za i protiv italijana-feljton novosti

8/4/2019 Za i Protiv Italijana-Feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/za-i-protiv-italijana-feljton-novosti 1/16

Zajedno protiv Ustaša 22. avgust 2004.

U italijanskoj okupacionoj zoni legalizacija ĉetnika bila masovna. Svoju taktiku, koja jetada bila vojna tajna prvog ranga, Draţa nije mogao da obrazlaţe saveznicima.

Priprema: Veljko LalićDRAŢA Mihailović i Benito Musolini imali su jednog zajedniĉkog neprijatelja uDrugom svetskom ratu - Hrvatsku. Zbog toga su sve do marta 1943. godine intenzivno saraĊivali, o ĉemu prvi put saznajemo direktno iz ĉetniĉkih izvora, u prvom tomu nove knjige Miloslava Samardţića “GeneralDraţa Mihailović i opšta istorija ĉetniĉkog pokreta”. “Na poĉetku svetske komunistiĉke kampanje protiv ĉetnika, avgusta 1942. godine, nalazila se upravooptuţba za saradnju sa Italijanima. Svoju taktiku, koja je tada bila vojna tajna prvog ranga, Draţa, po

prirodi stvari, nije mogao da obrazlaţe”, piše Samardţić. “Ne dozvoljavam nikakvu saradnju sa Italijanima”, odgovorio je 22. decembra 1942. na direktno pitanje

jugoslovenske izbegliĉke vlade Draţa Mihailović. Istovremeno, pojedini komandanti, poput vojvode Dobroslava JevĊevića, ĉesto su viĊani sa Italijanima, nesamo na terenu, već i u dalmatinskim gradovima. Draţa je JevĊevića branio depešom od 2. marta 1943: “Potpuno je neistinito da je JevĊević krajem septembra 1942. sklopio sporazum sa Italijanima. On nema

ĉetnika niti komanduje ikojom jedinicom, prema tome nije mogao da uništava hrvatska sela. Istina je da ons najvećim teškoćama spreĉava naš narod da se osveti nad ustaškim elementima u Hercegovini, koji su

elementi dali najkrvavije ĉlanove za Crnu legiju, a sa kojima se sada naseljavaju izgorele ruševine srpskihognjišta u Bosanskoj krajini”. SAMO u najuţem krugu vrhovne komande znalo se za Draţinu intenzivnu prepisku sa vojvodomJevĊevićem, nastavlja Samardţić. JevĊević je obaveštavao Draţu o namerama Italijana, zatim o tome kako

je od njih izvlaĉio hranu za sirotinju, a oruţje i municiju za legalizovane ĉetniĉke odrede.

“Svi ti odredi su iskljuĉivo pod komandom naših aktivnih oficira i spremni u svakom ĉasu da izvrše svakuzapovest protiv Italijana ili koga god ţelite”, pisao je JevĊević Draţi iz Splita, aprila 1942. godine. “Italijanski stav uopšte prema Srbima je sledeći: dok Hrvate organski mrze, prema Srbima nemaju niljubavi ni neraspoloţenja, već ih smatraju jednim faktorom u svojim kombinacijama. Zato u krajevima za

koje nemaju direktnih pretenzija oni favorizuju Srbe protiv Hrvata, dok u anektiranim podruĉjima, na primer u Boki, ĉine najdrakonskije mere da asimiliraju srpski ţivalj, uguše jezik i ćirilicu i nacionalnetradicije, hapse i deportiraju sumnjive olakšavajući emigraciju za Srbiju. Samo s obzirom na svoj pitomi

mentalitet u svojim progonima nisu krvoloĉni.” Poruĉnik NeĊeljko Plećaš u svojoj knjizi “Ratne godine” ovako piše o JevĊeviću: “Dobrosav JevĊević, ĉetniĉki vojvoda, nije komandovao nijednom jedinicom, ali je ĉinio više od toga:neumorno je krstario po italijanskoj zoni, od Boke do Sušaka, i uspeo da spase nebrojene srpske ţivote odustaškog pokolja... On je shvatio, bolje nego iko drugi, da je posle ratne tragedije bio najvaţniji posao da sespasu srpski ţivoti. Tome se cilju on bio sav posvetio. On je sve gledao srpskim oĉima. Nije se zanosio nisaveznicima, ni okupatorima, ni prijateljima, ni neprijateljima, već je vagao na nacionalnom kantaru i

motrio ko će u kom momentu više koristiti našem narodnom interesu. U tom radu, on se ponekad ogrešio ointerese saveznika, ĉesto se grešio o interese okupatora, ali se nikada nije ogrešio interese srpskognaroda...”

SVOJU igru sa Italijanima JevĊević je uspešno igrao sve do 13. jula 1942. godine. Toga dana, u Avtovcu, piše Samardţić, Draţa se sastao sa svim svojim komandantima iz ovih oblasti, legalnim i ilegalnim.Dogovorena tajnovitost sastanka nikako nije mobla biti ostvarena.

“Cela Hercegovina govori o vašem boravku na ovoj teritoriji”, pisao je major Baćović majoru ZaharijuOstojiću iz vrhovne komande. Italijani su najpre uhapsili vojvodu Birĉanina, a potom i vojvodu JevĊevića. Kada su JevĊevića pozvali uDubrovnik, Baćović mu je rekao da ne ide, već da se sa njim skloni u šumu “i doĉeka razvoj dogaĊaja”.JevĊević nije poslušao, “jer je imao toliko sigurno ubeĊenje da mu se neće ništa desiti i da će se kodItalijana izvaditi”. “Mislim da JevĊevića moramo izvući po svaku cenu, makar i generala Luzana zarobili i

traţili razmenu sa JevĊevićem”, pisao je Baćović. U italijanskoj okupacionoj zoni legalizacija ĉetnika bila je veoma masovna. Razlog je, ponajpre, leţao ugenocidnosti hrvatske nakazne drţave, koja je pretila istrebljenju srpskog naroda, a potom i u

blagonaklonom stavu italijanskih okupacionih vlasti prema Srbima, zakljuĉuje Miloslav Samardţić. Sve do juna 1943. Italijani se nisu obazirali na nemaĉke primedbe da svi ĉetnici, zapravo, rade za Draţu. Do tadanisu primenjivali nikakve represivne mere prema ĉetnicima, pa i onda nastupaju dosta blago, gotovo



simboliĉno.

ZGRAŢAVANjE NEMACA

ZNATAN deo pripadnika nemaĉke vojske i administracije na Balkanu zgraţavao se nad hrvatskimnedelima, pokušavajući da ih zaustavi. Ĉak je zabeleţen sluĉaj da su Nemci razoruţali jednu ĉetu “Crnelegije”, zateĉenu u pokolju srpskih civila kod Sarajeva. Ozbiljnost nemaĉkih namera protiv genocidnehrvatske drţave najbolje je pokazao sluĉaj Dangić s poĉetka 1942. godine. Nemaĉki generali u Beogradu iZagrebu saglasili su se da istoĉnu trećinu Bosne pripoje Nedićevoj Srbiji, ali ih je zaustavilo nareĊenje izBerlina.Upravo tu je leţala razlika izmeĊu nemaĉkog i italijanskog poloţaja na Balkanu, piše Miloslav Samardţić:“Dok je nemaĉkim komandantima uvek stizala direktiva da je savez sa Hrvatima na prvom mestu,

italijanski komandanti su imali odrešene ruke ne samo da prave savez sa Srbima, već i da direktno rade naukidanju ĉitave „Nezavisne Drţave Hrvatske‟.”

“MLADOBOSANAC”

DOBROSLAV JevĊević je roĊen 1895. godine u Miloševcu kod Praĉe, u svešteniĉkoj porodici. Bio je“mladobosanac”, a izmeĊu dva rata publicista i politiĉar, oduvek antikomunista. Za poruĉnika NeĊeljkaPlećaša, JevĊević je bio jedna od najinteresantnijih liĉnosti koje je sreo tokom rata. Opisu jući ga kao “dobrog i nesebiĉnog ĉoveka i pravog gospodina”, Plećaš kaţe da je Draţa, na prituţbekoje su stizale protiv JevĊevića, odgovarao: “Sve greške koje JevĊević ĉini su ništavne prema svemu dobru

što je uĉinio.”

IzmeĎu Srba i Hrvata 23. avgust 2004.

Mišljenje većine Srba bilo je da je italijanska vojska daleko manje opasna od Trećegrajha i NDH. General Dalmacu razoruţava 60 ustaša u Trebinju, pa srpski ustanici ulazeu grad.

Piše: Veljko Lalić

"NATERANI hrvatskim zverstvima, ugledni dalmatinski Srbi traţili su italijansku zaštitu još u maju 1941.godine. Oni su odmah istakli zahtev da se i Knin i Graĉac izdvoje iz sastava Hrvatske i pripoje Italiji.Na sastanku sa srpskim prvacima u Benkovcu - Vladom Novakovićem, Urošem Desnicom, StevomRaĊenovićem, Pajom Omĉikusom, sveštenicima Momĉilom Đujićem i Ilijom Zeĉevićem - italijanski

komandanti obećali su da će štititi Srbe i pomagati njihov otpor Hrvatima". Ovo je bio, praktiĉno, prvi direktni dogovor Srba i Italijana u Drugom svetskom ratu o kojem piše MiloslavSamardţić u svojoj novoj knjizi "General Draţa Mihailović i opšta istorija ĉetniĉkog pokreta".Ovakvih pregovora bilo je duţ ĉitave novostvorene italijansko-hrvatske granice, što je ubrzalo i srpskiustanak leta 1941, tvrdi Samardţić:- Po rasplamsavanju borbi neposredno iza njihove granice, Italijani su stavljeni pred dilemu uz koga se

svrstati: uz Hrvate i muslimane, ili uz Srbe? Njihov izbor bili su Srbi. General Dalmaco, komandant 6.

armijskog korpusa sa sedištem u Dubrovniku, na osnovu izveštaja svoje obaveštajne sluţbe zakljuĉio je dasu ustaše i lokalni muslimani direktno izazvali ustanak divljaštvom prema srpskom ţivlju i da ih trebaukloniti da bi se zaveo red.

Ne obazirući se na hrvatski suverenitet, Dalmaco razoruţava preostalih 60 ustaša u Trebinju, pa srpskiustanici 1. avgusta ulaze u grad. Tada je sklopljen i prvi zvaniĉni sporazum. Srbi su se obavezali da nećenapadati italijanske drumske i ţelezniĉke transporte, ako u njima nema naoruţanih Hrvata. Dalmaco jeotvorio pravoslavne crkve, a oteta srpska imanja i radnje vratio njihovim vlasnicima ili naslednicima.

