vitez od soneta-stevan raičković-feljton novosti

8/4/2019 Vitez od soneta-Stevan Raičković-feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/vitez-od-soneta-stevan-raickovic-feljton-novosti 1/9

Koren u kamenu 23. februar 2005

Malo se zna da porodica Stevana Raiĉkovića, autora "Kamene uspavanke", vodi porekloiz kamenite LJešanske nahije.

Piše: Novo Tomić NAJVEĆI ţiri srpske knjiţevnosti, u koji su “Veĉernje novosti” i Udruţenje izdavaĉa i knjiţara Jugoslavijeuvrstili 43 kritiĉara, dodelio je ove godine nagradu “Meša Selimović” pesniku Stevanu Raiĉkoviću, zaknjigu “Fascikla 1999/2000”, objavljenu kod Srpske knjiţevne zadruge. Nagrada je prestiţna, ali i laureat je veliko priznanje nagradi. NJih dvoje su se u pravoj meri susreli.

Kad bi se pesnik Raiĉković okitio svim knjiţevnim priznanjima koje je do sada dobio, onako kako su seordenjem kitili nekadašnje vojvode ili generali, na njegovim grudima ne bi bilo više slobodnog mesta.

Niska njegovih nagrada je impozantna: “Neven”, Sedmojulska, dve Oktobarske (Beograda i Herceg-

Novog), Zmajeva, “Miloš N. Đurić”, nagrada Zmajevih deĉjih igara, “Branko Miljković”, “LJubiša Jocić”,“Goranov vijenac”, NJegoševa, Duĉićeva, “Desanka Maksimović”, Peĉat grada pisaca (Herceg Novi),“Rade Drainac”, “Zlatni krst knjeza Lazara”, “Vasko Popa”, “Belovodska rozeta”, “Odzivi FilipuVišnjiću”, “Laza Kostić”, “Dušan Vasiljev”, “Ţiĉka hrisovulja”, Povelja Zaduţbine Jakova Ignjatovića,obrenovaĉki “Biblios”, Povelja Zmajevih deĉjih igara, “Zlatni kljuĉ” Smederevske jeseni poezije.I “Meša Selimović”, kao poenta.A da je Stevan Raiĉković napisao i neki roman, sigurno ga ne bi mimoišle ni nagrade koje se za poeziju ne

dodeljuju.

KRATKE biografije Stevana Raiĉkovića, štampane na kraju njegovih knjiga ili u enciklopedijama ileksikonima, redovno poĉinju onom uobiĉajenom šturom reĉenicom koja kaţe da je pesnik roĊen uNeresnici (Srbija) 1928. NJegovi stihovi kao da se ne slaţu sa ovim podatkom; više upućuju da mu jezaviĉaj negde u vojvoĊanskoj ravnici, na obali Tise, recimo. Ko bi tek rekao, ako ne zna, da su Stevanovikoreni u nekadašnjoj LJešanskoj nahiji, u selima Gradac i Parci, “meĊu stenovitim utrinama, jamama i

uzvišenjima, prošaranim onim najzakrţljalijim zelenilom i ponekim mestimiĉnim i neodmaklim drvetom,grabom i divljim narom... i sa poleglim i oburdanim kućama pokrivenim tankim kamenim ploĉama...Odozdo kamen i odozgo kamen...”, veli pesnik u knjizi “Jedan mogući ţivot”, objavljenoj pre desetak godina, u kojoj je odgovarao na pitanja drugog, mlaĊeg, ali takoĊe izuzetnog pesnika, MiroslavaMaksimovića.Ti koreni su najstariji, a oni mlaĊi još su i te kako vidni u Podgorici; da nije niĉeg drugog do jedne duge

ulice imenom Vasa Raiĉkovića, Stevanovog strica, advokata, jednog od orgnizatora Trinaestojulskogustanka.

Dok pomenuta knjiga nije objavljena moţda je bilo i bliskih Stevinih prijatelja koji su mislili da je onduboko uk orenjen u Vojvodini, ili rodnoj Neresnici, nedaleko od Kuĉeva, gde su njegovi roditelji, otacMilan i majka Ţivana, oboje uĉitelji, sluţbovali neko vreme. PORODICA Raiĉković stara je i ugledna. Stevanov deda, po kome je unuk dobio ime, bio je kapetanLJešanske nahije. Stevan je imao dvanaest striĉeva i tetaka! Najstariji stric Krsto bio je poslnik i sekretar Crnogorske skupštine, a stric Petar, prvi gradonaĉelnik tek osloboĊene Podgorice (1944). Drugi stric Jovan,školovan u Italiji, nosio barjak koji je u boju na Carevu Lazu 1712. osvojio jedan mladić iz bratstvaRaiĉković. Stevanova baba Milica rodom je iz znamenite porodice Vrbica. Raiĉkovići su se posle škola vraćali u zaviĉaj, samo je Milan (1897-1972) ostao u Srbiji da bude uĉitelj.Sluţbovao je najpre u juţnoj, pa u istoĉnoj Srbiji, gde je u jednoj od škola sreo uĉiteljicu ŢivanuObradović, rodom iz Velikog Gradišta.

