УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ДЕПАРТМАН ЗА СРПСКУ И КОМПАРАТИВНУ КЊИЖЕВНОСТ

Проблем заводника на примеру Дон Жуана и

Евгенија Оњегина

Семинарски рад

Ментор: Студент:

Проф. др Дубравка Поповић-Срдановић Милица Радивојевић, 2001.

Проф. др Дејан Милутиновић

Ниш, 2012.

С А Д Р Ж А Ј

1. Увод.................................................................................................................................3

2. Проблем заводника у драми Дон Жуан........................................................................4

3. Проблем заводника у роману Евгеније Оњегин..........................................................7

4. Закључак.........................................................................................................................9

Литература........................................................................................................................10

1. Увод

У раду ћемо говорити о двојици заводника, који се у потпуности разликују, о Дон Жуану и Евгенију Оњегину.

Молијер или Жан Батист Поклен, био је француски глумац, писац комедија и директор позоришта из епохе класицизма. Рођен је у Паризу 15. јануара 1622. године. Од 1643. године почиње да носи псеудоним Молијер. Дуго борави у западној Француској и тамо се развија његов комични геније.

Молијер је писац, режисер и глумац. Овај велики мајстор смеха, можда највећи у читавој светској књижевности, умирао је подсмевајући се болести, лекарима, људској глупости, чак и самој смрти. Умро је 17. фебруара 1673. године. Писао је фарсе, али је тријумфовао комедијом Смешне прециозе (1659). После су уследила многобројна његова дела: Школа за жене (1662), Критика школе за жене (1663), Тартиф (1664), Дон Жуан (1665), Мизантроп (1666), Амфитрион (1668), Тврдица (1668), Уображени болесник (1673). Писао је и балете у стиху и прози.

Александар Сергејевич Пушкин је био руски књижевник. Многи га сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности. Пушкин је међу првима почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности популарне у западној Европи. Направио је стил који је мешао сатиру, романтику и драму.

Рођен је у Москви, 6. јуна 1799. године у неимућној, образованој, аристократској породици. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године. Након школе је радио у Савету спољних послова у Санкт Петерсбургу. Због револуционарних песама је послат у егзил у јужну Русију. Касније је годину дана боравио и у Одеси. Када су му пронашли писмо у коме своји да је атеиста, протерали су га у северну Русију, на сеоско имање код мајке – Михајловско. 1826. године је пуштен на слободу. 1829. године жени се Наталијом Гончаревом. Због ње је и изашао на двобој са Д' Антесом, у коме је и повређен. Пушкин је преминуо два дана након двобоја, 10. фебруара 1837. године.

Прво Пушкиново велико дело, Руслан и Људмила (1820), издато је током школовања. Писао је лирске песме – љубавне, социјалне, родољубиве, револуционарне: Слободи, Писмо у Сибир; стварао је поеме: Цигани, Кавкаски затвореник; бавио се прозом: Капетанова кћи, Дубровски, Пикова дама и низ других прича. У његова најпознатија дела убрајају се драма Борис Годунов и роман у стиховима Евгеније Оњегин, кога је издао 1833. године.

2. Проблем заводника у драми Дон Жуан

Дон Жуан, кога ћемо обрађивати, Молијерово је дело из 1665. године. Писано је у прози.

Молијеров Дон Жуан у себи сажима ерос, дионизијску разблудност, слободу, чулност, везане за изобиље сунца, светлости и неспутаности које у њему владају. Дон Жуан је велики практичар, али и теоретичар донжуанизма, односно специфичног типа егзистенције као завођења, тачније непрестаног започињања испочетка. Он одбацује верност као принцип краја, као принцип смрти. Поновљивост љубавних почетака и заноса има за Дон Жуана превентивну функцију одбрамбеног механизма пред страхом од смрти. Дон Жуан симболизује победу ума. Он се никада до краја не препушта чулном, односно емотивном пијанству. Завођење је ипак ствар манифестација ума и облик жудње за моћи. Тако су ликови попут Дон Жуана увек супериорни, самоуверени у свом умећу владања собом и својим сентименталним склоностима.

Молијеров Дон Жуан је француски племић, витез, циник, богохулник каквих је било доста у оно време. Дон Жуан је врхунски обмањивач, али и много више од тога. Није му једини, чак ни најважнији циљ да обмане. Он се не плаши да ће бити откривен, напротив, он изазива. Он зна да постоји само један живот и само један тренутак.

