seminarski rad fnv zorica saviĆ

Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski Fakultet

Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz predmeta: Filozofija Novog veka

Tema: Uloga sumnje kao metoda u konstituciji Dekartove filozofije

Student Mentor

Zorica Savić Una Popović

Novi Sad

2013.

Uloga sumnje kao metoda u konstituciji Dekartove filozofije

Apstrakt

Zadatak koji se postavlja pred autora ovog teksta jeste da istraži i uvidi sam princip Dekartove filozofije, uz želju da sebi približi duh epohe. Ključna mesta kojim će se autor baviti biće – zašto je Dekart odabrao baš sumnju I kako je provodi u svojoj filozofiji? Kojim načinom Dekart dolazi do nje I odakle je on sam krenuo? Zato je sumnja važan i neosporan princip na kojem se gradi Dekartova filozofija? Kolika je uloga razuma, i zašto on ima prednost u odnosu na empiriju? Kako Dekart dokazuje božju egzistenciju? Uz ta pitanja, autor će pokušati da celinu Dekartove misli pokaže kroz njegovu metodu, zastajući na ključnim mestima.

Ključne reči: Dekart, Cogito ergo sum, skepsa, res extensa, res cogitas, Bog, razum, čula.

2


SADRŽAJ

I CILJ DEKARTOVIH MEDITACIJA I POČETAK NOVE EPOHE FILOZOFSKE MISLI.........................................................4

II METODSKA SUMNJA......................................................................................................................................... 6

- DOKAZ O BOŽJOJ EGZISTENCIJI...............................................................................................................................9

IV ZAKLJUČNO RAZMATRANJE............................................................................................................................ 10

3


I Cilj Dekartovih Meditacija i početak nove epohe filozofske misli

Hegelijanski rečeno, svaka epoha filozofije je jedan nužni korak u konstituisanju filozofije kao

celine. Svaki period, svaka epoha donosi sa sobom jedinstvenost, novine i orginalnost. Vrlo je

teško, i predstavlja veliki problem temporalno razgraničiti i odrediti epohe. Povući crtu izmedju

dve epohe, gotovo da nije moguće. Izmedju svaka dva stadijuma imamo niz prelaznih. Svaki

mislilac koji stoji na početku nove epohe, čvrsto je vezan neraskidivim vezama sa predjašnjim

uticajama.

U srednjem veku susreli smo se sa Biblijom koja za ovaj period predstavlja ontički temelj od kog

se dalje nadgrađivala srednjevekovna, a zatim i renesansna misao. U kontekstu srednjevekovlja

Biblija je bila utiočište, ali i “priručnik” koji vodi ka spasenju. Oni koji su u njoj tražili spas ili

utehu morali su prvo da prođu određene stupnjeve ili stanja koja su propisana prvenstveno

dekalogom1. To je jedna od fiozofskih epoha, koja počinje verom. Epoha novog veka počinje

drugačijim spisom. Dekartove “Meditacije” pisane su sa namerom da pođu suprotnim putem.

Umesto vere, Dekart se oslanja na svoj ratio2.

Dekart ne želi da postavi sistemski svoju filozofiju, već on želi da deskribuje svoj sopstveni put

kojim je prošao. Ono što je sistemsko u njegovoj nameri jeste ideja da se u saznanju mora kretati

postupno, brižljivo vodeći računa da se ponovi svaki korak onim redom kojim ga je on sam

izložio. Sam navodi da je nezadovoljan tradicionalnim školovanjem3, pa se zato okreće ka

svetovnim knjigama4. Nezadovoljan tradicionalnim sistemom školovanja, kao i zaključcima

1 Deset zapovesti. Pripisuju se Mojsiju; najpoznatija verzija nalazi se u Izlasku (Druga knjiga Mojsijeva) 20:2-17; Riz, Viljem „Rečnik FILOZOFIJA I RELIGIJA, istočna i zapadna misao“, DERETA, Beograd, 2004, 143 str.

2 „Zdrav razum je ono što je na svijetu najbolje raspoređeno“; Dekart, Rene „Pravila za usmjeravanje duha“; „Oktoih, Podgorica, 1997, 193 str.

3 “Ja sam se, naime, zapleo u tolike sumnje i zablude da mi se učinilo kako od mog uloženog truda u učenje nije bilo nikakve druge koristi osim što sam sve više i više otkrivao svoje neznanje“ Ibid 197 str

4 U samoj biografiji vidimo sličnost sa Avgustinom, a videćemo da je Dekartova filozofija imala na mnogo čemu da zahvali Avgustinu.