I po majci pesnik ima znamenite pretke, a prvi je bio, koliko se zna, Obrad Savić, jedan od Gradištanacakoji su bili na zakletvi pred Drugi srpski ustanak, od koga se u ovoj porodici ustalilo prezime Obradović. Steva je bio najmlaĊe, treće dete Milana i Ţivane Najstariji - Momĉilo, meĊu njima sestra Svetlana;porodica za uzor.

I da Stevan Raiĉković nije bio samo vitez od rima i soneta, da je kojim sluĉajem bio naš Golsvorti, mogao je i te kako da napiše porodiĉnu sagu - o Raiĉkovićima, poput "Sage o Forsajtima". Umesto toga ostaje ovaj zapis:

“Sve je nama, piscima, izgleda, nešto drugo i nepoznato, daleko privlaĉnije od onoga što nam je najbliţe,na samom dohvatu... Za kakvim sam sve motivima i temama - za ovih pet decenija - naslepo koraĉao ihrlio... a iole celovitiji portret mog oca, osobe koja mi je bila ne samo (srodniĉki) beskrajno draga nego i(literarno) neiscrpno zanimljiva... ostao je bezmalo nenaĉet na mojim hartijama...”



Knjiga - reka 24. februar 2005.

"Kamena uspavanka", znamenita zbirka soneta, "tekla" je kao reka, od prvih pesama

poĉetkom pedesetih do 1991. godine .

SONETNI venac nije napisao, poput Franca Prešerna, ali vlada mišljenje da je sonet nešto što posebno

одликује poeziju Stevana Raiĉkovića. On sam s tim se i ne slaţe, podsećajući i na ĉinjenicu da u njegovim knjigama ima više pesama uslobodnom stihu nego soneta.

"Ja zaista, bar ovog trenutka, nisam `u raspoloţenju` da svoje dugogodišnje pisanje soneta izdvojim kaonešto `dominantno` u svemu onome ĉime sam se do sada bavio... To je ipak više u pasiji onih koji se bavetuĊom poezijom: da vagaju i izdvajaju... daju prednosti (I sam sam to ĉinio kada sam stjao pred poezijom

drugih pesnika...)", kaţe Raiĉković u "Jednom mogućem ţivotu". Ali, isto tako, naspram ovog mišljenja, stoji zbirka "Kamena uspavanka" i u njoj istoimeni sonet u kojem susve pesme ispevane u magiĉnih ĉetrnaest stihova. Još zanimljivije je što je ova zbirka svaki put kad bi se pojavila u novom izdanju bivala dopunjena novim

sonetima. Tekla je, tako, ravno ĉetiri decenije, kao kakva reka. NJene prve pesme napisane su poĉetkompedesetih, a poslednja - 1991. godine.

I mada u drugim Raiĉkovićevim pesniĉkim knjigama ("Pesma tišine", "Balada o predveĉerju", "Kasnoleto", "Toĉak za muĉenje", "Sluĉajni memoari"...) vladaju sasvim druge pesniĉke forme, pa i slobodni stih,sonet ipak ostaje posebno obeleţje njegove poezije.PRVI sonet Steva je (u glavi) ispevao "jedne zore, 1951. godine", kada se (mamuran) probudio za

kafanskim stolom skadarlijskih "Boema", s glavom meĊu razbacanim cvećem! Zapisao ga je tog popodneva, ĉim se dokopao hartije i olovke - "tehnike" kojom se, sa dodatkom gume, i dan-danas jedino

sluţi. Taj sonet, naslovljen "Buket", ušao je kasnije u zbirku "Kamena uspavanka". Ali, i pre toga Raiĉković je imao prilike da proveri kako se prihvataju njegovi soneti. U "Jednom mogućemţivotu" seća se kako su ĉetiri njegova soneta objavljena na prvoj strani nadrealistiĉkog ĉasopisa"Svedoĉanstva". Iako s nadrealistima nije imao nikakve veze, od ovog ĉasopisa je jednog dana dobio pozivda pošalje nekoliko svojih pesama. "Iz nekog mladalaĉkog inata... revolta... ili ĉak cinizma... poslao sam im svoje prve sonete... njih ĉetiri na

broju (Pored `Buketa`, bio je meĊu njima i već ispevani sonet ̀ Kamena uspavanka`...) Zamišljao sam da ćeza (samozadovoljne) nadrealiste moje pesme, ispevane (baš) u obliku soneta, predstavljati - prst u oko... i

da neće znati šta će s njima..."

NA veliko pesnikovo iznenaĊenje soneti su se pojavili na naslovnoj strani "Svedoĉanstava"!"Imao sam osećaj da ona sluĉajna zora u `Boemima`, u kojoj sam onako spontano i lako sroĉio svoj prvisonet... nije... bar tako mi je izgledalo... nije bila baš sasvim sluĉajna...". Tako se sonet utemeljio u Raiĉkovićevoj poeziji, a “Kamena uspavanka” je pre nekoliko godina posluţilaĉetrnaestorici pesnika da iz nje spletu neobiĉan srpski sonetni venac. Podsticaj za to dao im je Sava Babić,naš poznati hungarolog i prevodilac, pa su Dragan Jovanović Danilov, Nenad Grujiĉić, Milan Nenadić,Ileana Ursu- Nenadić, Dobrica Erić, Miroslav Maksimović, Tanja Kragujević, Petar Vukov, MarijaŠimoković, Milosav Tešić, Blagoje Baković, Zlatko Krasni, Slobodan Zubanović i Rajko Petrov Nogouzeli po jedan stih “Kamene uspavanke” za poĉetni stih svog soneta. Tako je nastao taj venac, a "Kamenauspavanka" je postala magistralni sonet.

