zaŠtita i podrŠka za Žene sa iskustvom nasiljaunapređenje situacije u oblasti usluga podrške. u...

ZAŠTITA I PODRŠKA ZA ŽENESA ISKUSTVOM NASILJA

ANALIZA LOKALNIH POLITIKA U REPUBLICI SRBIJI

Danijela Pešić

Beograd, 2016.

Projekat �nansiraEvropska unija

Zaštita i podrška Za žene sa iskustvom nasilja

– analiza lokalnih politika u Republici SRbiji

Danijela Pešić

Beograd, 2016.

Autonomni ženski

centar

Autonomni ženski centar

2

Publikacija je izrađena u okviru regionalnog projekta Udruženim na-porima – Ka novim evropskim standardima u zaštiti žena od rodno zas-novanog nasilja, koji u periodu 2014–2016 realizuju Autonomni ženski centar, Beograd; Društvo SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja, Lju-bljana; Centar za žene žrtve rata ROSA, Zagreb; Udružene žene, Banja Luka; Nacionalni savet za rodnu ravnopravnost, Skoplje; Sigurna žens-ka kuća, Podgorica; Evropska ženska mreža protiv nasilja, Beč; Evropski ženski lobi, Brisel.

Projekat se u Srbiji realizuje u saradnji sa Ženskim centrom, Užice; Udruženjem Romkinja „Osvit“, Niš; Centrom za podršku ženama, Kikin-da, „... Iz kruga – Vojvodina“, Novi Sad; Odborom za ljudska prava/SOS telefonom Vranje; Udruženjem žena „Peščanik“, Kruševac.

Publikacija je izrađena uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost Autonomnog ženskog centra i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.

Zaštita i podrška za žene sa iskustvom nasilja – analiza lokalnih politika u Republici Srbiji

Autorka: Danijela Pešić

Izdavač: Autonomni ženski centar, Beograd

Za izdavača: Bobana MacanovićLektura i korektura:

Danijela Pešić Sanja Pavlović

Dizajn: Pop-Up Marketing, Beograd

Štampa: Štamparija DMD, Beograd

Tiraž: 100 ISBN 978-86-87505-19-3

Beograd, 2016.

3

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

SADRžAj

UVOD ................................................................................7ZAŠTITA I PODRŠKA ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA ................................................... 11USLUGE PODRŠKE ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA U PORODICI I U PARTNERSKOM ODNOSU ............ 17Osnovna obeležja i klasifikacija usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja .......................................................21Preporučeni minimalni standardi za usluge podrške za žene sa iskustvom nasilja .......................................................23Međunarodni standardi kao okvir za uspostavljanje i pružanje usluga podrške žrtvama nasilja ..................................28Rasprostranjenost usluga podrške u Evropi i primeri dobre prakse ...............................................................31

SISTEM USLUGA PODRŠKE ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA U REPUBLICI SRBIjI .......................... 39Pregled stanja u oblasti usluga podrške u Srbiji .........................39Sigurne kuće ..............................................................................42SOS telefoni ..............................................................................46Usluge podrške za žrtve seksualnog nasilja ................................49Zaštita i podrška za decu svedoke nasilja ...................................50Lokalne politike kao okvir za uspostavljanje i pružanje usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja ..............53Grad Vranje ...............................................................................53Opština Kikinda .........................................................................54Grad Kruševac ...........................................................................56Grad Novi Sad ............................................................................60Grad Niš ....................................................................................63Grad Užice .................................................................................66ZAKLjUČNA RAZMATRANjA .............................................. 73LITERATURA .................................................................... 79

7

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

UVOD Analizu lokalnih politika za podršku i zaštitu žena sa iskustvom nasilja u Republici Srbiji sačinio je Autonomni ženski centar u saradnji sa 6 ženskih organizacija: Udruženje žena „Peščanik“ (Kruševac), „...Iz kruga – Vojvodi-na (Novi Sad), Ženski centar (Užice), Centar za podršku ženama (Kikinda), Udruženje Romkinja „Osvit“ (Niš) i Odbor za ljudska prava/SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja (Vranje). Ove organizacije su lokalne partnerske organizacije Autonomnog ženskog centra1 na projektu „Udruženim na-porima – Ka novim evropskim standardima u zaštiti žena od rodno zasno-vanog nasilja“, koji u periodu od 2014. do 2016. godine finansira Evropska unija.

Okvir za projektne aktivnosti predstavlja konvencija saveta evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Kao najs-veobuhvatniji međunarodni ugovor u ovoj oblasti, Konvencija prepoznaje nasilje prema ženama kao kršenje osnovnih ljudskih prava. Konvencija je stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine, a do sada su je ratifikovale 22 države, dok je njih 20 potpisalo2. Republika Srbija se, usvajanjem Zakona o potvrđivanju ove Konvencije3, obavezala na usklađivanje svog zakono-davstva i postupanja relevantnih institucija sa međunarodnim standardi-ma u ovoj oblasti. Ovaj međunarodni dokument obavezuje države koje su je potvrdile da preduzmu neophodne zakonodavne i druge mere da bi se unapredila prava žena, a posebno mere zaštite žrtava, bez diskriminaci-je po bilo kom osnovu. Države su dužne da obezbede da državni organi, zvaničnici, službenici, ustanove i svi drugi akteri koji deluju u ime države, postupaju u skladu sa preuzetim obavezama. Države se obavezuju da sa dužnom pažnjom spreče, istraže, kazne i obezbede naknadu za dela nasil-ja obuhvaćena ovom Konvencijom.

Analiza je usmerena na mere za zaštitu i podršku žena sa iskustvom nasilja u porodici i u partnerskom odnosu, sa fokusom na usluge podrške. Cilj analize je sticanje bližeg uvida u obim primene međunarodnih normi u oblasti usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja u Republici Srbiji, prikaz prednosti i nedostataka zakonodavnog okvira i lokalnih politika za

1 Regionalne partnerske organizacije na projektu su: Centar za žene žrtve rata (Hrvats-ka), Društvo SOS telefon (Slovenija), Nacionalni savet za rodnu ravnopravnost (Make-donija), Udružene žene Banja Luka (Bosna i Hercegovina) i Evropska mreža protiv nasil-ja – WAVE (Austrija). Evropski ženski lobi (Belgija) je saradnik na projektu.

2 http://www.coe.int/en/web/conventions/full-list/-/conventions/treaty/210/signa-tures

3 „službeni glasnik republike srbije - Međunarodni ugovori”, br. 12/2013.


8

zaštitu žena od nasilja, utvrđivanje stepena usklađenosti usluga podrške sa međunarodnim standardima i njihove dostupnosti ženama žrtvama nasilja, te mapiranje oblasti u kojima je neophodno uložiti dodatne na-pore za poboljšanje zaštite žena od nasilja i utvrđivanje preporuka za unapređenje situacije u oblasti usluga podrške.

U prvom delu izveštaja prikazani su opšti principi u pružanju usluga podrške, data je njihova definicija i napravljena klasifikacija usluga po-drške. Imajući u vidu varijatete u kategorisanju ovih grupa usluga, u ovoj analizi je korišćena klasifikacija sadržana u Konvenciji Saveta Ev-rope protiv nasilja prema ženama iz Eksplanatornog izveštaja uz Kon-venciju. U skladu sa tim, analiza opštih usluga podrške obuhvatila je usluge u okviru sistema zdravstvene i socijalne zaštite, finansijsku po-moć, stanovanje, obrazovanje, obuke i pomoć prilikom zapošljavanja. U analizu specijalizovanih usluga podrške, u tom smislu, uvršćene su sigurne kuće, SOS telefoni, krizni centri za slučajeve silovanja, odnosno centri za žrtve seksualnog nasilja, te zaštita i podrška za decu svedoke nasilja. Prvi deo analize je obuhvatio i prikaz preporučenih minimalnih standarda za usluge podrške za žene sa iskustvom nasilja, kao i ključne međunarodne standarde koji su relevantni za uspostavljanje i pružan-je usluga podrške ženama žrtvama nasilja. Na kraju prvog odeljka dati su osnovni pokazatelji rasprostranjenosti usluga podrške u Evropi i predstavljeni su primeri dobre prakse u ovoj oblasti. U drugom delu izveštaja prikazan je sistem usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja u Republici Srbiji, gde je opisano stanje u ovoj oblasti u odnosu na sve napred pomenute usluge podrške iz Konvencije. Na kraju su predstavl-jeni nalazi analize lokalnih politika u vezi sa uspostavljanjem i pružan-jem usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja u šest gradova/opština u Srbiji: Vranje, Kikinda, Kruševac, Novi Sad, Niš, Užice. Detaljnije su prikazana prava i usluge u oblasti socijalne zaštite koje su namenjene ženama žrtvama nasilja u porodici i u partnerskom odnosu na lokalnom nivou, za svaki grad pojedinačno. Za potrebe izveštaja, analizirani su javno dostupni statistički podaci (izveštaji o radu centara za socijalni rad u Srbiji za 2014. i 2015. godinu), zakonski i podzakonski akti koji uređuju ovu oblast, pre svega, na lokalnom nivou.

zaštita i podrška za žene sa

iskustvom nasilja

11

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

ZAŠTITA I PODRŠKA ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA U mere neophodne za zaštitu žena sa iskustvom nasilja u porodici i u partnerskom odnosu najčešće se ubrajaju zakonodavne mere, servisi podrške i službe koje se staraju o bezbednosti i zaštiti žrtava nasilja u porodici, uključujući sigurne kuće i programe savetovanja i rehabilitaci-je za žrtve, kao i programi rehabilitacije za učinioce nasilja u porodici. U brojnim studijama ističe se da podrška i zaštita žrtava nasilja mogu biti dostignuti jedino kombinacijom legislativnih mera i socijalnih uslu-ga (Hagemann-White, 2006; Hagemann-White & Bohn, 2007; EG-TFV (2008) 5). Sprečavanje nasilja prema ženama koje se svodi samo na pro-cesuiranje slučajeva nasilja u krivično-pravnom sistemu je ograničenog dometa, kao što samo ulaganje u razvoj mreže usluga podrške, bez kl-jučnih zakonskih izmena, ne može biti dovoljno efikasno u zaštiti žena od nasilja.

Zakonske mere se ističu kao ključni deo efikasnih strategija za spreča-vanje nasilja prema ženama. Države bi trebalo da uspostave sveo-buhvatan i koordinisan zakonodavni sistem koji omogućava efikasno sprečavanje svih oblika nasilja prema ženama i zaštitu žrtava. Pri tome, efikasni zakoni za zaštitu žrtava i kažnjavanje nasilnih akata, kao i za-konske mere za sprečavanje nasilja i otklanjanje posledica, potrebno je da budu dostupni u svim relevantnim oblastima uključujući, između ostalog, krivično pravo, porodične odnose, starateljstvo nad decom i zaštitu dece, zapošljavanje i radne odnose, stanovanje, socijalnu politi-ku i socijalnu zaštitu. U okviru građansko-pravnog sistema moraju biti dostupne različite kategorije mera zaštite (hitne mere zaštite, mere zabrane prilaska, nalog za iseljenje, mere zabrane daljeg uznemiravanja žrtve), kako bi se obezbedila sigurnost i efikasna zaštita žrtava kroz (ur-gentno) fizičko razdvajanje od učinioca nasilja. Od primarnog značaja za bilo koju intervenciju je da se osigura bezbednost žrtve primenom ovih mera, odnosno da se omogući fizička distanca u određenom periodu, tokom kojeg učinilac nasilja neće moći da nastavi sa pretnjama, zas-trašivanjem i povređivanjem žrtve, dok žrtva to vreme može da iskoristi za prikupljanje informacija o mogućim pravnim i praktičnim rešenjima za svoju situaciju i razmotri različite opcije.