U oblastima udaljenim od italijanske granice, meĊutim, kaţe Samadţić, hrvatski pokolji nastavljeni sunesmanjenom ţestinom, što Italijane stavlja pred novu dilemu. Avgusta 1941. godine, oni se opredeljuju za

proširenje svoje okupacione zone daleko na sever, do linije Višegrad-Jastrebarsko, to jest, na štetu skoro jedne trećine teritorije "nezavisne drţave Hrvatske".BEZ ikakvih prethodnih konsultacija, Musolini je obavestio Pavelića da će italijanska vojska okupirati ovuoblast i preuzeti upravu. Pavelić se ţalio Berlinu, ali je stigao Ribentropov odgovor kako "savezništvo saItalijom ostaje alfa i omega nemaĉke politike u ĉitavom Sredozemnom basenu".Osim gnušanja prema hrvatskoj nakaznoj drţavi, Italijani su se rukovodili i svojim politiĉkim interesima,



piše dalje Samardţić: "Ovim proširenjem okupacione zone ţeleli su da ojaĉaju strateški poloţaj na Balkanu,kako bi, u sluĉaju povoljne prilike stvorene nemaĉkom zauzetošću na istoku, mogli da osvoje i podunavski

basen".

Nastup italijanske 2. armije na nove poloţaje izveden je 7. septembra 1941. General Ambrozio, komandantove jedinice, izdao je proglas o potpunom preuzimanju vojne i civilne vlasti. Sve hrvatske jedinice su

razoruţane i raspuštene, a Srbima su vraćena prava. Mnogi seljaci ustanici smatrali su da su njihova dosadašnja borba, i akcija italijanske vojske u septembru1941, zadale teţak udarac ustaškom reţimu u kojem su Srbi videli svog najgoreg neprijatelja. Istovremeno

je preovladalo mišljenje kod većine Srba u italijanskoj zoni, kao i kod Jevreja koji su tamo uspeli da sesklone, da je italijanska vojska daleko manje opasna od nosilaca i korisnika Novog poretka - kao što suTreći rajh i NDH.S druge strane, neprijateljstva Italijana i Hrvata poĉela su još u podeli okupirane jugoslovenske teritorije.Musoliniju i Paveliću pripali su pribliţno jednaki delovi, podseća Samardţić, ukazujući da je ipak "prikljuĉenje Splita, Šibenika, Trogira, Sušaka i drugih dalmatinskih gradova Italiji, zajedno sa zaleĊemdubine do 80 kilometara, predstavljalo teţak udarac kako ustaškom pokretu, tako i italijansko-hrvatskim

odnosima".

KADA su 18. maja 1941. Pavelić i Musolini potpisali tzv. rimske ugovore, oduševljenje Hrvata zbogosnivanja "nezavisne" drţave naglo je splaslo. Već od tog dana italijansko-hrvatski odnosi kreću seiskljuĉivo nizbrdicom.Hrvati nastoje da se što više veţu za Hitlera, zbog ĉega se i otvorilo pitanje prevlasti izmeĊu italijanskih inemaĉkih vojnih i diplomatskih predstavnika. Dr Ivan Avakumović navodi zakljuĉak engleskog istoriĉaraDikina, koji je prouĉavao nemaĉka i italijanska dokumenta iz tih godina, da su "trzavice na pitanju

okupirane Jugoslavije bile najosetljiviji predmet nesporazuma izmeĊu Nemaca i Italijana".I mada je po sporazumu Hitlera i Musolinija tzv. Nezavisna drţava Hrvatska krajem maja formalno potpala

pod italijansku interesnu sferu, razlike i rivalitet izmeĊu Rima i Berlina ostale su sve vreme rata, pišeMiloslav Samadţić, pa prenosi dr SrĊu Trifkovića: "Nemaĉki vojnici su šetali ulicama Zagreba, a ne italijanski; nemaĉke, a ne italijanske firme krenule su ueksploataciju njenog (hrvatskog) rudnog bogatstva i šuma; na nemaĉkom jeziku obrazovani bivšihabzburški oficiri našli su se na ĉelnim poloţajima tek stvorene redovne vojske, domobranstva."

SMRTNI NEPRIJATELj

ITALIJA i Srbija kraj Prvog svetskog rata doĉekale su kao saveznice, ali su neprijateljstva otpoĉela još odLondonskog ugovora iz 1915. godine, podseća Samadţić u knjizi."Spor je nastao oko podele Jadranskog primorja, koje je delom nuĊeno Italijanima radi prelaska na stranusila Antante, a delom Srbima kao nagrada za dotadašnje ratne uspehe. Srpske pregovaraĉke pozicije jošviše su ojaĉane presudnom ulogom u proboju Solunskog fronta. Zato je na mirovnim konferencijama

najveći deo Jadranskog mora pripao novostvorenoj drţavi, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosnoJugoslaviji. Italijani su smatrali da to nije pravedno rešenje, i da su im oduzete teritorije koje su već dvamilenijuma bile njihove", piše Samardţić, pa podvlaĉi: "Tako je Jugoslavija, još pre nego što je i osnovana, u Italiji stekla smrtnog neprijatelja. RazbijanjeJugoslavije slovilo je kao jedan od prvih ciljeva italijanske spoljne politike. Na Apeninskom poluostrvu

našle su utoĉište mnoge antijugoslovenske teroristiĉke organizacije, naroĉito VMRO i ustaše. AntiPaveliću, Andriji Artukoviću i drugim ustaškim voĊama, italijanske vlasti dozvolile su formiranje posebnihcentara za obuku. Upravo pod zaštitom italijanske vojske ti ustaški odredi će 6. aprila 1941. godine prećigranicu, spojiti se sa svojim istomišljenicima, i ĉetiri dana potom proglasiti Nezavisnu drţavu Hrvatsku.

Komunisti nisu ţeleli mir 24. avgust 2004.

Kako je major Boško Todorović svoju vojsku podelio na legalne Srpske dobrovoljaĉkeĉetniĉke odrede i ilegalne ĉetnike udarne odrede. Draţin cilj - korišćenje okupatora radizaštite naroda.

Pripreme:Veljko LALIĆ

Krajem 1941. godine prekodrinski Srbi našli su se u neuporedivo boljem poloţaju nego neposredno po



kapitulaciji. Italijani su likvidirali gotovo polovinu Nezavisne Drţave Hr -vatske, a istoĉna trećina Bosne bila je pod kontrolom majora Jezdimira Dangića, piše u svojoj novoj knjizi «General Draţa Mihailović iopšta istorija ĉetniĉkog pokreta» Miloslav Samardţić.-U krajnjim severoistoĉnim rubovima italijanske okupacione zone uskoro se pojavljuju komunisti u

povlaĉenju iz "sovjetske republike" u Uţicu, dok u Istoĉnu Bosnu, u dugo traţenu pomoć ustašama, dolazedve nemaĉke divizije. Komunisti, naravno, nisu imali ni najmanje obzira prema povoljnoj poziciji za koju

su se Srbi izborili na velikom delu negdašnje Nezavisne Drţave Hrvatske, u italijanskoj okupacionoj zoni. Naprotiv, mir je bio ono što su oni najmanje ţeleli - piše Miloslav Samardţić, tvrdeći da su «već krajem1941. partizani poĉeli s napadima na isturene italijanske posade, ali i na srpska sela, u okviru tzv. drugefaze revolucije».Kao i ranije u odnosu na ustaše, italijanski i srpski interesi sada se poklapaju i prema komunistima, pa

dolazi i do proširivanja njihovih letošnjih sporazuma. Italijansko-srpski sporazumi protiv komunista u ovo doba odvijali su se u znaku taktike legalizacije dela

ĉetniĉkih jedinica, sprovoĊene po Draţinim naredbama. Ova taktika je podrazumevala da se izvesni

ĉetniĉki odredi legalizuju kod okupatora ili kvislinga, radi zaštite srpskih civila i "pokrivanja" inaoruţavanja ĉetniĉkih ilegalnih odreda koji ostaju u šumama. Okupatora je trebalo ubediti da su mulegalizovani ĉetnici odani i da nisu pod Draţinom komandom. U pogodnom ĉasu, a najdalje u trenutku

pojave Zapadnih saveznika na našim granicama, svi legalizovani odredi okrenuli bi oruţje protivokupatora, otkriva Mihailovićevu strategiju Samardţić.Pred oĉekivanu okupatorsku agresiju na slobodnu teritoriju u Istoĉnoj Bosni, direktivom svojim oficirimaod 9. januara 1942. major Boško Todorović je taktiku legalizacije obrazlagao:-Situacija je takva da svakog trenutka moţe doći do nemaĉko-talijanske invazije našeg osloboĊenog dela

Kraljevine Jugoslavije, a odnos snaga ne daje izgleda za naš uspešan otpor. U takvoj situaciji, svaki otpor bio bi štetan do krajnosti za srpsko stanovništvo u ovom kraju, a uz to uzaludan. Usled toga, preduzeće se blagovremeno strategijsko odstupanje jednim delom naših trupa, dok će drugi deo pod vidom Srpskihdobrovoljaĉkih ĉetniĉkih odreda ostati sa stanovništvom radi njegove zaštite, makar i u saradnji saokupatorom sliĉno kako postupaju prilikom evakuacije teritorije sanitetski organi, opštinske vlasti ipolicije. Partizanske starešine biće upozorene da ne stvaraju izlišne ţrtve srpskog ţivlja... Tako je major Todorović svoju vojsku podelio na dva dela, objašnjava Samardţić: legalne Srpskedobrovoljaĉke ĉetniĉke odrede i ilegalne ĉetniĉke Udarne odrede. Taktiku legalizacije major Todorović detaljnije obrazlaţe i u pismu ĉetnicima i narodu Gacka i Nevesinjaod 17. januara 1942. godine:

«Za zaštitu stanovništva od raznih nasilja i za ostale za-datke koje će odreĊivati naša Vrhovna komanda postoji dobrovoljna organizacija srpskih ĉetnika u koju mogu stupiti svi vojni obveznici od 18 do 55 godina

starosti, izuzetno i mlaĊi, odnosno stariji, ukoliko trenutno nisu potrebni jedinicama naše redovne vojske,

koja se posle laţnog primirja i nezakonito potpisane kapitulacije nalazi u defanzivi, delom na savezniĉ-kojteritoriji, a delom u slobodnim srpskim planinama i osloboĊenim delovima Otaţbine, gde se nalazi i našministar vojske Ċeneralštabni brigadni Ċeneral Dragoljub Draţa Mihailović kao ĉlan vlade, priznat od svihsaveznika pa i od bratske Rusije.

