zorica hadzic

Зорица Хаџић Филозофски факултет Нови Сад

УДК 821.163.41.09

ДАНИЦА МАРКОВИЋ ИЛИ БЕКСТВО ОД БИОГРАФИЈЕ

Апстракт: У раду ћемо указати на потребу за ревидирањем утемеље-

ног става књижевне критике, која је Даницу Марковић олако сврстала међу песнике који пишу искључиво исповедну, интимистичку поезију. Показаћемо да Даница Марковић није писала стихове у намери да се исповеди читаоцима, као и да њене песничке збирке нису „лични дневници“

Кључне речи: Даница Марковић, исповедна лирика, аутобиографија Поводом смрти Данице Марковић, критичар Милан Богдановић

је у Српском књижевном гласнику написао да је она „била једна од оних песничких појава које еруптивно наиђу, даду сву меру и после се даље не развијају“.1 Такво је, заиста, и било прихватање поезије Данице Мар-ковић у књижевним круговима – чим се појавила скренула је на себе значајну пажњу критике да би, потом, након појаве друге и треће збир-ке, њен песнички углед опао, а њено име се до наших дана готово забо-равило.2 Фотографија Данице Марковић у породичном албуму српске поезије је избледела, рекао је Радомир Константиновић у тексту посве-ћеном њеном песништву.3

Када говоримо о рецепцији дела Данице Марковић у последњим годинама XX века, могли бисмо, нажалост, још једино говорити о хипо-тетичком читаоцу. Савремени, хипотетички читалац се са песмама Да-нице Марковић најчешће могао упознати у неком од антологијских из-бора љубавне поезије.4 Могуће је и да би хипотетички читалац песнич-

1 Милан Богдановић, „Смрт Данице Марковић“, Српски књижевни гласник, 1932, књ. ХХХVI, бр. 6, стр. 479-480. 2 Прву збирку песама, Тренуци, Даница Марковић је објавила 1904. године. Након паузе од готово двадесет и пет година појавила се њена друга збирка Тренуци и расположења (1928). Трећа збирка Тренуци и расположења, која представља прерађено и допуњено издање друге, објављена је 1930. године. 3 Радомир Константиновић, „Даница Марковић“ Биће и језик V, Београд –Нови Сад, 1983, стр. 161-207. 4 Поред песама Данице Марковић које се налазе у антологијским изборима, дужни смо да поменемо и изборе из њене поезије који су настали после смрти песникиње. Први избор се појавио готово четрдесет година након смрти Данице Марковић а приредио га је Милосав Мирковић под називом Елегије. Мирковићев избор садржи 34 песме. Oбјавила га је Завичајна библиотека из Чачка 1973. године.

Други избор из поезије Данице Марковић, Песме о алхемијском покушају, сачинила је Љиљана Ђурђић. Избор се појавио 1989. године у заједничком издању Дечјих новина и Јединства из Горњег Милановца и садржи 54 песме.

Даница Марковић или бекство од биографије

266

ких збирки Данице Марковић данас олако одбацио њену лирику одређу-јући је као монотону, анахрону и патетичну.

Ипак, од потпуног заборава, Даницу Марковић су сачували тек-стови који су се с времена на време појављивали и који су представљали својеврсну рестаурацију њене песничке личности. У времену након Другог светског рата, поезија Данице Марковић била је готово маргина-лизована. Наше време, на неки начин, чини да се дело Даница Марковић изнова вреднује и враћа у српску књижевност.5

Једна особеност везује приказе и критике настале за време њеног живота и оне који су настајали после њене смрти. И у периоду после Другог светског рата, као у периоду прве модерне у српској књижевно-сти, наилазимо на изједначавање поезије и живота Данице Марковић у књижевној критици. У појединим текстовима насталим након Другог светског рата је још изразитије наглашено да је Даница Марковић за-право песникиња исповедне, интимистичке лирике.

