ZORAN ARSIĆ

A vi onda organizujte taj puč!

Zbornik objavljenih tekstova

ili

Kako sam postao agit-prop

2

Uvod

Kriza srednjih godina, šta li, uglavnom došao sam u jednom trenutku sredinom 2016. godine, u fazu kad više nisam znao šta bih sam sa sobom. Samo su me još moji sinovi održavali u životu. Sve ostalo je izgledalo besmisleno i ništa sem njih nije delovalo vredno još jednog buđenja i ustajanja iz kreveta.

Onda sam odlučio da se vratim mladalačkim snovima i da po drugi put, sada već u sasvim zrelim godinama, pokušam da budem pisac. Ništa ozbiljno, ništa pretenciozno, tek da negde bar kažem šta mi je na duši, a možda i da ostavim neki trag za sobom. Tako sam otvorio svoj prvi blog. Ni manje ni više, hteo sam odmah da počnem da pišem svoj prvi roman, pa sam po tome i nazvao svoj prvi blog – ‘’Romanonlineblog’’. Usput su mi navirale priče koje se nisu uklapale u taj moj roman, pa sam ih beležio u posebne rubrike kao ‘’Kratke priče’’ ili ‘’Moja sitna razmišljanja’’. Obrni-okreni, šta god počeo nije ličilo na umetnost, čak ni na petparačku. Trebao mi je novi blog na kojem bih zaista pisao ono što mi je na duši, a priče i roman na prvom blogu sam odložio da pričekaju. Tako je nastao ‘’Normalan život’’. Blog i fejsbuk stranica.

Tu su me primetili ljudi koji su baš u periodu mog pokušaja vraćanja pisanju osnovali Udruženje građana ‘’Narodni front’’. To je u stvari pokret koji mi je na prvi pogled delovao kao bajka kroz koju bih mogao da živim svoj život. Nije im trebalo mnogo truda da me ubede da počnem da pišem za njih i tako je moja prva priča na blogu ‘’Normalan život’’, postala i moj prvi tekst na sajtu pokreta ‘’Narodni front’’ – Dresiran čovek ili obična džukela.

Da je bar ostala i poslednja. U toj priči sam i tako rekao sve što sam imao i sve drugo što sam posle toga pisao je bio samo običan populizam. Dresiran čovek ili obična džukela je sva moja mudrost i filozofija, sva moja osećanja prema čovečanstvu, sav moj prezir prema ljudskom društvu, sve što jeste a što bih želeo da nije i sve što nije a što smatram da bi trebalo da jeste.

Kako bilo, tekstovi su se posle toga ređali kao na traci, što na sajtu ‘’Narodnog fronta’’, što na blogu ‘’Normalan život’’. Sve dok nisam došao do zaključka da svaki čovek u svojoj glavi ima svoje ‘’tekstove’’, makar i da su nisu nigde, pa čak ni na društvenim mrežama objavljeni. Ti tekstovi su njihovim stvaraocima važni, a za tuđe ih nije baš mnogo briga. Nebitno je koliko su neka savremena priča, novinska kolumna ili esej dobri. Danas svaki takav tekst traje manje od 24 sata jer se non-stop pojavljuju novi i svaki novi fejsbuk ili tviter status je u stanju da baci u zaborav i najbolju priču. Brzo se živi danas i ništa se ne proizvodi da bi trajalo. Samo da zadovolji određeni trenutak... i kraj.

Tako sam jednom prilikom, izrevoltiran što niko ne obraća pažnju na moje vapaje pretočene u tekstove u određenom periodu, dok je polovina stanovništva Srbije padala u očaj i pokušavala da nađe utehu na različite načine posle predsedničkih izbora 2017. prestao da pišem za ‘’Narodni

3

front’’. Danima pre toga me već gušila uzaludnost mog ‘’minulog rada’’, iako sam uspeo da dostignem čitanost pojedinih članaka koja se merila desetinama hiljada pregleda.

Onda sam krenuo u potragu za drugim rešenjima kroz koja bih ispoljio ono što je u meni i kroz koja bih približio svoja razmišljanja drugima, ali ni jedno nisam nalazio kao dovoljno dobro.

Posle svega toga, ne znam odakle mi se samo rodila ideja da spojim neke svoje ‘’probrane’’ tekstove u jedan zbornik, ali eto, napraviću ga zbog sebe. U vreme kada je sve što je duže od jedne rečenice – previše teksta, ja sam odlučio da sastavljam zbornik.

Dobro, neka ga zbog mene. Neka me sahrane s njim ako me budu sahranjivali, biće mi lakše duši, čini mi se. A ako me budu kremirali, kako bih u stvari i želeo, voleo bih da ovaj zbornik mojih tekstova kremiraju zajedno sa mojim telom i da nam prah i pepeo zajedno prospu sa vrha planine Gučevo. Sa platoa na vrhu, ispred spomenika palim junacima Gučevske bitke, da nas vetar nosi prema Drini, pa niz Drinu da u inat crtačima granica slobodno padamo po različitim državama. Da bar kao prah i pepeo pokažemo da za nas granice ne važe.

Neka granice za mene i moj zbornik budu isto ono što su bile i za Atilu i za Džingis kana. I za Napoleona i za Aleksandra Makedonskog. Neka nas vatar nosi po ravnicama i po planinama, preko reka i preko jezera. Neka nam konačno niko ništa ne može u nameri da nas zaustavi na našem putu i neka beskraj bude naše krajnje odredište.

4

Dresiran čovek ili obična džukela

Putovanje Transsibirskom železnicom od Moskve do Vladivostoka preko Sibira traje 153 sata i 49 minuta, odnosno šest i po dana. Vozovi na ovoj relaciji dugoj 9288 kilometara ne kasne! Zastoja nema ni zimi, kada padaju veliki, duboki snegovi. Život na Transsibirskoj železnici i oko nje se odvija normalno i po ‘’redu vožnje’’. Tako mora.

Tako je naredjeno.

A nekada su ti vozovi kasnili i po 2 dana. Ne 2 sata, nego 2 dana! Sve dok Staljin jednog dana nije obećao da će na svakoj banderi pored Transsibirske železnice visiti po jedan radnik železnice, šefovi stanica, otpravnici vozova i drugi, ukoliko vozovi nastave da kasne. Od tada ni jedan više nikada nije kasnio duže od 2 minuta.

E, sad, objasnite vi meni, kako to da su do tog dana vozovi toliko kasnili, a od tada više nisu. Koji je bio razloga za tolika prethodna kašnjenja?

Čovek, naravno.

Koliko god da je Staljin bio surov i poredjen sa najgorim varvarima i samom Satanom, treba shvatiti da je ipak u odredjenim trenucima tako morao. Da li ste svesni koliko je Transsibirska železnica značila za Crvenu armiju, za Istočni front u Drugom svetskom ratu? Pa zašto se onda angažovani na toj železnici nisu sami više potrudili da tako važni transporti ne kasne, već su čekali da im se zapreti smrću? Druge pretnje i kazne verovatno ne bi bile tako efikasne.

Zato što je čovek, kako se i iz ovog primera vidi, toliko zavisan od drugih, a opet tako samoživ i ponekad, čini mu se samodovoljan, da zanemaruje ili ignoriše potrebe drugih, zarad ličnih interesa ili još gore, zarad lične lenjosti, nemarnosti i neodgovornosti.

Može se ovaj primer primeniti na sve sfere društva i ljudskih aktivnosti. A kad kažem čovek, mislim na celo čovečanstvo uz možda nešto malo izuzetaka koji se mogu svesti na nivo statističke greške. Jednostavno, ljudska priroda je takva. Tako smo progranirani sa tom programskom greškom. Zalaganje za opšte dobro, a naročito za pojedinačne potrebe drugih, za čoveka je sekundarna stvar. Na takvim aktivnostima čovek se angažuje sporadično, situaciono ili

5

pod pritiskom, ako mu je tako naredjeno i zaprećeno rigoroznim sankcijama. Najrigoroznijim, jer na mnogima umerene, ‘’demokratske’’ sankcije ne daju zadovoljavajuće rezultate. Nemaju efekta. U korumpiranim društvima takve sankcije se često lako i izbegnu, pa čovek bez problema nastavlja sa svojom samoživošću i virtuelnom samodovoljnošću, pa moglo bi se reći i sa bahatosti i bezobzirnosti.

Zašto bih se onda zgražavao nad Staljinom i njegovim postupkom u slučaju kašnjenja vozova na Transsibirskoj železnici? To je bila samo ponuda koja se nije mogla odbiti. Samo je podsetio ljude šta bi trebalo da rade kako bi pomogli jedni drugima, kada već to mogu da urade. U ovom slučaju kako bi spasili jedni druge i svoju državu. Pa zar vas i na to treba prisiljavati? Ljudi?

Efekti Staljinove ‘’ponude’’, na sreću svih koji zavise od Transsibirske železnice, prisutni su i danas. Jednom dresiran, uvek dresiran. Čovek se lako dresira kao i svaka druga inteligentnija životinja. Pas, na primer. A bez dresure, pas je samo obična džukela, kalamunja, položara, jajara...

6

U početku beše Reč…

BY ZORAN ARSIĆ · PUBLISHED 13. SEPTEMBRA 2016. · NARODNI FRONT.

U početku beše Reč… (Jevanđelje po Jovanu)

Ko god taj Jovan bio…

Tako nekako sam ja shvatao osnivanje građanskog udruženja ”Narodni front”.

I iz Reči sve posta - uči nas dalje taj Jovan. Dakle, da počnemo sa rečima, da se razjasnimo, pa onda da krenemo i u konkretne akcije. Tako sam ja to video.

Moji roditelji ne koriste internet! Ne koristi ga ni većina drugih ljudi koje poznajem, a koji su stariji od 60 godina. Mnogi, mlađi od 60 godina koji koriste internet, opet ne koriste Facebook. Internet koriste za pametnije stvari nego što su društvene mreže, pa recimo ni ja ih nisam koristio

7

do pre nekoliko meseci, jer je čitanje 99% stvari na društvenim mrežama beskorisno gubljenje vremena na gluposti, a treba biti vešt i uporan u selektiranju onih preostalih 1% koje vredi pročitati ili pogledati.

Pa kako onda da svim tim ljudima objasnimo šta je to ”Narodni front” i šta mi to hoćemo? Kako da dobijemo podršku od njih? Tako što ćemo čekati izbore, selektirati kandidate koji će u izbornoj kampanji imati nekoliko dana po nekoliko minuta da kažu ko smo i šta hoćemo a šta nećemo?

Nema od toga ništa! Jalov posao. Moj predlog za prvu aktivnost ‘’Narodnog fronta’’ se sastoji u sledećem:

ŠTA? – Zahtevajmo da se na prvom programu RTS kao javnom servisu, jednom sedmično u udarnom večernjem terminu, emituje emisija pod nazivom ”Alternative”. Kao što samo ime kaže, emisija bi se bavila izlaganjem potencijalnih alternativa aktuelnom političkom sistemu, društvenim procesima i političkim zbivanjima.

Pravo na učešće u emisiji imaju samo ličnosti i organizacije (univerzitetski profesori, nezavisni novinari, književnici i drugi umetnici, običan narod – blogeri, političke partije, NVO…) koje će iznositi avangardne stavove, alternativna rešenja. U toj emisiji nema sučeljavanja, duela… Samo voditelj i gost ili gosti koji prezentuju alternativna rešenja za velika državna i mala ljudska pitanja i probleme. Ako vlast hoće raspravu i duele nije problem – može i to! Ali neki drugi dan u nekom drugom terminu, jer se to malo vremena za ”Alternative” (sat vremena sedmično, recimo), ne sme gubiti na necivilizovane vlastodršce i kvazi-opozicionare kakvih smo se nagledali, koji kulturnom čoveku ne dozvoljavaju da dođe do reči i iznese svoje stavove, skreću teme i pitanja kao vodu na ”svoju vodenicu” itd.

Ovaj termin na javnom servisu za jednu takvu emisiju možemo da tražimo s punim pravom jer je to ”plaćen” termin kroz TV pretplatu i narod ima pravo za svoje pare da traži da gleda program kakav želi da vidi na javnom servisu.

Dok čekamo odgovor javnog servisa, predlog za stvaranje i emitovanje ovakve emisije možemo poslati i drugim TV stanicama, pa možda se nekome ovakva emisija učini i profitabilnom, jer bi bila gledana sigurno. Ali od termina na RTS nema odustajanja! Ako bi ovakav zahtev prvo prihvatila neka privatna televizija, nastaviti sa pritiskom na RTS da i oni prihvate (samo tako se može doći do najširih narodnih masa), ali u drugom, a ne preklapajućem terminu.

KAKO? – Proslediti ovaj zahtev svim političkim partijama, nevladinim organizacijama i uticajnim pojedincima koji se deklarišu kao borci protiv neo-liberalnog kapitalizma i zahtevati od njih da svi pojedinačno upute zahtev RTS i Vladi R Srbije za pokretanjem takve informativno-obrazovne emisije. Ujedno, organizovati ”onlajn” peticije sa navedenim zahtevom. Ukoliko se ogluše o ovaj zahtev, otpočeti javnu kampanju preko slobodnih medija, društvenih mreža, sajtova pojedinaca i organizacija zainteresovanih za takvu emisiju, prikupljanjem potpisa

8

za peticiju na ulicama… Ovo bi trebalo da bude dovoljno, tako da smatram da neće biti potrebno posegnuti za krajnjim rešenjem – DEMONSTRACIJAMA!

Ukoliko nismo u stanju da izguramo ovaj zahtev, onda… Ne znam šta onda… Ili znam, ali ne smem ni da pomislim, a kamoli da kažem.

Svi mi odlično znamo da su mediji, odnosno sredstva informisanja, kreatori mišljenja i akcije (ili pasivizma) širokih narodnih masa. Ne tražimo mnogo, samo sat vremena sedmično da i mi kažemo i objasnimo narodu koji ne zna i koji ne koristi internet, ne samo šta hoće ”Narodni front” i druga alternativa neoliberalizmu već i:

- Kako su na Islandu rešili problem ekonomskog kolapsa 2008. godine (kladim se da o tome 99% stanovništva Srbije pojma nema);

- Šta znače reči Vladimira Šeksa na hrvatskoj televiziji da se Hrvatskom upravlja spolja i da su političari, ne samo u Hrvatskoj, obične marionete, a izbori predstava (igrokaz) a Sabor (Skupština) je pozorište;

- Zašto je potpuno svejedno ko će pobediti na izborima i zašto onda izbore kakve danas poznajemo treba ukinuti;

- Da izdavanje ili neizdavanje fiskalnih računa u kafiću nije gorući problem korupcije, pa da im se objasni gde je najveće zlo korupcije i koje su mogućnosti da se ona zaista iskoreni ako za to postoji volja – a danas vlast u Srbiji za to očigledno nema volju, pa kuka zbog neizdatih fiskalnih računa;

- Zašto je obrazovanje loše i kako ga popraviti; - Šta je to MERITOKRATIJA i zašto je nema u Srbiji?

Itd… itd…

Hiljadu ovakvih crtica bi se moglo ispisati i hiljadu stvari narodu treba pojasniti, ali samo preko interneta će to dopreti do zanemarljivog broja ljudi. Većina ostaje u ”mraku” i to je ogroman problem koji koči bilo kakve promene.

Eto, to je moj prvi predlog, pa izjasnite se… i dajte i vi vaše. ŠTA i KAKO?

9

Ljudska prava u funkciji zaštite maligniteta na telu čovečanstva1

Različiti smo ljudi. Jedni su rodjeni da bi stvarali budućnost. Vizionari, fizičari, inženjeri i radnici koji svojim rukama pretvaraju njihove vizije u realnost. Stvorili su za nas savremena sredstva komunikacija bez kojih danas teško možemo da funkcionišemo, vode nas u svemir i dubine okeana, olakšavaju nam učenje i primenu stečenih znanja. Drugi su graditelji, neimari. Kakva sve čuda i gradjevine je čovek svojim rukama sagradio. Treći svojim radom obezbedjuju sirovine i sredstva za rad i prvima i drugima. Četvrti proizvode hranu. Ko je važniji od njih od postanka čovečanstva do danas? Ekolozi uz sve prethodne, rade na tome da deo sveta i prirode ostane netaknut, onakav kakav jeste. Teraju nas da čistimo za sobom, uče nas kao roditelji decu da ne zaprljamo sve oko sebe dok nešto radimo, vode računa da ne uništimo sami sebe. Medicina, školstvo, saobraćaj, umetnost i kultura, uslužne delatnosti...

Koliko samo oblasti, zanimanja i poslova u kojima svaki čovek može i treba da pronadje svoje mesto. Da ispuni svrhu svog postojanja, da olakša život sebi i drugima, da ugradi bar jedno zrno peska u stvaranje raja na Zemlji (ili na nekoj drugoj planeti) u kojem bi naši praunuci mogli da žive ako se stvarno potrudimo i ako pameti budemo imali.

E, da... Postoji još jedna grupa iz oblasti ''neprivrednih'' grana koju ne pomenuh, pa i o njoj da kažem koju reč. Ne učestvuju oni u bilo čemu od prethodno navedenog, ali i to je grupa bića koja sebe takodje smatra delom ljudskog roda, u čemu je čak podržavaju i neke ''medjunarodne organizacije''.

To su bolesni. Ne mislim pri tome na bolesne od poznatih bolesti. Oni bi nesrećni hteli da budu aktivni deo čovečanstva, svrsishodni sebi i drugima, ali im podmukla bolest to ne dozvoljava.

1 Ovaj tekst je napisan u tri nastavka, ubrzo nakon osnivanja bloga ''Normalan život''.

10

Zato im treba pomoći, ohrabriti ih, pokazati im da nisu balast, da nije problem... radićemo mi i za njih!

Mislim na bolesne od još uvek misteriozne i nedovoljno izučene bolesti mozga koja ne ometa fizičku funkcionalnost, ali uzrokuje izopačenost, sklonost ka kriminalu i korupciji umesto čestitog, svrsishodnog rada, bahatost, bezobzirnost, pohlepu i PARAZITIZAM.

Ta grupacija i njoj naklonjene organizacije, svrstavaju sebe u ljudsko društvo samo da bi se koristili nečim što se zove ''ljudska prava''. Ništa drugo što je ljudsko njih ne zanima, niti im pada na pamet da učestvuju u bilo kakvim aktivnostima primerenim ljudskom rodu za dalje unapredjenje čovečanstva i stvaranja još veće razlike u superiornosti čoveka u odnosu na ostali živi svet na planeti Zemlji.

Zato postavljam pitanje: Zašto su bezobzirne bahate kabadahije, narko dileri, razbojnici, ubice, lopovi, pljačkaši, prevaranti i ostali maloumnici i društveno beskorisni paraziti (u koje, ponavljam, ne računam ozbiljno bolesne)... ovom svetu bitniji od jedne kokoške koja nosi jaja, krave koja daje mleko, psa koji pomaže slepom čoveku, bilo koje ptice koja pomaže planeti Zemlji da je ne prekriju u potpunosti insekti, od lešinara koji su tamo gde žive nekakva vrsta ''komunalaca'', koja čisti prostor od truleži lešina i širenja zaraza. Ova grupa čovekolikih bića nije korisnija od mrava i mušica, a znatno je štetnija od ovih bića. Pa odakle im onda veća prava u odnosu na manje štetna živa stvorenja?

Koja je korist od ove grupacije čovekolikih bića koja su isključivo svojom odlukom rešila da provedu život kao beskorisni, paraziti ili štetočine? Od grupacije koja bi sebe da svrsta u ljudski rod, samo na osnovu fizičke sličnosti sa čovekom? Ne vidim od njih nikakve koristi za čovečanstvo. A kakva i kolika može biti štetnost od parazita, ma koje vrste bili i ma gde se na (u) organizmu nastanili, svima nam je dobro poznato.

Zašto je čovečanstvu važniji vlastiti šljam i otpad, nego životi drugih, korisnijih živih bića? Zato što su i oni navodno ljudi? Pa onda neka se i ponašaju kako bi ljudi trebalo da se ponašaju i nema problema.

Ljudska prava bi trebalo, kao i sve druge privilegije, titule, funkcije i zvanja, da se stiču i zaslužuju, a ne da se kupuju ili kao bogom dana rodjenjem dobijaju i nasledjuju.

Prema Vikipediji, parazitizam (grč. παράσιτος = čankoliz, ulizica) je tip simbiotskog odnosa između organizama različitih vrsta u kojem jedan organizam, parazit, ima koristi na štetu nositelja (domaćina). Parazit je organizam koji se hrani na račun drugog organizma (nazvanog domaćin) u toku dužeg vremenskog perioda. Kao posledica specifičnog načina života kod parazita se javlja niz adaptacija koje se ogledaju u tome da neki organi zakržljaju ili nestanu, dok se na njihov račun razvijaju drugi. Posledice prisustva parazita po domaćina mogu varirati od malih promena u ponašanju, preko očitih patoloških promena u tkivima, do smrti u nekim slučajevima. Generalni ekološki odnosi parazita i domaćina se nazivaju parazitizam. Društveni

11

parazitizam je pejorativ koji opisuje skupine ljudi ili društvene klase za koje se smatra da čine štetu društvu, slično biološkom parazitizmu.

Ceo svet ovih dana, drugom polovinom 2016. godine, prati dešavanja na Filipinima. Njihov predsednik je pozvao policiju i gradjane da privode, prijavljuju i čak sasvim slobodno ubijaju sve koji imaju posla sa drogom. Bilo da su narkomani ili narko dileri. Rezultat: Više stotina mrtvih, a više od 100.000 se samostalno prijavilo policiji ne bi li spasilo živu glavu. Medju njima i jedan gradonačelnik, nekoliko političara, njihovih sinova… koji su priznali da su umešali prste u poslove sa narkoticima. Niko od čestitih radnika i intelektualaca, odnosno istinskih ljudskih bića nije nastradao, niti snosio bilo kakve štetne posledice zbog ovih dešavanja. Naprotiv. Slobodnije se živi i radi, lakše se diše bez svih tih narkomana i njihovih snabdevača.

