Instrumentalni kontrapunkt

Melodijske i motivsko strukturalne karakteristike baroknog

kontrapunkta

- Melodija je harmonski odredjena, tj. ima prividnu harmonsku podlogu, koja se iz toka melodije moze naslutiti. - Obim melodije iznosi dve ponekad i do tri oktave. - Razmak glasova je najcesce do 2 oktave, a moze i preko toga. - Ukrstanje glasova se u dvoglasu ne upotrebljava. Zastupljeno je uglavnom u stavovima sa 3 i vise glasova. - Intervalski pokreti se slobodnije upotrebljavaju nego u renesansnoj muzici. Mogu se javiti skokovi 6, 7, 8, pa

cak i preko 9 i 10. Dozvoljeni su skokovi UM i PR intervala. Od prekomernih intervala koriste se 2 i 4 i to u odredjenim

situacijama: PR2 u silaznoj harmonskoj molskoj lestvici, ili u razlaganju umanjenih cetvorozvuka; PR4 u akordskom

razlaganju UM5/3, UM7 ili D7.

- Akordsko razlaganje je cesto u baroknoj melodiji i to uglavnom u kracim trajanjima (osmine, sesnaestine...). Na taj nacin se ponekad stvara utisak postojanja vise melodijskih linija nego sto ih stvarno ima. (prividno viseglasje).

- Struktura barokne melodije je uglavnom neperiodicna. Melodija se razvija iz pocetne ceone teme ispredanjem sireg melodijskog luka. Primenjuju se razliciti postupci rada sa motivom: varirano, sekventno, imitaciono

ponavljanje (doslovno je veoma retko), deljenje, prosirenje, diminucija, augmentacija i inverzija.

Ritmicke i metricke karakteristike

- Vrste takta jedinica brojanja moze biti cetvrtina, polovina, osmina ili sesnaestina. - Upotrebljavaju se sve notne vrednosti i odgovarajuce pauze, koje doprinose izrazajnosti glasa u kome se nalaze

i ispred njih se mora nalaziti akordski ton, a iza moze akordski ili vanakordski.

- Punktirane note svih notnoh vrednosti duzih od sesnaestine (i same sesnaestine). Obrnuto punktirane figure se retko koriste (npr. u realizaciji dugog predudara).

- Ligatura vezuju se dve note istog trajanja ili duza sa kracom (obrnuto retko). Notne vrednosti pod ligaturom mogu biti u odnosu 2:1, 4:1, 8:1.

- Triole mogu biti u polovinama, cetvrtinama, osminama i sesnaestinama. - Koristi se komplementarni ritam naizmenicni pokreti glasova. - Harmonski ritam akordi se smenjuju na naglasenim delovima takta ili na jedinici brojanja.

Harmonske karakteristike

- Dursko molski tonaliteti (dur, moldur i tri vrste mola, najcesce harmonski). - Glavni trozvuci kao 5/3 i 6/3 na svim delovima takta; 6/4 kao skretnicni, prolazni i zadrzicni, obrtajni

uglavnom na slabom delu takta posle drugog akordskog oblika iste funkcije; moze i samostalno, ali redje kad je pripremljen basov ili osnovni ton.

- Sporedni trozvuci: II se najcesce upotrebljava kao 5/3 i 6/3, u kadenci zamenjuje S; VI se uglavnom koristi kao 5/3, cest je u varljivoj kadenci; VII uglavnom kao 6/3 i 6/4; VII0 i III0 u glavnom samo u sekvencama; PR III

harmonskog mola moze da zameni D u kadenci.

- Cetvorozvuci najvise se upotrebljavaju glavni (II, V i VII) u svim akordskim oblicima. U kadenci je karakteristican obrt II6/5-K6/4-D7-T(t). Septima je uglavnom pripremljena, mada se moze uvesti postupno ili skokom i

razresava se postupno nanize direktno ili opisno.

- Sporedni septakordi se upotrebljavaju uglavnom u sekvencama, u kadenci moze da se primeni S7. - Petozvuci samo D9 se upotrebljava u praksi. Nona je uvek pripremljena i razresava se postupno nanize. - Kriticni tonovi se ne udvajaju, osim u slicaju prolaznice ili skretnice ili u okviru akordskog razlatanja. - Alterovani akordi su skoro uvek dijatonskog tipa: N6, F5/3; DD, VIID, DS, VIIS (miksolidijsko istupanje, kada

se posle kadence pojavi jedna od ove dve funkcije) cesci kao 7, ali mogu i kao trozvuci. Ostali vantonalni akordi se redje koriste.

