Biblioteka Nostalgija

Fjodor M. Dostojevski ZAPISIIZ PODZEMLJAAKIA M. Princ Beograd, 2003

^l^lNaslov originala<t>ejIO|) MMXattjlOBMll JJoCTOJeBCKM3AUMCKM M3 UOjinOJlbfl

IPODZEMLJE*1. Ja sam bolestan čovek... Zao čovek. Nesim-patičan čovek. Mislim da me boli jetra. Istina, ja nemam pojma o svojoj bolesti, i ne znam tačno šta me boli. Ne lečim se i nikada se nisam lečio, iako pošrujem medicinu i lekare. Pored toga, ja sam još i sujeveran do krajnosti, ili bar toliko da poštujem me-dicinu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem suje-veran, ali sam ipak sujeveran.) Ne, gospodo, neću da se lečim za inat. Vi to sigurno ne možete razu-meti. A ja, vidite, razumem. Naravno, ne mogu vam objasniti kome ću zapravo u ovom slučaju zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da lekarima ne mo-gu napakostiti time što se ne lečim kod njih. Znam bolje nego iko da ću time jedino sebi naneti štetu i * I autor "Zapisa" i sami "Zapisi" su, prirodno, iz-mišljeni. Pa ipak, takva lica kao što je pisac ovih beležaka ne samo da mogu već i moraju postojati u našem društvu, kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo naše društvo. Hteo sam da prikažem publici, jasnije nego što se to obično radi, jedan od karaktera nedavne prošlosti. To jejedan od predstavnika pokolenja koje još živi. U ovom odlomku, nazvanom "Podzemlje", ta ličnost se predstavlja čitaocima, izlaže svoja shvatanja i kao da želi da pokaže uzroke zbog kojih je nastala i morala nastati u našoj sredini. Sa narednim odlomkom po-čeće pravi "Zapisi" te ličnosti o nekim dogadajima iz njenog života.Fjodor Dostojevski5 Zapisi i'z podzeml/'o

nikom više. Pa ipak, ne lečim se samo iz inata. Jetra me boli, neka je, neka me još jače boli. Odavno tako živim - već dvadesetak godina. Sada mi je četrdeset. Ranije sam služio, a sada više ne služim. Bio sam zao činovnik. Bio sam grub i u tome sam nalazio zadovoljstvo. Mito nisam primao, pa sam bar u tome morao da nadem satisfakciju. (Ovo je slaba duhovitost, ali neću da je precrtam. Napisao sam je uveren da će ispasti vrlo duhovito, a sad, pošto vidim da sam se samo gadno razmetao -za inat neću da je precrtam.) Kad su molioci radi obaveštenja prilazili stolu za kojim sam sedeo, ja sam škripao zubima i osećao neizmernu nasladu kad sam mogao nekog da uvredim. A gotovo uvek sam mogao. To je većinom bio bojažljiv svet: zna se -molioci. A naročito nisam mogao da podnosim jed-nog oficira, kicoša. Nikako nije hteo da mi se poko-ri i odvratno je zveckao sabljom. Ratovao sam sa njim skoro dve godine zbog te sablje i najzad sam pobedio. Prestao je da zvecka. Ali ovo se desilo još u mojoj mladosti. A znate li, gospodo, u čemu je bila suština mojeg besa? U tome i jeste stvar, to je upra-vo i bila najveća gadost što sam ja svakog časa, čak i u trenutku najvećeg besa, na svoju sramotu priz-navao sebi da ja ne samo nisam zao već nisam ni ozlojeđen čovek i da, u stvari, samo dižem prašinu i time se zabavljam. Pena mi na ustima, od besa, ali neka mi neko donese kakvu sitnicu, ili malo čaja

sa šećerom, ja ću se već umiriti, čak će me obuzeti us-hićenje, iako ću kasnije, to znam sigurno, škrgutati zubima na samog sebe i od stida nekoliko meseci patiti od nesanice. Takav sam ja.Fjodor M. Dostojevski 6

To sam ja malopre lagao da sam bio zao či-novnik. Za inat sam slagao. Prosto sam se izmota-vao i sa moliocima i sa oficirom, a u suštini nikad nisam mogao da budem zao čovek. Svakog časa sam osećao u sebi mnogo - suviše mnogo osobina suprotnih tome: osećao sam da od tih suprotnih svojstava prosto kipti u meni. I znao sam da su ce-log života kiptela u meni i težila da se manifestuju, samo ja to nisam dozvoljavao, namerno nisam doz-voljavao. Mučila su me do stida; dovodila me do konvulzija i - dosadila mi najzad, i te kako dosadi-la! Zar vam ne izgleda, gospodo, da se ja pred vama zbog nečeg kajem i da za nešto tražim oproštaj?... Ubeden sam da vam se tako čini... A meni je, uve-ravam vas, sasvim svejedno ako vam tako izgleda... Ja ne samo da nisam umeo da postanem zao već uopšte nisam umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, čak ni in-sekt. I eto, sad tavorim poslednje dane u svom kutu, dražeći sebe zlobnom utehom koja ničemu ne vodi: da pametan čovek doista i ne može postati nešto, to može samo budala. Da, pametan čovek devetna-estog veka mora, i čak je moralno obavezan, da bu-de, uglavnom, beskarakterno stvorenje: a čovek koji ima karaktera i radi - većinom je ograničen. To je moje ubedenje stečeno u toku četrdesetogodišnjeg života. Meni je sada četrdeset godina, a četrdeset godina - to je ceo život. To je duboka starost. Živeti preko četrdest godina je nepristojno, banalno, ne-moralno! Ko živi duže od četrdeset godina? - odgo-vorite mi iskreno, pošteno. Ja ću vam reći ko: glu-paci i hulje. Svim starcima ću to reći u oči, svim tim7 Zapisi iz podzemtja

poštovanja dostojnim starcima - svim tim srebro-kosim i namirisanim starcima! Celom svetu ću to reći u lice! Imam pravo da govorim tako, pošto ću ja lično doživeti šezdesetu. Do sedamdesete ću ži-veti! Osamdesetu ću doživeti!... Čekajte! Dajte da odahnem... - Vi, gospodo, sigurno mislite da želim da vas nasmejem? Prevarili ste se u tome. Ja uopšte nisam tako veseo čovek kao što vam izgledam ili kao što vam možda izgledam. Uostalom, ako vas nervira ovo moje naklapanje (a ja osećam da vas nervira) i padne vam na pamet da me zapitate: ko sam ja zap-ravo? - odgovoriću vam: ja sam činovnik četrnaeste klase. Služio sam samo zato da bih imao šta da jedem (jedino zbog toga), a kad mi je prošle godine neki dalji rodak ostavio u nasledstvo šest hiljada rubalja, odmah sam podneo ostavku i nastanio se u svom kutu. I ranije sam živeo u tom kutu, ali sa-da sam se nastanio u njemu. Moja soba je bedna, odvratna i nalazi se na kraju grada. Služavka mi je seljanka, stara, zla i glupa, i najzad - uvek odvratno zaudara. Govore mi da petrogradska klima počinje rdavo da deluje na mene i da je veoma skupo živeti u Petrogradu s mojim ništavnim sredstvima. Sve to ja znam bolje od svih tih iskusnih i premudrih savet-nika i namiguša. Ali ostajem u Petrogradu - neću da napustim Petrograd! I neću da odem zato što... Eh! najzad, sasvim je svejedno da li ću otići ili neću. Uostalom: o čemu pošten čovek može da go-vori sa najvećim zadovoljstvom?Odgovor: o sebi.Onda ću i ja govoriti o sebi.Fjodor M. Dostojevski 8

2. Sada ću vam ispričati, gospodo - bez obzira na to želite li vi to ili ne želite - zašto nisam umeo da postanem čak ni insekt. Reći ću vam ozbiljno da sam mnogo puta želeo da postanem insekt. Reći ću vam ozbiljno da sam mnogo puta želeo da postanem insekt. ali čak ni toga nisam bio dostojan. Kunem vam se, gospodo, da je prekomerno saznanje - bo-lest, prava i najteža bolest. Za svakodnevni ljudski život bila bi dovoljna i obična čovekova svest, to jest za

polovinu ili četvrtinu manja od one porcije koja sleduje obrazovanom čoveku našeg nesrećnog devetnaestog veka, čoveku koji, pored ostalog, ima i tu nesreću da živi u Petrogradu, najapstraktnijem i najzavereničkijem gradu na celoj kugli zemaljskoj. (Ima gradova zavereničkih i nezavereničkih.) Sas-vim bi, na primer, bilo dovoljno onoliko svesti sa koliko žive svi takozvani iskreni i radini ljudi. Kla-dim se da vi mislite kako ja ovo pišem samo iz razmetljivosti, da se malo našalim na račun radinih ljudi, i stoga, od ružne razmetljivosti, zveckam sab-ljom kao moj oficir. Ali, gospodo, ko se može hva-liti svojim bolestima, i još se razmetati njima? Uostalom, šta ja to govorim? Svi to čine; upravo se hvale bolestima, a ja ponajviše. nećemo se prepirati; moje oponiranje je besmisleno. Ali ja sam ipak tvrdo ubeđen da je ne samo premnogo saz-nanja već i svako saznanje - bolest. U to tvrdo veru-jem. Ali da ostavimo to za trenutak. Recite vi meni ovo: zašto mi se uvek dešavalo da u trenucima kada sam bio najsposobniji da pojmim i osetim sve finese9 Zapisi iz podzemlja

"lepog 1 uzvišenog"- kako se to u nas nekad govo-rilo - ne samo da ih nisam osećao već sam činio tako ružne stvari koje... jednom reči, koje, možda, svi čine, ali koje su se meni kao u inat dešavale upravo onda kada sam bio najsvesniji da ih nikako ne bi trebalo činiti? Ukoliko sam više saznavao o dobru i o svemu "lepom i uzvišenom", utoliko sam dublje tonuo u svoju žabokrečinu i bio sve skloniji da se u nju potpuno zaglibim. Ali suština je bila u tome što se sve to nije u meni dogodilo slučajno, već kao da je upravo tako moralo biti. Kao da je to bilo moje normalno stanje, a ne bolest ili nedosta-tak, tako da sam, najzad, izgubio volju da se borim protiv tog nedostatka. Svršilo se time što sam goto-vo počeo da verujem (a možda sam zaista i pove-rovao) da to i jeste moje normalno stanje. A koliko muka sam u početku prepatio u toj borbi! Nisam verovao da se to i drugima dešava, i zato sam to celog života skrivao u sebi kao tajnu. Stideo sam se toga (čak se, možda, još i sada stidim) i dotle sam doterao da sam osećao neku tajnu, nenormalnu i podlu nasladu od toga da se vraćam po ružnoj pet-rogradskoj noći u svoj ćumez, i intenzivno osećam da sam, eto, i danas učinio neku gadost, da se to što je učinjeno uopšte ne može popraviti i u sebi sam se potajno sekirao, kidao, mučio i cedio sebe toliko da se čemer pretvarao u neku sramnu prokletu strast, i najzad, u neospornu, duboku nasladu. Da, u nasla-du, u nasladu! To kategorički tvrdim. Ja sam i počeo da govorim zato što hoću sigurno da doznam imaju li i drugi takve naslade. Objasniću vam: naslada je ovde bila rezultat suviše jasne svesti o svom poniže-Fjodor M. Dostoievski 10

nju; rezultat toga, što i sam osećaš da si došao do kraja; da je to odvratoo, aii drugačije ne može biti; da nemaš izlaza i da nikad nećeš postati drugi čo-vek; a kad bi bilo još vremena i vere da se promeniš u nešto drugo, onda sigurno sam ne bi hteo da se promeniš; a kada bi i poželeo, i tada ne bi ništa uči-nio, jer u stvari, možda nemaš u šta da se promeniš. A glavna i krajnja konsekvenca je da se sve to dešava po normalnim i osnovnim zakonima inten-zivne svesti, i po inerciji koja direktno rezultira iz tih zakona, prema tome, tu ne samo što se ne možeš preobraziti već uopšte ništa ne možeš učiniti. Znači, intenzivna svest dovodi do zaključka: u pravu si što si podlac, kao da je podlacu uteha ako sam oseća da je stvarno podlac. Ali dosta...Eh, koliko sam napri-čao, a šta sam objasnio?... Čime se ovde objašnjava naslada? Ali ja ću objasniti! Ipak ću dovesti stvar do kraja. Zato sam i uzeo pero u ruku... Ja sam na primer, strašno sujetan. Bolesno sam sumnjičav i jako uvredljiv, kao grbavko ili pa-tuljak, ali je zaista bilo trenutaka kada bih se, mož-da, čak i tome obradovao ako bi mi neko opalio šamar. Ozbiljno vam kažem: sigurno bih umeo naći u tome neku vrstu naslade - naravno, nasladu očaja-nja, ali u očajanju se i nalaze najvatrenije naslade, naročito kad si potpuno svestan bezizlaznosti svog položaja. A kada ti opale šamar, tek onda će te pri-tisnuti saznanje

kako su te zgazili. I što je glavno -mozgaj koliko hoćeš, uvek ispada da sam, pre sve-ga, ja kriv za sve i, što je najuvredljivije, kriv bez krivice, tako reći po zakonima prirode. Prvo, zato sam kriv što sam pametniji od svih Ijudi svoje sre-11 Zapisi iz podzemlja

¦dine. (Stalno sam smatrao sebe pametaijim od svoje okoline i ponekad sam se, verujete li, čak stideo to-ga. U najmanju ruku, celog života sam gledao neka-ko u stranu, i nikada nisam mogao da gledam ljudi-ma pravo u oči.) Najzad, kriv sam i zato što, kad bi u meni i bilo velikodušnosti, imao bih samo više muke od saznanja njene potpune nekoristnosti. Si-gurno ne bih umeo ništa da uradim sa svojom veli-kodušnošću: ne bih mogao ni da oprostim siledžiji zato što me je, možda po zakonima prirode, udario, a prirodnim zakonima se ne moože praštati; niti da zaboravim šamar, jer iako su u pitanju prirodni za-koni, ipak je uvreda - uvreda. Najzad, kada bih čak i hteo da ne budem uopšte velikodušan, već da se, naprotiv, osvetim nasilniku što me je uvredio, ne bih mogao ni za šta nikome da se osvetim, zato što se sigurno ne bih odlučio da bilo šta uradim kada bih čak i mogao. A zašto se ne bih odlučio? O tome želim da kažem posebno reč-dve.3. Kako, na primer, postupaju ljudi koji umeju da se svete i, uopšte uzev, da se brane? K.ad njih, recimo, obuzme osećanje osvete, onda za to vreme u njihovom biću i ne ostaje ništa više osim to ose-ćanje. Takav gospodin gura pravo k cilju, kao pobes-neo bik spuštenih rogova, i samo ga, valjda, zid može zaustaviti. (Uzgred da kažemo: pred zidom takva gospoda, naime, prostodušni i radini ljudi, iskreno ustuknu. Za njih zid nije izgovor, kao naFjodor M. Dostojevski 12

primer za nas koji mislimo, a to znači koji ništa ne radimo; nije razlog za vraćanje s puta, razlog u koji mi što mislimo, obično ni sami ne verujemo, ali ko-me se uvek mnogo obradujemo. Ne, oni ustuknu sasvim iskreno. Zid deluje na njih kao nešto umiru-juće, što moralno i konačno oslobađa, a možda i kao nešto mistično. Ali o zidu kasnije.) A takvog iskre-nog čoveka ja smatram pravim, normalnim čove-kom, kakvog je želela da vidi i sama nežna mati--priroda, kad ga je već rado začela na zemlji. Tak-vom čoveku ja zavidim do izliva žuči. On je glup, to je nesumnjivo, ali ko zna, možda normalan čovek i mora biti glup? Možda je to čak i vrlo lepo. Ja sam utoliko više ubeden u tu, tako da kažern, sumnju, zato što, ako bismo, na primer, uzeli antitezu nor-malnog čoveka, naime, čoveka intenzivnog sazna-nja koji, naravno, nije nastao iz krila prirode, već iz retorte (ovo je, gospodo, gotovo misticizam, ali i ja to pretpostavljam), onda b'i taj čovek iz retorte tako ustuknuo ispred svoje antiteze da bi sam sebe, svo-jom intenziviranom svešću, iskreno smatrao za mi-ša, a ne za čoveka. Neka je to i miš sa većom sna-gom saznanja, ali je ipak miš, a ovde je čovek i prema tome.-.i tako dalje. A što je najvažnije, on sam sebe smatra za miša; niko ga za to nije molio; a to je važan momenat. Da pogledamo sada tog miša u akciji. Zamislimo, na primer, da je i on uvređen (a on je gotovo uvek uvređen) i takođe želi da se os-veti. U njemu se može nakupiti još i više zla i mrž-nje nego u / 'homme de la nature et de la verite. * Gadna i niska želja da vrati zlom za uvredu možda* Čovek prirodan i istinit.13 Zapisi \z podzemlja

njega još više grize nego l'homme de la nature et de la verite; zato što l'homme de la nature et de la verite, zbog svoje urođene gluposti, prosto svoju osvetu smatra pravednom, a miš, usled intenzivnog saznanja, tu odriče pravičnost. Najzad dolazi do samog dela, do akta osvete. Nesrećni miš je, pored prve i osnovne gadosti, već stigao da nagomila oko sebe, u vidu raznih pitanja i sumnji, toliko drugih gadosti. Pod jedno pitanje podveo je toliko drugih, nerešenih, da

se i mimo njegove volje oko njega gomila neka kobna kaša, neko smrdljivo blato, koje se sastoji od njegovih sumnji, uzbuđenja i, najzad, od ispljuvaka kojima ga zasipaju praktični aktivisti svečano poređani oko njega u vidu sudija i diktato-ra, koji mu se grohotom smeju. Razume se, njemu jedino ostaje da na sve mahne svojom šapicom, i da se osmehom prividnog prezira, u koji ni sam ne veruje, sramno šmugne u svoju rupicu. A tamo, u svom odvratnom i smrdljivom podzemlju, naš uvredeni, išamarani i ismejani miš odmah zapada u hladnu, otrovnu i, što je najglavnije, večitu zlobu i mržnju. Četrdeset godina neprekidno sećaće se sve do poslednjih, najsramnijih pojedinosti svoje uvre-de, i svaki put će sam dodavati neke još sramotnije pojedinosti, zlobno nervirajući i dražeći sebe svo-jom ličnom fantazijom. Stideće se svoje fantazije, ali ipak će se svega prisećati, sve će razmotriti, izmisliće neverovatne stvari o sebi pod izgovorom da su se i one mogle desiti - i ništa neće oprostiti. Možda će početi i da se sveti, ali sve nekako uzgred-no, sitnicama, iza leda, inkognito, ne verujući ni u svoje pravo da se osveti, niti u uspeh te osvete, iFjodor M. Dostojevski 14

znajući unapred da će od svih svojih pokušaja da se osveti sam prepatiti sto puta više od onog kome se sveti - a taj se, možda, neće ni počešati. I u samrt-nom času će se svega setiti, i to sa naraslom ka-matom za sve proteklo vreme... Međutim, upravo u tom hladnom, mrskom poluočajanju, u toj poluveri, u tom od nevolje svesnom pokopavanju u podzem-lje sebe živog, na četrdeset godina; u toj na sili stvorenoj, pa ipak donekle sumnjivoj bezizlaznosti svog položaja, u celom tom otrovu nezadovoljenih želja, potisnutih u dubinu, u celoj toj groznici kole-banja, zauvek donesenih odluka i, trenutak kasnije, ponovnog kajanja - upravo u tome i jeste srž one čudnovate naslade o kojoj sam govorio. Ona je to-liko suptilna, ponekad tako teško dostupna sazna-nju, da malo neinteligentniji ljudi ili, prosto, ljudi sa jakim nervima, neće ništa razumeti od te naslade. "Možda neće razumeti ni oni", dodaćete vi sa os-mehom, "koji nisu nikad dobijali šamare", i tako ćete fino aludirati na to da sam ja u svom životu možda dobio šamar, zato govorim o tome kao zna-lac. Kladim se da tako mislite. Ali umirite se, gospo-do, ja nisam dobijao šamare, iako mi je sasvim sve-jedno šta ćete vi o tome misliti. Ja možda žalim što sam za života malo druge šamarao. Ali dosta, ni reči više o toj za vas neobičnoj temi. Nastavljam mirno o ljudima jakih nerava, koji ne shvataju izvesnu suptilnost naslada. Iako ta gospoda u izvesnim prilikama, na primer, riču iz sve snage kao bikovi, i mada im to, recimo služi na čast, ali kao što sam već rekao, pred nemogućnim oni se odmah umire. Nemogućno je znači - kameni zid.15 Zapisi iz podzemlja

Kakav kameni zid? Pa, razume se, prirodni zakoni, zaključci prirodnih nauka, matematika. Čim ti, na primer, dokažu da si postao od majmuna, nema šta da se mrštiš, već primi činjenicu onakvu kakva je. Kad ti dokažu da jedna kap tvog rodenog sala tebi mora biti draža od sto hiljada tebi sličnih bića i da u tom zaključku, najzad, nalaze rešenje sve takozvane vrline i obaveze i ostala buncanja i predrasude -onda i to primi kao činjenicu, šta se tu može kad su dva puta dva - četiri. Pokušajte da osporite. - Pobogu - povikaće vam - to se ne može pobijati, to je: dva puta dva - četiri! Priroda vas ne pita; nje se ne tiču vaše želje, niti, pak, da li se vama svidaju ili ne sviđaju njeni zakoni. Vi je morate primiti onakvu kakva je, a to znači i sve njene rezul-tate. Zid je, dakle, zid, itd., itd. - Gospode bože, a šta se mene tiču zakoni prirode i aritmetike, kada se meni iz izvesnih razloga ti zakoni i dva puta dva -četiri ne sviđaju? Naravno, ja neću moći čelom da probijem takav zid ako zaista nemam snage da ga probijem, ali se neću ni pomiriti s njim samo zato što je preda mnom kameni zid i što nisam imao snage.

Kao da je takav kameni zid doista neko smi-renje zaista nosi u sebi neku reč mira samo zato što je: dva puta dva - četiri. O, besmislice nad besmis-licama! Sasvim je druga stvar sve razumeti, sve saz-nati, sve nemogućnosti i kamene zidove, i ne miriti se ni s jednom od tih nemogućnosti i kamenih zido-va, ako ti je mrsko da se miriš; doći pomoću najne-minovnijih logičkih kombinacija do najodvratnijih zaključaka o večitoj temi: da si čak i za kameni zid

Fpdor M. Dostojevski

16

nekako ti sam kriv, iako ti je potpuno jasno da uop-gte nisi kriv i da zbog toga ćutke i nemoćno škrgu-ćeš zubima, sladostrasno zamreš u inerciji, misleći da, znači, nemaš na koga da se ljutiš; nema objekta mržnje, a možda se nikada neće ni naći - da je sve, prosto, podvala, smicalica, prevara, prosto glupost -ne zna se ni šta ni ko, ali bez obzira na sva ta nez-nanja i podvale, tebe ipak boli i, što ti je manje poz-nato, sve više boli.4. - Ha - ha - ha! pa vi ćete posle svega ovog pronaći nasladu i u zubobolji! - povikaćete sa sme-hom. - A zašto ne? I u zubobolji ima naslade -odgovoriću ja. - Mene su ceo mesec boleli zubi i ja znam da ima naslade. Naravno, tu se čovek ne ljuti ćutke, nego jauče, ali to nije obično ječanje, već jaukanje sa zluradošću i u toj zluradosti i jeste cela stvar. U tom jaukanju se i izražava bolesnikova nas-lada; da ne oseća nasladu u njemu, ne bi jaukao. Ovo je dobar primer, gospodo, i ja ću ga razviti. U tom jaukanju izražava se, pre svega, za vašu svest ponižavajuća besciljnost vašeg bola; sveukupna zakonitost prirode, koja se vas, naravno, savršeno ne tiče, ali od koje vi ipak patite - a ona ne pati. Dolazite do saznanja da nemate neprijatelja, a bol postoji; do saznanja da ste vi, sa svim mogućim doktorima Vagenhajmima, potpuno rob svojih zuba; do saznanja da, ako to neko želi, vaši će zubi presta-17 Zapisi \z podzeml/'a

ti da vas bole, a ako ne želi, onda će vas boleti još tri meseca; i da, najzad, ako se još niste primirilii ipak protestujete, onda vam jedino ostaje da radi lične utehe samog sebe išibate iii da što bolnije izu-darate svoj zid pesnicom - apsolutno ništa više. Eto, dakle, od tih smrtnih uvreda i od tih pod-smeha neznano čijih i počinje, najzad, naslada, koja ponekad narasta do krajnjeg sladostrašća. Molim vas, gospodo, oslušnite jednom jaukanje obrazo-vanog čoveka devetnaestog stoleća koga bole zubi, drugog ili trećeg dana bolovanja, kad počinje da jauče već drugačije nego prvog dana, to jest ne samo zato što ga zubi bole, kad ne jauče kao neki grub seljak, već kao čovek koji je osetio obrazova-nje i evropsku civilizaciju, kao čovek koji se, "oslo-bodio zavičajne zemlje i narodnih načela", kako se to danas kaže. Njegovi jauci postaju nekako odvrat-ni, pakosno zli i ne prestaju čitave dane i noći. I sam zna da od jaukanja neće imati nikakve koristi, zna bolje od svih da uzalud sebe i druge muči i nervira. Zna da je i ljudima, pred kojima se previja, i celoj njegovoj porodici već odvratno da slušaju, i da mu više nimalo ne veruju, i u sebi osećaju da bi mogao drugačije, običnije da ječi, bez rulada i izvijanja, i da se samo za inat i iz pakosti izmotava. Ali eto, u tom saznanju i sramoti i jeste sladostrašće! ,,Ja vas, kaže, uznemiravam, srce vam kidam, nikom u kući ne dam da spava. E pa i ne spavajte! Osećajte i vi svakog trenutka da mene bole zubi. Ja za vas nisam više junak kao što sam ranije hteo da izgledam, već, prosto, odvratan čovek i hulja! Pa neka sam! Neo-bično mi je drago što ste me pročitali. Gadno vam je

Fjodor M. Dostojevski

18

da slušate moje odvratno jaukanje? E pa, neka vam je odvratno; ja ću vam sada još odvratniju ruladu izvesti..." Zar ne shvatate ni sad, gospodo? E, oče-vidno treba potpuno duhovno sazreti da bi čovek razumeo sve fmese tog sladostrašća! Vama je smeš-no? Vrlo mi je drago! Moje su šale, gospodo, na-ravno, rdavog tona, neuravnotežene, nesamouverene. A sve to dolazi otuda što ja sam sebe ne poštujem. Zar svestan čovek može bar malo da ceni sebe?5. A zar može, zar može makar i malo da poš-tuje sebe čovek koji je pokušao da čak u osećanju svog poniženja nade nasladu? Ja ovo ne govorim radi nekog otužnog pokajanja. I uopšte nisam nikad podnosio reči: "Oprostite, tatice, neću više" - ne zato što nisam bio u stanju da to kažem, već, napro-tiv, upravo zato što sam i suviše bio sposoban za to, i te kako! Dešavalo se da, kao za inat, moljakam za oproštaj onda kada nisam ni u snu ništa zgrešio. To je bilo odvratnije od svega. Tada sam se sa ushi-ćenjem kajao, plakao i, naravno, varao samog sebe, mada se uopšte nisam pretvarao. Gadosti su nekako iz srca izvirale!... Za to se ni prirodni zakoni nisu mogli okriviti, mada su me upravo zakoni prirode stalno, celog života, najviše vređali. Odvratno mi je da se svega toga sećam, a i tada mi je bilo odvratno. Jer neki trenutak posle toga već sam sa zlobom shvatao da je sve to laž, laž odvratna, licemerna laž, to jest sva ta kajanja, sva ta ushićenja i svečana19 Zapisi iz podzemlja

obećanja preobražaja. Ako me zapitate zašto sam samog sebe tako kidao i mučio? Odgovor je: zato što mi je bilo i suviše dosadno da sedim skrštenih ruku, zato sam i bio kapriciozan. Zaista je tako. Posmatrajte, gospodo, malo bolje sebe pa ćete uvideti da je tako. Izmišljao sam avanture i sam stvarao život, samo da bih nekako poživeo. Koliko mi se puta desilo da se, na primer, vređam ni zbog čega, hotimično; i sam znam da nemam zbog čega da se ljutim, ali glumim da sam uvreden, i dotle čovek dotera da se na kraju zaista uvredi. Mene je celog života nešto vuklo da pravim takve ispade, tako da, najzad, nisam mogao da vladam sobom. Drugi put mi se prohtelo da se na silu zaljubim, i to dva puta. Čak sam i patio, gospodo, uverevam vas. U dubini duše ne verujem da patim, skoro se pod-smevam sebi, ali ipak patim, i to dosta, istinski pa-tim: ljubomoran sam, van sebe od besa... A sve od dosade, gospodo, sve od dosade. Inercija me je uda-vila. Jer direkrni, zakoniti i neposredni plod sazna-nja - jeste inercija, to jest svesna pasivnost - se-denje skrštenih ruku. O tome sam ranije govorio. Ponavljam, naglašeno ponavljam: svi neposredni ljudi i javni radnici zato su aktivni što su tupi i ograničeni. Kako da se to objasni? A evo kako: zbog svoje ograničenosti oni najbliže i drugorazredne uzroke smatraju primarnim i tako se lakše i brže od drugih ubede da su našli tvrde temelje za svoju aktivnost, i onda se smiruju; a to je glavno. Jer da bi čovek počeo da radi, treba da se prethodno potpuno umiri i da nema nikakvih sumnji. A kako ću, na primer, ja da umirim sebe? Gde su meni primarniFjodor M. Dostojevski 20

uzroci na koje ću se osloniti, gde su mi temelji? Odakle da ih stvorim? Ja se vežbam u mišljenju i, prema tome, kod mene svaki primarni uzrok odmah povlači drugi, još elementarniji - i tako do besko-načnosti. A to i jeste suština svakog saznanja i miš-ljenja. To su, čini se, opet zakoni prirode. A šta je, najzad, rezultat? Pa, to isto. Setite se, malopre sam govorio o osveti. (Sigurno se niste udubili u sušti-nu.) Kazao sam: čovek se sveti zato što smatra da je to pravedno. Znači, našao je osnovni uzrok, našao je temelj, naime - pravednost. Prema tome, on je sas-vim miran i zato se sveti sasvim mirno i uspešno, ubeden da čini poštenu i pravednu stvar. A ja tu ne vidim nikakve pravednosti i ne nalazim nikakve vrline, prema tome, ako počnem da se svetim onda samo zbog jeda. Jed, naravno, može da savlada sve moje sumnje i mogao bi uspešno da mi

posluži umes-to osnovnog uzroka, upravo zato što nije uzrok. Ali šta da radim kad u meni nema jeda! (Ja sam malo-pre upravo od toga počeo.) Usled prokletih zakona saznanja, moj jed se rastvara hemijski. Tek pogle-daš, a predmet nestaje, razlozi isparavaju, krivac se ne može naći, uvreda više nije uvreda, nego fatum nešto slično zubobolji, za koju niko nije kriv - dak-le, ostaje ponovo onaj isti izlaz: to jest izudarati zid što jače. I tako dižeš ruke od svega, zato što nisi našao primarni uzrok. A pokušaj, zanesi se svojim osećanjem slepo, nepromišljeno, bez primarnog uz-roka, odbacujući bar privremeno saznanje; omrzni ili zavoli samo da ne sediš skrštenih ruku. Najdalje prekosutra počećeš da prezireš samog sebe zato što si svesno samog sebe prevario. Rezultat je: mehur21 Zapisi iz podzemlja

od sapuna i inercija. O, gospodo, ja sebe, možda, samo zato i smatram pametnim čovekom što celog života nisam mogao ništa ni da počnem, ni da zavr-šim. Neka sam brbljivac, bezopasni i dosadni brblji-vac, kao i svi mi. Šta da se radi ako je jedini zadatak svakog pametnog čoveka - brbljanje, naime, svesno presipanje iz šupljeg u prazno.6. O, kada ja ne bih ništa radio od lenosti! Gos-pode, kako bih tada sebe poštovao. Poštovao bih sebe upravo zato što sam u stanju makar da budem lenj. Imao bih makar jednu osobinu, bar prividni pozitivnu - osobinu u koju bih i sam verovao. Na pitanje: ko si? Odgovor je: lenština; to bi bilo veo-ma prijatno čuti o sebi. Dakle, konkretno odreden, znači, o meni se ima šta reći. "Lenština!" - pa to je zvanje i poziv, to je karijera. Ne rugajte se, to je odista tako. Ja tada s pravom postajem član najis-taknutijeg kluba i bavim se samo time što stalno pošmjem sebe. Poznavao sam jednog gospodina ko-ji se celog života ponosio time što se razumevao u vinu nazvanom lafit. Smatrao je to svojom pozi-tivnom osobinom i nikada nije posumnjao u sebe. Umro je ne samo mirne savesti već dostojanstveno, i bio je sasvim u pravu. A ja bih u tom slučaju izab-rao sebi ovakvu karijeru: bio bih lenjivac i ždera, ali ne običan, već, na primer, takav koji saoseća u svemu lepom i uzvišenom. Kako vam se to dopada? Meni je to odavno lebdelo pred očima. To "lepo iFjodor M. Dostojevski 22

uzvišeno" strašno mi je nažuljalo potiljak u toku tnojih četrdeset godina; ali zato što mi je ovako prošlo četrdeset godina, a da sam lenština - o, onda bi drugačije bilo! Pronašao bih odmah odgovarajuće zanimanje, i to: da pijem u zdravlje svega lepog i uzvišenog. Ja bih u svakom slučaju tražio povod da prvo prolijem suzu u pehar, a zatim da ga ispijem za sve lepo i uzvišeno. Sve bih na svetu onda pretvorio u lepo i uzvišeno; u najodvratnijem i nesumnjivom dubretu pronašao bih lepo i uzvišeno. Postao bih plačljiv kao mokar sunđer. Na primer, umetnik je naslikao portret slikara Ge.* Odmah pijem u zdrav-lje umetnika koji je naslikao Geov portret, zato što volim sve "lepo i uzvišeno". Pisac je napisao "kako ko hoće"; odmah pijem u zdravlje "koga hoćete", zato što volim sve što je "lepo i uzvišeno". Zahte-vao bih za to poštovanje prema sebi i proganjao bih one koji me ne bi poštovali. Živeo bih mirno, umro bih dostojanstveno - pa to bi bila divota, prava di-vota! I takav bih trbuh pustio i trostruki podvoljak zaradio, i dobio tako crven nos da bi svaki prolaznik kazao gledajući me: ,,E, ovo je plus! Ovo je prava pozitivnost!" Mislite šta hoćete, gospodo, ali takve pohvale je ipak prijatno čuti u našem negativnom veku. * Nikolaj Nikolajevič Ge, ruski slikar (1838-1894) (Prim. Prev.)23 Zap/si 12 podzeml/a