Pa za kakva i čija prava su upalile alarme ”svetske” organizacije za zaštitu ljudskih prava? I zašto? Mislim, u redu, da ne preterujemo baš, ali ne čujemo ih toliko da dižu svoje glasove i pozivaju na reakciju kada su milioni gladne dece u pitanju, kada su obespravljeni radnici u savremenu vrstu slobodnih robova pretvoreni, kada farmaceutska mafija diriguje i igra se zdravljem čovečanstva, kada surovi neoliberalni kapitalizam zarad interesa kapitala odbija da proizvodi zdravu hranu… Opet pitam, zašto?

Pa narkomanija i nezdrava ishrana su opasnije i veće ubice od svih do sada poznatih bolesti! Onda ta zla moramo iskoreniti, kako-tako! A narko dileri i narkomani Filipina, imaju pred sobom sasvim jednostavno rešenje. Neka prekinu sve poslove u vezi sa drogom i nema problema. Niko ih neće ubijati niti im kršiti ljudska prava, kao što su pravo da nešto korisno rade i zasluže poštovanje umesto metka!

Nije lako, nema posla za sve! Pa je li onda rešenje da se svi nezaposleni okrenu kriminalu ili bi trebalo da pokušamo nešto drugo?

Danas u svetu postoji na stotine pojedinaca i kompanija koje raspolažu kapitalom od više desetina milijardi dolara. Da li ste vi svesni šta je i koliko je milijardu dolara i šta se sa tom sumom novca može sve uraditi? A šta sa desetinama milijardi? I šta će bilo kom pojedincu (i njegovoj porodici… ma celoj familiji) toliko? Zar ne bi mogao taj kapital malo drugačije da se raspodeli? Zar se od njega ne mogu nahraniti gladni i lečiti bolesni? Ko će da naredi plasiranje dela viškova kapitala u subvencije za proizvodnju skupih lekova kako bi i takvi lekovi postali svima pristupačni? Neće niko. Baš briga surovi neoliberalni kapitalizam i njihove ”za ljudska prava organizacije”, za gladne i bolesne i za sve drugo osim za proizvodnju dodatnog profita. Navodna borba za ljudska prava samo je paravan za borbu za prava kapitala i za skretanje pažnje sa pravih problema na sporedne i manje bitne događaje.

Proizvodnja i trgovina narkoticima stvara ogroman profit. Otud valjda i toliki alarmi, čak i kada su tako stečen kapital i profit ugroženi. Za obične, male ljude i njihova prava niko nije zainteresovan, da se ne lažemo.

12

Njima vlasnici kapitala serviraju narkotike, veštački proizvedena alkoholna i bezalkoholna pića, brzu i neorgansku hranu, rialiti šou programe i druga sredstva masovnog zaglupljivanja i tako stvaraju novi soj ljudi. Praznih, izmrcvarenih, zatupljenih slobodnih robova, ali i ovu podvrstu ”čovekolikih bića”, parazita i štetočina o kojoj je ranije bilo reči.

Kako osloboditi celokupno čovečanstvo ove pošasti i izvesti celokupan ljudski rod na put života vrednog življenja?

Rešenje bi moralo biti u obrazovanju. Nisu teroristi, bombaši samoubice i drugi krvnici, sinovi šeika ili vodja militantnih i kriminalnih grupa. Ne ubijaju univerzitetski profesori, niti bogati preduzetnici iz arapskih i drugih zemalja. Ne ginu siti i zadovoljni, u ime Alaha ili neke druge vere. Ubijaju nezaposleni, gladni i neobrazovani! Rešite te probleme (siromaštvo, glad, obrazovanje, zaposlenje) i rešićete problem terorizma i ratova. Naravno, nije u interesu kapitala da se ovi problemi rešavaju, ali zašto ih mi, ostatak čovečanstva ne rešavamao? Zašto ne nateramo vlasnike kapitala da rešavaju ozbiljne probleme, umesto da ulažu novac i brinu brigu o napuštenim životinjama i liju krokodilske suze nad narko dilerima i narkomanimaFilipina?

Trenutni sistem i načini obrazovanja očigledno ne valjaju u većini država, što opet odgovara vlasnicima kapitala koji će deo inteligencije neophodne za upravljanje njihovim kapitalom i drugim ljudima za sebe izdvojiti, dok im za ostalu veliku većinu odgovara da budu bića što nižeg stepena obrazovanja i što manjih umnih sposobnosti. Takvi će manje biti svesni šta im se dešava i manje će se buniti protiv neorobovlasničkog i neokolonijalističkog sistema kakav danas vlada u svetu. Izmrcvareni, ubijene volje i shvatanja o istinskom smislu života, sve teže se pokreću na bilo kakve proteste, a kamoli na nešto više.

Sadašnji sistem obrazovanja neće se promeniti, kao ni bilo šta drugo, bilo kakvim izborima ili smenama vlasti. Filozof Aleksandar Zinovjev (1922-2006) je u jednom intervjuu još 1999. godine rekao da političke partije praktično više ne postoje. Sve više liče jedna na drugu i sve rade zarad ostvarenja istih ciljeva, po nalozima istih nalogodavaca, vlasnika krupnog kapitala.

Zbog toga ljudi sve manje izlaze i sve manje će izlaziti na izbore. Svesni ili podsvesni da u izborima nema nikakvog više rešenja, niti kvalitetnijih promena. Znači, potrebno je menjati politički sistem i način raspodele i funkcionisanja vlasti. Komunizam je možda bio najhumanija ideja, ali je ispoljio mnoge svoje mane kroz urodjene ljudske slabosti i opet, nedovoljno kvalitetnog obrazovanja. Obrazovanje u komunizmu je bilo kvalitetnije nego danas, ali se nije mnogo vodilo računa o pristupu koji bi preventivno sprečavao tu nedovoljno izučenu bolest mozga koja uzrokuje izopačenost, sklonost ka kriminalu i korupciji umesto čestitog, svrsishodnog rada, bahatost, bezobzirnost, pohlepu i parazitizam. Više se polagalo na ‘’ideološko obrazovanje’’ i to se na kraju pokazalo kao pogrešno ili nedovoljno, u svakom slučaju neefikasno.

Školovanje mora biti obavezno do 18. godine kroz redovne škole, a zatim i kasnije kroz večernje škole i kurseve za one koji ne nastave sa edukacijom kroz visokoškolske ustanove. Obavezno, a

13

ne na bazi dobrovoljnosti, sve dok se ne savladaju sva predvidjena znanja koja se smatraju neophodnim ili poželjnim za čoveka čiji IQ nije ispod 80 i dok se ne izuči suština i smisao napisanog u svakoj školskoj lektiri. Pa ako je za to nekome potrebno da ide u večernje škole i na kurseve do 30. godine, tako će i biti. Neko i do 40. koliko je kome potrebno sve dok ne savlada svo neophodno gradivo. Uz rad, naravno. Postoje naravno i oni sa posebnim potrebama, koji nemaju mogućnosti da savladaju gradivo, ali naći će se i za njih rešenje da ne završe u grupi bića koja su samo ‘’čovekolika’’ ali suštinski nisu svrsishodni pripadnici ljudskog roda. Dodeliće im se uloga i svrha, ako ih je priroda uskratila za mogućnost da je sami biraju i pronadju. Pomoćiće im se, svakako. Rigorozne, najrigoroznije kazne za one koji bi i pored svega ponudjenog ili ‘’naredjenog’’, po ličnoj želji da se svrstaju u grupu parazita su neophodne, jer ta vrsta parazita i štetočina se može i mora iskoreniti, da bi čovečanstvo zakoračilo sledeći korak unapred.

Svako ko ima IQ od najmanje 80, pored elementarnih znanja iz prirodnih i društvenih nauka sa današnjeg stanovišta šta je to elementarno, može i mora da upozna i shvati rad Bertrand Rasela (Bertrand Russell, 1872-1970, britanski filozof, matematičar, logičar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost) i naravno, drugih savremenih filozofa, sociologa, psihologa, kao i klasika iz ovih oblasti koji se generacijama unazad izučavaju u školama.

Danas u nekim školama deca i ne moraju da čitaju lektiru ako to ne žele, ali bi bolje bilo kada bi svako MORAO da pročita ‘’Braću Karamazove’’ bar dva puta. Problem je što je većini adolescenata to teško i mučno i nikako ne mogu da shvate veći deo suštine misli koje je Dostojevski hteo da nam prenese. Nema problema, za takve odlažemo obavezu dok još malo ne sazre, pa ćemo ih propitati o detaljima poruka u ‘’Braći Karamazov’’ kada budu imali 30 godina.

Kada stekne sva ta relevantna znanja i veštine, mislite li da će mlad, zdrav, sposoban i tako obrazovan čovek sedeti po ceo dan dokon u kafiću ili igrati igrice i od jutra (koje počinje oko podne) do sutra pretraživati nešto na svom mobilnom telefonu, zuriti iščekujući nove statuse na Facebook-u, fotografisati sebe i svoju kafu da bi ih postavljali svaki dan iznova na Instagramu… Takva buduća omladina neće imati ni želje ni vremena da se upušta u konzumiranje narkotika, njihovu proizvodnju i preprodaju. Neće potezati tako lako oružje na druge kada budu dovoljno samosvesni šta ih je dovelo do stanja da bi potegli oružje, kojim instiktima ili čijim naredjenjima, kojim motivima i u koju svrhu bi se taj njihov čin mogao desiti. Da bi stekli takav nivo znanja i samosvesti da odgovore na ova pitanja, potreban je novi sistem obrazovanja. Više obavezujući, ako je tako nužno. Strožije kontrolisan od sadašnjeg sistema u kojem se može biti odličan đak i diplomirati na nekoj visokoškolskoj ustanovi i bez velikog truda i znanja. Kuda nas aktuelni sistem školstva vodi – svedoci smo i sami.

Sadašnji politički sistemi, kao što rekoh, neće na tome poraditi. Neoliberalni kapitalizam bezdušno grabi ka globalizaciji i stvaranju svetske vlade koja će o svemu brinuti po nalozima i interesima banaka i vlasnika krupnog kapitala. U redu, mogli bi možda i tako, u tom smeru da gradimo budućnost, ali ako imamo garancije jednakosti, humanosti i ravnopravnosti od strane takve, buduće svetske vlade. Garancije da će svakom pojedincu na planeti Zemlji biti jednako

14

dostupni posao, krov nad glavom, hrana, zdravstvo, isti zadovoljavajući standard svakom radniku na identičnim poslovima u bilo kom delu sveta da ih obavlja (konobar ili vodoinstalater u Siriji ili Sudanu da živi istim životnim standardom kao njegov kolega u Norveškoj). Garancije da će radna nedelja i broj radnih sati biti jednaki za sve (bez zabrane da neko radi više ukoliko tako želi, nego što je obavezan). Garancije da će radni ljudi imati dovoljno vremena da se iskažu kao ljudska bića i posvete sebi, porodici, prijateljima, svojim hobijima i rekreaciji. Garancije da će ispravnost vazduha koji udišemo, vode koju pijemo i hrane koju jedemo biti isti, besprekorni i strogo kontrolisani i to u svakom mestu na svetu jednako.

Eto gospodo. Ako hoćete globalizaciju, to bi bila globalizacija, zar ne? Svima, svuda isto – globalno!

Neka nam globalizacija, Novi svetski poredak i buduća svetska vlada daju takve garancije (ne obećanja, već garancije koje se mogu kao pravni lek upotrebiti protiv neispunjavanja proklamovane budućnosti čovečanstva) i ceo svet će podržati tu ideju.

Teško da će nam neko u skorijoj budućnosti dati takve garancije, pa do neke dalje budućnosti da vidimo šta nam je sada činiti i kako prevazići nesnosnost trenutne situacije u Srbiji i sličnim državama, savremenim kolonijama.

Ključni problemi banana republika – nepotizam i korupcija

Dakle, Srbija i zemlje sa sličnim društvenim prilikama i problemima. Šta je nama potrebno? Smene pojedinaca i partija svakako više nisu rešenje. Ne znače nam ništa jer suštinski ne menjaju ništa.

Svedoci smo jačanja trenda da se na najodgovornijim mestima u državnom aparatu postavljaju nekompetentni ljudi, nikakvih stručnih kvalifikacija i sumnjivih moralno-ljudskih vrednosti. U skladu s tim, sve više je istih takvih ljudi na niže pozicioniranim, ali ipak izuzetno bitnim položajima u državnim organima i javnim preduzećima. Nije mali broj onih koji su diplome stekli na ne baš priznatim fakultetima i pod nerazjašnjenim okolnostima, a umesto struke, partija im je bila preporuka za funkciju. Koliko samo kojekakvih lažnih ‘’doktora’’ proizvodimo, da nije strašno bilo bi smešno. U razvijenim državama se tako nešto smatra nemoralnim i nemogućim, ali kod nas je to postalo ‘’normalno’’, pa niko više gotovo da i ne obraća pažnju na takve pojave. Teoretičari korupcije postavljenja po principu klansko-rodbinskih veza smatraju jednim od najtežih vidova korumpiranosti društva, koji sigurno vodi ka degradaciji i urušavanju države i njenog razvoja.

Kad ste u Srbiji čuli da je ministar ili direktor podneo ostavku zbog propusta u radu sektora za koji je odgovoran? Taman posla, uvek je neko drugi kriv, ali ni taj drugi ne snosi odgovornost.

15

Zbog takvog stanja, samo u državama poput Srbije može da se desi da se jedan šarlatan i prevarant niotkuda pojavi i postane finansijski direktor u javnom preduzeću. Na navedeno mesto je postavljen bez konkursa, na preporuku grada. Na sve to i na sve greške i štetu koju je kao nekompetentan naneo, odgovorni umesto da podnesu ostavke, brane se izjavama da nije bilo nikakvih nepravilnosti prilikom angažovanja lažnog Norvežanina, nekompetentnog ‘’stručnjaka’’, na tako odgovorno mesto. Ako nije bilo nepravilnosti onda je to još gore, nego da je samo nečije samovlašće u pitanju, jer to znači da je u Srbiji samovlašće dozvoljeno! Na kraju, nikom’ ništa. Tresla se gora, rodio se miš. Idemo dalje, o tome se više ne priča, dakle kao da se ništa nije ni dogodilo. Nikome ni dlaka s glave ne fali.

Stranačko zapošljavanje i postavljanje na rukovodeća mesta po principu rodjačko-klanskih veza je evidentno, postalo i jedini način zapošljavanja i postavljenja u državnim organima i javnom sektoru. Kako iskoreniti tu pojavu i prepustiti kompetentnima da vode državu i državne organe?

Jedan od načina je aktuelni predlog uvodjenja provere znanja za čelnike javnih preduzeća. Predmet ocenjivanja bi bilo poznavanje delatnosti preduzeća, propisa, veštine logičkog zaključivanja, organizacione sposobnosti i veštine upravljanja resursima. Proveravaće se i znanja stranih jezika kao i rada na računaru.

Odličan predlog i trebalo bi ga primeniti i prilikom svakog zapošljavanja i postavljenja, a ne samo kada su čelnici javnih preduzeća u pitanju. Zna se koja znanja su za svako radno mesto potrebna, pa neka onaj koji konkuriše za odredjeno mesto dokaže da takva znanja i ima.

Skeptični kažu ovako: ‘’Opet će se naći način da se progura kandidat po volji vlasti, tako da sumnjam da će neki vrhunski stručnjak iz energetike pobediti partijskog kadra za EPS.’’

Rešenje bi možda moglo biti javno intervjuisanje i provera znanja pred nadležnom komisijom, za zaposlenje ili postavljenje. Javno u smislu da se utvrdi obaveza da u prostorijama u kojima se vrše intervjui i provere znanja, instaliraju kamere i da se video (i tonski) zapisi sa ovakvih ‘’ispita’’ objavljuju na zvaničnim sajtovima preduzeća. Ili da se oformi jedan zvaničan, državni sajt na kojem će se objavljivati takvi zapisi kamera. Pa neka svako dobije mogućnost da se uveri kakvog kolegu ili rukovodioca dobija, ko je i zbog čega odbijen i ko nam vodi najodgovornije resore u državi.

U širem smislu, potrebno je promeniti čitav politički sistem i tako ukloniti sve manjkavosti postojećeg.

Jednu zanimljivu ideju dala je jedna mala organizacija, u stvari takozvana Asocijacija ‘’Restruktura’’. Oni smatraju da se sva najznačajnija pitanja moraju rešavati referendumom (glasovima 2/3 gradjana sa pravom glasa), što nazivaju ‘’Opštom skupštinom’’, kao najvišim organom vlasti. Drugim rečima, sva ključna pitanja za državu rešavala bi se sistemom direktne demokratije.

16

Predlagačko-zakonodavni organ vlasti bi bila ‘’Skupština eksperata’’, koju bi činili dokazani, najeminentniji stručnjaci iz različitih oblasti. Ova Asocijacija još uvek nema konkretnijeg objašnjenja na koji način bi se birali ‘’najeminentniji’’, ali po predvidjenim funkcijama ovog aparata, može se zaključiti da se radi o jednoj vrsti predsedničkog sistema, u kojem bi umesto pojedinca, tu predsedničku funkciju vršila ova ‘’Skupština eksperata’’. Vlada, državna i lokalne, imale bi i dalje izvršnu vlast, ali bi bile podredjene ‘’Skupštini eksperata’’, koja u svakom trenutku može smeniti Vladu ukoliko proceni da ne radi kako treba.

Zanimljivo, izvodljivo i privlačno. Pošto Asocijacija ‘’Restruktura’’ nije konkretnije objasnila na koji način bi se birala ‘’Skupština eksperata’’ i koliko članova bi brojala, onda ću se odvažiti da iznesem neka svoja razmišljanja. Dakle, dalji tekst je isključivo moje lično vidjenje koje samo nalazi polazište u idejama Asocijacije ‘’Restruktura’’.

Prvo bi trebalo odrediti oblasti iz kojih se biraju eksperti. To je najlakši deo posla i to su oblasti kojima se bave aktuelna ministarstva. Stalni saziv takve skupštine bi po meni trebalo da čine po 3 eksperta iz svake predvidjene oblasti. Pored stalnog saziva, ‘’Skupština eksperata’’ bi trebalo da ima i povremeni saziv, različit po sastavu i brojnosti, u zavisnosti od problematike i dnevnog reda, odnosno pitanja koja skupština razmatra na odredjenom zasedanju.

Kako odrediti koja bi to 3 stručnjaka bila najpodobnija za odredjenu oblast da bi baš oni bili u stalnom sazivu ‘’Skupštine eksperata’’?

Nikako! Tačnije, nemoguće je odrediti 3 najkompetentnija i zato bih to rešio na sledeći način. Trebalo bi pozvati sve koji se smatraju stručnjacima u odredjenoj oblasti da samoinicijativno i po sistemu dobrovoljnosti konkurišu za mesta u stalnom sazivu ‘’Skupštine eksperata’’. Po unapred utvrdjenim kriterijumima (objavljeni naučni radovi, ugled i ‘’poznatost’’ u odredjenoj oblasti, uspešnost preduzeća ili institucija na čijem čelu je kandidat…), izvršila bi se selekcija svih zaista kompetentnih. Šta ako u odredjenoj oblasti, gradjevinarstvu na primer, imamo 50 stručnjaka koji bi želeli da budu članovi ‘’Skupštine eksperata’’ i svi zadovoljavaju kriterijume? U tom slučaju, u stalni saziv bi ušla trojica najstarijih,sa mandatom od godinu dana, a zatim bi ih menjali sledeći po starinstvu. Oni koji trenutno nisu u stalnom sazivu, postali bi deo povremenog saziva i pozivani u rad skupštine kada su na dnevnom redu pitanja za koja su stručni. U tom periodu, članovi povremenog saziva bi imali jednake ingerencije, ovlašćenja, obaveze i privilegije kao i članovi stalnog saziva. Ovakva skupština ne bi morala da ima oročen mandat, već bi mogla da se periodično dopunjava novim članovima i da funkcioniše na principu upravljanja najvećim svetskim privrednim sistemima.

Vlada i skupštine nižih nivoa nadležnosti (regionalne, lokalne) bi se birale kao i do sada izborima, s tim što bi za kandidaturu bilo potrebno opet dokazivati podobnost po odredjenim kriterijumima, umesto smešnog prikupljanja nekakvih potpisa koji se kao što znamo, kupuju, falsifikuju, iznudjuju…

17

Ovo je samo okvir za nekakav zamišljeni, novi politički sistem i njegove pojedine segmente. Novi način upravljanja. Naravno da postoji još mnogo detalja koje treba razjasniti i pravno uobličiti, ali recimo da je ovo samo potencijalna ideja načina na koji se možemo osloboditi od nekompetentnih partijskih kadrova u organima vlasti, koji su trenutno dominantan oblik upravljanja u Srbiji i sličnim državama.

Borba za oslobođenje i samostalnost banana republika

Ovakva i slične ideje, opet će naići na oštre osude od strane takozvanih ‘’međunarodnih organizacija’’ koje su u stvari samo oruđe u rukama bankara i krupnog kapitala, koje će se pozivati na istrošene fraze kao što su demokratija i ljudska prava. Mogućnost da sve države u svetu budu stabilne, funkcionalne i međusobno ravnopravne se kosi sa njihovim interesima neokolonijalizma i pljačke tuđih resursa.

Zato će ti dušebrižnici uključiti sve svoje alarme i oruđa (medije pre svega, a onda i ostalo ako je potrebno), čim jedan narod pokuša da ukloni bilo koji malignitet sa svog tela da bi njegovi građani bili obrazovaniji, umniji, samosvesniji, bogatiji, solidarniji, humaniji… Takvi narodi (građani), ne divljaju po stadionima i ulicama, ne sede dokoni po ceo dan u kafićima, ne koriste droge za bekstvo iz besmisla svojih života, ne pristaju da budu robovi na savremen način, ni da im životi postanu suštinski besmisleni. Kada bi se takvo društveno uređenje i nivo razvoja svesti čoveka stvorili, savremeni neoliberalni kapitalizam sa svojim aktuelnim metodama i oblicima eksploatacije ne bi više mogao da funkcioniše. Zato će se istinski vladari aktuelnog svetskog poretka boriti svim sredstvima da očuvaju status quo i da očuvaju navodne vrednosti koje su zarad svojih sebičnih interesa stvorili i proklamovali. Pardon, proklamovane vrednosti nisu navodne, već istinske vrednosti, ali vrednosti su jedno a interesi nešto drugo i ti interesi će po značaju uvek biti iznad proklamovanih vrednosti.