Buket

Karanfil, crvenkast kao stid,Otvara slatku laticu sećanja. Od belog jorgovana boli me vid,

Od plavog - ruka skoro sanja

Da su joj prsti postali cvet

Pa tuţno i veselo mirišu

Kraj ruţe koja je skupila svet I krv i tajnu i usne koje sišu

Sa druge usne smeh i smrt.

O najlepše se lipa smeje -



U samom vazduhu kao gust vrt.

Pod oĉima tr ava mirno veje.

Ţuta se lala u njoj zlati I klati i tako teku sati.

Službenik poezije 25. februar 2005.

Prve stihove Raiĉković je napisao u ĉetrnaestoj godini, a prvu pesmu objavio na zidnimnovinama u Smederevskoj gimnaziji.

DAR za poeziju Stevan Raiĉković je najverovatnije nasledio od majke, ako se tako nešto uopšte nasleĊuje.Ţivana je pisala stihove... “Povremeno, ali od rane mladosti do duboke starosti”, svedoĉi pesnik, ubeĊen da

ju je samo njen “ţivot za druge”, u porodici i školi, skrenuo s pesniĉk e staze.

“Ne govorim to samo na osnovu podatka da je u svoje Ċaĉko doba propevala - kada to mnogi ĉine - već naosnovu onih mojih opaţanja nekih osobina koje sam ĉitavog ţivota nazirao u njenoj liĉnosti... Urazgovorima nije bila nametljiva... pritajala se i slušala... ali kada progovori - ne samo da joj je svaka

reĉenica bila liĉna i lapidarna, nego, gotovo i svaka reĉ u reĉenici... inverzija... ugao, opaţaj i smisao zalakonski izraz u humoru... relativiziranje svega i svakoga... svoĊenje na jedan vedri i `kreativni` apsurd.”

Drugi dokaz Ţivaninog pesniĉkog dara bile su roĊendanske ĉestitke koje mu je upućivala iz Subotice, uvek napisane u stihovima. To su ujedno i jedini stihovi koje je sinu pokazivala.

Druga zanimljivost bila je naĉin na koji je Ţivana adresirala ove ĉestitke. “U mojoj adresi, na mestu gde jetrebalo da stoji moje zanimanje, nikada nije ispisivala reĉ `knjiţevnik` ili `pesnik`... (kao što su to gotovosvi koji su mi se obraćali ĉinili...) nego je oduvek stajala reĉ `sluţbenik`...”

STEVAN je istina dugo sluţbovao u “Prosveti”. Bio je jedan od njenih izuzetnih urednika, sve do odlaska u penziju 1980. godine. Ali, celog dosadašnjeg ţivota bio je pre svega “sluţbenik poezije”.A u njenu “sluţbu” ušao je vrlo rano. Prve stihove napisao je 1942. godine, kao ĉetrnaestogodišnjak, ukruševaĉkoj bolnici pod Bagdalom, gde se leĉio od trbušnog tifusa. Rat je Raiĉkovića zatekao u Suboticikao uĉenika drugog razreda gimnazije, odakle je sa porodicom otišao najpre u Podgoricu, pa u Beograd,zatim u Velik o Gradište, a posle Kruševca i u Smederevo.TE mladalaĉke stihove, napisane u desetercu, Raiĉković nije saĉuvao, ali jeste prvu objavljenu pesmu, koja

je svetlost dana ugledala na jednim zidnim novinama u Smederevskoj gimnaziji. Raiĉković se tog trenutka

setio u “Jednom mogućem ţivotu”, ali i u besedi povodom nagrade “Zlatni kljuĉ”, Smederevske jesenipoezije 2002. godine:

“Posle nekog vremena, moţda već poĉetkom 1944. godine, doţiveo sam svoje `pesniĉko krštenje`: mojapesma, pod naslovom ̀ Hristove muke`... prekucana pisaćom mašinom... na jednoj uspravnoj pravougaonojhartiji i potpisana, u dnu, mojim imenom i prezimenom... bila je zalepljena na sredini jednog od novih

brojeva `Zidnih novina`, koje su osvanule u gimnazijskom hodniku... (Ova pesma o pet-šest strofa bila je

ispisana u katrenima... jedanaestercu ili dvanaestercu... sa izrazito zvuĉnim rimama... Dolazio sam pred njudanima... kada nikoga nije bilo u hodniku... Prosto mi se ĉinilo kako moje rime... same od sebe... odjekujuiz zida... po praznom hodniku)”. U Smederevu je Raiĉković sreo i svog prvog pesniĉkog uzora. Bio je to Milorad Ilić Prika, mladić neštostariji od njega. Stevi se ĉinilo da je Ilić već tada na visinama do kojih on nikad neće dospeti, mada sedogodilo suprotno. "...Pre koju godinu sam ga nakratko video u Smederevu... Još uvek se uveliko bavi

poezijom... i ja još uvek uveliko verujem u njega...", pisao je Raiĉković pre desetak godina.

