Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

Увод

Различите друштвене групе се данас дефинишу и идентификују као потенцијални носиоци промјена и успјеха, наравно овим појмовима придају различит садржај и призивају их у различитим областима јавног живота.

Будући да живимо у вријеме дневно-политичких криза, корупције и повећања криминала често можемо свједочити о национално-политички-финансијски моћним елитним скупинама које одређене процесе често и против закона усмјеравају у правцу који им осигурава задржавање стечених позицја, увећања моћи и материјалног богатства.

На темеqу тога стално сам себи покушавао дати одговоре на бројна питања. Дио тих одговора, надам се да сам изложио у тексту који слиједи.

1

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

1. Елита

Елита се може означити и као: мањина за коју се претпоставља да, или највише вреди или највише доприноси друштву и отуда полаже право на највиши утицај или највиши положај и моћ (власт) у њему.1

Ријеч "елите" је из "француског пренета у друге европске језике. Првобитно је означавала "избор", а затим ствари које су најбоље у својој врсти (...) Ријеч је постепено добијала данашње значење: врх једног друштва, друштвене групе или професије, у ширем смислу: виши друштвени слојеви, или поједини дјелови тих слојева, а у ужем и политичком смислу - властодршци (елита власти). Али, у употреби је израз "елитна култура" или још чешће у пежоративном смислу "елитистичка култура", као супротност од "народне" или "масовне културе". природа односа између ове двије појаве или концепције предмет је више контроверзи и о томе постоји мноштво расправа.

1.1. Основни облици елите

У теоријама елита сусрећемо два основна облика елите са подврстама и посебним обележјима: - елита (по)вредности и - типу елите2

Одређивање елите увек претпоставља постојање одређеног критерија, а то су обично институционалне позиције чланова, њихова припадност одређеним организацијама или ширим друштвеним групацијама са посебним утицајем, постојање претпостављених моралних и других вредности на страни чланова групе, порекло, посед, итд. Тако разликујемо елите у разним областима друштва (војна елита, политичка или елита моћи, културна елита, економска елита, позоришна, техничка елита, итд)3 и о њиховој међусобној повезаности и сукобима између њих:

Религиозне елите

У религији латинска ријеч елигере, "изабрати" је више у употреби од француског израза елите. Вјероватно глобално највећи примјер препознавање религиозне елите смјештен је у Риму, Папа и Ватикан.

Истина је да Папу бирају кардинали али исти ти кардинали су и добили то звање ранијим папиним указима. Папа је изабран између колега кардинала, и једном изабран остаје на челу католичке цркве до краја свог живота.

Лингвистичке елите

Неке елитне групације говоре језик који није заступљен у њиховој заједници. На примјер у Вијетнаму елита говори француски језик, на филипинима елита је говорила и у

1 Љ. Тадић „Наука о политици“, Београд, 1988, стр. 161.2 Сергеј Флере-Милош Марјановић: "Увод у социологију", Нови Сад, 1991, стр. 87.3 www.reference.com

2

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

многим случајевима још увијек говори шпански језик, док је рецимо финска популација била приморана од стране Шведске елите да говори шведски језик све до почетка 20. вијека, исто тако у старој Индији Санскрит је био језик елитне класе. Елите установљавају коришћење одређеног језика када почну да дијеле сличне интересе који воде ка остварењеу њихових циљева. Установљавају одређене културне каноне који су усвојени у елитној скупини док су генерално занемарени од невладајуће елите.

Политичке елите

Политичке елите имају најважнију улогу у друштвеној заједници него иједна друга категорија елита. Регрутовање и процес социјализације је дискутован у стотинама академских књига. Али сам концепт политичке елите је непознат јер многи грађани не чине праву елиту. Скорашња истраживања у многим земљама свијета, укључујући Европске земље и старе демократије као што су Велика Британија и Француска, вежина народа невјерује политичарима који су дискредитовани у многим истраживањима урађеним кроз задње двије, три декаде.