Да је песничко дело Данице Марковић лирски дневник у којем је букнуо пламен емоција и да њена потресна исповест драме несрећне љубави узбуђује савременике, написаће Велибор Глигорић у тексту „Жена у српској књижевности“.6

Миодраг Павловић, који је, чини се, поезији Данице Марковић приступао са извесном дистанцираношћу и отклоном, тврди да она у својим стиховима „доводи до врхунца такозвану искреност наше инти-мистичке лирике“.7

Сабране песме Данице Марковић под називом Историја једног осећања појавиле су се 2006. године. Песме су приредили Миливој Ненин и Зорица Хаџић, а збирка се појавила у издању Народне књиге из Београда и Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ из Чачка. У овој збирци налази се 126 песама Данице Марковић. 5 У последње две деценије ХХ века појавили су се текстови Милосава Мирковића, Радомира Константиновића и Љиљане Ђурђић. Прве године ХХI века обележили су текстови Миливоја Ненина, Ђорђије Вуковића и Бојане Стојановић - Пантовић.

Поменимо још само неколико текстова који су се појавили након смрти Данице Марковић, тачније до краја Другог светског рата: о песникињи су писали Исидора Секулић, Милан Богдановић, Ксенија Атанасијевић и др. У годинама након Другог светског рата о поезији Данице Марковић писали су Божидар Ковачевић, Ранко Симовић, Предраг Палавестра, Драгиша Витошевић и др. 6 Велибор Глигорић, „Жена у српској књижевности“, Портрети, Просвета, Београд, 1965, стр. 89 – 94. 7 Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, Вук Караџић, Београд, 1981, стр. 192. Узгред, Миодраг Павловић није посветио посебан есеј Даници Марковић и њене песме нису нашле место у његовој антологији. У есеју о Драги Дејановић, Мио-драг Павловић је посветио неколико реченица лирици Данице Марковић. За њену ли-рику Миодраг Павловић каже да је често неуротично замршена, горка и осветољубива

Зорица Хаџић

267

Историја српске књижевности њено име, такође, везује за тради-цију српске интимистичке лирике. Даница Марковић, тако, слови за пе-сникињу која је „често била на опасној граници где се исповедна поези-ја изједначује с личним дневником и самотничким превирањима“.8

Оваквим оценама лирике Данице Марковић умногоме је допри-нела књижевна критика поезије њеног времена. Наиме, већ од прве об-јављене збирке, приметна је склоност књижевне критике ка читању пе-сама Данице Марковић као интимног дневника, проживљених тренутака преточених у стихове. Тако су њену поезију читали Јован Скерлић, Ан-тун Густав Матош, Илија Ивачковић и други. Сасвим је могуће да су на читање поезије Данице Марковић као интимног дневника, књижевне критичаре навели између осталог и датуми, који су се налазили готово испод сваке песме у првој збирци, иако песме у збирци нису биле поре-ђане хронолошким редом.

Требало би још узети у обзир и да је Даница Марковић у скоро свакој песми Тренутака певала о љубави, а љубавна лирика је најближа исповедној лирици. Даница Марковић је тако проглашена најискрени-јом песникињом, оцењено је да је она једина имала смелости да се искрено исповеди у својим стиховима. Речју, све новине које је њена поезија носила у себи, сводиле су се на једну, коју је још Јован Скерлић веома ценио – искреност.9 Дакле, први критички текстови су афирмиса- док Драга Дејановић „сноси ведрије и стрпљивије своје љубавне јаде“. Видети: Мио-драг Павловић: „Лирски глас Драге Дејановић“, Есеји о српским песницима, Вук Кара-џић, Београд 1981, стр. 192. 8 Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности, Српска књижевна за-друга, Београд, 1986, стр. 229. Јован Деретић у својој Историји српске књижевности за Даницу Марковић каже да је „дала у нервозном, личном, исповедном тону, с отвореношћу која је била неуобичајена, поготово за жену, тренутке своје интиме, успевајући ипак да своја неза-довољства и болове узвиси изнад личног трпљења“. Видети: Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд 2004, стр.967. Подсетимо да је још у Историји нове српске књижевности Јована Скерлића Даница Марковић поменута као најбоља песникиња у српској књижевности тога вре-мена, али и песникиња која у својим објављеним песмама „не показује снагу да изађе из себе и својих исповести, да прошири свој видик, мисли и скалу осећања“. За њену прву збирку Тренуци Јован Скерлић каже да је то књига врло субјективна и „готово аутобиографска“. Цитирано према: Јован Скерлић, Историја нове српске књижевно-сти, приредио Јован Пејчић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 396 – 397. 9 Искреност се, пре свега, односи на смелост Данице Марковић да пева на начин на који песникиње њеног времена нису певале. Оваквом погледу на поезију Данице Марковић као на поезију која носи у себи „ретку и смелу искреност“, како је говорио Јован Скерлић, успротивила се Ксенија Атанасијевић. У тексту о поезији Данице Марковић, Ксенија Атанасијевић полемише са Скерлићевим ставом говорећи да је он превидео једну врло важну ствар а то је да „искреност није нека изузетна одлика


