STEVAN RAIKOVI(Neresnica, 05.07.1928 Beograd, 06.06.2007)

Stevan Raikovi, srpski pesnik, prevodilac, esejist i akademik, roen je 5. jula 1928. godine u Neresnici, kod Kueva, u istonoj Srbiji. Uz roditelje uitelje koji su esto menjali mesta slubovanja, detinjstvo je proveo u vie sela i gradova Srbije. Osnovnu kolu i gimnaziju pohaao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruevcu i Smederevu. Maturirao je 1947. godine u Subotici. U svojoj devetnaestoj godini doao je u Beograd, gde je jedno vreme studirao na Filozofskom fakultetu (grupa Jugoslovenski jezici i knjievnost), a zatim radio kao novinar i literarni saradnik. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda a do 1980. godine urednik u Izdavakom preduzeu "Prosveta". Za dopisnog lana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. godine.

Stevan Raikovi je jedan od naih najveih i najpoznatijih pesnika. Njegov pesniki svet ine priroda, usamljenost, tiina, harmonija. "Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tiinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozranou. Ali, kako sam kae, priroda je u njegovim pesmama 'samo materijalni okvir za one sutine koje sam nameravao da izrazim'. Tako i iza poetskog okvira pesme treba traiti njeno misaono i lirsko jezgro."

Raikovi je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Poeo je vrlo rano da pie. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izala mu je prva zbirka pesama "Detinjstvo", da bi ve sledeom knjigom pesama "Pesma tiine" iz 1952. bio primeen. Najpoznatije su mu zbirke: "Pesma tiine", "Balada o predveerju", "Kasno leto", "Tisa", "Kamena uspavanka", "Prolazi rekom laa", "Slike i prilike" i druge. Objavljivao je pesme u "Knjievnosti", "Mladosti", "Knjievnim novinama" i u "Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i prie i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka "Veliko dvorite", a zatim zbirka pesama "Druina pod suncem" za koju je 1960. godine dobio nagradu "Neven". Poema "Gurije" bila je njegova trea knjiga po redu namenjena deci. Takoe je objavio prepeve modernih ruskih i slovenskih pesnika ("Sedam ruskih pesnika" i antologiju "Slovenske rime") kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i ekspirove sonete i "Deset ljubavnih soneta" Franeska Petrarke.

Prevoen je na vie jezika. Izbori iz Raikovieve poezije objavljeni su na ruskom, slovakom, bugarskom, eskom, poljskom, maarskom, makedonskom, slovenakom jeziku itd.

"U svom stvaralatvu Raikovi je napustao poeziju i prihvatao se proze, ali on je uvek i svuda potvrivao oitu istinu, da je bio i ostao pesnik."

Stevan Raikovi preminuo je 6. maja 2007. u Beogradu, u 79. godini.AUTOBIOGRAFSKA BELEKA

Ovo je kratka pria o meni. Zovem se Stevan Raikovi i pre i posle moga roenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premtani sa slubom kao i toliki drugi uitelji. U jednom od njih sam se i rodio. Taj dogaaj pada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji. Rodno mesto ne pamtim. Otiao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana dananjeg odvija se moje bezuspeno traganje za zaviajem.

Umesto jednog pronaao sam mnoge.

Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam proerdao svoju mladost, grad u kome odavno ivim.

Kao daleki magnet oseam da me privlai crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I meka druga mesta dotiu se mog ivota kao zaviajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruevac i Smederevo.

Imam jo dva, mala tajanstvena, zaviaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputili u ove krajeve. Drugi je: siuna koliba u Lavacu, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i tranim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.

Kad mi bude najtee u ivotu otiiu da vidim Neresnicu, odakle je sve i poelo.

Inae, iveo sam kao i toliki drugi. Uio sam neke kole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja ivota.

Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u priama iz "Velikog dvorita". Neki udniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mate nali su svoje mesto u stihovima iz "Gurija" i "Druine pod suncem".

ivot moga srca nalazi se razbacan u "Pesmi tiine", "Baladi o predveerju", "Kasnom letu", "Tisi" i "Kamenoj uspavanci".