- Dijatonska modulacija je najcesci nacin promene tonaliteta, hromatska je nasto redja, a enharmonska se upotrebljava sasvim izuzetno. Mutacija nije tako cesta u toku kompozicije, ali je karakteristicna pojava tzv. pikardijske terce. To je zavrsni durski tonicni akord na kraju molske kompozicije. Modulacije obuhvataju tonalitete I kvintnog srodstva i istoimeni tonalitet, redje neke udaljenije.

Dvoglasni stav

Predstavljanje akorada u dvoglasnom stavu

- Trozvuci se predstavljaju donjom ili gornjom tercom (sekstom), jedan ton moze da se pojavi posle

zadrzice. Izostavljen ton moze se, a i ne mora naknadno pojaviti. 5 i 8 se upotrebljavaju na pocetku stava, u kadenci i na kraju stava (8). Cista 4 se retko koristi samo u akordskom razlaganju. UM5/3 se predstavlja UM5 (PR4), ili gornjom, donjom tercom.

- Cetvorozvuci se predstavljaju; donjom, srednjom ili gornjom tercom; D ili S tritonusom; o.t. i

septimom; retko 5. Mogu se izostaviti sledeci tonovi: 5 i 3 kod II i D, odnosno 3 i 5 kod VII. Izostavljeni tonovi mogu se pojaviti naknadno u vidu razlaganja, ili preko prolaznica.

- Kriticni tonovi se razresavaju naknadno u istom ili drugom glasu.

- Alterovani akordi se upotrebljavaju kao akordi istog sklopa, s tim sto se izostavljeni tonovi moraju

naknadno pojaviti.

Pocetak, tok i zavrsetak dvoglasnog stava

- Pocetak dvoglasnog stava: ako glasovi pocinju istovremeno, onda se na pocetku javlja sazvucje 5 ili 8

(1), uz dopunu tonicne terce; ako jedan glas nastupa posle pauze, pocetno sazvucje je savrsena, nesavrsena

konsonanca ili disonanca.

- Zabranjena kratanja: paralelne 1,5 i 8; antiparalelne, skrivene, akcentne i naknadne 5 i 8.

- Zavrsna kadenca je najcesce autenticna, u vecini slucajeva potpuna. S funkcija je predstavljena IV

stupnjem u donjem glasu, na kojem se mogu formirati akordi: II6, II6/3, S5/3, S7 (retko). D moze imati oktavni

skok u donjem glasu na osnovnom tonu, a u gornjem glasu se moze napraviti anticipacija narednoj tonici. Pre D

moze se pojaviti K6/4, predstavljen zadrzicom 4-3, 6-5, nizom 6-5-4-3 ili akordskim razlaganjem.

Dvostruki kontrapunkt

Dvostrukim kontrapunktom se naziva dvoglas u kome glasovi mogu da zamene mesta, a da pri tome

odnos konsonanci i disonanci ostane ispravan. Postoje jos i trostruki, cetvorostruki i petostruki kontrapunkt redje se javlja. Termini oznacavaju broj glasova koji medjusobno razmenjuju mesta, tako da i u troglasnom

stavu moze da se nadje dvostruki kontrapunkt i sl. U tom slucaju treci glas ne ucestvuje u razmeni glasova. Za

sve ovo upotrebljava se opsti termin obrtajni kontrapunkt. Teoretski, interval za koji se glasovi transponuju moze biti bilo koji. Medjutim da bi se zadrzao logican harmonski smisao u praksi se koriste: dvostruki

kontrapunkt u oktavi, decimi i duodecimi, dok visestruki moze da se javi samo u oktavi.