Radi izvršenja ovog sadašnjeg zadatka - zaštite srpskog ţivlja od svakog nasilja, odobreno je srpskimĉetnicima snabdevenim ĉetniĉkom legitimacijom, koje će se u najskorije vreme izdati ĉetnicima uHercegovini, da saraĊuju u neophodno potrebno j meri s italijanskim vojnim jedinicama. U tom smislu

Komanda Bosansko-hercegovaĉkih ĉetniĉkih odreda potpisaće i pismeni sporazum sa komandom 6.armijskog korpusa italijanske vojske u Dubrovniku po pregovorima koje u tom cilju vodi u ime pomenute

ĉetniĉke komande rezervni artiljerijski potporuĉnik brat Mutimir Petković. Posebno se razumije da ovi pregovori kao i sporazum ne angaţuju našu Vrhovnu komandu, našu vladu inašu redovnu vojsku, usled ĉega oficiri, podoficiri, kaplari i redovi naše vojske, koji nisu ĉetnici, ne mogudolaziti u dodir sa vojnim licima Kraljevine Italije, sem u borbi ili kada su kao parlamentari upućeni odstrane više komande po pravilima meĊunarodnog ratnog prava i odgovarajućim vojnim propisima»

U literaturi se ĉesto navodi kako su postojale razne ĉetniĉke formacije koje su kompromitovale ĉetniĉkoime saradnjom sa okupatorima i koje general Draţa Mihailović nikako nije uspevao da stavi pod svojukomandu, podseća Samardţić, pa zakljuĉuje:«Kao što se vidi iz navedenih direktiva majora Todorovića, stvarno stanje je bilo suprotno. Razliĉitevarijante ĉetniĉke vojske stvarane su upravo po Draţinim nareĊenjima i on ih je, naravno, kontrolisao.Draţin cilj je bio korišćenje okupatora radi zaštite naroda, a dugoroĉno i radi jaĉanja Ravnogor skog

pokreta. Legalizovane jedinice su, jednim prostim trikom, opstajale tamo gde se ilegalne borbom nikako ne

bi mogle odrţati. Kad bi već opstale, one su bile u stanju da efikasno štite narod od ustaša i komunista.Oĉuvane teritorije pod srpskom kontrolom automatski su povećavale borbenu gotovost za akciju protivokupatora, kada se za to steknu uslovi».

BRAĆA PARTIZANI



Dok su namere prema okupatoru javne, sa komunistima je drugi sluĉaj. U tajnim instrukcijama svojim jedinicama od 6. februara Boško Todorović piše o spremnosti da se uzvrati na komunistiĉki napad, i to "usaradnji sa najmanje opasnim protivnikom, da bi se savladao onaj koji je trenutno opasniji". MeĊutim, unavedenom javnom proglasu od 7. februara Todorović, meĊutim, govori o "braći Srbima iz partizanskih

redova".

Narod još nije bio spreman da uĊe u graĊanski rat, koji su komunisti bezobzirno zapoĉinjali, objašnjavaMiloslav Samardţić.

Prvi tom knjige Miroslava Samardţića «General Draţa Mihailović i opšta istorija ĉetniĉkog pokreta» ima568 strana većeg formata, u tvrdom povezu, ilustrovano. CENA: 1.040 dinara (uraĉunat izdavaĉki popust20% i poštarina). Porudţbine: 034/333-056 ili 064/1-880-990.

Ţestok pritisak Nemaca 25. avgust 2004.

Cilj pregovora sa ĉetniĉke strane jeste da se oĉuva srpsko stanovništvo i da se izPavelićevih logora vrate srpske porodice. U zamenu, Italijani traţe samo red i mir.

Priprema: Veljko Lalić

STRATEGIJU pregovora sa Italijanima u Bosni i Hercegovini postavio je major Boško Todorović. On jeza pregovaraĉe odredio poruĉnika Milana Šantića i potporuĉnika Mutimira Petkovića, kojima je 16. januara1942. u Fojnici dao pismene instrukcije za pregovore sa "predstavnicima italijanske vojske u cilju

postizanja sporazuma za zajedniĉku zaštitu srpskog ţivlja od ustaškog i svakog drugog nasilja", nudi nova

dokumenta koja pokazuju odnose ĉetnika i partizana, Miloslav Samardţić u prvom tomu svoje novetrilogije "General Draţa Mihailović i opšta istorija ĉetniĉkog pokreta".Todorovićeve instrukcije su: 1. OdreĊeni ste da u ime bosansko-hercegovaĉkih ĉetniĉkih odreda postiţete glavni cilj tih odreda - zaštitusrpskog ţivlja. Sporazum koji ćete u tom cilju potpisati sa italijanskim vojnim predstavnicima ne angaţujenašu vladu i našu vojsku, koje su u ime Kraljevine, i pored toga što je teritorija okupirana, i dalje u ratu sa

Kraljevinom Italijom.

2. Nastojte da tim sporazumom postignete za srpski narod sledeće koristi: a) Uspostavljanje srpske civilne vlasti u svima krajevima gde su Srbi u većini, a uĉešće srpskihpredstavnika u civilnoj vlasti tamo gde su Srbi u manjini...

b) Razoruţavanje ili evakuaciju svih vojnih ili paravojnih formacija sem ĉetniĉkih, koje će zajedno sa

italijanskim vojnim jedinicama obezbeĊivati red i zaštitu srpskog ţivlja. c) Puštanje na slobodu svih Srba iz Bosne i Hercegovine, koji su internirani u Pavelićevim logorima. d) Razmenu privrednih dobara izmeĊu italijanskog okupiranog podruĉja u Bosni i Hercegovini i drugihoblasti sa kojih se italijanska vojska snabdeva, tako da se obezbedi dobra ishrana i uopšte snabdevanje

srpskog stanovništva tih krajeva. 3. U zamenu moţete obećati italijanskoj vojsci sledeće kompenzacije: a) Nenapadanje od strane ĉetnika, sve dok ĉetnici od strane italijanske vojske ne budu napadani. b) Pristup italijanskih vojnih jedinica bez ĉetniĉkog otpora u sve bosansko-hercegovaĉke krajeve koje suoslobodili ĉetnici. O pregovorima sa Italijanima u Mostaru, poruĉnik Mutimir Petković izveštava majora Todorovića pismomod 28. januara:

"Iz razgovora sa Talijanima video sam da se oni nalaze na prekretnici raspoloţenja prema Srbima i to pred pritiskom Nemaca kojih se uţasno plaše i koji ih momentalno bombarduju novim zahtevima. Na ovim

novim razgovorima na koje je došao jedan generalštabni pukovnik naĉelnik štaba armije iz Splita, Talijanisu izašli sa sledećim zahtevima: po pritisku Nemaca i Hrvata oni moraju da likvidiraju ĉetniĉko pitanje uistoĉoj Bosni i Hercegovini. Upravo, ima da se likvidira pitanje svih naoruţanih ljudi i svih sukoba i da sena njinoj okupacionoj zoni zavede red i mir. Talijani su, kako oni tvrde, voljni da ne razoruţavaju ĉetnike,ali od njih traţe zajedniĉku saradnju kako bi pred svojim saveznicima Nemcima i Hrvatima mogli da se

pokriju za naoruţane ĉetnike. Dakle, neka vrsta Nedić-Pećanac ĉetnika.PETKOVIĆ zatim kaţe da ono što je ĉuo od Srba i Italijana u Mostaru "uliva veliko nespokojstvo". Madazna da se majoru Todoroviću "ne dolazi", još jednom ga poziva da zajedno odu na pregovore, "da

pokušamo da spasemo što se spasti moţe". Na kraju napominje kako su Italijani dali reĉ da se majoruTodoroviću kao pregovaraĉu ništa neće desiti. Todorović je prihvatio poziv i otišao u Bratiĉ, u kuću ĉetniĉkog komandanta i prvaka Zemljoradniĉkestranke Petra Samardţića, u kojoj se nalazio Petković. Tu ga stiţu vesti o porazu ĉetnika u istoĉnoj Bosni.



Zato ĉetniĉkim odredima 6. februara daje instrukcije za rad u novonastalim okolnostima. "Neprijatelj seznatno ojaĉao, time što su mu se partizani pridruţili, otpoĉevši borbu sa ĉetnicima i ušavši u Foĉu,Goraţde, Ĉajniĉe, Rogaticu i druga mesta jednovremeno sa Nemcima i Turcima, koji su probili naš front uistoĉnoj Bosni na više mesta", stoji u uvodu ove instrukcije.Todorović, dakle, piše o saradnji ustaša i partizana u borbi protiv ĉetnika, koja je upravo zapoĉinjala,ukazuje Samardţić nudeći novi Todorovićev apel:"S obzirom na karakter novog protivnika, koji se sluţi svim sredstvima, pa ne preza ĉak ni od saradnje saneprijateljem (Turcima), komandanti ĉetniĉkih odreda biće ubuduće manje skrupulozni u biranju sredstavaza borbu i sluţiće se sa lukavstvom imajući u vidu, da im je dozvoljena i saradnja sa najmanje opasnim

protivnikom, da bi se savladao onaj koji je trenutno opasniji, a naroĉito da bi se saĉuvao srpski ţivalj, što jeglavni zadatak srpskih dobrovoljaĉkih ĉetniĉkih jedinica.

Sledećeg dana, 7. februara, u svojstvu zastupnika komandanta bosansko-hercegovaĉkih ĉetniĉkih odredamajora Jezdimira Dangića, major Todorović se na poljoprivrednom imanju kod Nevesinja sastaje saobaveštajnim oficirom italijanske divizije "Taurineze". Pored njega, sastanku su prisustvovali Dobroslav

JevĊević, poruĉnik Mutimir Petković, kapetan Danilo Salatić, Petar Samardţić i još nekolicina ĉetniĉkihkomandanata. Todorović je svojim potpisom potvrdio odredbe ugovora koje je ranije prihvatio poruĉnik Petković. O ovome Todorović upoznaje Draţu pismom od 10. februara, šaljući, kao prilog, i "Obaveštenjebroj 6 o toku pregovora sa Italijanima", koje je od 7. februara delio narodu.

OBAVEŠTENJE

DA ne bi politiĉki agitatori predstavili ĉetniĉke pregovore sa Italijanima kao petokolonaški i nerodoljubivirad, kao i da ne bi srpsko stanovništvo mnogo oĉekivalo od tih pregovora, izdaje se o sadašnjem stanju ovih

pregovora sledeće

OBAVEŠTENJE

1. Cilj pregovora je sa ĉetniĉke strane da se oĉuva srpsko stanovništvo srezova foĉanskog, gataĉkog, bilećkog, trebinjskog, ljubinjskog, stolaĉkog, nevesinjskog, mostarskog i konjiĉkog od svakog nasilja igladi kao i da se vrate srpske porodice internirane u Pavelićevim logorima. 2. U zamenu Italijani traţe samo red i mir, koji je trenutno potreban i srpskom ţivlju ovih krajeva i ovaj redi mir nama će omogućiti oslobodilaĉku borbu u drugim krajevima gde Srbi još trpe zulume ustaša. Nikakvedruge obaveze Italijani ne traţe od ĉetnika, niti su oni voljni da ih prime. Nema dakle opasnosti da ćeItalijani pozvati naše mladiće u svoju vojsku ili da će se ĉetnici pod njihovom komandom boriti protivsvoje braće Srba iz partizanskih jedinica.

Počinje graĎanski rat 26. avgust 2004.

Najbolji naĉin da se narod saĉuva od stradanja u rkaškim jamama i na "pasjimgrobljima", crnogorski lideri videli u savezu sa Italijanima. Obraĉun sa komunistimaunutrašnja srpska stvar.