Dokle je stigao neoliberalni kapitalizam sa svojim vrednostima i interesima i u kom smeru vodi brod čovečanstva, danas se može naslutiti i po činjenici da sve više mladih u svetu više ne podržava kapitalizam. U Sjedinjenim Američkim Državama, po prvi put u istoriji taj procenat već iznosi preko 50% kod populacije od 18 do 29 godina. Nije problem u privatnom ili društvenom i državnom vlasništvu, već u nehumanom odnosu savremenog kapitalizma prema svojim podanicima, prema običnom, malom čoveku i u lažnim vrednostima i istinskim interesima, koje radi svog opstanka savremeni kapitalizam propagira. Sve više je nove, napredne inteligencije i samosvesnih gradjana koji smatraju da svet treba da postane humanije mesto za život. Hvala na internetu i njegovoj sve većoj dostupnosti. Sve nove ideje se sada lakše i brže šire, pa će najbolje ideje dobiti i najviše pristalica. Istinska suverena volja većine, sa čovekom

18

koji u potpunosti vlada svojim integritetom, a što valjda i jeste vrhunac demokratije, konačno ima šansu.

“Oni koji mirnu revoluciju čine nemogućom, napraviće nasilnu revoluciju neizbežnom” (Dž. F. Kenedi, govor diplomatama iz Latinske Amerike u Beloj kući, 13. marta 1962. godine)

19

Posledice savremenog, ''neoliberalnog'' obrazovanja!

S jeseni 2016. godine, pojavila se u medijima vest da je devojčica S. S. (13) iz Šapca, godinu dana maltretira dve vršnjakinje iz razreda, a na „Jutjub“ je postavila poruku u kojoj im preti smrću.

Kroz razgovor sa grupom poznanika o ovom događaju, shvatio sam da za jednu ovakvu vest, objavljenu osam dana ranije, niko nije ni čuo ili je prošla neopaženo. Pa normalno kad nas sa TV i društvenih mreža bombarduju vestima o novom zveckanju oružjem i širenju međunacionalne mržnje na balkanskim prostorima, kada su ovih dana svi zaneti LGBT populacijom i njihovom takozvanom ''Paradom ponosa'', za koju se pokazalo da čak ni pristalice te populacije ne zanima previše, ali naš dokon narod i profesionalni ''odvlačioci'' pažnje je nalaze kao zanimljivu temu, kojom se treba zabaviti zabave radi ili iz ozbiljnijih razloga. Sve drugo je zanimljivije od ozbiljnih problema, od kojih treba odvalačiti pažnju i od onoga što zaista muči ovaj narod.

Pored korupcije i katastrofalnog položaja radnika u savremenom društvu, obrazovanje je po meni treće najvažnije goruće pitanje koje prouzrokuje postojeće stanje u banana republikama kao što je Srbija.

Izjava majke jedne od žrtava:

- Ja sam išla kod direktorke, psihologa, pedagoga, molila sam da stanu na put ovom teroru... Oni su pokušavali, ali nisu imali podršku razrednog starešine, koji dođe i kaže: „Šta preuveličavate i pravite od komarca magarca?“. Šta, bre, preuveličavam? Ova mala je snimila video, javno gleda

20

sliku moje ćerke i govori „Ubiću te jednog dana“. Bila sam u šoku kada sam videla snimak. Kada dete od 13 godina ovako nešto objavi, za pet godina će stvarno ubijati. Njena majka nije pokazivala nikakvu inicijativu da sredimo sve. Izvinjavala se jeste, ali se ipak vidi da to nije bilo iskreno...

Dejan Zlatić, profesor, pisac, bloger, ovako kaže:

Famozni Zakon o zaštiti maloletnika je tu da na svaki način zaštiti maloletnog siledžiju od nastavnika, ali ni na koji način ne štiti maloletno dobro dete od maloletnog siledžije! Eto, tako dolazi i do (uglavnom nekažnjenog) vršnjačkog nasilja.2

Pa vi čik pošaljite dete u školu, a da budete bezbrižni da je bar dok je u školi bezbedno!

Ova nesrećna, mlada ''izgubljena duša'' je toliko zastranila u svojoj izopačenosti da je sav jad svog domaćeg vaspitanja i školskog obrazovanja koje joj je njena škola pružila, sasula u kameru i objavila, tako da svi možemo da vidimo kuda nas vode savremene ''društvene vrednosti''. Koliko je još ovakvih poput male S.S. u većini škola, samo što ne objavljuju svoju glupost javno?

Šta se to desilo sa našom decom?

Pa desili su se rijaliti šou programi, desile su se TV emisije koje propagiraju da je izopačeno normalno, desile su se idiotske, besmislene američke TV serije ''za decu i omladinu'' kakve im serviraju stanice tipa ''Nickelodeon'' i ‘’Disney XD’’, ali i serije i emisije za odrasle koje takođe deca gledaju. Što gluplje i besmislenije, to popularnije. Narod, pa tako i deca, gutaju šta im se servira, a labilniji i manje inteligentni počinju da veruju da je to što im se servira normalno.

Pa onda nije ni čudo što čitamo tekstove sa naslovima: ''Drugarice je nagovarale da se ubije'', ''Vršnjačko nasilje: Dečaka tukli i terali da pije urin'', ''Devojčicu vršnjakinje skinule golu i pretukle'', ''Sin zaplače od straha kad pomenem školu''... Postalo je normalno da devojčice od 13-14 godina vise po kafićima, oblače se kao prostitutke, možete ih tako obučene sresti i radnim danima do sitnih noćnih sati. Završile sa učenjem valjda, pa malo do grada!?

Deca poput male S.S. iz Šapca, običnu potiču iz porodica u kojima nisu baš previše zainteresovani za svoje potomstvo (nema se kad, a i dosadni su, lakše im je dati komp, mobilni ili tablet u ruke i skinuti ih s grbače da ne smaraju) ili od roditelja koji zajedno sa svojom decom uživaju u emisijama za zaglupljivanje. Znači, takvoj deci treba pomoć da bi sutra postali ljudi, a od porodice u ovakvim slučajevima očigledno nema pomoći. Zato mora da reaguje društvo, pre svega školstvo.

Ovakva deca prvo moraju da shvate šta je autoritet, a zatim i šta su to istinske vrednosti. Pošto kod kuće očigledno niko nije autoritet, onda autoritet moraju upoznati u školi. Da bi u školi

2 Preuzeto sa bloga ''Dnevnik slučajne domaćice''

21

upoznali autoritet, iz škola se moraju odstraniti prosvetni radnici koji nisu u stanju da budu autoritet. Da li su vam poznati slučajevi hapšenja prosvetnih radnika zbog narkomanije? Koliko prosvetnih radnika alkoholičara poznajete? Nesposobni da predaju i posvete se učenicima rastrzani i anksiozni zbog ličnih problema, nezainteresovani zbog plata u školstvu ili što sami svoj predmet smatraju nebitnim... Žao mi je svih ljudi sa problemima i takve probleme društvo takođe mora da rešava, ali sada govorimo o školstvu i ko nije u stanju da svoje lične probleme ostavi ispred škole kada dolazi na posao, taj nije podoban da bude prosvetni radnik! Dakle, neophodno je pooštriti kontrolu zaposlenih u prosveti i odstraniti one kojima tu nije mesto. Samim tim, to bi već bio prvi korak i u poboljšanju kvaliteta nastave.

Sledeća stvar je sadržaj nastave. Šta znači to što deca i danas iz geografije uče da je rudnik ''Zajača'' kod Loznice, jedan od najvećih rudnika antimona u Evropi? Ljudi, nastavnici... možda niste obavešteni, ali taj rudnik ne radi već godinama i možda bi tako nešto moglo da se uči iz istorije, ali iz geografije... Čemu to?

Umesto takvih gluposti, odvojte prostor za predmet u kojem će se kao obavezan predmet proučavati moral, ljudske i društvene vrednosti. Nemojte mi samo sada pomenuti veronauku ili građansko pravo. To su izborni predmeti na koje se retko gde ozbiljno obraća pažnja. Pričam o nečemu mnogo ozbiljnijem i obaveznom!

Može se to zvati etika ili kako god se zvao taj predmet, ali zar nije najvažnije učiti decu od malih nogu da je sramotno i ponižavajuće da ako jednog dana budu policajci, traže od čoveka 1.000 dinara ili 20 evra da mu ne bi pisali kaznu za saobraćajni prekršaj. Naučimo ih da je sramotno parkirati vozilo tamo gde nije dozvoljeno, pa do takvih stvari sa sobraćajnom policijom neće ni dolaziti. Učimo ih da je ponižavajuće i neljudski tražiti nešto što im po zaslugama ne pripada. Hajde da im mi u školama puštamo zaglupljujuće programe, pa onda da im objasnimo šta je to u tim programima zaglupljujuće, kako je ponižavajuća ljudska glupost i kako je odvratna bahatost i izopačenost. Naučimo ih da takve emisije i programe gledaju drugačijim očima.

Nema svrhe terati ih samo da nabrajaju kao u božijim zapovestima ili smrtnim grehovima šta je dobro a šta nije. Naučimo ih stvarno tome kroz primere i objašnjenja. Lično bih išao čak u takvu krajnost da bih na takvim časovima ismevao i ponižavao nemoral, bahatost, pohlepu, neodgovornost, lenjost... ne bi li deca u Srbiji ponovo naučila šta je sram i stid i da nema ništa ružnije i jadnije nego zbog svog ponašanja postati predmet ismevanja i biti postavljen na stub srama.

A stub srama bih formirao kao instituciju! Nešto javno, nešto što bi zamenilo streljanje koje praktikuju Kinezi za teška krivična dela. Na primer, panoi po gradu na kojima bi pisalo ''Stub srama'', sa slikama počinilaca i opisima njihovih sramnih dela. To bi bilo više humano, a jednako efikasno kao i streljanje. Sve u cilju da deca od malih nogu nauče šta je glupo, šta je sramno i kako da ne dođu na ''stub srama''.

22

Dakle, ja bih primenjivao metode koje bi se danas u većini zemalja nazvale totalitarnim, nehumanim, fašističkim... Ma nazovite ih kako hoćete, ali ja bih pošto-poto sanirao posledice neoliberalnog obrazovanja, koje za cilj i ima stvaranje nedovoljno obrazovanih, zaglupljenih masa, poslušnih neorobova ili ljudi-mašina koje pre isteka biološke, ali nakon isteka upotrebne vrednosti treba uništiti i zameniti novima.

Kako ga nazva profesor Zlatić, ‘’famozni’’ Zakon o zaštiti maloletnika, zajedno sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, očigleno ne funkcionišu kako treba i treba ih menjati. Hitno!

Ljudi, stanje je alarmantno! Zar ne vidite šta se dešava? Čekate da se nešto desi vašoj deci pa onda da reagujete? Ako bi neki novi zakoni ili vraćanje starih ako su bili bolji od aktuelnih, bili u suprotnosti sa stavovima i zahtevima EU, pa šta da se radi... Neki zakoni koji se možda pokazuju uspešno u bogatim državama, ne pokazuju se dobro u manje bogatim državama i to je svima jasno. Radije nemojmo ići u EU, ako su ovakvi zakoni uslov, nego da proizvodimo ovakve ljude budućnosti, kakva je mala S.S. iz Šapca.

23

Čemu uopšte služe zakoni?

BY ZORAN ARSIĆ · PUBLISHED 22. NOVEMBRA 2016. · NARODNI FRONT

Prema okvirnom predlogu budžeta za 2017. godinu, predloženo je da Narodna skupština dobije 3,48 milijardi dinara, što je duplo više u odnosu na ovogodišnjih 1,87 milijardi dinara. Zašto? Za koje babe zdravlje?

Čemu bacanje toliko državnog novca? Zar samo zbog tog tragikomičnog rijaliti šou programa kroz koji vidimo kakve su nam sve spodobe servirali da nas predstavljaju u vlasti?

Pa mnogo je to para pobogu ljudi za običnu cirkuzaniju, naročito kada se uzme u obzir da produkti njihovog rada (zakoni) nikome ne trebaju jer i ne služe ničemu! Imamo mi vođu koji je tu da rešava sve probleme, koji će da nam kaže šta sme, a šta ne sme da se radi, šta treba, a šta ne treba, kako može, a kako ne može. I to sve zahvaljujući tome što je naš vođa pametan! A pametnih vođa u nas nikada nije manjkalo. Pa šta će nam onda zakoni? Ne regulišu oni ništa, vođa reguliše!

Uostalom, srpski narod očigledno i ne zna čemu služe zakoni. Mislim, znamo mi da svaka država mora da ima zakone, ali većina ipak smatra da ne mogu zakoni biti iznad vođa, jer vođe o svemu odlučuju, a ne zakoni.

Kojeg zakona se tiče da li se nešto legalno ili bespravno gradi u centru Novog Pazara? Ako vođa kaže da to nećemo da diramo – znači nećemo da diramo! I šta onda bilo kakav zakon ima s tim i što pobacasmo silne pare usvajajući ga?

24

Mnogo jeftinije i rentabilnije bi nam bilo da našu ustaljenu praksu pretočimo u iskrenu teoriju i da priznamo ono što vidimo: Nas u Srbiji demokratija ne zanima, gomila državnih institucija je čist balast na telu države koji nepotrebno rasipa novac kojeg i ovako nemamo ni za osnovne potrebe, zakoni su izlišni… jer biće onako kako vođa kaže, a ne kako piše u zakonu! Čega se stidimo? Treba samo da budemo iskreni prema sebi i mnogo ćemo novca uštedeti. Novca koji uzalud bacamo na pravljenje maski koje nikoga više ne plaše i ne zavaravaju.

Ne može šut rogatoga! Stara narodna izreka koju treba staviti u Ustav jer se u praksi i tako nalazi u svakodnevnoj upotrebi, pa da je više ne šapućemo nego da je uzvikujemo!

Do tada, dok ne priznamo sebi da smo kukavički narod koji ne sme da prizna sebi ni ono što vidi rođenim očima, zabavljaćemo se i dalje gledajući rijaliti šou farsu u kojoj nas jedan Marijan Rističević, kao oličenje i predstavnik 51% Srbije, svojom ingenioznošću ovih dana podučava kako da se izborimo protiv nasilja u porodici.

Kao da je nasilje do sada bilo dozvoljeno i kao da nije već regulisano odredbama Krivičnog zakona. Kao da je neka razlika da li će nasilnik da lupi šamar supruzi jer mu je nasula ‘ladnu supu ili komšiji zato što se parkirao na njegovo parking mesto. I kao da nasilnik opet neće proći onako kako mu položaj i odnos prema vođi ili sudiji namenjuju, a jok tamo neki zakon. Kad je bilo koji zakon isto važio za sve?

Pa šta će nam onda takvi zakoni?

25

Najbogatiji čovek sveta tvrdi: 3 dana rada nedeljno je dovoljno da ekonomija procveta3

Izvor: blic.rs

Ljudi bi trebalo da rade tri dana, poručuje meksički multimilijarder Karlos Slim. Trodnevna radna nedelja mogla bi da bude odgovor na mnoge probleme u svetu ubrzanih promena.

Radikalno skraćenje radne nedelje podstaći će otvaranje novih radnih mesta i ekonomiju učiniti dinamičnijom. Ako ljudi budu slobodni četiri dana nedeljno, ne samo što će to povećati kvalitet njihovog života, nego će dovesti i do velikog rasta turizma, industrije zabave, kulture, sporta, pa i obrazovanja, izjavio je Slim za Blumberg.

Vlasnik meksičke telekom kompanije, Karlos Slim bio je najbogatiji čovek sveta, a danas je na sedmom mestu Forbsove liste najbogatijih ljudi. Njegovo bogatstvo procenjuje se na 49,1 milijardu dolara. Karlos Slim je 2014. kupio kontrolni paket deonica u Telekomu Austrije, koji je vlasnik operatera u Bugarskoj, Belorusiji i Vipneta u Hrvatskoj.

Karlos Slim podseća da je uvek u istoriji napredak tehnologije vodio smanjenju potrebe za ljudskim radom. Umesto da otpuštate radnike, skratite im radno vreme.

Mnogobrojna istraživanja vršena u poslednje vreme dala su rezultate studija prema kojima su službenici produktivni samo tri dana u nedelji, a kad je vruće i sparno, samo dva i po dana.

3 Izvod iz teksta objavljenog u dnevnom listu ''Blic'' od 06.08.2016. godine.

26

Kao glavni uzročnik umora i slabog radnog učinka ističu neispavanost, previsoke temperature na radnom mestu i nesnosne kolege koji vas dekoncentrišu. Ispostavilo se da je najneproduktivniji dan petak, a najbolje i najviše se radi utorkom.

27

Radim da bih živeo – za moje golubove!

BY ZORAN ARSIĆ · PUBLISHED 4. DECEMBRA 2016. · NARODNI FRONT

Ja ne živim da bih radio, kao što kažu licemerni. A možda oni i nisu licemerni, možda jednostavno nisu ljudi, već nešto drugo.

Kada bih živeo samo da bih radio, onda ne bih ni živeo. Kada bih živeo da bih radio, jeo, imao krov nad glavom i auto da se prevezem od kuće do posla i nazad i da bih jednom godišnje otišao na godišnji odmor, možda negde na more ili na planinu, ni tada ne bih ni živeo. Ne vidim svrhu.

Neću da se opijam petkom ili subotom uveče da bih progutao radnu nedelju iza sebe i da brojim dane do godišnjeg odmora. Ili po preporuci savremenih, neoliberalnih vođa da radim i bez odmora. Šta će nam odmori ako živimo da bi radili? Neću da se kljukam bensedinom, bromazepamom i lekovima protiv bolova, da bih pregurao dan.

Ja radim da bih živeo! Šta god o tome da misli naše ‘’vođe’’ i neoliberalni kapitalizam koji prodaje ovakvu propagandu radnicima – ”živi da bi radio” (da bi oni bili još bogatiji)!

Ja radim da bih imao kontrolu nad svojim životom i da bih imao život sa više energije i volje za drugim aktivnostima i posle radnog vremena. Ako sam i varioc, nisam samo varioc. Kao što ni službenik nije samo službenik, rudar nije samo rudar, čistačica nije samo čistačica, vozač nije samo vozač. Valjda smo i ljudi!

28

Nemojte me pogrešno razumeti. I ja volim i hoću da radim i da doprinesem zajednici u kojoj živim, ali i celom čovečanstvu. Hoću da se zahvalim i odužim za hranu koju jedem i odeću koju nosim. Za školovanje moje dece i za lekara koji ih leči. Varim cevi kroz koje teče energija i toplota. Ljudi se greju kada je hladno, fabrike pokreću svoje mašine zahvaljujući meni i mojim kolegama. Valjda su i ti ljudi u svojim kućama, stanovima i fabrikama meni zahvalni kao i ja njima.

Ali posle radnog vremena, kada se zahvalim i odužim za taj dan, hoću da u meni ostane dovoljno čoveka da mogu (ako sam već zdrav da mogu da radim), raspoloženo i orno da se posvetim drugim stvarima koje me ispunjavaju i čine čovekom. Ljudskim bićem. Da provodim vreme sa porodicom i drugim ljudima do kojih mi je stalo. Ako sam kreativan, da pokažem ljudima da sam kreativan. Dobar sam varioc, ali umem lepo i da slikam. Šta vas čudi, i jedno i drugo traži veštu ruku i dobru moć zapažanja, a ja ih imam!

Volim i svoje ptice. Gajim golubove visokoletače. Oni me podsećaju na slobodu, beskraj i lepotu. Kada ih pustim, kao da letim sa njima po tom beskrajnom nebu, gledam pejzaže, reke, polja i planine, sela i gradove ispod sebe. Nestajem, a onda se vraćam svom udobnom gnezdu i ukusnoj večeri. Mnogo mi znače i zato mi nije teško da čistim za njima, da ih hranim i negujem. Volim i da se družim sa drugim golubarima, isto kao i sa slikarima. I mojim kolegama s posla, variocima, naravno.

Pored toga, volim dobru knjigu, dobar film (starije jugoslovenske i švedske, novije danske uglavnom…) a pozorište je za mene nešto posebno. Kada predstava počne stopim se sa sedištem

29

i ne osećam više ništa sem osećanja koja se prenose sa scene. Lebdim negde u tom prostoru, učestvujem neprimetno za druge i sam u predstavi. Scena i radnja postaju deo moje imaginarne stvarnosti. Napisao sam i sam dve drame, ali još nisam skupio hrabrosti da ih nekome ponudim. Možda uskoro i hoću.

Dva puta sedmično idem sa drugarima na stoni tenis. Vodimo i klince. Deca za sebe, mi stariji za sebe. Nisam baš vešt, ali dobro. Kako bi oni znali da su bolji, ako ne postoje ovakvi kao ja, lošiji. Oznojim se pošteno, malo mi se podsmevaju jer sam opet izgubio u kvalifikacijama sa 21-3, ali u svakom slučaju mi je lepo. Dobro raspoloženje, šala i osmeh mi mnogo znače u životu. Ne bih mogao da opstanem bez osmeha, svog i tuđeg. Umem da prihvatim šalu na svoj račun. Nema u toj šali ničeg zlonamernog. Znaju oni da sam u nekim drugim stvarima ja bolji od njih. I tako se uzajamno poštujemo i lepo družimo.