268

ли Даницу Марковић као песникињу, али су и на неки начин „пресуди-ли“ њеној поезији одређујући је као исповедну.

Показало се да појава друге и треће збирке није донела помак у критичком тумачењу лирике Данице Марковић. Тезу да је поезија Да-нице Марковић исповедна недвосмислено је изрекао, следећи став Јова-на Скерлића, и Велимир Живојиновић у предговору другој збирци Тре-нуци и расположења тврдећи да је „цела њена књига само једна аутоби-ографија“, и да би се из њених песама „скоро потпуно могла реконстру-исати историја њеног интимног осећања са свим јунацима који су њим владали: од прве младе љубави, неспокојне, болне и горке, преко осе-ћања разочаране жене и поетских сећања на једну загробну љубав, па све до љубавних сећања последњих година“.10

Жиг песника интимистичке лирике (на коју се, посебно у случају Данице Марковић, данас гледа са подозрењем као на лирику која нема велику уметничку вредност) остао је на овој песникињи све до наших дана. Та одредница је постала пратилац њене поезије и нашла је место у готово сваком тексту о њеном песништву.

На овом месту потребно је поставити питање како се може са потпуном сигурношћу утврдити да је нечија поезија исповедна?

Интимистичко или исповедно песништво најпре би требало да подразумева исповедање личних расположења песника. Песников жи-вот и све његове мене у исповедној поезији би тако дословно биле пре-точене у стихове. Наравно, исповедна поезија се не може сматрати по-себном песничком врстом. Исповедност лако може бити карактеристика свих врста лирске поезије.

На шта се, дакле, тачно мисли када се за поезију каже да је испо-ведна?

У есеју о песништву Велимира Живојиновића Massuke, Миодраг Павловић11 каже да је интимистичка поезија, у књижевноисторијском смислу речи, настала тек у другој половини ХIХ века. Оваква поезија „носи печат нечег камерног, интровертног, болешљивог и преосетљи-вог“. Песници интимне лирике постали су они који су се повлачили на традиционално тле „упркос богаћењу песничких хоризоната“ и који су ретко успели да избегну позу и параду у својим стиховима. По Миодра- Данице Марковић, него да је она (искреност) један од првих и апсолутно неопходних услова свакога истинскога песништва.“ Ксенији Атанасијевић се отуда подвлачење тог квалитета поезије Данице Марковић чини беспредметним. Видети: др Ксенија Атанасијевић, „Лик једне наше песникиње“, ХХ век, бр. 5, 1939, стр. 761 – 763. 10 Велимир Живојиновић, „Даница Марковић“, предговор књизи: Даница Марковић, Тренуци и расположења, Српска књижевна задруга, Београд 1928, стр. VII. 11 Миодраг Павловић, „Песме Велимира Живојиновића Massuke“, Есеји о српским песницима, Вук Караџић, Београд, 1981, стр. 438 – 460.


269

гу Павловићу, интимна поезија Велимира Живојиновића Massuke је „сва у осећајној аутобиографији: бележи кривуље дрхтаја срца, око њих ре-гиструје сазнања настала после снажних емоција, прича о чувственим распонима једне вибрантне личности и о њеним повременим мисаоним сублимацијама“.