Бизнис елите

Елите напредују обично као доминантна социјална класа, лакши приступ капиталу и средствима, политичка моћ, боље образовање резултују културним утицајем и утицајем у лидерству.Често своје постојање правдају пренесеним позицијама, током 19. и 20. вијека правдали су своје постојање генетичком и расном супериорношћу. У нацистичкој Њемачкој генетска супериорност је узета као база замишљене Аријевске елите, елитне класе у монархији традиционално су узимале религиозне разлоге за постављање на одређене позиције. Тако у

Образовне елите

Елите су учене да управљају. Док је нормално јавно образовање одређено да обучава генералну популацију ради стварања образоване заједнице, елитни приступ образовању је презентован на више интелектуалном и захтијевнијем нивоу, и предвиђен је до издвоји лидере врсте.

Финансијска елита

Богатство није сигуран знак елитног статуса, будући да богати скоројевићи су виђени као неко ко долази из не-елитних позиција.

Војна елита

Војна елита је јединица војника или регрута скупљених ради њиховог знања и или способности и спојена заједно у елитну јединицу. Елитна јединица ужива одређене бенефиције у поређењеу са другим јединицама, ако ништа друго онда у вишем статусу, али често у бољој плати и опреми. треба напоменути да сама ријеч елита у војном смислу је фундаментално другачија него у другој упореби. Друштвена или нека друга елита бира

3

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

саму себе и не чини често дио елите компетентношћу односно знањем.... Војне елите не тренирају неко специјално заповједништво над другим јединицама. Док у друштвеном смислу смисао ријечи се више односи на то да елиту војске чини командни кадар а не елитне јединице. Војска је увијек била начин да се у неким видовима друшзва покаже богатство, престиж и моћ (нпр. Јулије Цезар). Чак и у модерним демократијама они који желе политичку моћ су провели пар година на воним функцијама али преферирајући удаљеност од сукоба и то им је често од есенцијалне важности у политичком резимеу.

Веома практичан облик доказивања патриотизма је често био модеран за господу да учествују у војним обавезама, наравно даље од опасности да испуне очекивања друштва. На примјер на америчком југу титула „пуковник“ (цолонел енг.) је модни придјев за џентлмена.

У социолошком смислу елита се везује за појаву друштвене стратификације - то су виши друштвени слојеви који припадају једној или већем броју друштвених класа. Они по основи друштвеног положаја, власти, богатства, улоге у производњи, знања, положаја у институцијама као што су држава, црква, војска, привредне корпорације, научне и образовне установе и др. имају командне или врло утицајне позиције у друштву, које им омогућују прибављање и уживање у предметима које сви желе и доношење одлука од значаја за све или за велики број чланова друштва. На тој основи се чланови елите повезују међу њима се развија заједница интереса, истоврсна или слична схватања, па и истоврсна психологија и обрасци дружења и понашања. Практично, социолошка концепција најчешће као критеријум одређивања елите узимају институционалне позиције припадника.

Елита редовно узима позитивну, а не пежоративну конотацију, па је стога потребно, али је иначе тешко разлучити које мањине које имају командне позиције јесу, а које нису елита и шта су онда. С друге стране, уз многе такве мањине додају се некад пежоративни, а некад похвални епитети, што све показује да су улоге мањина које одлучују различите и да оцена о њима зависи од много момената.4

Заговорници ове теорије сматрају да постоји једна одабрана мањина у друштву која поседује одлучујућу моћ (политичку, економску, социјалну), односно, већина становништва стоји под утицајем владајуће мањине (елите).

4 Војислав Станојчић: "Елита", у: "Енциклопедија политичке културе", Београд, 1993. стр. 328

4

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

2. Елитистичке теорије

2.1. Конзервативне теорије

Елементе елитистичких теорија налазимо још у учењима Платона и Аристотела као и Сорела и Ф. Ничеа.

Жорж Сорел (Георгес Еугèне Сорел (1847 –1922), француски филозоф је сматрао да је успешна класна борба једино могућа ако је предводи радничка елита, а Ф. Ниче (Ниетзсцхе, Фриедрицх Wилхелм, 1844-1900) да је ренесанса културе могућа оживљавањем грчке диктатуре елите која користећи нагон (супротстављен разуму) може путем акумулације воље и силе постићи неко вредно дјело. Ниче у име воље за моћ, обликује једну вишу врсту људи који ће својом вољом, знањем, богатством и утицајем добити да управљају судбином земље и човечанства.

