристично да описује ефикасност коришћења инпута.

2. ИЗОКВАНТЕ

Изокванта је крива која повезује све могуће комбинације инпута за које је ниво производње једнака. Кад је на једном графу приказано неколико изокванти настаје мапа изокванти. Она је други начин за описивање функције производње.

ИНПУТ КАПИТАЛАИНПУТ РАДА

1 2 3 4 5

1 10 40 55 65 752 20 60 75 85 903 55 75 90 100 1054 65 85 100 110 1155 75 90 105 115 120

Табела 1. Производња с два варијабилна фактора

4

2.1 Флексибилност инпута

Изокванте показују какву флексибилност компаније имају при доношењу одлука о производњи. Обично компаније морају постићи одређени ниво производње замјене једног инпута другим. Задатак менаџера јест да тачно разумеју природу те флексибилности. Ако узимају флексибилност у обзир, могу изабрати комбинације инпута које минимализују трошкове и максимализирају профит.

2.2 Краткорочно према дугорочном

Компаније морају обратити пажњу на то да ли могу да се количине инпута мењати и у којем року. Притом је важно разликовати кратки рок од дугог рока. Кратки рок односи се на период у којем се један или више фактора производње не могу мењати. Краткорочно постоји барем један непромењиви фактор производње којег називамо фиксним инпутом. Дуги рок је период у којем су сви производни инпути варијабилни. Одлуке донесене у кратком року разликују се од оних које су донесене у дугом року. У кратком року компаније мењају интензитет коришћења фабрике и машина, у дугом року компаније мењају величину фабрике. Сви краткорочни фиксни инпути последица су претходних дугорочних одлука које су донете на основу процена што нека фирма може профитабилно произвести и продати. Временски период које дели кратки рок од дугог мора се утврдити од случаја до случаја. Нема тачно одређеног временског периода.

5

3. ПРОИЗВОДЊА СА ЈЕДНИМ ВАРИЈАБИЛНИМ ФАКТОРОМ

При одлуци за набавку одређених инпута компанија мора упоредити користи и трошкове. Понекад је корисно упоредити граничне величине користи и трошкова. Други приступ састоји се од упоређивања просечних величина. Кад је капитал фиксан, а рад је варијабилан, компанија може повећати производњу једино повећањем инпута рад.

KOLIČINA KOLIČINA UKUPNA PROSJEČNI GraničniRADA (L) KAPITALA (K) PROIZVODNJA PROIZVOD proizvod

(Q) (Q/L) ( Q/ L)

0 10 0 - -

1 10 10 10 10

2 10 30 15 20

3 10 60 20 30

4 10 80 20 20

5 10 95 19 15

6 10 108 18 13

7 10 112 16 4

8 10 112 14 0

9 10 108 12 -4

10 10 100 10 -8

Табела 2. Производња с једним варијабилним фактором

3.1 Просечни гранични производ

Допринос рада у производном процесу може се описати уз помоћ просечног и уз помоћ граничног доприноса. Просечни производ рада израчунава се дељењем укупне производње К с укупним инпутом рада Л. Просјечним производом рада мери се продуктивност радне снаге неке компаније кроз количину производње коју сваки радник у просеку произведе. Гранични производ рада зависи о количини употребљеног капитала. Кад је гранични производ већи од просечног, просечни производ расте, а кад је гранични производ мањи од просечног, просечни се производ смањује. Крива просечног производа рада приказује геометријски однос укупног производа. Просечни производ рада једнак је укупном производу подељеном. количином инпута рада. Уопштено, просечни производ рада дан је нагибом црте која повезује исходиште и одговарајућу тачку на кривој укупног производа. Гранични производ рада је промена укупне производње због повећања инпута рада за једну јединицу. Уопштено, гранични производ рада дан је нагибом криве укупног производа у тој тачки.