Јасно је, готово све наведене одлике Живојиновићеве поезије ла-ко можемо пронаћи и у поезији Данице Марковић и тиме потврдити ис-поведни карактер њене поезије. Управо, и Миодраг Павловић исповедну поезију Велимира Живојиновића приближава исповедним стиховима које су писали Велимир Рајић и Даница Марковић.

Међутим, поезији Данице Марковић ипак недостаје још само једна важна компонента да би она била исповедна. Недостаје јој управо аутобиографија, континуитет личне исповести песникиње коју је тешко пронаћи у њеним стиховима.

Пренебрегавајући континуитет као главну одлику аутобиографи-је, односно исповедања, критика је биографске елементе или њихове фрагменте који се појављују у стиховима Данице Марковић, прогласила носиоцима исповедног, интимног осећања. Потребно је направити јасну разлику између аутобиографије и биографских елемената који могу да прожимају песнички опус. Можемо претпоставити да се Даница Марко-вић стварајући своје Тренутке и расположења служила сопственим ис-куствима, догађајима из свог живота, али не континуирано, поступком који бисмо могли назвати аутобиографским. Бар не онако како се ауто-биографија налазила у опусима неких других песника њеног времена. Наиме, поједини савременици Данице Марковић су са готово рафини-раном педантношћу певали о сопственим недаћама.

Изразит је пример песника Војислава Илића Млађег (1877–1944). Из његових стихова читалац ће сазнати када је песнику умрло пр-во дете, ћерка Јулијана.12 Након тога, читалац ће добити континуиран преглед његове несреће, губитака остале деце чије смрти су се низале, једна за другом, попут стихова који су их пратили. Загорка, песникова друга ћерка, живела је такође неколико месеци.13 Онда следи још једна

12 „Она нам је дошла, тако мила, слатка / Носећи нам радост, рајску срећу собом, / Али, авај, након три месеца кратка, / Колевку је своју заменила с гробом“.

Стихови су из песме „Пупољак од руже“ (стр. 312 – 313), испод које песник објашњава да је Јулијана његова ћерка из првог брака која је живела само три месеца. Иначе, на Јулијанину прерану смрт се односи и песма „Хеј, гробару!“.

Сви стихови Војислава Илића Млађег су преузети из књиге Војислав Илић Млађи: Песме, Издавачко предузеће Геца Кон, Београд 1936. 13 Загорки је посвећена песма „По други пут изгубљена“ која је написана 1920. године када је Војислав Илић Млађи, како сазнајемо из његових стихова поново обишао њен гроб: „И, ево, гробљем, сад опет се крећем / Побожно, с чежњом и у чврстој вери / Да


270

несрећа. Таласи Дунава су му узели сина Јована. Војислав Илић Млађи је све дечије смрти детаљно опевао. Након Јованове смрти, заборављени песник пише песму која ће бити урезана на надгробном споменику сина и још низ песама које говоре о његовој смрти.14 Након Јована умире му и други син, Душан.15 Написао је, коначно, и песме које је посветио ћерки Љиљани, која, на срећу родитеља (а и читалаца), није услед пре-ране смрти напустила родитељски дом.16

Али, и то није све. У стиховима заборављеног песника, на при-мер, сазнајемо и за његов злочин. Склон аутобиографском исповедању у стиховима, Војислав Илић Млађи није пропустио да устихује на који начин је казнио неверу прве жене. Наиме, осећајући да га жена вара, пе-сник је одбранио своју част тако што ју је лишио живота. После тога је читав догађај претворио у стихове!17 (Додуше, није само опевао начин на који је то учинио).