Разликује се од бајроновског типа јунака који је ћудљив, самокритичан, уморан од свега, изван друштва.

Код Молијера Дон Жуан је арогантан, циничан, не уважава хијерархију и не поштује никога па ни свога оца. Он је толико лицемеран да не може да буде самокритичан.

Лако можемо поверовати да он воли сваку жену којој изјави љубав, воли је силно, макар само у тренутку када то изговара. Та љубав је можда егоцентрична, али ни мање ни више него било која друга. Може се рећи и да Дон Жуанов еротски инстикт није знак мужевности, да је то један незрели, пубертетски инстинкт, фиксиран на развојном путу опште апстракције женског, а не конкретне фиксације на једну, једину жену.

Имао је толико много љубавница да је каталог женских имена препустио Зганарелу, свом слуги, као неком нижем облику памћења. Зганарел каже: ,,...Венчава се тај где год стигне. Госпођа, госпођица, грађанка, сељанка, ниједна одд њих није за њега ни сувише топла ни сувише хладна, и кад би ти стао низати имена свих оних са којима се он у различитим местима венчао, низање тих имена потрајало би до вечери“.1

1 Молијер, Дон Жуан, Лесковац, 2009, 9.

Дон Жуан је љубавник свих жена и ниједне; оне су изгубиле своје појединачно постојање да би се стопиле у једној ишчезлој прошлости, одбаченој зато што је прошлост. ,,Оне су ту само да попуне број, да објасне јадној Елвири да је она, као и друге, изгубљена у тој анонимној маси, жртвована у славу Неверника“.2

Једине које поседују неку самосвојну реалност, пошто припадају садашњости заводника и његове публике, то су јунакиње које се именују и освајају пред нашим очима, пре него што ће и саме ишчезнути у понору заборава.

Са Елвиром, која наставља да воли иако је напуштена и одбачена, Дон Жуан је вољен, са страшћу која лику даје ону изразитост, ону привлачност која му је недостајала; обавија га женска страственост која ће допринети његовом будућем зрачењу.

Оно што чини Дон Жуана, то је поглед који му упућују жене. ,,Ако жене ,,које су створиле Дон Жуана“ више не буду постојале, њихов џелат ће бити осуђен на смрт“.3

У данашње време, у одсуству сваке признате правне инстанце, Дон Жуан себе не доживљава ни као грешника ни као злочинца, и то утолико пре што је сведен само на положај заводника: ,,Какво сам зло учинио? Усрећио сам жене.“

Код Молијера је ново и занимљиво то да, уместо да свога јунака претвори у стручњака само за љубавну превару, он проширује његову глумачку компетенцију и на друге активности. Што се тиче игре љубави и тренутне опсене, две сцене у другом чину довољно показују мајсторство заводника који је чак у стању да истовремено учествује у паралелним заплетима, да би усавршио своју глуму. 85

Дон Жуан користи лаж као оружје за освајање жена.,,Нема ти већег уживања него стотинама ситних ласкања освојити срце какве

младе лепотице, гледати како се из дана у дан напредује...“(I,2).4

Зганарел му помаже у преварама, иако је против тога и каже: ,,Не, не, нипошто се не бојите. Ожениће се вама колико год пута само зажелите“. На крају би се сазнала истина и открило да је Дон Жуан преварант.

Варљивом говору највише се опире Елвира, приликом Дон Жуановог првог испробавања своје лажно покајничке реторике: „Ох, зликовче! Тек сад сам те потпуно познала...“(I,3)5; у неискреној речи заљубљена жена одмах наслућује истину која се крије под маском; она схвата да је на исти начин била преварена и када је добијала ,,толико страствених писама, ватрених изјава и понављаних заклетви“, порука за које је прекасно открила да су лажне.

Дон Жуан гори од нестрпљења, осваја на брзину, трчи од плена до плена; хитајући да узме и оде, он не даје себи времена и не труди се да хладнокрвно планира, да размишља о отмицама; ,,без много смисла за предвиђања и дуге припреме; он напада зато што му се пружа прилика“.6

У Дон Жуану се не налази само заводник и сладострасник; поред отимача и увек истог објекта његових освајања, људи су у њему увек препознавали, још од

2 Ж. Русе, Мит о Дон Жуану, превела с француског Јелена Новаковић, Сремски Карловци / Нови Сад, 1995, 45.3 Исто, 178.4 Молијер, Нав. дело, 14.5 Исто, 23.6 Ж. Русе, Нав. дело, 97.