6

3.2 Закон опадајућих граничних приноса

Закон опадајућих граничних приноса каже да ће се са сваким додатним јединичним повећањем неког инпута достигнути тачка након каје ће се додатни оутпут почети смањивати. Кад је инпут рада низак (а капитал фиксан), додатни рад доводи до знатног повећања производње зато да се радници могу специјализују за одређене послове. Пре или после наступи закон опадајућих граничних приноса: ако радника има превише, неки ће од њих постати неефикасни, а гранични производ рада пасти. Тај закон може вредети и у дугом и у кратком року те описује падајући али не нужно и негативни гранични производ. Политички економиста Тхомас Малтхус пуно се бавио законом опадајућих граничних приноса. Веровао је да ограничене површине земљишта неће моћи да произведе довољно хране како буде растао број становника и оних који ће обрађивати земљу, па ће уследити масовна глад. У већини земаља је технолошки напредак изменио производњу хране. Због тога су просечни производ рада и укупна производња порасли. Како је раст продуктивности пољопривреде довео до пораста понуде хране, цене су опадале (осим у почетком 1970-има). Како је порасла производња хране тако је на неким просторима порасла и површина земље намењена пољопривреди (Африка, Латинска Америка, Далеки Исток) док је на другим просторима пала (Северна Америка и Западна Европа). За пораст производње хране није заслужно повећање пољопривредних површина већ технолошки напредак.

3.3 Продуктивност рада

Продуктивност рада је просечни производ рада индустрије или целе економије. Може бити корисна при упоређивању различитих индустрија и анализи кретања унутар једне индустрије кроз дуже временско раздобље. Највише је важна за одређивање животног стандарда који нека земља може постићи. Сваке године, укупна вредност добара и услуга коју неко привреда произведе једнака је исплатама за све факторе производње. На крају те исплате потрошачи примају у облику надница, плата, дивиденди или камата. Раст фонда капитала је један од најважнијих разлога раста продуктивности. То је укупна количина капитала која се може употребити за производњу. Технолошка промена је други важан разлог раста продуктивности. То је развој нових технологија које омогућавају боље коришћење радне снаге и осталих производних фактора, те производњу нових и квалитетних добара. Животни стандард највише расте у САД-у, Јапану и Западној Европи. Већину периода Јапан је имао највишу стопу раста продуктивности који зависи и о природним ресурсима неког привреде.

7

4. ПРОИЗВОДЊА СА ДВА ВАРИЈАБИЛНА ФАКТОРА

Код производње у дугом року инпути капитала и инпути рада су променљиви. Компаније могу производити на многе начине комбиновањем различитих количина рада и капитала. За анализу и поређење различитих начина користе се изокванте. Изокванта повезује све комбинације инпута које дају исти ниво производње. Додавање било којег инпута повећава производњу. Жели ли се производња држати константном, а користи се више од једне инпута, мора смањити количина другог инпута.

4.1 Опадајући гранични приноси

Рад и капитал су дугорочно променљиви а компанијама које одлучују о оптималној комбинацији инпута поставља се питање шта се догађа са укупном производњом ако се један инпут повећа а други остаје фиксан и обрнуто. Будући да додавање 1 фактора уз други фиксни фактор доводи до све мањег додатног повећања ниво производње, изокванта мора постати стрмија како се користи све више капитала уместо рада, тј. хоризонталнијем кад се повећава инпут рада уместо капитала. Долази и до опадајућих граничних приноса на капитал. Уз фиксни рад, гранични производ капитала пада како се количина употребљеног капитала повећава.

4.2 Супституција између инпута

Кад су оба инпута варијабилна разматра се могућност супституције 1 инпута другим. Нагиб сваке изокванте нам говори која количина 1 инпута се може заменити другим инпутом, уз задржавање константног нивоа производње. Нагиб изокванте (без негативног предзнака) назива се гранична стопа техничке супституције (МРТС). Она означава количину капитала која се мора смањити да би се повећала употреба рада за једну јединицу, уз задржавање истог нивоа производње. Како се померамо низ изокванту МРТС опада. Такав падајући МРТС нам говори да је продуктивност 1 инпута ограничена. Како додајемо све више рада и њиме замењујемо капитал, продуктивност рада пада. Ако заменимо рад капиталом, продуктивност капитала ће пасти. Производња захтева равнотежу оба инпута.