У сваком случају, поезија Војислава Илића Млађег недвосмисле-но би се могла окарактерисати као аутобиографска, исповедна. Готово опет нађем и окитим цвећем / Гроб моје давно изгубљене кћери“. Испод песме Војислав Илић Млађи записује да је Загорка рођена 30. I 1914. а умрла 7. VII исте године у Јагодини. 14 „Немиран је био мали... /Кад на реку једном оде, / занеше га речни вали / И смрт нађе на дну воде. / Немиран је био мали...“ („Песма о Јови“, стр. 322) Сину Јовану је посвећена и песма „Утопљено благо“ поред чијих је стихова Војислав Илић Млађи донео и фотографију покојног сина. Јовану су посвећене и песме „Да сам знао“, „Јова“, „ У Јовин венчић“ и др. Испод наслова песме „У Јовин венчић“ Војислав Илић Млађи даје податке о своме сину. Сазнајемо да је Јован био ученик другог разреда београдске гимназије, који је у тринаестој години живота „предао Господу своју љиљански чисту душицу на дан 26. маја 1924. год., утопивши се, при купању у отвореном Дунаву“. У овој песми Војислав Илић Млађи ће описати како су „гњурачи“ тражили и вадили тело мртвог Јована из реке, до тренутка када он узима мртво дете и привија га на груди. 15 Војислав Илић Млађи је у својим песмама описао Душана као миљеника целе породице. Душан је опеван у песмама „Наш Душан“, „Дукина свирала“, „Отишао је“, „Плава хаљина“, „За својим малим“ и др. Војислав Илић Млађи је устиховао и тешку болест сина Душана. Опевао је и сопствену стрепњу над болесничком постељом сина Дуке уз коју стоји без искре наде. Последња Дукина жеља је била да му тата купи „малу свирајку“. Када су Дуку сахрањивали поред њега су ставили и ту свирајку: „У ковчег, нежно, спустисмо Дуку, / Уз молитава погребних звуке: / Његову малу драгу свирајку / Међ’ скрштене му метнусмо руке“. Поред ових песама налази се, опет, и фотографија сина Душана. 16 Две песме под истим насловом „Љиљана“ су посвећене овој ћерки. Војислав Илић Млађи пева о њеном детињству, описује какво је она дете и како је он пољупцима теши када се заплаче. 17 О мазохизму у поезији Војислава Илића Млађег, уживању песника у сопственој несрећи и Скерлићевим похвалама истини у његовој поезији видети више у тексту Миливоја Ненина „Радост због смрти“, Српски књижевни магазин, год. I, бр. 1, без године, стр. 23.


271

испод сваке од поменутих песама, везаних за породични живот песника, налази се датум несрећног догађаја, или датум настанка песме. Његови биографи свакако неће имати пуне руке посла, он је све своје муке пре-точио у стихове. Даница Марковић, међутим, није.

Вратимо се биографији Данице Марковић и за почетак узмимо у обзир да је песникиња од шесторо деце сахранила троје. Из њених сти-хова не можемо то ни да наслутимо. У песништву Данице Марковић се деца, па и њихове смрти ни не помињу, нити су наговештени њени жи-вотни потреси и ломови. Даље, читајући њене песме није могуће наслу-тити ни да се развела, и да је две године након развода њен супруг пре-минуо, оставивши је да се сама стара о деци. А када је реч о датумима који се налазе испод већине песама у првој збирци, сама Даница их је у наредним збиркама склонила и, на тај начин, као да је наговестила да жели да избрише везу између сопственог живота и стихова које је напи-сала. Истина у поезији Данице Марковић није и истина њеног живота.

Наиме, друга и трећа збирка Данице Марковић представљају, без тринаест песама, њен целокупни песнички опус. Овим, позним збиркама (у којима је прештампана и прва) би се морала посветити значајнија па-жња када се говори о Даници Марковић као изразитом представнику исповедне поезије. У овим збиркама не наилазимо на очекивану аутоби-ографију. Као да се песникиња ставила на страну „песника који лажу“18 против којих је грмео Јован Скерлић ценећи поезију која је, иако мање књижевне вредности, бар била искрена.

Даница Марковић пева у првом лицу, пева о пропалим идеалима, разочараношћу браком, али, то су тренуци и расположења за које се не може увек са сигурношћу утврдити да ли су рефлекс стварног догађаја, или песничка фикција.