7. Ali sve su ovo samo divni snovi. O, recite mi, ko je to prvi izjavio, ko je prvi proklamovao da čovek čini pakosti samo zato što ne zna svoje prave interese; a kada bi ga prosvetlili, otvorili

mu oči da vidi svoje prave, normalne interese, onda bi čovek odmah prestao da čini pakosti, odmah bi postao dobar i plemenit, zato što bi kao prosvećen čovek. koji shvata svoju pravu korist, upravo u dobru video svoju ličnu korist - a poznato je da ni jedan čovek ne može svesno raditi protiv svojih interesa - prema tome, počeo bi, tako reći, po neophodnosti da čini dobro? O, nevinašce! O, čisto, bezazleno dete! Pre svega, kad je to bilo, u toku svih proteklih milenija, da je čovek radio samo iz svoje lične koristi? A šta da radimo sa milionima činjenica koje svedoče da su ljudi svesno, naime, potpuno shvatajući svoju pra-vu korist, potiskivali tu korist u drugi plan i srljali drugim putem, na rizik, ,,na sreću", iako ih ništa i niko nije terao na to, već kao da upravo nisu hteli ukazani put i zato su tvrdoglavo i svojevoljno krčili drugi put, težak i besmislen, gotovo pipajući u pomr-čini. Znači da im je tvrdoglavost i svojevoljnost bila prijatnija od svake koristi... Korist! Šta je to korist? I možete li prihvatiti obavezu da sasvim tačno odredite u čemu je upravo čovekova korist? A šta ćemo ako se desi da ljudska korist, ponekad, ne samo što može već i mora da se sastoji u tome da čovek ponekad poželi sebi zlo, a ne korisno? A ako je tako,, ako je samo moguć takav slučaj, onda celo pravilo ide do davola. Šta mislite,Fjodor M. Dostojevski 24

irna li takvih slučajeva? Vi se smejete? Smejte se, gospodo, samo odgovorite: da li su apsolutno tačno izračunate ljudske koristi? Da nema i takvih koje ne samo što se ne uklapaju nego se i ne mogu uklopiti ni u kakvu klasifikaciju? Jer vi ste, gospodo, koliko mi je poznato, ceo vaš spisak čovekovih koristi uze-li kao srednju vrednost iz statističkih podataka i naučno-ekonomskih formula. Jer vaše koristi su: sreća, bogatstvo, sloboda, mir, i tako dalje, tako da bi čovek koji bi svesno ustao protiv tog spiska, po vašem mišljenju, a naravno i po mome, bio mrač-njak ili potpuno lud čovek, zar ne? Ali evo šta je čudnovato: zašto se uvek dešava da sve te statistike, mudraci i ljubitelji Ijudskog roda, prilikom nabra-janja ljudskih koristi, stalno izostavljaju jednu ko-rist? Čak je i ne uzimaju u obzir onako kako bi tre-balo, a od toga zavisi ceo proračun. To ne bi bila velika nevolja - prosto, uzeti tu korist i uneti je u spisak. Ali u tome i jeste nesreća, što se ova zago-netna korist ne uklapa ni u jedan spisak i ni u kakvu klasifikaciju! Imam, na primer, jednog prijatelja... Eh, gospodo, pa on je i vaš prijatelj - uostalom, kome on nije prijatelj! Kad se sprema da uradi neš-to, taj gospodin će vam odmah krasnorečivo i jasno izložiti kako upravo mora postupiti po zakonima razuma i istine. 1 ne samo to, govoriće vam uzbu-deno i strasno o pravim, normalnim ljudskim intere-sima; s podsmehom će prekoreti kratkovide glu-Pake, koji ne shvataju ni svoju korist ni pravi značaj vrline, i - tačno posle četvrt sata, bez ikakvog neo-čekivanog povoda sa strane, već upravo po nekom unutrašnjem impulsu, koji je jači od svih njegovih25 Zapisi iz podzemlja

interesa - postupiće sasvim suprotno, naime, otvo-reno će ustati protiv onog o čemu je govorio: i pro-tiv zakona razuma, i protiv lične koristi - jednom reči, protiv svega... Upozoravam vas da je moj pri-jatelj - tipična ličnost i zato je nekako teško samo njega kriviti. U tome i jeste stvar, gospodo, ne pos-toji li doista nešto što je gotovo svakom čoveku draže od njegovih najvećih koristi, ili (da ne naru-šavamo logiku) postoji neka takva najkorisnija ko-rist (upravo ona izostavljena, o kojoj smo govorili), važnija i korisnija od svih drugih koristi, zbog koje je čovek, ako zatreba spreman da ustane protiv svih zakona, to jest protiv razuma, časti, mira, sreće -jednom reči, protiv svih onih divnih i korisnih stvari - samo da bi postigao tu osnovnu i najkorisniju korist, koja mu je draža i važnija od svega. - Ali ipak korist - prekidate me vi. - Doz-volite, da se još objasnimo, nije ovde reč o kalam-buru, već o tome što je ta korist upravo po tome značajna što ruši sve naše klasifikacije i razbija neprestano sve sisteme, koje su ljubitelji ljudskog roda stvorili radi ljudske sreće. Jednom reči, smeta svemu. Ali pre nego što nazovem tu korist, hoću lično da se kompromitujem i zato drsko

izjavljujem: da su svi lepi sistemi i sve te teorije koje objašnjava-ju čovečanstvu njegove prave i normalne interese, tvrdeći da bi čovečanstvo, kad bi insistiralo na tome da dostigne te interese, odmah postalo dobro i ple-menito - da su sve te teorije, zasad, po mom miš-ljenju, čista algebra! Da, algebra. Jer odobravati tu teoriju preporoda čovečanstva pomoću sistema nje-govih ličnih interesa, to je, po mom mišljenju, skoroFjodor M. Dostojevski 26

isto..-isto što 1 tvrditi, na pnmer, po Beklu, da čo-veka oplemenjuje civilizacija, da na taj način posta-je manje krvoločan i sve manje sposoban za rat. Po logici, izgleda da se doista dešava tako. Ali čovek je toliko sklon sistemu i apstraktnom zaključku da je u stanju namerno da unakazi istinu, spreman je da se ogluši i postane slep za činjenice, samo da bi oprav-dao svoju logiku. Uzeo sam ovaj primer zato što je i suviše izrazit. Pogledajte oko sebe: krv se proliva potocima, i još nekako veselo, kao da je šampanjac. Evo, pogledajte naš devetnaesti vek, u kome je ži-veo i Bekl. Pogledajte Napoleona - i onog velikog, i ovog sadašnjeg. I Severnu Ameriku - večni savez. I, najzad, karikaturu države - Slezvig Holštajn... I šta civilizacija oplemenjuje u nama? Civilizacija stvara u čoveku samo mnogostranost osećanja i ... apsolutno ništa više. A tokom razvitka te mnogo-stranosti čovek će, možda, doći dotle da će pronaći nasladu i u prolivanju krvi. Jer to se njemu već dešavalo! Jeste li primetili da su najsuptilniji krvo-loci bili gotovo svi odreda najcivilizovanija gospo-da, kojima razne Atile i Stenjke Razini* nisu dorasli ni obuću da čiste, a što nisu tako jako upadljivi kao Atila i Stenjka Razin, to je samo zato što se često sretaju, što su suviše obični i na njih smo se navikli. U svakom slučaju, čovek je od civiiizacije postao, ako ne još krvoločniji, ono sigurno gore i odvratni-je krvoločan nego što je bio ranije. Ranije je gledao u krvoproliću pravednost i mirne savesti je tamanio °noga koga je trebalo: a mi sada, iako krvoproliće smatramo za gadost, ipak se tom gadošću bavimo, i* Vođa seljačkog ustanka u Rusiji. Pogubljen 1670. god.27 Zapisi fz podzemlia

to još više nego ranije. Šta je gore? - odluKleopatra je, kažu (izvinite što uzimamrimske istorije) volela da zabada zlatnedojke svojih robinja i nalazila je nasladu ujaucima i grčevima. Reći ćete da je to bilo,rovoreći, u varvarsko doba; da je i sad ¦*doba zato što se (takode govoreći relativnzabadaju čiode; da i sad čovek, iako je veda ponekad jasnije gieda nego u varvarskoni izdaleka nije naučio da postupa onakosavetuju razum i nauka. Ali vi ste ipakubedeni da će se čovek neminovno naučitivim nestanu stare rdave navike i kada zdra^i nauka potpuno prevaspitaju i normalnočovekovu prirodu. Vi ste ubeđeni da će čo'sam prestati da greši dovoljno i da će, tahteo-ne hteo prestati da razdvaja svoju voljujih normalnih interesa. I ne samo to: tada ćevi, sama nauka ubediti čoveka (mada je to, imišljenju, luksuz), da u stvari, nema ni voljerisa, i da ih nikad nije ni imao - i da je neštcklavirskoj dirci ili klavisu na orguljama, i da

toga, u svetu postoje još i prirodni zakoni; tegod on radi, ne dešava se po njegovoj volji,mo od sebe, po prirodnim zakonima. Preimtreba samo otkriti te prirodne zakone, i ondaneće odgovarati za svoje postupke i živeće nelako. Svi ljudski postupci biće tada, naproračunati prema tim zakonima, matematičlu logaritamskim tablicama do 108.000, i bićseni u tablice ili, još bolje, pojaviće se dolFjodor M. Dostojevski 28merne knjige, slične sadašnjim enciklopedija

kojima će sve biti tačno proračunato i označeno tako da na svetu neće više biti ni postupaka ni do-gađaja. Tada će - sve ovo vi govorite - nastati novi ekonomski odnosi, sasvim gotovi, i takođe izra-čunati sa matematičkom tačnošću, te će za tren oka nestati sva moguća pitanja, upravo zato što će se na njih dobiti svi mogući odgovori. Tada će biti izgra-den kristalni dvorac... Tada... Jednom reči, tada će doleteti ptica Kagan*... Naravno, uopšte se ne može garantovati (ovo sada ja govorim) da tada neće, na primer, biti strašno dosadno (jer šta će čovek raditi kada sve bude izračunato po logaritamskoj tablici), ali će zato sve biti neobično razumno. Naravno, šta sve čovek neće izmisliti od dosade! Jer i zlatne čio-de zabadaju od dosade, ali to sve nije ništa. Gadno je to (i ovo ja govorim) što će se tada, možda, ljudi izlatnim čiodama obradovati. Jer čovek je glup, fe-nomenalno glup. To jest, mada nije glup uopšte, toliko je nezahvalan da se ništa nezahvalnije ne raože zamisliti. Ja se, na primer, neću nimalo začu-diti ako se odjednom, sasvim iznenada, usred budu-ćeg razumnog života, pojavi neki džentlmen ne baš plemenite ili, bolje reći, nazadnjačke i podrugljive fizionomije, podboči ruke na kukove i kaže svima nama: A kako bi bilo, gospodo, da odgurnemo celu ovu razumnu trezvenost nogom, do vraga, samo zato da bi svi ovi logaritmi otišli do đavola, a mi opet da živimo po svojoj glupoj volji! Ovo još ne bi bilo ništa, ali zlo je u tome što će sigurno naći sled-benike: tako je čovek stvoren. A sve je ovo posledi-: Ptica koja ljudima donosi sreću. (Prim. prev.)29 Zapisi iz podzemlja

ca ništavnog uzroka, o kome, izgleda, nije vredn< govoriti: upravo od toga što je čovek uvek i svi ma ko bio, voleo da radi onako kako on hoć< nikako onako kako mu diktiraju razum i korisn čovek može želeti i protiv svoje iične koristi, a nekad to apsolutno i mora (ovo je moja ideja). S je sopstveno, voljno i slobodno htenje, svoj vlas makar i najapsurdniji kapris, svoja fantazija, po kad raspaljena do ludila - sve to upravo i jeste izostavljena, najkorisnija korist, koja se ne uklap u kakvu klasifikaciju, i od koje svi sistemi i teo večito idu do davola. I otkud samo takva misao mudracima da je čoveku potrebno razumno i ko no htenje? Čoveku treba samo jedno: samosta volja, pa ma koliko ga ta samostalnost koštala i čemu vodila. A i ta volja... davo bi je znao...8. - Ha - ha - ha! Pa volje, ako hoćete, u s tini i nema! - prekidate me vi sa kikotom. - Na je već i dosad tako uspela da anatomizira čoveka nam je sada sasvim poznato da želja i takozvana: bodna volja nisu ništa drugo do... - Čekajte, gospodo, i ja sam hteo tako počnem. Priznajem, čak sam se uplašio. Tek što i hteo da viknem da volja davo bi znao od čega visi, i da za to, možda, treba zahvaliti bogu, ali < se setio nauke i... prekinuo. A i vi ste tada počel govorite. Jer ako nekad stvarno pronadu forrr svih naših želja i kaprisa, naime, od čega oni zav

Fjodor M. Dostojevski 30

po kakvim zakonima nastaju, kako se šire, čemu teže u tom i tom slučaju, i tako dalje - to jest ako pronađu pravu matematičku formulu - čovek će onda, možda, odmah prestati da želi, i sigurno će prestati. Jer kakvo mi je to zadovoljstvo želeti pro-pisano po tabeli? I ne samo to, odmah će se čovek pretvoriti u klavis na orguljama, ili nešto tome slič-nojer šta je čovek bez želja, bez volje i bez htenja nego klavis na orguljama? Kako vi mislite? Da izračunamo verovatnoću - može li se to desiti ili ne može? - Hm... kažete vi - naše želje su većinom pogrešne, zbog pogrešnog shvatanja naših koristi. Zato i želimo ponekad pravu besmislicu, što u toj besmislici, zbog svoje gluposti, vidimo najlakši put za postizanje izvesne, ranije zamišljene koristi. A kada sve to bude protumačeno i izračunato na pa-piru (što je sasvim mogućno, zato što je odvratno i besmisleno unapred verovati da čovek nikada neće otkriti neke zakone prirode), onda, naravno, neće biti takozvanih želja. Jer ako se želja nekada pot-puno usaglasi sa razumom, onda nećemo želeti, već razmišljati, upravo zato što se ne može, na primer, pri zdravom razumu želeti besmislica, i na taj način svesno ići protiv razuma i želeti sebi štetno... A pošto sve želje i razmišljanja stvarno mogu biti proračunati, zato što će nekad ipak otkriti zakone naše takozvane slobodne volje, znači da se bez šale može sačiniti nešto kao tabela, tako da ćemo zaista želeti po toj tabeli. Jer ako meni, na primer, nekad proračunaju dokažu da sam nekome pokazao šipak zato što sam morao pokazati, i da sam upravo tim31 Zapisi iz podzemlja

prstom morao pokazati - šta će onda u meni < slobodno, pogotovu ako sam naučnik i ako završio neki fakultet? Ja tada mogu ceo svoj planirati za trideset godina unapred; jednom ako se to ostvari, onda nećemo više imati š radimo; ipak ćemo morati to da prihvatimo. U govoreći, moraćemo neumorno da ponavljamc da nas u tom i tom trenutku, u takvim i takvim nostima, priroda apsolutno ništa ne pita; da je r mo primiti onakvu kakva je, a ne onakvu kak zamišljamo, a ako mi doista težimo tabeli i p pa... čak... i retorti, onda šta da se radi, treba vatiti i retortu! Inače će se ona i bez nas nameti - Da, ali u tome i jeste za mene prol Gospodo, izvinite što sam počeo da filozofirair šala četrdeset godina podzemlja! Dozvolite da pofantaziram. Vidite, gospodo, razum je dob var, to je neosporno, ali razum je ipak samo ra: zadovoljava samo razumske čovekove sposot - a htehje je izraz celog života, to jest celo vekovog života, zajedno sa razumom i svim os češkanjem. Iako naš život u svojim manifestac često ispada ništavan, ipak je život, a ne samo čenje kvadratnog korena. Jer ja, na primer, s; prirodno hoću da živim za to da zadovoljir svoje potencije života, a ne zato da zadovoljin no razum, to jest neki dvadeseti deo mojih žh sposobnosti. Šta zna razum? Razum zna sam što je uspeo da sazna (pošto možda neće nikac nati; iako ovo nije uteha, zašto da se ipak ne k a ljudska priroda živi i deluje kompleksno, svi u njoj postoji, svesno i nesvesno, pa i kad lažeFjodor M. Dostojevski 32

živi. Naslućujem, gospodo, da me gledate sa žalje-njem; i ponavljate mi da prosvećen i obrazovan čovek - jednom reči, takav kakav će biti budući čovek-ne može svesno poželeti nešto korisno sebi, da je to matematika. Ja se potpuno slažem, to je doista matematika. Ali vam ponavljam po stoti put da postoji jedan slučaj, samo jedan, kada čovek može svesno da poželi čak nešto štetno i glupo, čak i najgluplje, i to: da bi imao pravo da poželi čak i najgluplje i da ne bi bio vezan obavezom da želi samo pametno. Jer, gospodo, možda je to najgluplje, taj naš kapris, nama ljudima stvarno najkorisniji od svega što postoji na zemlji, naročito u izvesnim slu-čajevima. A ponaosob može da bude korisniji od svih koristi čak i u takvom slučaju kada nam očevid-no nanosi štetu i protivreči zdravim shvatanjima našeg razuma o koristi - jer nam u svakom slučaju čuva najglavnije i najdragocenije, naime, našu ličnost i našu individualnost.

Poneki, eto, tvrde da je to čoveku zaista najdragocenije; želja, naravno, može, ako hoće, i da se uskladi sa razumom, pogo-tovu ako se to ne zloupotrebljava, već koristi ume-reno; to je i korisno, a ponekad čak i pohvalno. Ali želja se vrlo često, čak u većini slučajeva, uporno i dijametralno razilazi sa razumom i... i... znate li da je to korisno, pa čak ponekad i vrlo pohvalno? Do-pustimo, gospodo, da čovek nije glup. (I, stvarno, to se o njemu uopšte ne sme reći; makar samo zato što, ako je on glup - ko će onda biti pametan?) Ali ako i nije glup, ipak je čudovišno nezahvalan! Fenome-nalno nezahvalan. Ja čak mislim da je najbolja defi-nicija čoveka ova: biće na dve noge i nezahvalno.33 Zapisi iz podzemlja

Ali to još nije sve; to je njegov glavni nedostatć glavni nedostatak je - njegova večita nepristojno večita; počev od svetskog potopa, do šlezvigb štajnskog perioda ljudske sudbine. Nepristojnost prema tome i nerazumnost, jer je odavna poznato nepristojnost potiče od nerazumnosti. Pokušajte bacite pogled na istoriju čovečanstva: šta ćete vic ti? Veličanstvena dela? Možda i veličanstvena, koliko vredi samo, recimo, Rodoski kolos! Ne ka uzalud g. Anajevski o njemu da jedni tvrde da delo ljudskih ruku, a drugi da ga je stvorila sai priroda. Šarenilo? Možda je i šarenilo: samo čovek sortira kroz sve vekove vojničke i civil paradne uniforme svih naroda - šta samo to zna A sa običnim uniformama je potpuna zbrka; nijed istoričar se ne može snaći. Jednolikost? Pa, mož< i jednolikost: večito se ratuje, i sad se tuku, i pre se tukli, i kasnije će se tući - priznajte i sami da to čak i suviše jednolično. Jednom reči, o svetsl istoriji se može reći sve što čoveku bolesne ma; može pasti na pamet. Samo jedno se ne može reć da je razumna. Pri prvoj reči čovek će se zagrcni I evo šta se još svakog trenutka sreta: u životu uv ima pristojnih i razumnih ljudi, takvih mudrac; ljubitelja roda ljudskog koji stavljaju sebi u zadat da se celog života ponašaju što skromnije i razu nije, samo zato da bi im dokazali kako se na sv< zaista može živeti pristojno i razumno. I šta se c šava? Poznato je da su mnogi od tih ljubitelja, ra: je ili kasnije, pred kraj života izneveravali sebi počinili neki skandal, ponekad čak najnepristojn Pitam ja vas sada: šta se može očekivati od čoveFjodor M. Dos+ojevski 34

kao bića obdarenog tako čudnovatim osobinama? Tapružite mu sva zemaljska blaga, usrećite ga pre-ko glave, tako da klobuci počnu izbijati na površini sreće, kao na vodi; dajte mu takvo ekonomsko bla-gostanje da ništa drugo ne mora raditi sem spavati, jesti kolače i brinuti se da se ne prekine svetska istorija - i tada će vam on, čovek, i tada će učiniti neku gadost, samo iz nezahvalnosti i želje za kleve-tom. Staviće na kocku čak i kolače i namerno će poželeti najkobniju ludost, najštetniju glupost, samo da bi u celu tu pozitivnost uneo i svoj fatalni fan-tastični element. I upravo svoje fantastične snove, i svoju banalnu glupost poželeće da zadrži za sebe, samo da bi samom sebi dokazao (kao da je to tako neophodno) da su ljudi još uvek ljudi, a ne klavirske dirkena kojima, istina, sviraju lično zakoni prirode, ali prete da će dosvirati dotle da čovek mimo plana neće više smeti ništa da poželi. Ali to još nije sve: čak i u slučaju kada bi čovek bio odista samo kla-virska dirka, i kada bi mu to čak dokazali prirodnim naukama i matematički - on se ni tada ne bi opame-tio; namerno će nešto suprotno učiniti, samo iz ne-zahvalnosti; u stvari da bi bilo po njegovom. A u slučaju da ne bude imao mogućnosti da uradi, izmisliće rušenje i haos, izmisliće sve mogućne pat-nje, i ipak će biti kako on hoće! Proklet svet, a kako samo čovek može da proklinje (to je njegova privi-legija, kojom se uglavnom razlikuje od drugih živo-tinja), on će samim tim prokletstvom postići svoje, naime, stvarno će se uveriti da je čovek, a ne kla-virska dirka! Ako vi kažete da se i to sve može izra-čunati po tablicama: i haos, i mrak, i prokletstvo -35 Zapisi iz podzemlja

tako da će već sama mogućnost prethodnog pro-računa zaustaviti sve, i razum će pobediti - onda će čovek u tom slučaju namerno poludeti da bi se oslo-bodio razuma i da bi bilo kako on hoće! Ja verujem u to, i garantujem za to - jer cela se čovekova misi-ja, izgleda, stvarno i sastoji samo u tome da čovek svakog trenutka dokazuje samom sebi da je čovek, a ne klavis na orguljama; dokazivao je i svojim leđima, i trogloditstvom - ali je dokazivao! A posle svega ovog, kako da ne pogrešimo i da se ne poh-valimo da toga još nema, i da zasad sam davo zna od čega zavisi želja... Vi mi dovikujete (ako me još udostojite svog povika?) da meni niko ne oduzima volju, već se sa-mo staraju da urade tako da se lična volja sama, po svom nahođenju, uskladi sa mojim normalnim inte-resima, sa prirodnim zakonima i aritmetikom. Eh, gospodo, kakva će to biti svoja volja kada doteramo do tablica i aritmetike, kada se bude pri-menjivalo samo dva puta dva su četiri? Jer dva puta dva biće četiri i bez moje volje! Zar je to slobodna volja?i9. Ja se, gospodo, naravno šalim, i sam znam da se neuspelo šalim, ali sve se i ne sme uzimati kao šala. Ja se, možda, šalim škripeći zubima.Gospodo, mene muče problemi; rešite mi ih. Evo vi, na primer, želite da odučite čoveka od starih navika i da ispravite njegovu volju u skladu sa zahtevimaFjodor M. Dostojevski 36

nauke i zdravog razuma. Ali otkud vi znate da je čoveka ne samo moguće, već i potrebno tako pop-ravljati? Po čemu vi zaključujete da čovekovo hte-nje neminovno treba da se popravi? Jednom reči, otkud vi znate da će tako popravljanje stvarno do-neti čoveku korist? I kad već otvoreno govorimo, zašto ste vi tako sigurno ubedeni da je za čoveka zaista uvek korisno da se ne suprotstavlja pravim, normalnim koristima, za koje mu garantuju razum-ni razlozi i aritmetika, i da je to zakon za celo čovečanstvo? To je zasad samo vaša pretpostavka. Dopustimo da je to zakon logike, ali, možda, uopšte nije i zakon za čovečanstvo. Vi, možda, mislite, gospodo, da sam ja lud? Dozvolite da se ogradim. Slažem se da je čovek, pre svega, stvaralačka živo-tinja, osudena da svesno teži cilju i da se bavi inže-njerskim zanatom, naime, da večito i bez predaha krči sebi put - bilo kuda. Ali čovek, možda, pone-kad zaželi i da vrdne u stranu, upravo zato što je osuden da krči taj put, a, pored toga, možda i zato što aktivisti, ma koliko bio glup, ipak dođe ponekad misao: da put gotovo uvek vodi bilo kuda, i da suština nije u tome kuda vodi, već u tome da samo vodi, i da se dobrodušno dete, potcenjujući inženjer-ski posao, ne bi predalo kobnoj lenosti, koja je, kao što je poznato, mati svih poroka. Neosporno je da čovek voli da gradi i da krči puteve. Ali zašto on isto tako strasno voli rušenje i haos? To vi meni recite! O tome i ja želim da kažem posebno par reči. Da ne v°h on, možda, rušenje i haos (a neosporno je da ga Ponekad mnogo voli, to je tako) zbog toga što se 'nstiktivno boji da postigne cilj i završi zgradu koju37 Zopisi iz podzemlja

zida? Otkud vi znate, možda on voli zgradu samo izdaleka, a nikako izbliza; možda voli samo da je zida, a ne da živi u njoj, ostavljajući je kasnije aux animaux domestiques* - mravima, ovnovima i tako dalje. Mravi, eto, imaju sasvim drugi ukus. Imaju neobičnu i za večita vremena nepromenjivu zgradu te vrste - mravinjak. Poštovanja dostojni mravi su počeli od mra-vinjaka, a mravinjakom će sigurno i završiti, što služi na čast njihovoj postojanosti i pozitivnosti. Ali čovek je lakomisleno i nepristojno biće, a možda kao šahist voli proces postizanja cilja, a ne sam cilj. I ko zna (niko ne može garantovati), možda se na ovoj zemlji sav cilj kome čovečanstvo teži sastoji jedino u toj neprekidnosti procesa postizanja tog cilja, drukčije rečeno - u samom životu, a ne, u stvari, u cilju koji,

naravno, ne može biti drugo nego dva puta dva su četiri, to jest formula, a dva puta dva je četiri, gospodo, nije više život, već početak smrti. Čovek se u najmanju ruku, uvek plašio tog dva puta dva je četiri, a ja ga se i sada bojim. Čovek, možda, samo to i radi što traži to dva puta dva je četiri; prebroduje okeane, žrtvuje život u tom istra-živanju, ali se, boga mi, nekako boji da ga nade - da ga stvarno pronade. Jer oseća da čim to nađe, više neće imati šta da se traži. Radnici će, kad završe posao, bar dobiti novac, otići u krčmu, zatim dospeti u policiju - i eto ti zanimanja za celu nedelju dana. Ali kuda će čovek? U njemu se uvek opaža neka nelagodnost prilikom postizanja sličnih ciljeva. On voli postizanje, ali ne i da, u stvari, postigne, a to je,* Domaćim životinjama.Fjodor M. Dostojevski 38

ravno, neobično smešno. Jednom reči, čovek je stvoren komično; u svemu tome očevidno se krije neki kalambur. A dva puta dva je četiri, to je ipak nesnosna stvar. Dva puta dva je četiri, to je, po mom mišljenju, prosto bezočna drskost. Dva puta dva je četiri ponaša se kao mangup, isprečio vam se na putu, podbočenih ruku i pljuje na sve. Slažem se -dva puta dva je četiri izvanredna je stvar; ali kada već sve hvalimo, onda i dva puta dva je pet ponekad je divna stvar. I zato ste vi tako čvrsto i egzaltirano ubedeni da je samo normalno i pozitivno - jednom reči, da je samo sreća korisna čoveku? Da se razum ne vara u oceni koristi? Jer čovek, možda, ne voli samo sreću? A možda on isto toliko voli i patnju? Možda mu je patnja isto toliko korisna koliko i sreća? A da čovek ponekad neobično voli, strasno voli patnju, to je činjenica. Ovde već nema potrebe da se infor-mišete u svetskoj istoriji; zapitajte samog sebe - ako ste čovek i ako ste makar malo živeli. Što se tiče mog ličnog mišljenja, voleti samo sreću čak je ne-kako nepristojno. Bilo to dobro ili rdavo, ali - slo-miti ponekad nešto, takođe je vrlo prijatno. U stvari, ja se ne zalažem ni za patnju ni za sreću. Ja sam ... za svoj kapris, i za to da mi bude zagarantovan kad mi zatreba. Ja znam, na primer, da se patnja ne dozvoljava u vodviljima. U kristalnom dvorcu ona Je nezamisliva: patnja je sumnja, i negiranje, a ka-kav je to kristalni dvorac u koji se može posum-nJati? Medutim, ja sam ubeden da se čovek neće nikada odreći prave patnje, to jest rušenja i haosa. er patnja je jedini uzrok saznanja. Iako sam u39 Zapisi iz podzemlja

početku kazao da je saznanje, po mom mišljenju, najveća nesreća za čoveka, ipak znam da ga čovek voli i da ga neće zameniti ni za kakva zadovoljsrva. Saznanje je, na primer, neizmerno uzvišenije od dva puta dva. Jer posle dva puta dva ne ostaje više ništa, ne samo da se radi, već ni da se saznaje. Sve što će se tada još moći, to je da se zapuše svih pet čula i zaroni u kontemplaciju. Mada se i saznanjem dolazi do istog rezultata, naime, opet neće ostati ništa da se radi, ipak čovek može ponekad bar da išiba samog sebe, a to ipak malo unosi živosti. Iako je nazadno, ipak je bolje nego ništa.10. Vi verujete u nerazrušivi kristalni dvorac, na-ime, u tako savršeno zdanje da mu se neće moći ni krišom jezik isplaziti niti u džepu pokazati šipak. A ja se, možda, zato i bojim tog dvorca što je kristalan i nerazrušiv, što mu se ni krišom neće moći jezik isplaziti. Znate šta: kada bi umesto dvorca bio koko-šarnik i kada bi počela da pada kiša, ja bih, možda. ušao u kokošarnik da ne pokisnem, ali ipak koko-šarnik ne bih priznao za dvorac iz zahvalnosti što me je zaštitio od kiše. Vi se smejete i čak kažete da je u tom slučaju svejedno da li je kokošarnik ili pa-lata. Da - odgovaram ja - kada bi čovek živeo samo zato da ne pokisne. Ali šta da se radi ako sam ja uvrteo sebi u glavu da ljudi ne žive samo zato i da, kad već žive.Fjodor M. Dostojevski 40

onda ie bolje da žive u palati. To ja hoću, i to je moja želja- A nju ćete iskoreniti iz mene samo onda kada prornenite moje želje. Pa promenite ih, očarajte me nečim drugirn, dajte mi drugi ideal. A za sada neću da priznam kokošarnik za dvorac. Neka čak bude i tako da je kristalni dvorac blef i da, po zakonima prirode, i ne treba da postoji, nego sam ga ja samo izmislio zbog svoje gluposti, usled nekih starinskih, neracionalnih navika našeg pokolenja. Ali šta se mene tiče što on nije predviden? Zar to nije svejed-no ako on postoji u mojim željama ili, bolje rečeno, postoji dok postoje i moje želje? Vi ćete se, možda, opet podsmevati? Izvolite samo, podsmevajte se -ja ću podneti sve podsmehe, ali ipak neću reći da sam sit ako sam gladan; ipak znam da se neću smi-riti na kompromisu, na večitoj periodičnoj nuli -samo zato što ona postoji po zakonima prirode, i stvarno postoji. Neću priznati za vrhunac svojih že-lja - najamnu kućerinu sa stanovima za siromašne stanare, sa ugovorom na hiljadu godina, i za svaki slučaj sa firmom zubnog lekara Vagenhajma. Uniš-tite moje želje, izbrišite moje ideale, pokažite mi nešto bolje, i ja ću poći za vama. Vi ćete, možda, reći da se ne vredi petljati sa mnom; u tom slučaju i ja vama mogu odgovoriti to isto. Mi raspravljamo °zbiljno - a ako nećete da me udostojite svoje paž-nJe, neću vas moliti. Imam ja podzemlje. A zasad još živim i želim - i neka mi se osuši ruka ako donesem i jednu ciglicu za tu kućerinu! Ne uzirnajte u obzir to što sam malopre odbacio kristal-ni dvorac jedino zato što mu se neće moći ni jezik ISPlaziti. Ja to uopšte nisam rekao zato što jako41 Zapisi iz podzemlja

volim da plazim jezik. Možda sam se upravo zato j ljutio što medu svim vašim zgradama još ne postoji takva kojoj se ne bi mogao isplaziti jezik. Naprotiv. iz zahvalnosti bih dao da mi potpuno jezik odseku, kad bi se sve tako sredjlo da ja nikada više ne za-želim da plazim jezik. Šta ja mogu ako je nemo-gućno urediti tako i ako se treba zadovoljiti stanovi-ma? Zašto sam onda stvoren sa takvim željama? Je li mogućno da sam ja samo zato tako stvoren da bih došao do zaključka da je celo moje biće jednostavno - podvala? Zar je mogućno da je to cilj? Ne veru-jem. Uostalom, znate šta: ubeden sam da meni slične, čoveka iz podzemlja, treba držati na uzdi. Jer, iako je sposoban da presedi ćutke u podzemlju četrdeset godina, ipak, ako izade na svetlost i raspali se - onda samo priča, priča, priča...11. Na kraju krajeva, gospodo, najbolje je ništa ne raditi! Najbolja je svesna inercija! Prema tome, neka živi podzemlje! Iako sam kazao da svom du-šom zavidim normalnom čoveku, ali u uslovima u kojima ga vidim, ne želim da budem on (mada neću prestati da mu zavidim. Ali ne, podzemlje je u svakom slučaju korisnije.) Tamo se bar može... Eh! Pa ja i sada brbljam! Lažem, jer znam kao dva puta dva, da uopšte nije bolje podzemlje, već nešto dru-go, sasvim drugo, za čime čeznem, ali što nikako ne mogu da nađem. Do đavola podzemlje!Fjodor M. Dostojevski 42