(MPL)/(MPK) = - ( K/ L) = MRTSједнаџба нам говори да је гранична стопа техничке супституције између двају инпута једнака

омјеру граничних производа та два инпута

8

4.3 Функције производње - два специјална случаја

Два екстремна случај функција производње показују могуће распоне супституције инпута у процесу производње. Код првог случаја производни су инпути савршени супститути. МРТС је константан у свакој тачки изокванте. Последица је да је могуће постићи исти ниво производње употребом претежно капитала, претежно рада или било којом комбинацијом рада и капитала. Други случај говори нам о томе да никаква супституција инпута није могућа. Сваки ниво производње тражи одређену комбинацију рада и капитала: не може се постићи додатна производња ако се рад и капитал не додају у тачно одређеним размерама. Последица тога је да изокванте имају облик слова Л. Два добра савршени су комплементи. Виши ниво производње може се постићи само истовременим додавањем рада и капитала. Функција производње са фиксним пропорцијама описује ситуације где су методе производње ограничене. Имамо пример за функцију производње житарица. Могу се производити различитим методама. Храна која потиче са великих фарми у САД-у обично је произведена капитално - интензивним технологијама које су могуће само уз огромна капитална улагања те скромно запошљавање радне снаге. Храна се може производити и уз употребу мало капитала и много људског рада. Производњу у пољопривреди можемо описати и тако да нацртамо изокванте које описују комбинацију инпута која омогућава остварење одређеног нивоа производње. Менаџер пољопривредног добра искориштава изокванте као помоћ при одлучивању хоће ли више профита донети интензивније коришћење капитала или радне снаге. Менаџер из МРТС-а сазнаје природу замене која одлучује додавање рада и смањење употребе машина на пољопривредном добру. Зна да његов производни процес треба учинити капитално - интензивнијим, осим кад цена радне снаге није много мања од цене употребе машина. Тешко је доносити одлуке о томе колико радника а колико машина користити без бољег познавања трошкова производње. Тачна комбинација рада и капитала зависи о ценама инпута.

5. приносни Обим

У дугом року сви су инпути варијабилни па фирма мора покушати повећати ниво производње на најбољи могући начин. Један од начина је тај да се промени обим производње пропорционалним повећањем свих производних инпута. Принос на обим је стопа којом ниво производње расте ако пропорционално повећамо количине инпута. Постоје растући, константни и опадајући приноси на обим.

5.1 Растући приноси на обим

Растући приноси на обим јест појава да се након дуплирања количине свих инпута ниво производње више него удвостручује. Већи обим производње омогућава менаџерима и радницима да се специјализују у својим задацима те да употребљавају веће фабрике и машине. Познат пример растућих приноса јест текућа трака. Растући приноси значе да је економски исплативије да производи једна велика компанија (уз релативно ниске трошкове) него мноштво малих фирми (уз релативно високе трошкове).

9

5.2 Константни приноси на обим

Појаву кад се и након удвостручавања количине свих инпута и ниво производње удвостручи називамо константним приносима на обим. У том случају величина фирминих погона не утиче на продуктивност њених фактора. Неки ппогон који користи одређени производни процес може се лако копирати, па два погона могу произвести двоструко виши ниво производње.

5.3 Опадајући приноси на обим

Дупликат инпута може довести и до мање од двоструког повећања нивоа производње. Такав случај назива се опадајући приноси на обим и односи се на компаније које већ послују са великим обимом производње. До смањења продуктивности рада и капитала доводе тешкоће с организацијом и управљање са великим операцијама. Случај опадајућих приноса на обим је најчешће изазван проблемима у координацији радних задатака те одржавањем комуникационих линија између менаџмента и радника.