Priprema:Veljko LalićU Crnoj Gori, kao i u Hercegovini, posle letnjeg ustanka 1941. godine i potpisivanja primirja sa Italijanima,

veliki deo ustaniĉke vojske odloţio je oruţje, tako da su komunisti, kada su došli posle povlaĉenja iz"Uţiĉke republike", imali relativno povoljniju situaciju od naoruţanih nacionalista. Crnogorci nisu zavratom imali i ustaše, ali su se zato u Crnoj Gori našle mnogo jaĉe komunistiĉke snage nego u Hercegovini,

piše u svojoj novoj knjizi “General Draţa Mihailović i opšta istorija ĉetniĉkog pokreta” Miloslav

Samardţić.- Svojim svirepim metodama komunisti brzo ovladavaju Crnom Gorom. Sem gradova, koje su drţaliItalijani, i Vasojevića, ĉetniĉke tvrĊave; pod kontrolom komunista već poĉetkom 1942. našli su se gotovosvi ostali delovi Crne Gore, koja je oklevala da uzvrati komunistima pravom merom. Najbolji naĉin da senarod saĉuva od stradanja u kraškim jamama i na "pasjim grobljima", crnogorski lideri su videli u savezu saItalijanima - piše Samardţić. Kao i u hercegovaĉkom sluĉaju, italijanska pomoć je bila od znaĉaja u prvoj fazi antikomunistiĉke borbe,dok se narod nije prelomio za graĊanski rat. Od tog trenutka obraĉun sa komunistima postaje unutrašnjasrpska stvar, tako da su sve glavne bitke protiv partizana ĉetnici dobijali bez italijanske pomoći, izuzev uoruţju i municiji. Draţa, pritom, nije dozvoljavao da se narod jedne oblasti sam bori protiv komunistiĉkeglavnine. U Istoĉnu Bosnu i Crnu Goru upućivao je jedinice iz Srbije, u Hercegovinu jedinice iz IstoĉneBosne i Crne Gore, i potom, u Krajinu, jedinice iz Bosne i Hercegovine.



Kako je to sve izgledlo u Crnoj Gori najbolje se vidi iz izveštaja komandanta 4. bataljona Zetskog letećegodreda kapetana Špire Stojanovića pukovniku Baji Stanišiću. Stojanović je, kako piše Samardţić, formiraogrupu istomišljenika, pre svega aktivnih oficira i podoficira, videvši šta rade "zlikovaĉko-komunistiĉk e i

teroristiĉke bande”. Oni formiraju ravnogorski štab i upućuju proglas Nikšićanima "da se teroristiĉkoj bandi stane na put". Istovremeno, nikšićki ravnogorci šalju apel partizanskom štabu u Gornjem polju "da saterorom i ubistvima prstanu". Proglas i apel sadrţali su spisak svih istaknutih graĊana koje su komunistidotada likvidirali.

Komunisti, ipak, nastavljaju po starom, pa kapetan Stojanović i njegova grupa sazivaju zbor oficira, podoficira i vojnih ĉinovnika koji su se zatekli u Nikšiću. Zbor je sazivan još dva puta, ali je odziv bio slab.

U gradu se, pak, osniva ţandarmerija, koja nosi predratne jugoslovenske uniforme. Negde krajem januaraStojanovićeva grupa je ĉula za jedinicu pukovnika Stanišića i povezala se sa njom, ali i dalje bez većeguspeha, jer je partizanski "bataljon smrti" nemilosrdno ubijao ljude i u gradu i u okolnim selima.

Kako su kapetan Stojanović i njegovi sve vreme bili u Nik -šiću, to ih je motrila italijanska obaveštajnasluţba. Tako Italijani 20. februara pozivaju kapetana Stojanovića uDanilovgrad, na sastanak sa nekolicinom njihovih viših oficira.Razgovor je prema njegovom izveštajuovako tekao:

-...Upitan sam od strane ovlašćenog predstavnika talijanske Imperije šta ţelimo postići iz našeg pokreta:kazao sam samo uništenje komunizma i bratoubistava u Crnoj Gori i svim krajevima bivše KraljevineJugoslavije, pa kada mi je postavljeno pitanje potom šta ţelimo ostvariti u Crnoj Gori, odgovorio sam,nenadleţan sam da reševam pokrajinska pitanja okupirane Jugoslavije, ali po mome mišljenju da svinacionalno svesni (i) ispravni Srbi, kako u Crnoj Gori, tako i u ostalim delovima srpskih zemalja u bivšojJugoslaviji, posle toga ne ţele ništa drugo biti nego samo mirni robovi okupatorovi do završetka rata, pa

dţinovi kakvo rešenje budu doneli na to će ostatak napaćenog srpskog naroda dati svoj pristanak. Upitansam da li imam vezu sa Srbijom, na ovo sam odgovorio: srpski narod u Crnoj Gori i Srbiji jedno je - vezan

tradicijom, i obiĉajima, to je sve isto. Ovo je kolevka srpstva i nas ništa ne moţe razdvojiti. Kada samupitan o nekakvom uspostavljanju samostalne crnogorske drţave odgovorio sam, da to narod iz ove borbene traţi, niti će stvarati drţavu pod okupatorom, jer je ovo pitanje po crnogorski ţivalj rešeno još 1918.godine.

Italijani nisu bili previše oduševljeni onim što su ĉuli, tvrdi Miloslav Samardţić, ali su se kapetanuStojanoviću ipak "stavili na raspoloţenje za pomoć u borbi protiv komunista-bratoubilaca". On im je

odmah traţio da puste 137 osoba, koje su drţali internirane u Podgorici i Skadru, što je i uĉinjeno za jedandan. Stojanović je potom formirao sreski odbor u Danilovgradu i krenuo u agitaciju po okolnim selima.Osim njegove jedinice štitile su ga i, kako kaţe, "okupatorske oruţane snage". Već 27. februara kapetan Stojanović predvodi tri italijanska alpska bataljona protiv jake komunistiĉkegrupe kod Pješevice i Garĉa. "Kada sam dobio poverenje kod italijanskih vlasti pristupio sam naoruţanju

kako svojih tako i snaga pukovnika g. Stanišića na Kujavi", piše Stojanović. Narednih meseci kapetan Stojanović vodio je gotovo svakodnevne borbe protiv komunista. Ĉetniĉke jedinice postajale su sve brojnije i jaĉe, dok se komunistiĉka snaga topila.Stojanović je spadao u red oštrijih komandanata, objašnjava Samardţić, zbog ĉega je 22. marta došao usukob s poruĉnikom bojnog broda Jakovom Jovovićem, koji se usprotivio da se u kosovoluškoj opštini "svostanovništvo komunistiĉki raspoloţeno liši slobode".Italijane je koristio što je više mogao. "Usled jakih partizanskih snaga koristio sam okupatorske tenkove i

prateću brdsku artiljeriju, koja je prikazala dobro dejstvo u povraćaju izgubljenih poloţaja", pisao je za borbe na sektoru Orašje-Donje i Gornje Zagaraĉje, 7. aprila 1942. godine.Od tog dana Italijane više nije zvao…

KRVAVA ZIMA

Narod u Hercegovini nije bio spreman za graĊanski rat, koji je već eksplodirao u Crnoj Gori. “Da vidimošta i ova naša deca hoće” govorili su Uţiĉani dozvoljavajući komunistima da osvoje njihov grad, piše

Miloslav Samardţić, pa tvrdi da “su videli samo na stotine svirepo ubijenih ljudi, i tek onda promenilistav”.Kao i Hercegovci posle krvave zime naredne godine…

Ustanak zbog otcepljenja 27. avgust 2004.

Na ĉelu borbe protiv okupatora u Trinaestojulskom ustanku bio Pavle Đurišić s oficirima. General Pircio Biroli borio se na Solunskom frontu zajedno sa Srbima i odlikovan

ordenom belog orla sa maĉevima.



Piše: Veljko LalićPOPUT majora Boška Todorovića u Bosni i Hercegovini, i crnogorski komandanti nisu s Italijanimasklapali dugoroĉne sporazume, tvrdi u svojoj novoj knjizi “General Draţa Mihailović i opšta istorijaĉetniĉkog pokreta” Miloslav Samardţić.Ĉetnici su ih, kaţe, tretirali kao okupatore, koji su tu privremeno, i koje treba iskoristiti za narodno dobro.Italijanima su uvek jasno govorili da od pravljenja nezavisne Crne Gore i posebne crnogorske nacije nema

govora. Uostalom, videvši kako su Crnogorci već dan posle proglašenja "Nezavisne Crne Gore", 12. juna1941, upravo zbog toga ustali protiv njihove nesrazmerno veće sile, oni to više nisu ozbiljno ni pokušavali. U pozdravnom govoru italijanskom guverneru Crne Gore, generalu Pirciju Biroliju, 6. novembra 1942. u

Kolašinu, kapetan Pavle Đurišić stavlja akcenat upravo na ova kljuĉna pitanja: - Ekselencijo, poštovani gosti, draga braćo i sestre ... Crnogorcu su sloboda i srpsko ime bili veĉiti ponos i veĉita duhovna hrana, koja ga je krepila i odrţavala i u najteţim ĉasovima njegove istorije, Ali, desilo se nešto što naš narod ne moţe razumeti. Iz-vesni nacionalni odrodi i otpadnici, iz svojih liĉnihraĉuna i interesa, prošle godine, odrekli su se svoga srpskoga imena, poĉeli stvarati nekakvu crnogorskunaciju, što je uzbudilo i ustalasalo sav pošteni i ĉestiti svet u Crnoj Gori, koji je sa srpstvom i za srpstvoţiveo i umirao. Komunisti, koji su se u Crnoj Gori bili sakupili iz svih delova Jugoslavije, iskoristili su ovaj revolt srpskog

naroda, poveli su ga na klanicu - u borbu protiv okupatora. Tako je narod u Crnoj Gori, koji je i onda bio

nacionalan kao i sada, zbog pogrešno voĊene politike postao oruĊe komunista... ZAPRAVO, na ĉelu borbe protiv okupatora u Trinaestojulskom ustanku nisu bili komunisti, već je bioupravo Đurišić, zajedno sa drugim oficirima, koji su sada takoĊe paktirali sa Italijanima, tvrdi Samardţić usvojoj knjizi. Ali, bilo je neukusno i netaktiĉno reći to u lice italijanskom komandantu, pa se Đurišić

zadovoljio time što mu je javno rekao da je okupator i što ga je na lep naĉin upozorio da više, kao tada, ne"vodi pogrešnu politiku" i ne podrţava "odrode i otpadnike". Prema svedoĉenju kapetana Nikole Bojovića, Đurišić je rekao i da će Crna Gora na proleće biti slobodna.Tih Đurišićevih reĉi nema u tekstu govora, ali, na fotografiji sa ovog zbora u Kolašinu vidi se da Đurišićnije ĉitao govor, već da je govorio "iz glave". Izgleda da se, kao što je to i inaĉe ĉest sluĉaj, razlikujuunapred spremljeni tekst govora, koji je ostao u arhivi, sa onim što je zaista reĉeno. Neke ĉinjenice ukazujuda Bojovića nije izdalo pamćenje.General Pircio Biroli borio se na Solunskom frontu zajedno sa Srbima. Tada je odlikovan srpskim ordenom

belog orla sa maĉevima. U Drugom svetskom ratu Biroli je, kao i mnogi drugi italijanski oficiri, nudioSrbima vojniĉku pomoć, i to ne samo protiv komunista. Na kraju, kada su Italijani pregovarali sa zapadnim

saveznicima o uslovima kapitulacije, ponudili su da njihove trupe na Balkanu zajedno sa ĉetnicima odmahstupe u borbu protiv Nemaca. Nešto ranije, na Hitlerov pritisak, Musolini je morao da povuĉe Birolija izCrne Gore, zbog njegovog neskrivenog antinemaĉkog stava.