Navedene mere zaštite pojedine studije (Hagemann-White & Bohn, 2007) određuju kao mere koje zahtevaju poseban pravni osnov,


12

grupišući u ovu kategoriju i niz drugih mera, kao što su: (i) informis-anje, kao deo proaktivne podrške, pravna pomoć, žensko zastupanje (woman-to-woman advocacy), podrška za žrtve i zaštita svedoka tokom postupaka protiv učinioca; (ii) posebne mere za zaštitu žrtava silovanja, kao što su besplatna pravna pomoć; svedočenje putem video-linkova i korišćenjem drugih tehničkih sredstava, što bi zaštitilo žrtve od suoča-vanja, odnosno svedočenja u prisustvu učinioca; izvođenje osumn-jičenog iz sudnice tokom ispitivanja svedoka; pravo na pravnu podršku ili učešće nevladinih organizacija tokom suđenja; (iii) kompenzacija za žrtve, koja može ići na teret države ili nasilnika.

Mere zaštite treba da budu dostupne i lako primenjive i njihov obim primene treba da se proširi na sve intimno-partnerske odnose, bez ob-zira na to da li partneri dele zajedničko domaćinstvo ili žive odvoje-no. Kršenje ovakvih mera zaštite trebalo bi da bude krivično delo za koje je zaprećena zatvorska kazna, a ne samo novčana. Ističe se da krivičnopravna zaštita neće dati rezultate ukoliko se ovakve mere zaš-tite ne sprovedu efikasno, sa naglaskom na to da je važno da policija ima ovlašćenje da primenjuje ove mere po izlasku na mesto događaja, umesto da se izriču u okviru sudskog postupka (Hagemann-White & Bohn, 2007; (EG-TFV (2008)5). Iako postoje izvesna preklapanja, ovim se pravi važna distinkcija između hitnih mera zaštite, čija bi primena po pravilu trebalo da bude u nadležnosti policije, i mera zaštite koje izriče sud. Prva mogućnost podrazumeva da su policijski službenici ovlašćeni da izdaju nalog za iseljenje nasilniku u što hitnijem roku, čime se zaštita žrtve postiže odmah, dok je za izricanje sličnih mera sudskim putem po-trebno više vremena, čak i kada je propisana hitnost postupka. Austri-jski zakonodavni okvir od 1997. godine prepoznaje hitne mere zaštite, tako da je policija ovlašćena da iseli nasilnika iz zajedničkog stana/kuće i na taj način osigura bezbednost žrtvi (Logar, 2005; Hagemann-White & Bohn, 2007). Austrijski primer su sledile druge članice Saveta Evrope, tako da su slične mere, u skladu sa ograničenjima domaćeg zakono-davstva, uvele Nemačka, Lihtenštajn, Luksemburg, Slovačka, Švajcarska, Češka. S obzirom na to da postoje varijacije među državama u pogledu perioda važenja hitnih mera zaštite (u nekim državama je to samo 48-72 sata), ključno pitanje je koja vrsta zaštite je dostupna žrtvama nakon isteka ovog perioda, pre svega, zbog opasnosti da im se nasilnici osve-te po povratku kući. Uopšte uzev, još uvek ne postoji opšteprihvaćen standard u odnosu na osiguranje bezbednosti žena od daljeg nasilja, posebno kada se ono prijavi institucijama (Hagemann-White, 2010). Mnoge mere se ograničeno primenjuju samo za neke oblike nasilja ili su primenljive jedino u slučajevima kada se nasilje dešava u zajednič-kom domaćinstvu zbog (pogrešne) pretpostavke da separacija žene od nasilnog partnera umanjuje rizik od nasilja.

U domenu direktne podrške i zaštite žrtava, naglašava se da bi države trebalo da osiguraju da sve žene žrtve nasilja imaju pristup uslugama

13

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

kojima se omogućava njihova dugoročna reintegracija u društvo. Sve-obuhvatna mreža servisa za podršku koja je rasprostranjena i dostup-na na celoj teritoriji države, raspolaže odgovarajućim resursima i može brzo i efikasno da pruži podršku ženama žrtvama nasilja i njihovoj deci, predstavlja suštinski činilac za zaštitu žena od nasilja i čini ključni deo principa dužne pažnje (due diligence) koji obavezuje države da spreče nasilje (EG-TFV (2008)5). Mnoge žene žrtve nasilja još uvek ne dobijaju pomoć koja im je potrebna, što može biti posledica nedostatka servisa podrške u njihovim državama, toga što one nemaju pristup određenim uslugama ili ne znaju da takve usluge i servisi podrške postoje, ili zato što, iz bilo kog razloga, one oklevaju da se obrate ovim servisima (Studi-ja UN, 2006: 114). Procenjuje se da se 20-60% žena nikome ne obrati u vezi sa nasiljem kome su izložene, te da malo njih traži institucionalnu podršku. Prema pokazateljima iz Studije SZO (2005: 18), većina žena žrtava fizičkog nasilja (između 55% i 95%) nije se nikada obratila nijed-noj službi za pomoć. Uz to, nasilje prema ženama, a naročito seksual-no nasilje, spada u oblike kriminala koji se najmanje prijavljuju policiji: studije ukazuju da se taj procenat kreće između 2% i 20% (Keli, 2003: 12). Imajući u vidu da veliki broj žena sa iskustvom nasilja ne prijavljuje nasilje relevantnim službama, niti koristi formalne i neformalne izvore pomoći (Fugate, et al., 2005, prema Ignjatović, 2011; SZO, 2005; 2014; FRA, 2014a), nužno je ciljano ulaganje u specijalizovane servise za po-dršku koji mogu da odgovore na potrebe ovih žena i pomognu im u donošenju (informisane) odluke da se obrate relevantim institucijama (FRA, 2014a: 70).

Začeci specijalizovanog pružanja usluga potiču iz civilnog sektora i rezu-ltat su prvih aktivističkih napora za zaštitu žena u situacijama silovan-ja i nasilja u porodici tokom sedamdesetih godina XX veka (Schecter, 1982; Bevacqua, 2000; Dobash i Dobash, 1992, prema Kelly & Dubois, 2008), kada su različite usluge pružane uglavnom na volonterskoj bazi. Višedecenijsko delovanje ženskih organizacija u ovoj oblasti rezultovalo je stvaranjem različitih konteksta u kojima se žene osećaju sposobno (i slobodno) da imenuju i razmatraju iskustva nasilja, kao i inovativnih oblika pružanja usluga koji se danas smatraju suštinskim za rešavanje širokog spektra društvenih problema (Kelly, 2005, prema Kelly & Du-bois, 2008). Brojni međunarodni dokumenti od značaja za oblast zaštite žena od nasilja naglašavaju značaj usluga podrške u procesu oporav-ka žrtava od posledica nasilja, što može zahtevati kratkoročnu, hitnu podršku, ali i dugoročne oblike podrške, imajući u vidu da dugotrajna izloženost nasilju (može da) iziskuje veoma dug proces oporavka žrta-va. U ovom procesu nužno je da svi sistemi podrške, u svom domenu rada, pravovremeno saniraju povrede žrtava, zaštite ih od daljeg nasilja i odgovore na njihove dugoročne potrebe.


14

Na izazove sa kojima se suočavaju žene sa iskustvom nasilja moguće je odgovoriti dostizanjem dobrih praksi u pružanju usluga, koje su bazirane na određenim principima proisteklim iz iskustva u njihovom pružanju. Usluge bi trebalo da budu nezavisne, specijalizovane, sa proaktivnim pristupom i organizovane tako da se omogući koordinisano međusek-torsko pružanje podrške i zastupanje žrtava, a sve zasnovano na dobroj međuinstitucionalnoj saradnji. Informacije o dostupnosti ovih servisa podrške trebalo bi da budu što šire distribuirane na regularnoj bazi, tako da žene žrtve nasilja znaju gde i kako da im pristupe. Službe koje pružaju usluge moraju biti u stanju da pruže podršku svim ženama žrtvama nasilja i budu osetljive na njihove potrebe, bez obzira na njiho-vo kulturno poreklo, pravni status ili ekonomsku situaciju. Profesionalci u službama zdravstvene i socijalne zaštite treba da raspolažu adekvat-nim resursima i da prođu specijalizovane obuke kako bi mogli da pruže usluge dovoljnog kvaliteta ženama žrtvama nasilja i upute ih u odgov-arajuće specijalizovane službe. Podaci pokazuju da su službe za dalje upućivanje i servisi podrške za žene žrtve nasilja (referral and support services) dostupni u polovini država u svetu, s tim što nedostaju infor-macije o njihovom kvalitetu i distribuiranosti; uz to, dve trećine država izveštava o dostupnosti medicinsko-pravnih usluga za žrtve seksualnog nasilja, što čini ove usluge najdostupnijim žrtvama nasilja (posle usluga podrške namenjenih deci) (SZO, 2014).

usluge podrške za žene sa iskustvom nasilja u porodici

i u partnerskom odnosu

17

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

USLUGE PODRŠKE ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA U PORODICI I U PARTNERSKOM ODNOSUU pogledu opštih obaveza u pružanju usluga, međunarodni instrumenti naglašavaju odgovornost država za uspostavljanje odgovarajuće mreže usluga podrške i njihovu dostupnost svim žrtvama nasilja, uključujući one iz (višestruko) marginalizovanih grupa. Zahtev da obezbede odgov-arajuće usluge podrške ne podrazumeva istovremeno i obavezu država da ih pružaju i upravljaju njima, već se kao preporučene dobre prakse tretiraju usluge podrške čiji su pružaoci autonomne ženske organizaci-je, koje deluju nezavisno od države i drugih donatora (OSCE, 2009; UN, 2005, prema EIGE, 2012). Uz uspostavljanje normativnog okvira i po-voljnih društvenih okolnosti, nužno je obezbediti finansijska sredstva i druge resurse neophodne za funkcionisanje opštih i specijalizovanih servisa podrške. Od država se, u tom smislu, očekuje da na regular-noj bazi izdvajaju budžetska sredstva za specijalizovane službe i nevla-dine organizacije na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou, kao i da osiguraju da je deo budžeta nadležnih javnih institucija (kao što su zdravstvene i socijalne službe) namenjen zaštiti žena od nasilja. Pored toga, nužno je da država prepozna i podrži specijalizovane nevladine organizacije kao centralne pružaoce usluga i ključne partnere u razvoju efikasnijih intervencija državnih službi u ovoj oblasti (Kelly & Dubois, 2008).