За темеље социологије засноване на органским основама истичемо и неколицину аутора из групе конзервативних теорија елите, почевши од Жоржа Сорела, Гаетеана Моске (Гаетано Мосца, 1858-1941, Роберта Михелса (Роберт Мицхелс, 1876-1936) и Вилфреда Парета (Парето, Вилфредо, 1848-1923). Они полазе од социолошко-политиколошког постулата о превласти организоване мањине која држи све полуге власти (олигархије, елите) у односу на масу, односно неорганизовану већину. Значи, ријеч је о групи људи привилегованој у сваком погледу (политичкој, економској, културној, духовној и свакој другој) чији је једини критеријум успјех, што је битна разлика у односу на либерална схватања елите.

Жорж Сорел је био мишљења да је капиталистички поредак могуће срушити путем моралне елите чијом се акцијом (на пример, генералним штрајком) руши постојећи систем.

Роберт Михелс више био окренут односу вође и маса у партији посебно у модерним политичким партијама. Наиме, он је као основно својство сваке организације означио гвоздени закон олигархије по коме почетак образовања професионалног вођства означава почетак краја демократије. У темељном дјелу: "Прилог социологији партија у модерној демократији" из 1911. године, Михелс је за разлику од Парета био мишљења да не долази до цикличног кретања - већ стапања политичких елита и њихове фузије.5

Гаетано Моска италијански теоретичар је полазио од чињенице да у сваком друштву постоје двије класе: они који управљају, и они којим се управља, дакле, који су подређени. Управљачка класа чини мањину друштва, заузима све доминантне положаје у друштву и легалним или нелегалним путем, често и уз употребу силе влада у друштву. Моска сматра да јавним пословима у једној земљи треба да управља једна одабрана мањина, свакако, уз легитиман пристанак већине народа којим се влада. Пад владајуће елите подразумева, долажење на власт нове владајуће групе да би се обезбиједило функционисање социјалног и политичког поретка.

5 Војислав Станојчић: "Елита", у "Енциклопедија политичке културе", Београд, 1993. стр. 162-163

5

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

О проблему елите и елитизма, писао је и италијански теоретичар, социолог и економиста Вилфред Парето (1848-1923). Он је сматрао да је историја сваког друштва истовремено и историја непрекидног ритма елита које су стално смењивале једна другу.

Основу друштвеног живота људи видео је у понашању појединаца "молекула" друштва. Према Парету, сва понашања појединаца саткана су из логичких, сврсисходних и нелогичких, несвесних поступака. Нелогични поступци, који нису мотивисани разумом, већ неким другим психолошким стањем, имају доминантну улогу у животу људи. Улога разума, или логичких поступака углавном се своди на прихватање и оправдавање несвесних поступака. Понашање појединца зависи од непознатог психичког стања, које оправдава нека теорија која обично није у стриктно логичкој вези са понашањем закључује Парето. Полазећи од овакве теоријске шеме људског понашања, Парето је друштвени систем схватио као јединство двају елемената: једног статичног, који чини језгро друштвене структуре и другог, променљивог, који објашњава и мења ту структуру. Константни, статични део он назива "резидуама", а променљиви "деривацијама". Резидуе су, за Парета, манифестације урођених и непроменљивих склоности, способности и осјећања човјека. Деривације, промјенљиви дио друштвене структуре представљају, за Парета, разноврсне начине на које људи прикривају, мијењају и објашњавају прави карактер својих дјела. Парета сматра да људско друштво није хомогено. У њему се врши стално обнављање елите, при чему они који прелазе из једне групе у другу доносе са собом у нову групу, односно средину све оно што је позитивно, односно негативно. Дакле, акумулација елемената супериорности у једној, односно, инфериорности у другој групи, услов је постизања равнотеже у друштву.