Evo šta bi bilo bolje: kada bih ja sam verovao makar nečemu od svega ovog što sam napisao. Ku-ne0i vam se, gospodo, da ne verujem ni u jednu reč od ovoga što sam sada napisao! Upravo, ja i veru-jem, ali u isto vreme, ne znam zašto, osećam i slu-tim da lažem kao pas.Pa zašto ste onda pisali sve to? - kažete vi. Strpao bih ja vas na jedno četrdeset godina u podzemlje, bez ikakvog zanimanja, i posle četrdeset godina došao da vidim šta je s vama bilo. Zar je mogućno ostaviti čoveka bez posla i samog punih četrdeset godina? A zar to nije sramota i zar nije poniženje! -možda ćete mi reći klimajući prezrivo glavom. - Vi žudite za životom, a sami rešavate životna pitanja logičkom zbrkom. I kako su dosadni i drski vaši ispadi, a istovremeno kako se bojite! Govorite glu-posti i zadovoljni ste time;

govorite drsko, a nepre-kidno strahujete zbog toga i molite za izvinjenje. Uveravate nas da se ničega ne bojite, a istovremeno laskate našem mišljenju. Uveravate nas da škripite zubima od besa, a istovremeno se šalite da bi ste nas nasmejali. Znate da vaše dosetke nisu duhovite, ali ste očigledno veoma zadovoljni njihovom književ-nom vrednošću. Vama se, možda, stvarno dešavalo da patite, ali vi nimalo ne poštujete svoju patnju. U vama ima istine, ali nema čednosti; vi iz najsitnije sujete ističete svoju istinu, izlažete je ruglu, iznosite Je na pijacu... Vi stvarno hoćete nešto da kažete, ali 'z bojazni krijete poslednju reč, zato što nemate od-ucnosti da kažete, samo ste kukavički drski. Hva-Ite se saznanjem, ali se samo kolebate, jer iako ste43 Zapisi iz podzemlja

^¦^^^¦npametni, srce vam je razvratom pokvareno, a be^ čistog srca - nema potpunog i pravilnog saznanja. A kako ste drski i dosadni, kako se namećete, kako se kreveljite! Laž, laž i samo laž! Razume se, sve ove vaše reči ja sam sada sam izmislio. To je takode iz podzemlja. Ja sam tamo punih četrdeset godina kroz rupicu prisluškivao va-še reči. Ja sam ih sam izmislio, jer sam samo to iz-mišljao. Nije čudo što sam ih i napamet naučio i što su dobile književnu formu... Ali zar je mogućno, je li mogućno da ste vi doista toliko lakoverni pa uobražavate da ću ja sve ovo objaviti, i još dati vama da čitate? I još nešto me buni: zašto ja vas nazivam "gospodo", zašto vam se obraćam kao pravim čitaocima? Ovakva priznanja kakva ja nameravam da izložim ne objavljuju se ni-ti se daju drugima da čitaju. Ja bar nemam u sebi toliko čvrstine, i ne smatram da mi je potrebno da je imam. Ali znate: pala mi je na pamet jedna misao i hoću da je ostvarim po svaku cenu. Evo u čemu je stvar: U sećanjima svakog čoveka ima takvih stvari koje on ne otkriva svima, već samo prijateljima. Ima i takvih stvari koje neće otkriti ni prijateljima, već jedino sebi, i to u poverenju. Ali ima, najzad, i takvih koje čovek ne sme čak ni samom sebi da otkrije, i takvih stvari se nakupi kod svakog pris-tojnog čoveka. Naime, čak se i ovo događa: ukoliko je čovek pristojniji, utoliko ih ima više. Bar ja sarn se tek nedavno odlučio da se setim nekih svojih ranijih doživljaja - a dosad sam ih uvek i čak sa izvesnim nemirom izbegavao. A sada, kad ih se ne

Fjodor M. Dostojevski

44

airio sećam već sam čak odlučio i da ih zapišem, sada hoću da ispitam: može li čovek makar sam ored sobom biti potpuno iskren i hoće li se uplašiti cele istine? Uzgred da kažem: Hajne tvrdi da su tačne autobiografije gotovo nemogućne, i da čovek o samom sebi sigurno laže. Po njegovom mišljenju, Ruso je, na primer, sigurno lagao u svojoj ispovesti, i to namerno lagao, iz sujete. Ja verujem da je Hajne u pravu; vrlo dobro razumem kako čovek ponekad može samo iz sujete da natovari na sebe čitave zlo-čine, i vrlo dobro shvatam tu sujetu. Ali Hajne je sudio o čoveku koji se ispoveda pred publikom. Aja pišem samo za sebe i jednom zauvek izjavljujem: ako i pišem tako kao da se obraćam čitaocima, to činim samo forme radi, jer mi je tako lakše da pi-šem. Ovde je reč o formi, samo o praznoj formi - a čitalaca neću nikada imati. To sam već kazao. Neću uopšte da se trudim pri redigovanju svojih zapisa. Neću da unosim red i sistem. Čega se setim, to ću i zapisati. Ali vi biste me, na primer, mogli uhvatiti za reč i zapitati: ako zaista ne računate na čitaoce, zašto onda pravite takve ugovore sami sa sobom (i to još na papiru), naime, da nećete unositi red i sis-tom i da ćete zapisivati ono čega se setite itd., itd.? Zašto onda objašnjavate? Zašto se izvinjavate?

Pa eto tako - odgovaram ja. Ovde je, uostalom, cela psihologija. Možda sam ja, jednostavno, kukavica. A možda i namerno 2amišljam pred sobom publiku da bih se pristojnije P°našao kada budem zapisivao. Uzroka može biti hiljadu.45 Zapisi h podzemlja

I evo šta još: zašto, u stvari, želim da pišem; Ako nije za publiku, onda bih se mogao u mislirrić svega sećati, ne beležeći na papiru. Da, gospodo; ali na papiru ispada nekakc svečanije. U tome ima nečeg sugestivnog; biću kri-tičniji prema sebi, i stil će se poboljšati. Pored toga. možda će mi od zapisivanja zaista biti lakše. Evo sada me, na primer, tišti jedna davna uspomena. Se-tio sam je se jasno još ovih dana, i otada me nepres-tano prati kao dosadan muzički motiv koga se ne mogu otresti. A medutim, treba da je se oslobodim. Takvih uspomena imam na stotine, ali, s vremena na vreme, iz tih stotina iskrsne poneka i pritiska me. Odnekud verujem da ću ih se osloboditi ako ih zapišem. Zašto da ne pokušam? Najzad, meni je dosadno jer nikad ništa ne radim. A ovo zapisivanje kao da je stvarno neki rad. Kažu da čovek od rada postaje dobar i pošten. Eto, dakle, imam bar izvesnu šansu. Sada pada sneg, gotovo mokar, žut, prljav. Juče je isto tako padao, i pre neki dan takođe. Čini mi se da sam se povodom mokrog snega i setio priče koje ne mogu da se oslobodim. Prema tome, neka ovo bude pripovetka povodom mokrog snega.Fjodor M. Dostojevski 46M

IIpOVODOM MOKROG SNEGAKad sam iz mraka zabluda Plamenom rečju ubeđenja Palu dušu uzdigao; I puna duboke muke, Ti prokle, kršeći ruke, Porok koji te okovao; Kad si kažnjavajući spomenima Svoju zaboravnu savest, Ispričala mi povest Svega što je pre mene bilo; I odjednom sakrila lice, Stidom, užasom ispunjena, U plač briznula ojadena, Ogorčena, potresena... Itd., itd., itd.Iz poezije N. A. Njekrasova1.Imao sam u to vreme svega dvadeset i četirigodine. Zivot mi je bio i tada neveseo, neuredan iusamljenički do podivljalosti. Ni sa kime se nisamdružio, čak sam izbegavao i da razgovaram, i svevise i više sam se povlačio u svoj kutak. Na duž-nosti, u kancelariji, nastojao sam da nikoga ne gle-arn, i vrlo dobro sam opažao da su me kolege nearno smatrale za osobenjaka već su me - činilo mi~ gledale sa odvratnošću. Mislio sam: zašto se to

47

Zopisi iz podzemlja

nikom drugom osim meni ne čini da ga gledaju $; odvratnošću? Jedan od naših službenika imao j, odvratno i straŠno rohavo lice, čak nekako razboj. ničko. Ja se, mislim, ne bih usudio nikoga da pogle dam kada bih imao tako neprijatno lice. Drugi j imao tako staru uniformu da je u njegovoj blizin prosto zaudaralo. Medutim, nijedan od te gospods se nije zbunjivao, ni zbog odela, ni zbog lica, nit zbog nekog moralnog nedostatka. Ni jedan ni drug nisu ni pomišljali da

ih gledaju sa odvratnošću; a ako su i pomišljali, bilo im je svejedno, samo da starešine ne obraćaju pažnju na to. Sad mi je pot puno jasno da sam usled svoje neograničene sujete a prema tome, i zbog strogih zahteva prema sebi često gledao na sebe sa besnim nezadovoljstvon koje se graničilo sa odvratnošću, pa sam zato svoje shvatanje pripisivao svakom. Ja sam, na primer mrzeo svoje lice, smatrao sam da je odvratno, sum-njao sam da ima čak neki podao izraz i zato sam se uvek, dolazeći na dužnost, s mukom trudio da se držim što nezavisnije i da imam na licu što ple-menitiji izraz, kako ne bi neko posumnjao da sarr. podlac. "Neka je lice ružno", mislio sam, "samo ne-ka je plemenito, izrazito, i što je najvažnije - neo-bično pametno. "Ali ja sam sigurno i sa bolom znac da moje lice nikada neće moći da izrazi sva ta savr-šenstva. I, što je strašnije, smatrao sam da je stvarnc glupo. Ja bih se potpuno pomirio sa pametnim. Pris-tao bih čak i na podao izraz, samo kada bi istovre-meno smatrali da je moje lice izuzetno pametno. Sve naše činovnike sam, naravno, mrzeo - oc prvog do poslednjeg i sve sam ih prezirao, a istovre'Fjodor M. Dostojevski 48

en0 ih se i bojao. Dešavalo se da sam ih odjednom matrao čak boljim od sebe. Sve se to kod mene nekako iznenada dogadalo: čas sam ih prezirao, čas m ih smatrao boljim od sebe. Obrazovan i pristo-;an čovek ne može biti sujetan bez neograničene strogosti prema samom sebi i ako u izvesnim tre-nucima ne prezire sebe do mržnje. Ali i kad sam ih prezirao, i kad sam ih smatrao boljim od sebe, ipak sam gotovo pred svakim prolaznikom obarao pog-led. Čak sam pravio oglede; da li ću izdržati pogled ovog ili onog, i uvek sam prvi obarao oči. To me je mučilo do pomame. Isto tako sam bolesno straho-vao da ne budem smešan, i zato sam ropski oboža-vao rutinu u svemu što se tiče forme; sa ljubavlju sam se uklapao u opšti kolosek i iz dna duše se bojao u sebi svake ekscentričnosti. Ali kako sam mogao da izdržim? Bio sam bolesno osetljiv, kakav i mora biti obrazovan čovek našeg vremena. Drugi su svi bili tupi i nalik jedan na drugog, kao ovnovi u stadu. Možda se od svih činovnika samo meni činilo da sam kukavica i ropska duša; i činilo mi se to zato što sam bio obrazovan. Ali ne samo da mi se činilo već je doista tako i bilo: bio sam kukavica i ropska duša. Priznajem to bez ikakvog snebivanja. Svaki pristojan čovek našeg vremena jeste i mora biti kukavica i rob. To je normalno stanje. U to sam duboko ubeden. On je tako sazdan i za to stvoren. I ne samo u naše vreme, zbog nekih tamo slučajnih °kolnosti, već uopšte pristojan čovek uvek mora bitiukavica i rob. To je prirodni zakon za sve pristojne jude na svetu. Ako se nekom i desi da izigravanaka, neka se time ne teši i ne zanosi: ipak će pred49 Zapisi i'z podzemija

drugima ustuknuti. To jedini i večiti izlaz. Junačes;assamo magarci i njihova kopilad, ali i oni samo <ba<izvesne mere. Na njih, medutim, ne vredi ni obraćatoipažnju zato što apsolutno ništa ne znače. ja Mučila me je još jedna okolnost: upravo tojišto niko ne liči na mene niti ja na koga. ,,Ja sai,nsam, a oni su svi zajedno", mislio sam i - razmi^oljao. glIz ovoga se vidi da sam bio još nedorastao.^2 Dogadale su se i suprotne stvari. Ponekadjfa bilo tako odvratno ići u kancelariju: dolazilo je đfi toga da sam se mnogo puta sa službe vraćao lestan. Ali odjednom me je, iznenada, obuzimal?, stanje skepticizma i ravnodušnosti (u mene je svt1: bivalo periodično), i tada sam

ismevao svoju netilr peljivost i gadljivost, korio sam sebe zbog romaiP-tizma. Ponekad neću ni s kim da govorim, a ponr kad opet zaželim ne samo da razgovaram većf' pomislim da se sprijateljim. Sva gadljivost nekak? je odjednom nestajala. Ko zna, možda je nisaf nikada ni imao, već je sve to bilo izveštačeno, if knjiga? Sve do danas to pitanje još nisam rešiof Jednom sam se čak sasvim sprijateljio sa kolegama? počeo sam da ih posećujem kod kuće, da igram pre feransa, pijem votku, da raspravljam o unapredenji ma... Ali dozvolite mi ovde jednu digresiju. Kod nas Rusa, uopšte govoreći, nije nikai bilo glupih, nemačkih, a pogotovu ne francuskil romantičara fantasta, na koje ništa ne utiče - maks zemlja pucala pod njima i cela Francuska umiral na barikadama, oni su uvek isti, čak se ni radi prii tojnosti ne menjaju, i večito će pevati svoje fai

Fjodor M. Dostojevski

50

tastične pesme, tako reći do groba - zato što su glu-paci. Akod nas u Rusiji nema budala, to se zna; po tome se mi razlikujemo od ostalih evropskih zema-Ija. Prema tome, nema u nas ni priroda-fantasta u njihovom čistom obliku. To su izmislili naši tadašnji "napredni" publicisti i kritičari, jureći za Kostan-žoglom* i Petrom Ivanovičem* i smatrajući ih po gluposti svojoj za naš ideal; sve su to izmislili o našim romantičarima, smatrajući ih za isto takve fantaste kao što su bili oni u Nemačkoj i Francuskoj. Naprotiv, osobine našeg romantičara potpuno su i direktno suprotne fantastično-evropskom, i nijedna evropska mera ne vredi za njih. (Dozvolite mi da upotrebljavam reč "romantičar" - starinsku, dosto-jnupoštovanja, zaslužnu i svima poznatu.) Odlike našeg romantičara su: da sve razume, sve vidi, i vidi često neuporedivo jasnije nego što vide najpozi-tivniji naši umovi; da se ni s kim i ni sa čim ne mere, ali u isto vreme da ništa ne preziru; da sve zaobidu, da svakome učine ustupak; prema svima da se po-našaju taktično; da uvek imaju u vidu koristan i praktičan cilj (nekakve državne stančiće, penzijice, zvezdice), da vide taj cilj, i pored sveg entuzijazma i tomova lirskih pesmica, i da nepokolebljivo saču-vaju istovremeno u sebi do groba sve "divno i uzvišeno", pa i sebe da potpuno sačuvaju u pa-muku, kao neku juvelirsku stvarčicu, makar samo nakorist onog "divnog i uzvišenog". Naš roman-tičar je širok čovek, i najveći prepredenjak među * Junak drugog dela "Mrtvih duša", pozitivan, pre-1 spahija. (Prim. prev.) * Junak "Obične istorije" Gončarova, nosilac buržoaskeideologije. (Prim. prev.)

51

Zapisi iz podzemlja

svim prepredenjacima, uveravam vas u to... čakr< iskustva. Naravno, sve to ako je romantičar parć tan. Zapravo šta ja to govorim? Romantičar je uv pametan, hteo sam samo da primetim: ako se js; nekad i dešavalo da smo imali i lude-romantičareji se ne uzima u obzir, zato što su oni još u cvetu mb dosti konačno postojali. Nemci i, da bi bolje saS vali svoju juvelirsku stvarčicu, naseljavali sun tamo negde, većinom u Vajmaru ili Švarcvaldu/ sam, na primer, iskreno prezirao svoju službu, a d sam pljunuo i napustio je samo iz nužde, zato g sam i sam tamo sedeo i za to dobijao novac. Svtn svemu - pazite, ipak nisam pljunuo. Naš romantižz će pre poludeti (što se, uostalom, vrlo retko događ nego što će pljunuti ako nema šanse za drugu kati jeru, i ne možeš ga isterati, sem da ga odvedeš u lis nicu kao "španskog kralja", i to ako baš sasvii poludi. U nas, međutim, lude samo slabački i plas ljudi. Nebrojeno mnogo romantičara kasnije dosh do

visokih činova. Neobična mnogostranost! I kas va sposobnost za najdisparatnija osećanja! To mer. i tešilo ranije, a sad isto tako mislim. Zato i imar nas tako mnogo "širokih priroda", koje ni u nt dubljem padu ne gube svoj ideal, i mada su razbiž nici i najveći lopovi, ipak dirljivo do suza pošnf svoj stari ideal i neobično su u duši pošteni ljuS Da, samo u nas najgori podlac može biti sasvic pošten i čak uzvišen po duši, istovremeno ostajifi podlac. Ponavljam, od naših romantičara, i to odit da, postaju tako poslovne hulje (reč "hulja" uzimas od milošte) i odjednom ispoljavaju takvo osećaii stvarnosti i poznavanja posla, da zabezeknuti stFjodor M. Dostojevski 52

rešina i publika samo cokću jezikom od zaprepaš-ćenja. To je zaista zadivljujuća mnogostranost, i sam bog zna u šta će se pretvoriti i razviti u kasni-jim okoinostima i šta nam obećava u budućnosti. A materijal nije rđav! Ne govorim ovako iz nekog smešnog optimističkog patriotizma. Uostalom, ve-rujem da vi ponovo mislite da ja sve ovo ismevam. Ako zna, možda je i suprotno, naime, ubedeni ste da ja stvamo ovako mislim. U svakom slučaju, gospodo, meni će oba vaša mišljenja činiti čast i pri-mam ih sa posebnim zadovoljstvom. I oprostite mi za ovu digresiju. Naravno, u prijateljstvu sa svojim drugovima nisam izdržao i vrlo brzo sam se posvađao, a pošto samtada bio mlad i neiskusan, prestao sam čak i da imsejavljam - presekao sam sve. To mi se, istina, samo jedanput desilo. Inače sam uvek bio sam. Kod kuće sam najviše čitao. Hteo sam da spoljašnjim utiscima ugušim u sebi ono što je u meni neprestano kipelo. A od spoljašnjih utisaka za mene je biio mogućno jedino čitanje. Čitanje mi je, naravno, mnogo pomagalo - uzbudivalo me, pru-žalo mi nasladu, mučilo me. Ali i ono bi mi s vre-menana vreme strašno dosadilo. Ipak, želeo sam da sekrećem i odjednom sam tonuo u mračan, paklen, odvratan sitni razvrat, ne u pravi razvrat. Moje sitne strasti su bile žestoke, vrele od moje svakidašnje bolesne razdražljivosti. Nastupi su bivali histerični, sa suzama i grčevima. Ali osim čitanja nisam imao kuda, to jest nije bilo ničega u svetu oko mene što bih mogao poštovati i što bi me privlačilo. Pored

53

Zap'tsi iz podzemlja

toga, obuzimala me tuga; pojavljivala se histeričodgužed za protivrečnostima, za kontrastima i tako sda mse odavao razvratu. Sve ovo uopšte nisam kaali niradi svog opravdanja... A, istinu govoreći, slagurmsam! Upravo sam hteo da se opravdam. Ovu pmedbu činim, gospodo, za sebe. Neću da lažepraviDao sam reč. ževni Odavao sam se razvratu samotan, noću, Dficirno, bojažljivo, prljavo, i sa stidom koji me ni iscr]napuštao ni u najodvratnijim trenucima, već je upie davo u tim trenucima postajao moje prokletstvo.Drozcsam već tada podzemlje nosio u duši. Strašno sio dase bojao da me ljudi nekako ne vide, ne sretnu,prepoznaju. A posećivao sam razna, veoma sumipravcva mesta. /rat j Jednom, prolazeći noću pored neke krčigoto\video sam kroz osvetljen prozor kako su se nNem"gospoda potukla takovima pored bilijara i kako.zku]

jednog izbacili kroz prozor. Drugom prilikom toakomi bilo odvratno, ali tada je upravo naišao takcajtetrenutak da sam pozavideo tom izbačenom gospmarrdinu, toliko sam mu zavideo da sam čak ušaokafanicu, u bilijarsku salu; "Možda ću se i ja potnzadupa će i mene izbaciti kroz prozor." *ospc Nisam bio pijan, ali šta ćete, eto do kabe tulhisterije može čoveka da dovede tuga! Ali ništa>oljanije desilo. Pokazalo se da nisam sposoban ni kr.a m<prozor da iskačem, i otišao sam bez tuče. ;vakcNa prvom koraku me ubrisao neki oficir. Ivobi Stajao sam kraj bilijara i iz neznanja stajiranc sam na putu, a on je hteo da prođe; dohvatio me;u bil ramena i ćutke - bez upozorenja i objašnjenjaFjodor M. Dostojevski 54

histerična tako sam am kazao :ći, slagao . Ovu pri-da lažem.noću, taj-ji me nije eć je upra-letstvo. Jatrašno samsretnu, nena sumnji-jke krčme, su se neka i i kako su likom to bi aišao takai lom gospo-čak ušao u :ijapotući.o do kakve Ali ništa se >ban ni kroz e.ci oficir. nanja stajat rvatio me za bjašnjenja -

odgurnuo me sa mesta gde sam stajao i prošao kao da me nije ni primetio. Ja bih čak i batine oprostio, ali nikako mu nisam mogao oprostiti što me je od-gumuo, a uopšte me nije primetio. Ni sam ne znam šta bih sve dao za jednu pravu i istinsku svadu, pristojniju i, tako reći, knji-ževnijul Postupili su sa mnom kao sa muvom. Taj oficirje bio viši od dva metra, a ja sam čovek malen iiscrpen. Svadaje, istina, od mene zavisila: trebalo je da protestujem i mene bi, naravno, izbacili kroz prozor. Ali ja sam se predomislio i više mi se svide-lodase... izgubim ozlojeden. Izašao sam zbunjen iz kafane i uzrujan otišao pravo kući, a sutradan sam nastavio svoj sitni raz-vratjoš plašljivije, utučenije i žalosnije nego pre -gotovo sa suzama u očima - ali ipak sam nastavio. Nemojte misliti, medutim, da sam se uplašio oficira izkukavičluka: ja nikada nisam bio kukavica u duši, iako sam se neprestano plašio u životu, ali priče-kajte sa ismevanjem: i za to postoji objašnjenje; imam ja objašnjenje za sve, u to budite uvereni. 0, kad bi taj oficir bio od onih što pristaju da izadu na dvoboj! Ali ne - on je bio upravo od one gospode (avaj! davno nestale) koja su više volela da se tuku takovima ili, kao poručnik Pirogov kod Go-golja - žalbama starešini. A na dvoboj nisu izlazili, i sa meni sličnima, sa civilima, smatrali bi dvoboj u svakom slučaju za poniženje - i uopšte su smatrali dvoboj kao nešto nezamislivo, nešto slobodoumno, francusko, a sami su često vredali druge, naročito ako su bili visokog rasta.Nisam se uplašio iz kukavičluka, već zbog

55

Zapisi iz podzemlja

beskrajne sujete. Nisam se uplašio ni dvometrašlk" rasta, niti da će me strašno izudarati i izbaciti kiS'v prozor; fizičke hrabrosti bih zaista imao, ali moralia snage nije bilo. Uplašio sam se da me niko od pni sutnih - od drskog markera do poslednjeg srairi ljivog i bubuljičavog činovničića, sa umašćeniti okovratnikom, koji se tu motao - niko neće shvaP ti, i samo će me ismejati ako počnem da protestujP i da govorim s njim književnim jezikom. Jer sen nas o pitanju časti - to jest ne o časti, već o pitan^ časti (point d'honneur), ne može drugačije govotP nego književnim jezikom. Na običnom jeziku ,f tanje časti" se ne pominje. Bio sam potpuno ubeic (osećanje stvarnosti uprkos romantizmu!) da ćesl prosto pući od smeha, a oficir me neće jednostavtii to jest bezazleno istući, već će me obavezno poterč oko bilijara, udarajući me kolenom, a onda će< valjda smilovati i izbaciti me kroz prozor. Razunš se, u mom slučaju taj bedni doživljaj se ne bi mogi] samo na tome završiti. Kasnije sam Često sretao W oficira na ulici, i dobro sam ga upamtio. Ne zitf samo da li je i on mene prepoznavao. Verovat nije; to sam zaključio po nekim znacima. Aja, sam njega gledao sa besom i mržnjom, i to je tal trajalo nekoliko godina! Moja mržnja je iz godine godinu sve više rasla i jačala. Prvo sam počeo dai raspitujem o tom oficiru izdaleka. To je bilo dos teško, jer nisam nikog poznavao. Ali jednom ga na ulici neko oslovio po prezimenu dok sam ga izdaleka pratio, kao privezan, i tako sam mu dozn prezime. Drugi put sam ga pratio čak do stana i deset kopejki doznao od vratara: gde stanuje,Fjodor M. Dostojevski 56

kom spratu, sam ili još s nekim itd. - jednom reči, sve što se može doznati od vratara. Jednog jutra, iako nikada nisam pisao, palo mi je na pamet da napišem pripovetku i opišem tog oficira u sati-ričnom vidu, kao karikaturu. Sa nasladom sam pisao tupripovetku. Razobličio sam ga, čak i oklevetao; u početku sam mu dao prezime tako da se odmah moglo poznati, ali posle zrelog razmišljanja prome-nio sam ime i poslao priču u "Otadžbinske zapise". Međutim, tada u časopisu još nije bilo satire i moju pripovetku nisu objavili. Bilo mi je veoma krivo. Ponekad me je mržnja prosto gušila. Najzad sam odlučio da svog protivnika pozovem na dvoboj. Na-pisao sam mu divno, privlačno pismo, moleći ga da mi se izvini; a u slučaju da odbije, dosta odlučno samnagovestio dvoboj. Pismo je bilo tako napisano da kada bi oficir bar malo shvatao "divno i uzvi-šeno", obavezno bi dotrčao da mi padne u zagrljaj i ponudi prijateljstvo. I kako bi to bilo lepo! Mi bis-mo tako lepo, tako lepo živeli! On bi mene štitio svojimdostojanstveni izgledom, a ja bih njega ople-menio svojim obrazovanjem pa i... idejama, i mno-go šta bi moglo biti! Zamislite, tada su bile prošle većdve godine otkako me je uvredio, i moj poziv na dvoboj ispao je najgluplji anahronizam, uprkos veštopisanom pismu, koje je objašnjavalo i prikri-valo taj anahronizam. Ali hvala bogu (i do danas sa suzama u očima zahvaljujem svevišnjem) nisam pos-lao pismo. Koža mi se ježi kad pomislim šta se sve moglo dogoditi da sam ga poslao. I odjednom... iznenada sam se osvetio na naj-jednostavniji i najgenijalniji način! Iznenada mi je

57

Zapisi 'a podzem//o

sinula sjajna misao... Ponekad sam praznikom, po le tri sata, izlazio na Nevski prospekt i šetao po su čanoj strani. Upravo, nisam šetao, već preživaljavi bezbrojne muke i poniženja, da mi se