Олаким обележавањем неког песника и његове свеукупне поезије као исповедне, значи уствари злоутребити биографију песника и помоћу биографских чињеница тумачити песничко дело.19 Биографија Данице Марковић била је злоупотребљена на овај начин. Тек се у наше време у

18 „У песнику је као у каквом пресићеном раствору, где се гуше и траже милиони атома; док најзад нешто не дође, и они се плахо и нагло стану везивати и слагати, и од припростих и истинитих елемената назидају се храмови и пагоде из царства илузија и снова. Ти снови и те илузије нису стварност и нису истина, али су вечни“. Видети: Исидора Секулић, „Песници који лажу“, Из домаћих књижевности I, Вук Караџић, 1977, стр. 20 – 23. 19 Пример Данице Марковић је један у низа сличних примера у српској књижевности. Подсетимо, примера ради, да је Јован Скерлић злоупотребио биографију Лазе Лазаревића приликом тумачења његових приповедака. Видети: Горана Раичевић, Лаза Лазаревић јунак наших дана, Савез педагошких друштава Војводине – Виша школа за образовање васпитача, Нови Сад – Вршац 2002.


272

књижевној критици поезије указује на потребу за ревидирањем утеме-љеног става да је лирика Данице Марковић заправо лични дневник пе-сникиње.20

Даница Марковић није имала намеру да се у својим стиховима дословно исповеди, у супротном, њена друга збирка би била двадесет-петогодишњи „регистар сазнања насталих после снажних емоција“. У тренуцима када јој је сигурно било најтеже, прибегавала је „општим“ темама као што су машта и космос у време, када би сви очекивали испо-вест о небројеним неверствима супруга, смрти деце, сопственој болести, ратним годинама и немаштини. Дакле, биографија Данице Марковић није нужно утицала на њену поезију.

Покушаји да се њена биографија реконструише помоћу поезије данас изгледају, најблаже речено, неубедљиво. А било их је неколико. Најчешће се злоупотребљавала њена љубавна лирика помоћу које се по-кушавао осветлити љубавни живот песникиње. Покушаји критичара ко-ји су били склони биографском методу у тумачењу њене поезије махом су били неуспешни и недовољно убедљиви.21

20 Овде, пре свега, мислимо на текст Миливоја Ненина: „Елегије Данице Марковић“, Ствари које су прошле, Доо Дневник – новине и часописи – Библиотека Матице српске, Нови Сад 2003, стр. 86-112. 21 Наравно, овде мислимо пре свега на текстове који су више окренути расветљавању живота Данице Марковић. Тако, на пример, у књизи Љубави српских писаца Ђорђе Поповић тврди да је Даница Марковић после развода писала „болне песме“. Ведрина у њеним песмама заправо је представљала „присећање на неостварену љубав“. Та неостварена љубав Данице Марковић био је, наводно, неки леп официр. На несрећу, официр је често себе замишљао као будућег војсковођу и изгубио је живот у балканском рату, приликом прелаза српско – турске границе. Ђорђе Поповић песме „Једна успомена“ и „Епилог“ везује за овог лепог официра, неостварену љубав Данице Марковић. Видети: Ђорђе Поповић, „Невесео живот Данице Марковић“, Љубави српских писаца, Градина, Ниш, 1991, стр. 125 – 133. Бранка Радовановић у фељтону о животу Данице Марковић помиње књигу свог оца Витомира Радовановића Обреновац и околина у којој се каже да је песникиња у време док је службовала у Вранићу сваког Ивањдана одлазила са сеоским девојкама у поље где је плачући брала ивањско цвеће. Потом је, опет плачући, одлазила у своју собу и тим цвећем китила слику своје несрећне љубави чије име се налазило у имену цвећа (Иван). Ово је можда прави пример како је поезија Данице Марковић (у овом случају конкретно се мисли на песму „Gallium verum“) злоупотребљена, стихови песме су везани за описани догађај, а да, при том, нису последица, већ, евентуално, узрок описаног догађаја. Подсетимо да је Даница Марковић службовала у Вранићу 1908/ 1909. године, а да је песма објављена 1904. године. Дакле, песма „Gallium verum“ је у то време увелико била позната широј читалачкој публици. Видети: Бранка Радовановић, „Заборављена песникиња Даница Марковић (5)“, Политика, 25. август 2001. Узгред, шта би се десило ако бисмо љубавну лирику Данице Марковић тумачили на овај начин и потом утврдили да се ради о већем броју мушкараца?