Идући стопама других социјалних физичара, Парето схвата друштво као систем Људских молекула који стоје у сложеним узајамним односима, на које пресудно утичу три групе чинилаца:

Географски и климатски услови; Елементи који се налазе изван једног друштва у датом тренутку, а

који дјелују на њега; Унутрашњи елементи социјалног система.

Иако је утицај прве групе елемената несумњиво врло значајан, Парето истиче да неће посебно испитивати њихов утицај, већ ће их разматрати само посредно - тиме што ће резидуе, склоности и интересе људских бића, која су подложна тим утицајима, узети као стварне чињенице друштвеног живота. Што се тиче утицаја других друштава, као и последица претходног стања посматраног друштва, Парето сматра да се ти утицаји нужно морају узети у обзир, нарочито ако се социолошко истраживање оријентише на евроазијска друштва и цивилизације, пошто народи ових области нису никад били потпуно изоловани. Међутим, како су војне, политичке, интелектуалне, економске и друге силе, преко којих су ти утицаји бих спровођени, зависиле од елемената осјећања,

6

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

знања и интереса, то закључци о тим утицајима могу такође да се доносе преко проучавања ових елемената.Из тога произлази да Парето највећи значај придаје дјеловању унутрашњих чинилаца, од којих су најважнији раса, резидуе, осећања, тежње, интереси, деривације, знање и друга својства људских молекула који чине један социјални систем. Тај систем временом мијења карактер и облик, а могао би се одредити као нешто што је сачињено од извесних молекула који садрже резидуе, деривације, интересе и склоности, а који врше, у зависности од бројних ограничења, логичне и нелогичне радње. За Парета, друштво је хетерогено и поларизовано, & индивидуалне и колективне интересе је готово немогуће ускладити. Позивање на опште интересе служи као средство да се помоћу обмане лакше остваре неки посебни интереси. Материјална добра и друштвена моћ су основне и праве вредности, док су остале вриједности само прерушена тежња за њима. У друштвима се води непомирљива борба између различитих друштвених група око располагања овим јединим правим и универзалним вредностима/добрима. Како разум није позван да суди о основним питањима живота и да објективно оцјењује и самерава различите практичне ставове, то су све основне практичне одлуке субјективне и засноване на односу снага, па су сила и обмана два главна средства за постизање корисности.6

Парета набраја и елементе који утичу на друштво и обратно, наводећи следеће: земљиште, клима, флора, фауна, геолошки услови, али и феномен рада, моћи, свести, расуђивања и интереса (политичког и економског). Овим психолошким факторима знатно је утицао на слабљење материјалистичко-историјског погледа на свијет и објашњења друштвених појава.

афирмације ауторитет вербалних доказа

Заговорници теорија елите међусобно се много разликују али заједничка им је једна ствар, основна претпоставка да се друштво дијели на привилеговану мањину (елите) и депривилеговану већину (масе). Ако се занемаре неке грубе биологистичке претпоставке појединих конзервативних елитиста, онда се модел елита-маса може интерпретирати на класни или стратификацијски начин. Ако се хијерархија моћи веже за обављање одређених друштвених улога и заузимање одговарајућих друштвених положаја који, на овај или онај начин, доприносе очувању и стабилности система, онда се подјела на елиту и масу ставља у функцију стратификацијске анализе. А ако се она повеже са друштвеним промјенама, противрјечностима и сукобима, онда је ријеч о приступу који је близак класном, што је још једна потврда њихове извјесне комплементарности. Најзначанији представници конзервативне теорије елите су били већ поменути Вилфредо Парето, Гаетано Моска и Ортега Гасет.