Dvostruki kontrapunkt u oktavi

Kada glasovi menjaju mesta u oktavi nastaju obrtaji osnovnih intervala. U oktavnom obrtaju podudaraju

se po vrsti savrsene konsonance, disonance i nesavrsene konsonance. To znaca da ovi intervali pravilno

upotrebljeni imaju pravilnost i u obrtaju. Medjutim, cista kvarta-disonanca u obrtaju daje 5-konsonancu. Zbog toga je neophodno da se 5 tretira kao disonanca. Samim tim ce se pojavljivati na nenaglasenom delu takta, kao prolaznica ili skretnica, a na relativno naglasenom i naglasenom delu takta u postupnom nizu kracih nota, kao

teska prolaznica. Paralelne ciste kvarte ne smeju da se pojave u obrtaju paralelne 5. Iza 4 moze da sledi PR u obrtaju sled 5 i UM5. Prilikom razmene mesta jedan glas menja retistar, ali neretko registar menjaju oba glasa. Takodje se jedan glas moze premestiti za 2 oktave iznad ili ispod drugog. Pomocu ovih postupaka

izbegava se ukrstanje glasova.

Imitacija

Vrste imitacije: stroga, slobodna, prirodna, vestacka, u inverziji, diminuciji, augmentaciji, racja ili

retrogradna. Interval u kojem se ostvaruje imitacija najcesce je oktava, prima, gornja ili donja 5 (donja ili gornja

4). U zavisnosti od gradje teme postoje 3 tipa odgovora:

- Realni odgovor doslovna transpozicija na novi interval ili u drugi tonalitet. Karakteristican je za teme koje pocinju osnovnim tonom T i na samom pocetku ne dolaze do V stupnja.

- Tonalni odgovor karakteristican za teme koje pocinju V stupnjem ili skokom I-V. Na skok T-D odgovora se skokom D-T osnovnog tonaliteta, a zatim se dalji tok teme doslovno transponuje kao u realnom

odgovoru.

- Modulirajuci odgovor imaju teme koje moduliraju u D tonalitet. U odgovoru se vrsi povratna

modulacija u osnovni tonalitet. Preznacenje je uvek dijatonsko.

Sekvence

Sekvence mogu biti: melodijske transponovane u jednom glasu; i melodijsko-harmonske transponovane u svim glasovima. Motiv koji se transponuje naziva se model sekvence, a njegove transpozicije

su sekventne karike. Interval transponovanja moze biti 2, 3, 4 ili 5 uzlazno ili silazno. U zavisnosti od

tematskog sadrzaja i trajanja modela, i samim tim karika sekvence, dele se na:

- Figurativne sekvence odigravaju se u jednom glasu, najcesce sadrze akordsko razlaganje ili figurativne tonove. Model traje najcesce jednu jedinicu brojanja.

- Motivske sekvence obuhvataju 2-3 jedinice brojanja i sadrze 1 glavni metricki naglasak: mogu biti melodijske ili melodijsko harmonske. Model sadrzi jednu ili dve harmonske funkcije.

- Dvotaktne sekvence sadrze 2 glavna naglaska i najmanje dve harmonske funkcije. Model najcesce obuhvata 2 takta, ili je izlozen u okviru jednog parno slozenog takta. Uvek se sprovodi na nacin melodijsko

harmonske sekvence.

Sekvenca sadrzi najmanje dve i po karike. Najcesca dvotaktna sekvenca u sebi sadrzi funkcije prividno D (T-S) ili prividno S (T-D) odnosa. U njoj se sprovodi modulacija u neki od tonaliteta I kvintnog srodstva i

najcesce ima ulogu velikog medjustava u invenciji ili fugi.

Dvoglasna invencija

Osnovno znacenje reci invencija (lat. inventio) jeste pronalazenje, dar izmisljanja (J. S. Bah je

najznacajniji kompozitor dvoglasnih i troglasnih invencija). Glavni elementi izrade polifonih oblika imitacija,

obrtajni kontrapunkt, sekvenca primenjeni su u dvoglasnim invencijama i one predstavljaju najpogodniji put ka slozenijem polifonom obliku fugi. Svaka invencija pokazuje individualne crte, ali preovladava trodelni oblik, dok je dvodelni redji i ima elemente trodelnosti.

- Prvi deo dvoglasne invencije sadrzi temu, odgovor (uz odgovarajuci kontrapunkt) i modulirajuci medjustav.

Tema invencije pocinje osnovnim tonom ili kvintom tonicnog trozvuka, vecinom na naglasenom delu takta. Ona moze da bude vrlo kratka, sa karakterom motiva, a moze da se razradi da traje 1-2 takta, a najvise 4.