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zateĉeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni,

Vi ruke po travi, vi usta u seni,

Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni

Vi ţivi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beliĉastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni,



Zaustavi se biljko i ne veni:

Uspavajte se, ko kamen, neveni,

Uspavajte se tuţni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni

Izgovori tiho ovo ime

I onda se u vazduhu skameni.

"Škola" u parku 26. februar 2005.

Kad je posle rata nastavio školovanje u Subotici, Raiĉković je u poĉetku svakodnevno beţao sa ĉasova i pisao pesme u palićkom parku.

Piše: Novo Tomić

PRAVI “sluţbenik poezije” Stevan Raiĉković je postao kad se njegova porodica posle rata vratila uSuboticu, a on se upisao u tamošnju gimnaziju. Školovanje se u poĉetku sastojalo od bekstva sa ĉasova, utišinu Palića! Tu je on “na jednoj klupi... zabaĉenoj u gotovo divljem zelenilu...” provodio prepodnevneĉasove, ravnajući se prema suncu kad “iz škole” treba da se vrati u Mali Bajmok, gde su Raiĉkovićistanovili.

"Pisao sam stihove... ili... sa sveskama pod glavom... tonuo u polusan... pokušavajući da nadoknadim sveono što mi je bilo oduzeto prisilnim buĊenjem u kući... i onim ranim strahom od eventualne školskenastave..."

Neobiĉan je bio uzrok tog straha. Stevan se rodio u školi, u neresniĉkoj, i otac i majka bili su mu uĉitelji, pa

je imao sve uslove da bude dobar Ċak. I bio je do rata. Ali, vreme koje je tokom rata proveo u Ċaĉkimklupama, sa mnogo prekida, teško da se moglo nazvati pravim školovanjem. I kad se našao u subotiĉkojgimnaziji, “normalnoj” školi, koja se ni za vreme rata nije zatvarala, mladi Steva bio je prosto izgubljen.

"Sećam se da sam na samom poĉetku... za tu prvu školsku godinu po osloboĊenju... bio ĉak i zvaniĉno`izuzet` od ocenjivanja iz latinskog jezika... Razlog je bio drastiĉan, gotovo nezapamćen u anal ima

subotiĉke Gimnazije: na prvom ĉasu iz ̀ diktata`, kojem sam prisustvovao... moj tekst na latinskom jezikunaprosto je vrvio od ćiriliĉnih slova..."

UZ to, nije bio bogzna kakav ni iz matematike "niti iz sliĉnih predmeta... fizike, hemije..." A, poezija se

nije izuĉavala u školi. Tako je mladi pesnik bio, u neku ruku, "prinuĊen" da "radno vreme" koje je njoj

posvećivao provede na drugom mestu! I on je svakog jutra sedao u tramvaj i uredno kretao u "školu".Prolazeći pored Gimnazije saginjao se da ga neko ne primeti, zatim se u njemu "uspravljao pesnik". Kroz

vojvoĊanske kukuruze odlazio je na "nastavu" u kojoj je bio i Ċak i profesor. "Tako se to produţavalo iz dana u dan... sve dok se iz Gimnazije nisu obratili mojoj kući... (u kojoj nisu nislutili šta se to dogaĊa sa mnom)... Jedva nekako... pod formulacijom da sam bio bolestan... opravdali su miu Gimnaziji silesiju izostanaka sa ĉasova... koje sam u pustom palićkom parku posvetio `veţbanju` izpoezije..."

ALI, zato je LJubomiru Milinu, uredniku kulture u "Subotiĉkim novinama", koje su se u prvim poratnimgodinama zvale "Hrvatska rijeĉ", mogao odmah da ponudi "pregršt pesama u rukopisu". Milin jeRaiĉkoviću rekao da je u njemu odmah prepoznao pesnika, po dugoj "pesniĉkoj kosi", a i po"usamljeniĉkim sedenjima i zurenjima" na gvozdenim šipkama ograde parka pred Gradskom kućom. Ovomesto, na kojem je Steva znao da ostane i do "samih svitanja", najĉešće u društvu Lazara Merkovića,

povratnika iz logora Dahau, "oboţavaoca Krleţe i Hegela", popularno je nazivano Majmunsko ostrvo. Ali,

tu je pesnik od Merkovića prvi put dobio komplete predratnog "Peĉata", u kojem je, sem Krleţe i još nekih,otkrio i odmah zavoleo Dobricu Cesarića, "hrvatskog pandana naše Desanke Maksimović", s kojim sekasnije druţio niz godina.Poslednje nedelje na izmaku 1945. godine - "ono" se najzad dogodilo. Jedan od najvećih srpskih pesnikasvoju prvu pesmu objavio je u "Hravstkoj rijeĉi". Tog 26. decembra došao je, kao i obiĉno, gotovo praznimtramvajem sa svoje "daleke periferije" do centra Subotice i tu, na prvom kiosku, sav novac koji je imao

potrošio za tri primerka novina! Proverio je za svaki sluĉaj: u svakom od njih sa vrha jedne stranice posmatralo ga je ime Stevan Raiĉković, "otisnuto pojaĉano-crnim štamparskim slovima..." A ispod imena

stihovi pesme "Majka nad zavejanim uspomenama".

SA USPOMENOM NA



JEDNU PANONSKU SOBU

Krevet u duborezu.