Imam neku svoju želju da vidim što više najlepših gradova sveta. Po jedan godišnje, pa koliko stignem dok mogu. Vikend u Pragu, vikend u Moskvi, Parizu, Rimu, Stokholmu… Sad skupljam pare da ispunim davni san i vidim Rio. Da vidim Kopakabanu, Glavu šećera i taj njihov karneval. Da čujem huk na Marakani. Jedan grad godišnje (ili nacionalni park), što da ne? Nisu samo gradovi u pitanju, volim da upoznajem druge kulture, njihove običaje, hranu, stil života.

30

Moji sinovi, porodica, moji drugari, moje kolege, moje ptice. Moje slike, moje knjige, pozorište… Moji najlepši gradovi, nacionalni parkovi. Ljudi i različite kulture… Moj čitav svet! Čaroban i lep…

E, tu već vidim svrhu!

A vi? Živite samo da bi radili? Naravno da ne. Jedete, pijete alkohol ili tablete, a neko i jedno i drugo; slabo spavate, ponekad ružno sanjate (ili je to java?) imate sve ili nemate ništa, sasvim je svejedno. I tako nemate ni vremena, ni volje da koristite ono što život pruža, pa šta će vam onda išta? Dobro, to je vaš izbor. Vi ste odabrali da ”živite da bi radili”, da nemate ”vremena” za nešto drugo sem rada i onda vam ne treba ništa. Pa i to je lepo. Skromnost je vrlina!

Ja sam odabrao da radim da bih živeo. Da bih bio slobodan, ispunjen, svestran koliko mi moja ličnost nalaže i dozvoljava, ostvaren, samozadovoljan. Da volim i budem voljen. Da me poštuju i da poštujem. Da sem potomstva ostavim nešto više iza sebe kada dođe vreme da odem gde na kraju svi odemo i gde smo svi jednaki, isti. Da se zna da sam živeo! Samo tako mogu spokojno dočekati večnost.

Samo, moj najveći problem trenutno je što sam vas sve o meni slagao! Kakvi svetski gradovi i nacionalni parkovi. Nemam ja para ni za bioskop, a kamoli za nešto više. Vraćam se svakodnevno s posla kao i većina drugih. Tup, prazan, slomljen, bezvoljan, opterećen brigama, neplaćenim računima. Žena nezadovoljna, a dečije prohteve ne bih ispunio ni da radim dva posla odjednom. A tek treba da ih isškolujem i da im dam hleb u ruke. A kirija u Beogradu, kao moja plata u unutrašnjosti. Nema od toga ništa. Odrećiću se svega što mi nije nužno, ali opet neću moći da im plaćam kiriju i dažbine. Dobri su đaci, valjda će ići u studentski dom. Valjda ću moći da im plaćam taj dom i studentsku menzu? A šta ako ne upadnu na budžet? Pa i ti što studiraju na budžetu države plaćaju trista čuda godišnje, a da im plaćam ”samofinansiranje”, nema ni pomena. Odakle mi? Kako?

Pojma nemam kako. Ne daj bože samo neke bolesti, snaćićemo se već nekako. Valjda…

31

A da probam da se izborim za rad da bih živeo, umesto života da bih radio? Da stvorim svoj svet i život o kojem maštam, kako bih mogao zadovoljno i spokojno na kraju da otputujem? Ne u Rio, već tamo gde su svi jednaki i gde je svima isto?

Pokazaću zube svakome ko bude pokušao u tome da me spreči!

Ako i nemam ništa, ostalo je bar još malo duha i čoveka u meni! Napred! U borbu za rad da bih živeo! Da bi imalo svrhe…

32

Nada, utopija ili nužnost revolucije danas?

''Da li se ljudske jedinke, odnosno njihove pameti zaista enormno razlikuju jedna od druge, kao što to tvrdi francuski pisac Michel Houellebecq, da je nemoguće od njih očekivati da ostvare bilo kakav konsenzus u pogledu načina vođenja života koji bi vredio za sve.''4

Na moju veliku žalost - ubeđen sam da je tako.

Da li će se to u nekoj dalekoj budućnosti, nekom evolucijom izmeniti, uzalud mi je i da nagađam. Kao komunisti i idealisti, taj lični zaključak mi je jako teško pao i umalo izazvao ozbiljne psihičke probleme. A onda sam počeo da razrađujem jednu ideju, da pišem jedan tekst, koji eto već duže vreme ne smem ni da završim ni da objavim.

Razlog je jednostavan, ideja bi bila dočekana sa podsmehom i ''na nož'', ali eto, ipak ću ovde po prvi put se usuditi da je prenesem bilo kome. Pokušaću ukratko da objasnim:

Dakle, polazim upravo od pretpostavke ''da je nemoguće od ljudi očekivati da ostvare bilo kakav konsenzus u pogledu načina vođenja života koji bi vredio za sve.'' Druga pretpostavka je da bi svaki pojedinac morao da ima pravo da živi u zajednici, odnosno u društvu kakvo mu najviše odgovara, sa drugim pripadnicima zajednice istih ili sličnih ideja i sklonosti. Iz toga proizilazi da neoliberali nemaju nikakva prava da teraju nas komuniste da živimo u njihovom neoliberalizmu, kao što ni mi komunisti ne bi imali nikakva prava da nekakvom revolucijom teramo pristalice ''zakona jačeg'' da žive u društvu ravnopravnosti, solidarnosti, empatije i altruizma.

4 Preuzeto sa bloga pustopoljina.net

33

Bilo koje društvo i zajednica može dobro funkcionisati samo na principu dobrovoljnosti!

Zato bih predložio opciju ravnopravne promocije društvenih uređenja na određeni period. Javnu raspravu, edukaciju, marketing na kraju krajeva. Nakon određenog vremena (kampanja u trajanju od godinu dana na primer), usledilo bi izjašnjavanje građana jedne države. Zatim bi se izvršila podela teritorije države na komune i svaka opcija bi imala svoju teritoriju u skladu sa procentom glasova dobijenih izjašnjavanjem građana. To ne znači cepanje države, već bi država zadržale samo nužno zajedničke funkcije i aparat, i delovala bi po sistemu ''jedna država - dva (ili više) uređenja''.

Pa neoliberali i liberali izvolite deo teritorije koliko vas procentualno ima, ultradesničari i nacionalisti takođe, komunisti i socijalisti takođe... Slobodnim migracijama stanovništva i jedinstvenim tržištem u okviru države, pokazaće se vremenom da li će preovladati jedno uređenje i u kom će nas pravcu odvesti evolucija...

Naravno, svestan sam svih manjkavosti ove ideje i problema na koje treba dati odgovore. Čini mi se da neke odgovore imam, nekima sam na tragu, a neke najteže se još nadam da ću pronaći.

Svestan sam, a toga me i ponajviše strah, da sve kada bih i pronašao teorijsko utemeljenje za ovu ili neku novu iz ove nastale ideju, da njenu realizaciju neoliberali takvi kakvi jesu, ne bi dozvolili ni pod kojim uslovima, nalazeći lažna opravdanja u slabljenju države, pitanju nacija, ekonomskoj neodrživosti... Iz tih razloga mislim da ću napisati neki sasvim drugi tekst za koji za sada imam samo naslov - ''Nužnost revolucije danas''.

34

Pravedna raspodela – mit ili negde to i može?

Sasvim ordinarna priča. Otud ne vidim razloga da mi ne verujete na reč da nije izmišljena.

Kaže čovek, radi kod gazde, privatnog preduzetnika, kojem posao donosi dnevni prihod od oko 6 miliona dinara bruto i kune se da gazdi posle odbitka troškova, ostane polovina od toga – tri milona dinara dnevno! Došlo mu, kaže, jednom prilikom da pokupi dnevni pazar gazdine firme koji mu je bio na dohvat ruke i da pobegne negde u tri lepe…

Govornik, kako sam primetio, inače i nije bio nezadovoljan svojim statusom u firmi. Radi po ceo dan, šest dana sedmično, ali ima dva besplatna obroka i platu od 40.000 dinara mesečno. Redovno, svakog prvog u mesecu. Minimalac (pola plate) preko računa – naravno, i ostalo “na ruke“. Radi nešto teži i zahtevniji posao, tako da ima “maksimalnu platu“ u firmi u kojoj ostali zarađuju od 22.000 do tih 40.000 mesečno. Kako je u drugim firmama, glasno razmišlja on, njemu je još i odlično…

Gazda je, kaže, “sposoban“ i dobar čovek. Ne maltretira radnike. Počeo je od male radnje, a sada ima “čitavu industriju“ i non-stop se širi… i dalje!

Ne setih se na vreme da ga pitam zašto je onda poželeo da opljačka takvog čoveka i zašto bi onda bežao negde “u tri lepe“. Tok misli mi je prekinuo brat od ovog “zadovoljnog radnika“:

Dobro je tebi, dobro nego šta. I moja porodica će sada da živi neko vreme od 40.000 dinara mesečno. Meni isteklo dve godine u firmi i više ne mogu da mi produžavaju ugovor o radu na određeno vreme. Sada sam bez posla. Pojma nemam šta ću dalje, ali naćiće se valjda nešto.

35

Inače, moja supruga prima isto kao i ti, 40.000 dinara mesečno, ali ona je diplomirani pravnik, a ti si običan radnik, pa ti vidi. Šta bi hteo? Nije mi samo jasno (obraća se meni), kako ova država dozvoljava gazdi da i diplomiranog pravnika prijavi na minimalac? I ona ostatak dobija “na ruke“.

Sležem ramenima nemoćno. Više me zanima priča ovog prvog brata.

I, znači gazda širi posao? Nije mu dosta? Pa šta radi sa tri miliona dinara dnevno?

Nemam pojma. Ne vidim da se nešto razbacuje ovde. Znam da ima jahtu u Budvi, ali nije neka baš luksuzna. Vozi i auto od 200.000 evra. Eto, da se zna. Mislim, nije da mu auto od 30.000 evra ne bi bio dovoljno dobar, ali to više i nije auto već statusni simbol. Da se zna! Dva meseca godišnje provede negde po inostranstvu, provodi se, uživa i to je to.

Znači, on dnevno zarađuje onoliko koliko izdvaja za sve vas ostale radnike na mesečnom nivou?

Tako nekako…

A da on vama podigne plate četvorostruko, onda bi se kretale od 100.000 do 160.000 mesečno po zaposlenom? U tom slučaju bi vi svi radili za vas, sve zaposlene radnike u firmi 5 dana mesečno, a ostatak meseca bi radili za gazdu koji bi i dalje imao nenormalno visoka primanja u odnosu na svoje radnike, jel’tako?

A što bi on nama dizao plate? Nije lud. Ko smatra da će mu na drugom mestu biti bolje može da ide, slobodno…

I tako, dakle zaista ordinarna priča o trenutnom stanju naše privrede i života radnika. Navikao naš čovek da ga pljačkaju, da li država ili privatnik, njemu svejedno. Ako mu se nešto i učini kao nepravda, ne pada mu na pamet da pokuša nešto da promeni tako što će podići glas, boriti se za svoja prava, tražiti pravdu i pravedniju raspodelu. Najbolje što mu pada na pamet je da pokrade gazdin dnevni pazar i da pobegne negde u tri lepe… Jer na svaki drugi njegov pokušaj da zaštiti svoje interese željno isčekuje “rezervna armija rada“, kako bi ga zamenili na radnom mestu kada buntovnik ostane na ulici, go, bos, gladan i sam… Kako će mu biti tada? Ne pita ni on kako je nezaposlenima i gladnima sada.

I zato, tako nam je kako nam je. Valjda bolje nismo ni zaslužili.

E, sad… Namera ovog teksta nije da se završi ovako pesimistično, depresivnim tonom, koji bi slabije, labilnije ličnosti mogao navesti ko zna na šta. Da pokupe “tuđi“ dnevni pazar na primer i pobegnu negde, ko zna gde… Naprotiv, namera ovog teksta je da bude i nešto više od “ordinarne priče“. Kao nekakva lekcija koja slabe đake pre svih, treba da podstakne na razmišljanje i potragu za rešenjima i odgovorima. Pa ćemo tako i završiti. Pitanjima na kraju priče, odnosno lekcije, da vidimo šta smo naučili:

36

- Zašto ste vi, loši đaci, ukinuli marksizam kada nemate pojma čemu nas je marksizam podučavao, jer ga vi nikada niste ni naučili?

- Da li ste ikada čuli za Marksova tumačenja različitih otuđenja čoveka… od sredstava za rad, od proizvoda… čoveka od čoveka?

- Ako je privatni preduzetnik zaista tako vredan i sposoban, pa je poštenim, vrednim radom proširio posao (a vidimo iz ovog primera da nije, jer najvećim delom svojih finansija raspolaže mimo zakonskog platnog prometa radi utaje poreza, čime nanosi i direktnu štetu radnicima prijavljenim “na minimalac“), može li on samostalno da obavlja taj posao ili su mu potrebni radnici? Ako su mu potrebni radnici, treba li onda i ti radnici nešto da se pitaju ili gazda kupovinom njihovog rada postaje apsolutni vlasnik njihovih života? Da li je logičnije da se čovek (ljudski rad) kupuje ili da se rad udružuje radi ostvarivanja zajedničkih interesa? Mogu li fabrike da proizvode bez radnika i trgovine da trguju bez trgovaca? Može li transport da se odvija bez vozača, prosveta bez predavača, zdravstvo bez lekara? Ili smo na kraju svi isti i jedni drugima potrebni? Ako je neko inteligentniji, vredniji, obrazovaniji od drugoga, treba li da uživa neke privilegije zbog toga? A da li te privilegije znače bolje uslove rada i nešto veća primanja ili raspodelu ZAJEDNO stečenog bogatstva u odnosu 1:3000 (raspodela: na jedan dinar zaposlenom, 3.000 dinara gazdi – pa tako radniku mesečni prihod od 30.000 dinara, a, gazdi 90 miliona)?

- Da li su u radničkom samoupravljanju preduzeća takođe masovno, slobodno i bez sankcija, isplaćivala radnicima “minimalac“ kroz legalne tokove, a ostatak plate kroz sivu zonu?

- Koliko je do 1989. godine bio zastupljen prekarijat među zaposlenima (nesiguran, obično slabo plaćen posao po ugovoru o radu na određeno vreme, bez mogućnosti ostvarivanja radničkih prava), a koliko danas i zašto je to tako?

- Šta bi se desilo sa radnikom u radničkom samoupravljanju ako bi na Radničkom savetu ili Zboru radnih ljudi, rekao da živi na rubu egzistencije iako preduzeće u kojem je zaposlen ostvaruje prihode na osnovu kojih bi radnici mogli da primaju i petostruko veće plate?

- Da li bi radnik u takvom društvu ćutao i trpio ili prijavio nadležnim institucijama štetu nanetu mu prijavljenim “minimalcem“ i štetu nanetu državi kroz utaju poreza i izbegavanjem plaćanja ostalih dažbina?

- Kako bi u tom slučaju reagovale nadležne institucije na takvu prijavu? Kako u odnosu na radnika – podnosioca prijave, a kako u odnosu na poslodavca?

- Zašto današnjim poslodavcima i njihovim marionetama koji vode “državnu politiku“ ne odgovara puna zaposlenost i imaju potrebu za održavanjem “rezervne armije rada“?

- Zašto smo otupeli, postali bezosećajni, surovi, nezainteresovani za tuđu muku, za probleme nezaposlenih, siromašnih, gladnih, bolesnih? Zašto kada znamo da se kao od šale mi sutra možemo naći na njihovom mestu?

37

Za domaći zadatak razmislite o ovim pitanjima, pa da apsolviramo ovu temu i donesemo konkretne zaključke. Nakon toga kontrolni, a familiju i komšije ispitujem usmeno! Mogli bi i vi vaše…

38

Srećni praznici!

01. novembar 1988. Trst. Italija. Prvi i na žalost poslednji put sam došao u ovaj grad da bih kupio farmerke, patike Starke, neku majicu... Čuveni Ponte Rosso, pust, prazan, nigde žive duše. Tek po neki prolaznik. Kakav zajeb! Niko mi nije rekao da je u Italiji 01. novembra nekakav praznik. Sve radnje su zatvorene. Ništa nisam kupio dok me nije presrela neka baba na ulici. Pokazivala mi je rukom da krenem za njom i mrmljala nešto, pola na italijanskom pola na srpskom. Odvela me u neku šupu gde mi je prodala nešto krpica, tek da nisam bez veze dolazio. Bar sam u miru šetao i video kako izgleda Trst, kada je tako pust...

14. april 2017. Srbija. Veliki petak - državni praznik. Ulice su pune, sve radnje rade. Praznik je samo za javni sektor i to naravno, ne baš za sve. Ti koji i danas rade će dobiti poprilično uvećanu dnevnicu za rad na državni praznik, kao utehu što i oni ne odmaraju danas, jer takav im je posao. Neke službe su jednostavno uvek neophodne.

Ne znam kako je u velikim privatnim firmama, sa stranim vlasnicima danas. Takvih u mom kraju nema. Domaće krvopije ne znaju za praznik kada su njihovi zaposleni u pitanju. Bez obzira što njihove usluge na dan praznika i nisu baš tako neophodne. Kod njih nema prazničnih dnevnica, naravno. Jedva da ima i ono malo što bi se tek moglo nazvati platom.

Jedan mladić žuri na posao i psuje. ''Baca kletve'' na svog gazdu i njegovo zastupništvo ''Stihl'' kosačica, trimera i druge tehničke robe i alata. Poželeo je gazdi za Vaskrs da se zapali zajedno sa svojom radnjom. Budala. Traži od Boga ono što i sam može da uradi, pa onda nije ni čudo što se Bog neće ni osvrnuti na njegove praznične želje. Ni Bog, ni gazda...

39

Njegova devojka ili poznanica, ko zna, jedva ga sustiže i zadihano komentariše da taj mladić bar ima pristojnu platu. Ona radi u butiku. Gazda joj uplaćuje minimalac na račun, ali ona mora da mu vrati ''na ruke'' 7.000 dinara jer njen rad ''košta'' za toliko manje od minimalca.

Inspekcija rada danas očigledno ne radi. Ne znam kako je ostalim danima. Mislim, da li rade?

Devojka pita mladića šta misli, kako je njoj? On joj ne odgovara. I dalje nešto psuje i pljuje. Samo to, ne predlaže ništa, ne komentariše ništa po pitanju svog i devojčinog nezadovoljstva. Valjda je jasno da se razumeju. Ili se ne razumeju... Ko zna, trebalo bi da je svima sve jasno jer... ovo je Srbija! Na Veliki petak...

Srećni vam praznici deco!

40

Zašto ”levičarim” i zašto ne podnosim desnicu?

Otvoreno pismo i poziv na smislen odgovor svima onima koji mi sede na vrh glave prozivajući me za levičarenje na svako moje slovo koje objavim!!!

Nije me briga ni za ćirilicu ni za latinicu, niti želim tim stvarima da se bavim, već me samo zanimaju radnička prava, sloboda i ravnopravnost! Hleba za sve. I uz ‘leba… Dakle, nije me briga za one pametnjakoviće (hipstere) koji će prvi ”skočiti” na ovaj tekst i osuti ga drvljem i kamenjem, koji kažu da nisu Srpi nego Srbi, pa je njihovo sve otuda SrBsko, pa opet tako ”nacionalno potkovni čuvari tradicije” ipak ne pričaju jezikom Srba iz 18. i 19. veka, već savremenim SrPskim jezikom koji uvažava palatalizaciju, jednačenje po zvučnosti i ostale glasovne promene. A ‘što braćo SrBende? Nije valjda da vi danas ne govorite istim onim jezikom kojim je govorio prosvetitelj naš, Dositej Obradović?

Nije me briga za monarhiju bivšu ni buduću koju SrBende priželjkuju. Dok znam za ”Timočku bunu”, ”Husinsku bunu” i druge narodne bune za vreme Obrenovića i Krarađorđevića, ne zanima me bivša srpska monarhija, a taman posla da priželjkujem neku buduću.

Ne zanima me ni kako se lepo živi u nekim savremenim monarhijama, a među kojima su da podsetim, tak da zagovornici monarhizma ne previde i Butan, Jamajka, Lesoto, Papua Nova Gvineja, Tajland…

Ne zanima me ni ko je kome šta oteo, opljačkao, ubio i šta sve jedni drugima ne radimo i danas, a kamoli pre 50, 100 ili 200 godina. Nema nevinih u istoriji borbe za veći komad hleba, niti za parče zemlje i manite se više prozivanja na tu temu. Nema nevinih! Nema podele na dobre i loše momke – istorija nije film, već krvava bajka!

41

Ne zanimaju me ni savremene korporacije koje vladaju sa 90% sveta, niti ”sitni” kapitalisti.

Ne zanima me ništa što podrazumeva ”gazdu” kako god ga ko umilno nazivao (preduzetnik, vlasnik kapitala, investitor…) i ja gazdu neću!

Ili ćemo se sporazumeti u nekom novom, prečišćenom i boljem od nekadašnjeg Zakona o udruženom radu ili ja za ”gazdu” – NE RADIM! Pre ću da pasem travu ako za drugo nisam sposoban, pre ću čak i da umrem od gladi ako za bolje i nisam, ali meni ”gazda” neće biti niko! Moj život od nečijeg ličnog hira zavisiti neće, a ko na tako nešto pristaje – pišam mu se na to što on naziva ”svoj lični život”!

Ako je narod stvarno tolika stoka i bez ”gazde” ne može da funkcioniše, onda bih radije da mi država bude gazda i radije ću pristati na državni kapitalizam (etatizam daleko bilo, ali ako je između dva zla…), nego na ”čoveka-gazdu”, jer njega u određenom trenutku kada me bez očiglednog, valjanog razloga maltretira za bedne pare i kada reši da se popiša na moj socijalni život, mogu da poželim da ubijem, a zna se da kada nešto želiš postoji realna opasnost da ti se želja i ispuni!