Studija UN (2006: 115) izdvaja vodeće principe u pružanju usluga, koji predstavljaju primer dobre prakse, pod čime se podrazumeva da ser-visi treba da: (i) promovišu dobrobit, fizičku bezbednost i ekonomsku sigurnost žrtava i omoguće ženama da prevaziđu višestruke posledice nasilja kako bi ponovo izgradile svoj život; (ii) garantuju žrtvama pris-tup odgovarajućim uslugama i omogućavaju da niz dostupnih usluga podrške uzima u obzir specifične potrebe žena koje se suočavaju sa višestrukom marginalizacijom; (iii) osiguraju da su pružateljke/pružao-ci usluga obučeni, rodno senzibilisani, da imaju kontinuirane edukacije i obavljaju svoj posao u skladu sa jasnim smernicama, protokolima i etičkim kodeksima i, gde je moguće, obezbede osoblje ženskog pola; (iv) sačuvaju/održe poverljivost i privatnost žrtve; (v) koordinisano sarađu-ju sa svim drugim servisima/službama namenjenim žrtvama nasilja; (vi) monitorišu i evaluiraju pružene usluge; (vii) odbace ideologije koje podržavaju ili opravdavaju muško nasilje prema ženama i/ili okrivljuju žrtve; (viii) osnažuju žene da preuzmu kontrolu nad svojim životom.


18

Finalni izveštaj o aktivnostima radne grupe Saveta Evrope za borbu protiv nasilja prema ženama, uključujući i nasilje u porodici (EG-TFV (2008)6) i Studija Saveta Evrope o minimalnim standardima za usluge podrške (Kelly & Dubois, 2008) daju najsadržajniji prikaz ključnih princi-pa u pružanju usluga ženama žrtvama nasilja:

i. Uvažavanje rodne dimenzije nasilja prema ženama u radu, što po-drazumeva da servisi podrške treba da pokazuju prikladan i infor-misan pristup, relevantan za korisnice usluga; takav da prepoznaje rodnu dinamiku, uticaj i posledice nasilja prema ženama unutar ok-vira ravnopravnosti i ljudskih prava, uključujući razumevanje nasilja prema ženama kao uzrok i posledicu nejednakosti između žena i muškaraca, i potrebu za specijalizovanim ženskim organizacijama koje pružaju usluge podrške.

ii. Bezbednost, sigurnost i ljudsko dostojanstvo korisnica usluga i oso-blja treba da predstavljaju prioritet svih intervencija.

iii. specijalizovanost servisa podrazumeva da su znanje i veštine os-oblja, kao i oblici usluga, specijalizovani, što znači da su priklad-ni i stvarani prema specifičnim potrebama korisnica usluga, koje mogu biti vrlo kompleksne. Naglašava se da posebna pažnja treba da bude usmerena na potrebe specifičnih grupa žena, kao što su mlade žene, starije žene, žene sa invaliditetom, migrantkinje i pri-padnice etničkih manjina. Tip servisa podrške, odnosno specifičnih potreba žrtve, može da varira i u odnosu na vrstu preživljenog nasil-ja (nasilje u porodici, seksualno nasilje ili nasilje kao posledica štet-nih tradicionalnih praksi).

iv. Pristup koji uvažava različitosti i ravnopravnost znači da servisi tre-ba da uvažavaju različitosti među svojim korisnicama i pozitivno se uključuju u antidiskriminatornu praksu; usluge treba da budu dostupne korisnicama besplatno, ravnomerno raspoređene na ce-loj teritoriji države, a krizne intervencije dostupne 24 časa, sedam dana u nedelji.

v. Princip zastupanja i podrške podrazumeva da servisi obezbeđuju i individualno i sistemsko zastupanje kako bi podržavali i promovisali prava i izašli u susret potrebama korisnica usluga.

vi. Princip osnaživanja zahteva uslove u kojima korisnice mogu da imenuju svoja iskustva, upoznaju se sa svojim pravima i mogućnos-tima i donose (informisane) odluke u podržavajućoj sredini. Pored toga, usluge podrške bi trebalo uvek da teže tome da pomognu ženama žrtvama nasilja da povrate kontrolu nad svojim životom i, istovremeno, promovišu njihovo celokupno blagostanje, kroz osig-uranje fizičke i finansijske sigurnosti. Filozofija osnaživanja polazi od prepoznavanja jedne od karakteristika nasilja prema ženama, koja podrazumeva da je žena žrtva nasilja potčinjena moći i kontroli učinioca nasilja i tretirana kao manje vredna od drugih.

19

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

vii. Princip participacije i konsultacija znači da servisi promovišu ukl-jučivanje korisnica usluga u razvoj i evaluaciju usluga, što zahteva demokratsko organizovanje servisa podrške, obezbeđenje partici-pacije korisnica usluga i dovoljnog broja dobro obučenog osoblja. Takođe, korisnice treba redovno pozivati da učestvuju u evaluaciji usluga, te predvideti pravo žalbe nezavisnom telu (ombudsmanu) u slučaju da nisu zadovoljne kvalitetom usluge.

viii. Princip poverljivosti postavlja zahtev službama da poštuju i pridrža-vaju se prava korisnica usluga na poverljivost, kao i da sve korisnice budu informisane o situacijama u kojima poverljivost može biti ograničena.

ix. koordinisani odgovor na potrebe podrazumeva da službe deluju u kontekstu međuinstitucionalne saradnje, razmene i koordinisanog pružanja usluga. U idealnom slučaju, pružanje usluga treba zajed-nički da uključi ženske nevladine organizacije i sve relevantne službe koje bi učestvovale u razvoju, implementaciji i monitorisanju po-drške ponuđene žrtvama. U tom smislu, koordinisani odgovor služ-bi treba da omogući žrtvama da lako dobiju različite vrste usluga, a da pritom ne moraju da se odvojeno obraćaju različitim službama.

x. Odgovornost učinioca za nasilje predstavlja stav koji, pored vero-vanja i poštovanja prema žrtvi, treba da bude jedan od temelja rada službi.

xi. Upravljanje i odgovornost podrazumevaju da službama treba up-ravljati efikasno, omogućavajući korisnicama da dobiju kvalitetne usluge od stručnog osoblja.

xii. Podsticanje tolerancije: Službe treba interno i u zajednici da pro-movišu nenasilni model i koriste rodnu analizu kako bi podigle svest javnosti, edukovale i preventivno delovale, kako u zajednici, tako i sa pojedinkama/pojedincima.

konvencija saveta evrope o sprečavanju i borbi protiv nasi lja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija)4 navodi ciljeve i kriterijume na kojima treba da se zasnivaju usluge podrške i zaštite (čl. 18, st. 3 i 4), a u Obrazloženju uz Konvenciju data su njiho-va pojašnjenja. Navodi se da bi usluge trebalo da budu zasnovane na razumevanju nasilja prema ženama i nasilja u porodici iz rodne pers-pektive i usmerene na ljudska prava i bezbednost žrtve, što znači da nji-hov pristup u odnosu na korisnice treba da prepoznaje rodnu dinami-ku, uticaj i posledice ovih oblika nasilja i da funkcioniše u okviru rodne ravnopravnosti i ljudskih prava. Kriterijum koji se odnosi na integrisani pristup u pružanju usluga5 podrazumeva da treba uzeti u obzir odnos između žrtava, učinilaca, dece i njihovog šireg društvenog okruženja, kako bi se izbegao rizik od parcijalnog odgovora na njihove potrebe, 4 službeni glasnik republike srbije – Međunarodni ugovori, br. 12/2013.5 Termin “integrisani pristup” odnosi se na integrisani pristup zasnovan na ljudskim

pravima koji se pominje kao „tri slova P“, sa ciljem spajanja prevencije (prevention), zaštite (protection) i procesuiranja (prosecution).

20

bez uvažavanja društvene realnosti; to znači da prilikom procene po-treba žrtve treba uzeti u obzir sve relevantne okolnosti da bi stručn-jaci/-kinje mogli da donose informisane i prikladne odluke. U pogledu preveniranja sekundarne viktimizacije navodi se da mere i usluge, koje jesu dobronamerne, ali ne uzimaju adekvatno u obzir razarajuće pos-ledice nasilja i dužinu oporavka, odnosno neosetljivo se ophode prema žrtvama, nose rizik od ponovne viktimizacije korisnica usluga. Usluge bi trebalo da budu usmerene na osnaživanje i ekonomsku nezavisnost žena žrtava nasilja, što podrazumeva da su žrtve u svojstvu korisnica usluga upoznate sa svojim pravima i da na taj način mogu da donesu odluke u podržavajućem okruženju koje se prema njima ophodi sa dos-tojanstvom, poštovanjem i senzibilisano. Ističe se uloga usluga podrške u vraćanju osećaja kontrole (nad životom) žrtvama nasilja, kroz rad na obezbeđivanju finansijske sigurnosti, a posebno ekonomske nezavisno-sti od učinioca. Preporučuje se i da, tamo gde je to prikladno, službe za zaštitu i podršku žrtvama budu smeštene u istim prostorijama/zgradi, s obzirom na pozitivnu korelaciju između zadovoljstva žrtava uslugama, odnosno njihove volje da podnesu prijavu i istraju tokom postupka, i stepena saradljivosti različitih službi i njihove prostorne blizine – na primer, kao tzv. „jedinstveni šalteri“ (One-stop-shops). Jedan od krit-erijuma odnosi se na zahtev državama da obezbede da usluge podrške budu raspoložive ugroženim osobama6 i da odgovaraju na njihove specifične potrebe, kao i da usluge budu dostupne besplatno (prema potrebi) i nezavisno od socio-ekonomskog statusa žrtve i njene sprem-nosti da podnese prijavu i svedoči protiv bilo kog učinioca. Naglašava se da je uslovljavanje pružanja usluga prethodnim podnošenjem prijave ili svedočenjem u suprotnosti sa principom osnaživanja i pristupom zas-novanim na ljudskim pravima, pri čemu se ističe da se ovaj kriterijum odnosi na pružanje svih opštih i specijalizovanih usluga (čl. 20 i 22 Kon-vencije), izuzev pravne podrške.

6 U smislu ove Konvencije, u ugrožene osobe spadaju: trudnice i žene s malom de-com, osobe sa invaliditetom, uključujući i one sa mentalnim odnosno kognitivnim oštećenjima, osobe koje žive u ruralnim ili udaljenim oblastima, korisnici psihoak-tivnih supstanci, seksualne radnice, osobe poreklom iz nacionalne odnosno etničke manjine, migranti – uključujući neregistrovane migrante i izbeglice, pripadnice/-ci LGBT populacije, kao i HIV-pozitivne osobe, osobe u situaciji beskućništva, deca i stara lica.