4


svojih prethodnika, on želi nove temelje saznanja. Novi temelji morali bi da se grade na sigurnom

i pouzdanom znanju, koje bi bilo dokazano.

Kako Dekart želi da dodje do takve vrste znanja? Njegov osnovni kriterijum prosuđivanja je

razum, i to ga čini više racionalistom, nego empiristom. Zašto ćemo reći “to ga više čini”? Iako je

Dekart jedan od najvažnijih racionalista, on nije isključivao čula u procesu saznanja. Fokus je

stavio na razum, učinio ga je primarnijim u odnosu na čula i to je ono što ga diferencira u odnosu

na empirijsku struju. Osnovna ideja nije da postulira i učvrsti skepticizam, već upravo da se

prevaziđe. Krenuo je doista neobičnim načinom – da bi prevazišao svoj skepticizam, on ga

dovodi do savršenstva – sumnjom u sve u šta se može sumnjati. Želeo je da raščlani svoj problem

i da istraži mogućnost sumnje svakog aspekta tog problema. Ići postupno, krenuti od početka,

dokazati svaki korak i stići do izvesnosti. Dekart nije bio mislilac koji je analizirao čoveka kao

deo prirode, kao božji produkt ili slučaj u prirodi. Ne, Dekart analizira celinu ljudskog bića,

posmatrajući ga sa svakog mogućeg aspekta, bilo saznajno, praktički, kao mehaničko ili biološko

biće. On primarno polazi sa gnoseološke strane, ispitujući ne granice ljudskog znanja, već koliko

je validno ovo znanje koje već imamo. Ono do čega ćemo doći prolazeći Dekartov put jeste

Cogito ergo sum, umesto srednjevekovnog Credo ut intelligam. Ipak, treba voditi računa i

razdvajati filozofski skepticizam od kartezijanskog; filozofski skepticizam, iako je širi pojam,

više negira mogućnost znanja, dok kartezijanci žele da dodju do saznanja preko skepticizma.

Dekart je želeo rekapitulaciju metafizike. On želi da postavi metafizičke istine na stabilnom

temelju. Metafizika ne može postojati odvojeno, u kartezijanskom sistemu ona mora stajati na

čvrstim temeljima matematike i fizike. Sumnja je njegov metod kojim se postavlja temelj. Pitanje

“temelja znanja » je veoma važno za novovekovnu misao. Dekart želi izvesno znanje, koje je

preispitano, dokazano i provereno. Stoga, on sumnju koristi kako bi odstranio nesavršenoosti

znanja. Ipak, sa ovim metodom Dekart postupa veoma obazrivo. Za razliku od tradicionalnih

skeptičara, Dekart ograničava svoju sumnju i usmerava je ka predmetu istraživanja, a ne na

sopstvenu prirodu. Cilj nije odbaciti saznanje, jer mi sumnjamo u sve, već doći do saznanja, doći

do istine.

5


Iako je studirao književnost, Dekart se nije puno zadržao na toj nauci. On je želeo da izloži

filozofiju kao nauku svih nauka, a za to mu je bilo potrebno građenje izvesne metode. Smatrajući

da su filozofi ti koji su odabrali jedno od najboljih i najznačajnijih ljudskih zanimanja5. No, ipak,

klonićemo se da Dekarta označimo kao filozofa u današnjem, akademskom smislu te reči.

Njegovi prioriteti su bili: kosmologija, astronomiija, fizika, metereologija, optika, mehanika,

fiziologija i anatomija.6 Smatrao je da ne postoji ništa u filozofiji “što ne bi bilo podložno

sumnji”7. Insistirajući na filozofiji, on je insistirao na filozofiji kao nauci. Kao što smo već

napomenuli, cilj njegove metode je da počevši od sumnjanja dođemo do izvesnog znanja, onog u

kom više neće biti mogućnosti za sumnju. Dekart je ipak daleko od pukog skeptičara, jer su za

njega kriterijumi istinitosti jasnost i razgovetnost8. Iako je sumnjao, Dekart je sistematski

sumnjao. Opet, u ovome vidimo sličnost sa jednim renesansnim filozofom koji je medju prvim

misliocima insistirao na stvaranju metode kojom će odvojiti veru i razum – Frensisem Bekonom.