***

Korporacije danas vladaju svetom i to svako normalan zna. Ali, bila to korporacija, bila to mala privatna firmica od 5 zaposlenih, svi u firmi moraju biti ravnopravni u smislu biti čovek koji radi za sebe i za zajednicu, pa time i biti odgovoran pred neposrednom demokratijom donetim odlukama, a nikako odgovoran pojedincu od čije dobre volje ti sve, pa i sam opstanak zavisi. Ne tražim ravnopravnost po raspodeli prihoda i udela u vlasništvu kapitala, ali moraju svi imati udela u odlučivanju. Svi u tom smislu moraju biti manje ili više ”gazde” i svi moraju biti jednako odgovorni za firmu, jer od svakog zaposlenog firma zavisi, a ne samo od onoga ko je dizao kredite ili pitaj boga kako obezbedio kapital da otvori firmu. Ako ”gazda” može sam da posluje sa svojom firmom, onda neka se sam za sve i pita, ali ako mu trebaju zaposleni, onda i oni moraju nešto da se pitaju. Pa to su ljudska bića, bre! Nisu to mašine koje je gazda kupio da za njega rade!

Već sam pisao o tome da desnica podrazumeva nasledno pravo, odnosno da: ”Iza gazde ide novi gazda, a to je gazdin sin (ili sinovac, sasvim svejedno) pa ako je naslednik bezobrazan, glup ili psihički obolela osoba (što svakom čoveku, a on je samo čovek, može da se desi) šta onda? Red je red, gazda je gazda i njegovo nasledno pravo mora da se ispoštuje? Takvi su red, zakon i običaji? E, pa gospodo anti-levičari, ja na takav ”ugovor” ne pristajem. Ko pristaje na takav život ”slobodnog roba”, eto vam ga pa neka vam kao Rakićev vranac okreće dolap do kraja svog nesrećnog života, a na kraju već, ”nagrade za trude nebo će mu dati, mračnu, dobru raku i večiti mir”!

Ja i meni slični možemo da pristanemo samo na kapitalizam u kojem niko ne može biti vlasnik više od 30% akcija firme koja ima 5 ili više zaposlenih radnika i u kojem zaposleni ne mogu biti

42

vlasnici manje od 51% akcija. Izuzetak od ovog pravila bi mogle biti male firme i radnje koje imaju do 4 zaposlena radnika i u kojima bi većinski vlasnik mogao da raspolaže sa maksimalno 49% akcija.

Pimer:

Firma od 100 zaposlenih u kojem je jedno fizičko ili pravno lice vlasnik. To lice može zadržati maksimalno 30% akcija firme i isto toliko zarade od neto profita firme. Ostalih 70% akcija, prava i obaveza koje uz to idu, moraju biti raspodeljeni zaposlenima.

Firma od 100 zaposlenih u kojem su dva ili više fizičkih ili pravnih lica vlasnici. Ta lica mogu zadržati i međusobno podeliti maksimalno 49% akcija firme i isto toliko zarade od neto profita firme, pod uslovom da nisu u najbližem krvnom srodstvu (roditelji i deca, braća i sestre) ili supružnici. Ostalih 51% akcija, prava i obaveza koje uz to idu, moraju biti raspodeljeni zaposlenima.

U prvom slučaju 70% a u drugom 51% akcijskog vlasništva, naravno ne bi bilo ravnopravno podeljeno među svim zaposlenima, već po određenom bodovanju za svako radno mesto ili kako već kompetentniji ekonomisti predlože kao najadekvatniji i najravnopravniji model.

Radnički savet koji čine svi zaposleni (a ne njihovi predstavnici) bi morao bar jednom mesčno da zaseda sa temom o neophodnosti postojanja određenih radnih mesta u firmi i o kvalitetu izvršenja radnih zadataka kod pojedinaca za koje postoje osnovi sumnje da se neprofesionalno i nesavesno odnose prema svom poslu i time ne samo da ne doprinose stvaranju uvećanog profita, već utiču na smanjenje profita preduzeća i prihoda ostalih zaposlenih. Glasanjem svih članova radničkog saveta bi se odlučivalo o oduzimanju radničkih akcija i odstranjivanju iz firme takvih neodgovornih pojedinaca.

Radničke akcije ne bi bile nasledne, već ostaju u vlasništvu zaposlenih u firmi nakon prestanka radnog odnosa pojedinca.

Naslednik većinskog paketa akcija može samo da otkupi svoje ”nasledstvo” po realnoj ceni i tako praktično izvrši dokapitalizaciju firme. To bi bio okvir za model u kojem vredi raditi i od takvog rada bi vredelo živeti!

Ali to su već finese o kojima bi trebalo da raspravljaju kompetentniji od mene, kao što rekoh, kako bi se stvorio novi Zakon o udruženom radu, daleko efikasniji i ekonomski održiviji od onog koji je postojao u vreme bivše SFRJ.

Zaključak

Ja da budem ”gazda”, niti umem, niti želim, takav mi je karakter i mentalni sklop. Opet, da trpim ”gazdu” tek ne mogu nikako zbog tog istog karaktera i mentalnog sklopa i zato ću pre biti

43

”sakupljač”, ”travar”, lovac, ribolovac… ili jednostavno odoh ja sa ovog sveta jer on očigledno nije mesto za mene. Ja lanaca ne ljubim!

Umesto svega toga, dok još mogu ja ću se boriti da ubedim ”snage razuma” da se borimo za direktnu demokratiju, radničko akcionarstvo, kvalitetan (a ne onaj stari, očajni) Zakon o udruženom radu i za formiranje Radničkih saveta na novim osnovama, umesto onih od 1949.

Za slobodu i ravnopravnost. Hleba za sve. I uz ‘leba…

A vi gospodo istoričari-amateri, kojima su komunisti streljali pradedu kulaka i oduzeli zemlju koja je bila iznad ”zemljišnog maksimuma” i vi komunisti kome su četnici zaklali pradedu i silovali prababu – okupite se svi negde na nekom polju i gledajte da se pobijete međusobno do poslednjeg, ne bi li radni čovek i žrtva bankstersko-korporativističke mafije mogli konačno da se okrenu i budućnosti i potrazi za životom vrednim življenja!

44

Premijer: Od plata se ne može živeti – pa šta?5

BY ZORAN ARSIĆ · PUBLISHED 19. NOVEMBRA 2016. · NARODNI FRONT.

Povodom najavljenog štrajka sindikata pripadnika Vojske Srbije za 27.11.2016. godine i njihovih zahteva, premijer Aleksandar Vučić je ne samo vojsci, već celom narodu na čijem je čelu i koji vodi u neki bolji budući život (zagrobni, verovatno) poručio:

”Da li su plate dovoljne za život? Nisu. Da li je to nešto novo? Pa, nije”, rekao je premijer, dodajući da misli da za štrajk nema razloga.

Naravno da nema razloga. Umesto da štrajkujete, radite nešto! Za šta? Kako za šta? Pa, za platu! Ali od plate ne može da se živi! Ih, otkrili ste rupu na saksiji. Naravno da ne može. Pa šta?

Koji normalan premijer bi se na ovakav način obratio svom narodu? I kako da se razumeju ovakve reči, naročito ako uzmemo u obzir da su u ovom slučaju upućene pre svega oružanim snagama ovog naroda? Plate nisu dovoljne za život i svi to znamo, ali vi ste vojska, pobogu! Snađite se kako da preživite ili poumirite. Pa vi vidite šta vam je činiti.

Premijeru, da sam ja vojnik, ja bih tako shvatio vaše reči. A da sam premijer, ne bih oružanim snagama predlagao da vide šta im je činiti, kad već od plata ne mogu da prežive. Za sada se oružje krade iz vojnih magacina i preprodaje da bi se preživelo, ali neće to moći tako, rekoste i 5 Ovo je izvod iz članka, dok se ceo članak može pročitati na sajtu pokreta ''Narodni front'', gde je objavljen 19. novembra 2016. godine.

45

sami. Šta li će se onda desiti kad više ne bude moglo, kao što bi i trebalo da ne može to da se dešava!? Pošto ste nam u više navrata stavili do znanja da ste pametni, pretpostavljam da ste ovo obraćanje vojsci sami smislili. U suprotnom, ako vam je takvo obraćanje predložio neki savetnik, ja bih dobro razmislio na šta vas on to navodi, kako i čemu vas savetuje?

46

Otvoreno pismo vojnim i policijskim sindikatima Srbije

BY ZORAN ARSIĆ · PUBLISHED 11. FEBRUARA 2017. · NARODNI FRONT

Da se razumemo, ovo je moj lični stav.

Nakon još jednog ‘’protesta’’ vojnih i policijskih sindikata u Beogradu od 11.02.2017. godine, prešao sam ovlaš preko te vesti jer me ne zanima, kao što uglavnom nikoga i ne zanima. Ni narod, ni vlast. A onda vidim komentare na društvenim mrežama u stilu: ‘’Što ne naprave puč ako su mangupi’’ i ‘’Nisu to turski narednici, već srpski zastavnici i poručnici’’. Sprda se narod. A i šta bi drugo?

Kada ste organizovali prve proteste, pozvao sam ljude da vam se pridruže, da vam daju podršku, da pokrenemo nešto više i ozbiljnije i znate li kakve sam odgovore dobio?

‘’Njih zanimaju samo njihove plate, za ostali narod ih nije briga. Mi kada protestvujemo, oni nas tuku i brane njihovu vlast. Što tada oni ne stanu uz narod? Šta sada hoće?’’

Gospodo oficiri, podoficiri, vojnici i policajci! Šta vi zaista u stvari hoćete?

Muče vas plate i bedan standard? Vaš lični, a za ostali narod vas nešto baš nije ni briga? Pa dobili ste povećanje plate od 5% (iako vam je prethodno ‘’maznuto’’ 10% a vi ste ćutali) i vi i ostali u javnom sektoru? A šta smo mi ostali dobili zbog tog vašeg ‘’povećanja’’ plata? Rast evra i poskupljenje struje, goriva, mesa, cigareta, svega što nam treba i što nam ne treba. Samo da se obesmisli vaša ‘’povišica’’ i da se standard srpskih robova i radne snage na lizing još više sroza i da se robovlasnicima još više poboljša ‘’klima’’ za investicije i poslovanje u Srbiji.

47

I šta sad? Hoćete da vam još ‘’povećaju’’ platu? Malo ćete da protestujete, da se natežete, neki od vas će da se u pregovorima i ‘’ovajde’’ jer drugih namera i ambicija od toga i nemaju, ubedićete ih da vam ovaj put povise plate za još 10%, a nama će onda opet da skoči evro, da porastu cene i da srozamo standard za još 20%? Zbog toga protestujete? To vam je cilj?

Ne. Muči vas i to što sami morate da krečite kasarne i šišate travu? A što narod nema ni za kantu kreča, pa sam da okreči – to vas ne zanima!?

Kako vi uopšte mislite da išta suštinski i ozbiljno postignete vašim protestima ako narod nije uz vas? Jeste li videli šta je ministar Stefanović izjavio povodom vašeg protesta? Nije bilo mnogo ljudi, veli. Ni briga ga nije. Doktor Neša. Dobro je vama, dobro, s obzirom ko vam je ministar i s kime bi vi uopšte o nečemu da pregovarate.

Ne kažem da bi vam sa drugima bilo bolje – svejedno je. Narod je to shvatio, a kad ćete vi da shvatite? Kurta ili Murta, vlast ili opozicija, razlike nema. Niko ne nudi rešenja, već samo svoje umesto tuđih glavudža i guzica u medijima i u foteljama.

A da probate da razgovarate sa narodom, pre nego što vas sledeći put ne prime u Skupštinu jer ‘’subotom ne radimo’’?

Oslušnite narod, porazgovarajte, utvrdite koji su vam zajednički problemi i muke, pa onda pokušajte zajedno da ih rešite. Obećajte da više nećete da prezirete i tučete jedni druge za početak? Onda se dogovorite da prvo rešite zajedničke probleme, pa ćete posle toga lako rešavati pojedinačne. Ako se složite da samo zajedničkom akcijom nešto možete uraditi i da prvo treba rešiti osnovne, zajedničke, prioritetne probleme, onda dogovorite mesto i vreme od kada i odakle ćete početi da ih rešavate. Pa će vas se valjda na tom mestu, umesto svih 3-4 miliona, okupiti za početak bar 100.000, a kada ostali vide kako ste mudri i složni, onda će vam se i oni pridružiti.

Dakle, pustite za sada po strani svako svoje sebične, kratkotrajne, uske interese. I ovako bi vas samo ‘’preveslali’’ ko god da je na vlasti. Šta vam vredi da vam daju nešto, ako će vam zauzvrat

48

uzeti mnogo više. Promenite sistem funkcionisanja države! Neka državom vlada narod i neka država štiti interese svih građana, a ne samo interese 1% oligarhije i establišmenta. Tražite da vam vrate dostojanstvo i da vrate državu narodu, a onda ćete posle lako.

Odakle bi trebalo da počnete, vi, sindikati, članovi sindikata i ostali narod zajedno? Šta vam je to prvi zadatak i zajednički interes na kojem treba zajedno da radite?

Pa eto, jeste li danas šetali do Radio-televizije Srbije (RTS)? Šta ste tamo tražili? Da dežurni urednik ili novinar “izađu da porazgovaraju”. I je li neko izašao da porazgovara sa vama? Haha… Hoće malo sutra! Zabranjeno je širiti informacije koje štete aktuelnoj vlasti (i isto bi bilo da je bilo ko sa trenutne političke scene trenutno na vlasti)! Pa 90% Srbije i ne zna da ste vi danas nešto kao protestovali!

Eto vam prvi zadatak, koji treba rešiti mnogo pre nego što počnete priče o vašim platama i standardu!

1. Sloboda medija! Mediji su danas najopasnije i najrazornije oružje koje utiče direktno na svest naroda, koji pod tim uticajem, lažima i prevarama biva doveden u stanje dobrovoljnog pristanka na kolonizovanje i neo-robovski položaj. RTS kao javni servis mora služiti javnosti, odnosno narodu, a ne političkim elitama i establišmentu. Iz tih razloga, neophodno je da javni servis oslobodi prostor za emitovanje emisija sledećih sadržaja: a) Društvene alternative – emisija koja bi se bavila alternativom aktuelnom neoliberalnom poretku; b) Rešavanje problema građana koji misle da su im iz određenog razloga narušena ljudska prava i slobode – iznošenje problema i rasprava o istim između različitih relevantnih faktora – u ovu grupu spada i detaljno informisanje o svim protestima, zahtevima ljudi u protestu i odgovorima vlasti na njihov protest; c) Sučeljavanja – emisija sa različitim viđenjima za rešavanje najznačajnijih političkih, ekonomskih i socijalnih problema.

2. Drugi zahtev neka vam bude hitno raspisivanje referenduma o nastavku pregovora Srbije za ulazak u EU. Ako ovaj narod ne želi u EU, a naročito ne vidi sebe u NATO paktu i ako se vlast oslanja na rusko oružje, a hoće u NATO pakt, onda ovde očigledno nešto nije kako treba ili kao što na prvi pogled izgleda. Dajte da to razjasnimo pa da se okrenemo ozbiljnijim problemima, umesto što mlatimo praznu slamu i nastavljamo sa beskonačnom rasprodajom časti i dostojanstva.

3. Da bi se ovakve stvari u buduće rešavale institucionalnim metodama a ne vaninstitucionalnim pritiscima, zahtevajte da peticije ponovo dobiju pravnu snagu, a da se do referenduma dolazi na jednostavniji i brži način. Zahtev za referendum ne sme biti nemoguća misija. Narod mora da se pita o svim ključnim pitanjima vezanim za njegovu sudbinu, a ne da mu se preko medija serviraju jedne priče, a iza leđa rade druge stvari o kojima se ćuti i onda lopuže da nas dovode u bezizlazne situacije pravdajući se navodnim legitimitetom koji im je narod na izborima dao. Dovođenje naroda u zabludu mora biti strogo kažnjivo!

49

4. Ovako nam je kako nam je, vojska i policija protestvuju što nikada nije bilo – jer nas vode nesposobni, lažni doktori i ‘’vazuplohovi’’, poltroni, režimske ulizice, strani plaćenici i prodavci udvoričke demokratije. ‘’Ukinite’’ ih tako što ćete zahtevati JAVNU proveru znanja i predviđenih sposobnosti za svako rukovodeće mesto u državnom aparatu i javnom sektoru, radi iskorenjivanja nepotizma i korupcije! Nemojte više da vam ovakvi vode državu.

5. Zahtevali ste strogo poštovanje Zakona o radu! Ja smatram da to nije dovoljno, mada je za početak i to dobro, ali taj zakon treba suštinski promeniti. Iskorenimo prekarijat i radnu snagu na lizing ili ih svedimo na minimalnu, nužnu meru, tako što ćemo naterati poslodavce da za isti rad više plaćaju i veće dažbine državi izdvajaju za privremeno zaposlene radnike od radnika u stalnom radnom odnosu na istom radnom mestu.

6. Povećajte budžet za svoje plate i materijalno-tehnička sredstva sa kojim radite zahtevom za rigoroznu kontrolu i javnu dostupnost podataka o svim prihodima i trošenjima budžetskih sredstava na svim nivoima. Zahtevajte ukidanje prihoda većih od tri minimalna lična dohodka za učešće u Upravnim odborima i zahtevajte zabranu da isto lice obavlja političku funkciju i učešće u Upravnim odborima. Zahtevajte ukidanje ličnih dohodaka većih od tri ‘’minimalca’’ za sve političke funkcije i postavljenja i za sva javna preduzeća koja posluju sa gubitkom, odnosno neprofitabilno.

7. Zahtevajte manje razlike između siromašnih i bogatih, odnosno pravedniju raspodelu, tako što ćete zahtevati veće poreze i veće izdatke za plate u visokoprofitabilnim preduzećima uz strogu kontrolu i javnost podataka o tokovima novca u svim preduzećima.

8. Besplatna briga o predškolskoj deci. 9. Besplatno obrazovanje. Besplatno i obavezno! Svi mentalno sposobni građani moraju u

potpunosti savladati utvrđeni minimum nastavnog programa koji se mora zasnivati na pripremanju dece i omladine za usvajanje univerzalnih vrednosti i moralnih normi na osnovu kojih će nastavljati da grade svet humanosti, zajedništva, pravde, jednakosti, bratske ljubavi. Ako je i pored mentalnog zdravlja nekome ipak neophodno više vremena da savlada predviđen minimum gradiva – mora ga savladati makar se školovao i do 35 godine, ali pod posebnim uslovima. Stečeno znanje se mora proveravati javno – diploma nije dokaz znanja!

10. Besplatno zdravstvo. 11. Zahtevajte hitno usvajanje Zakona o poreklu imovine počev od 1990. godine. 12. Zahtevajte reviziju i ispitivanje svih tokova novca u privatizacijama od 1990. godine.

Eto, to su samo neki od zahteva (problema) koje treba da rešite svi vi raznorazni protestanti zajedno sa narodom. Posle toga ćete lako o platama, penzijama i standardu uopšte. Iza bilo kojeg od ovih zahteva stoji bar 3-4 milona građana Srbije, pa se dogovorite za početak bar vas stotinak hiljada i krenite da ih rešavate.

50

Demokratizujte državu, podatke od javnog interesa učinite zaista javnim i svima dostupnim, uvedite višestepene, rigorozne kontrole tokova novca.

Ako vam vlastoljupci i robovlasnici ne dozvoljavaju da donesete ove promene i demokratizaciju društva uz opšti porast standarda i socijalne brige kroz institucionalne metode borbe, pregovore ali i mirne proteste – a vi onda organizujte taj puč!

A ako niste u stanju ništa od navedenog, već bi samo da vas nekoliko stotina (ili hiljada) kroz nekakve nazovi ”proteste” povećate vaše plate i tako svima nama (i vama) u stvari smanjite standard uvođenjem kasnijih vladinih kontramera, onda je i bolje što 90% Srbije i ne zna za vaše proteste. Podvijte rep i ćutite pognute glave kao i svi ostali, jer mogao bi narod, ako ne daj bože čuje za vaše sebične i nepromišljene, a svakako u ovakvoj državi i u ovom političkom sistemu neutemeljene namere, da se digne protiv vas, pa da se na drugoj strani ulice nađe 100.000 mrzovoljnih i obespravljenih umesto stotinak sendvičima nahranjenih pripadnika lumpenproleterijata i eto ti belaja!

51

Zašto više nema Pepeljuge, Crvenkape, Ivice i Marice…

BY ZORAN ARSIĆ · PUBLISHED 4. MARTA 2017. · UPDATED 27. MARTA 2017.

Zoran Arsić – lični stav

Hajde da ubedimo našu decu ako su punoletna i zamolimo roditelje, da zajedno izađemo na te besmislene izbore, da nas bude više od 50%, ali ne da glasamo već da poništimo glasačke listiće! Da im ne dozvolimo da naprave tih lažnih više od 50% izlaznosti. Da ih nateramo da

objave da je na izborima bilo više od 50% nevažećih listića. Da im na taj način jasno pokažemo da ne mogu tako više da se igraju sa nama. Da znamo da ne valja niko i da su svi

isti! Da niko ne zastupa interese naroda već samo interese elita i lične interese!

Možda stvarno jeste, a možda nikada i nije, ali kako bilo, kažu da je Mark Tven jednom rekao: ”Da glasanje donosi neke promene ne bi nam ga nikada dozvolili”!

U suštini – izbori zaista ne postoje! Mogućnost izbora nemamo i šta onda da biramo? Recimo da na predstojećim predsedničkim izborima nekim čudom pobedi Boško Obradović. Uzimam ga samo kao primer, a kao isti takav primer mogao bih uzeti i Sašu Jankovića ili Vuka Jeremića, svejedno. Šta mislite da bi se nakon te pobede i ”promene” desilo (promenilo) u životu bilo kog radnika ”Jure”, prerade mesa kod ”Matijevića”, radnika IMT u protestu, zemljoradnika, građevinca ili bilo kog službenika u javnom sektoru? Ništa!