21

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

Osnovna obeležja i klasifikacija usluga podrške za žene sa iskustvom nasiljaTermini „usluge podrške“ ili „servis za podršku” (support service) ko-riste se da označe organizacije koje pružaju širok spektar opcija i mo-gućnosti ženama, kako bi mogle da osiguraju svoju bezbednost, traže pravdu i ponište nepravdu i prevaziđu posledice nasilja (Kelly & Dubois, 2008: 10). Usluge podrške moguće je razlikovati kao opšte i specijalizo-vane usluge, pri čemu se u opšte servise ubrajaju službe koje pruža-ju podršku različitim korisničkim grupama, odnosno nisu namenjene isključivo ženama sa iskustvom nasilja, dok specijalizovani servisi po-drške obuhvataju rodno specifične usluge uspostavljene za zaštitu i os-naživanje žena koje su preživele nasilje u intimnom partnerskom odno-su i nasilje u porodici. U službe opšte namene mogu se uvrstiti centri i telefonske linije za opšte informacije, prihvatilišta za lica u situaciji beskućništva, prihvatilišta za porodice, kao i druge usluge u sistemu so-cijalne i zdravstvene zaštite, u oblasti stanovanja, obuka i zapošljavanja (EIGE, 2012). S druge strane, u specijalizovane usluge se ubrajaju: SOS telefoni, sigurne kuće, krizni centri za žrtve silovanja i centri za žrtve seksualnog nasilja (Kelly & Dubois, 2008). Pored ovih ključnih servisa podrške, ženama žrtvama nasilja bi trebalo da budu dostupne i usluge zastupanja, savetovanja i usluge u zajednici (outreach), i to kao samos-talne usluge ili inkorporirane u druge napred pomenute servise podrške (Ibid). Opšti servisi su usmereni na niz potreba bez obzira na pol/rod, godine i različite potrebe za podrškom, tako da su (istovremeno) dos-tupni svim žrtvama krivičnih dela, osobama za mentalnim problemima ili licima u situaciji beskućništva, te stoga ne moraju adekvatno i u pot-punosti odgovarati na traumu žena sa iskustvom nasilja. Iako ove žene (mogu da) imaju pristup uslugama opšte namene, njihove potrebe na ovaj način nisu sistematično zadovoljene ili podržane, odnosno službe opšte namene ne uzimaju u dovoljnoj meri u obzir njihovu posebno tešku situaciju i traumu. Na primer, rodno neutralni oblici podrške za žrtve nasilja u porodici ili nasilja u partnerskom odnosu ne mogu da odgovore na diskriminatornu dimenziju nasilja u porodici ili obezbede ženama rodno specifično okruženje koje im je potrebno (EIGE, 2012: 7).

U Obrazloženju uz Istanbulsku konvenciju navodi se da se opšte usluge podrške odnose na pomoć koju nude državni organi, kao što su službe socijalne zaštite, službe zdravstvene zaštite i službe za zapošljavanje, koje pružaju dugoročnu pomoć i nisu isključivo namenjene ženama žrt-vama nasilja, već služe opštoj populaciji. S druge strane, ova konvenci-ja postavlja zahtev pred državu da obezbedi dobro opremljen sektor za pružanje specijalizovanih usluga. Cilj takve specijalizovane podrške jeste da se obavi kompleksan zadatak osnaživanja žrtava kroz odgov-arajuću podršku i pomoć prilagođenu njihovim specifičnim potrebama. Važno je obezbediti da su ove usluge dovoljno rasprostranjene širom


22

zemlje i dostupne svim žrtvama, uključujući i one do kojih je teško doći. Dodatno, ove službe i kadrovi moraju biti u stanju da odgovore na ra-zličite vidove nasilja predviđene Konvencijom i pruže podršku svim ženama žrtvama nasilja i njihovoj deci. Specijalizovani tipovi podrške, koje takve posvećene službe treba da pružaju, jesu sigurne kuće, SOS telefon koji upućuje žrtve da se obrate odgovarajućoj specijalizovanoj službi, direktna lekarska pomoć i prikupljanje forenzičkih medicinskih dokaza u slučajevima silovanja i seksualnog zlostavljanja, kratkoročno i dugoročno psihološko savetovanje, pravno savetovanje, zastupanje i terenske aktivnosti, kao i specifične usluge za decu svedoke/žrtve nasil-ja (Obrazloženje, 2011: par. 131 i 132). Konvencija takođe određuje da državne usluge socijalne zaštite kao što su stanovanje, zapošljavanje, odnosno službe za nezaposlene, državne usluge obrazovanja i obuke, državna psihološka i pravna savetovališta, ali i usluge finansijske po-drške, treba da odgovore, tamo gde je to neophodno, na specifične po-trebe žrtava svih oblika nasilja obuhvaćenih ovom Konvencijom (par. 126). S obzirom na to da službe zdravstvene i socijalne zaštite često prve dolaze u dodir sa žrtvama, pred države se stavlja cilj da obezbede da su ove službe adekvatno opremljene da odgovore na njihove du-goročne potrebe, pri čemu se naglašava značaj obuke zaposlenih o ra-zličitim oblicima nasilja, specifičnim potrebama žrtava i podržavajućem odgovoru na te potrebe (par. 127). Dodaje se da službe opšte namene istovremeno vodi i finansira država, dok većinu specijalizovanih usluga nude specijalizovane nevladine organizacije (par. 125).

Napred je već diskutovana preporuka da specijalizovane usluge treba da pružaju ženske nevladine organizacije, s obzirom na to da se poka-zalo da njihov pristup pružanju usluga može najefikasnije da odgovori na potrebe žena i omogući im ostvarivanje njihovog prava na život bez nasilja i prevazilaženje njegovih posledica. U tom procesu, potrebno je da organizacije imaju osoblje koje poseduje specijalizovana znan-ja i veštine, da poseduju dovoljno sredstava, kao i da rade u okvirima postavljenih feminističkih principa i pristupa zasnovanog na ljudskim pravima, pri čemu se naglašava odgovornost države u obezbeđivanju sredstava neophodnih za održivost ovih organizacija i uspostavljan-je odgovarajuće infrastrukture servisa podrške (Kelly & Dubois, 2008; Studija UN, 2006). Od naročite važnosti je da na nivou regiona i lokalnih zajednica, u čijoj nadležnosti je uglavnom pružanje usluga, budu obez-beđena dovoljna sredstva za uspostavljanje i pružanje usluga. Dovoljni materijalni resursi bi, takođe, omogućili organizacijama da nastave sa unapređivanjem svog rada, uključujući uvođenje priznatih međunarod-nih primera dobre prakse.

Mada postoje i drugačija mišljenja, prema kojima bi specijalizovane usluge trebalo inkorporirati u opšte službe, većina međunarodnih in-

23

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

strumenata i ekspertkinja u ovoj oblasti ističu da je potrebno da ove usluge pružaju nezavisne organizacije koje se specijalizovano bave zaštitom žena od nasilja. Ukazuje se na njihovu bolju pozicioniranost u promovisanju prava određene grupe žrtava u odnosu na opšte službe, pri čemu se ističe da to nije (samo) pitanje ekspertize, već se tiče i pre-poznatljivosti pružaoca usluge (službe ili organizacije), odnosno njegove specijalizovanosti za određenu oblast (FRA, 2014: 78). Određene grupe žrtava mogu se lakše poveriti i osloniti na solidarnost manjih i visoko specijalizovanih organizacija koje zastupaju njihova prava, nego na službe koje pružaju usluge opšte namene. Na primer, u ovakve grupe žrtava, kojima je neophodna specijalizovana vrsta podrške, svrstavaju se žene žrtve nasilja i LGBT populacija, kao grupacija koja je izložena zločinima iz mržnje.

Dostupnost usluga se određuje kao mogućnost da korisnici/-ce dobi-ju odgovarajuću uslugu u odnosu na lokaciju službe i organizaciju koja pruža usluge, radno vreme, pristupačne cene i otklanjanje fizičkih i so-cijalnih prepreka za korišćenje usluga u vezi sa invaliditetom, uzrastom, polom, kulturnom ili drugom pripadnošću (Žegarac i Brkić, 2007: 188). Studija Saveta Evrope (Kelly & Dubois, 2008) dostupnost usluga dovodi u vezu sa geografskom rasprostranjenošću usluga podrške, prilagođa-vanjem pružanja usluga potrebama korisnica i razvijanjem specijalizo-vanih usluga, kao što su usluge za žene sa ivaliditetom, migrantkinje ili pripadnice etničkih manjina. Ističe se da korišćenje usluga treba da bude besplatno, kao i da je nužno osigurati da pružanje usluge neće biti uskraćeno korisnici usled nemogućnosti da je plati u slučajevima kada je neophodno plaćanje (Ibid). Preporučuje se da sve države tre-ba da uvedu opšte (minimalne) standarde za sve usluge podrške, koji omogućavaju da finansijski stabilne i autonomne ženske organizacije imaju centralnu ulogu u njihovom razvoju i pružanju (Kelly, 2007; EG-TFV (2008)5; Kelly & Dubois, 2008).

Preporučeni minimalni standardi za usluge podrške za žene sa iskustvom nasiljaMalobrojna istraživanja o servisima za podršku često su usmerena na njihovu evaluaciju, mapiranje postojećih usluga i uspostavljanje dobrih praksi, a najmanje je onih koje se bave minimumom standarda koje države i pružaoci usluga treba da dosegnu kako bi zadovoljili obaveze u odnosu na primenu standarda dužne pažnje. Iako se uočava napre-dak u državama članicama Saveta Evrope, dostupnost servisa podrške u različitim državama, u smislu njihovog broja i geografske distribucije, predstavlja i dalje problem čijem rešavanju mogu doprineti (zajednič-ki) minimalni standardi (Hagemann-White, 2006; 2008; Kelly & Dubois,


24

2008). Nastanak standarda proizašao je iz potrebe da postoje osnovni dogovori između država o dometu i obimu usluga koje treba osigurati, kako bi žene zaista imale pravo na život bez nasilja (Kelly & Dubois, 2008: 6). Osnovna polazišta u kreiranju minimalnih standarda bile su preporuke Saveta Evrope, Ujedinjenih nacija i Evropske unije, te pred-lozi za minimalne standarde koji su razvijeni u Engleskoj. Mada međun-arodne norme obezbeđuju osnovu za standarde, bazirane na ženskim ljudskim pravima, dogovor i implementacija standarda na nacionalnom nivou mora da bude proces pregovora između vlade, specijalizovanog sektora za oblast zaštite od nasilja prema ženama i drugih ključnih zain-teresovanih strana, pri čemu se naglašava da je od ogromne važnosti autonomija nevladinih organizacija, njihova sposobnost i kapacitet za inovacije (Ibid).

Minimalni standardi se određuju kao „osnovni kvalitet koji se mora obezbediti“, dok se standardi visokog (izvanrednog) kvaliteta razvijaju iz „najbolje prakse“, tako da istovremeno sadrže minimalni i viši nivo kvaliteta, koji službe samostalno razvijaju (Vlaović Vasiljević, 2013: 8). U Studiji Saveta Evrope o minimalnim standardima za servise podrške, minimalni standardi se definišu kao najmanji zajednički imenitelj (low-est common denominator) ili osnovni standardi, kojima sve države ili servisi podrške treba da teže (Kelly & Dubois, 2008: 10). Autorke navode da standardi pružaju referentne tačke (benchmarks) državama i pružaocima usluga u pogledu opsega i kombinacije usluga koje treba da budu dostupne, pružalaca usluga, principa i praktične baze na osn-ovu koje treba da deluju. Ističe se da dobre prakse treba da obuhvataju minimum standarda, ali i da idu dalje od njih, težeći maksimalnom pris-tupu, kvalitetu i pozitivnim ishodima.