Perina, prekrivaĉi: Na vrata stavi rezu

I polako se svlaĉi.

Oko na kitnikezu.

Porculanski jahaĉi. Draperija u vezu:

Ceo prostor zamraĉi.

I niĉeg nema više: Ni pokućstva, ni zvuka, Ni jeseni, ni kiše.

Tone u san i soba

I vlaga, dunja, ruka:

Prespavaj ovo doba.

Pesnikov džep 27. februar 2005

Kad je došao u Beograd, Raiĉković je uvek imao pun dţep stihova, nadajući se da ćesresti nekog ko će da ih objavi.

MATURIRAO je, ipak, Stevan Raiĉković u Subotiĉkoj gimnaziji, i to veoma uspešno. NJegov maturski rad bio je uvršćen meĊu deset najboljih u Vojvodini, što ga umalo nije “odvuklo” u novinarstvo! Nekolikomeseci radio je u “Slobodnoj Vojvodini”, u kojoj je u to vreme bio i prvi glavni urednik “Veĉernjihnovosti” Slobodan Glumac. Ali, Stevin ţivotni i knjiţevni put vodio je, ipak, ka Beogradu, u koji je pristigao 1947. godine, upisavši sena Filozofski fakultet (grupa Jugoslovenski jezici i knjiţevnost).

I njegove studije bile su obeleţene neobiĉnim dogaĊajima, ali i oskudicom. Ĉekaonica ţelezniĉke stanice

bila mu je jedno vreme “studentski dom”. Kaţe da su ga od fakulteta u to vreme više zanimale “ulice, parkovi i brojni šaroliki svet koji se po njima motao”. Jedan od tih zanimljivih parkova nalazio se preko puta Filozofskog fakulteta. U njemu je pesnik, ima li u tome išta neobiĉno, napisao svoju prvu beogradskupesmu.

Nosio je uvek pun dţep papira ispisanih gimnazijskim stihovima, spreman da ih pokaţe ili ponudi nekomko bi mogao da pomogne da se objave. U “Mladosti” nije uspeo: traţili su mu stihove “aktivistiĉkogodnosa i kolektivne svesti”; on je i u oteţalom dţepu i u kartonskom koferu u Zorinoj broj 12, gde je

poluilegalno stanovao u sobiĉku koji je iznajmio njegov brat Momĉilo, imao samo pesme “lirske i liĉne,natrunjene melanholijom i setom”, što je u ono vreme socrealizma imalo “diskvalifikatorski prizvuk:larpurlartizma, solipsizma, i što je bilo najgore... pesimizma...”A ONDA je, s jeseni ĉetrdeset osme, ni sam ne zna kako, u “Moskvi” sreo rastom malog, od sebe bar zaglavu niţeg, ali duhom i po znaĉaju velikog Oskara Daviĉa. Susret se završio tako što je Daviĉo“zapovedio” da mu u Kestnerovu ulicu, u kojoj je stanovao, donese svoje prekucane stihove. Na kojim

mukama se tada našao Stevan Raiĉković, to u ovo doba informatike nije moguće ni zamisliti. “Gotovo bukvalno, trebalo je izmisliti pisaću mašinu. U ĉitavom Beogradu, meĊu onim retkima koje sam poznavao, nije bilo niti jednoga, uz ĉije sam ime mogao da poveţem ovu - sa njihovim beskućniĉkimobliĉjima sasvim nespojivu - skupocenu i kabasto-tešku spravu”.Pronašao ju je, najzad, da se ne poveruje, kod svog brata, sluţbenika “Putnika”, koji se nalazio na istommestu gde i danas. I Steva se seća kako je prekucavao svoje pesme: - Uveĉe, po završetku radnog vremena, kada bi i poslednji sluţbenik napustio prostorije u Ulici DragoslavaJovanovića, u samom srcu grada, moj brat i ja, sa jednom glomaznom kancelarijskom pisaćom mašinom ilakim, nevelikim sveţnjem ĉiste hartije, kretali smo se stepeništem ka vrhu zgrade, u svoj uobiĉajenipohod. U samom potkrovlju nalazila se jedna gotovo zaboravljena, niska prostorija, kroz koju su unakrsno,

u razliĉitim nivoima prolazile tavanske grede. Na jednu oniţu a poširu, sa ravnom gornjom površinom, polagali smo mašinu...



MOMĈILO bi tada zakljuĉavao Stevu, odlazio da ubije vreme do ispred ponoći, vraćao se, zatim, da bi njihdvojica opet zajedno vratili mašinu na njeno mesto, ali tako da sutradan niko ne pr imeti da je pomerana, ne

daj boţe da se “šetala” do potkrovlja. Tako je za desetak noći prekucana prva Raiĉkovićeva zbirka“Detinjstva”. Sećajući se ovog poduhvata, Raiĉković u “Jednom mogućem ţivotu” piše: “Kada se setim da se ovo zbivalo pri kraju napete i opasne 1948. godine, dolazi mi na um jedna vesela

pomisao da izrazim neku vrstu pohvale onoj za mene blagotvornoj nebudnosti svih sluţbenika zgrade uUlici Dragoslava Jovanovića, nebudnosti koja je potpomogla ovakvom mome, pomalo krijumĉarskom,izlasku u svet. Ovima pridodajem i sve one deţurne iz centralnih ulica, koji u nizu noći nisu nijedanput

primetili jedini osvetljeni prozorĉić pri krovu pomenute javne višespratnice...”