Jeste li već zaboravili izbore u SAD? Tramp ili Hilari, kakve to ima veze za većinu nesrećnika u Srbiji koji ne mogu da zarade ni za potrošačku korpu? Roditelji bolesne dece koji nemaju para za

52

njihovo lečenje jednako ne bi imali taj novac ko god da je pobedio. Ništa se ne menja… a mi dizali nekakvu euforiju oko toga. Smešno! Dokon narod…

Evo, tako i sada. Opet nekakva euforija oko još jedne farse i obmane. Izbori ne postoje!

Shvata to narod uglavnom, pa će i na ove izbore opet izaći 35 do 40 posto glasača. Od toga, oko 15% su oni koji na ovaj ili onaj način izmanipulisani svakako uvek izlaze na izbore. Ostatak su oni famozni ”kapilarni glasovi”, uništitelja svog dostojanstva i tuđih sudbina slepim držanjem do parole ”Bog silu ne voli, sila Boga ne moli”. Vlastela će na njihovu izlaznost još malo nekako ”navući” koji procenat, pa će napraviti da je navodno izlaznost bila oko 55% i idemo dalje po starim dobrim kapitalističkim pravilima. Ćaos glupanos, što bi rekao Brzi Gonzales u starim dobrim crtaćima, vidimo se na sledećim izborima, kada ćemo vam ponovo davati lažna obećanja o tome kako će i vama jednom biti bolje.

Svim razumnim građanima je već odavno jasno da je Srbija i onako samo kolonija u savremenom redizajnu kolonijalizma. U Srbiji ništa više nije srpsko. Nije naše. Vlast ponajmanje. Reči kao što su samostalnost, suverenitet, nezavisnost državica poput Srbije više ne izazivaju ponos građana, već samo podsmeh. Naše ”vođe” su samo marionete u rukama svetskih moćnika, pa mi u stvari samo povremeno biramo ko će predstavljati te marionete, kao da je to uopšte bitno i kao da nam to nešto znači. Ali mi opet kao biramo jer elite žele da narod ima utisak da se i on kao nešto pita.

Pa šta onda da se radi? Revolucija? A ko da je pokrene?

Kad su ljudi od 40 godina i stariji pokretali promene? Kada je Fidel Kastro krenuo sa 82 revolucionara iz Meksika na Kubu niko od njih nije bio stariji od 30 godina! Gde su danas mladi da se bune kada uoče nepravdu u društvu? Zašto današnji studenti nisu ono što su nekadašnji bili?

Pizza generacija. Kada im pričaš o istinskoj slobodi i pravdi, o jednakosti među ljudima, o pravu čoveka na lično dostojanstvo, oni te gledaju kao krava u mrtvo tele. Šta drugo kad to nikad nisu videli, osetili ni slušali o tome. Oni znaju za prava životinja, borbu za prava LGBT populacije, a vrhunac humanizma za koji su čuli su sigurne kuće za žrtve porodičnog nasilja. Stihovi EKV, Električnog orgazma, Azre… su im nerazumljivi, pa mladi tu vrstu muzike više ne slušaju. Samo sladunjave pesmice besmislenih stihova.

Šta mislite zašto danas više nema ni u slikovnicama ni u crtaćima Pepeljuge, Crvenkape, Uspavane lepotice, Snežane i sedam patuljaka, Ivice i Marice, Vuka i sedam jarića… Zašto većina današnje dece nije nikada ni čula za te bajke na kojima su odrastale generacije i generacije širom sveta? Zato što to

53

što pobeđuje u tim pričama danas nije dozvoljeno i može da utiče na decu da odrastaju u buntovnike i borce za pravdu! A to nije poželjno! Borba dobra i zla u kojem dobro uvek pobeđuje. U redu, to jeste bajka ali bajke i jesu za decu. Da shvate da treba biti na strani apsolutnog dobra i boriti se protiv zla. Danas, ”proizvođači” crtanih filmova ne prave bajke već decu od starta uče ”realnosti”. Njihovom viđenju realnosti. Uče da život nije savršen, da ne postoji apsolutno dobro, da u svakom dobru ima i malo zla, a u borbi pobeđuje sposobniji i jači. Dobrota se ne pominje previše jer to nije bitan faktor.

Prepustili smo im decu da ih oni vaspitavaju i zato nam je kako nam je.

Kako očekivati od generacija odraslih uz Dizni XD, Nikelodeon i besmislene kompjuterske igrice da uopšte prepoznaju suštinsko zlo, a kamoli da se pobune protiv njega? Zato danas nema studentskih demonstracija ni u naznakama. A studentske demonstracije su pokretale promene, pa kakve god one bile. Da su studenti ono što su nekada bili danas bi opet imali kakva takva dešavanja koja bi se na neki način mogla nazvati revolucijama, kao

1968, 1991, 1996, 2000… Umesto toga, imaćemo još jednu farsu od takozvanih ”izbora” na koje većina mladih neće ni izaći. Njih to ne zanima.

Čujem i čitam mnoge komentare koji okrivljuju najstarije naše sugrađane kao krivce jer održavaju ”ove” na vlasti. Njihovi argumenti pri izlascima na izbore su ”mir u zemlji i penzije na vreme”, drugo ih ne zanima. Pustite vi ljude koji su kročili u jesen svojih života i ne pitajte se kada će te generacije izumreti. Neće nikada. Oni lagano ali sigurno odlaze, a na njihova mesta stižemo mi, neki novi matorci… Samo, za razliku od mladih, generacije starih koje se smenjuju nisu tako sklone promenama. Stari ljudi su uglavnom uvek isti i nekada i sada. U tom dobu ljudi su već umorni, siti svega, željni samo mira i njima više ne treba mnogo. Pa zašto ih onda krivite što hoće samo taj mir i penziju na vreme i sve dok im neko to daje taj im je dovoljno dobar.

Nisu oni problem jer oni ne donose promene niti od njih to možemo očekivati. Problem su ovi drugi za koje budućnost predstavlja isčekivanje nove sezone ”Igre prestola”.

Dakle, samo još mi iz srednje generacije još nešto bezubo škrgućemo i pretimo praznim oružjem. Samo mi bi još nešto da menjamo, ali realno, snage za to više nemamo. Međutim, umesto da čekamo tu jesen u kojoj će onda i nama trebati samo mir i penzija na vreme (ako je

dočekamo, jer to sve teže ide i sve su manje mogućnosti), predlažem nešto drugo.

Hajde da ubedimo našu decu (ko ima punoletnu decu) i zamolimo roditelje, da zajedno izađemo na te besmislene izbore, da nas bude više od 50%, ali ne

54

da glasamo već da poništimo glasačke listiće! Da im ne dozvolimo da naprave tih lažnih više od 50% izlaznosti. Da ih nateramo da objave da je na izborima bilo više od 50% nevažećih listića. Da im na taj način jasno pokažemo da ne mogu tako više da se igraju sa nama. Da znamo da ne valja niko i da su svi isti! Da niko ne zastupa interese naroda već samo interese elita i lične interese! Prekrižite sve kandidate ili upišite ime koje vam se sviđa a nije na listi i redni broj ispred tog imena, a onda taj svojeručno ispisani broj zaokružite. Kako god, samo ne prazan listić da ubacujemo, već da bude nedvosmisleno nevažeći.

Ako za sada ne možemo nešto više od toga, toliko možemo, dok ne preuzmemo ponovo svoju decu iz kandži neoliberalnog vaspitanja posredstvom njihovih medija i propagande i ne počnemo ponovo da ih sami vaspitavamo prvo kroz bajke, a zatim kroz život o borbi dobra i zla, o časti, plemenitosti i poštenju, o ljudskom dostojanstvu, o humanosti i ravnopravnosti, o slobodi… Pa ako neko pokuša da im to jednog dana oduzme, da mu pokažu zube, da se bore – jer dobro na kraju uvek pobeđuje!

Slažeš li se? Poništi svoj glasački listić na ovim izborima!

55

Zašto glasam za Belog?

BY ZORAN ARSIĆ · PUBLISHED 19. MARTA 2017. · NARODNI FRONT

Nedavno, pokret ‘’Narodni front’’ je objavio svoj zvaničan stav da predsedničke izbore treba bojkotovati jer su lažni, nepostojeći i ne donose nikakve promene. A onda se pojavio Beli i u njemu smo videli tračak nade!

Pre Belog, za mene lično jedino rešenje koje bi možda moglo nešto pokrenuti, bio je pokušaj da ”nagovorim” narod da im napravimo bar 50% poništenih listića. Ne ”belih listića” već poništenih! To nije isto. Poništeni, a ne oni prazni listići, ne mogu se zloupotrebiti, na njih se ne može ništa dopisivati i to ”svetsko, do tada neviđeno čudo” bi onda bio događaj koji bi svi morali objaviti, i RIK i mediji i strani posmatrači i svi kandidati u trci za predsednika.

Više od 50% izbornih listića na kojima su svi predsednički kandidati prekriženi i tako prezreni od naroda koji ih je ”pročitao” u njihovim lažima i obmanama, odjeknulo bi kao ”udarna vest” u celom svetu i moralo bi da pokrene nekakav proces, da ne nagađam sada kakav…

Međutim, kao kandidat se iznenadno pojavio Ljubiša Preletačević-Beli i to je nešto kao, ne bolje, već lakše izvodljivo rešenje – a efekat isti! Alternative trenutno – nema! Jedan ili drugi, to su trenutno jedini metodi mirnog protesta, Gandijevske borbe protiv sveopšteg ludila i haosa koji mogu da odjeknu kao bomba i to u celom svetu, ne samo kod nas. Da pokrenu neku lavinu…

Ljubiša Preletačević-Beli ne personifikuje određenu politiku. Beli je šamar svakoj političkoj opciji, ali i plebsu da se probudi iz hipnoze.

56

Opcija poništenih više od 50% glasačkih listića, iako tehnički teško izvodljiva, ipak je naišla na osudu dušebrižnika da se tako omogućava opstanak Vučića i SNS na vlasti. Kao da to nešto menja. Zar nismo već u govnima i zar nećemo ostati u istima ko god na izborima pobedio, Vučić ili neko od ovih lažnih ”opozicionara”?

Opcija glasanja za Belog takođe kod mnogih nailazi na osudu i kritike, jer zaboga, to je neozbiljno i poigravanje sa ugledom države! Hahaha! Pobogu ljudi! Ništa nas ne košta da izaberemo Belog jer kao što je rečeno – već smo u govnima i već je sve lakrdija i sprdačina i sa narodom i sa državom. I zato stvarno ne razumem kad mi neko kaže ”daj, nemojte se zajebavati”. Što, kao sa nekim drugim će biti bolje a Beli će nas otera u propas’? Ma daaaajjjj bre, narode!!!?

Dajte da razmislimo šta će se desiti, odnosno promeniti (hipotetički) ako Beli (opet hipotetički) pobedi na predsedničkim izborima? Ako ostane dosledan sebi, Beli će biti upravo ono što naš predsednik jeste po Ustavu – figura. Obavljaće svoju protokolarnu funkciju, govoriti i raditi samo ono što mora i koliko mora, dozu humora i ironije će zadržati jer to je u njemu prirodno, ali će takve stvari od strane njegovih savetnika biti dozirane i kontrolisane da ne pređu granicu umesnosti.

Od njega se očekuje (a on to poslednjih dana i nagoveštava) da se okruži pravim ljudima kojima veruje i koji će pod njegovom harizmom i uticajem stavova koje širi, voditi ozbiljniju politiku u okviru ustavne nadležnosti predsednika države. Iznad svega, očekujem da svoj potencijalni položaj predsednika iskoristi za širenje ovog novog revolucionarnog duha u narodu koji je začeo! Imaće prostor i priliku da utiče na politička zbivanja ali pre svega na promenu svesti u narodu o vrednostima za koje se treba boriti i na kojima treba graditi društvo. Takođe, biće u prilici da ogoljava prizemnost i odvratnost aktuelnog stanja i da utiče na svest naroda da se treba boriti protiv takvog stanja. Po meni, to bi bio osnovni cilj i uloga Belog kao predsednika.

Na Vladu i Skupštinu i njihove odluke još uvek neće moći da utiče i da sprovodi tu vrstu ni zakonodavne ni izvršne vlasti (nije on Vučić pa da svu vlast uzurpira i ne treba ni da bude), tako da neće moći generalno ni da utiče na izgled države i na stanje u društvu. Njegova uloga bi trebalo da bude pre svega priprema građanstva ali i političkih snaga za naredne parlamentarne izbore.

Beli treba da bude opomena – to mu je uloga i dobrim delom ju je već i ispunio. Da svi budu pametniji, ozbiljniji, manje nehajni i da se manu principa ”lako ćemo”. Da shvate da narod čine ljudi. Živi ljudi sa svojim potrebama!

I zato narode, ako se još dvoumite da li i zašto treba glasati za Belog – no sikiriki i SAMO JAKO!!!

57

MOLIM VAS!!! Barem danas…

BY ZORAN ARSIĆ · 24. MARTA 2017. NARODNI FRONT

…stavite prst na čelo. Danas, kada obeležavamo još jednu crnu godišnjicu nacionalne tuge, nacionalnog ponosa, nacionalnog prkosa, ali i stradanja. Bacite na trenutak pogled u prošlost, osvrnite se oko sebe na sadašnjost i pogledajte u budućnost. A onda dobro razmislite kako ćete postupiti 02. aprila na predsedničkim izborima.

Ovaj dan, 24. mart, trebalo bi da obeležava na neki način ceo svet, a ne samo Srbija. To je dan kada je jedna nezavisna, suverena zemlja, agresorski napadnuta bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, čime je savremeni svet dobio jedno sasvim novo lice. Suspendovano je međunarodno pravo, a na scenu je stupio zakon jačega. Zakon onih kojima se može da ubijaju decu, da ubijaju civile, da ruše fabrike, mostove i puteve. Da sve to nehajno, bez trunke savesti nazovu ”kolateralnom štetom” i da za svoj zločin nikome ne odgovaraju niti podnose raport. To je bio tragičan poziv svima koji se osećaju dovoljno jakim, da se ne obaziru na Povelje Ujedinjenih nacija i druga pravna akta međunarodnog prava i da svoju snagu upotrebe za svoje interese protiv slabijih i nemoćnijih, što je pokrenulo druge agresorske ratove širom sveta i tako nas vratilo u period i stanje ljudskog društva od pre Drugog svetskog rata. Čini se da društvena zajednica predvođena tim zakonom jačeg koji je tog dana, 24. marta 1999. godine stupio na snagu, još uvek ide u nazad, vodeći nas ka društvenim odnosima koji su vladali u vreme dok smo živeli u pećinama. Zato ceo svet, a ne samo Srbija, treba da obeležava ovaj datum i da gleda u njega sa strahom i zebnjom za budućnost.

58

Ali neka za sada celog sveta, vratimo se mi našoj Srbiji. Dok su nam ubijali decu i uništavali nam polja, fabrike i domove, NATO siledžije su besramno izjavljivale da smo mi agresori u svojoj zemlji i da smo zveri koje treba uništiti i potamaniti. A onda, posle svega toga, preporučili su nam da im budemo sluge jer smo po njihovim zakonima i logici suviše mali da bi mogli biti svoji na svome. Pojedinci među nama koji su bez trunke dostojanstva, časti i morala, a takvih ima u svakom narodu, potrčali su u susret ovoj ”velikodušnoj” ponudi koja više liči na pretnju i ucenu. Kakvih još sve ima među nama i koliko je kojih, videćemo već 02. arila. Pa zato…

Ako ste među ovim NATO slugama i poslušnicima, ako nemate više ni trunku ličnog dostojanstva i spremni ste da prodajete svoju ”vjeru za večeru”, kvarni u duši jer vas tuđe brige, problemi, osećanja i potrebe ne zanimaju, već samo lični interes i privilegije; ako podržavate lopoviju, kriminal i korupciju jer bi i vi ili neko vaš mogao od tog posla da se ovajdi,

ako podržavate nepismene na vlasti i preduzeća u njihovim rukama jer ste i sami takvi bez obzira što umete i možete da pročitate čitav ovaj tekst; ako vas nije briga što se jedan mlad čovek (a imali smo takvih primera i među decom poslednjih godina) ubio jer su ga na putu do posla u ”Goši” na kojem prima platu od koje ne može da se preživi, izbacili iz autobusa jer nije imao novca za kartu – onda glasajte za SNS, odnosno na predstojećim predsedničkim izborima za Aleksandra Vučića. Ako ste član SPS, vama se ne obraćam (a tek onim vašim manjim koalicionim partnerima – ni na kraj pameti mi nije) jer je vaša sramota još veća, a čast i dostojanstvo još manji.

Ako ste fensi hipster iz beogradskog ”kruga dvojke”, ili ako to niste ali biste žarko želeli da to budete – zna se! Vi glasajte za reciklirane DS kadrove. Vi ste ”druga Srbija”. Vi se gnušate ovih ogavnih, bahatih, prljavih, polupismenih seljobera na vlasti. Ako, i treba! Ali je tužno što bi i vi tako fini, kulturni, obrazovani i vaspitani, provodili istu tu politiku kao i ovi koje nazivate ”seljoberima” i šta ja imam od toga što bi vi to za razliku od njih radili u belim rukavicama?

59

Ako ste od onih kod kojih mora da se zna red i u kući i na poslu i u državi, a gde nema ”gazde” nema ni reda – onda ste vi glasač nekog od neofašističkih kandidata, pa ćete i vi probrati svog konja u ovoj trci. Vi spadate među glasače koji bi javno ili potajno voleli da Srbijom opet vlada monarh kao vrhovni suveren i gazda, koji bi pod svojom čvrstom rukom držao pod kontrolom ”gazde” nižeg ranga, a ovi svoje sluge, sužnje i pokorne. Iza gazde ide novi gazda, a to je gazdin sin, pa ako je sin bezobrazan, glup ili lud (što svakom čoveku, a on je samo čovek, može da se desi) onda oprostite. Ali red je red, gazda je gazda i njegovo nasledno pravo morate da poštujete, a kako si ti pripadnik niže vrste i ne spadaš u ”gazde”, onda nemoj ni da lupaš glavu o ovoj temi. Samo poštuj red i zakon i običaje. E, sad, ako su vam šanse veće da budete u ovoj poslednjoj grupaciji kontrolisanih i upravljanih čvrstom rukom, onda pripadate većini od 99% stanovništva koja bi u ovom sistemu vlasti očigledno nadrljala kao bos po trnju, pa vi razmislite još jednom o ovoj opciji pre glasanja.

Pripadnici grupacija koje će glasati za kandidate tipa Čanak, Parović i ostalih sa liste ”Ko bi ovaj?” ne postoje, tako da na tu temu nemam kome ni da se obratim. To su oni koji su ”skupili” potpise za kandidaturu bez skupljanja i svi znamo otkud oni na listi i zašto.

Dakle, kako vam izgleda ponuda?

Tako da ako ste prosečan, čestit čovek, nemate želju ni da izađete na izbore i neka se svi oni malo… Pa dobro, bolje i to nego da pljunete na sebe, na svoju porodicu, na svoju prošlost i budućnost, dajući svoj glas nekom od ovih ”prljavih” ili od ovih lažno čistih, svejedno.

I zato bez sikiracije i – SAMO JAKO!!!

Možemo mi i sa ”klovnom” ako treba, ali i bez predsednika (ako tako mora) do sledećih parlamentarnih izbora, ali dajte da ove nemoralne spodobe koje nas kradu, ponižavaju, vređaju nam inteligenciju i dostojanstvo (koje oni nemaju) i čije su nas ”gazde” počele ubijati i državu razarati na današnji dan pre 18 godina – sklonimo za sva vremena! Pa njihovi naslednici neka razmisle do

60

tih parlamentarnih izbora hoće li voditi računa da im se radnici i đaci ne ubijaju jer nemaju para za autobusku kartu, hoće li deca u državi koju vode hodati noću po ulicama i ubijati beskućnike, hoće li rodbina nastradalih u NATO agresiji cvileti dok gleda besramnike dok ljube skute dželata, a dok se pola nacije oseća kao silovana devojka koju teraju da se uda za onog ko ju je silovao.

Ili ćemo mi i pred te izbore pisati (ili čitati) ovakve tekstove? Ili nešto još gore…

61

Nužnost: Dobrovoljne mobilne narodne jedinice (DMNJ – ДМНЈ)

Zeman došo, valja vojevati! Ne znači to nikakav poziv na nekakve oružane pobune i nasilno

rušenje ustavom utvrđenog poretka. Dovoljno dobre će biti i Gandijevske metode borbe, ali nešto

bolje i organizovanije se mora raditi. Organizovanje narodnih jedinica zbog opštenarodne

samozaštite je na žalost u ovoj državi postalo nužnost. Sudbinu države i njenih građana više ne

možemo prepuštati stihiji i slučajnim okolnostima. Grupa građana za direktnu demokratiju –

GG za DD, kreće u organizovano formiranje Dobrovoljnih mobilnih narodnih jedinica!

O ‘’pravnom paklu’’ života u Srbiji danas javno priča 99% građana Srbije, jer je postalo i previše

očigledno: Savremene lopuže su ”demokratske” zakone za sebe skrojile. I to tako da ti zakoni za

nekoga važe, a za nekoga i ne važe, sve zavisi od toga da li ste spremni da kleknete pred firera i

zakunete se na vernost i lojalnost savremenoj srpskoj fašističkoj vlasti. Otud, gde god se okrenete

ili ispod površine zagrebete, vidite nepravdu. Postavite li sebi ili drugima pitanje – pa kako je to

moguće? Kako to da su uglavnom kriminalci postali poslodavci i kako su to lopuže postale

nedodirljive; dobićete odgovor da lopuže možda jesu lopuže, ali kriminalci nisu jer sve što rade –

62

nije moralno, ali je legalno! Takve zakone su skrojili sebi za život po Vučiću, jer u taku’ su

mogućnos’.

Iskorenjivanje te užasne fraze- Nije moralno, ali je legalno – jedan je od bitnijih zadataka grupe

koja se bori za ukidanje diktatue, totalitarne, apsolutističke vlasti i uspostavljanje direktne

demokratije (Grupa građana za direktnu demokratiju – GG za DD). I očas posla bi mi taj

zadatak rešili, samo da nije tog jednog, ključnog problema. Svi ovi što se busaju u prsa dok

govore o demokratiji u poslednjih 30 godina, o istinskoj, najdemokratskijoj demokratiji neće ni

da čuju!