Попут осталих елитиста Ортега и Гасет (Јосе Ортеге у Гассет 1883-1955), заступа једну аристократску концепцију људског друштва и залаже за аристократски идеал

6 Војин Милић, Социологија сазнања, Веселин Маслеша, Сарајево, 1986. стр. 112-122

7

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

човјека, који је код њега одређен тежњом за аутентичношћу као највишом етичком нормом коју може да достигне само неколицина изузетних. Насупрот томе узорности врсне мањине стоји подводљивост просте масе. То је један неизбјежни природни закон.7

По Ортегином мишљењу главна одлика данашњег доба јесте превласт маса и свјетине који настаје са порастом броја становника, богатства, ширењем образовања, превлашћу технике, све су то просте физичке промјене које не доприносе стварању виших вриједности, принципа и карактера.8 Ортега је убијеђен да је маса неспособна да живи један лични аутономан, аутентичан живот пун унутрашњег смисла и високих захтијева. Строго узевши, маса се може дефинисати као психолошка чињеница и не мора се очекивати појава појединаца у агломерацији. Под само једном особом можемо знати је ли ријеч о маси или није. Попут осталих конзервативних елитиста, Ортега и Гасет заговара једино изразито аристократско схватање човјека, друштва и историје. У образлагању такве концепције он се служи биологистички, психологистички и моралистички обојеним аргументима. За њега људи су по природи неједнаки, а та неједнакост се касније још увећава. Елите су првенствено дефинисане као моралне категорије, са значајним примјесама ничеовског учења о натчовјеку.

Настале у периоду кризе грађанског друштва и фашистичких и стаљинистичких диктатура, конзервативне теорије елита су окренуте против сваког социјалног оптимизма и вјере у напредак, са прећутним или изразитим повјерењем у моћ или голу силу. Сам појам елите сугерише конзервативно и антидемократско значење. Елита је ту схваћена као привилегована група која посједује изузетне, биолошке психичке и социјалне квалитете, недоступне рационалном провјеравању. То су групе људи које продиру на врх безобзирно по принципу права јачега.

Поред ове конзервативне варијанте, за социологију је од веће важности њена технократска и либерална верзија.

2.2. Либералистичке теорије елите

Њихов претеча је био Сен Симон који је заступао тезу да владајућу групу у друштву треба да сачињавају технократи,планери и организатори индустрије. Елитизам би требало да буде облик рационалне владавине у том смислу што је квалификација битно обиљежје елите, а знање које ствара учинак основни критеријум селекције одабраних.

Наиме, Сен Симон је истицао значај научног, позитивног знања, тако да је слој научника и предузетника подесан да влада и управља друштвом. Слично је сматрао и Огист Конт видјевши у социократској предузетничкој елити индустријалаца инструмент за излажење друштва из кризе.Либералистичке нововјековне идеје о слободи, правди и једнакости, значиле су и даљу употребу идеолошких и практичних захтјева за мањином, односно, елитом, која влада у друштву.

Главни представник либералистичких теорија елита је познати социолог Карл Манхајм (Маннхеим, Карл, 1893-1947)9 који прави разлику између двију основних врста 7 Хосе Ортега и Гасет, Побуна маса, Градац, 1988. стр. 62.8 Триво Инђић, Маса у делу Ортеге и Гасета, стр. 207,2129 www.census.ac.uk

8

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

елита: интегративних и сублимативних. Прве се састоје од политичких и организаторских лидера, а њихова најважнија функција је интеграција великог броја индивидуалних воља. Другу чине моралне, религиозне, естетичке и интелектуалне елите, а њихов основни задатак је да усмјеравају енергију људи у правцу размишљања и стварања културних добара. Иако говори о политичкој, моралној, вјерској, економској и војној елити, највећи значај придаје политичкој и интелектуалној елити. Под појмом савремених политичких елита он у ствари подразумијева групе професионалних политичара којима је бављење политиком основно животно занимање. За разлику од политичких, интечлектуалне елите обухватају све сфере људске духовне дјелатности почев од вјере па преко науке у најширем смислу те ријечи. Истицао је значај елите која се као друштвена група и сама мијења, допуњава, или, раслојава на основу учинка или доприноса. Као једна од темељних константи масовног, постиндустријског друштва, утиче на социјалну, економску и политичку слојевитост, која се, на пример, оличава у функционалној одређености средње класе у капитализму.