Standardi koje su predložile Keli i Dubois (2008) razvijeni su kroz tri ra-zličita dela definisana na sledeći način: (i) nivoi pružanja usluga, koji se odnose na geografsku distribuiranost usluga i njihovu dostupnost ko-risnicama; (ii) osnovni minimalni standardi primenjivi za sve vrste uslu-ga i za sve oblike nasilja prema ženama, koji se preklapaju sa napred nabrojanim principima i uključuju: poštovanje i dostojanstvo; sigurnost i bezbednost; dostupnost; podršku deci svedocima nasilja; kriterijume u vezi sa osobljem; osnaživanje; način pružanja usluga; (iii) standardi za pojedinačne usluge podrške, koji predstavljaju detaljniji prikaz minimal-nih standarda za SOS telefone, savetovanje i zastupanje, konsultacije, rad u zajednici, skloništa, krizne centre u slučajevima silovanja, centre za žrtve seksualnog nasilja i programe za učinioce.

Odgovarajući na prigovore u vezi sa precenjivanjem potreba za uslu-gama podrške za žene sa iskustvom nasilja, te postavljanjem previ-

25

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

sokih (minimalnih) standarda za ove usluge, autorke navode da bi ove zamerke bile prihvatljive samo ako minimum dve uzastopne studije o prevalenciji nasilja, izvedene po međunarodno priznatim akademskim standardima, pokažu da su stope nasilja prema ženama u poslednjih dvanaest meseci niže od prosečne stope u Evropi, ili da su u opadanju. One ukazuju i na međuzavisnost usluga podrške, odnosno postavljenih standarda, i drugih mera za zaštitu od nasilja; na primer, potreba za smeštajnim kapacitetima u sigurnim kućama bila bi manja ukoliko bi se povećao broj izrečenih mera za iseljenje učinioca nasilja, što bi pos-ledično dovelo do povećanog broja tužbi i zastupanja žrtava nasilja, te viška slobodnih mesta u skloništima.

Istraživanje o specijalizovanim servisima za žene žrtve nasilja u Hr-vatskoj i njihovoj usklađenosti sa minimalnim standardima Saveta Ev-rope pokazalo je da većina organizacija učesnica istraživanja prepoznaje značaj uvođenja minimalnih standarda, među kojima kao najznačajnije ocenjuju one koji se tiču: samog rada organizacije (autonomija u radu, transparentnost, kontinuirana evaluacija, itd); kapaciteta tima (profe-sionalno i stručno osoblje, sa višegodišnjim iskustvom; kontinuirana supervizija, intervizija, evaluacija i specijalizovana edukacija); prosto-ra koji, uz odgovarajuću opremu, predstavlja preduslov za kvalitetno pružanje pomoći i podrške, što se posebno odnosi na osiguranje bez-bednosti žrtava u skloništima i/ili savetovalištima za žene žrtve nasil-ja; direktnog rada sa žrtvama (poverenje, anonimnost, zaštita ličnih podataka žrtava; rad uz poštovanje rodne perspektive i feminističkih principa, itd); finansiranja, kao nužnog preduslova za obezbeđenje bol-jih uslova za žrtve, i stručnog osoblja u dovoljnom broju da odgovo-ri na potrebe žrtava (Zore, Vukmanić Rajter, 2014). Rad na uvođenju minimalnih standarda u Hrvatskoj iznedrio je brojna pitanja i objedinio razmišljanje o standardima i njihovoj važnosti sa podrškom i osnaživan-jem organizacija koje rade sa ženama žrtvama nasilja. Navodi se da rad na minimalnim standardima nužno uključuje osnaživanje organizacija i izgradnju njihovih kapaciteta, kao i propitivanje svakodnevnog rada sa ženama žrtvama nasilja. Na taj način standardi postaju „neka vrsta ori-jentira za rad u svakodnevnoj praksi, ali i vodič u delovanju organizaci-ja u širem društvenom kontekstu“ (Zore, Vukmanić Rajter, 2014: 27), čime se doprinosi promociji i jačanju feminističkih principa i vrednosti. Otvorena pitanja odnose se, između ostalog, na saradnju sa instituci-jama, podršku države, vlastite kapacitete i mogućnosti za stručnim us-avršavanjem, kao i na potencijalne posledice prilagođavanja standardi-ma koje postavlja država, kao što je moguće potiskivanje preporučenih standarda Saveta Evrope, smanjivanje kvaliteta usluga i odustajanje od specijalizovanog znanja i iskustva u nevladinim organizacijama. Gotovo


26

istovetni izazovi sa kojima se, pre svega, suočavaju specijalizovane (žen-ske) organizacije, pružateljke usluga u oblasti zaštite žena od nasilja, prisutni su u Srbiji. Aktuelni procesi akreditacije i licenciranja usluga u oblasti socijalne zaštite značajni su za ženske organizacije, pre svega, u vrednosnom smislu i u pogledu očuvanja njihove političnosti i au-tonomije u odnosu na državu, jer nose rizik od potpunog prelaska de-lovanja organizacija u područje socijalnih usluga, što posledičnomože dovesti do iščezavanja napred pomenutih feminističkih principa u radu za ženama žrtvama nasilja i (nevoljnog) odustajanja od retorike ljudskih prava.789

Tabe

la b

r. 1.

Мin

imal

ni st

anda

rdi S

avet

a Ev

rope

za u

sluge

pod

rške

za že

ne žr

tve

nasil

ja

Vrst

a us

luge

O

snov

e pr

užan

ja

uslu

ge

Stan

dard

i za

poje

dina

čne

uslu

geSt

anda

rdi k

ojim

a se

teži

SOS

tele

foni

1 za

sve

oblik

e na

silja

pr

ema

žena

ma

ili 1

za

seks

ualn

o na

silje

i 1

za n

asilj

e u

poro

dici

Spec

ijaliz

ovan

o os

oblje

obu

čeno

za sv

e ob

like

nasil

ja

prem

a že

nam

a; p

odrš

ka u

kriz

nim

situ

acija

ma;

širo

ko

dist

ribui

rane

info

rmac

ije o

bro

ju te

lefo

na.

Uve

k se

javl

ja „

živa

osob

a“; d

ostu

pan

na ra

zliči

tim

jezic

ima

i na

Braj

evom

pism

u; d

ostu

pan

24/7

; pra

te se

pr

opuš

teni

poz

ivi.

Prih

vatil

išta/

sigur

ne

kuće

1 po

rodi

čno

mes

to7

na 1

0.00

0 st

anov

nika

8U

sluge

pru

ža o

sobl

je že

nsko

g po

la; p

over

ljiva

adr

esa

i dr

uge

bezb

edno

sne

mer

e; o

dbija

nje

pruž

anja

uslu

ga

jedi

no a

ko je

doš

lo d

o oz

biljn

og k

ršen

ja p

ravi

la il

i zbo

g be

zbed

nosti

žena

i de

ce; u

sluga

dos

tupn

a sv

e do

k je

že

nam

a po

treb

na; p

lani

ranj

e be

zbed

nosti

za sv

e ko

-ris

nice

; pisa

nu p

roce

nu sp

rove

sti 3

-7 d

ana

po p

rijem

u;

mog

ućno

st d

a pr

uže

(ili u

pute

) na

prav

no sa

veto

vanj

e,

zast

upan

je, p

raće

nje,

pod

ršku

do

ekon

omsk

e ne

zavi

s-no

sti i

dr; k

valifi

kova

na ra

dnic

a za

brig

u o

deci

.

Dost

upno

st u

sluga

žena

ma

iz ru

raln

ih sr

edin

a; b

espl

a-ta

n tr

ansp

ort z

a ko

risni

ce; p

isana

pra

vila

o p

oseti

-oc

ima;

obe

zbed

iti in

form

acije

o p

ravi

ma

i odg

ovo-

rnos

tima

koris

nica

toko

m p

rva

24 č

asa

od p

rijem

a;

spec

ijaliz

ovan

e us

luge

za že

ne k

oje

zloup

otre

blja

vaju

su

psta

nce;

jedn

a ra

dnic

a za

brig

u o

deci

na

10-o

ro

dece

; pol

itika

zašti

te d

ece.

Krizn

i cen

tri u

sluč

aje-

vim

a sil

ovan

ja1

na 2

00.0

00 že

naU

sluge

treb

a da

ukl

juče

: ano

nim

nu S

OS

liniju

; pod

ršku

i k

onsu

ltaci

je je

dan-

na-je

dan;

pra

ćenj

e kr

oz d

ruge

in

stitu

cije

; zas

tupa

nje;

osig

urav

anje

bez

bedn

osti

koris

nica

/oso

blja

; van

radn

og v

rem

ena

info

rmac

ije

dost

upne

put

em te

lefo

nske

sekr

etar

ice

ili p

reus

mer

a-va

njem

na

naci

onal

ni S

OS

tele

fon.

Podi

zanj

e sv

esti

i zas

tupa

nje

u za

jedn

ici z

a dr

uštv

enu

prom

enu;

obe

zbeđ

ivan

je p

revo

za u

hitn

im si

tuac

ija-

ma;

oso

be k

oje

se ja

ve v

an ra

dnog

vre

men

a tr

eba

da

dobi

ju o

dgov

or u

roku

od

48 sa

ti (u

kolik

o se

na

poziv

e ne

odg

ovar

a už

ivo)

.

Cent

ri za

žrtv

e se

ksu-

alno

g na

silja

1 na

200

.000

žena

Služ

be p

ri bo

lnic

ama

treb

a da

rade

pre

ma

mod

elu

prav

a žr

tve9

; for

enzič

ar tr

eba

da b

ude

žena

, osim

ako

ko

risni

ca že

li dr

ugač

ije; r

azvi

jati

vešti

ne fo

renz

ičar

ki

u sa

kupl

janj

u do

kaza

, dok

umen

tova

nju

i pisa

nju

med

icin

sko-

prav

nih

izveš

taja

; svi

izve

štaj

i ili

potv

rde

treb

a da

su d

ostu

pni k

orisn

icam

a be

z nak

nade

; svi

m

edic

insk

i dok

azi t

reba

da

su p

reda

ti na

dlež

nim

ust

a-no

vam

a uz

sagl

asno

st k

orisn

ice.

Razv

iti u

zras

no sp

ecifi

čne

prot

okol

e i p

ostu

pan-

ja; u

sluge

pru

žati

na m

ater

njem

jezik

u ko

risni

ce,

a pr

evod

iteljk

e tr

eba

da im

aju

iskus

tvo

u ra

du sa

tr

aum

om; s

ledi

ti sm

erni

ce S

ZO za

tret

man

, for

enzič

ko

ispiti

vanj

e i d

okum

ento

vanj

e na

laza

.

7 Po

rodi

čno

mes

to je

mes

to za

maj

ku i

pros

ečan

bro

j dec

e8

Stan

dard

sad

ržan

u K

onve

nciji

Sav

eta

Evro

pe p

rotiv

nas

ilja

prem

a že

nam

a i n

asilj

a u

poro

dici

: 1 s

igur

na k

uća

na 1

0.00

0 st

anov

nika

. Iz

vor:

EG-T

FV (2

008)

6;

Kelly

& D

uboi

s, 2

008.