U temi preovladava postupno kretanje i poneki intervalsko skok, ili akordsko razlaganje. Zavrsetak teme je

uvek na jakom delu takta, i to na terci, kvinti ili osnovnom tonu tonicnog trozvuka.

Posle zavrsetka teme moze da se nadje kratka spona ili motivlski izrazitija kodeta, koja povezuje temu sa daljim kontrapunktskim tokom. Ove dopune teme u daljem ravijanju invencije ne moraju da budu stalno

prisutne.

Na pocetku invencije tema se prvi put izlaze u gornjem glasu, a istovremeno sa njenim zavrsnim tonom ili neposredno iza njega u donjem glasu nastupa odgovor. To je imitacija teme u donjoj oktavi, a u

manjem broju slucajeva u donjoj kvarti, tj. na dominanti ili u dominantnom tonalitetu.

Najkrace teme se ponavljaju posle odgovora jos jednom u oba glasa, na tonici ili na dominanti pocetak dobija na znacaju. Izuzetno se duza tema posle odgovora ponavlja u diskantu za oktavu vise ili na

dominanti pomocu novog registra stvara se utisak pojave treceg glasa.

Uz prvu pojavu teme donji glas moze da pauzira, ili da donese jednostavnu ili razvijenu kontrapunktsku liniju. Ovaj deo kontrapunkta se naziva kontrasubjekt. Negde se moze pojaviti i tokom cele

invencije kao stalni kontrasubjekt. On moze da nastupi i tek uz odgovor. Njegova melodijska linije je u

komplementarnom ritmu sa temom, koju istovremeno i harmonski objasnjava. Radi boljeg povezivanja moze

biti modifikovan, ali ce uvek biti prepoznatljiv.

Po pravilu, posle izlaganja teme i odgovora sledi medjustav, ciji glavni deo cini modulirajuca sekvenca, koja u duru vodi u D tonalitet, a u molu u paralelni. U modelu sekvence nalazi se neki karakteristican

motiv iz teme, kodete ili kontrasubjekta. Krace teme mogu cele da ucestvuju u sekvenci doslovno sa manjim promenama u invreziji ili prosirene. Na zavrsetak sekvence se nadovezuje slobodni kontrapunkt, odlomak ili nova sekvenca, a zatim kadenca dostignutog tonaliteta.

Drugi deo invencije pocinje izlaganjem teme u dostignutom tonalitetu, u donjem glasu. Najvaznije odlike drugog dela invencije su modulativno kretanje i motivski rad. Sekvence u drugom delu invencije

izgradjene su od istog ili veoma srodnog materijala, kao i u prvom medjustavu, ali se nacin njegove obrade

menja (silazne-uzlazne, razmena vrsta sekvenci, slobodna sekvenca, kanonska obrada teme...). Celovita tema

posle pocetka drugog dela invencije i nije obavezna. Rzvijeniji medjustav sa modulirajucom sekvencom dovodi

ponovo do osnovnog tonaliteta i priprema treci, zavrsni deo invencije.

Treci deo pocinje pojavom teme u osnovnom tonalitetu, u gornjem ili donjem glasu odgovor nije obavezan. Invencije sa jednim nastupom teme u osn. tonalitetu imaju kratak treci deo, koji skoro i ne deluje kao

samostalan odsek. Kadence ne presecaju kontinuitet formalnog razvijanja lancano povezivanje odseka. Moguce je miksolidijsko skretanje posle kadence, kao i motivsko razvijanje pomocu varljive kadence; i koda.

Troglasni kontrapunkt

Najveci deo polifone muzike pisan je za tri ili cetiri glasa. Petoglasje u baroku nije tako cesto, dok je

sistematsko vodjenje sest ili vise deonica izuzetno. Svaka melodijska linija u troglasu, kao i u dvoglasu, ima

jasan ritmicki i melodijski profil. Njihovoj samostalnosti doprinosi komplementarna ritmika i primena imitacije.