žuč izlival ali to mi je, čini mi se, i trebalo. Muvao sam se ki vrtirep, ružno i jadno, izmedu prolaznika i neprc tano se sklanjao s puta čas generalima, čas gardi skim i konjičkim oficirima, čas gospođama; u ti trenucima osećao sam grčeve i bolove u srcu, i vre žmarce po ledima od same pomisli na bedni izglt mog odela i banalnost moje smušene pojave. Toi bile paklene muke, neprekidno i neizdržljivo pon ženje od misli koja je prelazila u neposredno os ćanje da sam muva pred celim tim svetom, odvra na i nepotrebna muva - pametnija od svih, od svi obrazovanija i plemenitija od svih, to se već san po sebi razume - ali ipak muva koja se pred svin sklanja i koju svi ponižavaju i vredaju. Zašto sai nametao sebi tu muku, zašto sam išao na Nevski ne znam, ali nešto me je vuklo tamo kad god i ukazala prilika. Tada sam već počeo da osećam plimu ori uživanja o kojima sam govorio u prvoj glavi. Posl slučaja sa oficirom, još jače me je nešto vuklo tami na Nevskom sam ga najčešće i sretao, tamo sai mogao sa uživanjem da ga posmatram. I on je praznicima šetao onuda. Mada se sklanjao pred gi neralima i dostojanstvenim osobama i isto tako i hitro muvao izmedu njih, ipak je ovakve kao ja, j i bolje od mene prosto gazio; išao je pravo na njil kao da je pred njim prazan prostor i ni u kom sluči ju se nije sklanjao s puta. Ja sam se opijao svojoiFjodor M. Dostojevski 58

iznikom, pos-šetao po sun-preživaljavao žuč izlivala; 10 sam se kao lika i nepres-a, čas gardij-)dama; u tim u srcu, i vrele bedni izgled Dojave. To su Iržljivo poni-osredno ose-:tom, odvrat-svih, od svih se već samo e pred svima u. Zašto sam na Nevski -i kad god se1 plimu onih j glavi. Posle i vuklo tamo: o, tamo sam m. I on je o ljao pred ge-isto tako se ve kao ja, pa ravo na njih, u kom sluča-pijao svojom

mržnjom, gledajući ga i... sa besom u duši uvek sam mu se sklanjao s puta. Mučilo me to što čak ni na ulici ne mogu biti s njim ravnopravan. "Zašto se ti obavezno prvi sklanjaš?" dosađivao sam sebi u besu ihisteriji, budeći se nekad pre tri sata ujutru. "Zašto upravo ti, a ne on? Jer za to nema zakona, to nigde nije napisano? Pa dobro, neka bude podjednako, kao što obično biva kad se sretnu vaspitani ljudi: on ustupa polovinu puta i ti polovinu, i prolazite poš-tujući jedan drugog." Ali nije bilo tako, već sam ja skretao, a on nije ni primećivao da mu se sklanjam s puta. I odjednom me ozarila neobična misao. ,,A kako bi bilo", pomislio sam, ,,da se... ne sklonim kad se sretnemo? Namemo da se ne sklonim, pa makar ga čak i gumuo; a kako će to biti?" Ta drska misao tako me je malo-pomalo obuzela da mi nije davala mira. Stalno sam sanjao o tome, strasno, i namemo sve češće išao na Nevski da bih još jasnije zamislio kako ću to uraditi kada budem uradio. Bio sam oduševljen. Sve više mi je ta namera izgledala mogućna i verovatna. "Naravno, neću ga sasvim gurnuti", mislio sam, već unapred postajući dobar od radosti, ,,već onako, jednostavno se neću skloni-ti, sudariću se s njim, ali ne da ga zaboli, već onako, rame o rame, upravo toliko koliko je dozvoljeno u granicama pristojnosti; koliko on mene udari, toliko ijanjega." Najzad sam konačno odlučio. Ali pripreme su mi oduzele vrlo mnogo vremena. Pre svega, za vre-me izvodenja tog poduhvata morao sam izgledati što pristtojnije, morao sam se pobrinuti za odelo. ,,Za svaki slučaj, ako dode do javnog skandala (a

59

Zapisi iz podzemlja

publika je na tom mestu neobično otmena: tu šet- grofica, pa knez D. i cela književnost šeta), trebabs: ti lepo odeven; to imponuje, i odmah ćemo na izven tan način biti izjednačeni u očima

višeg društva.'l tom cilju izmolio sam unapred platu i kupio crai rukavice i solidan šešir kod Čurkina. Crne rukavioz su mi izgledale solidnije i otmenije nego žućkasts koje sam ranije priželjkivao. "Boja je suviše upadlji/ va, kao da čovek nekako hoće suviše da se istakne'l zato nisam uzeo žućkaste. Lepu košulju sa koštaniJ dugmadima odavno sam već bio spremio; ali šinja sam dugo čekao. U stvari, šinjel je bio dosta dobai' bio je topao; samo, bio je postavljen vatom, a oko vratnik je bio od rakuna, što je izgledalo već i suviS lakejski. trebalo je, po svaku cenu, promeniti oko vratnik, nabaviti dabrov, kao što nose oficiri. Zbo toga sam počeo da obilazim radnje i posle nekolik pokušaja naišao sam na jeftinu nemačku dabrovim Iako se te nemačke kožice brzo olinjaju i dobij veoma jadan izgled, u početku, dok su nove, izgb daju čak sasvim pristojno; a meni je to i trebalo & mo za jedanput. Upitao sam za cenu: ipak je bi skupo. Posle ozbiljnog razmišljanja odlučio sam < prodam svoj okovratnik od rakuna, a sumu koja i je nedostajala i za mene bila krupna, rešio sam i izmolim od Antona Antoniča Setočkina, svog sl rešine, čoveka smernog, ozbiljnog i poslovnog, ki nikome nije davao novac na zajam, ali kome je je na značajna ličnost mene posebno preporučila p likom mog stupanja u službu. Strašno sam se rnuč Izgledalo mi je čudovišno sramotno da tražim no\ od Antona Antoniča. Dve-tri noći čak nisam spavFjodor M. Dostojevski 60

otmena: tu šeta t šeta), treba bi-ćemo na izves-šegdruštva." U tu i kupio crne . Cme rukavicenego žućkaste, j suviše upadlji-daseistakne", ilju sa koštanim •emio; ali šinjel )io dosta dobar, 1 vatom, a oko-lalo već i suviše promeniti oko-se oficiri. Zbogposle nekoliko ičku dabrovinu. linjaju i dobijusu nove, izgle-to i trebalo sa-m: ipak je bilo odlučio sam da a sumu koja mi a, rešio sam da kina, svog sta-poslovnog, koji alikome je jed-oreporučila pri-o sam se mučio. da tražim novac k nisam spavao

- i upšte, tada sam malo spavao, imao sam groznicu; srce mi je nekako podmuklo zamiralo, ili bi odjed-nom počelo da lupa, lupa, lupa! Anton Antonič se u početku začudio, onda se namrštio, zatim promislio i dao mi je, ipak, novac na zajam, pošto je prethodno uzeo od mene priznanicu s pravom da posle tri nedelje novac koji je dao na zajam naplati od moje plate. Tako je, najzad, sve bilo gotovo; lepa dabrovina zamenila je gadnog ra-kuna, i ja sam počeo polako da pristupam delu. Ni-sam se mogao odlučiti odmah - i nepromišljeno. Trebalo je tu stvar vešto i polako srediti. Ali prizna-jem da sam posle mnogobrojnih pokušaja čak počeo da očajavam; nikako da se sudarimo, i to ti je! A zar se nisam pripremao, zar nisam nameravao - izgle-dalo je, evo, sad, sad ćemo se sudariti, a kad pogle-dam - opet sam se ja sklonio i on je prošao, a mene uopšte nije primetio. Idući mu u susret, čak sam i molitve čitao, da mi bog da odlučnosti. Jednom sam već sasvim bio odlučio, ali sve se svršilo time što sam se sapleo pred njegovim nogama, zato što sam u poslednjem trenutku, na nekoliko santimetara od njega, izgubio smelost. On je sasvim mirno prešao preko mene, a ja sam kao lopta odleteo u stranu. Te sam noći bio ponovo bolestan, imao sam groznicu i buncao. I odjednom se sve završilo da ne može biti bolje. Noću, uoči tog dana, konačno sam odlučio da ne ostvarujem svoju opasnu nameru, da se svega okanem, i s tom namerom sam izašao na Nevski da vidim kako ću svega da se okanem. Odjednom, tri koraka od svog neprijatelja, neočekivano sam odlu-čio, zažmurio i - mi smo se snažno sudarili rame o

61 Zapisi ii podzemlja

^

rame! Nisam se sklonio ni za pedalj i prošao satt potpuno ravnopravno! On se Čak nije ni osvrniir, glumio je da nije primetio, ali je samo glumio, u t, sam ubeden! I sada u to tvrdo verujem! Naravno,j; sam opet izvukao deblji kraj; on je bio jači, ali nij; u tome stvar. Suština je bila u tome što sam postiga( cilj, očuvao dostojanstvo, nisam ustupio ni korak javno sam pokazao da smo ravnopravni u društven. om smislu. Vratio sam se kući sa osećanjem da saj se potpuno osvetio za sve. Bio sam ushićen. Liko-vao sam i pevao italijanske arije. Naravno, neo. vam opisati šta se dogodilo sa mnom posle tri dana ako ste čitali moju prvu glavu "Podzemlje", možett se i sami dosetiti. Oficira su kasnije nekud premes-tili; već nekih četrnaest godina nisam ga video. Št li sada radi, dragi moj? Koga li gazi?2. Ali prošla je etapa mog sitnog razvrata i men: se od svega strašno smučilo. Navaljivalo je kajanje. a ja sam ga terao: suviše mi se smučilo. Malo-poma-lo ipak sam se i na to navikavao. Na sve sam se na-vikavao, upravo, nisam se baš navikavao, već neka-ko dobrovoljno pristao da podnosim. Medutim, j! sam imao izlaz, koji je sve mirio - spasti se i povuć u ,,sve što je lepo i uzvišeno", naravno u snovima Sanjario sam strahovito, po tri meseca uzastopnf zatvarao sam se u svoj ćumez i, verujte mi, u tii" trenucima nisam ličio na onog gospodina koji jel panici zečjeg srca prišivao švapsku dabrovinu $Fjodor M. Dostoievski 62

. ku svog šinjela. Odjednom sam postajao junak. Svog gorostasnog poručnika ne bih tada ni na prag mstio. Nisam mogao čak ni da ga zamislim. Kakvi u bjli moji snovi i kako sam se mogao zadovoljiti niima - teško mi je sada da kažem, ali tada sam se time zadovoljavao. Uostalom, ja se još i danas deli-mično time zadovoljavam. Snovi su me naročito siatko i snažno obuzimali posle razvrata - i dolazili su sa kajanjem i suzama, prokletstvima i oduševlja-vanjem. Bilo je trenutaka takvog stvarnog zanosa i takve sreće da u duši, kunem vam se, nisam osećao ni kap ironije. Imao sam veru, nadu i ljubav. U tome i jeste stvar, što sam tada slepo verovao da će se sve nekim čudom i spoljnim okolnostima odjednom razvedriti i raširiti; da će se ukazati preda mnom sfera delatnosti koja mi odgovara, korisne, divne, i, što je najvažnije, delatnosti sasvim pripremljene (kakvu upravo nikad nisam znao, ali, glavno je, sas-vim pripremljene). I tada ću se odjednom pojaviti u božjem svetu, gotovo na belom konju i sa lovo-rovim vencem na glavi. Drugorazrednu ulogu nisam mogao ni da zamislim, zato sam u stvarnosti sasvim mirno imao poslednju. Ili junak, ili gad, sredine ne-ma. To me je i upropastilo - zato što sam se u blatu tesio time da sam u drugo vreme junak, a junak je ^skupljivao prljavštinu: običnog čoveka je, kažem sramota da se prlja, a junak stoji i suviše visoko da1 se mogao uprljati, prema tome - može se prljati.animljivo je da su me plime "svega lepog i' ZVlsenog" obuzimale i za vreme razvrata, i to upra-onda kada sam bio na samom dnu - nailazile su0 usamljeni talasi, kao da podsećaju na sebe i ne63 Zapisi iz podzemlja

iskorenjuju razvrat, naprotiv, kao da ga još aktivir^. ju svojim kontrastom i zato nailaze upravo u otioj meri koliko je potrebno za dobar sos. Taj sos se sas-tojao od protivrečnosti patnji, od bolne unutrašnjE analize; i sve te velike i male muke davale su mon razvratu neku pikantnost, čak i smisao, jednom reči potpuno su ispunjavale funkciju dobrog sosa. Sveje to imalo čak i izvesnu dubinu. Zar bih ja i mogao pristati na običan, banalan, prosto pisarski sitat razvrat i podnetu svu tu prljavštinu! Sta bi me tada moglo sablazniti u tom razvratu i izmamiti noću na ulicu? Ne, gospodo, ja sam imao plemenit izgovoi za sve...

A koliko sam ljubavi, gospodo, koliko sam ljubavi doživljavao u svojim snovima, u tom ,,spa-savanju svega što je divno i uzvišeno", istina, fan-tastičnih ljubavi, koje se nikad nisu prenele na nešto ljudsko u stvamosti - ali toliko je mnogo bilo te ljubavi da zatim nisam ni osećao potrebu da je il stvarnosti primenim: to je bila suvišna raskoš. Sve se, uostalom, srećno svršavalo lenjim i zanosnin". prelaskom na umetnost - naime, ka divnim oblicima života, potpuno završenim, ukradenim od pesnika i romantičara, i prilagođenim raznim potrebama i zah-tevima. Na primer, trijumfujem nad svima; razuntf se, svi su preda mnom oboreni u prašinu i primoraff da dobrovoljno priznaju sva moja savršenstva - a 'f im svima opraštam. Zaljubljujem se kao slavan peS' nik i dvorski komornik, dobijam nebrojene miliotf i odmah ih poklanjam ljudskom rodu, a istovremenc ispovedam se pred celim narodom, priznajući svq)e sramote koje, naravno, nisu prosto sramote, već sadfFiodor M. Dostojevski 64

. u sebi mnogo "divnog i uzvišenog", nečeg man-fredovskog. Svi plaču i ljube me (inače, kakve bi bi-• bUdale), a ja odlazim bos i gladan da propovedam nove ideje i pobedujem konzervativce kod Auster-lica. Zatim odjekuje marš, objavljuje se amnestija, papa pristaje da ode iz Rima u Brazil; zatim bal za celu Italiju u vili Borgeze, koja je na obali jezera Komo, pošto se jezero Komo za taj slučaj prenosi u Rim; zatim scena u žbunju itd., itd. - kao da ne znate! Reći ćete da je banalno i podlo sve to iznosi-ti sada na pijacu, sada posle tolikih zanosa i suza, koje sam sam priznao. A zašto da je podlo? Zar mis-lite, gospodo, da se ja stidim svega toga i da je sve to gluplje bilo od čega u vašem životu? Pored toga, verujte da je ponešto bilo dosta dobro smišljeno... Nije se baš sve odigravalo na jezeru Komo. Uosta-lom, vi ste u pravu: zaista je sve trivijalno i podlo. A najpodlije je to što sam pred vama počeo da se pravdam - i još podlije što sada dajem ovu primed-bu. Uostalom, dosta, inače se neće nikad završiti: biće sve jedno podlije od drugog... Duže od tri meseca nisam nikako mogao nep-rekidno da sanjam, i počinjao sam da osećam neodo-Ijivu potrebu da zaplovim u društvo. Zaploviti u drušrvo značilo je za mene otići u posetu mom šefu kancelarije, Antonu Antoniču Setočkinu. To je bio moJ jedini stalni poznanik u toku celog života, ia se čak i sam tome čudim. Ali i k njemu sam !azio samo onda kad bi nastupila odredena faza i °Ji snovi stizali do takve sreće da mi je neophod- 1 nitno bilo da se zagrlim sa svim ljudima i sa Ce "n Čovečanstvom; a za to je trebalo imati bar65 Zapisi iz podzemlja

jednog živog čoveka, čoveka koji stvarno postojj Antonu Antoniču moglo se ići samo utorkom (nje. gov dan), prema tome, morao sam i potrebu da se zagrlim sa celim čovečanstvom podešavati uvek prema utorku. Taj Anton Antonič stanovao je kod Pet uglova, na trećem spratu, u četiri male sobice niske tavanice, sve jedna manja od druge, i izgle-dale su vrlo ekonomično i malogradanski. S njim su živele dve kćeri i njihova tetka, koja je uvek služila čaj. Jedna kći je imala trinaest, a druga četrnaest godina, obe prćastih nosića - one su me strašno zbunjivale zato što su stalno nešto šaputale i kiko-tale se. Domaćin je obično sedeo u kabinetu, na divanu tapaciranom kožom, za stolom, sa nekim sedim gostom , činovnikom iz našeg ili čak iz dru-gog nadleštva. Više od dva-tri gosta, i uvek ista. nisam tamo nikad video. Razgovarali su o mono-polu, o raspravama u Senatu, o platama, o unapre-denjima, o njegovom prevashodstvu, o načinu da se čovek dopadne itd. Imao sam strpijenja da odsedire kao budala po tri-četiri sata pored tih ljudi, slušajući ih, iako sam nisam smeo ni umeo ni o čemu da povedem razgovor s njima. Prosto bih otupeo, p" nekoliko puta bih se preznojavao, nada mnom bi lebdela paraliza, ali to je bilo i dobro i korisno. Kad sam se vraćao kuči, za izvesno vreme sam odlagao želju da se zagrlim sa celim čovečanstvom.

Imao sam, istina, još jednog poznanika, Si-monova, bivšeg školskog druga. Imao sam, doduše-mnogo školskih drugova u Petrogradu, ali nisam s njima održavao veze, čak sam prestao i da se poZ' dravljam s njima na ulici. Možda sam samo zato'Fjodor M. Dostojevski 66

rešao u drugu ustanovu, da ne budem zajedno s jima i da odjednom prekinem sa svojim mrskim detinjstvom. Neka je prokleta ta škola, te užasne robijaške godine! Jednom reči, odmah sam se ra-zišao sa drugovima, kad sam izašao na slobodu. Ostalo ih je dvojica-trojica sa kojima sam se poz-dravljao u susretu. Medu njima je bio i Simonov, koji se u školi nije ničim odlikovao: bio je miran i staložen, ali ja sam u njemu opazio izvesnu nezav-isnost karaktera i čak poštenje. Mislim, čak, da nije bio mnogo ograničen. Mi smo nekada imali svetlih trenutaka, samo nisu dugo trajali - nekako ih je od-jednom pokrila tama. Njemu su očevidno te uspo-mene padale teško i čini mi se da se stalno bojao da ne predem na raniji ton. Naslućivao sam da sam mu odvratan, ali ipak sam ga posećivao, jer nisam bio u to još potpuno ubeden. I eto, jednog četvrtka, kad nisam mogao da podnesem svoju usamljenost, i znajući da su četvr-tkom kod Antona Antoniča vrata zatvorena, setio sam se Simonova. Penjući se na treći sprat do njega, mislio sam upravo o tome da sam tom gospodinu uvek dosadivao i da uzaludno idem. Ali kako se uvek završavalo time da su me slična razmišljanja, kao za inat, podsticala da zapadam u dvosmislene situacije - ušao sam. Skoro je godina dana prošla od m°g poslednjeg videnja sa Simonovom.67 Zapisi iz podzemlja

¦¦^¦¦¦¦B3. Kod njega sam zatekao još dvojicu svojil] školskih drugova. Raspravljali su, očigledno, o vrlo važnoj stvari. Na moj dolazak nijedan od njih ni-je obratio gotovo nikakvu pažnju, što je bilo dosta čudno, jer se već godinama nisam viđao s njima, Očigledno su me smatrali za običnu muvu. Tako me nisu omalovažavali ni u školi, mada su me tamo svi mrzeli. Ja sam, naravno, shvatio da su me morali sada prezirati zbog neuspeha u karijeri, i zato što sam se suviše zapustio, nosio pohabano odelo, i ostalo - što je u njihovim očima predstavljalo znak moje nesposobnosti i sićušnog značaja. Ali ipak nisam očekivao takvo prezrenje. Simonov se čak začudio mom dolasku. On se i ranije nekako čudio mom dolasku. Sve me je to zbunilo i zaprepastilo; seo sam dosta tužan i počeo da slušam o čemu ras-pravljaju. Vodio se ozbiljan i čak vatren razgovor o oproštajnom mčku koji su ova gospoda htela sutra da prirede svom drugu Zverkovu, oficiru, koji je odlazio u daleku guberniju. Mesje Zverkov bio je u toku celog mog školovanja i moj školski drug. Na-ročito sam ga počeo mrzeti u višim razredima. U nižim razredima bio je samo lepuškast, nestašafl dečko koga su svi voleli. Ja sam ga, istina, mrzeo već i u nižim razredima i upravo zato što je bio lep i nestašan dečak. Uvek je slabo učio - i što dalj^ sve gore - medutim, dobro je završio školu zato ŠW je imao protekciju. U toku poslednje godine u našo.l školi dobio je u nasledstvo dvesta kmetova, a kak°Fjodor M. Dostoievski 68

m0 svi mi bili sirotinja, počeo je da se razmeće red nama. Bio je to u najvećoj meri banalan tip, ali ak dobar dečak - čak i onda kada se razmetao. IVleđutim, bez obzira na fantastične i frazerske for-me našeg shvatanja časti i ponosa, svi naši, sem ma-log broja sve više su se ulagivali Zverkovu što se ovaj više razmetao. I nisu se ulagivali zbog neke koristi, već zato što je bio čovek koga je priroda favorizovala svojim darovima. Pored toga, medu nama je bilo uobičajeno da Zverkova smatramo specijalistom u spretnosti i lepim manirima. Ovo poslednje me je naročito ljutilo. Mrzeo sam prodoran zvuk njegovog samouverenog glasa, obožavanje vlastitih

duhovi-tosti, koje su bivale vrlo glupe, mada je imao oštar jezik; mrzeo sam njegovo lepo, ali priglupo lice (za koje bih, međutim, vrlo rado promenio svoje pamet-no) i nonšalantne oficirske manire četrdesetih godi-na. Mrzeo sam kad je pričao o svojim budućim us-pesima kod žena (nije se usuđivao da počne sa že-nama dok još nema oficirske epolete i nestrpljivo ih je očekivao) i o tome kako će svakog trenutka izla-ziti na dvoboje. Sećam se kako sam se, uvek ćutljiv, neočekivano posvadao sa Zverkovom, kada je jed-nom, u slobodno vreme, pričajući sa drugovima o budućim nasladama, i razigran kao malo štene na suncu, odjednom izjavio da nijednu mladu seljanku u svom selu neće ostaviti na miru, da je to - droit de Se'gneur,* a seljake će, ako se usude da protestuju, SVe °dreda išibati i svima će, tim bradatim gadovi-a> ^drediti dvostruki namet. Naši prostaci su aplau-1 Zverkovu - a ja sam se posvadao s njim, samo: Pravo spahije.69 Zapisi iz podzemlja

ne iz sažaljenja prema devojkama i njihovim oilivima, već zato što su takvoj bubi tako aplaudiianPobedio sam tada. Medutim, iako je bio glup, Zvikkov je bio veseo i drzak i zato je sve okrenuoiksmeh, tako da ja ipak nisam sasvim pobedio: smoje bio u njegovu korist. On me je kasnije nekoliiljputa pobedivao, ali bez zlobe, nekako u šali, uzgnki sa smehom. Ja sam na to sa zlobom i preziročćutao i nisam mu odgovarao. Po završenom školuvanju pokušao je da mi se približi; nisam se mnoiZprotivio, zato što mi je to laskalo; ali ubrzo smodrazišli, što je bilo prirodno. Zatim sam slušao onjngovim kasarnsko-poručničkim uspesima i o toirpkako lumpuje. Zatim su došle druge vesti, kako nt\reduje u službi. Više me nije pozdravljao na uliddja sam slutio da se boji kompromitovanja, akonbude pozdravljao sa tako beznačajnom ličnošću kpšto sam ja. Jedanput sam ga video i u pozorištu,s.trećoj galeriji, već sa akselbantima. Ulagivao stčudvarao kćerkama jednog veoma starog generalZa neke tri godine Zverkov je mnogo popustio, rržda je bio kao i pre još dosta lep i okretan; nekakozpodbuo i počeo da se goji. Videlo se da će seltridesete sasvim otromboljiti... Eto, tom Zverkovfkoji je, najzad, odlazio, drugovi su hteli da prirefiručak. Oni su stalno, u toku sve tri godine, održaviveze s njim, iako se, verujem, nisu smatrali njerfravnim. c Od dva Simonovljeva gosta prvi se zvao Ft fičkin, ruski Nemac - čovek malog rasta, glups majmunskog lica, koji je sve ismevao, moj najljl neprijatelj, još iz nižih razreda - podao, drzak hvcFjodor M. Dostojevski 70

lisavac, koji je izigravao najusptilniju samouvere-nost, mada je, naravno, u duši bio kukavica. Ferfič-lcinje bio jedan od onih Zverkovljevih obožavalaca, koji su mu se smišljeno udvarali i često uzajmljivali od njega novac. Drugi Simonovljev gost, Trudo-Ijubov, bio je sasvim

neinteresantna ličnost, vojnič-ki tip, visok, hladnog izraza lica, prilično pošten čovek, ali koji se klanjao pred svakim uspehom i bio ustanju da raspravlja samo o unapredenjima. Bio je Zverkovu neki dalji rodak i to mu je (glupo je reći) davalo izvestan značaj medu nama. Mene je on stal-no potcenjivao, ali je bio podnošljiv, mada se nije ponašao sasvim učtivo. - Pa ako je po sedam rubalja - kazao je Tru-doljubov - nas smo trojica, dakle, dvadeset jedna rublja, može se dobro ručati. Zverkov, naravno, ne plaća. - Pa razume se, kad ga mi pozivamo - odlu-čioje Simonov. - A zar vi mislite - upleo se vatreno uobra-ženi Ferfičkin - kao drski lakej koji se razmeće zvezdicama svog gospodara generala - zar vi mis-lite da će Zverkov dozvoliti da mi sami platimo? Pristaće možda iz pristojnosti, ali će zato sam pola tuceta naručiti. - Koješta, gde možemo nas četvorica popiti pola tuceta! - kazao je Trudoljubov, koji je obratio pažnju samo na pola tuceta. - Dakle nas trojica, i Zverkov četvrti, dvade-setjedna rublja. Hotel de Paris, sutra u pet sati -konačno je zaključio Simonov, koga su izabrali za oreanizatora.71 Zapisi iz podzemlja

- Kako dvadeset jedna? - rekao sam sai;nim uzbudenjem i čak očigledno uvređen. -računate na mene, onda nije dvadeset jednadvadeset osam rubalja. Mislio sam da će ispasti vrlo lepo ako ko iznenada ponudim svoj ulog, da će odjec svi biti pobedeni i pogledaće u mene sa pošl njem. - Zar i vi hoćete? - nezadovoljno je priiSimonov, izbegavajući nekako da me pogled;je mene znao napamet.Razbesnelo me je što me je znao do dna - A zašto ne? Pa i ja sam, mislim, drug jatelj i, priznajem čak mi je krivo što ste me za - uskipeo sam. - A gde da vas nademo? - grubo se Ferfičkin. - Vi ste uvek bili u zategnutim odnosii Zverkovom - dodao je Trudoljubov, mršteći si Ali ja sam se već bio zaleteo i nisa mogao zustaviti. - Ja mislim da o tome niko nema pra govori - odgovorio sam drhtavim glasom, kao bogzna šta desilo. - Možda i hoću upravo za se ranije nismo slagali. - E, ko će vas razumeti... ta uzvišena c nja - podsmehnuo se Trudoljubov. - Upisaćemo vas - odlučio je Simonov, tivši se meni - sutra u pet sati, Hotel de Pari mojte pogrešiti. - A novac! - kazao je Ferfičkin polug pokazujući glavom Simonovu na mene, ali jeFjodor M. Dostojevski 72

zaćutao, jer se čak i Simonov zbunio. Dosta! - rekao je Trdudoljubov ustajući. -Ako mu je već toliko stalo, neka dođe. - Ali to je naše društvo, krug prijatelja - lju-tio se Ferfičkin, uzimajući šešir. - To nije zvaničanskup. Možda mi uopšte ne želiimo da vi dodete... I oni su otišli. Odlazeći, Ferfičkin se nije poz-dravio sa mnom, a Trudoljubov je jedva klimnuo glavom, ne gledajući me. Simonov, sa kojim sam ostaonasamo, bio je u nekoj neprijatnoj nedoumici i čudno me je gledao. Nije seo niti je mene ponudio. - Hm... da... dakle, sutra. Hoćete li mi sadadati novac? Da bih sigurno znao - promrmljao jezbunjeno.