Institucije države su postale narodni mučitelji pa se narod snalazi kako zna i ume, bez

mogućnosti da se uzda u pravo i pravdu u zaštiti svojih prava. Pa tako, u samo ovih nekoliko

majskih dana unazad, bez da gledamo dalje u prošlost, možemo videti kako neki dobrovoljci trče

da brane iseljavanje bivših radnika ‘’Trudbenika’’ iz domova koje su sami svojim rukama

gradili. Popisuje se i pleni imovina KBC ‘’Dragiša Mišović’’ pa trčimo i tamo da sprečimo ludilo

državne uprave. Sprečavamo svojim telima plenidbu imovine sirotinje kojoj će oduzeti sve

što imaju, pa i sam krov nad glavom zbog duga od nekoliko stotina evra koji nisu u

mogućnosti, odnosno nemaju odakle da isplate! Trudnice i bolesnici dobijaju otkaze. Žene

na štakama rade u supermarketima. Devojke u buticima i drugim manjim radnjama

primaju preko računa minimalac, a onda gotovinski vraćaju ”gazdi” 7.000 do 10.000

dinara jer kažu da njihov rad ne vredi ni za minimalac! Roblje radi i na državne praznike

iako to nije neophodno, ali prazničnu dnevnicu im neće isplatiti! I tako dalje, i tako dalje…

Dokle bre više! Hoćemo li mirno da sedimo i posmatramo šta nam rade! Ako ne nama direktno

onda našim komšijama, prijateljima, rođacima. Ma ova dešavanja su šamar za šamarom celom

narodu Srbije i to svakodnevno. A mi okrećemo i drugi obraz, je li!? Ili bi mogli malo i da

uzvratimo!??

63

Kako je lepo videti retke scene kao kada je 19. maja BOJAN T. iz mesta Jelen Do, Radnik firme

“Gevis” za preradu voća i povrća iz Požege, zapalio dve kancelarije preduzeća u kom radi, posle

svađe sa vlasnikom koji mu duguje dve plate. Lepo za promenu, nakon svih onih vesti o ljudima

koji su rešili da oduzmu sebi život pritisnuti nemaštinom, ponižavanjem i bedom. Ako ne

materijalnom, onda bedom ljudskog dostojanstva.

Ali retki su takvi ljudi sa očuvanim dostojanstvom i ličnim integritetom kao što je BOJAN! I

zato ti retki treba da se okupe, da budu zajedno, da pomažu jedni drugima, ali i onima koji kao

miševi ne smeju ni pogled da podignu kada im se ‘’gazda’’ obrati povišenim tonom jer im je

palo na pamet da traže ono što im pripada! I njima treba pomoći, pa kada vide da IMA SPASA I

NADE i da postoji nešto vrednije od golog preživljavanja, da se i deo njih (ne svi opet, sigurno),

pridruže ovim ponosnima koji ne daju ni na sebe ni na druge.

U Hrvatskoj je 2012. godine nastala organizacija “Živi zid”, kada su porodicu Vukić iz Zadra

pokušali iseliti iz njihovog doma zbog poreskog duga. Svih dvadeset i četvoro aktivista koji su

svojim telima branili stav da je dom svetinja i da svako ima pravo na dom, je tada privedeno i

dobilo prekršajne prijave, ali njihova akcija je uspela i od tada je takav vid ‘’samoodbrane’’

postao praksa u Hrvatskoj, a od nedavno sve više i u Srbiji.

Sve je to lepo, te akcije su korisne za žrtve a za vlast opominjuće, ali smatramo da bi morali to

organizovanije, odlučnije i bolje da radimo. Sa manje straha po obespravljenu sirotinju, a sa više

straha za izvršitelje sumanutih naredbi nezasitih fašista.

Smatramo da nam je potrebna organizovana grupa na koju uvek možemo da se oslonimo da će

biti tu kada treba štititi i grad (i državu) od poplava, ali i građane od izmeta i smeća koje pliva po

površini u toku trenutne poplave.

64

Od samih ‘’protestnih šetnjica’’ očigledno nema ništa. Nikoga nije briga i sve što šetnjama

postižemo je privid da nešto kao protestujemo, a oni nam to kao ‘’demokratski’’ odobravaju, a

jedini rezultat takvih protesta je nerviranje radnika ako im blokiramo ulicu kojom se mrtvi

umorni i iscrpljeni, željni doma i kreveta, vraćaju kući s posla, nakon desetočasovnog ili

dvanaestočasovnog radnog vremena. Baš briga fašiste za narodne proteste dok se samo svode na

šetnje. Kad je ko od šetnje dobio nešto korisno sem kondicije?

Zato predlažemo formiranje Dobrovoljnih mobilnih narodnih jedinica!

Dobrovoljne – jer to je posao za one sa najvećim srcem i snagom među nama, za ljude kojima je

sloboda, čast i dostojanstvo iznad svega; koji će tako visokorizičan i naporan posao raditi bez

plate, uz jedinu satisfakciju da će im nagrada za hrabrost i aktivnost u budućnosti biti bolje

okruženje i normalniji život za njih i njihovu decu i pravna, uređena, ugledna i bogata država u

kojoj će živeti.

Mobilne – jer moraju biti u stalnom pokretu, od mesta do mesta gde je intervencija ovih

dobrovoljnih jedinica potrebna. Ako DMNJ bude činilo 1.000 ljudi, da znamo da ćemo uvek

imati na raspolaganju tamo gde je potrebno intervenisati bar 300 članova (trećinu članstva, to bi

valjda bilo realno, a bilo bi besmisleno da se više od dve trećine izjasni da je baš tog dana nešto

prezauzeto da učestvuje u zajedničkoj dogovorenoj akciji), a da nam se ne desi da na Fejsbuku

3.000 ljudi zahteva ili podrži zaštitu ljudskih prava nekoga kome su ta prava uskraćena, a onda

na lice mesta izađe 20 ljudi, što je za ostalih 2.980 ipak, priznaćete – sramotno!

Narodne – jer ih čini narod, odnosno predstavnici onog najboljeg što je još preostalo od nekada

velikog, poštovanog, prkosnog naroda, kojeg su se Nemci i Turci plašili, Rusi hteli da ga uvek

imaju uz sebe, a ‘’zapadnjaci’’ polutajno prezirali, ali sa strahopoštovanjem! Kakav je to narod

koji urliče iz svih grla ‘’URA!!!’’ i trči na brojnijeg i jačeg neprijatelja i razbija ga u

65

paramparčad!? Dugo su se pitali, a onda dali sve od sebe da to ubiju u nama. ‘’Deder’’ da im

pokažemo da je još toga ostalo u Srbiji; malo ali dovoljno da obnovimo to strahopoštovanje koje

su prema Srbiji imali i oni koji su je prezirali!

Jedinice – jer iako nenaoružane, miroljubive i dobronamerne, ipak predstavljaju organizovane

formacije koje će Gandijevskim metodama ipak upozoravati bahate i bezobzirne da treba da

vode računa šta rade, kakve zakone donose i sprovode, kao i da se ne treba igrati sa narodom i u

igri preći granice narodne trpeljivosti .

Svi vlastodršci ovog sveta bi u svojim kancelarijama trebalo da imaju sliku stradanja

porodice ČAUŠESKU u Rumuniji 1989. godine, kao opomenu šta se dešava sa

vlastodršcima kada postanu bahati i kada nateraju svoj narod da pređe tu granicu

trpljenja!

Narod nikada ne poziva na nasilje i od nasilja se gnuša i zato moli da ne bude pozvan i

isprovociran na nasilje! To bi trebalo da bude moto i obeležje Dobrovoljnih mobilnih

narodnih jedinica!

Budući članovi Dobrovoljnih mobilnih narodnih jedinica – bićemo praćeni, progonjeni,

privođeni, hapšeni, ali svaka roba ima svoju cenu! A roba koju mi tom cenom plaćamo u stvari

i nema cenu – sloboda, sigurnost i dostojanstven život. Ponovo biti ponosan što si državljanin

Srbije! Malo li je!?

Ciljevi i aktivnosti Dobrovoljnih mobilnih narodnih jedinica

Prvi, univerzalni, prioritetni cilj svim građanima Srbije koji su izvan aktuelne fašističke

vlasti, pa tako i članovima DMNJ bi trebalo da bude – borba za DIREKTNU (neposrednu)

DEMOKRATIJU! DD nije savršeno niti univerzalno rešenje za sve naše probleme, ali je

dobar korak ka demokratizaciji društva; predstavlja direktno ukidanje svake diktature i

samovlašća i omogućava istinsku kontrolu rada zakonodavne i izvršne vlasti i daje dobar

polaz za narodne inicijative kojima će narod sam urediti svoju državu po svojoj želji i meri.

66

Narod tako postaje jedini istinski suveren, preuzima svoju sudbinu u svoje rulke, ali i veliku

odgovornost jer nakon toga narod više ne može protestovati sam protiv sebe i svojih odluka

donetih referendumskim izjašnjavanjima!

Okupacija RTS, sve dok nam ne obezbede termin (u pristojno vreme, ne u prepodnevnim ili

kasnim večernjim časovima) u kojem će informisati svo stanovništvo Srbije o svim

protestima, o zahtevima građana u protestu i o reakciji vlasti na te zahteve. Omogućiti

izlaganje predstavnika protesta u trajanju od najmanje 5 minuta, a ne samo da slušamo

fašističke vlastodršce kako blate svoj sopstveni narod. Kad ste videli u vestima da je grupa

građana svojim telima sprečila iseljavanje iz vlastitog doma neke porodice? Ne žele da

takvim vestima ‘’uznemiravaju’’ ostatak građana Srbije? E, neće moći tako! RTS je javni

servis i finansira se našim parama a ne donacijama Soroša, NATO i EU i zato će informisati

narod o onome što narod kao finansijer od svoje informativne kuće želi da čuje! Željko

Mitrović neka pravi na svom ‘’Pinku’’ šta god želi (dok ne promenimo određene nadležne

zakone) dok ga on finansira, ali zato RTS isto tako mora da sluša svog finansijera, a to je –

NAROD a ne fašistička vlast! Uvođenjem DD načina odlučivanja, postaraćemo se da RTS

nikada više ne služi ni jednoj vlasti već samo i isključivo NARODU i narodnim interesima!

Zaštita telima kao živim zidom nepravednih i nerazumnih iseljavanja i oduzimanja imovine

od strane fašista stvorene savremene inkvizicije. Svojina je svetinja, zar ne fašisti? E, pa onda

smislite nešto drugo za naplatu svojih potraživanja, bez diranja u ‘’svetinju’’, odnosno tuđu

svojinu! Pa ubuduće razmislite prema kome možete da pravite svoja potraživanja!

Prikupljanje sredstava u ‘’Fond solidarnosti’’ iz kojeg ćemo pomagati porodice ili pojedince

(ako nemaju porodice), boraca kao što je BOJAN T. iz mesta Jelen Do, koji je zapalio dve

kancelarije preduzeća u kom radi isprovociran ponašanjem ‘’gazde’’ koji mu duguje dve

plate.

Iz istog fonda plaćaćemo kazne na koje će biti osuđeni junaci kao što je BOJAN i svi drugi

koji ispoštuju sebe, odnosno koji demoliraju kancelariju službenika koji je fašistički

podoban, ali ne zna ili neće da radi svoj posao kako treba; koji se suprotstave komunalcima

67

koji maltretiraju nekog nesrećnika na ulici; koji lupe šamar privatniku je mu je maltretirao

ženu koja radi za bednih 15-20.000 dinara plate ili lupi ‘’dandaru’’ gazdi kad povisi glas na

radnika, ne na drugu ili treću, već na prvu (pa ćemo onda da vidimo ko će da nosi pampers na

poslu)6.

Organizacija protesta ispred stambenih jedinica ‘’gazda’’ koji daju otkaze zbog bolesti ili

zbog trudnoće, kao i onih koji traže da im se gotovinski vrati deo minimalca isplaćenog

radniku na račun uz transparente kao što su: ‘’Radi sam gazda, ako tvoj radnik ne može da

zaradi ni minimalac’’.

Organizacija protesta ispred stambenih jedinica službenika inspekcijskih službi koji ‘’ne

znaju’’ ili neće da rade svoj posao kako treba i ne postupaju adekvatno po prijavama protiv

‘’miljenika fašističkog režima’’.

Blokada rada ‘’živim zidom’’ preduzeća i ustanova koje otpuštaju prekarne radnike nakon

dve godine rada ‘’na određeno vreme’’, da bi na njihovo mesto primili nove mučenike koji će

takođe biti otpušteni, zamenjeni novim nakon dve godine.

Konstantan pritisak na institucije i pojedince koji nam očigledno ‘’vređaju inteligenciju’’,

gaze ljudsko dostojanstvo i život u Srbiji čine takvim da većina stanovnika želi da je napusti

uz parolu: ‘’U Srbiji će za 5 godina živeti još samo lopuže i budale’’.

I ostale aktivnosti koje nam se učine korisne i svrsishodne.

Hajde sad, razmislite. Da li ste spremni za aktivno članstvo ili aktivnu podršku DMNJ ili da

zauvek prestanete da glumite Kalimera po društvenim mrežama, ali i po komšiluku i kao papagaj

ponavljate ‘’nepravda pa to ti je’’. Hajde da vidimo, koliko nas u kojoj grupi ima?

6 U ovom tekstu su korišćeni delovi članka ''10 narodnih zapovesti Milana Milenkovića'' sa bloga milanmilenkovic.com

68

Zašto insistiramo na DIREKTNOJ DEMOKRATIJI

…ili zašto plebiscit (narodna odluka)!!?

Po svemu sudeći, iako 99% građana Srbije u ovom trenutku ima potrebu za neposrednom

demokratijom jer je to trenutno jedini put koji nas može povesti u neko bolje društvo i kvalitetniji

društveno politički sistem od ovog koji nas trenutno ”ubi”, kako stvari stoje jedva da 1% tih istih

građana zapravo zna šta je to neposredna (direktna) demokratija. O načinu funkcionisanja

neposredne demokratije na Islandu, kada, kako i zašto je do takvog sistema kontrole

zakonodavne i izvršne vlasti u ovoj državi došlo, poznato je čini se još manjem procentu

građana. Otud nedovoljno interesovanja za ovu ‘’slamku spasa’’ ne samo u Srbiji, već i u

drugim neokolonizovanim državama iz našeg okruženja.

Kod jednog malog procenta, ili još bolje reći promila ljudi se u poslednje vreme javlja

interesovanje za ovu temu. Uočili smo kod većine dve tipične ‘’greške’’ kada je o direktnoj

demokratiji reč i zato ćemo te predrasude odmah razjasniti za sve neupućene:

69

1. Ponavljamo, dakle naglašavamo – da je DIREKTNA DEMOKRATIJA put koji nas

može povesti u neko bolje društvo i kvalitetniji društveno politički sistem! Dakle samo

put, a ne i konačno odredište. Dobra stvar kod direktne demokratije je to što narod svojim

uticajem na politiku, neposrednim odlučivanjem i izjašnjavanjem na referendumima može da

bira odredište na koje želi da stigne. Nakon uspostavljanja DIREKTNE DEMOKRATIJE,

koja će između ostalog razbiti i medijski mrak, moći će svi ravnopravno da promovišu u

medijima ili kako već znaju i umeju svoje ideje, pa da se u nekoj budućnosti, jednog dana mi

ili naša deca referendumski izjasnimo jesmo li za kralja ili smo ”za Tita”, ili nešto

između. Ali tada će pošteno i jasno moći da se vidi za šta je većina u Srbiji i opet

referendumima da se izjasni i dogovori kako da prevaziđemo, odnosno rešimo problem

različitih shvatanja i podela koje u direktnoj demokratiji neće biti tako bolne kao danas. U

DIREKTNOJ DEMOKRATIJI nema osećaja nepravde i to je najvažnije. Sve ostalo

ćemo se dogovoriti – referendumom! Nije čoeku žao na malo, nego na nepravo (narodna

poslovica)!

2. Drugo pitanje, odnosno greška koja je dosta izražena je shvatanje da DIREKTNA

DEMOKRATIJA isključuje parlament, pa po nekima čak i Vladu jedne države! Ne ljudi,

pobogu! Ovako to otprilike izgleda:

DIREKTNA (neposredna) DEMOKRATIJA ne isključuje predstavničku vlast, već je samo

nadzire, ograničava joj bezgraničnu zakonodavnu i izvršnu vlast (rad Narodne skupštine i

Vlade) i podseća da je ipak narod jedini pravi suveren (bar bi trebao biti). DD

podrazumeva da sva ključna pitanja za funkcionisanje države i položaj građana, nakon

rasprave i donošenja odluka (Zakona, Uredbi i sl.) u parlamentu ili u Vladi idu na javnu

raspravu, a onda se jednom godišnje ili na svakih 6 meseci (manje-više) organizuje

referendum na kojem se narod izjašnjava o tako donetim odlukama zakonodavne i izvršne

vlasti.

70

Na jednom referendumu se može glasati o više pitanja koja se smatraju za bitna i o kojima

narod treba da donese konačan sud.

Dakle, DD podrazumeva ograničenu moć zakonodavne i izvršne vlasti, njihovu kontrolu i

korekciju od strane naroda, umesto da narod između izbora dobija stav vlasti: ”Glasali ste – eto

vam ga!”

Ako smo ove stvari razjasnili, onda je nadam se već dobrim delom jasno zašto vlast, i ova i

prethodna i blo koja druga ne žele da omoguće narodu tako lako izjašnjavanje na referendumima,

naročito ne često i ne za ključna pitanja! Svaka vlast apsolutistički ili gotovo apsolutistički želi

svo pravo odlučivanja za sebe i ne žele da im se u to meša ni bilo kakva opozicija, a naročito

ne sav narod!

Iz tih razloga, danas je u Srbiji podneti inicijativu za referendum gotovo nemoguće.

To su nam svojim zakonima donetim u stilu ”Glasali ste – eto vam ga!” obezbedili prethodni

vlastodršci još pre 20 godina, a ovim novim nije ni na kraj pameti da to menjaju.

ZAKON O REFERENDUMU I NARODNOJ INICIJATIVI

u članu 10 stav 1 kaže:

Akt o raspisivanju republičkog referenduma donosi Narodna skupština na predlog najmanje

pedeset narodnih poslanika, Vlade ili najmanje 100.000 birača.

Dakle, kako Narodnoj skupštini ili Vladi ne pada na pamet da pita narod šta misli o njihovim odlukama, da bi narod zatražio da se o nečemu izjasni na referendumu potrebno je skupiti potpise 100.000 birača, a zatim ih naravno i overiti i platiti neverovatnu sumu za overu tolikog broja potpisa!

Dakle, po ovom zakonu, slobodno možemo da zaboravimo na referendumska izjašnjavanja!

Koji je naš cilj?

71

Pa promena određenih članova ovog zakona, naročito ovog prvog stava člana 10, kako bi

narodna inicijativa za raspisivanje referenduma bila jednostavnija i zaista dostupna (a ne samo

proklamativno kao što vidimo).

To bi bio samo prvi cilj. Olakšati i učiniti realnom narodnu inicijativu je dobro, ali to još uvek

nije DIREKTNA DEMOKRATIJA!

Zato, pored promene ovog člana Zakon o referendumima i narodnoj inicijativi, cilj nam je da svi

sistemski zakoni i uredbe Vlade, po automatizmu idu na referendumsko odobravanje od strane

naroda, na način kako smo već opisali.

Obavezno (a ne po narodnoj inicijativi), da se referendumsko izjašnjavanje građana Srbije

organizuje jednom godišnje, kada bi se narod izjašnjavao o svim tim sistemskim zakonima

i uredbama Vlade donetim između dva referendumska izjašnjavanja. E – to jeste direktna

demokratija i to hoćemo!!!

Šta vlast i oligarhija postižu time što onemogućavaju građane da učestvuju u političkom životu

(sprečavanje referenduma)?

Valjda smo to već razjasnili. Postižu donošenje nenarodnih zakona, kao što je trenutno

najozloglašeniji Zakon o radu, ali eto i ovaj recimo, Zakon o referendumima i narodnoj

inicijativi, kao i drugi zakoni skrojeni po nalozima vlasnika krupnog kapitala, kako bi otimačina

narodne imovine za njih bila slobodna, jeftina i jednostavna, a eksploatacija i zloupotreba radne

snage još jednostavnija i bezobraznija.

Narod nakon izbora nema više nikakvog uticaja na donošenje protiv-narodnih zakona i

džaba im novi izbori i promene vlasti, jer ko god došao na vlast ne pada mu na pamet (ili

možda i ne sme) da menja te po narod i državu štetne zakone koji su već doneti, već nam

72

zagorčavaju život donošenjem novih, još gorih zakona, koji će samo još više da nas guše i

pritiskaju.

Koji su zadataci na putu predstojeće borbe za neposrednu demokratiju?

Za početak, trebalo bi da razjasnimo određena bitna pitanja za funkcionisanje direktne

demokratije, a zatim da utvrdimo načine (akcije) kojima ćemo se boriti u izvršenju naših

zadataka ka konačnom cilju.

Pre nego što nastavim, samo još jedna mala digresija. Šta znači konačnom cilju? Pa konačnom

na putu ka istinskoj demokratiji, a kada ostvarimo taj cilj i dobijemo direktnu demokratiju, svi

zajedno, pristalice svih ideologija, političkih parija i apolitični, ljudi svih nacija, sav narod Srbije,

onda ćemo postavljati pred nas nove, veće; ali lakše ostvarive ciljeve. Tada će sve biti mnogo

lakše, demokratskije i transparentnije.

Koja su to pitanja na koja moramo dati odgovore pre nego što krenemo bilo šta da tražimo?