273

Са друге стране, и мали број родољубивих песама које је написа-ла, не открива, чак ни фрагментарно, Даничино храбро држање за време рата у Прокупљу. У њеним малобројном родољубивим песмама, па чак и у фељтону који је посветила сећању на Топлички устанак, не осећа се њено присуство.22

Вратимо се Милану Богдановићу и његовој оцени да је Даница Марковић наступила еруптивно, и након тога се није песнички развија-ла. Чини се да овакав суд јесте исправан, али му је потребно и придода-ти чињеницу да је песникиња, покушавајући да ухвати корак са поет-ским токовима након двадесетпетогодишње паузе, посегла за другачи-јим тематским оквирима за њене „Тренутке“ и започела другачије бри-сање границе између свог живота и стихова које је исписала. Ти темат-ски оквири (космос, машта) нису је удаљили од традиционалног тла, али су, свакако, унеобичили интровертну, болешљиву и преосетљиву су-штину њеног песништва.

Мишљења смо да је поезију Данице Марковић нужно читати у времену и контексту у ком је настала, дакле, у контексту српског пе-сништва 1901 – 1914. У овом периоду се Даница Марковић формирала као песникиња, иако је, не заборавимо, две збирке песама објавила у међуратном периоду. Дакле, читати њену поезију у поменутом контек-сту песништва 1901 – 1914, значи схватити тематски помак који је ли-рика ове прве модерне српске песникиње донела у српску књижевност. Тематски помак је нарочито уочљив ако се поезија Данице Марковић упореди са поезијом осталих песникиња њеног времена. Такође, одсу-ство исповедности може се лако пронаћи у свим врстама поезије коју је ова песникиња писала. Зато се чини да би се приликом тумачења сву- Мишљења смо да је исправније приклонити се ставу Ксеније Атанасијевић која каже да су љубавне песме Данице Марковић пре проживљене у духовним узлетима него у стварности. Видети: Ксенија Атанасијевић, нав. рад, стр. 762. 22 Даница Марковић је песму „Дванаест хиљада (За десетогодишњицу Топличке Буне)“ објавила у календару Вардар за 1927. годину. Ова песма није нашла место у њеним песничким збиркама. О Топличком устанку Даница Марковић је објавила и фељтон који је излазио у пет наставака у Политици 1929. године. Подсећања ради, поменимо да је рат Даницу Марковић затекао у Прокупљу. Када је Топлички устанак букнуо песникиња се одмах придружила устаницима. О храбром држању песникиње писала је и њена професорка Милена Бојовић. (Рукопис Милене Бојовић чува се у Народној библиотеци у Београду). Наиме, како Милена Бојовић пише, Даница Марковић није могла мирно да посматра бугарске злочине над српским становништвом. Решила је да иде у Ниш и да тражи помоћ за Србе. Према неким наводима, Даница Марковић је због учешћа у устанку била ухапшена и везана жицом вођена до нишке тврђаве. Живот јој је спасао бугарски песник Иван Вазов коме се Даница обратила за помоћ. Поред опште трагедије за време рата Даница Марковић је доживела и личну: умро јој је син Слободан. О свом патриотизму и личној трагедији Даница Марковић није никада писала.


274

купне поезије Данице Марковић пре требало окренути анализи темат-ских оквира, а не по сваку цену тражити фрагменте из њене биографије.


275

Zorica Hadžić

DANICA MARKOVIĆ OR THE ESCAPE FROM BIOGRAPHY

Summary

Danica Marković (1879-1932), the first Serbian modernist poetess, pub-lished three poetic collections. She appeared in Serbian literature as a mature poet who, with her first published collection Trenuci, managed to attract the attention of the most eminent critics of the period. However, the literary criticism, no matter how affirmative it was in evaluating her first collection, in a way marked her by defining this poetess’ lyrics as confessional. The contemporary critics believe that the poetry of Danica Marković should be reread and re-evaluated. In this paper we point out the fact that the lyrics of Danica Marković is not completely confessional and that it can not be interpreted as a personal autobiographic diary.

zorica hadzic

Documents