његовог настанка, побуњеника, преступника, грешника или злочинца који дрско разбија све оквире и крши све норме.

Дон Жуан говори Зганарелу:,,Шта! Ти мислиш да се треба привезати за прву на коју наиђемо, да се ради

ње одрекнемо свих осталих, па ни поглед да не бацимо на њих?... Не, не, сталност је само за глупаке; право је сваке лепотице да нас очара, а ако смо се с неком од њих већ раније срели, то још не може осталима ускратити њихов оправдани захтев да добију нашу љубав...Сасвим је узалудно што сам се некој обавезао, јер љубав коју осећам према једној лепотици никако ме не обавезује да будем неправедан према осталима; ја имам отворене очи, да бих могао видети врлине свију њих, и свакој одајем поштовање и плаћам данак на који ме приморава природа“.7 223

Он нема никаквих скрупула. Тежи да постигне жељени циљ. Руши све друштвене норме и говори са свим врстама жена. Код њега имамо и

насилничку црту, јер не прихвата одбијања.Жене су и жртве завођења, али и актери јер оне саме желе да буду заведене.

Оне су убеђене да су заведене и ту се развија мит. Жене су споредне појаве, и дато им је мало простора, јер их Дон Жуан даје као објекте, а жене су дате као пролазне станице.

Комични део у Дон Жуану јесте сукоб између Шарлоте и Матурине, јер се оне свађају око тога која му се више свиђа и коју ће он да ожени. Тај сукоб иницира управо сам Дон Жуан да би себе извукао из неприлике и да би се нашалио са девојкама.Зато је значајна појава Дона Елвире, која говори за све жене повређеног гласа.

На крају на сцени остаје само Зганарел и кука за парама и коментарише и на тај начин задовољава друштво. Бездушник је кажњен.

Дон Жуан је надживео иако је кажњен, јер је његова фигура изузетно велика и превазилази све остале учеснике.

7 Молијер, Нав. дело, 14.

3. Проблем заводника у роману Евгеније Оњегин

Насупрот Молијеровом Дон Жуану, Евгеније Оњегин је бајроновски тип јунака, реинтерпретиран у руском јунаку.

Евгеније Оњегин је роман у стиховима и у њему се говори, између осталог, о проблему љубави и прељубе.

Млад руски човек који живи почетком 19. века, неспособан је да се заљуби, да воли, да спозна љубав. Он се не уклапа у средину у којој се налази и зато је тип сувишног човека.

Пушкин у предговору прве главе упоређује Оњегина са бајроновским јунаком и обликоваће свог јунака по њему. Оњегин је читао Бајроновог Дон Жуана, који је пасивна фигура, и он ће извршити највећи утицај на њега. На неки начин други одређују његов ток и живот. Васпитање му се показује у комуникацији са родитељима и женама. Оњегин жели да буде заводник, али је уједно равнодушан према женама. Пушкин је присутан у свом роману, за разлику од Молијера.

Заводник може бити и активан и пасиван. Оњегин је пасиван тип заводника, јер плени својом појавом.

Знао је да ласка, да буде охол, послушан, да прича анегдоте и да се удвара дамама, да трпи и узвраћа.

Евгеније Оњегин је тежио кад заводи жене да шармира и њихове мужеве, то је било кључно код њега. Њега ништа не интересује, нема никакав план у животу, битно му је само да заводи и посећује балове. Молијеров Дон Жуан се не умара од завођења, а Оњегин се умори. Било му је доста неверства, другарства и двобоја и због тога запада у сплин, то јест у чамотињу. Он се преиспитује, тражи себе, тражи смисао, али на крају је све узалудно. Он је изгубио смисао за живот и то је приказано у односу према женама. Постао је отпадник од свега што је светско.

Кад му умре стриц одлази на село и ту се упознаје са Ленским. Ленски је немачки романтичарски тип, црнокос је и моралан. Чиста је супротност Оњегину, али ипак они почињу да се друже. Ленски се заљубљује у Олгу, а између Татјане и Оњегина долази до неке напетости па и љубави али само са Татјанине стране.