9 M

odel

pra

va žr

tve

je d

eo p

rinci

pa o

snaž

ivan

ja i

podr

azum

eva

da p

rilik

om p

ruža

nja

uslu

ga: (

a) tr

eba

dobi

ti in

form

isanu

sagl

asno

st p

re p

redu

zman

ja b

ilo k

oje

inte

rven

cije

; (b)

prio

ritet

svih

pru

žate

ljki u

sluga

treb

a da

su n

ajbo

lji in

tere

si ko

risni

ca; (

c) o

dluk

u o

obra

ćanj

u po

liciji

treb

a da

don

ese

koris

nica

uslu

ga.


28

Međunarodni standardi kao okvir za uspostavljanje i pružanje usluga podrške žrtvama nasiljaZačeci sistematskog bavljenja fenomenom nasilja prema ženama vezu-ju se za aktivnosti feminističkih organizacija, a do preokreta u njegovom razumevanju i tretiranju na međunarodnom planu dolazi devedesetih godina prošlog veka. Uzimajući u obzir ozbiljnost i rasprostranjenost ovog društvenog problema, međunarodna zajednica je donela niz obavezujućih dokumenata i preporuka, zahtevajući od država da usk-lade svoje politike i prakse sa međunarodnim standardima. Na inter-nacionalnom nivou preovlađuje pristup zasnovan na ljudskim pravima, pa se nasilje prema ženama određuje kao kršenje osnovnih ljudskih prava i sloboda, koje je rezultat nejednakosti moći između muškara-ca i žena, te pojava koja predstavlja ozbiljnu prepreku u ostvarivanju humanog razvoja društva i postizanju jednakosti. Tokom protekle tri decenije, nasilje prema ženama na međunarodnom planu je počelo da se shvata kao društveno opasno ponašanje, oblik diskriminacije i kršenje ženskih ljudskih prava i sloboda. Izražena je obaveza država da štite ljudska prava kroz uspostavljanje odgovarajućih zakonodavnih i drugih mera neophodnih za obezbeđivanje delotvorne zaštite žena od nasilja u porodici i u partnerskom odnosu. Uzimajući u obzir rodnu dimenziju nasilja u porodici, dokumenta međunarodnog karaktera ne bave se nasiljem u porodici generalno, već se njihove odredbe uglav-nom odnose na fenomen nasilja prema ženama. Imajući u vidu članstvo Srbije u Ujedinjenim nacijama i Savetu Evrope, u ovom delu će biti pri-kazani najvažniji međunarodni instrumenti ovih tela, i to najpre njihove (opšte) odredbe koje se eksplicitno odnose na podršku i zaštitu žena žrtava nasilja.

konvencija Ujedinjenih nacija o eliminisanju svih oblika diskriminaci-je žena (CEDAW) iz 1979. godine ne sadrži odredbe koje se direktno odnose na pitanja nasilja prema ženama i nasilja u porodici (uz izuze-tak trgovine ženama). Zbog toga je Komitet za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW Komitet) 1989. godine preporučio država-ma da u svoje izveštaje uključe informacije o nasilju i o merama pre-duzetim u borbi protiv nasilja (Opšta preporuka br. 12). Tri godine kas-nije doneta je Opšta preporuka br. 19 u kojoj se navodi da nasilje prema ženama predstavlja diskriminaciju žena i vid kršenja ženskih ljudskih prava i koja sadrži posebne preporuke relevantne za zaštitu žena žrta-va nasilja. Između ostalog, Komitet poziva države članice da obezbede da zakoni protiv nasilja i zlostavljanja u porodici i drugih vidova nasilja zasnovanog na razlici polova pruže odgovarajuću zaštitu svim ženama, te da žrtvama obezbede odgovarajuće službe zaštite i podrške (tačka 24b). Sve članice Konvencije, uključujući Srbiju, podnose Komitetu re-dovne periodične izveštaje, uz mogućnost da nevladine organizacije

29

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

podnesu tzv. izveštaje iz senke, na osnovu kojih Komitet državama up-ućuje zaključne komentare sa preporukama.

Deklaracija Ujedinjenih nacija o eliminaciji nasilja prema ženama iz 1993. godine konkretizuje akcije koje bi država trebalo da preduzme radi eliminisanja nasilja u porodici: odgovarajuće krivično zakonodavst-vo, razvijanje nacionalnih planova akcije, obezbeđivanje usluga i resur-sa za žene žrtve nasilja, obuka i rodna senzibilizacija javnih službenika, te obezbeđivanje resursa iz vladinog budžeta radi borbe protiv nasilja u porodici. U pogledu zaštite žena od nasilja, države bi trebalo da omo-guće da žene (i njihova deca) imaju specijalističku negu, kao što je re-habilitacija, pomoć u nezi dece i njihovom izdržavanju, kao i tretmane, savetovanje, zdravstvene i socijalne usluge, te da preduzmu sve druge odgovarajuće mere da unaprede njihovu sigurnost i fizičku i psihološku rehabilitaciju.

Preporuka (rec 2002/5) komiteta ministara saveta evrope zemljama članicama za zaštitu žena od nasilja potvrđuje da je nasilje prema žena-ma rezultat nejednake moći između muškaraca i žena, da vodi ka ozbil-jnoj diskriminaciji žena unutar društva i porodice, te da krši i uskraćuje ženama uživanje njihovih ljudskih prava i temeljnih sloboda. Odredbe Preporuke koje se odnose na pomoć žrtvama i njihovu zaštitu baziraju se na najboljoj evropskoj praksi i opisuju specifične procedure u pos-tupanju profesionalaca koji dolaze u kontakt sa žrtvama nasilja, čija je primarna svrha da se žrtvama osigura potrebna briga i pažnja. Pre-poruka poziva države da osiguraju da žrtve, bez ikakve diskriminacije, prime hitnu i sveobuhvatnu pomoć kroz koordinirani, multidisciplinarni i profesionalni pristup, bez obzira na to da li žele da podnesu prijavu ili ne, uključujući medicinski i forenzičko-medicinski pregled i tretman, psihološku i socijalnu podršku i pravnu pomoć; pri čemu sve ovo treba da bude poverljivo, besplatno i dostupno 24 sata na dan. Preporuka poziva države članice da uvažavaju svoju obavezu u pogledu primene principa dužne pažnje koji ih obavezuje da spreče, istraže, kazne i omo-guće reparaciju za dela nasilja. Princip dužne pažnje označava odgov-ornost država za akte kršenja ljudskih prava koji su učinjeni od strane državnih, ali i nedržavnih subjekata, što podrazumeva minimum radnji koje su država i državni organi dužni da izvrše kako bi sprečili kršenje ljudskih prava, istražili slučaj kršenja kada se on desi, kaznili učinioce i naknadili štetu žrtvama (Ignjatović i Drobnjak, 2014; Macanović, 2012).

S obzirom na to da su države članice Preporuku doživljavale kao „meko pravo“, Komitet ministara Saveta Evrope je pristupio izradi pravno obav-ezujućeg dokumenta, što je 2011. godine rezultovalo usvajanjem kon-vencije saveta evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Utemeljena na Preporuci Rec (2002)5, Konvencija predstavlja prvi pravnoobavezujući međunarodni dokument u Evropi


30

koji se bavi pitanjem prevencije nasilja nad ženama, zaštitom žrtava i kažnjavanjem učinilaca. Kao aktuelno najnapredniji međunarodni in-strument zaštite ljudskih prava u ovoj oblasti, Konvencija počiva na principima jednakosti i nediskriminacije, kao i na principu odgovorno-sti države, uključujući princip dužne pažnje. Obaveza država potpisnica Konvencije je da svoj odgovor na nasilje organizuju tako da nadležni organi mogu savesno da sprečavaju, istražuju, kažnjavaju i obezbede reparaciju za dela nasilja (Gasmi, 2012). Zaštita i podrška žrtvama, u smislu ove Konvencije, treba da bude zasnovana na integrisanom pris-tupu i razumevanju nasilja prema ženama iz perspektive ljudskih prava, usmerena na osnaživanje i ekonomsku nezavisnost žena izloženih nasil-ju, te lako dostupna i prilagođena njihovim specifičnim potrebama. Konvencija, u okviru poglavlja IV – Zaštita i podrška, definiše opšte (čl. 20) i specijalizovane usluge podrške (čl. 22, 23, 24 i 25), dok se u Obra-zloženju uz Konvenciju pravi distinkcija između opštih i specijalizovanih usluga u odnosu na sadržaj, korisničke grupe i pružaoce ovih usluga, što je opisano u prethodnom delu i odgovarajućim delovima koji slede.

Međunarodne norme obezbeđuju osnovu za uspostavljanje i pružanje usluga podrške, kao i postavljanje standarda za ove usluge, a sve u sk-ladu sa pristupom baziranim na ženskim ljudskim pravima. Međutim, implementacija međunarodnih standarda za zaštitu žena od nasilja nije na zadovoljavajućem nivou, što potvrđuju i izveštaji nezavisnih tela o stanju u ovoj oblasti u Srbiji (Zaštitnik građana, 2014b). Od 2013. go-dine, kada je država Srbija ratifikovala Istanbulsku konvenciju, do dan-as, država ništa nije uradila na usaglašavanju domaćeg zakonodavstva i implementaciji Konvencije, iako je bilo predloga za zakonske izmene i uspostavljanje drugih mehanizama za zaštitu od nasilja, koji su u sk-ladu sa ovim međunarodnim aktom (Ignjatović i Drobnjak, 2014). Neadekvatna i nedovoljna primena međunarodnih normi posledica je aktuelnog stanja u društvu koje karakteriše nedostatak političke volje, nedovoljna i neravnomerna raspodela sredstava, zanemarivanje prob-lema od strane političara i zakonodavaca, nedostatak svesti i znanja političkih vlasti i pravosudnih organa, te neznanje odgovornih aktera u odnosu na međunarodne standarde u oblasti ljudskih prava i postojan-je predrasuda i stereotipa koji opravdavaju nasilje prema ženama. Iako je normativnopravni sistem zaštite od nasilja u porodici u Srbiji relativ-no zaokružen i dobar, zaštita žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima nije efikasna jer nije obezbeđena dosledna primena međun-arodnih dokumenata, zakona i podzakonskih akata u cilju zaštite od nasilja u porodici i u partnerskom odnosu (Zaštitnik građana, 2014a).