Planuo sam, ali sam se odjednom setio da, već ne pamtim otkad, dugujem Simonovu petnaest rubalja, što, istina, nikad nisarn zaboravljao, ali ni-sam ni vraćao novac. - Priznaćete, Simonove, da nisam mogao zna-tidolazeći ovamo... i strašno mi je krivo što sam zaboravio... - Dobro, dobro, ne mari. Platićete sutra, pos-leručka. Ja sam tražio samo da bih znao... Molim vasdase... Odjednom je prekinuo i počeo da hoda po sobi još nervozniji. Koračajući, počeo je da gazi petama i tako je još jače lupao. - Da vas ja ne zadržavam? - zapitao sam ga posle kraćeg ćutanja. - A, ne! - trgao se odjednom. - To jest, istinu govoreći, da. Znate, treba još da svratim... Tu u blizi-ni... - dodao je kao da se izvinjava i stideći se malo...73 Zapisi iz podzemija

- Ah, bože moj! Pa zašto ne ka-že-te? - uzvi nnuo sam i zgrabio kapu sa čudnom nonšalantnoštnkoja mi je ni sam ne znam otkuda došla. o -Tonije daleko... sveganekolikokoraka...punavljao je Simonov, ispraćajući me do predsobikužurbano, što mu uopšte nije priličilo. - Dakle, sulćtačno u pet sati! - viknuo mi je kad sam već biottstepenicama; mnogo je bio zadovoljan što odlaziitAja sam bio besan. s - Eh, šta mi je trebalo, šta mi je trebalo dai<namećem! - škripao sam zubima, koračajući li icom. - I onakvom podlacu, onoj svinji Zverko"iNaravno, ne treba ići. Baš me briga! Nisam oh:vezan! Sutra ću obavestiti Simonova poštom... Ali zato sam se upravo i ljutio što sam si urno znao da ću otići, da ću za inat otići. I ukolii je netaktičnije i nepristojnije što idem, utolikol pre otići. Postojala je čak ozbiljna smetnja - razlogi ne idem: nisam imao novaca. Imao sam svega dev rubalja. Ali od tog novca je još koliko sutra trebi dati sedam rubalja, mesečnu platu, Apolonu, mt slugi, koji je kod mene služio za sedam rubalja, svojom hranom. Nemogućno je bilo ne dati Apolonu, znaj njegov karakter. Ali o toj hulji, o toj mojoj rak-r; govoriću nešto kasnije. Ipak, znao sam da mu neću dati novac i di obavezno otići na ručak. Te noći sam sanjao najodvratnije snove. 1 ni čudo: cele večeri su me pritiskale uspomenf robijaške dane mog đačkog života i nikako niFjodor M. Dostojevski 74

raogao da ih se otresem. Strpali su me u tu školumoji daleki rođaci, od kojih sam zavisio i o kojimaotada ništa više ne znam - gurnuli su me, siroče, većutučeno njihovim prekorima, već brižno, ćutljivo,koje je uplašeno od svega zaziralo. Drugovi su medočekali pakosnim i nemilosrdnim ismevanjem, za-to Sto nisam ličio ni na jednog od njih. Ja, među-tim, nisam mogao da podnosim podsmevanje; ni-sam mogao da se tako lako saživim, kao što su seoni lako navikavali jedan na drugog. Odmah samihomrznuo i zatvorio se od svih u bojažljivu, uvre-

đenu i neizmemu gordost. Njihova grubost me revolti-rala. Oni su cinički ismevali moje lice, moju nespret-nu pojavu - a kakva su, međutim, glupa lica imalioni! U našoj školi su izrazi lica nekako naročitopostajali glupi i menjali se. Koliko je divne decedolazilo u nju. A posle nekoliko godina odvratno ihjebilo pogledati. Još u svojoj šesnaestoj godini tuž-no sam ih posmatrao i čudio se: već tada me jezaprepastila sitničavost njihovog mišljenja, glupostnjihovog rada, igara i razgovora. Nisu shvatali naj-potrebnije stvari, nisu se interesovali za tako zna-čajne i neobične pojave da sam ih i nehotice počeosmatrati za niže od sebe. Nije me na to terala uvre-dena sujeta i, tako vam boga, ne dosadujte mi većotužnim i šablonskim odgovorima: ,,da sam ja samosanjao, a oni su već tada shvatali stvarni život".Ništa oni nisu shvatali, nikakav stvarni život i, ku-nem vam se, to me je najviše i dovodilo do besa.Naprotiv, najočigledniju stvarnost, koja je prostobola oči, oni su shvatali fantastično glupo i već sutada navikli da se klanjaju samo uspehu. Sve što je75 Zapisi iz podzemtja

bilo pravično, ali poniženo i utučeno, to su oni stt n( no i svirepo ismevali. Smatrali su da čin znači; di met i već u šesnaestoj godini raspravhah su o ui di nim mestašcima. Mnogo šta je, razume se, dok n od gluposti i rđavih primera kojima su neprestik bili okruženi u detinjstvu i dečaštvu. Pokvareni n bili užasno. Naravno, i u tome je bilo mnogoik formalnog, više veštačkog cinizma; mladost i 'm t na svežina izbijali su iz njih, naravno, i poredii hove pokvarenosti; ali ni ta svežina nije bilapii lačria, ispoljavala se u nekom razvratnom postujL Mrzeo sam ih strašno, iako sam možda bio i gorii] njih. Oni su mi vraćali istom merom, i nisu skriv svoju odvratnost prema meni. Medutim, ja i nii više želeo njihovu ljubav - naprotiv, stalno si žudeo za njihovim poniženjem. Da bih se spa njihovih podsmeha, počeo sam svesno da ui dobro i probio sam se među najbolje đake. To h imponovalo. Pored toga, svi su počeli pomalc shvataju da sam pročitao već takve knjige koje nisu mogli čitati, i da sam razumevao stvari ( nisu ulazile u okvire našeg školskog programi koje oni nisu ni čuli. Sa podsmehom su gledali to, ali su osećali duhovnu inferiornost, utolik što su i profesori zbog moje informisanosti obi na mene pažnju. Ismevanje je prestalo, ali je c neprijateljstvo i nastali su hladni, zategnuti o< Na kraju, ja sam nisam izdržao: sa godinai razvijalo u meni osećanje potrebe za ljudima, i jateljima. Pokušao sam da se zbližim sa nekir je to zbližavanje uvek ispadalo nekako neprii i samo od sebe je ponovo nestajalo. Imao saiFjodor M. Dostojevski 76

nom čak i prijatelja. Ali sam ja već bio despot u duši; hteo sam da neograničeno vladam njegovom dušom; hteo sam da mu ulijem prezir prema okoli-m; zahtevao sam od njega da gordo i konačno ras-kine s tom sredinom. Uplašio sam ga svojim stras-nim prijateijstvom; dovodio sam ga do suza, do konvulzija - a bio je naivan i predana duša; ali kad mi se sav predao, odmah sam ga omrznuo i odgur-nuo od sebe - upravo kao da mi je bio potreban sa-mo zato da ga pobedim, samo zato da ga potčinim. Ali sve nisam mogao pobediti; moj prijatelj isto ta-ko nije ni na koga ličio i predstavljao je redak izuze-tak. Po svršetku škole prva briga mi je bila da odus-tanem od specijalne službe za koju sam se spremao, da pokidam sve veze,

prokunem prošlost i da je pokopam... I davo zna zašto sam se posle svega odvukao tom Simonovu. Sutradan rano ujutru skočio sam iz postelje, skočio uzbuden kao da sad odmah sve ima da započne. Ali sam verovao da će se toga dana desiti, i to obavezno, neki radikalni prelom u mom životu. Možda je to dolazilo od neiskustva, ali meni se ce-log života, pri svakom najmanjem dogadaju, uvek činilo da sada ima da nastupi neki radikalni prelom u mom životu. Otišao sam, istina, na dužnost kao i obično, ali sam klisnuo kući dva sata ranije da se spremim. Mislio sam: najvažnije je da ne dodem prvi, inače će pomisliti da sam se mnogo obrado-vao.Ali takvih najvažnijih stvari bilo je na hiljade, i sve su me uzbuđivale do iznemoglosti. Sam sam još jedanput očistio čizme; Apolon ih ni za šta na svetu ne bi očistio dvaput dnevno, smatrajući da to nije

77

Zapisi iz podzemlja

""Ćtefc1red. Čistio sam ih, pošto sam prethodno ukrao Četk iz predsoblja, da me ovaj ne bi opazio, jer bi me kas. nije prezirao. Zatim sam detaljno pregledao odel0, video da je staro, izlizano i iznošeno. Suviše sarr postao neuredan! Šinjel je, istina, bio u dobrom sta-nju, ali nisam mogao u njemu da idem na ručak. 4 što je najvažnije: na pantalonama, upravo na kolc. nu, bila je ogromna, žuta mrlja. Predosećao sam dj će mi samo ta mrlja oduzeti devet desetina mog dos-tojanstva. Znao sam, isto tako, i to da je nisko takt misliti. "Ali sada mi nije do razmišljanja, sada nas. tupa stvarnost", mislio sam i gubio hrabrost. Isto tako, odlično sam znao da sva ta fakta čudovišno uveličavam; ali šta da radim: nisam više mogao 4 vladam sobom, tresla me je groznica. Sa očajanjei sam razmišljao kako će me sa visine i hladno dočeka-ti onaj "podlac" Zverkov; sa kakvim će me tupim neodoljivim prezirom gledati glupi Trudoljubov; ka-ko će se ona buba Fefičkin odvratno i bezočno ce riti na moj račun, samo da bi se dodvorio Zverkovu: kako će Simonov sve to u sebi odlično razumeti,: kako će me prezirati zbog niskosti moje sujete: malodušnosti, a što je najvažnije, kako će sve to bit bedno, nepoetično i banalno. Razume se, najboljefc bilo ne ići. Ali to je bilo sasvim nemoguće: kad m" ne nešto počne da vuče, onda se potpuno oduševiu svim bićem. Ja bih kasnije celog života peckao $ be: ,,A, uplašio si se, uplašio si se stvarnosti, up'a šio!" Naprotiv, stvarno sam želeo da dokažem cel". toj bagri da nisam takva kukavica, kao što izgledai" I ne samo to, u najjačem paroksizmu grozničaVS kukavičluka sanjao sam da ih pobedim, očarafl1Fjodor M. Dostojevski 78

ram <ja me zavole - makar samo zbog "uzvi-nosti mojih misli i nesumnjive duhovitosti". Oninapustiti Zverkova, on će sedeti po strani, ćutatistideti se, ja ću zgaziti Zverkova. Zatim ću se,nožda, s njim izmiriti, i ispićemo na ,,ti", ali naj-više me je ljutilo i vredalo to što sam i tada tačno isigurno znao da meni, u stvari, sve to ne treba, dauopšte ne želim ni da ih smrvim, niti da ih poko-ravam i očaravam, i da za ceo rezultat, kada bih gai postigao, ja lično ne bih dao ni prebijene pare. O,kako sam molio boga da taj dan što pre dode! Saneizrecivom tugom prilazio sam prozoru, otvarao

okno i gledao se u belkastu sumaglicu mokrog sne-ga koji je padao u gustim pahuljicama... Najzad je na mom rdavom zidnom satu pro-šištalo pet. Zgrabio sam kaput i nastojeći da ne pog-ledam Apolona - koji je još jutros od mene očeki-vao platu, ali zbog gordosti svoje nije hteo da je zatraži - klisnuo pored njega na vrata i kočijama, koje sam namerno naručio za poslednje pola rublje, dovezao sam se kao gospodin pred Hotel de Paris. Još sinoć sam znao da ću doći prvi. Ali nije bl'a stvar u tome ko će prvi.Ne samo što nikog od njih nije bilo već samva i pronašao našu sobu. Sto još nije bio sasvim}°stavljen. Šta je to značilo? Posle mnogih raspiti-Ja doznao sam, najzad, od posluge, da je ručakazan za šest sati, a ne za pet. To su mi potvrdili i79 Zapisi iz podzemlja

u bifeu. Čak me je bilo sramota da se raspitujen, Tek je bilo pet sati i dvadeset pet minuta. Ako 2 promenili vreme, trebalo je obavezno da me izveste zato i postoji pošta, a ne da me izlažu "sramoti", pred sobom i... i ne bar pred poslugom. Seo sajj kelner je počeo da postavlja; u njegovom prisustvj osetio sam se još više uvreden. Oko šest sati, sem upaljenih lampi, uneli su i sveće. Kelner nije jj pomislio da ih unese čim sam ja stigao. U susedna sobi ručala su za posebnim stolovima nekakva dva sumorna posetioca, na izgled ljuti i ćutljivi. U jed-i noj od udaljenih soba bilo je vrlo bučno; čak $u vikali; čuo se grohotan smeh velikog društva; zatim se čula neka odvratna vriska na francuskom: m ručku je bilo i dama. Jednom reči, bilo je veoma odvratno. Retko sam još nekad preživljavao tako odvratan trenutak, i kad su se oni svi zajedno u šesl sati pojavili, ja sam se u prvom trenutku obradovao kao nekim oslobodiocima, i umalo nisam zaboravio da treba da izgledam uvreden. Zverkov je ušao prvi, očevidno prednjačeći.I on i svi ostali su se smejali; ali kada je mene opazio, Zverkov se isprsio, prišao mi ležerno, njišući se po-malo u struku kao da koketuje, i pružio mi rukn nežno, ali ne baš sasvim, već sa nekom opreznom gotovo generalskom učtivošću, upravo kao da se pružajući ruku čuvao od nečeg. A ja sam, naproti* zamišljao da će se čim ude zakikotati svojim ranijii" smehom, tankim i sa potcikivanjem, i da će od prviJ reči početi njegove neduhovite šale i dosetke. Z" njih sam se spremao još od sinoć, ali nikako nisa" očekivao ovakav odnos sa visine, i ovakvu generafFjodor M. Dostoievski 80

]m ugladenost. Znači, smatrao je da je neizmemoa(j jnene u svakom pogledu. Da je hteo samo daeUvredi svojim generalskim držanjem, to bi se jošog[0 podneti, mislio sam u sebi, ja bih se već ne-kako odbranio. Ali, ako je stvamo, bez ikakve željeda me vreda, u njegovu ovnujsku tikvu ozbiljno za-sela misao da je neizmemo iznad mene i da može daaleda na mene jedino sa izvesnom snishodljivošću -šta onda? Samo od te pretpostavke počeo sam da segušim. - Sa čuđenjem sam doznao o vašoj želji dabudete s nama - počeo je vrskajući, šapćući, raz-vlačeći reči, što ranije nije činio. Ja i vi se nekakouopšte nismo sretali. Vi nas izbegavate. Ne bi treba-lo. Mi nismo tako strašni kao što vam se to čini. E,pa u svakom slučaju, radujem se što ćemo ob-no-vi-

-ti...I nemamo se okrenuo da stavi šešir na prozor.- Čekate li odavno? - zapitao je Trudoljubov. - Došao sam tačno u pet sati, kao što ste mi juče kazali - odgovorio sam glasno i sa ljutnjom koja je obećavala blisku eksploziju. - Zar ga nisi obavestio da smo promenili vre-me? - okrenuo se Trudoljubov Simonovu. - Nisam. Zaboravio sam - odgovorio je Si-monov, ali bez ikakvog kajanja, i čak je bez izvi-nJenja pošao da vidi šta je sa zakuskom. - Dakle, vi ste ovde već čitav sat! Oh, jad-:- - uzviknuo je podsmešljivo Zverkov, jer to jepo njegovim shvatanjima zaista moralo biti neve-atno smešno. A za njim se zakikotao svojim pod-1 zvonkim, kao u pudlice, glasom ona hulja81 Zapisi iz podzemlja

Ferfičkin. I njemu se moj položaj učinio suvi" smešan i nepriličan. - To uopšte nije smešno! - povikao sam Fe, fičkinu, ljuteći se sve više - nisam ja kriv, već drupj> Nisu smatrali za potrebno da mi jave. To je, to je prosto ružno. - Ne samo ružno već i nešto drago - pro. gundao je Tradoljubov, naivno me uzimajući u zaš. titu. - Vi ste i suviše blagi. To je prosto neučtivost Naravno, nije namerna. I kako je to Simonov... HrJ - Kad bi se sa mnom tako našalili - primetio je Ferfičkin - ja bih... - Pa zašto niste zahtevali bar da vas nečim posluže - prekinuo ga je Zverkov - ili da ste prosto zatražili da račate, ne čekajući nas. - Priznaćete i sami da sam to mogao učiniti bez ičije dozvole - odbrasio sam. - Ako sam čekao, to znači... - Sedajmo, gospodo - povikao je Simonov ulazeći - sve je gotovo; za šampanjac odgovaram, odlično je rashladen... Ta ja nisam znao gde stanu-jete, kako sam mogao da vas tražim? - okrenuo se iznenada meni, ali opet nekako ne gledajući me. Očigledno je imao nešto protiv mene. Znači, posk sinoćnjeg susreta se predomislio. Svi su seli. Seo sam i ja. Sto je bio okrugao S moje leve strane bio je Tradoljubov, a sa desne Simonov. Zverkov je sedeo naspram mene, a Fet-fičkin pored njega, izmedu njega i Trudoljubova. - A re-ci-te, vi radite... u sekretarijatu rni'nistarstva? - nastavio je Zverkov da se interesujeZ3mene. Videći me zbunjenog, ozbiljno je uobrazio*Fjodor M. Dostojevski 82

e treba odobrovoljiti i, tako reći, ohrabriti. "Šta je ernu, hoće, valjda, da ga gadam ovom flašom", jnislio sam besan. Nenaviknut na sve ovo, ljutio s3m se neverovatno brzo - U... -oj kancelariji - odgovorio sam od-sečno, gledajući u tanjir. - I... da li vam se isplati? Re-cite, šta vas je na-teralo da ostavite raniju službu. - To me je na-teralo što sam želeo da ostavim raniju službu - otegao sam ja triput više, skoro već ne vladajući sobom. Ferfičkin je prsnuo u smeh. Si-inonov me ironično pogledao, a Trudoljubov je pres-tao da jede i radoznalo počeo da me posmatra. Zverkovu je bilo neprijatno, ali nije hteo da primeti moj ton.- Da-a-a, a kako vaša zarada?- Kakva zarada? -To jest plata?- A što vi mene ispitujete? Istina, odmah sam kazao koliko novaca pri-mam. Strašno sam crveneo.

- Skromno - kazao je Zverkov važnim to-nom. - Da, s takvom platom se ne može ručavati po restoranima! - drsko je dodao Ferfičkin. - Po mom mišljenju, to je prosto bedno -ozbiljno je kazao Trudoljubov. -1 kako ste omršaveli, kako ste se promenili.. °d onda... - dodao je Zverkov, ali već ne bez pakosti 1 sa nekim bezočnim sažaljenjem, razgledajući i mene i moje odelo.- Ma nemojte ga više zbunjivati - uzviknuo

83

Zapisi iz podzemlja

je Ferfičkin - kikoćući se. - Poštovani gospodine, znajte da se ja uopšte ne zbunjujem - planuo sam najzad ~ čujte! Ja ručam ovde, u "kafe-restoranu", za svoj novac, za svoj, a j ne za tud, to imajte na umu, mesje Ferfičkin. - Ka-ko? Pa ko ovde ne ruča za svoj novac? j Vi kao da... - nasrnuo je Ferfičkin, crven kao rak, gledajući me razjareno u oči. - Ta-ko - odgovorio sam mu, osećajući dal sam daleko zabrazdio - i mislim da je bolje da predemo na pametniji razgovor. - Vi, izgleda, nameravate da pokažete svoju: pamet? - Ne uznemiravajte se, gospodo, to bi ovde 1 bilo potpuno suvišno. - Ta šta ste se vi, gospodine moj, raskoko-dakali, a? Da niste već šenuli u tom vašem lepart-manul - Dosta, gospodo, dosta! - povikao je zapo-vednički Zverkov.- Kako je to glupo - progundao je Simonov. i~ Zaista je glupo. Skupili smo se kao pri-Jjatelji da ispratimo na put našeg dobrog druga, a vi tu obračunavate - kazao je Trudoljubov, grubo se obraćajući samo meni. - Vi ste nam se sinoć namet-nuli, i sada nemojte kvariti opštu harmoniju... - Dosta, dosta - vikao je Zverkov. - Presta-nite, gospodo, to nije lepo. Bolje je da vam ispričafl1kako sam se prekjuče zamalo oženio. Istina, o Žfrnidbi nije bilo reči, ali u priči su stalno defilovaligenerali, pukovnici, čak i kamerjunkeri, a Zverkov- gotovo na čelu svih. Počeo je smeh i odobravanje'Fjodor M. Dostojevski 84

perfičkin je čak podvnskivao.Mene su svi odbacili i ja sam sedeo zgažen iponižen. "Gospode bože, zar je ovo moje društvo!" fflislio sam. "1 kakav sam glupak ispao pred njima, svojom krivicom! Ipak sam mnogo dozvolio Fer-fičkinu. Misle, budale, da su mi učinili čast što su mi dali mesto za svojim stolom, i ne shvataju da ja njima činim čast, a ne oni meni! ,Omršaveo! Ode-lo!' O, proklete pantalone! Zverkov je odmah opa-zio žutu mrlju na kolenu... A što ja tu sedim! Sada odmah, ovog trenutka, treba ustati, uzeti šešir i pros-to otići, ne govoreći ni reči... Sa prezirom! A sutra, makar i na dvoboj Podlaci! Neću valjda, žaliti se-dam rubalja. A možda će pomisliti... Đavo da ga nosi! Nije mi žao sedam rubalja!... Ovog trenutka odlazim!"Naravno, ustao sam. Od muke sam pio "heres" i "lafit" čašama za vodu.

Nenaviknut, brzo sam se opio, a sa pijan-stvom je rastao i gnev. Odjednom sam zaželeo da ih sve najdrskije uvredim i zatim odem. Da ugrabim P°godan trenutak i da im pokažem ko sam - neka posle kažu: mada je smešan, pametan je... I... i... Jednom reči, neka ih davo nosi!Drsko sam ih odmerio sve pijanim pogledom.^" oni kao da su rne već sasvim zaboravili. KodnJin je bilo bučno i veselo. Govorio je stalno Zver-°v- Počeo sam da prisluškujem. Zverkov je pričaonekoj divnoj i bogatoj dami koju je, navodno, naaJu naterao da mu izjavi ljubav (naravno. lagao je85 Zapisi iz podzemljo

kao pas) i da mu je u tome pomagao naročito njeg0v intimni drug, nekakav knez, konjički oficir Kolja koji ima tri hiljade kmetova. - A ipak, tog Kolje što ima tri hiljade krneto.va, ovde uopšte nema da vas isprati - umešao samse u razgovor.Za trenutak su svi zaćutali. - Vi ste već sada pijani - pristao je najzad dami kaže Trudoljubov, gledajući popreko i prezrivoprema meni. Zverkov me je ćutke posmatrao, kaobubu; oborio sam oči. Simonov je počeo da nalivašampanjac. Trudoljubov je podigao čašu, za njim svi, osim mene. - U tvoje zdravlje i za srećan put! - dovik-nuo je Zverkovu. - Za staro vreme, gospodo, i zanašu budućnost, ura! Svi su ispili i navalili da se ljube sa Zver-kovom. Ja se nisam ni makao. Čaša je stajala preda mnom puna i netaknuta. -A zar vi nećete ispiti? - zaurlao je gubeći strpljenje Trudoljubov, obraćajući mi se strašno ljut. - Hoću da nazdravim u svoje ime, zasebno..i tada ću ispiti, gospodine Trudoljubove!- Odvratna zloćo! - progunđao je Simonov.Isprsio sam se na stolici i uzeo čašu sav ugroznici, pripremajući se za nešto neobično, ni saff još ne znajući šta ću upravo kazati. - Silence* - viknuo je Ferfičkin. - Sad će o"mudrost da prospe!* Tišina!Fjodor M. Dostojevski 86

Zverkov je očekivao vrlo ozbiljan, shvatajući u čemu je stvar. - Gospodine poručniče Zverkove - počeosain - znajte da mrzim frazu, frazere i utegnutestrukove... To je prvo, a za njim sledi drugo.Svi su se uznemirili. - A drugo, mrzim erotomaniju i sladostras-nike. I naročito sladostrasnike! Treće, volim istinu,iskrenost i poštenje - nastavljao sam gotovo mahi-nalno, zato što sam već počeo da se kočim od užasa,ne shvatajući ni sam, kako ja to tako govorim. -

Volim misao, mesje Zverkove; volim pravo drugar-stvo na ravnoj nozi, a ne... hm. Volim... A, uostalom,što da ne? I ja ću ispiti u vaše zdravlje, mesje Zver-kove. Zavodite Čerkeskinje, ubijajte neprijateljeotadžbine i... u vaše zdravlje, mesje Zverkove!Zverkov je ustao, poklonio mi se i rekao:- Vrlo sam vam zahvalan.Bio je strašno uvređen, čak je i pobledeo. Do davola! - zaurlao je Trudoljubov i udario pesnicom po stolu. - Gospodo, za ovo tuku po njušci! - vrisnuo je Ferfičkin.- Treba ga izbaciti! - progundao je Simonov.- Ni reči, gospodo, da ga prstom niste takli!"^svečano je uzviknuo Zverkov, zaustavljajući opštenegodovanje. - Zahvaljujem vam svima, ali ja ćunJemu sam umeti da dokažem koliko cenim njegove reči. - Gospodine Ferfičkine, sutra ćete mi datiadovoljenje za to što ste sada kazali! - glasno samrekao, obraćajući se oholo Ferfičkinu.

\

1 - Znači li to dvoboj? Molim! - odgovorio je j on; ali ja sam, sigurno, bio tako smešan pozivajućj ga na dvoboj, i to nije dgovaralo mojoj ličnosti, tako da su se svi, a sa njima i Ferfičkin, prosto valjali od! smeha. - Da, naravno, treba ga ostaviti! Već je sas-1 vim pijan! - sa gađenjem je kazao Trudoljubov. - Nikad neću sebi oprostiti što sam ga pri. mio da učestvuje na ručku! - ponovo je promrmljao Simonov. ,,E, sad bi trebalo raspaliti flašom u njih", pomislio sam, dohvatio flašu i... nalio sebi punu ča-šu. ,,...Ne, bolje je da odsedim do kraja!" mislio | sam dalje; ,jer vama bi, gospodo, bilo drago kada I bih ja otišao. Ni za šta na svetu. Za inat ću sedeti i I piti do kraja, da vam pokažem da vam ne pridajem nikakav značaj. Sedeću i piti ... i pevati, ako zaže-lim; da, i pevaću zato što imam na to pravo... da pevam...hm." Ali nisam pevao. Nastojao sam samo da ni-koga od njih ne gledam; zauzimao sam najležernije poze i nestrpljivo očekivao da oni prvi sa mnom progovore. Ali, nažalost, oni nisu progovorili. A ka-ko sam, kako sam želeo u tom trenutku da se porni-rim s njima! Otkucalo je osam sati i, najzad, devet. Oni su prešli od stola na otoman, Zverkov se izvalio na otoman i podigao jednu nogu na okrugli stočic-Tamo su preneli i vino. Zverkov ih je zaista častio sa tri flaše. Mene, naravno, nije pozvao. Svi su ga op' kolili na otomanu. Slušali su ga gotovo sa pijetetom-Videlo se da su ga voleli. "Zašto? Zašto?" mish0

Fjodor M. Dostojevski 88

¦ fr u sebi. Ponekad su padali u pijani zanos i ljubili ,e Govorili su o Kavkazu, o tome šta je prava strast, jcockanju, o unosnim mestima u službi, o tome jcoliko prihoda ima konjički oficir Podharževski, koga niko od njih lično nije poznavao, i radovali se jto ima tako visok prihod; o

neobičnoj lepoti i ljup-jcosti knjeginje D., koju takode niko od njih nije video; najzad su zaključili da je Šekspir besmrtan. Ja sam se prezrivo smeškao i šetao na drugoj strani sobe, direktno naspram otomana, pored zida, od stola do peći i nazad. Svim silama sam hteo da pokažem da mogu bez njih; međutim, namerno sam lupao čizmama, gazeći na potpeticama. Ali sve je bilo uzalud. Oni uopšte nisu obraćali pažnju. Imao sam strpljenja da šetam ispred njih od osam do jedanaest sati, sve u jednom istom pravcu, od stola do peći i nazad - od peći do stola. "Hoću da šetam i niko mi ne može zabraniti". Sluga koji je ulazio u sobu, nekoliko puta se zaustavljao i gledao me. Od čestog okretanja vrtelo mi se u glavi; ponekad mi se činilo da sam u bunilu. Za ta tri sata triput sam se preznojio i osušio. Ponekad mi se sa dubokim i otrov-nim bolom zarivala u srce misao da će proći deset, dvadest, pa i četrdeset godina, a ja ću se ipak sa odvratnošću i poniženjem sećati ovih najgadnijih, naJsmeŠnijih i najužasnijih trenutaka u celom svom životu. Nije bilo mogućno bezdušnije ponižavati sa-ma sebe, i to dobrovoljno; ja sam to potpuno shva-tao> pa ipak sam i dalje šetao od stola do peći i nazad. "O, kad bi ste samo znali za kakva sam osećanja is" sposoban, i kako sam obrazovan!" mislio samvremena na vreme, obraćajući se u sebi svojim

1neprijateljima, koji su sedeli na otomanu. Ali mojj dušmani su se tako ponašali kao da mene i nema u sobi. Samo jedanput su se okrenuli prema meni, i t0 kada je Zverkov počeo da govori o Šekspiru, a ja sam se odjednom prezrivo grohotom nasmejao. Ta-ko sam neprirodno i odvratno prsnuo u smeh da su svi odjednom prekinuli razgovor i ćutke posmatrali minut-dva, ozbiljno i bez smeha, kako ja šetam po-red zida, od peći do stola, i kako ne obraćam na njih nikakvupažnju. Ali ništa se nije desilo: nisu mi ništa kazali, a posle dva minuta su me ponovo zaboravili. Otkucalo je jedanaest. - Gospodo - povikao je Zverkov, ustajući saotomana - sad svi tamo.- Naravno, naravno! - odgovorili su ostali.Naglo sam se okrenuo prema Zverkovu. Biosam toliko izmučen i tako izlomljen da sam po sva-ku cenu hteo da prekinem svađu! Imao sam groz-nicu; kosa, mokra od znoja, prilepila mi se za čelo i slepoočnice. - Zverkove! Molim vas za oproštaj - rekao sam oštro i odlučno. -1 vas Ferfičkine, molim, i sve, sve, zato što sam vas uvredio! - Aha! Nije dvoboj za tebe! - zajedljivo je prosiktao Ferfičkin.Kao da mi se oštrica noža zabila u srce. - Ne, Ferfičkine, ne bojim se ja dvoboja! Spre' man sam da se tučem sutra s vama, ali posle porfl'' renja. Ja čak insistiram na tome i vi me ne možete odbiti. Hoću da vam dokažem da se ne bojim dvo-boja. Vi ćete pucati prvi, a ja ću pucati u vazduh-- Zabavlja samog sebe! - kazao je Simono^Fiodor M. Dostojevski 90

- Jednostavno, šenuo! - rekao je Trudolju-bov.- Ta dozvolite nam da prodemo, šta ste stalinasred puta?... I šta hoćete vi? - prezrivo je kazao Zverkov.Svi su bili crveni, oči su im sijale; mnogo supili.- Molim za vaše prijateljstvo, Zverkove, jasam vas uvredio, ali...

- Uvredili? Vi-i! Me-ne! Slušajte, poštovani gospodine, vi mene nikada ni u kom slučaju ne mo-žete uvrediti! - Sad vam je dosta, odlazite! - potvrdio je Trudoljubov. - Hajdemo. -Olimpijaje moja, gospodo! Dogovorili smo se! - viknuo je Zverkov. - Nemamo ništa protiv! Prihvatamo! - odgo-varali su mu, smejući se. Stajao sam popljuvan. društvo je bučno izla-zilo iz sobe. Trudoljubov je počeo neku glupu pes-mu. Simonov se zadržao za trenutak da slugama da napojnicu. Ja sam mu tada odjednom prišao. - Simonove! Dajte mi šest rubalja - rekaosam odlučno i očajnički. Pogledao me neobično iznenaden, nekim tu-Pffii pogledom. I on je bio pijan.- Pa zar Ćete i tamo s nama? -Da!- Nemam novaca! - kazao je odsečno Simo-ov" prezrivo se osmehnuo i pošao iz sobe. Zgrabio sam ga za šinjel. To je već bio koš-ftiar.91 Zapisi iz podzemlja

^¦¦M - Simonove! video sam da imate novacazašto me odbijate? Zar sam ja podlac? Pazite, neodbijajte me: kad biste vi znali, kad biste samo znaljzašto molim za taj novac! Od toga zavisi sve, celamoja budućnost, svi moji planovi... Simonov je izvadio novac i skoro mi ga bacio. - Uzmite, kad ste tako bezočni! - nemilo-srdno je rekao i otrčao da stigne ostale. Ostao sam za trenutak sam. Nered, ostaci je-la, razbijena čašica na podu, prosuto vino, opušci, mamurluk i bunilo u glavi, tuga u srcu i, najzad, la-kej koji je sve video i čuo, i radoznalo mi zavirivao uoči. - Tamo! - povikao sam. - Ili će svi, klečeći igrleći moje noge, moliti za moje prijateljstvo, ili...ili ću ošamariti Zverkova!5. To je, dakle, to je taj sukob sa stvarnošću -mrmljao sam trčeći strmoglavice niza stepenice. -to nije papa koji ostavlja Rim i odlazi u Brazil; to nije bal na jezeru Komo! ,,Ti si podlac, ako to sada ismevaš!" sinulo mi je u glavi. - Pa neka sam! - viknuo sam, odgovarajuci sebi. - Sad je i tako sve propalo! A od njih već nije bilo ni traga ni glasa. Al' svejedno, znao sam kuda su otišli.Na ulazu stajao je usamljen noćni kočijaš uFjodor M. Dostojevski 92

.jaienom kaftanu, sav zavejan mokrim i nekako plim snegom. Bilo je sparno i zagušljivo. Njegov ajeni, kosmat i pegav konj takođe je bio sav zave-jan i kašljao je; toga se dobro sećam. Potrčao sam ka išaranim saonicama; ali tek što sam podigao nogu da udem, sećanje na to kako mi je Simonov davao šest rubalja prosto me je pokosilo i skljokao sam se u sanke kao vreća. ,,Oh! Treba mnogo šta uraditi da se sve ovo iskupi!" zavapio sam. "Ali ja ću iskupiti, ili ću još ove noći poginuti!" - Teraj! Krenuli smo. Ceo vihor misli vitlao je u mojoj glavi.