Tako je bar za sada.MIR I SKLAD

Tradicija "iste", pevne i molske lirike, zapoeta sredinom prologa stolea u pesmama Branka Radievia, predstavlja magistralu srpske poezije novoga doba, pa saglasno tome, i onaj tonski i poeticki kristalni zdenac kojem su, bez obzira na prirodu i karakter svoga individualnoga talenta, a po sili imanentnog jezickog pamcenja, bili obavezni, jesu obavezni i bice obavezni svi srpski pesnici ciji stihovi pretenduju na trajno vazenje, na knjizevnoistorijski znacaj. Aksiomatsku tezinu ove tvrdnje najpre potvrdjuju pesnici nestandardnog poetickog lika, sto ce reci pesnici kojima je sticaj vladajucih okolnosti u knjizevnome sistemu podario ulogu jeretika ili reformatora. Na koju god stranu da su krenuli, vracali su se, pre ili posle, sporadicno ili konacno, bazicnoj lirici, onome prvobitnom, a trajno vazecem tvorackom principu koji poeziji pristupa kao simbolickom recniku antropoloskih elemenata, kao zbiru osnovnih cinjenica postojanja, ovaplocenih u magicnom ritmu i zvuku jezika. (Liriku uvek asocijativno vezujemo za neku davnu, a znanu melodiju, za koren i za dno pramisljenja, kada se energija zore covecanstva tek kristalizovala u prvu rec.)

Valjanost tvrdnje o neprestanom obnavljanju cistih lirskih nacela, medjutim, sa ne manjom snagom, osvedocavaju upravo oni jezicki mestri koji nisu preduzimali izazovne i zarad odvaznosti svake hvale vredne eksperimentalne izlete u nepoznato, koji nisu nigde odlazili da bi se docnije kao razmetni sinovi vracali, oni, dakle, pesnici koji su naprosto dosli da bi zauvek ostali. To su pesnici nase "lirske paradigme", pesnici samim rodjenjem, poput Jovana Ducica, Milosa Crnjanskog, Desanke Maksimovic i Stevana Raickovica.

Ovaj potonji, imenom Stevan Raickovic, stupio je u srpsku poeziju sredinom naseg, XX stoleca koje je radilo i protiv sebe i protiv same poezije, pretvarajuci prastaro pitanje "cemu stihovi?" u jos brutalniju nedomicu "da li su stihovi uopste moguci, a ako eventualno jesu, kakvi su to stihovi, za koga se oni zapravo pisu, kome su potrebni?" Trenutak javljanja Raickovicevog tihog glasa, to se odmah videlo i culo (uprkos svemu, ipak se culo!), izvan buke i besa datog mu vremena, poklopio se sa casom u kojem se srpska poezija nasla na novom raskrscu, delimicno ideoloske (ulevo ili udesno), a delom i sudbinske prirode ("obnoviti se ili umreti" sto bi rekao Tin Ujevic). Raickovic nije imao ni gram takvih dilema on je krenuo pravo, putem koji su pevanjem, misljenjem i u snovima, u vizijama, utrli njegovi lirski prethodnici. Poslusao je svoj unutrasnji glas, produzio je tamo gde su mu preci stali. Stvaralacke prerogative nasao je u tradiciji rodnog jezika, "majstorsko pismo" zasluzio je (kao i svi istinski pesnici i pre i posle njega) samo talentom, nikako ne necijim ukazom ili dekretom, i pevao je zatim, i hvala Bogu i muzama, evo jos uvek peva, punih pet decenija, naizgled mimo svih poetickih komesanja a zapravo sve vreme u samom srcu poezije, u sustoj sustini jezika i jezickog zvuka. A da je Raickovicev intuitivni izbor bio legitiman (intuicija je jedina logika i jedini "racun" posvecenika i zatocnika jezika) pokazuje ne samo njegov razgranat a celovit lirski opus (najbolji i najsugestivniji dokaz da je lirika i dalje moguca), nego i kasnije sirenje mape srpskog jezickog kontinenta. Posle Raickovica, a u smiraj nervoznog, tragicnog i nepoeticnog XX veka, u kojem su sve vazne tradicijske vertikale ipak produktivno produzene i nadogradjene, dosli su "novi liricari", sasvim svesni sta nasledjuju, odakle polaze i kuda idu. (Ako se svet ne zavrsi u pesmi, misle ti liricari zajedno sa Stevanom Raickovicem, on nije ni postojao.) Lep, nov i neobican, a gestom, u vremenu sveopsteg narcizma i ravnodusnosti tako redak primer kontinuiteta lirske, strazilovske linije, u kojoj je Raickovic pesnicki stub dostojan i sadasnjeg i buceg secanja, jeste sonetni venac cetrnaest savremenih liricara, Raickovicevih saputnika, nastao po stihovima za nasu kolektivnu jezicku i poetsku memoriju kapitalno vaznog soneta "Kamena uspavanka". (Videti casopis Knjizevnost, 34, 1996)