31

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

Rasprostranjenost usluga podrške u Evropi i primeri dobre prakseU poslednje tri dekade povećan je nivo razumevanja u pogledu odgov-ornosti država da preduzmu efikasne mere u skladu sa međunarod-nim obavezama u odgovoru na nasilje prema ženama, uključujući us-postavljanje adekvatnih usluga podrške za žrtve (Ertürk, 2007; EG-TFV (2008)6). Međutim, istraživački nalazi ukazuju na nedostatak specijal-izovanih servisa i njihovu neravnomernu distribuciju, te nekonzisten-tost u pogledu finansiranja i održivosti usluga u državama članicama Evropske unije (EIGE, 2012). Pokazatelji za većinu država članica Saveta Evrope ukazuju na to da postoje značajne varijacije u državama širom Evrope u pogledu dostupnosti i kvaliteta različitih servisa podrške. Dok skloništa za žrtve nasilja u porodici postoje u većini ovih država, servi-si za žrtve seksualnog nasilja i silovanja su mnogo manje zastupljeni, a najmanje je servisa za žrtve štetnih tradicionalnih praksi, kao što su prisilni brakovi, zločini počinjeni u ime časti i genitalna mutilacija (Hage-mann-White, 2010). Dodatni problem predstavlja visoka koncentrisa-nost većine usluga u gradovima i urbanim sredinama, odnosno to što su ponekad jedini dostupni servisi locirani u glavnim gradovima (EG-TFV (2008)6), što je slučaj i u Republici Srbiji.

U nekim državama Evropske unije, usluge za žene žrtve nasilja nisu rod-no specifične, već su deo usluga koje se nude svim žrtvama nasilja u porodici. Komitet Ujedinjenih nacija za eliminaciju svih oblika diskrim-inacije uputio je kritike na ovakav pristup u pružanju usluga zbog njegove neefikasnosti u sprečavanju nasilja prema ženama, ističući da on podriva shvatanje nasilja prema ženama kao oblika diskriminacije žena (EIGE, 2012). Praćenje primene Preporuke Rec (2002)5 pokazalo je da najveći broj država članica Saveta Evrope prepoznaje potrebu za skloništima/sigurnim kućama, iako njihovi smeštajni kapaciteti varira-ju i geografska distribucija nije adekvatna, tako da mnoge žene zapra-vo nemaju pristup smeštaju kada im je potreban (Hagemann-White, 2006). Savet Evrope saopštio je 2010. godine da ima malo dokaza koji upućuju na poboljšanje u pogledu rasprostranjenosti usluga unutar država ili u pogledu broja država koje pružaju usluge u poređenju sa ra-nijim izveštajem iz 2008. godine (Hagemann-White, 2010; EIGE, 2012).

Analize Evropske mreže protiv nasilja ukazuju na nedostatak servisa po-drške za žrtve seksualnog nasilja: na osnovu dostupnih podataka pro-cenjeno je da u 46 evropskih država postoji oko 374 centra za žrtve sek-sualnog nasilja, odnosno da nedostaje još 3.214 takvih centara (WAVE, 2014). SOS telefoni koji u potpunosti ispunjavaju standarde Saveta Ev-rope (besplatni za korisnice, dostupni 24/7 i pokrivaju teritoriju cele države) funkcionišu u samo 17 evropskih država, što čini tek 37% svih


32

zemalja na tlu Evrope (WAVE, 2014: 18). Procene su da u svim ev-ropskim državama nedostaje ukupno 55.242 mesta u skloništima; sve-ga 3 zemlje (Luksemburg, Norveška i Slovenija) u potpunosti su dostigle standarde Saveta Evrope u pogledu broja dostupnih mesta u sigurnim kućama u odnosu na broj stanovnika, a blizu da ispune ove parametre su Holandija sa nedostajućih 2,5% mesta i Austrija i Malta sa manjkom od 9-10% mesta (Ibid: 23).

Postoje značajne razlike među evropskim državama u pogledu finan-siranja specijalizovanih servisa. Dok mnoge države zapadne i severne Evrope imaju široku pokrivenost servisima, koje delom ili u potpuno-sti finansira država, sigurne kuće i druge usluge podrške ponekad su u potpunosti finansirane međunarodnim donatorskim sredstvima u drža-vama na istoku i jugo-istoku Evrope (Hagemann-White, 2006). Takvo finansiranje je vremenski ograničeno, ne obezbeđuje održivost usluga i direktno utiče na dostupnost i kvalitet usluga podrške. Iako se navo-di da je finansiranje uluga podrške dodatno destabilizovano uticajima finansijske krize, sveobuhvatno istraživanje pokazuje da nedostatak odgovora na nasilje prema ženama, što se odnosi i na dostupnost uslu-ga, generiše još veće troškove (Walby, 2004).

Bez obzira na sve navedene nedostatke i ograničenja, postoje pokaza-telji neznatnog napretka koji se, pre svega, ogleda u tome što značajna većina zemalja EU primenjuje nacionalne akcione planove radi spreča-vanja nasilja u porodici i kriminalizacije nasilja u intimnom partnerskom odnosu (EIGE, 2012). Uz to, rezultati četvrte runde praćenja primene Preporuke Rec (2002)5 pokazali su da je izvesnog napretka bilo u po-gledu dostupnosti usluga podrške ženama žrtvama nasilja u odnosu na praćenje iz 2010. godine, što se posebno odnosi na dostupnost skloniš-ta i centara za žrtve silovanja i seksualnog nasilja (Hagemann-White, 2013). Autorka naglašava da treba imati u vidu ograničenja okvira za praćenje s obzirom na to da nisu obuhvaćeni svi relevantni aspekti pružanja usluga. Na primer, što se tiče dostupnosti sigurnih kuća, nije proveravano da li žene imaju direktan pristup skloništu na svoju inici-jativu u bilo kom trenutku ili moraju da se obrate socijalnim služba-ma kako bi bile upućene u sigurnu kuću, što je praksa u nekim država-ma, uključujući Srbiju. I pored ostvarenog napretka, još uvek samo 29 (od ukupno 47) članica Saveta Evrope ispunjava standarde u pogledu dovoljne geografske raspoređenosti skloništa. U 33 države članice pos-toje usluge za žrtve silovanja i seksualnog nasilja, od čega svega njih 20 navodi da su ove usluge dostupne u dovoljnom broju na celoj teritori-ji države; u 13 država ne postoji nijedan ovakav servis, što ipak pred-stavlja napredak u odnosu na 2010. godinu, kada je ovaj nedostatak zabeležen u 16 država (Ibid). Podaci o rasprostranjenosti seksualnog nasilja i sve manjeg broja tužbi i presuda protiv silovanja u celoj Evropi

33

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

obezbeđuju jaku podršku potrebi da se poboljšaju servisi protiv ovog oblika nasilja u evropskim državama (Regan & Kelly, 2003, prema Kelly & Dubois, 2008).

Austrijski model za zaštitu žena od nasilja u porodici i u partnerskom odnosu ističe se kao paradigma za sistem efikasne i sveobuhvatne zaš-tite žena. U prethodnom delu je već razmatrana delotvornost zakon-skih mera, kojima se učiniocu ograničava pristup mestu stanovanja žrtve i posledično omogućava zaštita i postiže bezbednost žena. Drugi element austrijskog zakonodavstva od značaja za oblast nasilja u po-rodici jeste proaktivna podrška žrtvama nasilja, dostupna kroz razvi-jenu mrežu tzv. interventnih centara protiv nasilja (intervention centers against Violence in the Family/anti-Violence centers). Osoblje inter-ventnih centara podržava žrtve i njihovu decu u vezi sa svim pitanjima koja se tiču njihove zaštite i obezbeđivanja njihovih prava u građanskim i krivičnim postupcima. Interventni centri, takođe, imaju zadatak da preduzimaju različite pravne i socijalne mere u cilju prevencije daljeg nasilja, a njihov rad karakteriše proaktivni pristup (obraćaju se žrtvama pre nego što ih one same kontaktiraju); planiranje bezbednosti zajed-no sa žrtvama; pružanje pravne pomoći; dostupnost srednjeročnog i dugoročnog savetovanja; multisektorska saradnja, koja podrazumeva da centri koordinišu intervencijama i da stalno unapređuju saradnju svih uključenih institucija; kao i nastavak mera. Interventni centri blisko sarađuju sa kancelarijama socijalnog rada kako bi žene dobile socijal-nu pomoć brzo, bez dugih administrativnih procedura. Politika Inter-ventnog centra u Beču je da posle tri meseca ponovo kontaktira žene izložene nasilju u porodici, nudeći podršku. Ovakav pristup u pogledu produženog trajanja mera pokazao se dragocenim i efikasnim zato što se na ovaj način održava kontakt sa žrtvama, što im omogućava da se obrate svojoj konsultantkinji u slučajevima opasnosti, s jedne strane, kao i zbog uticaja i kontrole nasilnika, jer oni primećuju da je pažnja javnosti još uvek na njihovim porodicama, te se ne mogu jednostavno vratiti na prethodno ponašanje i vršiti nasilje, sa druge strane (Logar, 2005). U Austriji je, pored interventnih centara, kreirana mreža ženskih skloništa, SOS telefona i savetovališta za žene žrtve nasilja, uključujući savetovališta protiv seksualnog nasilja. Gotovo svim skloništima up-ravljaju ženske nevladine organizacije, a sredstva za njihovo delovan-je obezbeđuju se iz državnog budžeta u skoro 100% slučajeva, dok je privatno finansiranje zanemarljivo. Besplatne SOS linije za žene dos-tupne su 24 sata dnevno i njih finansira savezna vlada (Ibid). Grad Beč predstavlja primer dobre prakse u pogledu finansiranja usluga za žene i obezbeđivanja privremenog stanovanja žrtvama nasilja nakon izlaska iz skloništa. Iz gradskog budžeta u potpunosti se finansiraju četiri ženska skloništa i savetovalište (counselling centre), kojima upravljaju ženske nevladine organizacije. Sva skloništa primenjuju rodno senzitivni, os-


34

nažujući pristup i opremljena su tehničkim uređajima za bezbednost. Skloništa imaju sigurno finansiranje kroz neograničen ugovor sa gra-dom, sa godišnjim budžetom koji približno iznosi 4 miliona evra godišn-je (EG-TFV (2008)6). U bečkim skloništima se mnogo pažnje posveću-je preveniranju siromaštva i obezbeđivanju različitih mera u vezi sa zapošljavanjem korisnica, rešavanjem njihovog stambenog pitanja, bo-ravišnim statusom migrantkinja i slično (Klein, 2009). Sigurna kuća ima blisku saradnju sa Bečkim fondom za promociju zapošljavanja (WAFF), što osigurava da žene dobiju izveštaj o svim pitanjima u vezi sa zapošl-javanjem. Drugi važan aspekt je priznavanje profesionalnih kvalifikacija koje su stečene u zemljama porekla, tako da se žene mogu vratiti na tržište rada što je pre moguće. U vezi sa obezbeđivanjem boravišnog statusa, savetnice u skloništu sarađuju sa vlastima i pružaocima usluga, poput Savetodavnog centra za migrante u Beču, kao i sa savetodavnim centrima za izbegla lica i azilante, kako bi se pribavile informacije o sta-tusu boravka za određenu ženu i omogućilo da ona ostane u zemlji. (Klein, 2009: 84–88).