TORZO (II)

Na trgu Slavije: u dubojoj tmini

Sedim sam na klupi... ko da sam jedini...

Kad mi srce zamre... misao mi poĉne

Da kuca na obe kosti slepooĉne... A kad se i ona raspline u mraku:

Sedim... kao deo klupe... nalik znaku...

15. maj 1999.

(Iz zbirke “Fascikla 1999/2000”)

Luk u stihu 28. februar 2005.

Prva knjiga Raiĉkovića pojavila se najpre na pijaci: u njene listove zavijani su luk i

krompir. Razlog za ovo, bile su štamparske greške.

Piše: Novo TOMIĆ

OSKAR Daviĉo i Dušan Kostić, urednici u izdavaĉkoj kući "Novo pokolenje", primili su rukopis prvezbirke stihova Stevana Raiĉkovića, naslovljene "Detinjstva", one koja je prekucavana "u ilegali", na"Putnikovoj" mašini, kad je pesnik imao samo dvadeset godina (1948). Daviĉo i Kostić nisu bili bilo kakviurednici, već pisci zavidnog ugleda i ukusa. Malo je pesnika koji su poput Raiĉkovića "probili led" u tako

ranom dobu."Detinjstva" su se pojavila 1950. Podsetimo da je Raiĉkovićev vršnjak Miodrag Pavlović svojih znamenitih"87 pesama", kod istog izdavaĉa, objavio dve godine kasnije, a šest godina stariji Vasko Popa svoju"Koru", takoĊe kod "Nopoka" - 1953. Stevan Raiĉković je naklonost izdavaĉa, a i kritike, stekao pre njih. Ipak, Steva je zbog "Detinjstava" preţiveo pravu dramu. Jednog dana, dok je ţeljno išĉekivao da se zbirka

pojavi u izlogu neke knjiţare, njegov prijatelj iz Subotice, već pomenuti Lazar Mereković, koji je tadasluţbovao (i pio) u Beogradu, doneo mu je vest da se na pijaci "Zeleni venac" krompir i luk pakuju u fišekeod hartije na kojoj su odštampani njegovi stihovi! Bio je to grom iz vedra neba. Merković se cerekao,

pokazujući mu tu hartiju za fišeke; smejao se i pesnik, ali da ne bi zaplakao. "Iako sam odavno slutio najgore (s vremena na vreme, nakon neujednaĉenih pauza, pojavila bi se pokoja"Nopokova" zbirka mladih pesnika - ali njegova nije), ovakav kraj sa mojom poezijom nije mi ni u snu

mogao pasti na pamet..."

TABACI "Detinjstava" našli su se na pijaci, kao stara hartija, zato što je u štampi napravljena neka krupna

greška, srećom na vreme primećena. Knjiga je štampana ponovo i zato je kasnila. Iz nje su izostavljeneneke pesme "dekadentnoga duha" i "pesimistiĉke atmosfere", ali novi srpski pesnik je ipak roĊen.Prva knjiga bila je odmah i pozivnica za prijem u Udruţenje knjiţevnika Srbije. Ovog sveĉanog trenutka Stevan Raiĉković se seća, u knjizi "Jedan mogući ţivot", opisom koji izazivasmeh. On je u Udruţenje primljen zajedno sa Vasom Popovićem, a recenzenti su bili dva tada najpoznatija inajelokventnija kritiĉara, Eli Finci i Milan Bogdanović. Raiĉković se predstavio svojom poemom "Ispovestna povratk u", a razliĉiti pogledi Fincija i Bogdanovića na njegovu poeziju prouzrokovali su pravi literarniduel.

"SLUĈAJ je hteo da Milan Bogdanović, u svojoj sve zaošijanijoj improvizaciji, na nekolikim mestima - i to

baš onda kada je pokušavao da bude i nešto konkretniji - potpuno zameni l̀onĉiće`: pojedine moje stihove(sa metaforama) koji su mu se `neodoljivo urezali u pamet`... poĉeo je bio neštedimice da pripisuje poezijimoga neduţnoga `suparnika`... Iz sale je u nekoliko navrata bio prekidan i opominjan... Dobro sam (ispalo



je i zauvek) - zapamtio da je u jednom od onih najnadahnutijih trenutaka ovakve svoje interpretacije

poezije Vase Popovića... ĉak s podignutom rukom... parafrazirao stih `Ej, niska sela i domovino`...stavljajući ga u kontekst onih najreĊih sluĉajeva `kada se jedna poetska metafora uzdiţe na nivo same

pesniĉke vizije`..."

Eli Finci, pak, zatraţio je to isto veĉe Raiĉkovićevu poemu i objavio je "na stranicama reprezentativnogmeseĉnika ̀ Knjiţevnost .̀.. (barabar sa novim prilozima Isidore Sekulić, Veljka Petrovića, Andrića i drugihproslavljenih autora)..."