"Neće oni mene na kolenima moliti za pri-jateljstvo. To je fantazija, banalna, odvratna izmišljo-tina, romantična i fantastična; isto što i bal na jezeru Komo. I zato moram opaliti šamar Zverkovu! Mo-ram! Dakle, svršeno je. Ja sad letim da mu opalim šamar".- Teraj brže!Kočijaš je zategao uzde."Cim udem, odmah ću ga udariti. A da li bitrebalo pre šamara reći nešto, kao uvod? Ne! Jednos-tavno ću ući i opaliti mu šamar. Oni će svi sedetitamo u sali, a on na divanu sa Olimpijom. ProkletaOlimpija! Jednom se podsmevala mom licu i odbilame. Olimpiju ću povući za kosu, a Zverkova za uši!Ne, bolje za jedno uvo, i da ga tako, vukući ga zaVo> provedem po celoj sali. A možda će svi početiame tuku i izbaciće me napolje. To je čak sigurno.ti neka! Ipak sam prvi ja opalio šamar - moja jelcyativa; a po zakonima časti, to je glavno; on je93 Zapisi iz podzemlia

žigosan i nikakvom tučom ne može oprati šarnar sem dvobojem. Moraće da se tuče na dvoboju. A sarj neka me i istuku. Neka, nezahvalnici! Naročito će me tući Trudoljubov: on je veoma snažan. Ferfičkin će napasti sa strane i sigurno će me zgrabiti za kosu. Ali neka, neka! Spreman sam na to. Njihove ovnuj. ske glave moraće, najzad, ipak da shvate tragiku u svemu ovom. Kad me budu vukli k vratima, dovik-nuću im da oni u suštini ne vrede ni mog malog prsta". - Teraj, kočijašu, brže! - povikao sam na čo-veka. On se trgao i zamahnuo bičem. Mora da sami suviše grubo viknuo. ,,U svitanje ćemo se tući, to je već odlučeno. Sa službom je svršeno. Ferfičkin je malopre umesto departman kazao - lepartman. Ali gde da nadem pištolje? Glupost! Uzeću platu unapred i kupiću ih. A barut i meci? To je stvar sekundanata. A kako ću sve to svršiti do svanuća? Ja nemam poznanika... - Glupost! - viknuo sam, fantazirajući svelude - glupost! prvi prolaznik na ulici, koga zamo-lim, mora biti moj sekundant, kao što mora da izvu-če davljenika iz vode. Moraju se dopustiti najeks-centričniji slučajevi. I kad bih čak samog direktorasutra zamolio da mi bude sekundant, i on bi moraoda pristane i da iz osećanja viteštva čuva tajnu •Antone Antoniču..." Suština je u tome što je meni upravo u tofl1 trenutku bila jasnija nego ikom na svetu sva odvrat-na besmislica mojih pretpostavki i celo naličje me' dalje, ali...- Teraj, kočijašu, brže, lopužo, teraj!Fjodor M. Dostojevski 94

- Eh, gospodine! - progovorila je narodnasnaga-Odjednom sam se ohladio.,,A nije li bolje... nije li bolje... sad odmahDravo kući? O, bože moj! Zašto, zašto sam se jučenametao za taj ručak! Ali ne, nemogućno je! A šet-nja od tri sata između stola i peći? Ne, oni, oni i niko

drugi, oni treba da mi plate za tu šetnju! Oni mora-ju da speru ovu sramotu!"- Teraj! ,,A šta će biti ako me odvedu u policiju? Neće smeti! Uplašiće se skandala. A šta će biti ako Zver-kov sa prezirom odbije moj poziv na dvoboj? To je čak sigurno; ali onda ću im ja pokazati... Odjuriću na poštansku stanicu kad bude sutra polazio na put, dohvatiću ga za nogu, svući ću mu šinjel kad se bude peo u kola. Zubima ću mu zagristi ruku, uješću ga. .Gledajte svi, do čega mogu da dovedu očajnog čoveka!' Neka me on tuče po glavi, ipak sam ih pobedio! Ja ću celoj publici viknuti: ,Gledajte, ovo štene ide da zavodi Čerkeskinje, ali sa mojim isplju-ykom na licu!'Naravno, posle toga je svršeno! Sekretarijatce nestati sa lica zemlje. Uhvatiće me, sudiće mi,•steraće me iz službe, zatvoriti u tamnicu i oterati u'bir u progonstvo... Nije važno! Posle petnaest go-ina dovući ću se do njega u ritama, kao prosjak, ka-a ^e puste iz tamnice. Pronaći ću ga negde u ne-^ gubernijskom gradu. Biće već oženjen i srećan.ace odraslu kćer... Tada ću mu reći: ,Pogledaj,0cie, pogledaj moje upale obraze i moje rite!sUbio sarn sve _ kaj-jjgru^ sreću, umetnost, nauku,95 Zapisi iz podzemlja

voljenu ženu, i sve zbog tebe. Evo pištolja. Doša0 sam da opalim iz svog pištolja i... opraštam ti.' [ onda ću opaliti u vazduh, i od mene više neće biti ni tragani glasa!" Umalo što nisam zaplakao, iako sam vrlo dobro znao, tog istog trenutka, da je sve to iz SiU vija* i Ljermontovljeve Maskarade. I odjednom sam osetio neobičan stid, toliko me je bilo sramota da sam zaustavio konja, izašao iz sanki i stao na sneg nasred ulice. Kočijaš je uzdisao i gledao me zapre-pašćeno. Šta sad da se radi? I tamo se nije moglo -jer će ispasti glupo; a ostaviti stvar tako, šta će onda biti... "Gospode! Kako se to može tako ostaviti! Posle onakvih uvreda!" - Ne - uzviknuo sam opet uskačući u sanke-to mi je predodredeno, to je sudbina! - teraj, terajtamo! I od nestrpljenja udario sam kočijaša pesni-com u vrat. - Ama šta je tebi, šta se biješ? - povikao jejadni seljak, ali ipak je šibao kljuse, tako da je po-čelo da se rita zadnjim nogama. Mokar sneg je padao krupnim pahuljicama; raskopčao sam se, nisam obraćao pažnju na to što sneg pada. Zaboravio sam sve ostalo zato što sarn & konačno odlučio za šamar i sa užasom osećao da # se to neizostavno, ovog časa,sada desiti, i da to '"' kakva sila ne može sprečiti. Usamljeni fenjeri neve' selo su svetlucali kroz snežnu vejavicu, kao buk"' * Puškinova pripovetka se zove Pucanj, a Silvio js "" junaka. (Prim. prev.)Fjodor M. Dostojevski 96

kaput, pod kravatu, i topio se. Nisam se zakopča-vao: ionako je sve bilo izgubljeno! Najzad smo stig-li Iskočio sam gotovo van sebe, strčao uza stepeni-ce j počeo da lupam u vrata i rukama i nogama. Noge su mi nekako malaksale i drhtale, naročito u lcolenima. Ubrzo su otvorili, kao da su znali za moj dolazak (Simonov ih je stvamo upozorio da će, možda, doći još jedan; a tu je uvek trebalo upozora-vati i, uopšte, biti obazriv. To je bio jedan od onih nekadašnjih "modnih magazina" koje je policija već odavno istrebila. Po danu, to je zaista bila

radnja; a uveče se moglo, po preporuci, dolaziti u goste.) Pro-šao sam brzim koracima kroz mračnu radnju i ušao u meni poznatu salu, gde je gorela samo jedna sve-ća. Zaustavio sam se u nedoumici: nikoga nije bilo.- A gde su oni? - upitao sam nekog.Ali oni su već verovatoo stigli da se razidu... Preda mnom je stajala osoba sa glupim osme-hom - lično gazdarica, koja me je donekle poz-navala. Trenutak kasnije otvorila su se vrata i ušla je druga osoba. Ne obraćajući ni na šta pažnju, koračao sam po sobi i, čini mi se, govorio sam sa sobom. Bio sam doista spasen od smrti i celim svojim bićem rados-no sam to predosećao: jer ja bih ga ošamario, si-gurno, sigurno bih ga ošamario! Ali njih sada nema v'še i... sve je nestalo, sve se promenilo! Osvrtao sam se. Još nisam mogao da dođem k sebi. Mahi-a'no sam pogledao devojku koja je ušla: pred mo-Jlrn °čima pojavilo se sveže, mlado, dosta belo lice, ^h, pravih obrva, ozbiljnih i nekako začudenih97 Zapisi iz podzem/ia

očiju. To mi se odmah svidelo; ja bih je omrznuo rja se smeškala. Počeo sam pažljivije i sa naporom da je gledam: misli mi još nisu bile sređene. Bil0 je nešto prostodušno i dobro u tom licu, nekako čudno ozbiljnom. Uveren sam da je ovde mnogo gubila zbog te ozbiljnosti i da je niko od onih budala nije primećivao. Istina, ne bi se za nju moglo reći da je lepotica, mada je bila visoka, snažna, lepo gradena. Odevena je bila veoma jednostavno. Nešto nisko probudilo se u meni i ja sam joj direktno prišao... Slučajno sam pogledao u ogledalo. Moje uz-budeno lice učinilo mi se do krajnosti odvratno: ble-do, zlo, podlo, razbarušene kose. "Neka je, drago mi je", pomislio sam, ,,baš mi je drago što ću joj izgle-dati odvratan, to mi je prijatno..."6. Negde iza pregrade prokrkljao je zidni sat, kao da ga je neko stegao za grlo i davio. Posle nepri-rodno dugog krkljanja, začulo se tanušno, odvratno i nekako neočekivano ubrzano otkucavanje - kao da otkucaji istrčavaju. Otkucalo je dva sata. Prenuo sam se mada nisam spavao, već samo ležao u polu-bunilu. U sobi uzanoj, tesnoj i niske tavanice, pretf-panoj ogromnim ormanom za odela, kutijama, krpa-ma i raznim starim ritama, bilo je gotovo sasvifl1 tamno.. Krajičak sveće na stolu u drugom kraju so-be sasvim se gasio i, s vremena na vreme, jedva b' zaplamsao. Za nekoliko minuta morala je nastup1*1 potpuna tama.Fjodor M. Dostojevski 98

grzo sam se osvestio; odjednom sam se sve-setio, bez napora, kao da me je sećanje vrebalo ' ^j opet navalilo na mene. I za vreme bunila, u vesti je ipak ostajao jedan oslonac koji je odolevao hunilu i oko koga su tromo gmizala moja snovi-denja. Ali čudna stvar: sve što mi se desilo tog dana ;zgledalo mi je sad, posle budenja, kao nešto davno prošlo, kao da sam sve to odavno preživeo. U glavi mi je bilo mutno od pijanstva. Kao da je nešto lebdelo nada mnom, dodirivaio me, uzbu-divalo i uznemiravalo. Tuga i gorčina su opet kipele u duši i tražile oduške. Odjednom sam pored sebe ugledao dva oka koja su me radoznalo i netremice gledala. Pogled je bio hladan, ravnodušan, neveseo, sasvim tud; bilo mi je od njega teško. Nevesela misao sinula mi je u mozgu i prošla celim telom, kao neko ružno osećanje, slično onome koje čovek ima kada ulazi u podzemlje, vlažno i zagušljivo. Nekako je bilo neprirodno što su me ta dva oka tek sada počela da posmatraju. Setio sam se takode da s tim stvorenjem nisam progovorio ni reči u toku dva sata, niti sam to smatrao za potrebno; čak mi se to malopre i svidalo. Sada mi se, medutim, °djednom jasno pokazala ružna, odvratna kao pauk •deja razvrata, koji bez ljubavi, grubo i bestidno, P°cinje odmah onim čime se prava ljubav kruniše.

Uugo smo gledali jedno u drugo, ali ona nije oba-a|a oči preda mnom, niti je menjala svoj pogled, te 711 je naposletku postalo neizdržljivo. - Kako se zoveš? - upitao sam je odsečno, da 'n Što pre završio.- Liza - odgovorila je gotovo šapatom, ali99 Zapisi ii podzemlja

nekako sasvim neljubazno i pogledala u stranu. Poćutao sam. - Ružno vreme danas... sneg... gadno! ~uzao sam kao za sebe, podmećući gotovo sa dosadon,ruke pod glavu i gledajući u tavanicu.Ona nije odgovorila. Sve je bilo odvratno. - Jesi li ovdašnja? - zapitao sam je trenutak kasnije, skoro ljutito, okrećući malo glavu prerrJ njoj.- Nisam.- A odakle si?- Iz Rige - odgovorila je bezvoljno.- Nemica?- Ruskinja.

- Jesi li odavno ovde? -Gde?- U ovoj kući.- Dve nedelje. Govorila je sve odsečnije i odsečnije. Sveća se potpuno ugasila; nisam više mogao da joj vidim lice.- Imaš li oca i majku?- Da... nemam... imam.- Gde su oni?- Tamo u Rigi.- Ko su oni? -Tako...- Kako tako? Šta su, šta su po zanimanju?- Zanatlije.- Jesi li stalno živela s njima? -Da.Fjodor M. Dostojevski 100

To njeno tako značilo je: ostavi me na miru, sfflučilo mi se. Zaćutali smo. Bog zna zašto nisam odlazio. I meni je bilo sve mučnije i tužnije. Slike prošlog dana počele su same, bez moje volje, da defiluju bez reda kroz mo-ju svest. Odjednom sam se setio scene koju sam juče ujutru video na ulici, kada sam zabrinut žurio u ustanovu. - Danas su iznosili mrtvački sanduk i zamalo ga nisu ispustili - kazao sam odjednom glasno, uop-šte ne želeći da počnem razgovor, već onako slu-čajno.- Sanduk? - Da, na Senskoj pijaci; iznosili su ga iz pod-ruma.- Iz podruma? - Nije baš iz podruma, već iz suterena... znaš valjda... tamo dole... iz rđave kuće... Svuda unao-kolo prljavština... Ljuske; dubre... Smrad, odvratno je...Cutanje. - Odvratno je danas sahranjivati! - počeo sam ponovo, samo da ne bih ćutao.- Zašto odvratno?- Sneg, lapavica... (Zevnuo sam.) - Svejedno je - rekla je odjednom, posle iz-vesnog ćutanja.

- Ne, ipak je odvratno... (Opet sam zevnuo.)101 Zapisi iz podzemlja

Grobari su sigurno psovali zato što ih je sneg kva sio. A u grobu je sigurno bilo vode. - Otkud u grobu voda? - zapitala je donek]eradoznalo, ali izgovarajući reči grublje i odsečnijenego pre. Odjednom je počeo neki davo da me podba-da. - Nego šta, voda, na dnu, jedno dvadeset pet santimetara. Na Volkovom groblju se nijedna suva raka ne može iskopati.- Zašto? - Kako zašto? Mesto je podvodno. Ovde su svuda močvare. I tako mrtve spuštaju u vodu. Video sam lično... i mnogo puta... (Nijedanput nisam video, a na Volkovom grob-lju nisam nikada bio, samo sam čuo da pričaju.)- Zar je tebi svejedno što ćeš umreti? - A što da umrem? - odgovorila je kao da se brani. - Pa jednom ćeš ipak umreti, i umrećeš upra-vo kao i ona pokojnica koju sam malopre pomenuo. To je bila... isto tako jedna devojka... Umrla je od tuberkuloze...- Devojčura bi umrla u bolnici... (Ona već i to zna - pomislio sam - i reklaje devojčura, a ne devojka.) - Bila je dužna gazdarici - rekao sam joj sveraspoloženiji za prepirku - a služila je skoro do sntf0,iako je bila tuberkulozna. Kočijaši su tamo razgova'rali sa vojnicima i pričali o tome. Sigurno njeni bivs'poznanici. Smejali su se. I spremali se da popiju z3njenu dušu u krčmi. (I tu sam mnogo lagao.)Fjodor M. Dostojevski 102

Ćutanje, grobno ćutanje. Devojka se čak nijemicala.- Aje li bolje umreti u bolnici? - Zar nije svejedno?... Ali zašto da umrem? -dodalajeljutito.- Ako ne sad, ono kasnije...- Pa ni kasnije... - Koješta! Sada si mlada, lepa i sveža, po tome te i cene. A posle godinu dana ovakvog života, nećeš više biti takva; uvenućeš.- Posle godinu dana? - U svakom slučaju, posle godinu dana biće ti manja cena - nastavio sam zlurado. - Onda ćeš odavde preći u neku drugu, goru kuću. A posle još godinu dana - u neku treću kuću, sve niže i niže. A posle jedno sedam godina dospećeš do suterena na Senskoj pijaci. To bi još bilo dobro. Ali zlo će biti ako pored svega zaradiš neku bolest, recimo tuber-kulozu... ili nazebeš, ili nešto drugo. U ovakvom životu bolest teško prolazi. Kad ti se prilepi, više se od nje ne oslobodi! I onda ćeš umreti.

- Pa neka umrem - odgovorila je ljutito i brzo se odmakla.- Pa valjda je žao čoveku?- Koga?

- Života. Cutanje.

- Jesi li imala verenika? A?- Sta se to vas tiče? -Pa ja te ne ispitujem. Meni je svejedno. Zaš-Se ljutiš? Naravno, mogla si imati svojih neprili-• Kažeš, šta se mene tiče? Pa tako, žao mi je.103 Zapisi iz podzem//a

¦- Koga?- Tebe. - Nema potrebe... - šapnula je jedva čujno j opet se odmakla. Mene je to odmah naljutilo. Vidi ti! Ja tako blago postupam s njom, a ona...- A šta misliš? Jesi li na dobrom putu, a?-Ništajane mislim. - U tome i jeste nevolja što ne misliš. Osvesti se dok je vreme. A još imaš vremena. Još si mlada. lepa, mogla bi da zavoliš nekog, da se udaš i budeš srećna... - Nisu sve udate žene srećne - kazala je gru-bo kao malopre. - Naravno da nisu sve, ali to je ipak mnogo bolje nego ovo ovde. Neuporedivo bolje. A sa lju-bavlju može da se i bez sreće proživi. Život je lepi u nevolji, lepo je živeti na svetu, ma kako čovek živeo. A ovde, šta ima sem smrada... smrada. Fuj! Okrenuo sam se sa gađenjem; nisam više hladnokrvno rezonovao. Počeo sam da osećam šta govorim i da se uzbuđujem. Želeo sam da izložim svoje drage idejice do kojih sam došao u svom kutu. Odjednom se nešto razbuktalo u meni, "javio se izvestan cilj... - Ti ne gledaj na to što sam ovde: nismo n11isto. Ja sam, možda, i gori od tebe. Uostalom, ja saflpijan svratio ovamo - požurio sam ipak da opi"aV'dam sebe. - Pored toga, muškarac i žena nisu ist°'Postoji razlika. Ja, iako sebe blatim i prljam, ip*nisam ničiji rob; bio pa otišao i nema me više. Osl°'bodih se i opet sam drugi. A uzmimo tebe, ti si PrFjodor M. Dostojevski 104

ga - robinja. Ti sve daješ, svu svoju slobodu. I ', j^asnije zaželiš da raskineš ove lance, nećeš mo-,. sye jače će te vezivati. Takvi su to prokleti okovi. poznajem ja njih... O drugom i da ne govorimo, nožda i ne bi razumela, nego reci: sigurno si već dužna gazdarici? Eto vidiš! - dodao sam iako mi nije odgovorila, već je samo ćutke svim bićem slu-šala. - Et0 ti okova! Nikad se nećeš otkupiti. Tako će ona udesiti stvar. Isto kao da si davolu dušu... ...Pored toga... možda sam ja isto takav nes-rećnik, otkud ti to znaš, i namerno gazim blato, ta-kode od tuge. Jer opijaju se od muke i ja sam, eto, ovde - od muke. Hajde, reci šta tu ima lepo: eto, ja i ti smo se malopre sreli... i za sve vreme nismo jedno s drugim ni reč progovorili, a ti si posle po-čela čudno da me gledaš; i ja tebe takode. Zar se tako voli? Zar tako čovek treba sa ženom da se spaja? Bezobrazluk jedan, to ti je! - Da! - strogo i brzo je ponovila, slažući se.Cak me je začudila hitnost tog da... Znači, i kod njese, možda, ta ista misao gnezdila u glavi, kada me jeroalopre onako gledala? Znači, i ona je sposobna danešto misli? ,,Do davola, to je interesantno, ta srod-nost- mislio sam, gotovo trljajući ruke od radosti. -A i kako da ne ubedim tako mladu dušu..."

Najviše me privlačila igra u celoj stvaii.v Ona je okrenula glavu bliže k meni i učinilo mi u pomrčini da je naslonila obraz na ruku. Možda eJe posmatrala. Kako sam žalio što ne mogu da joj Wirn oči! Čuo sam samo njeno duboko disanje.s nekim- Zašto si došla ovamo? - upitao sam je većpravom.105 Zopisi iz podzeml/a

- Tako... - A kako je lepo živeti u roditeljskoj kuCji Toplo, slobodno, svoje gnezdo...- A ako je gore? "Treba naći ton", sinulo mi je, "sentimental. nošću, čini mi se, neću mnogo postići." Uostalom to mi je samo sinulo. Kunem se da me je stvamo interesovala. Sem toga, bio sam neka-ko sav malaksao i naročito raspoložen. A i lukav-stvo se tako lako saživi sa osećanjima. - Slažem se! - požurio sam da odgovorim.-Svašta se dešava. Ali ja sam uveren da je tebe ne-ko uvredio, i da su pre oni krivi pred tobom nego ti pred njima. Ja, u stvari, ništa ne znam o tvom živo-tu, samo, takva devojka kao ti sigumo ne dolazi ovamo dobrovoljno. - A kakva sam ja devojka? - prošaputala je jedva čujno, ali ja sam čuo. ,,Do davola, pa ja laskam. To je odvratno. A možda je i dobro". Ona je ćutala. - Znaš, Lizo reći ću ti o sebi. Da sam imao oodetinjstva porodicu, ne bih bio ovakav kakav saflsada. Ja o tome često mislim. Ma kako bilo u poro-dici rdavo, ipak su to otac i majka, a ne tudini, nep'rijatelji. Makar jednom u godini ispoljiće se njiho^ljubav. Ipak znaš da si kod svoje kuće. A ja sarfl,et0,odrastao bez porodice; zato sam sigumo i posta1tako... neosetljiv...Zaćutao sam i čekao. "Možda me ne razume", pomislio sam, J smešno je - dajem pouke".- Kada bih ja bio otac i imao kćerku, mis"Fjodor M. Dostojevski 106

da bih nju više voleo od sinova - počeo sam izdale-ka, kao o nečem drugom, da je razonodim. Prizna-jeIn da sam crveneo.- A zašto? - zapitala je.A, znači, sluša me! - Tako; ni sam ne znam, Lizo. Vidiš: pozna-vao sam jednog oca koji je bio strog i surov čovek, ali pred kćerkom je klečao, ruke i noge joj ljubio, nije mogao da je se nagleda. Zaista! Ona igra na zabavi, a on stoji po pet sati na jednom mesru i ne skida pogleda s nje. Poludeo je za njom; i to ja shva-tam. Noću, ona, umorna, tvrdo spava, a on se probu-di i ode da je zaspalu ljubi i prekrsti. On ide u pr-ljavom kaputu, tvrdica je u svemu, a njoj kupuje od poslednjih para, daje bogate poklone, i kako se ra-duje kada joj se poklon svidi. Otac uvek više voli kćerke nego majka. Po neka devojka veselo kod ku-će živi! Ja, mislim, ne bih ni udavao svoju kćerku. - Kako to? - zapitala je i jedva primetno se osmehnula. - Bio bih ljubomoran, bogami. Kako to da °na drugog počne da ljubi? Tudinca da voli više od °ca? To je teško zamisliti. Naravno, sve su to glu-Posti, i svaki se otac najzad urazumi. Ali ja bih se, "Nslim, pre nego što je udam, namučio od briga: sve bln mladoženje škartirao. A ipak bih je dao za onog

°ga ona voli. A onaj koga kći sama zavoli, ocu se lni uvek najgori. To je nesumnjivo tako. Mnogo zla ^ u porodicama zbog toga. - Ima očeva koji hoće čak i da prodaju svojuer> a ne da je časno udaju - kazala je iznenada.AiTojedakle!107 Zapisi 'a podzemlja

- To se dogada, Lizo, u prokletim porodica-ma, gde nema ni boga ni ljubavi - vatreno sam nas-tavio - a gde nema ljubavi, tamo ni razuma nernai Ima takvih porodica, to je istina, ali ja ne govorim o njima. Ti, očigledno, nisi videla dobra u svojoj po. rodici, kad tako govoriš. Sigurno si bila nesrećna. Hm... To se dešava najviše zbog siromaštva. - Zar je kod gospode bolje? Pošteni ljudi i u sirotinji lepo žive. - Hm... da. Možda. Samo, znaj i ovo, Lizo: čovek voli da meri svoju nesreću, a svoju sreću ne meri. Kad bi i sreću merio kako treba, video bi daje ima u svakoj sudbini... A kada je u porodici sve dobro, ima božjeg blagoslova, nade se dobar muž, voli te, pazi, ne odvaja se od tebe! Lepo je u takvoj porodici! Ponekad, čak i kad ima nevolje, ipakje dobro. A i gde nema nevolja. Udaćeš se, možda, i videti sama. Uzmi, na primer, prvo vreme braka s onim koga voliš: koliko tu ponekad ima sreće, sre-će! U prvo vreme se čak i svade sa mužem lepo svršavaju. Po neka žena, što više voli muža, utoliko češće počinje svadu. To je istina, poznavao sam tak-vu ženu "Toliko te, kaže, innogo volim da te od ljubavi mučim, a ti treba da to osetiš." Znaš li da čovek iz ljubavo može namemo da muči? Najčešće to čine žene. A u sebi misle: "Zato ću ga posle tako voleti, tako milovati, da nije greh ako ga sada mal° i pomučim". I svi se u kući raduju, i lepo je, veselo-mirno i pošteno... A neke žene su ljubomorne. P°z' navao sam jednu takvu: ako muž nekuda ode, ona ne može da izdrži: usred noći odjuri iz kuće i ide oa vidi krišom da nije tamo, u toj kući sa drugorn? '°Fiodor M. Dostoievski 108

¦e već zlo. I ona zna da je to rdavo, i srce joj zamire strada, ali ona voli, i sve čini iz ljubavi. A kako je lepo pomiriti se posle svađe, sama priznati krivicu 0red njim ili oprostiti! I tako je i mužu i ženi lepo, odjednom tako dobro - kao da su se ponovo sreli, ponovo venčali, i ljubav ponovo počela. I niko, niko ne treba da zna šta se dešava izmedu muža i žene, ako se oni vole. Ma kakva među njima svada bila, ni rođenu majku ne treba da zovu za sudiju niti da jedno o drugom priča. Oni su sami sebi sudije. Lju-bav je božja tajna, i mora ostati skrivena od svih tudih očiju, ma šta se tamo odigravalo. Zbog toga je još svetija i bolja. Muž i žena se tada više poštuju, a na poštovanju je mnogo šta zasnovano... Ako je već jednom bilo ljubavi, ako su se iz ljubavi venčali, zašto bi onda prošla ta ljubav! Zar se ona ne može podržati? Redak je slučaj kad se ne može podržati. Ako dobiješ za muža dobrog i poštenog čoveka, kako će onda da prođe ljubav? Istina, proći će prva bračna ljubav, ali posle će doći druga, još bolja. Duševno će se oni spojiti, sve će poslove zajednički °bavljati, neće imati tajni medu sobom. A kad dodu deca, onda će svako, i najteže vreme izgledati kao sreča; samo treba voleti i biti hrabar. Onda je i rad veseo; tada se ponekad zbog dece i hleba odričeš, pa 1 to je veselo. Deca će tebe zato posle voleti; za Se°e, dakle, Štediš. Deca rastu, ti osećaš da im služiš *ao primer, da si im potpora. I kad umreš, oni će celog života nositi u sebi tvoja osećanja i misli, °"ako kako su ih od tebe dobili, postaće tvoja slika Pnlika. Dakle, to je velika dužnost. Kako da se on-a °tac i tnati ne sjedine još jače! Kažu da je teško109 Zop/si iz podzemlja

imati decu. Ko to kaže? To je sreća nebeska! Volig j; malu decu, Lizo? Ja ih strašno volim. Eto, na prj. mer, rumeni mališa sisa tvoju dojku; koga muža ne-će srce povući ženi kada je gleda kako sedi sa nje-govim detetom? Detence rumeno, punačko, bacaka se, mazi se; nožice i ručice

jedre, noktići čisti, i tako mali da je smešno gledati, a očice, kao da već sve razumeju. I dok sisa, dira ti ručicom dojku, igra se. Kada pride otac, ono pusti dojku, izvija se nazad, pogleda u oca i zasmeje se, kao da je nešto bogzna kako smešno, i ponovo počne da sisa. Ili tek, najed-nom, ujede majku za dojku, ako mu već niču zubići. i očicama nekako popreko gleda u nju: "Vidiš, ugri-zao sam te!" Zar to nije potpuna sreća kad su njih troje zajedno: muž, žena i dete? Zbog takvih trenu-taka može se mnogo šta oprostiti. Da, Lizo, treba čovek prvo sam da nauči da živi, pa tek zatim druge da osuduje! "Sličicama, evo ovakvim sličicama, treba te-be dirnuti", pomislio sam u sebi, iako sam, bog mi je svedok, govorio sa osećanjem i odjednom pocr-veneo. ,,A šta, ako ona neočekivano počne da mi se smeje, kuda ću onda?" Ta me je misao dovela do pomame. Pri kraju izlaganja zaista sam se zagrejao, i nekako me je tada sujeta mučila... Ćutanje je potrajalo duže. Hteo sam već daj" gurnem. - A vi to nešto... - počela je i odjednoin zaćutala. Ali ja sam odmah sve razumeo: u njenofl1 glasu treperilo je već nešto drugo, ne više ono gi"11' bo, oštro i prkosno, kao malopre, već nešto blagoFiodor M. Dostoievski 11 0