Dobar glas o Biroliju širio se Crnom Gorom naroĉito posle njegovo posete Ostrogu, 18. oktobra 1942, gde je došao da se pokloni moštima svetog Vasilija Ostroškog. Na banketu, odrţanom tom prilikom, mitropolitcrnogorsko-primorski Joaniki je, obraćajući se Biroliju rekao je izmeĊu ostalog i ovo: - ... I dogodi se ĉudo neviĊeno i neĉuveno pod okupacijom. Gospodari i robovi, Italijani i Crnogorcinacionalisti, postadoše saradnici protiv strašnoga zla, i za kratko vrijeme zajedniĉki oslobodiše Crnu Goru

od komunistiĉkog pakla. RADOSTAN je danas sav naš narod sa podruĉja guvernatorata Crne Gore što je Vaša ekselencija sa Vašomcenjenom GospoĊom i Vašim eminentnim saradnicima, kao sin poboţnog italijanskog naroda došao u SvetiOstrog, da se pokloni moštima svetog Vasilija Ostroškog Ĉudotvorca. Vaša poboţna i herojska duša osetila

je da je pravo da se ovde u ovoj našoj najvećoj svetinji zajedniĉki pomolimo Gospodu Bogu za veĉni pokoji rajsko naselje u borbama protiv partizana zajedniĉki poginulih italijanskih i naših boraca, i da se

pomolimo da i dalje vlada meĊu nama meĊusobno poštovanje i sloga, da se još više uĉvrste i umnoţe, kako bi do kraja rata u našoj zemlji vladao mir, red i rad...Mada je i kapetan Đurišić svoj govor u Kolašinu završio reĉima kako je "ţelja svakoga Srbina da kraj

ovoga rata doĉeka u miru, razumevanju i poverenju i sa poslednjim italijanskim vojnikom", stvari su, ipak,stajale drugaĉije. Samardţić kaţe kako nema sumnja da je takva ţelja postojala, naroĉito kod jednogmitro polita, ali vojska je radila svoj posao. Opšta Draţina strategija bila je da se Italijani diplomatskim

putem prevedu na stranu zapadnih saveznika, a da se u meĊuvremenu koriste radi odbrane srpskog narodaod drugih, mnogo opasnijih, neprijatelja. U sluĉaju da ova strategija ne uspe, meĊutim, Draţa je spremaosvoje jedinice za opšti napad na Italijane.

ŢENE, PIĆE I STRAH

U IZVEŠTAJU od 24. oktobra 1942. godine, poruĉnik Vuk Bojović, komandant 1. bataljona Andrijeviĉkebrigade - jedne nelegalizovane formacije - na zahtev svog komandanta analizira stanje u italijanskom

garnizonu u Andrijevici, sa preporukama za njegovo najlakše zauzimanje:"Drţanje je njihovo prema narodu proforma prijateljsko, ali u njima narod gleda samo neprijatelja, vrlo su



plašljivi i nepoverljivi.

Najslabije njihove taĉke su u vojniĉkom pogledu: ţene, piće i strah. Politiĉki ciljevi u Crnoj Gori su im sledeći: odrţavanje sandţaĉkog koridora, radi onemogućavanja vezaCrne Gore sa Sr- bijom. U Crnoj Gori odrţavati svoju bezbednost pomaganjem i zavaĊivanjem raznihstruja."

Borba protiv komunizma 28. avgust 2004.

Prema sporazumu Biroli-Đukanović osnovana su tri leteća odreda sa po 1.500 ljudi, podkomandom Pavla Đurišića, pukovnika Baja Stanišića i generala Krsta Popovića.

DO potpisivanja kljuĉnih sporazuma sa Italijanima u Crnoj Gori došlo je tek posle višemeseĉnih pregovorai saradnje na lokalnom nivou, otkriva u prvom tomu svoje trilogije “General Draţa Mihailović i opštaistorija ĉetniĉkog pokreta” Miloslav Samardţić.Pukovnik Bajo Stanišić, komandant “Narodnooslobodilaĉke vojske Crne Gore i Hercegovine”, poĉetkom1942. nalazio se, sa svojim štabom, u selu Kujavi kod Danilovgrada. Ĉetniĉko-italijanski odnosi i dalje su

bili u senci Trinaestojulskog ustanka. U ovo doba, zarobljeni ustanici još su se nalazili u italijanskimlogorima, piše Samardţić:- Ţeleći da stvar krene sa mrtve taĉke, komandant italijanskih operacionih trupa u Crnoj Gori, general LuiĊiMentasti, 26. februara upućuje jednu delegaciju u Stanišićev štab. Delegaciju su ĉinili ĉlanovi Crnogorskognacionalnog odbora, koji je okupljao 36 viĊenijih graĊana, na ĉelu sa Reljom Piletićem, bivšim ministromSavom Vuletićem, predsednikom Vrhovnog suda Stevom Gregovićem, kao i velesudijama Vukašinovićem,Plamencom i Jovanovićem. U ovom reprezentativnom odboru nalazili su se i bivši narodni poslanici,sudije, advokati, oficiri, direktori drţavnih ustanova i gimnazija, sveštenici, profesori, trgovci, itd. Generalu Mentastiju delegacija je prenela Stanišićevu rešenost da se bori protiv komunizma “do njihovogkonaĉnog istrebljenja ili našeg uništenja”. Da bi ova borba bila uspešnija, Stanišić je traţio saradnju saItalijanima, naroĉito pomoć u oruţju, municiji i ratnoj opremi. Posebno, Stanišić je traţio da se “nacionalnoi politiĉki ispravni ljudi” puste iz logora.U SVOJSTVU komandanta Odreda crnogorskih nacionalista iz Podgorice i doline Zete, pukovnik Stanišić6. marta potpisuje sporazum s Glavnom komandom italijanskih trupa u Crnoj Gori:

“Komanda italijanskih trupa u Crnoj Gori, po ovlašćenju Njegove ekselencije guvernera, primivši k znanjuizjavu i odluku Glavnog odbora crnogorskih nacionalista iz Podgorice i doline Zete, za beskompromisnu

borbu protiv komunizma i komunista u Crnoj Gori, sa svoje strane obavezuje se:

1. Da povede beskompromisnu borbu u saradnji sa crnogorskim nacionalistima protiv komunizma. Da voĊacrnogorskih nacionalista iz Podgorice i doline Zete, liĉno ili preko delegiranih osoba, bude u stalnomkontaktu sa Glavnom komandom italijanskih trupa u Crnoj Gori, u cilju izvoĊenja zajedniĉke akcije; 2. Da da pomoć u oruţju, municiji, namirnicama, obući i odeći, sve u koliĉinama koje će biti sporazumnoutvrĊene; 3. Da svojim trupama i sredstvima uĉestvuje u akciji sa nacionalistiĉkim odredima iz Podgorice i dolineZete, a po sporazumu sa komandantom crnogorskih nacionalistiĉkih odreda; 4. Italijanske trupe odrţavaće red i poredak u varošima, a po selima ovaj zadatak ostavlja se crnogorskimnacionalistima. Što se tiĉe sigurnosti komunikacionih arterija, sporazumno će podeliti zadatke.

Uz uzajamno poštovanje, poverenje i lojalnost striktno ćemo se pridrţavati primljenih obaveza.”

Potpisana je još jedna varijanta sporazuma, sa obavezama Odbora crnogorskih nacionalista. Prva i ĉetvrtataĉka u obema varijantama su iste, ukazuje Samardţić napominjući da se Stanišić još obavezao da će “iz

pokreta iskljuĉiti svaku politiku”, kao i da, “bez obzira na konaĉni ishod rata, neće upotrebiti nikad oruţje

protiv italijanskih trupa”. Neposredno posle ovoga, u prvi plan izbija general Blaţo Đukanović, ĉija je uloga, donekle, uporediva saulogom generala Milana Nedića. Đukanović objedinjuje lokalne antikomunistiĉke organizacije uCrnogorski nacionalni pokret i u svojstvu njegovog predsednika 24. jula potpisuje sporazum sa generalom

Pircijom Birolijem. Đukanovićev Pokret delegira sedamnaestoĉlani Odbor, koji će “kao jedini predstavnik naroda Crne Gore biti jedini kompetentan i ovlašćen da saraĊuje sa italijanskim vlastima”. Prema sporazumu Biroli-Đukanović osnovana su tri leteća odreda sa po 1.500 ljudi, pod komandom

kapetana Pavla Đurišića, pukovnika Baja Stanišića i generala Krsta Popovića. Odredi su pokrivali celuteritoriju Crne Gore. Sporazum je predviĊao i formiranje pomoćnih jedinica “narodne seljaĉke milicije”,kao i “odreda nacionalne policije”. I general Đukanović se, kao i njegovi prethodnici, ograniĉio nakratkoroĉne ciljeve, o ĉemu govori 11. taĉka sporazuma: Pokret nacionalista Crne Gore, a za njega Odbor nacionalista Crne Gore, iskljuĉuje kategoriĉki da ima



ciljeva ili tendencija politiĉkih, teţeći samo da svojim delom pripomogne razaranju i uništenju komunizmai da oĉuva svojim radom red, mir i blagostanje Crne Gore i to u potpunoj slozi sa italijanskim vlastima. Dakle, sporazumi sa Italijanima nisu potpisivani u ime Ravnogorskog pokreta, zakljuĉuje Samardţić, većse deo ĉetnika legalizovao, na isti naĉin kao i u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Tako je sporazumom Biroli- -Đukanović legalizovan i deo crnogorskih “ravnogoraca”, pod komandom Đurišića i Stanišića (Popović nijepripadao Ravnogorskom pokretu). Okupator, pri tom, nije znao da su oni pod Draţinom komandom. Draţa je pismom od 18. aprila 1942. savetovao Đurišiću da “izbegava Talijane”, ali da ih “posrednoiskoristi ako se što moţe izvući iz njih”. Kada mu je 5. juna poslao 80 zlatnika i nove instrukcije, Đurišićmu je odgovorio:

“Gospodine ministre, Sretan sam što sam opet preko predstavnika Vašeg štaba primio Vaše pozdrave i nareĊenja, i koristim ovu

priliku da Vam istaknem da ću i dalje nepokolebljivo uz Vas svim silama svojim i naroda koga vodim

boriti se za ostvarenje naših svetih ciljeva i ideala.”