ZAPAMĆENI STIH

EPILOG duela Bogdanović-Finci dogodio se s jeseni 1963. godine. Stevan Raiĉković je tada sa svojim bliskim prijateljem pripovedaĉem Miodragom Borisavljevićem, posetio teško oboleloga Milana

Bogdanovića, "koji je u to vreme, sasvim inokosan, dotrajavo svoje pozne dane..." Ugledavši ga,Bogdanović je "podigao sa svog prizemnog `pariskog` leţaja malo ruku uvis... i koliko se sećam, doslovice,ne bez izvesnoga patosa, izgovorio onaj moj mladalaĉki stih `Ej, niska sela i domovino`...- Ĉini mi se da je tako bilo? - dodao je potom, nešto opuštenijim glasom, oĉigledno zadovoljan... uĉinilonam se ĉak i jedini put, prilikom ove oproštajne posete, pomalo i srećan..."

Pesnička sabrać a 01. mart 2005.

Moji susreti i moje priĉe s pesnicima... bili su so moga opstanka - kaţe pesnik.

Piše: Novo TOMIĆ

U SENTI na Tisi, u kojoj su moji roditelji sluţbovali od 1935. do 1940. godine - пиše Stevan Raiĉković u"Jednom mogućem ţivotu" - u varoši iz koje potiĉu moje najjranije i najnezaboravnije uspomene izdetinjstva - ţiveo je jedan pesnik... koji je već odavno zaboravljen... (Ĉak ni ja, koji ga se, evo, sećam, neuspevam da mu se setim imena, nego samo prezimena)...

Ovako, kao u nekoj bajci, Stevan Raiĉković poĉinje priĉu o dragim mu pesnicima. A njih je mnogo. Od tog"gospodina Kirjakovića", koji mu je ostao u ţivom sećanju iz detinjstva, pa do onih koji bi mogli da mubudu deca.

Ipak, jedan se nekako izdvaja iz ove galerije. On je bio Raiĉkovićev prvi uzor, "prvi pesniĉki uĉitelj, samisimbol poezije". A ime mu je Milorad Ilić, ali ga je cela smederevska gimnazija, gde su se njih dvojica srelii upoznali 1942. godine, zajedno sa profesorima, zvala Prika Ilić. Malo je ko za njega ĉuo, imena mu nema

ni u najboljim knjiţevnim leksikonima, kao uostalom ni Kirjaĉkom, ali Stevan Raiĉković još ne moţe da

preţali što njegovi stihovi "nikada nisu osetili ozon". I još se nada da će osetiti, iako je Prika umro prenekoliko meseci.

"Uz knjige koje sam ĉitao... moji susreti i moje priĉe s pesnicima... bili su so moga opstanka. Ja i ne znam:na koji bi se drugaĉiji naĉin, mogla makar i pribliţno, otaljavati ova stvarnost..."

A AKO bismo sada pukušali da navedemo imena svih tih dragih mu pesnika, to bi bilo gotovo nemoguće.Jednostavnije je reći da su to bili svi, ili gotovo svi, od onih najstarijih koje je, došavši u Beograd, zatekaona knjiţevnoj sceni (i u ţivotu), pa do najmlaĊih. Pa, i šire od toga. Našao je "srodne pesniĉke duše" i meĊuHrvatima, Slovencima i Makedoncima, meĊu Bugarima i - Rusima, naravno. Napisao je dve knjige o njima

- "Portrete pesnika" i "U društvu pesnika". "...Bivao sam i do kraja ostajao... moţda najprivrţeniji prijatelj... baš sa onim pesnicima sa kojima samimao i ponajviše razlika u onim uzajamnim (glasnim) razmišljanjima i sporenjima o putevima preko kojih

bi se... u našem zajedniĉkom vremenu... (ili uopšte)... moglo `najcelishodnije` stići do poezije..."

SAMO je sluĉaj Branislava Petrovića ostao poseban. Raiĉković je ovog pesnika smatrao "jednim od

najjaĉih talenata posleratne poezije". Ali Petrović je "slutio i zamišljao da ga ja ne prihvatam kao bliskog prijatelja i pesniĉkog sabrata... što sam i ja isto tako osećao da je bio njegov sluĉaj u vezi sa mnom...Obojica smo se iskreno kajali u pogrešnim procenama... i u zalud straćenim godinama u jednoj obostranojobmani... koja se više nije dala ni ispraviti..."

Još je jednu osobu imao Stevan Raiĉković s kojom je mogao da "otaljava stvarnost". Bila je to suprugaBojana, rodom iz Negotina, roĊena Lazović. Umrla je 1979. u 49. godini. Stevan je do danas nije preţalio,ali o njoj je malo napisao. Najdirljivije reĉi, ne raĉunajućio pesme koje joj je posvetio, nalazimo u jednojfusnoti knjige "Jedan mogući ţivot": "Uskoro... iza Skendera Kulenovića... otišla je i moja Bojana... Sećamse da mi je - kad je saznala da je na smrt obolela - kroz suze, koje je inaĉe uvek suzdrţavala, rekla: `Nisamstigla ni Skendera da oţalim`... Sećam se i toga... da je Kulenović bio sahranjen u novoj košulji... koju mu

je Bojana, već mrtvom, za ukop, na brzinu i u poslednji ĉas, donela iz najbliţe prodavnice u Vlajkovićevojulici..."



Raiĉković je Bojani posvetio šest predivnih i pretuţnih soneta u "Kamenoj uspavanci"...