За Рајмонда Арона10 (Раyмонд-Цлауде-Фердинанд Арон 1905-1983) уз то што се, као и већина сувремених елитиста, заузима за плуралитет елита - карактеристично је одбацивање марксистичке тезе о томе да економски владајућа класа нужно има и политичку власт. Та веза између економске и политичке моћи вриједила је, по његовом суду, у првом стадију индустријског развоја. Међутим, у развијеним друштвима долази до физичког раздвајања измеђуонихкоји врше руководеће економске функције и оних који имају политичку власт. Непостојање строге везе између те двије разине власти осигурава потпуну аутономију дјеловања и постојања елита. У односу на традиционалне елитисте Арона битно одликује један моменат. Наиме, класични теоретичари елите укупно повијест друштва своде на борбу елита за власт. По њима, политичка динамика не само да није одраз друштвене динамике, него се друштвена динамика редуцира на политичку. Арон у бити не одбацује то становиште. Али, он сматра да, иако су елите политички аутономне, иако је у модерним друштвима политичка динамика одлучујући чинитељ глобалног процеса, она се ипак не може проматрати изван динамичке игре социјалних снага и њихових економских односа и интереса.

Учинак или допринос се везује и за појам протестантске етике Макс Вебер (Маxимилиан Царл Емил Wебер 1864 1920) или релацији: знање - владање Макс Шелер (Сцхелер, Маx, 1874-1928) која је у виду техничко-технолошког знања (нових технологија) у функцији елитистичке концепције - развоја и овладавања савременим постиндустријским друштвом. Савремено индустријско друштво, односно, масовно, потрошачко и друштво развијених технологија, све више се заснива на професионалној моћи, знању и способностима елите, првенствено технократске елите.

Вебер класу дефинише као скупину појединаца који имају сличан положај у друштву и добијају сличне награде. Разликује 4 класне скупне у друштву: горња класа (посједници), бијели оковратници (без посједа), ситна буржоазија и класа мануелних

10 www.britannica.com

9

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

радника. Он не види разлог због којег би људи морали развити заједнички идентитет. Расподјела моћи није нужно повезана с расподјелом класне неједнакости. Статус класа не чини основу за формирање друштвених група из интереса. Статусна група се састоји из појединаца који имају сличне друштвене части. Ни једна теорија не може одредити и протумачити однос класа, скупина и странака јер је оно комплексно и промјенљиво.

2.3. Критичке теорије елита

За разлику од других становишта критичка теорија елита прихвата али не оправдава да се друштво дијели на елиту и масу. Они мисле да маса није свјесна своје снаге, својих права и историјских интереса, на чему и почива монополска власт елита. Најпознатији представници су Рајт Милс (С. Wругхт Миллс, 1916-1962) у Том Ботомор (Тхомас Буртон Боттоморе 1920-1992)

Милс у свом дјелу “Елита власти” (1956.)11 даје анализу америчког друштва, након другог свјетског рата. Слиједећи Вебера, Милс разликује четири димензије друштвене слојевитости:

занимање, упућује на низ активности које више или мање редовно обављају појединци, односно групе. Оно је извор дохотка, уско повезано са класним положајем, садржи одређен ступањ моћи и релевантно је за класни положај.

класна припадност, повезана је са висином и извором прихода од чега зависе изгледи људи да стекну друге расположиве вриједности. Класе сачињавају људи који дијеле сличан начин живота.

статус, се може дефинисати као успјешно реализовање захтјева за престижом и угледом. Основ за постизање угледа налази се у својини, породици, васпитању, занимању, моћи.

моћ посједују они који могу да утичу на понашање других људи чак и против њихове воље.

Полазећи од таквог појмовног оквира, Милс истражује промјене које се појављују у структури савременог друштва. Тако савремену Америку описује као масовно друштво у коме се као законити корелат масе уздиже елита моћи. Он одбацује схватања елита које се заснивају на биолошким, психолошким, моралним и другим факторима, а идентификује их онима који посједују богатство, моћ и престиж, те заузимају командне положаје у важним друштвеним институцијама, политичког , економског и војног поретка и одлучују о свим важним питањима друштва. „Владајућу елиту чине људи који заузимају такве положаје и обављају такве функције у друштву које им омогућавају да превазиђе оквире редовних

11 www.reference.com/browse/wiki/The_Power_Elite

10

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

средина у којима се крећу и раде обични људи и жене, припадници владајуће елите су у могућности да донесу одлуку које доводе до крупних последица“.12

Посматрано са тог становишта, елиту чине они који имају највише онога што сви људи желе, а под тиме се подразумијева новац, власт и престиж. Моћни и утицајни су они који могу да остварују своју вољу, чак и онда када се други људи томе опиру.