IHj^ljivo, tako stidljivo da je i mene nekako obuzeo stid pred njom; osećao sam se kriv.- Šta? - zapitao sam nežno i radoznalo.- Pa vi... -Šta? - Vi to nekako... kao iz knjige - kazala je, inešto kao podsmeh opet se osetilo u njenom glasu.Zabolela me je ta primedba. Nisam to očeki-vao. Nisam shvatio da se namerno maskirala tim podsmehom, da je to, obično, poslednje lukavstvo odbrane stidljivih i srcem čednih ljudi kojima se neko gaibo i nestrpljivo uvlači u dušu, a oni se, po-nosni, do poslednjeg trenutka ne predaju, i boje se da pred njima ispolje svoja osećanja. A trebalo je da se dosetim, već po plašljivosti sa kojom se nekoliko puta vraćala svom podsmehu, i tek se na posletku odlučila da kaže. Ali ja se nisam dosetio i obuzelo me neko zlo osećanje."Čekaj samo", pomislio sam.7. Koješta, Lizo, kakva knjiga, kad je i meni, k°ji gledam sa strane, ovako odvratno ovde. I ne zato što sam nezainteresovan. Sve mi se to sada u duši probudilo... A zar je mogućno da i tebi ovde niJe odvratno? Da, očevidno, mnogo znači navika! ^am davo zna šta sve navika može da učini od c°veka. Je li mogućno da ti ozbiljno misliš da nikad eceš ostareti, da ćeš uvek biti lepa i da ćete ovde111 Zapisi iz podzemlja

večno držati? Da 1 ne govorim o tome kako je ovde užasno... Uostalom, evo šta ću ti reći o tvom sadaš. njem životu: mada si sada mlada, privlačna i lepa duševna i osećajna, ipak, znaš, kad sam se malopre osvestio, odmah mi je bilo odvratno što sam ovde s tobom! Samo u pijanom stanju se i može ovam0 doći. A da si ti na drugom mestu, da živiš kao ostalj dobri ljudi, ja bih se tebi ne samo udvarao već bih se i zaljubio u tebe, radovao bih se i pogledu tvom, a pogotovo reči; na kapiji bih te sačekivao, klečao bih pred tobom; gledao bih u tebi svoju verenicu, i to bih smatrao za čast. Ne bih se usudio ni da pomis-lim nešto nečisto o tebi. A ovde, znam, treba samo da ti zvižduknem, i ti, htela-ne htela, moraš poći sa mnom, i ne vodim računa ja o tvojoj volji, već ti o mojoj. Poslednji seljak, kad postane najamnik-nad-ničar, ipak se sasvim ne zarobi, zna da ima određeni rok. A gde je tvoj rok? I pomisli samo: Šta ti ovde

daješ? Šta zarobljavaš? Dušu, dušu nad kojom nisi gospodar, nju prodaješ zajedno s telom! Svoju lju-bav izlažeš podsmehu svake pijanice! Ljubav! Ato je sve, to je dragi kamen, devojačko blago - ljubav! Ima ljudi koji bi, da zasluže tu ljubav, bili spremni život ta daju, u smrt da pođu. A koliko se tvoja lju-bav sada ceni? Ti si sva kupljena. od glave do pete, i zašto onda tražiti ljubav kada i bez ljubavi može sve. Za devojku nema veće uvrede, razumeš li ti to? Čuo sam, vas glupače teše, navodno, dozvoljavaju vam da ovde imate ljubavnike. Pa to je obično iznio-tavanje, prava prevara, ismevanje, a vi verujete! Zar taj ljubavnik tebe zaista voli? Ne verujem. Kako može da te voli kad zna da će te sad od njega poZ'Fjodor M. Dostoievski 112

atj nekom drugom. On je bludnik i ništa više! PoŠtuJe li on teDe m^kar malo? Šta ti imaš zajed-nićko s njim? On se šegači s tobom, i još te pljačka _to je sva njegova Ijubav! Dobro je ako te i ne tuče. A možda i tuče. Pitaj ti tog ljubavnika, ako ga imaš: hoće li se oženiti tobom? U lice će ti se nasmejati, ako te još i ne pljune, ili ne istuče - a sam, možda, ne vredi ni dve prebijene pare! I zašto ti ovde upro-pašćuješ svoj život? Zar zato što te poje kafom i dobro hrane? A zašto te hrane? Druga, poštena, ta-kav zalogaj ne bi mogla progutati, zato što zna zašto je hrane. Ti si ovde dužna i uvek ćeš biti dužna, i sve do kraja ćeš biti dužna, sve dok ne počnu gosti da te se gade. A to će brzo doći; ne nadaj se na mladost. Ovde sve prolazi u galopu. A onda ćete izbaciti. I neće te prosto izbaciti, već će mnogo ranije početi da se svađa s tobom, da te kori, da ti prebacuje i da te psuje, kao da joj nisi dala svoje zdravlje, mladost i dušu svoju za nju bez potrebe izgubila, već kao da si ti nju upropastila, pokrala i oterala u prosjake. I ne očekuj podršku: napašće te i ostale tvoje drugarice, samo da se gazdarici dodvore, jer su sve ovde, u ropstvu, savest i sažaljenje odavno izgubile. Pokva-r'le su se, i odvratnijih i uvredljivih psovki od nji-hovih nema na svetu. Sve ćeš ovde ostaviti, sve nepovratno: i zdravlje, i mladost, i lepotu, i nade, i lzgledaćeš u dvadeset drugoj godini kao da ti je tr>deset peta, i biće dobro ako se ne razboliš. Moli °ga za to. Ti sada sigurno misliš: da to nije rad već Provod! A tako tegobnog i robijaškog posla uopšteerna rm svetu i nikada ga nije bilo. Dušu bi čovek,^lim, mogao isplakati. A ni reč nećeš smeti da113 Zapisi a podzemlja

kažeš kada te najure odavde, već ćeš otići kao kri" vac. Preći ćeš na drugo mesto, zatim na treće i naj. zad ćeš stići do Senske pijace. A tamo će već početi da te tuku uzgred; to je tamo - nežnost; tamo g0st uopšte ne ume da pomiluje dok ne istuče... Ne veru. ješ da je tamo tako odvratno? Pođi jednom tarrio pogledaj, pa ćeš se svojim očima uveriti... Ja sam jedanput, o Novoj godini, video tamo jednu - stajala je pred vratima. Isterali su je njeni da se malo smrz-ne, zato što je mnogo plakala, i vrata su za njom zatvorili. Bilo je tek devet sati ujutru, a ona već sasvim pijana, čupava, polunaga, isprebijana. Napud-rana, a oko očiju modrice, iz nosa i zuba teče krv -neki kočijaš ju je udesio. Sela na kamene stepenice a u ruci joj slana riba; plakala je naglas i naricala nešto o svom "udesu", a ribom udarala po stepeni-cama. A na ulazu se iskupili kočijaši i pijani vojnici i rugaju joj se. Ti ne veruješ da ćeš to doživeti? Ija ne bih hteo da verujem, ali šta znaš, možda je pre jedno deset ili osam godina, ta ista, sa slanom ri-bom, došla odnekud ovamo, sveža, kao anđelak ne-vina i čista; za zlo nije znala i od svake reči je crvenela. Možda je i ona bila isto tako ponosna i uvredljiva kao ti; nije ličila na druge, izgledala j" kao kraljica i znala je da prava sreća očekuje onog koji bi nju zavoleo i koga bi ona zavolela. A vidiš kako se završilo? I kako je njoj bilo na duši ako se tog trenutka, kad je udarala ribom o prljave ste-penice, pijana i raščupana, ako se setila svih svoji'1 ranijih nevinih godina u

roditeljskoj kući, kada Je još išla u školu i kad ju je susedov sin sačekivao na putu i kleo se da će je celog života voleti, da će j°JFiodor M. Dostoievski 11 4

sjvot dati, i kad su jedno drugom obećali da će se večno voleti i venčati se čim odrastu! Da, Lizo, bi-ieš srećna ako negde u ćumezu, kao ona jutros, mnreš što pre od tuberkuloze. Kažeš, da ćeš u bol-nicu? Dobro - odvešće te, ali šta ćeš ako si gazdari-ci još potrebna? Tuberkuloza je čudna bolest - to nije groznica. Tu se čovek do poslednjeg trenutka nada i govori da je zdrav. Sam sebe teši. A gazdari-ci to ide u račun. Ne brini, tako je to: dušu si, zna-či, prodala, a pored toga i novac duguješ, znači, ne smeš ni da pisneš. A kad budeš umirala, svi će ti okrenuti leđa, svi će te napustiti, zato što više nisi nizašta. Još će te prekorevati što mesto zauzimaš, što brže ne umireš. Jedva ćeš ih namoliti da ti vode donesu, i daće ti je sa psovkom: "Kada ćeš već jed-nom crći, dubre jedno, jaučeš i smetaš nam da spa-vamo, i gosti se gade". To je istina; ja sam lično čuo takve reči. Gurnuće te na umoru u najsmrdljiviji kutak u podrumu - gde su pomrčina i vlaga. Ležeći sama, šta ćeš sve, tada da premišljaš? A kad umreš; tuda će te ruka na brzinu opremiti, gunđajući nestr-pljivo - niko te neće blagosloviti. niko neće za to-bom uzdahnuti, gledaće da te se što pre oslobode. Kupiće sanduk, izneće te, kao što su danas onu jad-nicu iznosili, i otići u krčmu da popiju za tvoju dušu... U grobu lapavica, smeće, mokar sneg - i neće se, valjda, zbog tebe grobari ustručavati. "Spuš-aJ je, Vanjuška; a što ti je sudbina: i ovde je noge dlgla, kurva! Skrati konope, davole!" - "Dobro je i , ¦" - "Kako dobro? Vidiš nakrivo leži. I ona je blla čovek! Ali dobro, bacaj zemlju!" Zbog tebeece hteti ni da se svadaju duže. Zatrpaće te što pre11 5 Zapisi iz podzemlja

mokrom, modrom glinom i otići u krčmu... I tu je kraj tvojem spomenu na zemlji; drugima dolaze na grob deca, očevi, muževi, a za tebe neće biti ni suza ni uzdaha, ni pomena, i nikad niko, niko na belom svetu neće ti doći; tvoje će ime nestati sa lica zerr,. lje, kao da nikad nisi ni postojala, kao da se ni rodi-la nisi!... Blato i bara, i noću, kad mrtvaci ustam lupaj u poklopac na sanduku: "Pustite me, dobri ljudi, da poživim malo na svetu! Živela sam, ali život nisam ni videla; moj život je otišao ni u šta; u krčmi na Senskoj pijaci su ga propili; pustite me, dobri ljudi, da još jednom poživim na svetlosti dana!" Toliko sam se uneo u patetiku da mi je već grč stezao grlo... odjednom sam zastao, sa strahom se pridigao, bojažljivo sagnute glave i uznemirena srca seo sam da prisluškujem. Imao sam od čega da se zbunim. Odavno sam već naslućivao da sam joj svu dušu potresao i srce iskidao, i što sam se više ube-divao u to, sve više sam želeo da što brže i što pot-punije postignem cilj. Igra, igra me je zanosila; uostalom, ne samo igra... Znao sam da govorim nategnuto, izvešta-čeno, čak i knjiški, a pravo govoreći, drugačije ni-sam ni umeo, nego ,,kao iz knjige". Ali to me nije zbunjivalo, znao sam i osećao da će me razumeti l da upravo to "knjiško" može da potpomogne stvaf-Medutim, sada kada sam postigao efekat, odjednom sam se uplašio. Moram reći da nikada, nikada nisa111 bio svedok takvog očajanja! Ona je ležala nicice-čvrsto zagnjurenog lica u jastuk i obuhvatajući %Fjodor M. Dostojevski 116

¦0bema rukama. Grudi su joj se cepale. Celo njeno jfllado telo treslo se kao u grču. Prigušeni jecaji pri-tiskivali su joj grudi, cepali ih, i iznenada se s jauci-jjja i vriskom otimali. Tada je još jače zarivala lice u jastuk: nije htela da ijedna živa duša dozna za njene muke i suze. Cepala je zubima jastuk, ugrizla je i fuku do krvi (to sam kasnije video); zarivajući grče-vito prste u

raspletenu kosu, zamirala je uspinjući se dane jeca, zadržavajući dah i stežući zube. Pokušao sam nešto da joj kažem, da je molim da se smiri; ali sam osetio da ne smem, i odjednom sam osetio i sam neku drhtavicu, gotovo užas, skočio sam i pipa-jući u tami na brzinu se spremao za odlazak. Bilo je mračno; ma kako da sam se trudio, ipak nisam mo-gao brzo da se spremim. Odjednom sam napipao kutiju šibica i svećnjak sa celom svećom, još ne-načetom. Čim je svetlost obasjala sobu, Liza je skočila, sela, i iskeženog lica, sa nekim poluludim osmehom, skoro besmisleno gledala u mene. Seo sam pored nje i uzeo je za mke; ona se tad osvesti-la, poletela k meni, htela je da me zagrli, ali nije smela samo je mirno sagnula glavu preda mnom. - Lizo, prijatelju, nije trebalo... oprosti mi -počeo sam - ali ona mi je stegla ruke tako snažno da sam osetio da ne govorim ono što treba, i zaćutao sam.- Evo ti moja adresa, Lizo, dođi k meni. - Doći ću...- prošaputala je odlučno, ne di-^ći još glavu.- Ja sada idem, zbogom... do viđenja.Ustao sam, ustajala je i ona i odjednom svaPorumenela, zadrhtala, zgrabila maramu sa stolice i •^otala se njome do brade. Kada je to uradila,11 7 Zapisi \z podzemlja

nekako se bolno osmehnula, pocrvenela i čudno me pogledala. Bilo mi je teško; žurio sam da odem, rja se izgubim. - Pričekajte - kazala je odjednom, već u predsoblju, na samim vratima, držeći me rukom za šinjel, žurno je ostavila sveću i otrčala nazad, si-gurno se setila nečeg, ili je htela nešto da mi pokaže. Odlazeći, pocrvenela je, oči su joj sijale, a na usna-ma se pojavio osmeh, šta bi to moglo biti? Hteo-ne hteo, morao sam da je pričekam; vratila se trenutak kasnije i pogledala me, kao da je za nešto tražila oproštaj. To uopšte nije više bilo ono lice, ni onaj pogled kao malopre - mračan, nepoverljiv i ukočen. Pogled njen bio je sada molećiv, blag, a istovremeno i poverljiv, nežan i bojažljiv. Tako gledaju deca one koje mnogo vole i koje za nešto mole. Oči je imala svetlosmede, divne oči, žive, koje su mogle da izra-ze i ljubav i sumornu mržnju. Ništa mi ne objašnjavajući, kao da sam ja neko više biće koje mora sve znati i bez objašnjen-ja, pružila mi je pisamce. Celo njeno lice tog trenut-ka je ozarilo naivno, skoro detinje oduševljenje. Otvo-rio sam ga. To je bilo pismo od nekog studenta me-dicine, ili nešto slično - vrlo patetična ljubavna izjava, kitnjasta, ali puna poštovanja. Ne sećam se sada dobro izraza, ali se vrlo dobro sećam da je kroz visoki stil probijalo istinsko osećanje, koje se ne može odglumiti. Kad sam pročitao pismo do kraja, sreo sam njen vatren, radoznao i detinjski nestrpljiv pogled. Upila je pogled u moje lice i sa nestrplje' njem očekivala šta ću reći. U nekoliko reči, na br-zinu, ali nekako radosno i sa ponosom, objasnila m1Fiodor M. Dostojevski 11 8

jcako je bila na igranci u nekoj porodici, kod elcih "vrlo, vrlo dobrih ljudi, porodičnih Ijudi i gde . t n{šta ne znaju, apsolutno ništa" - zato što je ona vde odnedavno i tek onako... i uopšte još nije odlučila da ostane, i da će obavezno otići, čim plati jug... Atamo je bio i taj student, cele večerije igrao i razgovarao s njom, i najzad se pokazalo da je on ;0Š u Rigi, nju kao dete znao, da su se zajedno igrali, samo vrlo davno, da poznaje i njene roditelje, ,,ali o ovome ništa, apsolutno ništa ne zna, i ne sluti! I eto, sutradan je posle igranke (pre tri dana) poslao je pismo preko prijateljice sa kojom je išla na igran-ku... i... to je sve". Nekako je stidljivo oborila svoje svetle oči kadje završila priču. Jadnica, čuvala je pismo tog studenta kao dragocenost, i otrčala je po to svoje jedino blago, ne želeći da odem a da ne doznam kako i nju neko voli pošteno i iskreno, i da s njom razgovara sa pošto-vanjem. Sigurno da je tom pismu bilo suđeno da leži i dalje u kutiji, bez rezultata. Ali

svejedno; ubeđen sam da ga je celog života čuvala kao dragocenost, kao svoj ponos i svoje opravdanje, i eto sada, u ovakvom trenutku, setila se pisma i donela mi ga da se naivno pohvali preda mnom, da se rehabilituje u m°jim očima, da vidim pismo i da je pohvalim. %am ništa rekao, stegao sam joj ruku i izašao.Tako sam želeo da odem... Prošao sam ceo"ut pešice iako je mokar sneg i dalje padao krupnimPahuljicama. Bio sam izmučen, smrvljen, u nedou-1Cl- Ali iza nedoumice već je svetlucala istina.0dvratna istina!119 Zapisi iz podzemlja

8. Uostalom, ja nisam brzo pristao da priznaa tu istinu. Kad sam se sutradan ujutru probudio (p0s. le nekoliko sati dubokog, teškog sna) i odmah se setio celog jučerašnjeg dana, zaprepastila me je čalt sinoćnja sentimentalnost sa Lizom i svi jučeragnjj "užasi i žalosti". "Eto, tako spopadne čoveka neko žensko rastrojstvo nerava, fuj!" zaključio sam. "Zaš-to sam joj tutauo svoju adresu? Šta ću ako dode? Uostalom, neka dode, vrlo važno..." Ali očigledno je bilo da najglavnija i najvažnija stvar sada nije u tome: trebalo je žuriti i po svaku cenu spasavati svoj ugled u očima Zverkova i Simonova. Eto šta je bilo glavno. A na Lizu sam, već tog jutra, sasvim zabo-ravio od trčanja za poslovima. Pre svega, trebalo je odmah vratiti Simonovu sinoćni dug. Odlučio sam se na očajnički korak: da pozajmim ravno petnaest rubalja od Antona Anto-niča. Kao poručeno, on je tog jutra bio divno raspo-ložen i odmah mi je dao novac, na prvu molbu. Aja sam se tako obradovao da sam mu, potpisujući priz-nanicu, smelo i ležerno kazao da sam sinoć "lumpO' vao sa prijateljima u Hotel de Paris; ispraćali sm° druga, može se reći prijatelja iz detinjstva, a onf znate, veliki veseljak, razmažen - i razume se,lZ dobre porodice, poveće imanje, sjajna karijera, duhc vit, mio, flertuje sa onim damama - razumete; p°P'' li smo pola tuceta" i... I ništa; sve sam ovo kaza tako lako, slobodno, samouvereno. Kad sam došao kući, odmah sam napis Simonovu pismo.Fiodor M. Dostojevski 120

I danas uživam sećajući se zaista džentlmen-skog' dobrodušnog i otvorenog tona mog pisma. Urnešno, plemenito i, što je najvažnije, bez suvišnih reči, okrivio sam sebe za sve. Pravdao sam se time,ako mi je samo dopušteno da se pravdam", time gto sam se, potpuno nevičan piću, opio od prve čaše, lcoju sam navodno, popio još pre njihovog dolaska, dok sam ih čekao u Hotel de Paris, od pet do šest sati. Izvinjavao sam se prvenstveno Simonovu i mo-lio ga da prenese moje izvinjenje svima ostalim, naročito Zverkovu, koga sam, "sećam se kao kroz san" čini mi se, uvredio. Dodao sam da bih lično došao k svima, ali me boli glava i, što je najgore, sramota me je. Naročito sam bio zadovoljan "izves-nom lakoćom", skoro nemarom (uostalom, sasvim pristojnim), koji se neočekivano izrazio u mom stilu i koji će im, bolje od svih mogućih razloga, odmah staviti do znanja da ja na "celu tu sinoćnju gadost" gledam dosta nezavisno; da uopšte nisam utučen, kao što vi, gospodo, verovatno mislite, naprotiv, gle-dam na tu stvar onako kao što treba da gleda džen-tlmen koji duboko poštuje sebe. Jednom reči, držim se besprekorno. "Čak se oseća i neka aristokratska dvosmis-lenost", uživao sam ponovo čitajući svoje pisamce. ^ sve to dolazi otuda što sam obrazovan čovek! Ufugi na mom mestu ne bi znali da se ispetljaju, a Ja sam se, eto, izvukao i ponovo lumpujem, a sveato što sam "obrazovan čovek svog vremena". A °žda se stvarno sve juče desilo zbog pića. Hm...

e> nije zbog pića. Dok sam ih čekao, od pet do s votke uopšte nisam pio. Slagao sam Simonovu;121 Zapisi iz podzemlja

slagao sam ga bezočno, i nije me sada stid... Uostalom, baš me briga! Glavno je da sarrise izvukao. Stavio sam u pismo šest rubalja, zapečatio j jedva nagovorio Apolona da ga odnese Simonovu Kad je Apolon doznao da je u pismu novac, postao je učtiviji i pristao da ode. Pred veče sam izišao da prošetam. Glava me je još bolela i vrtelo mi se od sinoćnjeg lumpovanja. Ali što je veče više osvajalo i što se više smrkavalo, sve više su se menjali i brkali moji utisci, a sa njima i misli. Nešto nije umi-ralo u meni, u dubini srca i savesti; Nije htelo da umre i ispoljavalo se u teškoj tuzi. Lunjao sam naj-više po najprometnijim, trgovačkim ulicama, po Meš-čanskoj, Sadovoj, pored Jusupovog parka. Uvek sam naročito voleo da šetam po tim ulicama u sum-rak, upravo kad tamo postaje sve gušća gomila raz-nih prolaznika, trgovačkog sveta i zanatlija, zabri-nutih, gotovo ljutitih lica, koje se razilaze kućama posle dnevnog posla. Svidala mi se upravo ta sitni-čava žurba - ta brutalna prozaičnost. Ovog puta me je ta ulična gužva još više nervirala. Nikako nisaffl mogao da vladam sobom. Nešto se stalno dizalo u duši bez prestanka i sa bolom, i nije htelo da se smiri. Vratio sam se kući potpuno rastrojen. Kao oi mi je neki zločin ležao na duši. Stalno me je mučila misao da će doći Liza-Čudio sam se što me, od svih jučerašnjih uspornen3' sećanja na nju nekako sasvim posebno i naroći'0 mučilo. Sve ostalo sam do večeri uspeo da zabof3' vim; odmahnuo sam rukom na sve i još sam bio P0t' puno zadovoljan svojim pismom Simonovu. AlišFjodor M. Dostojevski 122

tiče Lize, tu nisam bio zadovoljan. I kao da sam upravo zbog nje mučio. Šta će biti ako ona dode? mjslio sam neprestano. Pa vrlo važno, neka dođe. rjm. Samo gadno je, na primer, što će videti kako jjvjm. Sinoć sam pred njom izigravao junaka... a sad, ha! Uostalom, i jeste odvratno što sam se tako zapustio. U stanu je prava beda. I ja sam se juče usu-dio da u ovakvom odelu idem na ručak? A iz oto-mana tapaciranog mušemom viri lika. A moj halat, toji se ne može obući! Kakve rite!... I ona će sve to videti; i Apolona će videti. Ta životinja će je sigurno uvrediti. Pecnuće je da bi meni napakostila. Aja ću se, naravno, po običaju, uplašiti, počeću da trčka-ram pred njom, da se pokrivam peševima halata, počeću da se smeškam i da lažem. Uh, kako je od-vratno! Aii to još nije najveća gadost. Ima još nešto važnije, gadnije, podlije! Da, podlije! I opet, opet treba navlačiti onu nečasnu, lažnu masku!... Kad sam došao do te misli, prosto sam pla-nuo: "Zašto nečasna? Kakva nečasna? Ja sam si-ioć govorio iskreno. I sećam se da se u meni probu-dilo istinsko osećanje. Ja sam hteo da probudim i u nJ°j plemenita osećanja... A što se isplakala, to je dobro, to će delovati blagotvorno..."Ali ipak nikako nisam mogao da se smirim.Cele te noći, pošto sam se vratio kući većPosle devet sati, kada, po mom mišljenju, Liza ni-ako nije mogla doći, meni se ipak ona prividala i,0 Je najvažnije stalno sam je video u istoj pozi.Pravo, od svega sinoćnjeg samo mi je jedan trenu-jasno izlazio pred oči: kad sam šibicom osvetlio123 Zapisi /z podzemlja

¦¦¦H

sobu i ugledao njeno bledo, iskrivljeno lice i rr,Us čenički pogled. Ah, kako je jadan, neprirodan, iskriv. ljen osmeh imala tog trenutka. Ali tada još nisam znao da ću i posle petnaest godina ipak videti prej sobom Lizu, upravo s tim jadnim, grčevitim i nepot. rebnim osmehom koji je tog trenutka imala na liCu Sutradan sam ponovo bio spreman da sve to smatram glupošću, nervozom i, što je najvažnije -preuveličavanjem. Oduvek sam bio svestan te svoje slabe žice i ponekad sam se nje jako bojao: "sveja preuveličavam, od toga i patim", ponavljao samu sebi svaki čas. "Ali, uostalom, Liza će možda ipak doći". To je bio refren kojim su se završavala sva moja tadašnja rezonovanja. Toliko me je to uznemi-ravalo da me je ponekad obuzimao bes. "Doći će! Obavezno će doći!" vikao sam jureći po sobi. ,Ako ne danas, onda sutra, ali će me naći!" Takav je prok-leti romantizam svih čistih srca\ O, kakva glupost, o, kakva glupost i ograničenost u tim "poganim, sentimentalnim dušama!" I kako da ja to ne shva-tim, kako da ne shvatim! Ali tu sam se zaustavljao čak strašno zbunjen. "1 kako je malo reči potrebno", mislio saffl uzgred, "kako je malo idile (i to idile izveštačene. knjiške i izmišljene), pa da se odmah cela čovekova duša preokrene po svojoj volji. Eto šta znači nevi-nost! Svežina duhovne njive!" Ponekad mi je dolazila misao da sam odem do nje, ,,da joj sve ispričam" i zamolim da ne dola^1 k meni. Ali pri samoj pomisli na to, u meni bi usK>' peo bes da bih, mislim, prosto smrvio tu "prokle111 Lizu, kada bi se odjednom našla pored mene - uvrFjodor M. Dostojevski 124

.. bihje, pljunuo, ošamario, isterao! Medutim, prošla su jedan, dva, tri dana, a ona :.e dolazila i ja sam počeo da se smirujem. Na-ročito bih se hrabrio i razvedrio posle devet sati. Laic sam počinjao da sanjarim, i to sladunjavo: Ja, na primer, spasavam Lizu upravo time što dolazi k meni i razgovaram s njom... Vaspitavam je, obrazu-;ein. Najzad, primećujem da me voli, strasno voli. /di ja se ponašam kao da ne razumem (istina, ne znam zašto se tako ponašam, verovatno da bude lepše). Najzad se ona, zbunjena, divna, drhteći i je-cajući, baca meni pred noge, govori da sam njen spasilac i da me voli najviše na svetu. Ja sam zap-repašćen, ali... - "Lizo, kažem joj, zar misliš da nisam primetio tvoju ljubav? Sve sam video i odgo-netnuo, ali nisam smeo prvi da posegnem za tvojim srcem, zato što sam imao uticaja na tebe i bojao se da, možda, iz zahvalnosti ne primoraš sebe da odgo-voriš na moju ljubav, da silom izazoveš u sebi ose-ćanje koje, možda, ne postoji, a ja to nisam hteo, zato što je to... despotizam... To bi bilo netaktično. (Jednom reči, tu sam zaplivao u izvesnu evropsku, žorž-sandovsku, neizrecivo plemenitu suptilnost.) Ali sada, sada si - moja; ja sam te stvorio, ti si čista, d'vna, ti - prekrasna žena moja!I u dom moj, smelo i slobodno, Ko prava domaćica uđi!" Zatim počnemo nas dvoje da živimo, putuje-10 u inostranstvo, itd., itd. Jednom reči, meni sa-111 je najzad sve to postajalo gadno i završavao 01 tirne što sam sam sebi jezik plazio.125 Zapisi \z podzemlja

^ ,,Pa neće nju, gaduru, ni pustiti!" - m^. sam. "Jer njih, čini se, ne puštaju često u šetnj, pogotovo uveče (meni je odnekud stalno izgledai da ona mora doći uveče, i upravo u sedam satn Uostalom, ona mi je rekla da se još nije sasvim pro dala, da je tamo pod naročitim uslovima: znači, \^ Đavo da je nosi, doći će, obavezno će doći!" Dobro je bilo što me je u to vreme Apoloj razonodavao svojim grubim ispadima. Prosto sam gubio strpljenje! To je bila moja rak-rana, bič koji mi je proviđenje poslalo. Ja i on se peckamo več nekoliko godina uzastopno i ja sam ga mrzeo. Gos-pode bože, kako sam ga mrzeo! Mislim da nikoga u životu nisam tako mrzeo kao njega, naročito u izvesnim trenucima. To je bio sredovečan čovek. uobražen, koji se pomalo bavio krojačkim zanatom. Ne znam zašto me je

prezirao, i to preko svake me-re, i nepodnošljivo gledao na mene sa visine. Istina, onje sve gledao sa visine. Dovoljno je bilo samoda pogledate njegovu belu, glatko začešljanu glavu. tršavu ćubu koju je pravio na čelu i mazao zejtinom, usta uvek u vidu žice - pa da odmah osetite da pred sobom imate stvorenje koje je uvek bilo samouv-ereno. To je bio strašan formalist, najveći od svih. koje sam sretao u životu; i to formalist sa sujetoffi koja bi, valjda, priličila samo Aleksandru Makedon-skom. Bio je zaljubljen u svako svoje dugme.u svaki svoj nokat - nesumnjivo zaljubljen, tako se ponašao! Prema meni se ponašao sasvim despotsk1-neverovatno retko je govorio sa mnom, a kada bis desilo da me pogleda, onda me je gledao netrenu* veličanstveno samouverenim i večito podsrnešU1Fjodor M. Dostojevski 126

. pogledom, koji me je ponekad dovodio do po-aflie. Obavijao je svoju dužnost kao da mi čini/elik11 muost- Uostalom, on gotovo ništa nije radiouiene, čak nije ni smatrao da je dužan da neštoadi N'Je m°gl° t>iti sumnje da me je smatrao zaoslednju budalu na ovom svetu, a što me je "držaokod sebe", to je bilo samo zato što je od mene sva-i_og meseca dobijao piatu. Pristao je da kod meneništa ne radi" za sedam rubalja mesečno. Za njegaće mi se oprostiti mnogo grehova. Ponekad je mojamržnja prema njemu išla tako daleko da sam savcepteo od besa samo od njegovog hoda. Ali naročitomije bilo odvratno njegovo šušketanje. Jezik mu jebio duži nego što treba, ili nešto slično, i zbog togaje stalno šušketao i vrskao i time se, čini mi se, neo-bično ponosio, uobražavajući da mu to daje mnogovažnosti. Govorio je tiho, odmereno, sa rukama naledima i oborena pogleda. Naročito me ljutilo kadaje počinjao da čita psaltir u svom kutu iza pregrade.Mnogo sam borbi izdržao zbog tog čitanja. Ali on jestrašno voleo da čita uveče, tihim, ujednačenim gla-som, otežući, upravo kao da čita opelo. Zanimljivoje da je tako i završio: sada za platu čita psaltir nadpokojnicima, i pored toga uništava pacove i pravimialin. Ali ja ga tada nisam mogao oterati, kao da senemijski sjedinio s mojim bićem. Pored toga, ni samne bi ni za šta na svetu pristao da ode od mene. Jamsam mogao da živim u nameštenoj sobi: moj stanJe bio moja ćelija, moja ljuštura, futrola u kojoj samskrivao od celog čovečanstva, a činilo mi se,. v° bi znao zašto, da Apolon pripada tom stanu iavm sedam godina nisam ga mogao oterati.127 Zapisi iz podzemlja

Bilo je sasvim nemogućno, na primer, za<j ržati njegovu platu makar dva ili tri dana. On ^ napravio takav skandal da, prosto, ne bih znao kurja da pobegnem. Ali tih dana sam bio na sve tolik0 ozlojeden da sam odlučio da zbog nečeg kaznim Apolona i da mu još dve nedelje ne dam plaill Odavno već, oko dve godine, kanio sam se da to uradim - samo da bih mu dokazao da se ne sme tako praviti važan preda mnom, i da mogu uvek, samo ako hoću, da mu ne dam platu.