To “novo orudje” svoje filozofije Bekon će nazvati indukcijom. Za razliku od njega, Dekart će

krenuti malo drugačijim putem. Iako se mora priznati nesumnjiv uticaj prirodnjaka, pre svega

fizičara i matematičara (u prvom redu Galileja i Kopernika), Dekartov ideal nije indukcija. Svoju

filozofiju nije želeo da piše striktno i aksiomatski, već je želeo da dodje do par jednostavnih

koraka kojih će se svako pridržavati da ne bi pao u zabludu. Glavno orudje na koje se treba

oslanjati na tom putu je intuicija.

Sa Dekartom počinje nova epoha u filozofiji, i glavna crta koja ga je odvajala od srednjevekovlja

je ta što Dekart polazi od toga da se svaka pretpostavka mora zanemariti, da misao mora da počne

sama od sebe; svako dosadašnje filozofiranje ostavljeno je na stranu, naročito ono koje je polazilo

od autoriteta crkve.9

5 Ibid 270 str.

6 “Istorija Filozofije IV“, Renesansa i racionalizam XII veka, priredio Parkinson Dž.H R., preveo Predrag Milidrag;, PLATO, Beograd 2007, 225 str.

7 Ibid. 226 str.

8 Dr Nedeljković Dušan “ISTORIJA FILOZOFIJE II”, Moderna filozofija Deo I, PROSVETA, Požarevac 1981, 69 str.

9 G.V.F. Hegel “ISTORIJA FILOZOFIJE III”, preveo Nikola M. Popović, KULTURA, Beograd 1964, 258 str.

6


II Metodska sumnja

Kao što smo rekli, Dekart sumnju koristi kao sredstvo, kao metod, kao put, i kod njega sumnja

nije rezultat, već upravo obrnuto. Njegov stav je da nema ničeg pouzdanog u šta bismo mogli

nepobitno verovati. Ili, ima? U svom daljem putu dolaženja do čistih istina, Dekart će pokazati da

ipak postoji nešto u šta zaista ne možemo sumnjati. No, krenimo od početka. Srž kartezijanskog

skepticizma, a i metafizike10 je utemeljenje istine; “…sve ću iz temelja pokrenuti, pa početi iznova

od prvih osnova”.11

Prvo polazimo od onog u šta zaista možemo sumnjati. “Što god sam dosad primio kao

najistinitije, primio sam od osjetila ili osjetilima; otkrio sam međutim da ona pokatkada

varaju”12. Dekart se uzdržava od tvrdnje da su čula varljiva u svakom trenutku. U samom

početku moramo se naučiti da distinquer de vrai de avec le faux13, a pod lažnim Dekart smatra

stvari kakve mi opažamo, polazeći od empirije. Ipak, modernom terminologijom rečeno, Dekart

kritikuje psihološke kriterujume na osnovu kojih mi prosudjujemo verifikabilnost neke stvari.14

Odnosno, pitanje možemo formulisati kao – Da li postoji stvar upravo onakva kakva nam je

čulima data? Dekartov odgovor – ne. Dakle, možemo zaključiti da Dekart ne odstupa od

tradicionalne definicije znanja kao verovanja. Na taj način, on smatra da smo mi aficirani od

strane predmeta izvan nas, dakle da te stvari “nadražuju” naša čula, ali kakve su te stvari zaista,

to je Dekartov problem. Da li se mi sami varamo u svojim opažajima, ili nas neko vara, i da li taj

neko, ako nas vara, da li je taj neko Bog? Pod Bogom Dekart je smerao na ideju o beskonačnoj,

10 U slučaju kartezijanstva, metafizika nije cilj, nego sredstvo.

11 Dekart, Rene, “Meditacije o prvoj filozofiji“, u: Edmund Husserl, Kartezijanske meditacije, I, Izvor i tokovi, Zagreb 1951, 199 str.