U pogledu dostupnosti usluga za žrtve seksualnog nasilja, pozitivne primere predstavljaju uglavnom servisi u Velikoj Britaniji, Švedskoj i Norveškoj. Velika Britanija ima dugogodišnje iskustvo u delovanju cen-tara za žrtve seksualnog nasilja/centara za upućivanje (sexual assault (referral) centres), koji su osnivani od 1980-ih u bolnicama ili blizu bolnica. Ovi centri se trude da osiguraju visoko kvalitetne forenzičke preglede i pruže kratkoročno savetovanje i zastupanje za žrtve seksu-alnog nasilja. Najveća dostupnost usluga za žrtve seksualnog nasilja karakteristična je za Škotsku koja ima nacionalnu budžetsku liniju za pružanje usluga i realizaciju projekata u oblasti zaštite od nasilja u po-rodici, što kao rezultat daje dobru pokrivenost većeg dela teritorije uslugama. Pored toga, Škotska finansira sa 10 miliona funti Program za razvoj skloništa (refuge Development Programme) kako bi unapredila i povećala broj mesta u skloništima dostupnim ženama i njihovoj deci. U Ujedinjenom Kraljevstvu još postoje i nezavisni savetnici za nasilje u porodici (Domestic Violence advisors), koji su imenovani da pomognu žrtvi tokom krivičnog postupka i posreduju u kontaktu sa drugim insti-tucijama i službama za podršku (EG-TFV (2008)6).

Norveška je uspostavila centre za žrtve silovanja i seksualnog nasilja u svakom regionu koji su povezani sa međuopštinskim urgentnim klinika-ma. Cilj ovih centara je da poboljšaju pružanje usluga na lokalnom nivou i da osiguraju da je žrtvama silovanja i seksualnog zlostavljanja dostupno stručno osoblje i specijalno prilagođene usluge. Pored toga, Norveška je uložila napore da proširi dostupnost usluga i organizuje obuke za profesionalce širom zemlje osnivanjem jednog nacionalnog i pet regionalnih resursnih centara koji nude širog opseg informacija o

35

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

nasilju, seksualnom zlostavljanju i stresu, kao posledici nasilja. Ovi cen-tri prikupljaju stručne informacije i blisko sarađuju sa profesionalcima u ovoj oblasti, pružajući im specijalizovane obuke i savete. Dodatno, oni koordinišu multidisciplinarnu saradnju između različitih službi i servi-sa koji nude podršku žrtvama (EG-TFV (2008)6). Slično tome, Finska je osigurala koordinaciju različitih nosilaca vlasti i pružalaca usluga u svim delovima države, postavljajući koordinatore za nasilje prema ženama u gotovo svih 415 opština/zajednica (Ibid).

Švedska je osnovala Nacionalni centar za zlostavljane i silovane žene u bolnici u gradu Upsala, gde se obavljaju lekarski pregledi i pruža tretman i podrška ženama izloženim nasilju. Istovremeno, ovo je nacionalni resursni centar u kome su dostupne ekspertske informacije o temi, kao i obuke i praktični vodiči za zdravstvene radnike u oblasti seksualnog nasilja. Centar redovno distribuira informacije o metodama koje primenjuje u radu i ekspertizi u ovoj oblasti, kako bi se osiguralo širenje znanja u celoj državi (EG-TFV (2008)6).

Sistem usluga podrške za žene sa iskustvom

nasilja u Republici Srbiji

39

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

SISTEM USLUGA PODRŠKE ZA žENE SA ISKUSTVOM NASILjA U REPUBLICI SRBIjIOblast usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja u Srbiji nije usklađe-na sa obavezujućim međunarodnim standardima, niti su usluge podrške u dovoljnoj meri dostupne ženama žrtvama nasilja. Iako je Republika Srbija ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici 2013. godine, zakonodavni okvir i oblast usluga podrške za žene sa iskustvom nasilja nisu usklađeni sa njenim zahtevima. Oblast usluga podrške u okviru institucionalne soci-jalne zaštite regulisana je Zakonom o socijalnoj zaštiti i odgovarajućim podzakonskim aktima. Za uspostavljanje i pružanje specijalizovanih usluga podrške relevantni su Pravilnik o bližim uslovima i standardi-ma za pružanje usluga socijalne zaštite, koji reguliše usluge smeštaja, kao i Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluge sOs telefona za žene sa iskustvom nasilja. Kako zakon o besplatnoj pravnoj pomoći još uvek nije donet, ova oblast nije regulisana na sistemski i jedinstven način.

Pregled stanja u oblasti usluga podrške u Srbiji Broj usluga podrške u Srbiji je nedovoljan, što se pogotovo odnosi na specijalizovane usluge; karakteriše ih uglavnom neodogovarajuća geografska distribuiranost i nedovoljna dostupnost (Ignjatović i Drob-njak, 2014; WAVE, 2014; 2015). Usvojeni standardi za postojeće usluge nisu odgovarajući, a sistem nabavke usluga nije dobro regulisan, što dovodi u nepovoljnu poziciju pružaoce usluga iz nevladinog i privat-nog sektora u odnosu na one iz javnog. Postojeće usluge nemoguće je sveobuhvatno sagledati usled nedostatka javno dostupnih podata-ka, a dodatni problem predstavlja neusaglašenost podataka iz civilnog i državnog sektora. Iako nije obezbeđena njihova specijalizacija, državne institucije još uvek predstavljaju glavne nosioce aktivnosti zaštite od nasilja u porodici zbog dobre „mrežne“ pokrivenosti cele teritorije države, s jedne strane, kao i neregulisanog statusa drugih pružalaca usluga, pre svega ženskih nevladinih organizacija koje su specijalizo-vane za ovu oblast, s druge strane (Ignjatović, 2011: 11).

Opšte programe zaštite i podrške za žene žrtve nasilja u različitim oblastima, kao što su finansijska i psihosocijalna podrška, socijalno stanovanje, zapošljavanje i briga o deci, karakteriše jednodimenzi-onalnost, međusobna neusklađenost i nepovezanost. Istovremeno,


40

ne sprovodi se sistematsko praćenje i evaluacija ovih programa, pa ne postoje ni podaci o efektima preduzetih mera. Izraženo je odsus-tvo integrisanih usluga i nedostatak međuinstitucionalne saradnje u planiranju i implementaciji mera. Opšti programi podrške ne uzimaju u dovoljnoj meri u obzir specifične potrebe žena žrtava nasilja, a podaci pokazuju da ove žene čine jako mali udeo u ukupnom broju korisni-ka mera i usluga opšte namene. Nisu obezbeđeni programi podrške za žene nakon izlaska iz nasilja, niti postoje planovi integralne podrške u oblasti socijalne i zdravstvene zaštite, zapošljavanja, stanovanja i brige o deci (Ignjatović, Pešić, 2012). Domaći podaci pokazuju da žene i deca žrtve nasilja u porodici, koje evidentiraju centri za socijalni rad, čine tek oko 2% od ukupnog broja korisnika/-ca socijalnih usluga u Srbiji (Jova-nović, 2010). Nalazi nezavisnih tela, takođe, upućuju na to da usluge rehabilitacije za žene žrtve nasilja u porodici i u partnerskim odnosima nisu planski uspostavljene, niti se razvijaju, kao i da se resursi lokalnih zajednica nedovoljno koriste. Ističe se da se žrtvama uglavnom nudi izmeštanje iz sopstvenog doma, na kratak rok, uz retke (pilot) programe ekonomskog, socijalnog i psihološkog osamostaljivanja žena i njihovog osnaživanja za samostalan život (Zaštitnik građana, 2014b).

Zakonom o socijalnoj zaštiti (dalje: ZoSZ)10 usluge socijalne zaštite su definisane kao aktivnosti pružanja podrške i pomoći pojedincu i porodici radi poboljšanja, odnosno očuvanja kvaliteta života, otklanjanja ili ublažavanja rizika nepovoljnih životnih okolnosti, kao i stvaranja mo-gućnosti da samostalno žive u društvu. Usluge, u smislu ovog zakona, svrstane su prema grupama u usluge procene i planiranja, dnevne usluge u zajednici, usluge podrške za samostalan život, savetodav-no-terapijske i socijalno-edukativne usluge (koje uključuju savetovanje i podršku u slučajevima nasilja, SOS telefone), kao i usluge smeštaja (čl. 40). Kao korisnici usluga posebno su navedena lica za koja postoji opasnost da će postati ili koja jesu žrtva zanemarivanja, zlostavljanja, eksploatacije, nasilja, odnosno nasilja u porodici (čl. 41, stav 2, tačka 6 i stav 3, tačka 2). U skladu sa ZoSZ, centar za socijalni rad odlučuje o ost-varivanju prava korisnika utvrđenih ovim zakonom i o korišćenju usluga socijalne zaštite koje obezbeđuju Republika Srbija, autonomna pokraji-na i jedinica lokalne samouprave. U zavisnosti od socijalno-ekonomsk-og statusa korisnika, plaćanje usluge socijalne zaštite može biti u celosti iz sredstava korisnika, njegovog srodnika ili trećeg lica; uz delimično učešće korisnika, njegovog srodnika, trećeg lica ili budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave; u celosti iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave (čl. 72).

U pogledu finansijske pomoći, ZoSZ predviđa novčanu socijalnu pomoć i jednokratnu pomoć koje nisu specifično namenjene žrtvama nasilja (čl. 10 Zakon o socijalnoj zaštiti, službeni glasnik rs, br. 24/2011

41

Zašti

ta i

podr

ška

za že

ne sa

isku

stvo

m n

asilj

a –

anal

iza lo

kaln

ih p

oliti

ka u

Rep

ublic

i Srb

iji

81). Iako žrtve nasilja moraju ispuniti sve uslove kao druge korisničke grupe da bi ostvarile pravo na novčanu socijalnu pomoć, izuzetak pred-stavlja odredba kojom se određuje da se članom porodice ne smatra izvršilac nasilja u porodici, te njegovi prihodi i imovina ne utiču na pravo žrtava nasilja u porodici da ostvare ovu vrstu pomoći (čl. 81, st. 5). Ni na lokalnom nivou ne postoje posebne mere finansijske podrške žena-ma žrtvama nasilja; izuzetak predstavlja Odluka o pravima i uslugama socijalne zaštite grada Beograda11 kojom je propisano pravo na stalnu novčanu pomoć licima prema kojima je izvršeno nasilje u porodici (čl. 68).

ZoSZ sadrži mere koje se odnose na zapošljavanje radno sposobnih ko-risnika novčane socijalne pomoći kojima se predviđa saradnja centara za socijalni rad i organizacija nadležnih za poslove zapošljavanja u spro-vođenju mera socijalne uključenosti radno sposobnih korisnika prava na socijalnu pomoć. Međutim, nema podataka o uključenosti žena sa iskustvom nasilja. Većina postojećih programa i akcionih planova u Sr-biji koje se odnose na zapošljavanje ne prepoznaje u dovoljnoj meri specifične potrebe žena žrtava nasilja, niti su integrisani i usklađeni sa programima u drugim oblastima.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti12 definiše da se društvena briga za zdravlje, pod jednakim uslovima na teritoriji Republike Srbije, ostvaruje obez-beđivanjem zdravstvene zaštite grupacija stanovništva koje su izložene povećanom riziku oboljevanja, zdravstvenom zaštitom lica u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti od većeg socijalno-medicinskog značaja, kao i zdravstvenom zaštitom soci-jalno ugroženog stanovništva (čl. 11). Isti član određuje da zdravstvena zašti

zaŠtita i podrŠka za Žene sa iskustvom nasiljaunapređenje situacije u oblasti usluga podrške. u...

Documents