Odlučio sam da mti ne govorim o tome, i čak da namerno ćutim da bih pobedio njegovu oholost i naterao ga da prvi počne razgovor o plati. A tada ću izvaditi iz fioke sedam rubalja, pokazaću mu da ih imam, da sam ih namer-no odvojio, ali eto, "neću", jednostavno neću damu dam platu, i neću zato što ja tako hoću, što je to "moja, gospodareva volja", zato što je neučtiv, zato što je grubijan; ali ako me učtivo zamoli, onda ćuse, možda, smilovati i dati mu novac; inače će još dve nedelje čekati, tri nedelje, pa i čitav mesec dana čekaće... Ali ma kako da sam bio besan, on je ipak pobedio. Ni četiri dana nisam izdržao. Počeo je ona-ko kako je uvek počinjao u sličnim slučajevima, " siičnih slučajeva je već bilo, probao sam i to (i reC1 ću: znao sam sve unapred, znao sam napamet nje-govu podlu taktiku); naime, počinjao bi time što b' uperio u mene neobično strog pogled i gledao rrtf netremice po nekoliko minuta, i to naročito kada fl^ je dočekivao ili ispraćao iz kuće. Ako bih ja, n primer, izdržao i ponašao se kao da ne primećujein te poglede, on bi, kao i uvek, ćutke pristupao daljeFjodor M. Dostojevski 128

mučenju. Iznenada, bez ikakve potrebe, ušao bi u oobu tiho i lagano, kad ja šetam ili čitam, stao bi o0red vrata, stavio jednu ruku iza leđa, ispružio no-gU i uperio u mene pogled, ali sad ne strog, već sasvim prezriv. Ako bih ga zapitao iznenada šta želi, ne bi ništa odgovorio, i dalje bi me gledao netre-mice još nekoliko trenutaka, a zatim bi se nekako naročito stisnutih usana i važna izgleda polako okre-nuo u mestu i lagano otišao u svoju sobu. Posle jed-no dva sata ponovo bi izašao i opet bi se pojavio preda mnom. Dešavalo se da ga od besa i ne pitam: šta hoće, već sam prosto i zapovednički dizao glavu i počinjao isto tako da ga posmatram netremice. Gledali bismo se tako minut-dva i najzad bi se on okrenuo, lagano i dostojanstveno, i ponovo otišao na dva sata. Ako me ni to još ne bi urazumilo, već sam i dalje terao inat, on bi odjednom, gledajući me, po-čeo da uzdiše duboko i dugo, kao da tim uzdahom tačno meri svu dubinu mog moralnog pada; i, na-ravno, završavalo se najzad njegovom potpunom pobedom: ja sam besneo i vikao, ali ono oko čega se vodila borba, ipak sam morao da ispunim. Ovog puta tek što je počeo uobičajeni mane-Var "strogih pogleda", ja sam se odmah razbesneo i u gnevu nasmuo na njega. I bez toga sam već i suviše bio radražen.- Stoj - viknuo sam u nastupu besa, kada je°n ćutke i polako počeo da se okreće, sa jednomrukom na leđima, da bi otišao u svoju sobu - stoj!rati se, vrati se kad ti kažem! - Mora da sam takoePrirodno dreknuo da se on okrenuo i počeo da me

129

Zopisi 'a podzemlja

gleda sa izvesnim čudenjem. Medutim, i dalje nije ni reči rekao, i to me je naročito ljutilo. - Kako smeš da ulaziš k meni bez dozvole jda me gledaš tako? Odgovaraj! Ali pošto me je gledao mirno jedno pola min-uta, ponovo je počeo da se okreće. - Stoj! - zaurlao sam i pritrčao mu - da se nisi makao s mesta! Tako. Sada odgovaraj: zašto si ulazio i zašto tako gledaš? - Ako imate nešto sadek da mi naredite, moje je da izvršim - odgovorio je pošto je poćutao, tiho i odmereno vrskajući, uzdignutih obrva i mirno na-ginjući glavu sad levo, sad desno, i sve to sa stra-hovitom mirnoćom. - Ne pitam te, ne pitam te za to, dželate! -povikao sam drhteći od besa. - Reći ću ti sam, dže-late, zašto dolaziš ovamo: vidiš da ti ne dajem platu, a sam iz gordosti nećeš da se pokoriš i

zamoliš, eto, zbog toga dolaziš da me svojim glupim pogledima kažnjavaš i mučiš, a ne slutiš, dželate, koliko je to glupo, glupo, glupo! On je ponovo pokušao da se ćutke okrene, ali ja sam ga uhvatio. - Slušaj! - vikao sam. - Evo novac, evo vidiš! - Izvadio sam novac iz stočića - tačno sedam rubalja, ali ih nećeš dobiti, nećeš ih do-bi-ti dokle god ne dodeš i učtivo, priznajući krivicu, ne zamolis od mene oproštaj. Jesi li čuo?! - To ne može biti! - odgovorio je sa nekorn neprirodnom samouverenošću. - Biće! - vikao sam. - Dajem ti časnu r^c, biće!Fjodor M. Dostoievski 130

- I nemam za šta da molim oproštaj - nas-tavio je kao da uopšte ne primećuje moje vikanje -jpr, eto, vi ste mene nazvali dželatom, i ja mogu uvek da vas tužim policiji za uvredu. - Idi! Tuži! - urlao sam. - Idi odmah, ovog trenutka, ove sekunde. A ipak si dželat! Dželat! Dže-lat! - Ali on me je samo pogledao, zatim se okre-nuo i, ne slušajući više moje pozive, lagano otišao u svoju sobu ne okrenuvši se. ,,Da nije Lize, svega ovog ne bi bilo!" zak-ljučio sam u sebi. Zatim, pošto sam postojao trenu-tak, dostojanstveno i svečano, ali sa usporenim i jakim lupanjem srca, otišao sam k njemu iza preg-rade. - Apolone! - rekao sam mirno i razgovetno,ali ipak gušeći se - idi odmah, bez oklevanja, popolicijskog nadzornika! On je u to vreme već sedeo za svojim stolom. stavio naočare i počeo nešto da šije. A kada je čuo moju naredbu, odjednom je prsnuo u smeh. - Idi odmah, ovog trenutka! Idi, jer i ne slutiš štaćebiti! - Vi zaista niste pri zdravoj pameti - kazao je polako vrskajući, ne dižući glavu i ne udevajući ko-nac u iglu. - Ko je to čuo da čovek sam protiv sebe 'de po policiju? A što se tiče zastrašivanja, samo se uzalud kidate, zato što od svega ništa neće biti. - Idi! - vrištao sam hvatajući ga za rame.^sećao sam da ću ga sad udariti.Nisam ni čuo kako su se u tom trenutku, izne-nada, vrata iz predsoblja tiho i polako otvorila iako je neko ušao, zaustavio se i u nedoumici počeo131 Zapisi 'a podzemlia

da nas posmatra. Pogledao sam, pretrnuo od stida j pojurio u svoju sobu. Tamo sam se uhvatio obema rukama za kosu, prislonio glavu na zid i obarnro u tom položaju. Posle minut-dva začuli su se Apolonovi spori koraci. - Tamo vas nekakva traži - rekao je, gleda-jući me naročito strogo, zatim se sklonio i propustio Lizu. Nije hteo da ode i posmatrao nas je sa pod-smehom. - Odlazi! Odlazi! - naredivao sam mu sav izgubljen. U tom trenutku moj zidni sat se naprega, zašištao i otkucao sedam sati.9.I u moj dom, smelo i slobodno, Kao prava domaćica uđi!(Iz iste pesme) Stajao sam pred njom očajan, osramoćen, od-vratno zbunjen i čini mi se da sam se smešio, nasto-jeći svim silama da se pokrijem peševima dronjavog pamučnog halata - sasvim onako kako sam nedav-no, duševno klonuo, zamišljao. Pošto je odstojao pred nama jedno dva minuta, Apolon je otišao, ali meni nije bilo lakše. Najgore je bilo da se i ona odjednom zbunila, što ja nisam mogao očekivati-Naravno, zbunila se gledajući mene. - Sedi - rekao sam mahinalno i primakao J°J stolicu uza sto, a sam sam seo na kanabe. Ona J

Fiodor M. Dostojevski 132

odfliah poslušno sela, gledajući me netremice i, 0Ljgledno, očekujući nešto tog trenutka od mene. lb naivno očekivanje dovelo me je do besa, ali sam se uzdržao. Umesto da se drži kao da ništa ne primećuje, kao da je sve obično, ona je... - I osetio sam nejas-no da će mi za sve to skupo platiti. - Zatekla si me, Lizo, u neobičnoj situaciji -počeo sam mucajući i znajući da upravo da tako ne treba početi. - Ali nemoj nešto pomisliti! - povikao sam, videći kako je odjednom pocrvenela. - Ja se ne stidim svoje sirotinje... Naprotiv, ja sa ponosom gledam na svoje siromaštvo. Siromah sam, ali ple-menit... Jer može čovek biti siromah i plemenit -mrmljao sam. - Nego... hoćeš li čaja?- Ne... - počela je ona.- Pričekaj! Skočio sam i otrčao do Apolona. Trebalo se nekuda izgubiti. - Apolone - počeo sam da šapućem brzo igrozničavo, bacajući pred njega sedam rubalja, kojesam stalno držao u pesnici - evo tvoje plate, vidiš,dajem ti je; ali me zato moraš spasti: odmah trči idonesi iz kafane čaja i deset dvopeka. Ako nećeš da'deš, unesrećićeš me! Ti ne znaš kakva je to žena...10 je - sve! Ti, možda, nešto misliš... Ali ne znaškakvajeto žena!... Apolon, koji je već bio seo da radi i ponovo stavio naočare, ne ostavljajući iglu, prvo je popreko P°gledao novac, a zatim je, ne obraćajući na mene iikakvu pažnju i ne odgovarajući mi, nastavio da Petlja sa koncem koji je još udevao. Čekao sam oko133 Zapisi iz podzemlja

tri minuta, stojeći pred njim skrštemh ruku o /Q Napoleon. Slepoočnice su mi bile mokre od znoja' osećao sam da bledim. Ali se on, hvala bogu, vero-vatno sažalio kad me je pogledao. Pošto je završios koncem, polako je ustao s mesta, polako odmakao stolicu, polako skinuo naočare, polako prebrojao novac i, pošto me najzad upitao preko ramena da lj da uzme celu porciju, polako je izašao iz sobe. Dok sam se vraćao Lizi, uz put mi je palo na pamet: kako bi bilo da pobegnem, ovako u halatu, kuda me oči vode, pa neka bude šta bude. Seo sam ponovo. Ona me je gledala uzne-mirena. Ćutali smo nekoliko minuta. - Ubiću ga! - viknuo sam i odjednom snažno lupio pesnicom po stolu, da se mastilo prolilo iz mastionice.- Ah, šta gvorite! - uzviknula je i uzdrhtala. - Ubiću ga, ubiću! - vrištao sam, udarajući po stolu, sasvim pomahnitao, mada sam potpuno shvatao kako je glupo biti tako besan. - Ti ne znaš, Lizo, šta je za mene taj dželat. On je moj dželat... Otišao je sad po dvopek; onje... I odjednom sam briznuo u plač. Bio je to nas-tup. Kako me je bilo stid zbog tog jecanja, ali nisaffl mogao da se uzdržim.Ona se uplašila. - Šta vam je! Šta vam je! - uzvikivala je> vrteći se oko mene. - Vode, daj mi vode, eno tamo! - mucao safl> slabim glasom, potpuno svestan da bih mogao i beZ vode i bez mucanja slabim glasom. Ali ja sam, št0 se kaže, izigravao, da bih spasao obraz, mada JeFjodor M. Dostojevski 134

nastup bio stvaran. Ona mi je dala vode, gledajući me sva izgub-ijena. U tom trenutku Apolon je uneo čaj. Meni se odjednom učinilo da je taj obični, prozaični čaj strašno nepristojan i bedan posle svega što se desi-lo, i pocrveneo sam. Liza je gledala u Apolona čak sa strahom. On je izašao i nije nas ni pogledao. - Lizo, prezireš li me? - rekao sam gledajućije netremice, drhteći od nesrpljenja da saznam štamisli.Ona se zbunila i nije umela ništa da odgovori. - Pij čaj! - rekao sam ljutito. Ljutio sam se nasebe, ali, naravno, ona je imala da to plati. Strašnamržnja protiv nje uskipela je odjednom u mom srcu,ćinilo mi se da bih je prosto ubio. Da bih joj se osve-tio, zakleo sam se u sebi da neću progovoriti s njomnijedne reči za sve vreme. "Ona je uzrok svemu",mislio sam. Naše ćutanje trajalo je već nekih pet minuta. Čaj je stajao na stolu; nismo ga ni okusili: toliko sam bio besan da namerno nisam hteo da počnem da pijem, da bih je time još više doveo u nepriliku; a nJoj je bilo nezgodno da sama počne. Nekoliko puta me pogledala u žalosnoj nedoumici. Ja sam uporno ćutao. Glavni mučenik bio sam, naravno, ja, zato što sam bio potpuno svestan koliko je odvratno niska m°ja pakosna glupost, ali u isto vreme nikako nisam m°gao da se uzdržim. - Ja hoću... otuda... sasvim da odem - počelaJe ona da bi nekako prekinula ćutanje; ali jadnica, Pravo o tome nije trebalo da govoriu ovom ionako 8'upom trenutku, i tako glupom čoveku kao što sam135 Zapisi i'z podzemlja

¦¦ ija. Srce me bolelo od žalosti zbog njene neumeš. nosti i nepotrebne otvorenosti. Ali nešto odvratno odmah je ugušilo u meni tu žalost; čak me je još vige naoštrilo: eh, neka ide sve do đavola! Prošlo je pet minuta. - Da vam ja ne smetam? - kazala je bojaž-ljivo, jedva čujno i počela da ustaje. Ali čim sam video ti prvu varnicu uvredenog dostojanstva, ja sam, prosto, uzdrhtao od besa i od-mah planuo. - Zašto si došla k meni, reci mi, molim te? -počeo sam, gušeći se i ne obraćajući pažnju na lo-gičan redosled svojih reči. Hteo sam sve odjednom da iskažem, nadušak, i zato nisam pazio od čega ću početi. - Zašto si došla? Odgovaraj! Odgovaraj! Od-govaraj! - uzvikivao sam skoro van sebe. - Onda ću ti ja reći, draga moja, zašto si došla. Došla si zato što sam ti one noći govorio tužne reči. Raznežila si se i ponovo poželela tužne reči. E, onda znaj da sam ti se tada rugao. I sada ti se podsmevam. Što drhtiš? Da, rugao sam se! Mene su pre toga, za ručkom, uvredili oni što su pre mene došli tamo k vama. Ja sam došao k vama s namerom da izudaram jednog od njih, oficira, ali mi nije pošlo za rukom, nisam ga zatekao. Trebalo je iskaliti uvredu na nekom, ti si se našla tu i ja sam na tebi iskalio svoju ljutnju i isme-jao te. Mene su ponizili, pa sam i ja hteo da poni-zim. Mene su kao krpu zgazili, pa sam hteo da ne-kome pokažem svoju moć... Eto šta je bilo, a ti si mislila da sam došao naročito da te spasavam, je h-To si ti mislila? Jesi li to mislila?Fjodor M. Dostojevski 136

Znao sam da će se, možda, zbuniti i da neće shvatiti pojedinosti, ali sam isto tako znao da će vrlo dobro razumeti suštinu. Tako je i bilo. Liza je preb-ledela kao krpa, , htela je nešto da kaže, usne su joj se bolno iskrivile, i kao da su je sekirom posekli -pala je na stolicu. I sve vreme, kasnije, slušala me je otvorenih usta, razrogačenih očiju i drhteći od užas-nog straha. Cinizam, cinizam mojih reči nju je smrvio... - Da te spasavam? - nastavio sam, skočivši sa stolice i šetajući gore-dole po sobi - od čega da te spasavam? - Pa ja sam, možda, gori od tebe. Što mi nisi skresala u lice onda, kada sam ti držao pridiku: ,,A zašto si došao ovamo k nama? Da nam daješ moralne pouke?" Vlasti, vlasti sam tada bio željan, bila mi je potrebna igra, tvoje suze, po-niženje, histerija tvoja, eto šta mi je onda trebalo! Ali nisam ni sam tada izdržao, zato što sam ništavi-lo, uplašio sam se i đavo bi znao zašto sam ti dao adresu. Kasnije sam te, pre nego što sam došao kući, grdio na pasja koia zbog te adrese. I već sam te tada mrzeo, zato što sam te slagao. Zato što volim samo rečima da se poigram, da posanjarim, a, u stvari, znaš li šta mi treba: da vas sve đavo odnese! eto šta! Meni je mir potreban. I ja bih ceo svet odmah pro-dao za kopejku, samo da me ne uznemirava. Da li Svet da propadne ili da ja čaj ne pijem? Ja ću reći -neka propadne svet, a ja da uvek pijem čaj! Jesi li to 2nala ili nisi? Ja znam da sam hulja, podlac, sebič-nJak i lenština. Drhtao sam, evo, tri dana od straha sto ćeš dcći. 1 znaš li šta me je za sva ta tri dana naročito uznemiravalo? To što sam onda izigravao137 Zapisi iz podzemlja

I

junaka pred tobom, a ovde ćeš me videti u poce-panom halatu, bednog, odvratnog. Malopre sam ti rekao da se ne stidim svoje sirotinje; e, sada znaj da se stidim, više od svega se stidim, i bojim se nje više od svega, više nego da kradem, zato što sam toliko sujetan da se osećam kao da su mi kožu odrali i sam dodir vazduha me boli. I zar je mogućno da još ni sada ne shvataš da ti ja nikada neću oprostiti što si me zatekla u ovom poderanom halatu i upravo kada sam nasrtao na Apolona kao zlo pseto. Čudotvorac koji vaskrsava pale, bivši junak, nasrće kao šugavo pseto na svog slugu, a ovaj mu se podsmeva! Ni one suze koje malopre, kao postidena žena, nisam mo-gao pred tobom da zadržim, nikad ti neću oprostiti! Ni ovo što ti sada priznajem, nikad ti neću oprosti-ti! Da - ti, ti ćeš mi za sve to platiti zato što si se našla pored mene, zato što sam hulja, i najgadniji, najsmešniji, najsitničaviji, najgluplji i najzavidljivi-ji od svih crva zemaljskih, koji uopšte nisu bolji od mene, ali koji se, davo će ih znati kako, nikada ne zbunjuju; a ja ću, eto, celog života dobijati zvrčke od svake gnjide, to je moja sudbina! I šta se mene tiče što ti od svega ovog ništa nećeš razumeti?! I šta je meni stalo do tebe i do toga da li ti tamo propadaš ili ne propadaš? Shvataš li ti koliko ću te mrzeti sada, pošto sam ti sve ovo kazao, zato što si ovde bila i sve čula? Jer čovek se samo jednom u životu tako ispoveda, i to samo u histeriji!... Šta hoćeš još? Zašto posle svega još čučiš tu preda mnom, mućis me i ne odlaziš?!Ali tada se iznenada desila čudna stvar.Ja sam toliko navikao da mislim i izmišlja10Fjodor M. Dostoievski 138

knjigama i da sve na svetu vidim onako kako 'sam to ranije, u sanjarenju izmislio, da u prvom tre-nutku nisam ni razumeo tu čudnu okolnost. A evo gta se desilo: Liza koju sam uvredio i zgazio, razu-mela je. više nego što sam ja zamišljao. Ona je iz svega toga shvatila najpre ono što žena uvek pre svega shvati, ako iskreno voli: naime, da sam nesre-ćan.

Osećanje bojazni i uvrede na njenom licu smenio je izraz tužnog čudenja. A kada sam počeo da sebe nazivam podlacem i huljom i kada su mi potekle suze (ja sam celu ovu tiradu izgovorio pla-čući), njeno lice se iskrivilo od grča. Htela je da ustane i da me zaustavi; a kad sam završio, nije obratila pažnju na moje uzvike: ,,šta ćeš ovde, zašto ne odlaziš!" već na to da je meni moralo biti vrlo teško da sve to kažem. A bila je tako uplašena i jad-na, i smatrala je sebe beskonačno gorom od mene. I otkud je onda mogla da se ljuti i vreda? Odjednom je skočila sa stolice i u nekom neodoljivom oseća-nju, žudeći celim bićem da me zagrli, ali bojeći se još i ne smejući da se makne s mesta, pružila mi je ruke... Tada je i mene srce zabolelo. Tada je i ona poletela k meni, obisnula mi o vrat i zaplakala. Ni ja više nisam izdržao i zajecao sam kao nikada. - Meni ne daju... ja ne mogu biti... dobar! -jedva sam izgovorio, zatim sam došao do kanabeta 1 ničice i četvrt sata sam grcao u pravoj histeriji. Una se privila uz mene, zagrlila me i obamrla u tom ^grljaju. Ali cela stvar je u tome što je histerija morala a prode. I eto (ja pišem najodvratniju istinu), ležeći139 Zapisi 12 podzemlja

ničice na kanabetu, čvrsto zagnjurena hca u otrcani kožni jasruk, počeo sam pomalo, izdaleka, nehotice, ali neodoljivo da osećam kako će mi biti nezgodno da podignem glavu i pogledam Lizu pravo u oči. Čega sam se stideo? - Ne znam, ali me je bilo stid. Sinulo je u mojoj uzavrebj glavi da su se sada uloge konačno promenile, da je sad ona junakinja, a ja onako uniženo i zgaženo biće kakvo je ona bila one noći, pre četiri dana. I sve mi je to palo na pamet još dok sam ležao ničice na kanabetu! Bože moj! Je li mogućno da sam joj tada pozavideo? Ne znam; ni do danas to ne mogu da shvatim, a onda sam, naravno, još manje nego sada mogao da shvatim. Bez vlasti i tiranije nad nekim ja ne mogu da živim... Ali rezonovanjem se ne može ništa objas-niti, prema tome, ne treba ni rezonovati. Ipak sam se savladao i podigao glavu; morao sam je jednom dići... I do danas sam ubeden daje, upravo zato što me je bilo sramota da pogledam Lizu, u mom srcu tada odjednom planulo i buknulo .drugo osećanje... osećanje posedovanja i gospoda-renja. U očima mi je sinula strast i čvrsto sam stis-nuo Lizine ruke. Kako sam je mrzeo, i kako me je vuklo k njoj u tom trenutku! Jedno osećanje je po-jačavalo drugo. To je gotovo ličilo na osvetu!... Na njenom licu se u početku pojavila nedoumica, čak i strah, ali samo za trenutak. Ona me je ushićeno i vatreno zagrlila.Fjodor M. Dostoievski 140

Četvrt sata trčkarao sam gore-dole po sobi ludo nestrpljiv, svakog časa sam prilazio paravanu i lcroz rupicu posmatrao Lizu. Sedela je na podu, gla-vu naslonila na krevet i mora da je plakala. Ali nije odlazila, a to me je i ljutilo. Sada je već sve znala. Ja sam je konačno uvredio, ali... nema potrebe da pričam. Dosetila se da je plima moje strasti bilo upravo osveta, njeno novo poniženje, i da se mojoj ranijoj, gotovo bezrazložnoj mržnji prema njoj sada pridružila i lična, zavidljiva mržnja... Uostalom, ne tvrdim da je ona sve to jasno shvatala; ali je potpuno razumela da sam ja odvratan čovek i, najvažnije, da nisam u stanju da je volim. Znam, ljudi će reći, da je to neverovatno -neverovatno je da čovek može biti tako zao i glup kao ja; možda će još dodati da je neverovatno bilo ne zavoleti Lizu, ili bar ne oceniti njenu ljubav. A zašto da je neverovatno? Prvo, ja nisam mogao da zavolim, zato što je za mene, ponavljam, ljubav zna-čila - tiranisati nekog i duhovno i dominirati. Celog života nisam mogao ni da zamislim drugačiju ljubav i dospeo sam dotle da čak i sada ponekad mislim da se Ijubav i sastoji u pravu koje voljena žena dobro-voljno daje muškarcu da je tiraniše. Ni u svojim Podzemnim sanjarenjima nisam drugačije zamišljao 'jubav nego kao borbu koju sam uvek

počinjao mrž-nJOm, a završavao moralnim pokoravanjem, a posle toga nisam mogao da zamislim šta da radim sa po-korenim bićem. I šta tu ima neverovatno, kada sam Se već toliko moralno pokvario, toliko se odvikao141 Zapisi iz podzemlja

od "živog života" da mi je malopre palo na parnet da je sramotim i korim što je došla k meni da sh% "tužne reči"; a nisam se dosetio da ona uopšte nije došla da sluša tužne reči, već da me voli, jer za ženu se u ljubavi i sastoji vaskrsenje, spasenje od svake propasti, i do preporoda drugačije uopšte i ne može ni doći nego preko ljubavi. Uostalom, nisam je vige tako ni mrzeo dok sam špartao tamo-amo po sobi [ provirivao kroz rupicu na paravanu. Meni je samo bilo neponošljivo teško što je ona tu. Želeo sam da nestane. Želeo sam "mira", želeo sam da ostanem sam u podzemlju. Usled nenaviknutosti, "živi ži-vot" me je bio tako prignječio da sam čak jedva disao. Medutim, prošlo je još nekoliko minuta, a ona još nije ustajala, kao da je bila u bunilu. Bio sam tako bezdušan da sam joj tiho kucnuo u paravan, da je opomenem... Ona se odjednom trgla, skočila s mesta i poletela da traži maramu, šešir, bundu, kao da je htela da od mene beži nekuda... Dva minuta kasnije polako je izašla iza paravana i tužno me pogledala. Ja sam se pakosno osmehnuo, istina silom - iz pristojnosti, i okrenuo sam se od njenog pogleda.- Zbogom! - rekla je i pošla vratima. Odjednom sam joj pritrčao, zgrabio njenu ru-ku, otvorio šaku, metnuo... i opet je zatvorio. Zatim sam se brzo okrenuo i odskočio hitro u drugi ugao, da bar ne vidim... Hteo sam, eto, ovog trenutka da slažem - i & napišem kako sam to uradio nehotice, nesvesno, izgubljen, iz gluposti. Ali neću da lažem, i prizn3'Fjodor M. Dostojevski 142

iskreno da sam joj otvorio šaku i stavio u nju... besa. Palo mi je na pamet da to uradim dok sam ffČao tamo-amo po sobi, a ona sedela iza paravana. *li evo šta mogu sigurno reći: iako sam tu svirepost učinio namerno, ipak nisam srcem, već svojom lu-dorn glavom. Ta svirepost je bila toliko izveštačena, toliko izmozgana, naročito smišljena, knjiška, da sam nisam izdržao čak ni trenutka; prvo sam pobe-oao u ugao da ne vidim, a posle sam sa stidom i očajanjem pojurio za Lizom. Otvorio sam vrata od predsoblja i počeo da osluškujem. - Lizo! Lizo! - vikao sam na stepenicama, alibojažljivo, poluglasno... Odgovora nije bilo. Učinilo mi se da čujem njene korake dole na stepeništu.- Lizo! - viknuo sam jače. Odgovora ne bi. Ali istog trenutka čuh da su se teško i škripeći otvorila glomazna, spoljna stak-lena vrata koja vode na ulicu i snažno se zatvorila. Tresak odjeknu stepeništem. Otišla je. Vratio sam se u sobu zamišljen. Strašno mi je bilo teško. Stao sam pored stola, kraj stolice na kojoj je ona sedela, i besmisleno gledao preda se. Prošao je otprilike minut. Odjednom sam se sav stresao: preda mnom, na stolu, ugledao sam... jednom reči, video sam zgužvanu plavu novčanicu od pet rubalja, onu koju sam joj malopre strpao u šaku. To je bila ta novčanica, druge nije moglo biti; druge nije ni bilo u kući. Znači, ona je stigla da je baci na sto u renutku kada sam ja pobegao u drugi ugao.Pa, mogao sam očekivati da će ona to uradi-143 Zapisi iz podzemlja

ti. Jesam li mogao očekivati? Nisam. Ja sam bi0 takav egoist, toliko sam, u stvari, malo cenio ljude da nisam mogao ni zamisliti da će ona to uraditi. to nisam mogao podneti. Trenutak kasnije požurio sam kao lud da se obučem, navukao sam u žurbi šta sam stigao i kao lud potrčao za njom. Nije stigla da od-makne ni dve stotine koraka, kad sam ja istrčao na ulicu.

Bilo je tiho, sneg je padao gotovo okomito i zastirao mekom belinom pločnik i pustu ulicu. Ni-kog od prolaznika nije bilo, nikakav zvuk se nije čuo. Neveselo i nepotrebno su svetlucali fenjeri. Pretrčao sam jedno dvesta koraka do raskrsnice i zaustavio se. "Kuda je otišla? I zašto trčim za njom? Zaš-to? Da padnem pred nju, da zajecam od kajanja, da joj ljubim noge i molim za oproštaj! Ja sam to i želeo; grudi su mi se kidale i nikada, nikada se neću ravnodušno sećati tog trenitka. Ali zašto? - pomis-lio sam. - Zar je neću, možda, još sutra ponovo omrznuti, upravo zato što sam joj danas ljubio no-ge? Zar je mogu usrećiti? Zar nisam danas, ponovo, i po stoti put, video koliko vredim? Zar je neću mučiti?*' Stajao sam u snegu, zurio u gustu maglu i mislio o tome. "Zar neće, zar neće biti bolje", fantazirao sam kasnije, već kod kuće, ugušujući fantazijama oštar srčani bol, ,,zar neće biti bolje da ona sao ponese sa sobom zauvek ovu uvredu? Jer uvreda f očišćenje; to je najljuće i najbolnije saznanje! Ja bih već sutra uprljao njenu dušu i izmučio njeno srce- AFjodor M. Dostojevski 144

^vreda neće nikada u njoj nestati; i ma kako bilo ivratno blato koje Lizu očekuje - uvreda će je uz-^isiti i očistiti... mržnjom... a... možda i oprošta-jem... Medutim, hoće li joj biti lakše od svega toga?" U stvari, ja sada, sa svoje strane, postavljam jedno zaludno pitanje: šta je bolje - jeftina sreća ili zvišena patnja? Dakle, šta je bolje? To pitanje mi se nametalo dok sam te večeri sedeo kod kuće, jedva živ od duševnog bola. Nikada još nisam podnosio toliko patnje i kajanja. Ali zar je moglo biti i najmanje sumnje da se ja, pošto sam istrčao iz stana za Lizom, neću sa pola puta vratiti? Nikada je više nisam video i ništa nisam čuo o njoj. Dodajem još: da sam dugo bio zadovoljan frazom o koristi od uvrede i mržnje, iako se tada umalo nisam razboleo od tuge. Čak i sada, posle toliko godina, ja se toga i suviše nerado sećam. Mnogo čega se nerado sećam, ali... kako bi bilo da ovde završim Zapise. Cini mi se da sam pogrešio što sam i počeo da ih pišem. Sve vreme sam se stideo dok sam pisao ovu pripovetku; to znači, nije više literatura, već vaspitno-popravna kazna. Jer pričati, na primer, duge priče o tome kako sam promašio život usled moralnog raspadanja u svom kutu, nedostajanja društvene sredine, odvika-vanja od živog sveta, i usled sujetne pakosti pod-zemlja - zaista nije zanimljivo. U romanu treba dati JUnaka, a ovde su namerno skupljene sve crte za afttijunaka i, što je najvažnije, sve će to izazvati najneprijatniji utisak, zato što smo se svi odvikli od 'ivota i svi hramljemo, više ili manje - svi. Čak smo145 Zapisi \z podzemlja

se toliko odvikli da prema "živom životu" osećarno ponekad izvesnu odvratnost i zato ne možemo pod-neti kad nas nešto podseti na njega. Jer smo doterali dotle da pravi "živi život" gotovo ne smatramo za rad, za službu, i svi se u duši slažemo da je u knjiga-ma bolje. A što se koprcamo, ponekad, zašto fan-taziramo i za šta molimo? Ni sami ne znamo za šta! Nama će biti gore ako nam se glupe molbe ispune. Pokušajte, eto, dajte nam, na primer, više samostal-nosti, odrešite ruke bilo kom od nas, proširite krug delatnosti, smanjite tutorstvo, i mi ćemo... uvera-vam vas, mi ćemo odmah opet zamoliti da se vrati-mo pod tutorstvo. Znam da ćete se verovatno zbog ovoga na mene naljutiti, povikaćete, zalupati noga-ma: "Pričajte o sebi i o svojim mizerijama u pod-zemlju, ali se ne usuđujte da govorite ,svi mi'". Dozvolite, gospodo, ja se tim svi mi uopšte ne opravdavam. što se mene lično tiče, ja sam u svom životu dovodio do kraja ono što se vi niste usudili da dovedete ni do polovine, i još ste svoj kukavičluk smatrali za razboritost i tešili ste se njime, obma-njujući samog sebe. I tako, verovatno, ispada da sam ja "bliži životu" od vas! Pogledajte pažljivije! Pa mi čak ne znamo ni gde živi sada to živo, ni šta je ono, ni kako se zove! Ako ostanemo sami sa so-bom, bez knjiga, mi ćemo se odmah zaplesti,

izgu-biti - nećemo znati kome da se pridružimo; čega da se pridržavamo, šta da volimo a šta da mrzimo, Sta da poštujemo i šta da preziremo? Nama je teško čak i da budemo ljudi, pravi ljudi svojim telom i krvlju; stidimo se toga, smatramo za sramotu i upinjemo se da budemo neki nerealni svečovek. Mi smo mrtvo-Fjodor M. Dostojevski 146

rođenčad, a odavno se već i ne rađarno od živih očeva, i to nam se sve više i više sviđa. Osećamo zadovoljstvo. Uskoro ćemo izmisliti da se rađamo nekako od ideje. Ali dosta; neću više da pišem ,,iz podzemlja"...* Ovim se, istina, još ne završavaju Zapisi ovog paradoksaliste. Nije izdržao i nastavio je da piše da-lje. Ali nama izgleda da se ovim mogu i završiti.147 Zapisi iz podzemljo

BELEŠKA O PISCUFjodor Mihailovič Dostojevski (1821-1881), ruski pisac,auzima izrazito mesto u istoriji svetske književnosti kao tvo-c modernog psihološkog romana, književni rad je započeod uticajem Gogolja, a potom je prihvatio ideje utopijskogsocijalizma i pridružio se kružoku ruskih intelektualaca, tzv.petraševaca, koji su se borili protiv feudalno-kmetovskog sis-tema i carskog samodržavlja. Zbog svoje ilegalne aktivnosti ukružoku Petraševskog osuden je na smrt 1849. godine. Neko-liko trenutaka pre pogubljenja, kada je već bio izveden nagubilište, kazna mu je zamenjena progonstvom u Sibir. To-Bcom devetogodišnjeg robijanja u Sibiru potpuno je izmenio¦svoj pogled na svet i postao ogorčeni protivnik ideja kojima; se zanosio u mladosti. Zapisi iz podzemlja su jedno od prvih dela koje je Dos-tojevski napisao po povratku sa robije. Glavni junak je kon-¦ troverzna ličnost, rastrzana moralnim dilemama koje ga do-vode u sukob sa društvenom sredinom. Njegov lik je građen modernom književnom tehnikom koja nagoveštava sve te-matsko-stilske osobenosti zbog kojih je Dostojevski stekao ugled najvećeg poznavaoca ljudskog srca i ljudske podsvesti.149 Zapisi \z podzeml/a

IzdavačAKIA M. Princ, BeogradBul. Arsenija Čarnojevića 19063 / 273-787Za izdavača Klipa Anica Urednik Isabegović Asim Prevod Milosav Babović Tehnička priprema Plavo slovo, BeogradŠtampaPlavo slovo, BeogradVojvode Stepe 643A011 / 394-75352. izdanje Tiraž 700

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd821.161.1-32DOSTOJEVSKI, Fjodor Mihajlović Zapisi iz podzemlja / Fjodor M. Dostojevski ; (prevod Milosav Babović). - (2. izd.). -Beograd : AKIA M. Princ, 2003 (Beograd : Plavo slovo). - 149 str. ; 21 cmPrevod dela: 3anncKW H3 noanojiM / *e,aop MnxaMJioBny JlocToeBCKnfi. - Tiraž 700. - Beleška o piscu: str. 149.ISBN 86-84375-05-XCOBISS-ID 104124172