ŠIRENjE GLASINA

KAKO su se Đurišić i Stanišić sve više povezivali sa Italijanima, to su okupacione obaveštajne sluţbe pokušavale da saznaju da li oni rade za Ravnu goru. Draţu su naroĉito zabrinule akcije nemaĉkihobaveštajaca. Ako bi Italijani nešto posumnjali, to još ne bi bilo tako opasno. MeĊutim, sa pouzdaniminformacijama, Nemci bi lako naterali Italijane da uhapse ove ĉetniĉke komandante. Zato je Draţa,saznavši šta zanima nemaĉke agente u dolini Lima, naredio svojim kontraobaveštajcima da šire sledećeglasine:

- O Stanišiću i Pavlu Đurišiću dajte podatke da su slabi u narodu jer se njihov ceo rad sveo samo na borbu protiv komunizma uz pomoć Talijana. Ne pripadaju nikome niti hoće da imaju veze zbog ambicija kao

druga frakcija separatista u Crnoj Gori. Ipak, veze sa Talijanima nisu mnogo srdaĉne jer ne veruju jedandrugom.

Skrivanje Draţinog štaba 29. avgust 2004

Kako je Đurišić iznad Kolašina ĉuvao ravnogorski štab. Nemci zbog hapšenja Đurišićaumalo zaratili sa Italijanima.

Priprema: Veljko Lalić

POĈETKOM juna 1942. godine Draţa se sklanja na Sinjajevinu, iznad Kolašina, gde se Đurišić starao onjegovoj bezbednosti. Major Ostojić 6. juna nareĊuje Đurišiću da ”izbegne dolazak Italijana na Sinjajevinu,

što je vrlo vaţno za naš budući rad”. Đurišić je trebalo da ubedi Italijane da njegove jedinice, a ne njihove,”stalno posednu Šavnik i Ţabljak”, piše kako su crnogorski ĉetnici ĉuvali Draţu Miloslav Samardţić usvojoj novoj knjizi “General Draţa Mihailović i opšta istorija ĉetniĉkog pokreta”.”Vrlo je vaţno da izdejstvujete od Italijana i dobijanje Nove Varoši i Prijepolja, a ako moţete i Sjenice iBrodareva, jer je to od velikog zaĉaja za dobijanje pomoći iz Srbije”, pisalo je u Ostojićevoj naredbi. Osloţenosti legalizacije govori sledeće Ostojićevo nareĊenje: ”Upotrebite za ovo sve snage da uspete, aliliĉno ne odlazite kod Italijana, već samo pišite i radite preko posrednika”.Dakle, major Ostojić je, u ime Vrhovne komande, traţio od Đurišića da nekim trikom preuzme od Italijanaĉak šest varoši, a da se pri tom kod njih uopšte ne pojavi, kako se ne bi kompromitovao kao ravnogorskikomandant, ukazuje Samardţić, pa kaţe:“To je, naravno, bilo nemoguće. Đurišić je ispunio postavljene zadatke - drţao je pod kontrolom dolinu

Lima, a vrhovna komanda je na Sinjajevini radila neometeno - ali po cenu ĉestih odlazaka kod Italijana, azatim i potpune legalizacije.

Koliko je ĉvrsto drţao situaciju pod kontrolom, vidi se iz njegovog pisma majoru Ostojiću od 15. jula.Toga dana do Đurišića je dotrĉao kapetan Nikola Bojović, sa vestima da ”Italijani u raznim pravcimanadiru od Bukovice ka Ţabljaku”. Đurišić smireno piše Ostojiću kako će morati da se vrati u Ţabljak da senaĊe sa Italijanima, uz napomenu: ”Ostanite gde ste i ne brinite, tu se ne moţe ništa dogoditi”. ĐURIŠIĆ je još maja meseca dobio znaĉajne koliĉine oruţja i municije od Italijana, ali major Petar Baćović, naslednik majora Boška Todorovića, nije bio zadovoljan naĉinom na koji je to izvedeno. ”Ouslovima pod kojima je kapetan Đurišić dobio sve ovo od italijanskih vojnih vlasti, ne mogu ništa pozitivnoreći”, pisao je on Draţi, traţeći da se u Crnu Goru pošalje major Zaharije Ostojić iz vrhovne komande ”dase ispita situacija”. Draţa je, ipak, od Đurišićevih veza sa Italijanima imao neizmerne koristi. U to doba,

Nemci su mu bili za petama (operacija ”Forstat” na Goliji), a jake okupatorske snage ometale su veze



izmeĊu Srbije i Crne Gore, bojeći se prolećnog ustanka. Okupatora su dodatno uzbuĊivali naleti engleskihaviona, sa padobranskim pošiljkama za ĉetnike, koji ponekad nisu bili previše obazrivi. ”Oni idioti opetbacili materijal i ljude u tursko selo i sve predato Nemcima. Zbog ovoga pala sumnja na sve i dovedeno u

pitanje primanje u ovom kraju”, javljali su Draţi njegovi ljudi depešom od 2. maja 1942. godine.Bivajući, istovremeno, na poloţaju Đukanovićevog legalnog i Draţinog ilegalnog komandanta limsko-

sandţaĉkih ĉetniĉkih odreda, Đurišić je do kraja ostao u izvanrednim odnosima sa Italijanima. Toliko im je

bio vaţan, da zbog njega umalo nisu zaratili sa Nemcima, tvrdi Miloslav Samardţić, ukazujući na operaciju”Švarc”, maja 1943. godine, kada su Nemci bez najave ušli u italijansku okupacionu zonu u Crnoj Gori,kak o bi se obraĉunali sa ĉetnicima i zarobili Draţu. Draţa im je umakao, ali su zarobili Đurišića. Italijani

tada opkoljavaju Nemce, traţeći, ĉak i pod pretnjom topovske paljbe, da oslobode Đurišića. Nemci suodveli Đurišića veoma lukavo: sakrili su ga u sanitetski auto. Nemaĉki komandant Jugoistoka, general

pukovnik Aleksander fon Ler, ĉekajući izvršenje smrtne presude u Beogradu 1946. godine, pisao je oovome u ”Odgovoru na upućena mi ratnoistorijska pitanja”: ”Mihailović sa štabom je već bio nestao. Ipak je uspelo da se u varoši (Kolašinu) pronaĊe i zarobi Đurišić.Oko toga je izbio spor. Italijani su opkolili grupu kuća gde se nalazio nemaĉki štab divizije sa MalomŠtupom i Đurišićem, i na poloţaje postavili mitraljeze i jaku pešadiju, pa, kako izgleda, i brdsku artiljeriju.

Posle burnih pregovora i pošto je uspelo da se Đurišić sanitetskim autom izvuĉe iz okruţenja i potomavionom tipa „štorh‟ prebaci van podruĉja italijanskih trupa, stanje se smirilo…”

TOKOM 1942. godine Italijani su osnovali posebnu formaciju pod nazivom ”Antikomunistiĉkadobrovoljaĉka milicija”. Prema podacima generala Roate, do kraja te godine ovoj formaciji podeljeno jeoko 1.500 pušaka i nekoliko mitraljeza. Broj njenih pripadnika, meĊutim, bio je znatno veći, jer su mnogipri stupanju u ”miliciju” već imali oruţje.

U knjizi ”Trst i njegova odiseja” general Đovani Espozito, u vreme okupacije komandant jedne italijanskedivizije u Dalmaciji, piše da je cilj naoruţavanja Srba od strane Italijana bio njihova odbrana, ne odkomunista, već od Hrvata. Ali, zbog savezništva sa Nemcima Italijani su svoju antihrvatsku akciju moralida maskiraju antikomunizmom. Espozito ne govori posebno o ”Antikomunistiĉkoj dobrovoljaĉkoj miliciji”,već naĉelno o svim srpskim formacijama kojima su Italijani pomagali.

Italija, sa svoje strane, priznajući borbenu vrednost Srba, pojaĉanu još oĉajem, dozvolila je ovima daobrazuju oruţane odrede ĉetnika, zvaniĉno za borbu protiv komunista i Tita, ali u stvarnosti da brane

policijskim akcijama srpsko stanovništvo, zaštićeno italijanskim zastavama, od nasilja Ante Pavelića.Ĉetnici, iako zvaniĉno zavisni od generala Mihailovića, vojnog ministra kralja Petra, imali su direktnekomande voĊene od vojvoda, meĊu kojima je najvaţniji, iz verskih razloga, bio jedan pop, a zaorganizatorske poslove vojvoda JevĊević...

MILICIJA

ZAISTA je ĉudno da meĊu svim poglavarima totalitarnih drţava koje su bile zdruţene sa MusolinijevomItalijom i Hitlerovom Nemaĉkom, jedino Pavelić, kao poglavar jedne zemlje koja je rat vodila, nije bio ni

zatvaran ni pod sud stavljen radi akata protiv ĉoveĉnosti koje je poĉinila njegova vlada. Niko nije nikad nitraţio njegovo zatvaranje. U delu Crne Gore ”Antikomunistiĉku dobrovoljaĉku miliciju” ĉinili su separatisti pod komandom generalaKrste Popovića, ĉiji je cilj bio nezavisna Crna Gora pod italijanskim okriljem; taj odred milicije bio jeantiĉetniĉki nastrojen. Ostali Srbi iz ove formacije, po Avakumovićevim reĉima, ”osećali su se ĉetnicima,simpatisali su Draţu Mihailovića, ţeleli su pobedu zapadnih saveznika nad Nemaĉkom i bili spremni dasvoje puške okrenu protiv Italije ĉim se vojni poloţaj Italije na Balkanu pogorša”.

Englezi slali lire 30. avgust 2004

Ĉerĉil: Verujem da će Mihailović i pored sadašnjeg izveštaĉenog drţanja, baciti sve svojesnage protiv Italijana, ĉim budemo mogli da mu pruţimo efektivnu pomoć.