Mestimicno podudaranje ritmickog pokreta je neminovno, bilo u paralelnom ili suprotnom kretanju. Duze

oslanjanje jednog glasa, u pralelnim tercama ili sekstama, na jednu od ostalih deonica, smanjuje njegovu

samostalnost i svodi ga na dopunski glas. Ako su ovi paralelizmi kratkotrajni i naizmenicno sprovedeni medju

glasovima, njihova samostalnost ce ipak biti sacuvana. Ukrstanje glasova u troglasu cesce je nego u dvoglasu, a

njihov obim prostor u kome se krecu nesto manji. Harmonski sadrzaj je jasan, jer se akordi predstavljaju sa tri tona, pa se melodijske linije manje grade putem akordskog razlaganja; u njihovom toku ucestvuju brojni

vanakordski tonovi.

- Trozvuci su u vecini slucajeva potpuni. Potpunim trozvucima treba smatrati i one u kojima se tonovi pojavljuju posle jednostruke ili dvostruke zadrzice. Nepotpuni trozvuci se predstavljaju donjom tercom sa

udvojenim osnovnim tonom. Izostavljena kvinta se moze pojaviti naknadno, ali to nije obavezno. Predstavljanje

nepotpunih akorada gornjom tercom sa jednom udvojenim tonom je redje, tada se osnovni ton naknadno

pojavljuje. Prilikom udvajanja tonova terce ili sekste, kritican ton se ne udvaja. Umanjeni trozvuk je gotovo

ubek potpun, dok se prekomerni trozvuk pojavljuje samo kao potpuni akord. Glavni trozvuci se cesce nego

sporedni koriste kao nepotpuni akordi.

Sasvim retko se kvintakordi u troglasu predstavljaju cistom kvintom sa udvojenim osnovnim tonom.

Utrostrucena oktava moze da predstavlja toniku na zavrsetku kompozicije ili pojedinih njenih odseka; ona moze, ali i ne mora naknadno da bude upotpunjena ostalim akordskim tonovima.

Cista kvarta sa udvojenim osnovnim tonom na jakom delu takta je uvek zadrzica. Medjutim, potpuni kvartsekstakord durskih i molskih trozvuka moze da predstavi i funkciju u nekim situacijama. Obrtajni

kvartsekstakord se vise upotrebljava na slabom taktovom delu, posle 5/3 ili 6/3 istog akorda. Zadrzicni

kvartsekstakord u troglasu je potpuni akord na jakom delu takta, najcesce na dominanti, a ponekad i na ostalim

lestvicnim stupnjevima. Skretnicni i prolazni kvartsekstakordi su takodje potpuni akordi na slabim eventualno i

na jakim delovima takta, na slabim delovima takta ponekad mogu da budu i nepotpuni.

- Cetvorozvuci su u troglasu predstavljeni kao nepotpuni: izostavlja se kvinta, redje terca, a izuzetno septima. Izostavljeni tonovi se uglavnom naknadno pojavljuju, sto se posebno odnosi na tercu. Septakord moze

da bude predstavljen i sa svoja gornja tri tona, a da se osnovni ton uvede neknadno, ili se osnovni ton cuje

neposredno ispred ostala tri. U navedenim kombinacijama septima je vecinom pripremljena kod sporednih septakorada obavezno, kao i mala septima na II i VII stupnju. Iz druge harmonije septima D i UM7 moze da

bude uvedena i postupno, redje skokom u unutrasnjem glasu. Posle potpunog ili nepotpunog trozvuka iste

funkcije septima se veoma cesto pojavljuje kao prolaznica, a i skokom kada je to mala ili umanjena septima.

Kriticni tonovi se mogu razresiti naknadno, posle jednog ili vise umetnutih tonova. Ukoliko trenutno dodje do udvajanja kriticnog tona, on se u jednom glasu ponasa kao akordski, a u drugom kao figurativni ton.

Kod licencije vodjice i licencije septime razresenje kriticnog tona preuzima drugi glas.

- Dominantni nonakord, u momentu svoje pojave u troglasu, ima dva izostavljena tona kvintu i septimu ili tercu i septimu. Nona se pojavljuje kao skretnica na tonu dominante, ili kao pripremljena zadrzica i

razresava se postupno nanize direktno ili posle figuriranja. Jedan ili oba od izostavljenih tonova nonakorda se

naknadno pojavljuju.

- Alterovani akordi se predstavljaju na isti nacin kao i dijatonski trozvuci i cetvorozvuci identicnog sklopa, s tim sto je alterovan ton uvek zastupljen odmah ili naknadno. Kod vantonalnih VII tonovi se ne

izostavljaju.