12 Ibid.

13 Da razlikujemo istinito od lažnog.

14 J. N. Wright, „The philosophical Quarterly“, Vol. 5. ,No. 18. (Jan., 1995), 80 str.

7


nepromenljivoj i egzistirajućoj supstanciji. Promišljajući ideju o Bogu uvideo je da ona nije

mogla biti samo tek produkt njegove misli, već da nam je ideja o Bogu urođena15. Ideja o Bogu

izvodiva je jedino iz njega samog. Polazeći od tvrdnje da je Bog savršeno dobar16, Dekart izvodi

zaključak da on nije sklon ka tome da nas vara sa namerom. Zato, Dekart pretpostavlja

egzistenciju drugog bića, u čijoj prirodi postoji mogućnost obmane, takvo biće Dekert imenuje

kao zloduh. Na samom početku, Dekart izdvaja dve prirode – savršenu (Božju) i nesavršenu

(ljudsku) i uvidja da ni u jednoj nije moguće pronaći dovoljan razlog nepouzdanosti naših znanja.

Na samom početku Meditacija Dekart nas uvodi u problem saznanja koji je već vekovima bio

prisutan u filozofskoj misli. Iako je Avgustin bio Dekartov prethodnik koji je uvideo relativnost

čula, ta istorija datira unazad sve do Platona, koji je smatrao da se istinsko filozofiranje razdvaja

od sveta koji je zasnovan na verovanju u nepouzadnost čula.17 On nas uvodi u problem polako,

usadjujući sumnju u realnost naših opažaja, govoreći da je teško odvojiti san od jave. Njegova

sumnja proteže se sve do naučnih istina, pa zato kasnije dobija naziv radikalne sumnje. Jer,

Dekart smatra da možemo posumnjati čak i u samoočigledne istine matematike.18 Naravno, tu se

stvara pogodno tle za kritiku. Odakle potiče to da se varamo, da li ovim možemo posumnjati u

egzistenciju Boga? Sam Dekart je predvideo ovakav problem i otuda ideja zloduha. Na ovom

mestu se i dolazi do srži njegove sumnje. Jer, ukoliko posumnjamo u sve što se može posumnjati,

ipak ostaje izvesno da sumnjamo. Na taj način, sumnja samu sebe razara.

“Samo, bez ikakve sumnje ja i jesam, ako me vara; a neka vara koliko god može, ipak nikad neće

postići da ne budem ništa, sve dok ja mislim da nešto jesam… Ja jesam, ja egzistiram, koliko god

ga puta izrekao ili duhom poimao, nužno jeste istinito”19

15 Postoje urođene ideje (ideae innatae), spoljašnje ideje (ideae adventitiae) i veštačke ideje (ideae a me ipse factae) Riz, Viljem, „Rečnik FILOZOFIJA I RELIGIJA, istočna i zapadna misao“, DERETA, Beograd, 2004, 144 str.

16 Direktan uticaj srednjevekovlja.

17 “Istorija Filozofije IV“, Renesansa i racionalizam XII veka, priredio Dž.H R. Parkinson, preveo Predrag Milidrag, PLATO, Beograd 2007, 231 str.

18 Inače, prisustvo matematike u pogledu Dekartove metode nije strano. Naime, Dekart je jedan od filozofa koji su dali veliki doprinos u matematici. U svom delu Geometrija, Dekart će stvoriti pogodno tlo za razvijanje diferencijalnog i integralnog računa, što će kasnije Lajbnic usavršiti.

8


Ona izvesnost koja je neporeciva posle svake sumnje jeste mišljenje, a čim postoji akt mišljenja

postoji i subjekt koji misli. Kada postoji misleći subjekat, onda znači da je potvrdjena njegova

egzistencija, jer ne može misliti, ukoliko ne postoji, odnosno egzistira. Takav proces ne zahteva

nikavu posebnu dedukciju, već se prihvata kao nešto samoočigledno, dakle pomoću intuicije.

U okviru same metode, postoje odredjeni koraci koji su nužni u konstrukciji valjanog znanja. Ne

želeći da u svojoj filozofiji ostavi bilo koji segment neobjašnjen i nepotpun, Dekart razvija svoju

metodu vrlo pažljivo, trudeći se da ukaže na to da je svaki moment u njenoj konstrukciji od

nepobitne važnosti za onaj sledeći. Dekartova metoda nije sastavljena iz niza nužnih zakona, već

iz četiri momenta mišljenja.

Momenti Dekartove metode:

I Odbaciti sve u šta se može ma i najmanje sumnjati. Odtraniti svaku moguću nedoumicu, i ne

primiti ništa što ne utvrdimo kao jasno i razgovetno znanje; metodska sumnja. Polazna tačka

Dekartove filozofije. Ona je ono što iznutra razara.