6. ОПШТИ фактора производње

6.1 Становништво

Човек и његов рад темељни су чинилац свих људских активности. Људи су основни субјект производње. Поред улоге произвођача, људи се истовремено појављују и у улози потрошача. Створена материјална добра служе сврси подмирења индивидуалних и друштвених потреба људи, што значи да људи представљају и основу и циљ економске активности у друштву. Постоји висок степен корелације између броја и структуре становништва с једне стране, и развијености привреде, с друге. У том смислу, земље и путем одређене демографске политике настоје остварити одређени степен привредне развијености. Тако, поред природног прираштаја, и миграције могу допринети значајном порасту популације, било да су у питању поједини контитента или земље. Под утицајем капиталистичког друштвеног и економског система настале су велике неравномерност у привредном развоју појединих области. Ове разлике су проуроковала интензивнија миграциона кретања између економски заосталих и привредно развијених крајева.Број становника једне земље представља њен основни производни потенцијал. Већи број становника подразумева и већи број људи укључен у стварање друштвеног производа, а то омогућава и већу друштвену производњу. Са друге стране, овај већи број становника изискује и већу количину производа ради задовољавања потреба. Првенствено се ради о земљама са изразито преовлађујућем пољопривредним становништвом и применом екстензивног вида пољопривредне производње.Поред броја становника једне земље, треба узети у обзир и њену густину насељености, тј. број становника на једном квадратном километру површине. У земљама са великом густином насељености потребно је укључити велики број људи у процес производње. То захтева развијену индустрију, или, пак, ако је у питању претежно аграрна земља, прелазак на капитално интензивну пољопривредну производњу. Наиме, само овај тип аграрне производње може у поменутим условима да обезбеди подмирење потреба становништва,

10

имајући у виду лимитираност пољопривредног земљишта и исхрану већег броја становника. Када посматрамо значај становнштва у друштвеној производњи, не треба изгубити из вида чињеницу да у овој производњи учествује само радно активни део популације, док у потрошњи произведених вредности учествује целокупно становништво једне земље. Активно становништво је креатор друштвеног производа и националног дохотка, док неактивно становништво учествује у потрошњи ових вредности, без доприноса у њиховом стварању. Због тога је обим друштвене производње условљен учешћем активног становништва у укупном становништву. Уколико наведен елеменат заузима повољно место, тада је становништво изузетно значајан фактор високе производње.6.2 Природно богатство

У природна богатства једне земље убрајамо шуме, обрадиво земљиште, енергетске изворе, минералне изворе, климатске услове, биљни и животињски свет, стабилност тла. Оно укључује целу природу коју је човек у могућности да експлоатише ради одржања и повећања друштвене производње. Човек својим радом активно делује на природу користећи је ради стварања употребних вредности којима подмирује своје разноврсне потребе. Дакле, производњом се одређени облици природног богатства трансформишу у економска добра, док се други видови користе непосредно, као слободна добра. Природно богатство врши снажан утицај како на призводњу, тако и на животни стандард становништва. Оно је везан чинилац формирања потреба људи и развоја друштва. Човек је зависан од природе, али је са развојем људског друштва ова зависност у извесној мери смањена. Тако је са развојем науке и технике и њиховом применом, добијен широк асортиман вештачких материјала која у потпуности замењују природна.

Слика 2. Подела природног богатства

11

ПРИРОДНА БОГАТСТВА

МАТЕРИЈАЛНА НЕМАТЕРИЈАЛНА

МИНЕРАЛНА БИОЛОШКА

ФЛОРА ФАУНА

6.3 Друштвено богатство

Друштвено богатство чини целокупност материјалних добара која чине основицу производње и потрошње друштва, а која су људи својом делатношћу створили током векова радом низа генерација, те којима друштво располаже. Због тога се и каже да су то нагомилани производи људског рада, за разлику од богатства које пружа природа без садејства човека. Тако на пример, енергија воде у рекама је природно богатство, све док људи регулацијом и бранама не освоје ту енергију да им покреће хидроцентрале или друге објекте. Регулисана водена енергија није дакле природно, него друштвено богатство. Међутим, присутна су и другачија схватања међу теоретичарима, па тако наилазимо на став да друштвено богатство треба да укључи и расположиво природно богатство. па чак и салдо потраживања и обавеза према иностранству.

Друштвено богатство је показатељ економске снаге једног друштва. Веће друштвено богатство неке земље ствара услове за његов бржи раст и просперитет. На његов обим и структуру утичу обим и разноврсност природног богатства, али и друштвени односи у области производње, расподеле и потрошње. Као такво, ово богатство је историјска категорија, јер је његов обим, структура, расподела и потрошња условљена факторима подложним променама у времену. Са појавом кризе хиперпродукције, дошло се до сазнања да, упркос великом друштвеном богатству, економска снага и животни стандард у развијеним земљама могу знатно да опада, те да ове категорије треба везивати за обим реализоване производње, а не само за национално богатство земље.