Kao prvo, o čemu bi se na plebiscitu odlučivalo (plebiscit je kovanica dve latinske reči, narod i

odluka, dakle značenje ove reči je narodna odluka!)?

Primera radi, Švajcarska takođe ima sistem DIREKTNE DEMOKRATIJE, ali njihov narod se o

ekonomskim pitanjima retko kada pita i takva pitanja obično ne idu na referendum. Maja meseca

ove godine, Švajcarci su se na primer izjašnjavali na referendumu o postepenom gašenju

nuklearnih elektrana i njihovom zamenom proizvodnjom energije iz obnovljivih izvora, ali kada

se usvaja budžet, tada ih obično ne pitaju da se referendumski izjasne o planu budžeta.

U Srbiji, trenutno bar polovina građanstva ima želju da odmah izađe na referendum i izjasni se o

tome da li su za ulazak Srbije u EU i NATO, ali vlastima ne pada na pamet da narod pita za šta

73

su oni, građani, već teraju po svome, a referendum sa tim pitanjem će uslediti tek kada baš bude

moralo (ako bude moralo) i kada sve bude pripremljeno da narod bude nateran da glasa onako

kako vlast zahteva.

Koja su to druga ‘’sistemska’’ pitanja na koja bi narod obavezno morao da da svoj odgovor,

”narodnu odluku” plebiscitom (referendumom), tek treba u okviru ove grupe da usaglasimo.

Kako bi referendumsko pitanje moralo da bude formulisano?

Vrlo ozbiljna tema, jer se formulisanjem pitanja može uticati na glasače i zaslužuje veliku pažnju

i odgovore stručnih lica (psihologa, pravnika, itd) koja bi nam mogla pomoći po ovom pitanju.

Koliko je optimalno potrebno potpisnika da bi narodna inicijativa morala biti usvojena i

po njoj referendum raspisan?

Ovo je nužno da razjasnimo da ne bi svaka budala mogla da plasira neke bizarne predloge, ali da

se opet podnošenje KVALITETNO OBRAZLOŽENIH inicijativa u skupštini uzme u

razmatranje uz neki optimalan i ne baš prevelik broj potpisnika. Koliki broj? Uzmite u obzir i da

se overa potpisa plaća, što je takođe veoma bitan faktor po ovom pitanju. Gde je optimalno

rešenje?

Pored pitanja, moramo utvrditi i određene zahteve, kao što je na primer omogućavanje javnog

obrazlaganja podnosioca narodne inicijative, ali i da se inicijatori i javnost moraju

obrazloženo obavestiti o razlozima u slučaju eventualnog odbijanja narodne inicijative.

Sve ovo, za sada ponuđeno na raspravu je samo vrh ledenog brega u mnoštvu zadataka, pitanja i

zahteva koje moramo odraditi, razjasniti i definisati. Iznad svega, biće nam potrebna pomoć

stručnih lica i mi ćemo je tražiti!

74

O korupciji

Korupcija u najširem smislu predstavlja svaku zloupotrebu položaja od

strane državnog službenika ili osobe koja vrši određenu javnu funkciju, a koja za cilj ima ličnu

i/li materijalnu korist. Stepen korupcije je proporcionalan opštem stanju u društvu. Što je država

siromašnija, to je stepen korupcije veći.

Opasnosti koje sa sobom nosi korupcija po državu i stanovnike te države su brojne. Primera radi,

krajem 90-ih godina, grupa sačinjena od pripadnika CIA, FBI i američkih kongresmena,

napravila je istraživanje o korupciji u Ruskoj Federaciji. U izveštaju koji su sačinili, napisano je

da je cela Rusija jedan sindikat organizovanog kriminala, pa je preporučeno američkim

biznismenima da ne ulažu novac u poslove sa Rusijom jer time rizikuju svoj kapital, ali i svoje

živote.

Visok stepen korupcije stvara kod stanovništva utisak da država nije sposobna da obavlja svoje

funkcije. Stvara se poseban sloj društva, kasta ”nedodirljivih”, a svest o postojanju takve kaste

stvara kod ostalih gradjana depresivnost i razočarenje u funkcije državnog aparata. Sem toga,

korupcija prouzrokuje prepreke u razvoju privrede i stranih ulaganja. Ako je poslovnom čoveku

75

potrebno 20 dokumenata da registruje firmu, na svakoj fazi dobijanja dokumenata će naići na

korupciju. Sve to na kraju najviše pogadja srednju klasu, koja na svojoj koži snosi najveći teret

korupcije.

Niske plate državnih službenika su plodno tle za korupciju. Sem plata, bitan faktor korupcije je i

loš odabir kadrova koji koji obavljaju poslove državnih službenika. Delovanje organa lokalnih

vlasti i donošenje lokalnih akata u suprotnosti sa republičkim zakonima, odsustvo republičke

kontrole lokalnog nivoa vlasti, takodje su bitni faktori korupcije.

Oblasti najveće zastupljenosti korupcije su:

Bezbednosne službe, sudstvo i tužilaštvo;

Gradjevinarstvo;

Komunalne institucije;

Zdravstvo;

Poslovi privatizacije;

Spoljno-ekonomski poslovi.

Oblici korupcije:

Jedan od najrasprostranjenijih, najočiglenijih i najbezobzirnijih oblika korupcije

je imenovanje lica na mesta u organima vlasti i rukovodjenja po principu rodjačko-

klanskih veza. Kao rezultat takvih imenovanja dobijamo nedostatak kompetentnosti

službenih lica, niske profesionalno-ljudske kvalitete (ne znaju dovoljno dobro svoj

posao, ali ih i nije mnogo briga zbog toga), nesamostalnost u donošenju odluka

(nedostatak integriteta), pokvarenost, izopačenost i prljave spletke radi očuvanja svog

mesta i ličnih interesa.

76

Nezakonito učešće državnih službenika u organima vlasti u privatnom preduzetništvu (sukob

interesa).

Veza službenih lica sa liderima kriminalnih grupa (prodaja informacija, zaštita od

pravosudja).

Zloupotreba položaja sklapanjem nepovoljnih ugovora.

Zloupotreba subvencija i kreditiranja projekata.

Odobravanje gradnje na lokacijama koje za to nisu predvidjene. (U ovom I drugim

slučajevima imamo primer povezivanja više državnih službenika u jednu kriminalnu grupu,

jer pojedinac sam ne može da odradi celokupan protivzakonit posao.)

Pritisci na istražne organe u postupcima istrage, kao i na novinare koji bi da pišu o korupciji i

drugim krivičnim delima iz oblasti privrede.

Kradja budžetskih sredstava (nerealna cena gradjevinskih radova; nabavka opreme,

materijala I sredstava; umanjenje vrednosti državne imovine u postupku privatizacije,

preuzimanje dela sredstava stečenih izdavanjem državne imovine, fiktivno upisivanje radnog

staža, prijavljivanje da je odradjeno nešto što nije odradjeno…)

Mito u oblasti dobijanja dozvola i saglasnosti za različite komercijalne poslove.

Sprovodjenje konkursa mimo propisa uz uklanjanje sposobnih i konkurentnih, lobiranje u

korist kriminogenih lica…

Nezakonita predaja državnog zemljišta ili objekata privatnim licima bez odgovarajuće

zakonske procedure.

Korupcija državnih službenika je tesno povezana sa nosiocima organizovanog kriminala:

Finansiranjem predizbornih kampanja.

Infiltriranjem kriminogenih lica i njihovih veza u strukture vlsti.

77

Uticaj kriminogenih lica na postavljenje kadrova i rukovodilaca u državnim službama i

kasniji uticaj na njihovo donošenje odluka.

Uspostavljanje kontrole lidera organizovanog kriminala nad nacionalnim odlukama i

državnim projektima (u gradjevinarstvu, zdravstvu…) jer se tu plasiraju budžetska sredstva, a

oni žele da prisvoje deo tih sredstava.

”Stavljanje šape” na pojedina preduzeća koja se dovode pred bankrot u cilju kasnijeg

kupovanja tih preduzeća za bagatelu.

Omogućavanje dobijanja kredita za preduzeća koja poseduju lideri kriminalnih grupa,

dostavljanje finansijski upotrebljivih informacija…

Sada kada znamo šta je to korupcija, gde i kako se najviše ispoljava i koju štetu nanosi državi i

njenim čestitim gradjanima, treba da razmotrimo moguće mere i načine za njeno suzbijanje, ako

hoćemo u našoj državi da izgradimo kvalitetniji život i bolje društvo!

Načini borbe protiv korupcije

78

Polazi se od informacije o korupciji, odnosno o aktivnostima korumpiranog lica, a zatim se

vrši procena operativne situacije koja se izučava. Vršenje te procene bi trebalo da počne od

tri elementa:

1. Izučavanje protivnika (korumpiranog lica);

2. Izučavanje naše snage, mogućnosti i sredstava;

3. Izučavanje sredine (uslova) u kojima se korupcija dešava.

Nakon toga se pravi (procenjuje) najadekvatniji model operativnog rada i postavlja se cilj tog

rada.

Zatim treba selektirati lica kojima će se dati konkretni pojedinačni zadaci. Ta lica treba da

budu osposobljena i obučena, specijalisti da donesu kvalitetnu informaciju koja će dovesti do

željenog cilja. Na primer, da bi se ispitali tokovi novca preko banaka potrebni su nam

bankari. Tim licima treba dati (pronaći) adekvatan motiv za saradnju.

Potrebno je razjasniti samu činjenicu davanja mita: vreme, mesto, način, eventualni svedoci,

posrednici…

Faktori koji utiču na borbu protiv korupcije:

Ograničenja u radu prema licima sa imunitetom (poslanici, sudije…)

”Zainteresovana strana” – kada niko nije zainteresovan da delo bude otkriveno i rasvetljeno.

Korporativnost korumpiranih lica – veze koje omogućavaju aktivno suprotstavljanje istrazi.

Nezaštićenost gradjana od uticaja korumpiranih lica i kriminalnih grupa. Najčešći problem je

strah lica koje može dati kvalitetnu informaciju da korumpirano lice ne sazna ko je izvor

informacije. Zato posebnu pažnju treba posvetiti pronalaženju pravog motiva za saradnju.

Mere za sprečavanje korupcije:

Organizovanje kontrole postavljenja u organima državne vlasti.

Vršenje kvalitetnijih provera (umesto formalnih) za lica koja se primaju u državnu službu.

79

Provera rada vršilaca provera.

Uklanjanje sa službenih položaja lica koja su povezana sa organizovanim kriminalom,

obaveštavanjem nadležnog organa o delatnosti takvog lica, nakon čega bi taj nadležni organ

trebalo da primeni najadekvatniju mogućnost za davanje otkaza.

Plasiranje propagandnih materijala u sredstvima informisanja u cilju kompromitacije

korumpiranih lica.

Organizovanje kontrole rada državnih službenika u najkorumpiranijim sferama.

Kontrola plasmana bužetskih sredstava…

Mere koje treba da sprovodi država:

Kompleks podataka koje treba prikupiti medjunarodnom saradnjom o stranom investitoru

(provera kapitala kojim raspolaže, da li poseduje kancelarije i druge objekte u vlasništvu,

koliko su poznati u oblasti privredne grane kojom se bave, sa kojim državama i firmama su

prethodno saradjivali i kakva su iskustva tih njihovih saradnika…)

Izbacivanje stranih državljana i zabrana ulaska licima za koja se utvrdi das u vršioci krivičnih

dela.

Poštovani prijatelji, saradnici… očekujem od vas da mi pomognete da dopunjavam ovu

temu, da predlažete druge mere za sprečavanje korupcije i akcije za koje smatrate da bi

trebalo da ih sprovode organi bezbednosti, politički aparat države ili nevladine

organizacije.

80

Manifest Komunističke Partije – citati

BY ZORAN ARSIĆ · PUBLISHED 6. JANUARA 2017. · NARODNI FRONT

Mesecima unazad čitam Manifest Komunističke partije i razmišljam kako da ga približim onima koji ga nisu izučavali u školi. Izdvajam citate, pišem i brišem komentare, da bih konačno shvatio – Manifestu nisu potrebni nikakvi komentari. Pisan je pre 169 godina, pa je za jedne odavno prevaziđen, a za druge u potpunosti aktuelan i danas. Lično sam negde između, ali mnogo bliže ovim drugima. Zato ću izdvojiti neke citate, a oni koji ga do sada nisu pročitali, ako se udostoje bar te citate da pročitaju, neka o aktuelnosti Manifesta Komunističke partije ili bar ovih citata – prosude sami.

Bauk kruži Evropom – bauk komunizma.

Tako su 1848. godine, počeli svoj politički pamflet – Manifest Komunističke partije, Karl Marks i Fridrih Engels. Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka – tada. Danas, sile kapitalističkog Sveta (jer stara Evropa je u međuvremenu dobila vanevropske gospodare) žive u uverenju da su bauka ubile 1989. godine.

Ali on nije mrtav. Još uvek daje znake života. Trenutno liže svoje rane i prikuplja novu snagu, dok razmišlja o greškama iz prošlosti kako bi ih otklonio u budućnosti. Prva veća plima radničkog nezadovoljstva odneće crvenog bauka komunizma sa malog ostrva na kom je sada i izbaciće ga na obalu savremenog čovečanstva, odakle će konačno krenuti u večnost!

81

Citat: Svako dosadašnje društvo počivalo je, kako smo videli, na suprotnosti između ugnjetačkih i ugnjetavanih klasa. A da bi neka klasa mogla biti ugnjetavana, moraju joj biti osigurani uslovi u kojima može bar da tavori svoj ropski život.

…

Citat: Uslov kapitala jeste najamni rad. Najamni rad počiva isključivo na konkurenciji među radnicima.

…

Citat: Komunisti su, dakle, u praksi onaj deo radničkih partija svih zemalja koji je najodlučniji, koji stalno gura dalje, oni u teorijskom pogledu imaju to preimućstvo nad ostalom masom proletarijata što razumeju uslove, tok i opšte rezultate proleterskog pokreta.

Najbliži cilj komunista jeste isti kao i svih ostalih proleterskih partija: formiranje proletarijata u klasu, rušenje buržoaske vladavine, osvajanje političke vlasti od strane proletarijata.

Teorijske postavke komunista nipošto ne počivaju na idejama, na načelima koje je izmislio ili otkrio ovaj ili onaj popravljač sveta.

One su samo opšti izrazi stvarnih odnosa postojeće klasne borbe, istorijskog kretanja koje se vrši pred našim očima. Ukidanje dosadašnjih odnosa svojine nije nešto što posebno karakteriše komunizam.

…

Citat: Ono što čini odluku komunizma nije ukidanje svojine uopšte, već ukidanje buržoaske svojine.

U tom smislu mogu komunisti sažeti svoju teoriju u jednom izrazu: ukidanju privatne svojine.

…

Citat: Lumpenproleterijat, ta pasivna trulež najdonjih slojeva starog društva, biće delimično ubačen u pokret proleterskom revoluciom, ali će se po čitavom svom životnom položaju radije dati potkupiti za reakcionarna rovarenja.

Primedba: Lumpenproleterijat jeste najniži sloj društva, najsiromašniji, neobrazovan, povodljiv, primitivan… samim tim i potkupljiv. Marks je u lumpenproletarijatu video klasnu frakciju koja je, za razliku od proletarijata, s obzirom na svoj način života (skitnice, beskućnici, prosjaci, sitni kriminalci, prostitutke…) zainteresovana za status quo, odnosno ekonomski zavisna o mrvicama koje joj udeljuje buržoazija. Stoga je u njemu video kontrarevolucionarni i reakcionarni element.

82

…

Citat: Kapital je zajednički proizvod i može se staviti u pokret samo zajedničkom akcijom mnogih članova, pa, u krajnjoj instanci, samo zajedničkom akcijom svih članova društva.

Kapital, dakle, nije neka lična, već društvena sila. Kada se, dakle, kapital pretvori u opštu, svima članovima društva pripadajuću svojinu, onda se time ne pretvara lična svojina u društvenu. Menja se samo društveni karakter svojine. Ona gubi klasni karakter.

…

Citat: U buržoaskom društvu kapital je samostalan i ličan, dok je aktivna individua nesamostalna i bezlična. I ukidanje ovog odnosa naziva buržoazija ukidanjem ličnosti i slobode! S pravom. Radi se, doista, o ukidanju buržoaske ličnosti, buržoaske samostalnosti, buržoaske slobode.

Pod slobodom se u okviru današnjih buržoaskih odnosa proizvodnje razume slobodna trgovina, slobodna kupovina i prodaja. A ako padne trgovanje, pada i slobodno trgovanje. Pripovetke o slobodnom trgovanju, kao i sve ostale slobodarske deklamacije naše buržoazije, imaju nekog smisla samo u odnosu na vezano trgovanje, u odnosu na potčinjenog građanina srednjeg veka, ali ne i u odnosu na komunističko ukidanje trgovanja, buržoaskih odnosa proizvodnje i same buržoazije.

Vi se užasavate što mi hoćemo da ukinemo privatnu svojinu. Ali u vašem postojećem društvu privatna svojina ukinuta je za devet desetina njegovih članova; ona upravo i postoji zato što ne postoji za devet desetine. Vi nam, dakle, prebacujete što hoćemo da ukinemo svojinu koja ima za nužnu pretpostavku to da ogromna većina društva bude bez svojine.

Jednom reči, vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo.

…

Citat: Komunizam ne oduzima nikome moć da prisvaja sebi društvene proizvode, on samo oduzima moć da sa tim prisvajanjem podjarmi sebi tuđi rad.

…

Citat: Kao što za buržuja prestanak klasne svojine znači prestanak same proizvodnje, tako je za njega prestanak klasnog obrazovanja identičan sa prestankom obrazovanja uopšte.

Obrazovanost, čije gubljenje on oplakuje, jeste za ogromnu većinu priučavanje za služenje mašini.

…

83

Citat: Same vaše ideje proizvod su buržoaskog odnosa proizvodnje i svojine, kao što je vaše pravo samo u zakon pretvorena volja vaše klase.

…

Citat: U meri u kojoj se ukida eksploatacija jedne individue od strane druge, ukida se eksploatacija jedne nacije od strane druge. S padom suprotnosti klasa u okviru nacija pada i neprijateljski stav među narodima.

…

Citat: Proletarijat će svoju političku vlast iskoristiti za to da postepeno oduzme buržoaziji sav kapital, da u rukama države tj. proletarijata organizovanog kao vladajuća klasa, centralizuje sva oruđa za proizvodnju i da što je moguće brže poveća masu proizvodnih snaga.

U početku se to može dogoditi, naravno, samo pomoću despotskog potezanja u pravo svojine i u buržoaske odnose proizvodnje, dakle pomoću mera koje ekonomski izgledaju nedovoljne i neodržive, ali koje u toku kretanja prelaze svoj sopstveni okvir i neizbežne su kao sredstvo za izvršenje prevrata čitavog načina proizvodnje.

Te mere biće, naravno, različite u različitim zemljama.

…

Citat: Kad u toku razvitka budu iščezle klasne razlike i cela proizvodnja bude koncentrisana u rukama udruženih individua, javna vlast izgubiće politički karakter. Politička vlast u pravom smislu jeste organizovana vlast jedne klase za ugnjetavanje druge klase. Kad se proletarijat u borbi protiv buržoazije nužno bude ujedinio u klasu, kada bude revolucijom postao vladajuća klasa i kad kao vladajuća klasa nasilno ukine stare odnose proizvodnje, on će s tim odnosima proizvodnje ukinuti i uslove opstanka klasne suprotnosti, klase uopšte, a time i svoju sopstvenu klasnu vladavinu.

Na mesto starog buržoaskog društva s njegovim klasama i klasnim suprotnostima stupa udruživanje, u kome je slobodan razvitak svakog pojedinca uslov slobodnog razvitka za sve.

…

Citat: Jedan deo buržoazije želi da otkloni socijalna zla, kako bi osigurao opstanak buržoaskog društva. Ovamo spadaju ekonomisti, filantropi, humanitaristi, popravljači položaja radničke klase, organizatori dobrotvorstva, zaštitnici životinja, osnivači trezvenjačkih društava, budžaklijski reformatori svih mogućih vrsta. Ovaj buržoaski socijalizam izgrađen je u čitave sisteme.

…

84

Komunisti s prezirom odbijaju da kriju svoje poglede i namere. Oni izjavljuju otvoreno da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog poretka. Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom. U njoj proleteri nemaju šta da izgube sem svojih okova. A dobiće čitav svet.

Proleteri svih zemalja, ujedinite se!

85

S A D R Ž A J

Uvod................................................................................................................................................2

Dresiran čovek ili obična džukela....................................................................................................4

U početku beše Reč…......................................................................................................................6

Ljudska prava u funkciji zaštite maligniteta na telu čovečanstva....................................................9

Posledice savremenog, ''neoliberalnog'' obrazovanja! ..................................................................19

Čemu uopšte služe zakoni? ...........................................................................................................23

Najbogatiji čovek sveta tvrdi: 3 dana rada nedeljno je dovoljno da ekonomija procveta.............25

Radim da bih živeo – za moje golubove! ......................................................................................27

Nada, utopija ili nužnost revolucije danas? ..................................................................................32

Pravedna raspodela – mit ili negde to i može? .............................................................................34

Srećni praznici! .............................................................................................................................38

Zašto ”levičarim” i zašto ne podnosim desnicu?...........................................................................40

Premijer: Od plata se ne može živeti – pa šta? .............................................................................44

Otvoreno pismo vojnim i policijskim sindikatima Srbije..............................................................46

Zašto više nema Pepeljuge, Crvenkape, Ivice i Marice….............................................................51

Zašto glasam za Belog? ................................................................................................................55

MOLIM VAS!!! Barem danas…...................................................................................................57

Nužnost: Dobrovoljne mobilne narodne jedinice (DMNJ – ДМНЈ) ............................................61

Zašto insistiramo na DIREKTNOJ DEMOKRATIJI....................................................................68

O korupciji.....................................................................................................................................74

Manifest Komunističke Partije – citati..........................................................................................80

Sadržaj............................................................................................................................................85