Kao i svaka elementarna poezija a to je ona poezija koja u sebi, u svome zvuku, preko lirskog medijuma, sublimise i sintetizuje vaskoliki govor sveta, prirode, iskustva, jedinstva i mnostva, slavne istorije, anonimne svakodnevice i slutnje onostranosti, bojeci ga neponovljivim zalnim tonom koji nam je poznat jer dopire iz dubina zajednicke nam jezicke memorije tako i poezija Stevana Raickovica, u prvom, drugom i svakom narednom citanju odaje utisak zasluzenog mira i pronadjenog sklada, oksimoronski receno, utisak neke sumorne vedrine i teske lakoce. Na delu je, ocigledno, ona sveta jednostavnost koja postoji pre svega ostalog, i do koje se dolazi posle svega ostalog, ona "slozena jednostavnost" kako bi to povodom jedne Raickoviceve lirske minijature lucidno rekao Nikola Milosevic, jednostavnost koja nije nista drugo nego slaganje i sleganje, dakle, poetska sinteza svih cinjenica postojanja, svih antropoloskih konstanti u formi, jeziku i zvuku pesme, ukljucujuci senku onoga sveopsteg nepostojanja, senku smrti koja lebdi izvan i iznad svake pesnikove, pa tako i nase reci i misli, i od koje se, trazeci utehu, makar i varljivu, krijemo samo u poetskome govoru.

Ova se pohvala Raickovicu ne moze zavrsiti nikako drukcije nego podsecanjem na jos jednu njegovu pesmu, takodje jezicku minijaturu, od svega trideset sest reci, jednog zareza i tri tacke, rasporedjenih u tri rimovana distiha, bez naslova, koji bi bio suvisan jer bi se njime otkljucalo ono sto je vec otkljucano i odmah vidljivo, i dodatno zakljucalo ono sto je vec zakljucano i sto niko otkljucati ne moze, jer je sa onu stranu jezika i izvesnosti smisla. Dakle:

* * *

Stojimo pod nebom dok po namaSneg lagano pada kao bela tama.

Izmiljamo neto, ali spoljaVe smo slini stablu usred belih polja.

Uskoro e moda i na nas da padneZalutali gavran iz visine hladne.

I eto, sve je tu, u malom sasudu lirske forme, ceo ljudski ivot (i njegova tanatoidna senka), kondenzovan i sliven u zvuku Raikoviceve lirske magije.Stevan Raikovi: Tisa

Uasavam se od pomisli da je lirika Stevana Raikovia ve postala ili ve pourila da postane deo jednog naslea i zvuk jedne nasleene mladosti. Njegova pesnika generacija kao da je postavljala druge probleme i kao da je imala druge probleme i kao da je imala druge znakove autentinosti, druge milosti i druge jarosti. Ba zato teko je govoriti ta je u njegovoj novoj pesnikoj knjizi najvie zavredelo da bude promovisano za srodnost s kasnijom i najmlaom generacijom. Raikovi se godinama ostvarivao kao pesnik, godinama podizao svoju staklenu palatu i godinama traio klju za vidovite pejzae i nostalgine gradove. On je, prema tome, jedan od onih romantiara i postromantiara koji su u pojedinostima traili lirske istine, a u sauesnitvu uspomena nalazili grevitu lepotu.

Lirike Stevana Raikovia, kao paradoksalnog kneevskog utanja s malim nastranostima i skromnim eksperimentima, seam se kao to se seam i ljubiaste, udesne reke Peka, koja je u Raikovievoj lirskoj geografiji postala itav jedan ideografski i sentimentalni motiv. Tim posebnim motivom, tim izrazitim muzikim stavom koji ima podjednako lepotu i vanost i kad Raikovi peva sonete, i kad se stidljivo razlistava kroz nevezane stihove.