7. ПОСЕБНИ фактора производње

7.1 Продуктивност рада

Продуктивност рада се идентификује са стваралачком моћи запослених. Реч је о способности појединца да, под одређеним условима, у датој јединици времена, створи већу

или, мању количину материјалних добара. Код интензивности рада повећани ефекат остварује се захваљујући већем оптерећењу радника, тј.већи трошењу расположиве

енергије у датом времену. Код продуктивности имамо, међутим, остварење већег учинка у посматраном времену. Продуктивност се израчунава стављањем у однос добијеног

резултата производње израженог у одређеној количини материјалних добара, и утрошка радне снаге у облику утрошених часова рада, или одређеног броја запослених.

Р = Q/L

12

Где је:

P - продуктивност рада, Q - остварена производња, а L - утрошена радна снага.Мера продуктивности јесте количина производа која се произведе за одређено време, односно, време утрошено за производњу једне јединице производа. Већа продуктивност значи да се са мањом количином утрошене радне снаге оствари већи обим производње, односно да се за једну јединицу производа утроши мање рада. Продуктивност се може посматрати на макро и микро нивоу, у зависности од тога да ли разматрамо однос остварене производње и утрошене радне снаге на нивоу једне организације, или је фокус пажње усмерен на друштвени ниво. На раст продуктивности утиче већи број фактора. То су: радно искуство, степен научне спознаје и могућност примене достигнутог знања, способност организовања производње, развијеност средстава за производњу, природни услови и други фактори. Радно искуство је прва и основна претпоставка већег производног учинка. Искуство се стиче процесом учења. Није од посебног значаја да ли се до знања долази путем редовног школовања или, пак, учењем у току самог рада. Битно је да је радник вешт у пословима које обавља и да му рад, односно, покрети које прави приликом обављања посла не праве сметње. Компликованији послови захтевају дужи процес подучавања, праксе и усавршавања, и обрнуто. Што је већи ниво искуства (знања) у пословима који се обављају, већа је продуктивност, тј. учинак. Научна спознаја и могућност њене примене имају такође значајан утицај на продуктивност рада. Развијенија наука и техника омогућавају већу власт човека над природом, односно, боље коришћење природних ресурса ради друштвене производње. Технолошка открића не морају увек бити и применљива. У неким случајевима за примену високих знања неће бити довољно материјалних претпоставки, у другим приликама не постоји довољно људи који су способни да масовније операционализују та знања, понекад то може да буде и проблем изградње скупе инфраструктуре која би требала да даје нову технологију и томе слично. Све то заједно треба да буде релевантан чинилац примене оног што је наука већ открила и спознала. Све до момента масовније примене достигнутог нивоа знања није могуће ни очекивати деловања тог фактора на раст продуктивности. Организованост као чинилац продуктивности у директној је вези са знањем и искуством произвођача.

7.2 Интензивност рада

Као фактор производње, интензивност се исказује кроз трошење човекове енергије у току радног процеса, односно, представља степен трошења људске радне снаге у јединици времена. Да би се произвела што већа количина добара, људи се максимално напрежу, тј. троше већу количину своје радне енергије. Интензивност је, захтев да се у истом временском периоду обави већи посао захваљујући већем трошењу радне енергије човека. Повећањем интензитета рада човек у краћем временском периоду троши онолико рада колико је раније трошио у дужем периоду. Ово трошење веће количине рада у краћем периоду радник постиже већим напрезањем и згушњавањем рада, како би корисно испунио сваки Делићима радног времена. Тако долазимо до ситуације у којој је већа количина рада збијенија у датом времену. С обзиром да радно време, осим екстензивне димензије има и димензију "густине", интензивнији час осмочасовног радног времена може садржати већу количину рада него опуштенији час десеточасовног радног времена.