Оњегин не може да дâ љубав, а не може ни да је прими. Тај њихов однос је двозначан јер Оњегин не жели да буде уведен у било шта.На вечери налази да је Татјана занимљива за песнике, а Ленски је песник, и он не схвата зашто је Ленски изабрао Олгу која је по њему: ,,као глупи месец на видику“. Татјана је склона маштању и кад види Оњегина то је за њу љубав. Она је читала и сентименталну литературу и када се појавио Оњегин он је изгледао баш као из тих њених романа. Она Оњегину пише писмо, али он Татјанину отвореност, наивност и поверење није злоупотребио, него је само хладно одбио ту љубав. Татјана одмах није схватила да је он на неки начин спасио од самога себе тиме што ју је одбио.

Међутим, Оњегин замало да учини прељубу са Олгом на балу када су безазлено ћаскали и плесали. Ленски, сујетан и љубоморан да му Оњегин не преотме Олгу, непромишљено изазива Оњегина на двобој. Иако га као младог човека воли, Оњегин излази на двобој да би удовољио својој таштини и показао да је ,,човек частан и муж зрео“. Ленски бива тешко рањен и умире. Олга се удаје за племића Улана, а Татјану после неког времена удају за неког кнеза, човека од положаја и каријере. Са њим је Татјана имала све сем љубави. Долази до нагле промене када се Татјана и Оњегин поново сретну и када је он сада види заљубиће се у њу. Овога пута он њој пише писмо у коме јој признаје своју љубав. На тај начин, он наводи Татјану да почини прељубу. Оњегин је осећао велики страх да не буде исмејан. Његова љубав је на неки начин више пројекција него неко стварно стање. Она га одбија зато што је одана породици и верна мужу. Она не воли мужа, али цени његов друштвени статус.

Евгеније Оњегин је у часу неузвраћене љубави склон или томе да полуди или да постане песник. Ништа од тога се није десило, некако је преболео све то. Да је био људскији полудео би, а да је био романтичнији постао би песник. Био је неспособан за било шта. То га разликује од Молијеровог Дон Жуана, који је био вешт да се извуче из сваке ситуације и који није поштовао никога да би добио оно што жели.

Показује се да је Оњегин празна особа која не зна шта жели и због тога је Татјана донела праву одлуку када је одлучила да остане са мужем.

4. Закључак

Молијеров Дон Жуан је негативан лик, али има и одлика које могу да плене, као што је храброст. Његова најгора особина је лицемерност. Он каже свима то што они желе да чују и мисле да једино Бог може да му се супростави. Код њега је значајна харизма и та магична привлачност. Он није једноставан већ комплексни заводник. Он заводи жене речима и на тај начин је уметник. Живи за тренутак и за освајање одређене жене, али када то испуни он је напушта и одлази даље. Жене су његове жртве, али оне на неки начин и уживају у томе, јер воле да се осећају вољеним од стране таквог човека. Само се Елвира издваја, јер када схвати какав је он преварант каже му ће му се небо осветити због подлости, а тако ће и бити.

Међутим, Дон Жуан није марио за то. Уживао је у улози коју је играо и није марио ни за шта.

Евгенију Оњегину је титула заводника била, на неки начин, наметнута и он није знао како да се избори са тим што му је приписано, док се Дон Жуан врло добро снашао у тој улози.

Ова двојица јунака су доказ да постоје различити типови заводника и да сваки тип има и позитивне и негативне црте. Међутим, Оњегин је према Татјани био искрен када је одбио. Ту особину никада није испољио Дон Жуан у односу према било коме.

И Дон Жуан и Евгеније Оњегин су кажњени. Дон Жуана је казнило небо, односно сам Бог, због његовог распусног понашања и цинизма. Евгеније Оњегин због своје несталности, незаинтересованости и лењости, није успео да спозна љубав на прави начин и у својој пуној форми.

Литература

Изворна:

1. Молијер, Дон Жуан, „Златна књига“, Лесковац, 2009.

2. Пушкин, Сергејевич, Александар, Евгеније Оњегин, „Школска књига“, Нови Сад, 2009.

Посебна:

1. Русе, Жан, Мит о Дон Жуану, превела с француског Јелена Новаковић, „Издавачка књижарница Зорана Стојановића“, Сремски Карловци / Нови Сад, 1995.