NE PRONESOŠE KROZ ŠPANIJU FLOR

Ne pronesoše kroz Španiju flor. Ali nosili su crno srce u grudima.

Tvoj sin i tvoj muţ kao bor i bor Nestvarni behu: tek senke meĊu ljudima.

Minuše kraj njih ko trun: dvor po dvor I vrt Alhambre sa vodama i klupama.

Al tek im osta ko u dubu ĉvor Pusti Aragon, ispeĉen, sav u rupama.

A mislili su da će dalek jug

I ta nestvarna zemlja, imena šarena, Odškrinuti bar naĉas strašni krug.

A vraćaju se s mišlju da je svet arena. I idu sada opet gradu tom

Na zapušten tvoj hum, u prazni dom.

Svod poezije 02. mart 2005.

Ma gde i ma sa kim bio, ma šta ĉinio, ja sam osećao da se nalazim pod svodom poezije -

kaţe pesnik.

STEVAN Raiĉković se već od poĉetka sasvim predao poeziji. Ona mu je bila zamena za sve što jepredstavljalo bilo kakvu veru.

"Odavno je iza mene bila ostala religija, moje osećanje ideologije za koju sam se spontano opredelio pri prvoj mogućnosti izbora bilo je već uveliko naĉeto: trebalo je umesto ovih dvaju zinulih stropova pronaći bilo kakav duhovni krov i skloniti svoju golu i još uvek usijanu glavu. Ma gde i ma sa kim bio, ma štaĉinio, ja sam osećao da se nalazim pod svodom poezije."

A šta je to za pesnika “svod poezije” moţda najbolje govori još jedna priĉa o sonetu; neka se njom završi“jedna moguća biografija” Stevana Raiĉkovića, sastavnjena u svega nekoliko fragmenata.

Završni sonet svoje poezije Raiĉković je napisao “na septembarskoj plaţi u Herceg Novom 1991. godine”;od tada se više nije latio ove magiĉne forme koja je, kako on veli, “sasvim moguća i prava mera da senasluti... naznaĉi... i izrazi... pa i do kraja iscrpi... svako osećanje, iluzija, slika ili misao u ĉoveku... svakazamisao koja je dostojna da ostavi i svoj trajniji beleg”. Uneo ga je u poslednje izdanje “Kameneuspavanke”. Za ovaj sonet zaista se moţe reći da pun i osećanja, i iluzi ja, i slika i misli.

PESNIK kaţe da je i ovaj sonet, kao i neki drugi njegovi, “sastavnjen od prvog do poslednjeg slova uglavi...”, u trenutku kad su iznad osunĉane plaţe u jednom trenutku preleteli vojni avioni."Sećam se i jednog `neslavnog` kurioziteta iz tog dogaĊaja koji mi ne izbija iz glave dok o svemu ovomegovorim: dok sam onako stajao na ogromnoj i sasvim opusteloj plaţi... bio sam po ĉitavom telu enormnonamazan maslinovim uţem... Zbog toga sam se osećao još bespomoćnijim... Nisam pristajao ni tamo ni

ovamo. Za ulazak u samo more nisam - zbog nastale situacije - psihološki bio spreman... a zbog nauljenog

tela - nisam se mogao obući i napustiti ovaj, ovaj... kako mi se ĉinilo... `brisani prostor`... Pod suncem, ipod uljem... onako uspravljen... i bljeskav... imao sam u svojoj uobrazilji predstavu da sam u ĉitavomhorizontu bio moţda jedini orijentir... i meta... izmeĊu dve suprotstavnjene sile... izmeĊu kojih se svakogasekunda oĉekivao ratni sudar..."

RAIĈKOVIĆU se ĉini "da nije bilo ovih bizarnih okolnosti... ne bi bilo ni soneta"... A pravi uzrok bio još banalniji: ţeleo sam - pre nego što naiĊe datum mog polaska za Beograd - da do kraja istrošim moju flašicusa zaostalim maslinovim uljem..."

"Eto šta sve moţe... ponekad... da se išĉeprka iz samih temelja naše `uzvišene` poezije..."Drugim reĉima - poezija je u svemu. Potreban joj je samo pesnik.

***

U ovom feljtonu nema mesta da se detaljnije govori o svim Raiĉkovićevim zbirkama stihova, a ukupno ih je bilo sedamnaest, o pet knjiga zapisa i proze, o sedam veoma znaĉajnih dela za decu i prepevima



Šekspira, Petrarke i slovenskih, posebno ruskih pesnika, o devet knjiga esejistiĉkih i memoarskih tekstova... NJegova sabrana dela ĉini deset tomova, kojima nije obuhvaćena autobiografija "Jedan mogući ţivot",najĉešće korišćena u ovom feljtonu.

NA SEPTEMBARSKOJ PLAŢI U HERCEG NOVOM 1991. GODINE

Ne znam da li da stojim?

Ne znam da li da beţim?

(Ja se pomalo bojim Na ovom pesku gde leţim.)

Da li da krenem Bogu?

Ili okrenem vragu?

Da maknem nekud nogu

Il` stojim u svom tragu?

Sam nasred pusta ţala

Sa glavom koja strši Pod suncem što je loĉe:

Kao u zevu ala

Ja ĉekam da se svrši I ovo što ne poĉe. (KRAJ)

vitez od soneta-stevan raičković-feljton novosti

Documents