13

Имаајући у виду наведено, закључујемо да се повећањем интензивности рада у датом радном времену постиже исти ефекат који се добија и са продужењем радног времена, под непромењеним трошењем рада. За разлику од продуктивности где се повећава количина производа, али тако да се смањује количина рада по јединици производа, код повећања интензивности повећава се количина производа у јединици времена, али се истовремено у истој сразмери повећава и утрошак рада, тако да количина рада по јединици остаје непромењена.Промена радног учинка се не одвија пропорционално промени интензивности рада. Када се интензивност рада спусти на одређену минималну границу, учинак пада на нулу. Тај ниво интензивности рада при којем се радни учинак спушта на нулу представља доњу границу интензивности рада. Са повећањем интензивности рада у односу на доњу границу, учинак најпре расте прогресивно у односу на пораст интензивности рада, а затим дегресивно. На одређеној граници престаје свако даље повећање учинка, упркос томе што се урошак радникове биоенергије и даље повећава. Ниво интензивности рада на коме повећање интензивности рада не доводи до даљег пораста учинка представља горњу границу интензивности рада. Између горње и доње границе интензивности рада налази се и стандардни интензитет рада. У питању је онај интензитет рада при коме се постижу минимални утрошци радникове биоенергије по јединици производа. Свако одступање од стандардног интензитета рада има за последицу сувишено организационо условљено трошење радне снаге.

7.3 Техички прогрес

Технички прогрес је један од основних покретача друштвене производње. Он се огледа у стварању нове и унапређењу постојеће технике и технологије, односно стварању нових и побољшању постојећих средстава и метода производње који обезбеђују уштеду у раду, проналасцима и увођењу и побољшању својстава постојећих производа и унапређењу организације и упрвљање производњом. Дакле, ради се о увођењу нових оруђа за рад, нови метод производње и преношењу постојећих метода из напреднијих производних јединица у мање напредне. Деловање техничког прогреса подразумева настајање структурних промена у целокупној материјалној производњи, што омогућава пораст друштвене продуктивности и већу ефикасност у коришћењу расположивих ресурса. Поред раста продуктивности, технички прогрес даје већу масу производа, скраћује време производње, штеди сировине, снижава трошкове по јединици и подиже квалитет. Технички прогрес је недељив од економских резултата, а заснива се, првенствено, на достигнућима науке.Солидну основу за тумачење деловања техничког прогреса у робној привреди даје Шумпетер. По њему, основни носилац техничког прогреса је предузетник који уводи иновацију у процес производње. Иновација даје импулс целој капиталистичког привреди и период просперитета траје све док се ова иновација не исцрпи. Технички прогрес тако проузрокује циклична кретања у капилистичкој привреди. По њему, у будућности ће технички прогрес постати све више известан и систематски, што ће довести до поткопавања улоге капиталистичког предузетника и буржоазије као класе. Социјалистичко друштво које ће ступити на историјску сцену, омогућиће планирање техничког прогреса систематском координацијом, чиме ће се избећи циклично кретање привреде.

14

Компоненте техничког прогреса су:

1. проналазак или иновација2. примена проналаска3. ширење примене проналаска - дифузија

Иновација значи примену неке нове идеје, технике, процеса, поступка у процесу производње, односно њихову комбинацију. Иновацији претходи инвенција којапредставља стварање поменутих идеја, техника, процеса и поступака. Дакле, инвенција, за разлику од иновације представља само потенцијални технички напредак, јер је за производне сврхе потребна практична примена нових знања у облику нове технике и технологије, нових производа или усавршења постојећих. Постоји више категорија иновација: нови производи, нови методи производње, нове сировине и материјали, нова организација. Иновације и инвенције настају као резултат фундаменталних, примењених и развојних истраживања. Време између инвенције и увођења у производњу се стално скраћује, и налази се под непосредним дејством развоја производних снага, науке и њене применљивости. Последња фаза у еволуцији неке инвенције јесте дифузија, у току које се њена употреба шири све док не добије општу примену у целој привреди. Дифузија се одвија у хоризонталном и вертикалном правцу.Најзначајнији фактори ширења техничког напретка су: 1) друштвено економски односи, 2) стално растуће потребе друштва, 3) непрекидни пораст знања и искуства, 4) напори на пољу истраживања и развоја, 5) економска ефикасност проналазака, 6) ниво образовања, 7) материјалне могућности друштва, 8) тржиште 9) привредна структура. Савремени технички прогрес се најбоље огледа у аутоматизацији физичких и интелектуалних процеса, великим скоковима у производњи синтетичких материјала и нових производа, мобилности енергије, контроли биолошких процеса и слично.Присутно је више показатеља мерења техничког прогреса - његовог нивоа и брзине. У пракси се најчешће врши комбинација већег броја метода, јер ни једна метода не може послужити за све случајеве мерења. Међу најзначајније показатеље техничког прогрес спадају:

• брзина раста и ниво продуктивности рада;• брзина и степен дифузије нових и савремених технологија;• степен развијености и раст научно-истраживачке и развојне активности;• број и кретање иновација и брзина увођења нових производа.

15

Pronalazak Godina Zemljainovator

Nastanka Primene RazlikaPodmornica 1624. 1900. 276 SAD

Pisaća mašina 1714. 1870. 156 DanskaFotografija 1727. 1839. 112 Francuska

Video rekorder 1956. 1970. 14 HolandijaLaser 1954. 1967. 13 SAD

Mikro procesor 1959. 1971. 12 SADKomunik.satelit 1957. 1962. 5 SAD

Najlon 1934. 1938. 4 SADInsulin 1921. 1923. 2 Kanada

Polivinilhlorid 1931. 1932. 1 Nemačka

Табела 3. Приказ временске разлике између настанка проналаска и његове примене код појединих проналазака

Присутно је више показатеља мерења техничког прогреса - његовог нивоа и брзине. У пракси се најчешће врши комбинација већег броја метода, јер ни једна метода не може послужити за све случајеве мерења. Међу најзначајније показатеље техничког прогрес спадају:

• брзина раста и ниво продуктивности рада;• брзина и степен дифузије нових и савремених технологија;• степен развијености и раст научно-истраживачке и развојне активности;• број и кретање иновација и брзина увођења нових производа.

Улагања у научна истраживања се повећавају из дана у дан. Улагање у знање се сматра инвестицијом, те је знање и његово искоришћавање данас основни извор благостања и прогреса. Питер Дракер најављује долазак постиндустријског друштва у коме ће знање заменити капитал.Технички прогрес је у уској корелацији са продуктивношћу и интензивношћу рада, и спада у посебне факторе производње. Доприноси смањењу утрошака рада, средстава за рад и предмета рада, уз неизбежни трансфера технологије. Овај трансфер представља један од основних одлика привредног развоја и све мање важи само за неразвијене земље.Трансфер технологије можемо дефинисати као процес протока технологије од извора до примаоца, а може бити међународни, регионални, међугрански или међусекторски, међукомпанијски и унутар компанијски трансфера. Као канали технолошког тока јављају се лиценцирање, франшизинг, заједничка улагања, пројекат "кључ у руке", стране директне инвестиције и заједнички истраживачко-развојни пројекти.

16

Закључак

У процесу производње се могу појавити различите ситуације у којима менеџер мора добро познавати законе производње и тржишта како би са својом компанијом пословао ефикасно. Држање трошкова на минимуму, ал ипак уз производњу пожељну количину финално добра, тј. оутпута је једна од главни задатак. Иста се производња може постићи различитим добрима, тако је важно да менеџер одлучи како ће његово предузеће пословати најефикасније и са најмањим трошковима. Производња ће расти додавањем инпута. У неком ситуација ће тај раст бити константан, у некима ће расти до одређене количине по ће стати, а у некима ће мање него очекивано.Зато је важно открити границу производње на којој предузеће делује ефикасно.

17

Литература

[1] Јокић, Слободан, Основи економије, Београд: Проинком, 2004.[2] Драгишић, Драгољуб; Илић, Богдан; Медојевић, Бранко; Павловић, Милован; Основи економије, Београд: Центар за издавачку делатност економског факултета, 2005.[3] Лабус, Мирољуб, Основи политичке економије, Београд: Номос, 1992.[4] Јамес А. Цапорасо, Давид П. Левине, Тхеориес оф Политицал Ецономи, Цамбридге Университи Пресс, 1975.[5] Алфредо Саад-Филхо, Валуе оф Марк, Роутледге (УК), 2002

18