II Svaki od predmeta istraživanja valja podeliti na više delova i pokušati posmatrati ga sa što je

moguće više aspekata. Analitički moment metode. Veoma značajan moment, iz razloga što čovek

više nije shvaćen kao puki posmatrač u saznajnom procesu. Čovek više nije pasivan u smislu da

čeka dogmatske istine “servirane na tacni”. On sada postaje “onaj koji saznaje” i to ga čini

ključnim konstituentom u procesu stvaranja pouzdanih znanja. Ovde se odstranjuju

dvosmislenosti primenom analize. Za matematiku, ovaj moment je od velikog značaja. Iz ovog

momenta, Dekart će u matematici izvesti novu metodu – analitičku geometriju.

III Pomerati granice saznanja, tako što ćemo početi prvo od onih koje je najlakše upoznati i

preispitati, pa do onih najsloženijih. Takodje, ovim momentom mi ćemo rekapitulisati predmet od

kog smo pošli, i sjediniti njegove delove koje smatramo nesumnjivim, a čiju istinitost smo

utvrdili analizom. Sintetički moment metode, i to na matematički način – geometrijski.

19 Dekart, Rene, “Meditacije o prvoj filozofiji“, u: Edmund Husserl, Kartezijanske meditacije, I, Izvor i tokovi, Zagreb 1951, 203 – 04 str.

9


IV Izvršiti opšti pregled zaključaka do kojih smo došli, kako ne bismo davali mesta ma i

najmanjem propustu. Verifikovati zaključke istraživanja; verifikacija. Opet, doista neodvojivo od

matematike, isto kao što i pri svakoj matematičkoj konzistentoj tvrdnji mora da postoji

verifikacija.

Intuitivno ovim putem dolazimo do zaključka da iako je sve pogrešno percipirano i razumljeno, i

dalje postoji onaj koji vrši akt razumevanja. Dakle, taj subjekt koji razumeva prisutan je u svojim

razumskim operacijama, stoga on vrši akt mišljenja. Dok subjekt vrši akt mišljenja, on u datom

trenutku egzistira, jer i sam Dekart smatra da bi bilo besmisleno pretpostaviti da postoji mišljenje

bez egzistencije. Daljom implikacijom zaključujemo da dok sumnjamo, mi mislimo (sumnjanje je

jedna vrsta mišljenja)20, dok mislimo mi postojimo, odatle čuveni Cogito ergo sum. Iako u

jednom momentu metode Dekart koristi geometriju, ipak se zaključak o egzistenciji ne izvlači iz

aksioma, ili silogizma, već iz iskustva pojedinca.21 Sigurni smo da egzistiramo jedino onoliko

dugo, koliko i mislimo.22 Subejkt sumnja, subjekt misli, dok misli on saznaje, po Dekartovom

sudu – on je misleća supstancija. Čovek je onaj koji u sebi ujedinjuje dve supstancije, misleću i

materijalnu, res cogitas i res extensa.23

- Dokaz o Božjoj egzistenciji

20 “Istorija Filozofije IV“, Renesansa i racionalizam XII veka, priredio Dž.H R. Parkinson, preveo Predrag Milidrag, PLATO, Beograd 2007, 234 str.

21 Autor ovog rada smatra da je ovde jedan od težih Dekartovih problema. Iako Dekart dokazuje egzistenciju, on to čini na pojedinačnom nivou, što će reći da on dokazuje svoje sopstveno postojanje. Ali, šta je sa ostalim individuama? Dakle, u trenutku mišljenja, mi dokazujemo svoje postojanje, ali šta je sa postojanjem osoba koje su kraj nas? Mi nemamo uvid u njihovo mišlljenje, stoga ne možemo zaključivati o njihovoj egzistenciji.

22 Ibid, 236 str.

23 Mnogi su zamerali Dekartu smatrajući da je jedna od krucijalnih greški u njegovom sistemu to što je ostavio odvojene dušu i telo, govoreći da aktivnosti jednog isključuju aktivnosti drugog. Doista, to njegovo dvoumljenje između uticaja ove dve supstancije najviše se ogleda u njegovim istraživanjima o afektima.