Без обзира на то што дјелују у централизованим врховима три различита институционализована поретка (привредном, плитичком и војном), припадници елите су међусобно снажно повезани. Људи са врхунских положаја у једној хијерархији лако и често прелазе на врхунске положаје оне друге хијерархије. Јединство елите се заснива на одговарајућој сагласности интереса основних економских политичких и војних установа друштва.

За Милса се каже да је боље и тачније описивао последице него што је истраживао и утврђивао њихове праве узроке.

Томас Ботомор је своје схватање елита изградио у оквиру једне шире замисли радикалне социологије. Он своје анализе врши приступајући проблему на критички начин, кроз два међусобно повезана плана:

кроз указивање на генезу, идеолошке коријене и смисао теорија о владавини елита; кроз испитивање промјене у социјалној стртификацији модерног друштва, гдје

настоји да утврди колико јачање друштвеног положаја и утицаја неких друштвених слојева заиста води ка владавини елита. Најприје указује на везу између идеолошких и теоријских аспеката концепта елите. По њему елитистичке теорије настају као реакција на марксистичку теорију класа и класне борбе.

Ботомор кририкује Паретову и Москину концепцију владајуће елите и политичке класе. С тог становишта он посвећује посебну пажњу анализи положаја политичке елите у разним типовима савремених друштава.

Он прави разлику између:1. друштава у којима постоји владајућа класа и исто у вријеме елите, које представљају посебне аспекте њених интереса, 2. друштава у којима нема никакве владајуће класе али постоји политичка елита која своју моћ заснива на контроли администрације или на војној сили, више него на посједовању добара и наслеђу, 3. друштава у којима постоји мноштво елита међу којима не може уопште да се открије никаква повезана и трајна група моћних појединаца или породица.13

12 www.reference.com/browse/wiki/The_Power_Elite13 Т. Ботомор, Елите и друштво, Седма сила, Београд, 1967., стр 45-46

11

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

Посебну пажњу посвјећује проблемима елите земаља у развоју, сматрајући да друштвено економске и политичке промјене које се у њима збивају најприје доносе модификације у престижу и моћи разних друштвених група, те да становништво најоштрије осјећа потребу за истакнутим вођама и елитама тамо гдје се догађају комплексне и тешке социјалне промјене и гдје настаје уобичајени начин живота.

Закључак

Мада се традиционално схватање елите засигурно на неки начин мијења, поготово када је ријеч о идентитету људи, елитистичке подјеле се и даље налазе у самој сржи неједнакости у модерном друштву. Елита и даље врши велики утицај на наше животе, а припадност елитним скупинама повезана је са разним врстама неједнакости, од животног очекивања па све до могућности школовања и приступа добро плаћеним пословима.

12

Семинарски рад Елитистичке теорије______________________________________________________________________________________________

Литература

др Драган Суботић, Социологија, Београд, 2005. Ентони Гиденс, Социологија, Економски факултет, Београд, 2005. Хосе Ортега и Гасет, Побуна маса, Градац, Чачак, 1988. Милан Трипковић, Социологија, Футура публикације, Нови Сад, 1988. Том Ботомор, Елите и друштво, Седма сила, Београд, 1967

Интернет линкови:

www.reference.comwww.wikipedia.comwww.sosig.ac.ukwww.census.ac.ukwww.psa.ac.ukwww.cso.eduwww.marxist.orgwww.trinity.edu /mkearl/strat.html www.pscw.uva.nl/sociosite/CLASS/bibA.htmlwww.ksg.harward.edu/inequality/www.britannica.com

13