- Vanakordski tonovi cine sastavni deo melodijskih linija, a istovremeno obogacuju harmonski sadrzaj troglasnog stava.

Zadrzice u troglasu mogu da se pojave ispred svakog akordskog tona u gornjim glasovima, kao i u basu. Mogu da budu jednostruke i dvostruke, silazne i uzlazne. Glasovi se mogu pokretati pre razresenja

zadrzica, a uz to moguca su i brojna opisna razresenja zadrzica. Dvostruke zadrzice ne moraju da se razrese

istovremeno. Dok traje jednostruka ili dvostruka zadrzica, jedan ili oba (u slucaju jednostruke zadrzice) od

preostalih glasova mogu se pokrenuti dodirujuci prolaznice, skretnice ili nove tonove akorda u cijem se okviru

nalazi zadrzica. Istovremeno sa razresenjem zadrzice moze da nastupi novi oblik istog akorda, da se promeni

polozaj akorda ili da nastupi nova harmonija. Zadrzice pred savrsenim konsonancama u troglasu su mnogo

cesce nego u dvoglasu, jer treci glas upotpunjava harmoniju akordskom tercom.

Prolaznice i skretnice mogu da budu jednostruke i dvostruke. Sa akordskim tonovima mogu da disoniraju, ne samo kada su ovi staticni, vec i kada sa njima nastupaju istovremeno, na slabim delovima takta.

Dvostruke prolaznice i dvostruke skretnice vecinom medjusobno konsoniraju, kao i kombinacija prolaznice i

skretnice: u istosmernom kretanju to su paralelne terce i sekste, uz treci glas, koji zadrzava akordski ton. U

suprotnom kretanju, dva vanakordska tona mogu medjusobno da disoniraju, uz obavezno prisustvo akordskog

tona u trecem glasu. Iste notne vrednosti u sva tri glasa pojavljuju se sasvim retko i tada se jedan glas krece

suprotno od ostala dva.

o I u troglasu se javljaju napustene i slobodne skretnice, pod istim okolnostima kao i postupne skretnice. Veoma retko slobodna skretnica ostaje bez direktnog razresenja ono ce se pojaviti naknadno, u istom ili drugom glasu. Izuzetno, javlja se i napustena skretnica bez razresenja u kadencama, gde se razresavajuci akordski ton podrazumeva.

- Krace pauze u jednom od glasova doprinose njihovoj izrazajnosti. Glas u kome ce nastupiti pauza zaustavlja se na akordskom tonu, a posle pauze, u vecini slucajeva nastavlja svoju deonicu takodje akordskim

tonom, ali moze zapoceti i vanakordskim na metricki nenaglasenom delu takta. - U pogledu zabranjenih kretanja, neka ogranicenja su manje stroga nego u dvoglasu, jer treci glas

obezbedjuje bolju zvucnost.

Skrivene kvinte i oktave su korektne kada se najvisi glas krece postupno, a najnizi skokom, a i onda kada se nalaze izmedju dva spoljna glasa. Ogranicenje se ne odnosi na kretanje u okviru iste harmonije, kao ni

kada diskant nastupa posle pauze. Prilikom pojave skrivenih kvinti i oktava akordska terca se ne izostavlja,

osim u kadenci.

Akcentne kvinte i oktave se mogu povremeno sresti, ali na rastojanju, tj. kada se izmedju kvinti, odnosno oktava na uzastopnim naglasenim delovima takta nalazi vise harmonija ili bigatije figuriranje. Kada se

akcentne 5 i 8 ne nalaze izmedju spoljnih glasova, njihovo dejstvo je oslabljeno i mogu da budu upotrebljene i

bez veste primene zadrzica, ali moraju da budu rastavljene bar jednom novom harmonijom.

Naknadne kvinte i oktave mogu biti samo uzlazne i retko se pojavljuju. Po pravilu maskirane su figurativnim tonovima.

Antiparalelne kvinte se izuzetno srecu, ali ne izmedju spoljnih glasova, dok se antiparalelne oktave u troglasu ne upotrebljavaju.

- Pocetak troglasnog stava vecinom nema odmah sva tri glasa: dva glasa istovremeno donose tonicnu oktavu tercu ili kvintu, dok se treci prikljucuje posle pauze (pogotovu ako je pocetno sazvucje molskog roda).