Priprema: Veljko Lalić PO dolasku u Crnu Goru Draţa je izvestio London o italijansko- četničkim pogodbama, pitajući "da li vlada ima ma kakav komentar da učini". Odgovora nije bilo - piše Miloslav Samardţić u svojoj novoj knjizi “General Draţa Mihailović i opšta istorija



četničkog pokreta” - jer Englezi depešu nisu predali predsedniku Slobodanu Jovanoviću.Za to vreme, u Draţinom štabu u selu Gornje Lipovo naSinjajevini, kao predstavnik britanske krune nalazio se najpre kapetan Bil Hadson, a potom pukovnik Vilijem Bejli. Hadson je 11. juna 1942. godine, nastavlja Samardţić, protestovao kod

Draţe zbog veza crnogorskih oficira s Italijanima, jer je smatraoda su te veze toliko čvrste da su , po prirodi stvari, kapetan Đurišić i pukovnik Stanišić samo nominalno pod Draţinomkomandom.U Hadsonovom pismenom predlogu stvar je trebalo popraviti na sledeći način: - Ja mislim da bi moţda pomoglo kad bih njima lično saopštio da

je Velika Britanija rešena da stoprocentno pomaţe vas, zaujedinjenje svih nacionalnih snaga u zemlji i spremanje za

preduzimanje akcija protiv okupatora onog dana kad vaše šansebudu imale izgleda na uspeh.Na jednom skupu u Londonu 1973. godine pukovnik Bejli je izneo proti vurečno gledište po ovom pitanju, stavljajući na jednu stranu Pavla Đurišića, a na drugu ostale komandante: - Krajem februara 1943. ja sam dalje savetovao da se učini odlučan napor i Mihailović prinudi ili da smeni crnogorskekomandante koji su bili u neposrednom i prijateljskom dodiru sa Italijanima (Đukanović, Stanišić i Lašić) ili da im naredi daodmah napuste utočišta italijanskih garnizona po gradovima i

odu u planine. Sastanak je bio neuspešan. Mihailović je produţiou svom uverenju da njegova taktika predstavlja opravdanu eksploataciju neprijatelja i prodiranje u njihove organizacije, dok su se njegovi komandanti pokazali fanatici i isuviše nemudri dabi mogli da budu ubeĎeni bilo razlozima bilo pretnjama. ŠTO se tiče poloţaja majora Pavla Đurišića, Mihailovićevog komandanta u istočnoj Bosni i Sandţaku, sa štabom u Kolašinu,britanski oficiri za vezu, posle posete ovome gradu u februaru 1943, došli su do opravdanog zaključka da, iako su njegovetrupe bila priznate od strane Italijana pod imenom Limsko-

sandţački četnički odredi - Đurišiću treba dozvoliti da odrţavasvoje veze sa neprijateljem. Oni (britanski oficiri za vezu) bili su ubeĎeni da će oruţje, oprema i odeća, koje je dobijeno od Italijana, biti sa dobrim uspehom upotrebljeni protiv njih.Štaviše, činjenica da su Đurišićeve trupe kontrolisale ovaj deoCrne Gore, obećavala je olakšanje za prijem materijala iz Egipta,ne samo vazdušnim već i morskim putem. Bejli, kaţe Samardţić, nije objasnio zašto se samo Đurišić



uklapao u Draţinu taktiku, a ne i ostali crnogorski oficiri? Nije bilo nijedne činjenice koja bi ukazivala na razliku izmeĎu Đurišića na jednoj, i Đukanovića, Stanišića i Lašića na drugoj strani. Zato se Samardţić pridruţuje braći Kneţević koji tvre dase Bejli, zapravo, pridruţio braniteljima Čerčilove ratne politike,bez obzira na činjenice. Đurišića je, izgleda, izdovojio zbog

svedoka koji bi mogli posvedočiti suprotno - oficira koji su ga posetili u Kolašinu. U vreme Bejlijevog boravka u Lipovu, i još ranije, od početka1942. godine, E nglezi su zapravo podsticali četnički naslon naItalijane, videći u njemu jedno uspešno ratno lukavstvo. U tom

periodu oni su smatrali da četnici ţele samo da iskoristeItalijane, pre svega radi nabavke oruţja.Kada je Slobodan Jovanović 11. januara 1942. godine preuzeo duţnost predsednika vlade, zatraţio je sastanak sa britanskimministrom spoljnih poslova Idnom, po pitanju hitnog

snabdevanja četničkog pokreta oruţjem radi proširivanja borbe.Idn je odgovorio da pomoć ne moţe biti velika sve dok Italijani imaju prednost u ratnoj floti i avijaciji na Jadranskom moru."UOSTALOM, Engleska mora štedeti avione i podmornice",rekao je on. Pošto nisu bili u mogućnosti da transportuju oruţjei municiju, Englezi su odlučili da Draţinoj vojsci pomaţu nadrugi način. Ovo su Idnove reči: "U naknadu za to šaljemo mu novca, i to dosta, pa neka nabavlja oruţje i municiju na licu mesta".

Slobodan Jovanović i šef njegovog vojnog kabineta, major ŢivanKneţević, imali su potom niz sastanaka sa šefom SOE u Londonu, lordom Glenkonerom, koji ih je uveravao da se "Mihailoviću šalju desetine miliona lira i ostali novac avionima u Crnu Goru, u cilju kupovine oruţja i municije od Italijana". I zaista, nastavlja Samardţić, do aprila 1943. Englezi su izbacili 68.105.000 italijanskih lira, 40.556 dolara i 46.351 zlatnika. Za taj novac mogla je da se kupi veća količina oruţja od one koju su,istovremeno, poslali: 296 mitraljeza, devet bacača sa 1.624granate, 15 puško-mitraljeza i 325.500 metaka.

Čak je i Vinston Čerčil, kada je kampanja protiv Draţe već bila u punom jeku, 5. aprila 1943. u pismu Ruzveltu rekao: "Ja verujem da će Mihailović, i pored svoga sadašnjeg prirodno izveštačenog drţanja, baciti sve svoje snage protiv Italijana čim budemo mogli da mu pruţimo ma kakvu efektivnu pomoć".

UNIŠTITI USTAŠE U DEPEŠI vladi u Londonu od 22. decembra 1942. godine, Draţa



Mihailović je, pričajući o saradnji s Italijanima, rekao: - Ne dozvoljavam nikakvu saradnju sa Italijanima. Ustašeuništavamo gde god ih naĎemo. Sve što je ustaško uništićemo bez milosti zbog 600.000 pobijenih Srba. Sada ustaše odrţavaju vezu sa komunistima. Moji saradnici Birčanin i JevĎević nisu nikada radili za Italijane i uvek su gotovi da po mome nareĎenju

napadnu Italijane, a zasada je moj prvi cilj uništenje ustaša i nj ihove tvorevine Pavelićeve Hrvatske. Imajte poverenja u nas. Mi nećemo nikada uraditi nešto što bi bilo na štetu savezničke stvari. Usled velikog broja neprijatelja,teţimo da tučemo jednog po jednog. Borba protiv svih njihodjednom bila bi uzaludna i bezu spešna. U toku zime sa mojim

jedinicama stići ću do Karlovca i Zagreba. UništenjemPavelićeve Hrvatske udaram na ţivčane arterije naših najvećihneprijatelja Nemaca.

Preko Srba do saveznika 31. avgust 2004.

Kao pandan nemaĉko-hrvatskom prijateljstvu, u jednom trenutku nastalo italijansko-

srpsko. Italijani su preko ĉetnika mislili da se pribliţe promeni ratnog tabora.

Priprema: Veljko Lalić NEMAĈKI poraz u Africi uslovio je niz promena na evropskom frontu, pa tako i na teritoriji okupiraneKraljevine Jugoslavije. Sve zaraćene strane znale su da se velike engleske i ameriĉke snage iz Afrikespremaju na invaziju u Evropi, bilo je samo pitanje da li na jugu Francuske, u Italiji, Jugoslaviji ili Grĉkoj. Iovoga puta presudio je engleski stav, piše Miloslav Samardţić u svojoj novoj knjizi “General DraţaMihailović i opšta istorija ĉetniĉkog pokreta”.Taĉno mesto iskrcavanja, naravno, niko nije znao osim Ĉerĉila, Ruzvelta i malog broja njihovih saradnika.Hitler je, meĊutim, bio ubeĊen da će to biti Balkansko poluostrvo, kako iz strateških, tako i iz politiĉkihrazloga - preduhitriti Sovjetski Savez da prvi stigne na Balkan i zavede komunizam. Zato je preduzeo niz

mera za doĉek Saveznika na teritorijama Grĉke i Jugoslavije, a jedan od prvih koraka bio je ubeĊivan jeItalijana da ponovo okrenu oruţje protiv Srba, nastavlja Samardţić, objašnjavajući:- Hitleru je najpre bilo reĉeno da su ĉetniĉke formacije u italijanskoj okupacionoj zoni samo beznaĉajnimilicijski odredi koje Italijani ĉvrsto kontrolišu. MeĊutim, general Horstenau izvestio je Hitlera 23.

septembra 1942. da je reĉ o odredima pod Draţinom komandom, i da njihovi komandanti, posebno Đurišići JevĊević, sa Italijanima "konspirišu protiv Hrvata i Nemaca". Nedugo potom, nemaĉka prislušna sluţbadešifrovala je niz depeša razmenjenih izmeĊu Draţe i njegovih komandanata u italijanskoj okupacionojzoni. Depeše su ukazivale da ĉetnici koncentrišu trupe ka primorju u susret oĉekivanom iskrcavanjuSaveznika.

U ovo doba, ipak, Italijane su osim antihrvatskih poĉela da zahvataju i antinemaĉka osećanja. Februarameseca Hitler se predomislio u pogledu prepuštanja cele Hrvatske italijanskim jedinicama, zbog ĉegaMusolini postaje "sumnjiĉaviji nego ikada i u Nemce i u ustaše". Ovaj novi momenat, po prirodi stvari,doneo je Srbima nove pogodnosti. Italijani ne samo što otkazuju uĉešće u operaciji "Trio", već Roata 28.marta 1942. saopštava Nemcima da prethodni dogovor - a zapravo nemaĉko nareĊenje Italijanima - o

zabrani pregovora sa ĉetnicima "za njega više ne vaţi”, navodi Samardţić.VREMENOM, kod Italijana se formirao stav da, kao i u Prvom svetskom ratu, napuste savez sa Nemaĉkomi preĊu na stranu Engleza i Amerikanaca. Takva razmišljanja zahvatila su "vodeće italijanske vojne idvorske krugove", mada, naravno, "nisu bila u skladu sa ţeljama Musolinija". Samog generala Roatu, poslekapitulacije Italije, uzela je u zaštitu engleska vojska. Svi ovi elementi doveli su do svojevrsnog italijansko-srpskog saveza, kao pandana nemaĉko-hrvatskom

prijateljstvu. Italijani su smatrali da su, kao Hrvatima Nemci, Srbima pokrovitelji Englezi i Amerikanci,



zbog ĉega su zaštitu Srba (i Jevreja) videli kao most za eventualnu promenu ratnog tabora. Nemaĉki pokušaji okretanja Italijana protiv Srba, ipak, nisu prestajali sve do kapitulacije Italije. Od 18. do

20. decembra 1942. Hitler i Ribentrop imali su sastanke sa italijanskim ministrom spoljnih poslova, grofom

Ćanom, i naĉelnikom generalštaba italijanske vojske Kavalerom. Pored ostalog, Hitler im je govorio o potrebi uništenja Draţinog pokreta, "inaĉe će se stvoriti katastrofalna situacija", jer "ĉetnici na ĉelu saMihailovićem prisno saraĊuju sa Britancima".Ribentrop je molio Ćana da telefonira Musoliniju i "traţi osnovni sporazum za agresivnu akciju protivMihailovićevih ĉetniĉkih trupa i svih ostalih nacionalnih i komunistiĉkih elemenata, koji bi mogli daugroze našu pozadinu na Balkanu". Prema stenogramu sa sastanka, Ribentrop je, tom prilikom, rekao i ovo:

"Bilo kakav sporazum sa Slovenima na Balkanu predstavlja podvalu. Ubuduće ćemo platiti vrlo skuposvako popuštanje ili pogodbu. Ne samo pobunjenici, nego i celokupno civilno stanovništvo koje odrţavavezu sa ĉetnicima treba da bude potpuno iskasapljeno". Tako je 21. februara 1943. Ribentrop rekao italijanskom ambasadoru Alfijeriju:

- Politika generala Roate, komandanta Druge talijanske armije u Jugoslaviji, da naoruţava ĉetnike bila jegreška i imaće uţasne posledice za sluĉaj britanskog iskrcavanja. Roata je mislio da moţe da koristi jedneprotiv drugih, ali je izgubio iz vida da su Titove grupe, ĉetnici iMihailovićeve pristalice ujedinjeni u mrţnji protiv svega italijanskog i nemaĉkog. Horde treba uništiti,ukljuĉujući ljude, ţene i decu, jer njihovo postojanje ugroţava ţivote italijanskih i nemaĉkih ljudi, ţena idece.