10


Posle stava Cogito, ergo sum sledi Dubito, ergo Deus est. Kao što mišljenje potvrdjuje našu

egzistenciju, sposobnost mišljenja i sumnjanja dokazuje da postoji Bog koji nam je “usadio” tu

mogućnost. Zašto se ideja Boga ne bi mogla tek zanemariti i dokaz o postojanju se ne bi mogao

uzeti iz same čovekove prirode? Ako bi to bilo moguće, sledilo bi da su sva naša saznanja još

manje nesavršena ukoliko potiču od nas samih.24 Dekart smatra da je ideja Boga “utisnuta” u

nas, on je, dakle, prihvatao urodjene ideje, nazivajući ih – večnim istinama. “Ono što pada pod

našu svest mi posmatramo ili kao stvari ili kao osobine stvari, ili kao večne istine koje nemaju

nikakve egzistencije izvan našeg mišljenja”25 Te istine se ne prikazuju nama, pa ih mi poimamo

kao aktuelne, već su te istine egzistiraju same za sebe, kao logičke mogućnosti.

Dekartova koncepcija Boga zasniva se na biću koje on smatra apsolutno beskonačnim,

netelesnim, savršenim i neprotivrečnim. Božja svemoć prevazilazi sva ograničenja koja se

postavljaju pred ljudski duh. Kao svemoćnom biću, ipak u kartezijanskom sistemu Bogu nije

dopušteno da stvara logičke apsurdnosti26, njegova moć je unutar sfere logičkog i stoga on ne

može biti protivrečan. Ipak, ono što Dekart dopušta jeste da večne istine ne moraju nužno biti za

Boga onakve kakve se nama predstavljaju. Ovim Dekart još jednom poteže pitanje mogućnosti

ljudskog znanja o stvarima kakve one zaista jesu. Dakle, čak i na ovom koraku, Dekart potvrdjuje

svoju skepsu.

IV Zaključno razmatranje

24 „...a kako je još manje protivurječno da savršenije proističe ili zavisi od nesavršenijeg no što je protivurječno da iz ničega proizilazi nešto, to tu ideju nisam mogao dobiti od mene. Iz toga slijedi da je nju u mene usadilo neko biće uistinu savršenije od mene, koje u sebi ima svako savršenstvo“ Dekart, Rene, „Pravila za usmjeravanje duha“; Oktoih, Podgorica, 1997, 225 str.

25 G.V.F. Hegel, “ISTORIJA FILOZOFIJE III”, preveo Nikola M. Popović, KULTURA, Beograd 1964, 274 str.

26 “Istorija Filozofije IV“, Renesansa i racionalizam XII veka, priredio Dž.H R. Parkinson, preveo Predrag Milidrag, PLATO, Beograd , 2007, 240 str.

11


Dekart menja fokus nauke do tada. Sa njim počinje akcentovanje naučnog nad spekulacijama

prvo razuma, pa vere. Sa njim počinje jedno razmatranje koje prvenstveno predstavlja kritiku

ukorenjenih zabluda, pa tek onda gradjenje temelja ka znanju. On ne želi da gradi nikakav sistem,

ni filozofiju bez prethodnog ispitivanja predrasuda koje su se pojavljivale u naukama kao

nesumnjive istine. Dekart želi da sagradi ontologiju, iz gnoseologije.

Metodska sumnja nije jedini aspekt Dekartove metode, kao što smo i videli. On nije bio

jednostrana ličnost, pa kako je u jednom traganju polazio od intuicije, tako je u drugom polazio

aksiomatski. Pored sumnje kao metoda, poznata je i njegova geometrijska metoda, koja izražava

Dekartov vrhunac u matematici.27 Njegovo istraživanje nikada i nije bilo striktno filozofsko. Želi

doći do metafizičkih načela, on do njih dolazi sa raznih puteva. Putujući kroz prirodne nauke, on

svoje metode razvija do savršenosti. Zato kod Dekarta nailazimo na podelu nauka:

1. Pod uticajem prirodne struje nauka koje su doživljavale rapidan vrhunac i sam Dekart na

čelo svog interesovanja stavlja logiku i metafiziku;28

2. Zatim, sledstveno tome on proučava prirodu koja nas okružuje29, pa važno mesto u sferi

svog interesovanja pridaje fizici i matematici, ali koje su opet nužno vezane za

metafiziku;