Kada sva tri glasa istovremeno pocinju, obicno je dat udvojen osnovni ton sa tercom tonike. U imitacionim

oblicima glasovi ulaze jedan po jedan.

- Zavrsna kadenca u troglasnom stavu ima iste melodijske figure i harmonske obrte koji se mogu sresti u dvoglasu, samo sto su harmonije potpunije. Cesto su subdominantna i dominantna harmonija figurirane. Moze

se pojaviti i anticipacija, koja je tipicna za kadence: ona je najcesce jednostruka i prethodi osnovnom tonu

tonike u jednom od gornjih glasova, retko je dvostruka, a izuzetno napustena. Zavrsna tonika moze da bude

predstavljena utrostrucenim osnovnim tonom, udvojenim osnovnim tonom i tercom u oktavnom ili tercnom polozaju (tercni polozaj se upotrebljava samo ako je terca durska), ili potpunim trozvukom, kada se javljaju

prekobrojni glasovi. U zavrsnici troglasnog stava broj glasova moze da bude povecan i nesto pre poslednjeg

akorda. Ponekad je zavrsna tonika obogacena kracim tonicnim pedalom, sa istupanjem u sferu subdominante.

Fuga

Ceo oblik se razvija iz jedne teme, koja treba da bude melodijski i ritmicki izrazita, kako bi se mogla

prepoznati pri svakom svom nastupu. Ona obuhvata najmanje dve harmonske funkcije, moguce je istupanje, ali

se modulirajucim temama nazivaju samo one teme koje se zavrsavaju u dominantnom tonalitetu. Tema traje

najmanje jedan slozen takt, a najvise sest. Nedeljiva je i u njoj preovladjuje postupno kretanje u obimu sekste,

koje u svom toku sadrzi vrhunac.

- Redosled nastupa glasova naziva se reperkusija. Odnos tonaliteta u nastupima teme u troglasnoj fugi je T-D-T. Pre treceg nastupa teme obicno postoji kratak medjustav, koji modulira u osnovni tonalitet. U njemu se

obicno pojavljuju vec poznati materijali iz prethodnog toka.

- Ekspozicija u sebi sadrzi pocetno izlaganje tema kroz sve glasove i medjustav, koji priprema nastup razvojnog dela fuge.

Prvi nastup teme naziva se duks, a drugi komes. Na duks se odgovara komesom, koji se manifestuje u razlicitim vidovima imitacije, s tim sto se teze i arze duksa i komesa moraju podudarati. Hromatske teme su

harmonski i figurativno bogatije i na njihov duks se takodje odgovara imitacionim komesom.

Izmedju duksa i komesa, kao i u dvoglasnoj invenciji, moze da se nadje spojnica ili kodeta.

Kontrasubjekt u fugi moze biti stalan, delimicno stalan i slobodan.

Medjustav se sastoji od vec upotrebljavanog motivskog materijala. U njemu se sprovodi 1 ili vise sekvenci, obavlja se modulacija i posle njega sledi kadencirajuci proces, kojim ce se zavrsiti ekspozicija fuge.

Kadenca se sprovodi isto kao u dvoglasnoj invenciji, samo sto je K6/4 potpun, i ovde se upotrebljavaju i

visestruki vanakordski tonovi. Medjustavovi u kojima sekvenca nije doslovna, koriste imitacioni rad.

- Razvojni deo pocinje temom u dominantnom tonalitetu, a prethodi mu kadenca koja ne prekida kontrapunktski tok. Ovde teme nastupaju jedna za drugom u razlicitim glasovima, tonalitetima i vrstama

imitacije. Redosled i br. nastupa teme je slobodan. Mogu se upotrebiti i lancane veze izmedju tema sledeca tema pocinje, pre nego sto se prethodna zavrsila tzv. streta. Drugi veliki medjustav vodi ka osnovnom tonalitetu i zavrsnom delu fuge, i takodje koristi vec poznate motivske materijale.

- Zavrsni deo pocinje temom u osnovnom tonalitetu, najcesce u gornjem glasu da bi se istakao njen poslednji nastup. Fuga njime moze da se zavrsi, a moze da se prosiri, pa cak moze da se upotrebi i koda. U kodi

se koristi pedalni ton ili figura na T ili D.