ALFIJERI je istog dana obavestio Rim da su Nemci "zabrinuti zbog drţanja italijanske vojske uHrvatskoj", zbog ĉega sugerišu da je "jedna od najvaţnijih uloga nemaĉkih i italijanskih trupa - i Duĉetreba da izda kategoriĉne naredbe - da se unište bande u Srbiji pre nego što Britanci pokušaju da se

iskrcaju".Ĉetiri dana kasnije, Ribentrop je uruĉio Musoliniju Hitlerovo pismo od 16. februara, koje je imalo ĉak 60kucanih stranica. Hitler je traţio obraĉun sa "komitadţijama", ubeĊen da će se u sluĉaju savezniĉkogiskrcavanja svi oni okrenuti protiv sila Osovine. IzmeĊu ostalog, on je pisao: "Ja sam ozbiljno zabrinut situacijom na Balkanu... Igra upotrebe jednih protiv drugih neće uspeti, jer sve te

partije slaţu se u jednom pitanju, u svojoj beskrajnoj mrţnji prema Italiji i Nemaĉkoj. Ako bi dosavezniĉkog iskrcavanja došlo ma gde na Balkanu, Duĉe, komunisti, Mihailovićeve pristalice i sve drugekomitadţije odmah bi se udruţili da našim neprijateljima pomognu napadima na nemaĉke i italijansketrupe.

S obzirom na opasnosti koje krije u sebi Mihailovićev pokret, ja sam naredio da se unište sve njegove pristalice na podruĉjima okupiranim od mojih trupa. Bilo bi poţeljno da i Vaša Druga armija smatraMihailovića i njegove oficire kao zaklete neprijatelje Osovine, te Vas molim, Duĉe, da u tom smislu izdateuputstva svojim komandantima. U svakom sluĉaju, likvidiranje Mihailovićevog pokreta neće više biti lak

posao, s obzirom na snage kojima on sad raspolaţe i na veliki broj naoruţanih ĉetnika."

NDH - GREŠKA

HRVATI su se ponadali promeni italijanske politike kada je januara 1942. za komandanta njihove

jadranske vojske, umesto generala Ambrozija, koji je smatran za pristalicu ĉetnika, postavljen generalMario Roata. MeĊutim, Roata je 26. januara nemaĉkom oficiru za vezu u Sušaku, pukovniku Rorbahu,

otvoreno rekao da se zalaţe za "još tešnju saradnju sa Srbima, ako treba i na štetu hrvatske drţave".Bez uvijanja, Roata je nastavio: "Vlada NDH će teţiti da osujeti takvu politiku, ali je i samo stvaranjehrvatske drţave bilo greška, jer je to drţava u suštini neprijateljski raspoloţena prema Italiji".

Roata spasao partizane 01. septembar 2004.

Nesporazumi izmeĊu Italijana i Nemaca i dalje traju. Nemci zbog eventualnogiskrcavanja saveznika moraju da povlaĉe trupe sa Istoĉnog fronta, traţe obraĉun saĉetnicima.

Priprema: Veljko LalićITALIJANSKA vojska više puta je bila u prilici da zada odluĉujući udarac komunistiĉkoj glavnini, poĉevod propasti Uţiĉke republike, ali su im Italijani umesto toga pruţili sigurno utoĉište, tvrdi u svojojnajnovijoj knjizi “General Draţa Mihailović i opšta istorija ĉetniĉkog pokreta” Miloslav Samardţić.- Kada je "crveni teror" narušio ratno zatišje uspostavljeno septembra 1941, Italijani su se sloţili saĉetniĉkim komandantima da se komunisti proteraju dalje na zapad. General Roata je procenio pravackretanja partizana, pa je otuda povukao svoje jedinice. Komunisti su tako imali slobodan put prema Bihaću



- piše Samardţić.Poznati nacistiĉki obaveštajac Hetl objavio je 1953. godine u Londonu knjigu "Tajni front", u kojoj, izmeĊuostalog, govori i o Roatinim vezama sa partizanima, koje nisu bile strane ni Nemcima. Ali kada je zbog

oĉekivanja savezniĉkog iskrcavanja, Balkan dobio prvorazredan strateški znaĉaj, Hitler je smatrao dataktiku "upotrebe jednih protiv drugih" treba napustiti i primeniti "silu, ma koliko to stalo ljudskih ţrtava".Dan po prijemu Hitlerovog pisma, 26. februara 1943, u Rimu je odrţan sastanak na kojem su s italijanskestrane prisustvovali Musolini i general Ambrozio, a u ime Trećeg rajha Ribentrop i general Varlimon.Ambrozio je priznao da "ĉetnici mrze Italijane, ali oni nisu imali dovoljno trupa da se bore protivpartizana".

Zato su se januara 1942. obratili Italijanima, i Roata je prihvatio njihovu ponudu. "Što se tiĉe uništenjagrupe koja operiše u Srbiji, i pacifizacije tog podruĉja, ne postoji neposredna mogućnost. Oĉevidno je da sui ĉetnici i partizani neprijatelji Osovine, ali je nemoguće tući oboje istovremeno, rekao je Ambrozio. Na to je general Varlimon uzvratio da je od 15.000-20.000 partizana u operaciji "Vajs" već uništeno 5.000, štouskoro ĉeka i ostale, uz zakljuĉak da onda treba preduzeti operaciju protiv ĉetnika. Ambrozio je ponovouzeo reĉ, tvrdeći da akcija protiv partizana neće uspeti, i da samim tim nema uslova za pokretanje ofanzivena ĉetnike. Sada je italijanskom generalu odgovorio Ribentrop, rekavši da se više ne mogu odlagatioperacije "protiv probritanskih Mihailovićevih pomoćnih trupa u Hrvatskoj". TAKO su Italijani i dalje traţili izgovor da ne raskinu pogodbe sa ĉetnicima. Oni su, u stvari, izbegavaliulazak u bilo kakve borbe, o ĉemu je Varlimon izvestio Hitlera po povratku u Berlin: "Italijani neće dauzmu uĉešća ni u jednoj od planiranih operacija: 1) Operaciji “Vajs” koja je imala za cilj da uništikomuniste pod Titom u Hrvatskoj; 2) U razoruţavanju ĉetniĉkih jedinica u Hrvatskoj; i 3) U akciji protivMihailovićevog pokreta u Crnoj Gori". Tek posle "intervencije Ribentropove kod Duĉea, general Ambrozio

najzad je pristao na planirane operacije", pisao je Varlimon Hitleru. Hitler je italijansko drţanje nazvaoizdajom, jer je i Ambrozijev pristanak bio samo delimiĉan. Na poslednjem u nizu sastanaka u Rimu, 29. februara 1943. godine, Musolini je rekao Ribentropu da

"Mihailovića smatra opasnim i ogorĉenim neprijateljem Nemaĉke i Italije". Zato je, 8. marta, pozitivno

odgovorio na Hitlerovo pismo: "Italijanski generali iz Crne Gore bili su pozvani u Rim i nareĊeno im je da prestanu sa davanjem oruţja ĉetnicima, koje treba razoruţati ĉim partizani prestanu da budu opasan pokret.Sporazumi sa nemaĉkim komandantima u Jugoslaviji biće postignuti za naredne akcije, koje će se preduzeti

protiv Mihailovićevog pokreta". Ĉetniĉka pogodba sa Italijanima konaĉno je stavljena van snage poĉetkom marta 1943. godine. PonareĊenju iz Rima, Italijani ne samo što su prekinuli isporuke oruţja i municije, nego su poĉela masovnahapšenja Draţinih ljudi. Delovi tri italijanske divizije, uz podršku avijacije, krenuli su prema ĉetniĉkim

poloţajima postavljenim u pravcu nastupanja komunista. Iz Musolinijevog pisma italijanskom guverneruCrne Gore, generalu Pirciju Biroliju, od 23. maja, vidi se da je italijansko angaţovanje trajalo i narednih

meseci: "Iz vaših izveštaja izlazi da nemaĉki i italijanski bataljoni vode borbu u Crnoj Gori da bi potukliustanike i Mihailovićeve bande". Juna meseca Italijani zadaju jedan od najvećih udaraca ĉetnicima,hapšenjem vojvode Dobroslava JevĊevića. Ĉinjenica da je vojvodauhapšen tek u junu, tri meseca posle pokretanja ove antiĉetniĉke akcije, i da je umesto u logor odveden nabezbedno mesto u Rimu, svedoĉi koliko su se Italijani opirali nemaĉkim pritiscima. Okretanje Italijana protiv ĉetnika marta 1943. godine ipak je bilo mlako i bezvoljno. Dokaz ovome je novoHitlerovo

pismo Musoliniju od 19. maja, u kojem ga on moli za pridrţavanje ranijih dogovora. Hitlerove molbe ostale

su neuslišene, kako zbog nemaĉko-italijanskih trzavica, tako i zbog same prirode italijanske vojske. Vojnici

25 italijanskih divizija uglavnom su "ubijali" vreme u primorskim gradovima, dok su Nemci morali da

dovlaĉe jedinice prekopotrebne na Istoĉnom frontu. Da se kojim sluĉajem u Jugoslaviji nalazilo 25nemaĉkih, a šest italijanskih divizija, bila bi to sasvim druga priĉa. Italijanske akcije protiv ĉetnika, ipak, došle su u najgori ĉas, jer su baš tih martovskih dana 1943. Nemcisklopili sporazum i ostvarili izvesnu saradnju sa komunistima. Taj sporazum je pre svega bio uperen protiv

ĉetnika. Istovremeno, veze komunista sa ustašama i uopšte organima Nezavisne drţave Hrvatske, takoĊeusmerene protiv ĉetnika, nisu ni prekidane. Novonastala situacija stavila je van snage Draţinu taktiku da "usled velikog broja, neprijatelje tuĉemo

jednog po jednog". Sada se moralo tući i protiv jedinog do tada neutralisanog neprijatelja - Italijana.

BOJE SE DRAŢE

ITALIJANI su u Jugoslaviji drţali ĉak 25 divizija, a Nemci samo šest. Nemaĉke divizije, ipak, bile sudaleko opasnije, jer Italijani gotovo da nisu koristili svoje trupe. Jedan nemaĉki oficir javljao je iz CrneGore da se "Italijani bukvalno boje Draţe Mihailovića", dok je, na jedan od mnogih protesta nemaĉkogvojnog izaslanika u Rimu, Rintelena, Ambrozio odgovorio da bi akcija protiv ĉetnika "povećala brojpobunjenika za 100 odsto".

(KRAJ)

za i protiv italijana-feljton novosti

Documents