3. Bazirao se i na samu čovekovu prirodu, pa je naposletku proučavao i etiku.

Dekart je želeo da postigne organsko jedinstvo svega onoga što je u vezi sa čovekom, ili bar

nekim njegovim aspektom. Proučavao je čoveka sa najviših metafizičkih aspekata, doticao se

odnosa tela i duše, želeo je da vrati dostojanstvo razumu koje mu je na neki način bilo negirano u

sholastici, i u svemu tome ne unižava veru, već se trudi da svojom metodom dokaže Božju

egzistenciju. Iako, u njegovoj filozofiji nailazimo na dosta misli koje su se pojavljivale i kod

njegovih prethodnika, nema sumnje da ih je ovaj veliki mislilac dokazao i sinkretizovao,

stvarajući od njih pravo organsko jedinstvo. Iako u svakodnevnom životu sumnja označava jedno

neprijatno i tegobno osećanje, u Dekartovoj filozofiji se pokazala kao vrlo konstruktivno sredstvo

27 Geometrijska metoda je bila vrlo zastupljena u modernoj filozofiji. Ipak, vrhunac je u Spinozinoj filozofiji.

28 S tim što se moraju oslanjati na konzistentne istine matematike i fizike.

29 Taj okret ka prirodi i i dalje pridavanje važnosti njenoj ulozi je Dekartova neraskidiva veza sa renesasnom.

12


ka dosezanju znanja. Ono što ga čini još vrednijim jeste što je pokušao da sprovede jedan pravi

duhovni preporod koji nije samo “za odabrane”, već putem njegovih meditacija gotovo svi mogu

proći. Iako svako ima zdrav razum, ipak ne zna svako da ga primeni i njegova namera je u tome

da pomogne u dolaženju do istine, svakom zdravom razumu, na pravi način. Zato sumnja kao

metod nije nešto što se spolja nameće u putu ka dosezanju znanja, već je ona prisutna u svakom

pogledu čovekovog interesovanja. Bilo da saznanje počinje sa njom, kao u slučaju teorije

saznanja, ili da se pojavljuje na kraju, prilikom verifikacije matematičkih istina, ona predstavlja

važan korak na putu do pouzdanog znanja. Pojavljuje se kao mera, kao metod, ali i kao

konstituent. Pravilno sumnjati znači pravilno misliti, dakle, pravilno poimati prirodu i svet,

odnosno istinu.

13


LITERATURA

1. Dekart, Rene, „Pravila za usmjeravanje duha“, Oktoih, Podgorica, 1997.2. Dekart, Rene, “Meditacije o prvoj filozofiji“, u: Edmund Husserl, Kartezijanske

meditacije I, Izvor i tokovi, Zagreb, 19513. Dr Dušan Nedeljković “ISTORIJA FILOZOFIJE II”, Moderna filozofija Deo I,

PROSVETA, Požarevac, 19814. G.V.F. Hegel, “ISTORIJA FILOZOFIJE III”, preveo Nikola M. Popović, KULTURA,

Beograd, 1964.5. “Istorija Filozofije IV“, Renesansa i racionalizam XII veka, priredio Dž.H R. Parkinson,

preveo Predrag Milidrag, PLATO, Beograd, 20076. Riz, Viljem, „Rečnik FILOZOFIJA I RELIGIJA, istočna i zapadna misao“, DERETA,

Beograd, 20047. J. N. Wright, „The philosophical Quarterly“ Vol. 5., No. 18., (Jan., 1995)

Draga profesorice,

Pokušala sam da uskladem naslov i sadržaj, nadam se da mi je to uspelo (najzad, vi ćete proceniti) . Ono što mi ostaje kao nedoumica, i iako nemamo vremena, ipak da se konsultujem jeste taj “matematički moment”. Naime, čitala sam rad, profesora Gorana u vezi Dekartove geometrije i matematičkih momenata, pa sam zato napravila male izmene u radu. Pošto su to sićušne korekcije nisam navela ovaj rad u literature, ali ako vi smatrate da treba, ja ću ga navesti. Sećam se da ste jednom rekli da se podrazumeva da “čitamo i slušamo sa strane » tako da nije neohodno sve navoditi.

Nisam sigurna da sam se dovoljno posvetila tim matematičkim izvorima, ali meni se čini da je dovoljno naglasiti u toj opštoj crti da je matematika nešto što je vodilo njegovu filozofiju i konstituisanje metode.

Nadam se da stižem da ispravim ostale dodatne sugestije.

Veliki pozdrav,

Zorica S.

14

seminarski rad fnv zorica saviĆ

Documents