Ali fenoman Stevana Raikovia postavlja i nove zamke i nove primedbe. Poto je pesnik, iako romantiarski promovisan i blagorodan, skromno udruen s fantazijom, namagnetisan polumisaonom atmosferom leta i letovanja, odbio da bude "sakuplja zemlje boje", on je pourio da izazivaku gorinu i nostalgiju mladosti pretoi u jednu plaevnu i sentmentalnu toleranciju, u jednu omeenu prostranu harmoniju malih gradova i konjovievsko arkih i utih pejzaa. Na stranu vreme, ali ova tipina strailovska nostalgija, koja voli da se opisuje i nasleuje vlastitim opisima, esto ne pobuuje nikakve odjeke. Veina Raikovievih pesama upravo asimiluje pojedinosti i sitne senzacije, dajui im jedno gordo i gorko iskustvo pesnikog zanata, to je, bez sumnje, pokuaj iluzionistike pesnike umetnosti.

U oreolu nekoristoljubivo vraenog i oplemenjenog romantizma i izmaglici detinjstva i rane mladosti, to se tako sudbonosno i spontano natkriljuje nad svim reima i utanjima njegove lirike, Steva Raikovi je posle samovoljne stvaralake pauze doao sa ovom psiholoki obogaenom knjigom, koja podjednako gravitira i prema brankovskom poreklu i prema vlastitoj poetskoj opsesiji. Poto se javio dovoljno rano da bi se isprobao na jednoj privremenoj granici poezije i poto je na vreme odbio od sebe i svog sistema lirske retorske lai i boemske eksplozije svoje generacije, ovaj panonski liriar je neprestano razvijao svoj zaviajni i spirituelni svet da bi ga, evo, doveo do one geometrijske take u kojoj se stiu skupocene spontanosti i zrna rezignacije, zrna ne vea ali tim tajnija, kao zlatne ljupice koje je, bosonogo snevajui, slutio u istonoj i maginoj reici Pek. Da bi se razumela Raikovieva uglavnom romantiarska mapa, moraju se imati na umu i u sluhu oni meuratni pesnici koji su, pre svoje krte ravnotee i refleksivne orbite, i svoju imaginaciju i svoj leerni jezik nalazili u valu grozniavih sentimentalnosti, posle ratova i posle leeva. Treperenje od bola i od ivota, diskretno ulno uzbuenje i misaona mrea koja se baca nedaleko, na trave i uobiajene pikturalne sitnice, rasko usamljenog popodneva i neka razumna milota prema uspomenama sve je to, zvukom flaute ili itavim koncertnim skladom ve bilo postizano u lirskoj harmoniji Miloa Crnjanskog, Todora Manojlovia, i kasnijeg, posleratnog, sordiniranog Duana Matia. Uvrebana i upevana u istovetnom razmahu senzibiliteta, u eleginom emocionalnom lutanju posle rata, u jo nezrelo umetniko doba kada je sazvee novih poetskih vrednosti tek svetlucalo, lirika Steve Raikovia se javlja i kao filogenetoka estetska proba srpske lirike u razvoju, ali i kao lina deonica to se odnegovano i pomno predaje jednom lirskom detaljisanju i snovienju koje se nesvodljivo patentira kao snana elegija nad vrevom i galamom svakidanjeg velegradskog ivota.

Bili smo daleko, al najdalje ne.Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud.Jesmo li doneli neto ili ostavili sve?Neko se vratio nasmeen, neko lud.

Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi.Da l smo blii ili dalji nego pre?U oku nam jo pomalo zakasnelo zriZatajeni pramen leta to je sve.

Suncu kraj je. Leta vie nema tu:Samo hude krpe, trono meso, bedna kost.Ni senke vie nema da crta po tlu.

Da l su svi tu, il jo neko ne?Ko e prvi ugasiti leto? Ko sme?Kuda vodi trulo lie taj bakarni most?

(Suncu kraj je)

Bez elje da se poslui konetrukcijom, i samo lelujavo stojei pod uglom "stila", RaikovievaTisaje istovremeno jedna serenata i jedan iroki dosije, koji se, u prolenom italakom trenutku doivljava kao bosonogo patetiki Lamorisov film. Pesnik je u stavu i taktu oigledno produben, zreliji nego ikada, i dalje eolski narcisoidan, "sastavljen" od iskrenosti i utanja, kao leptir na lastaru, zagledan u jedno beskrajno plavetnilo i zaokupljen madrigalnom milotom pejzaa koji su pripadali detinjstvu. Nema, dakle, ni akcija ni konstrukcija; sve je pretvoreno u pejza i krasotu slike, a samo pokato rukom se prelazi preko obzorja i preko uspomena kao preko dragog lika u mlenom mraku bioskopa. Zatvoren svojom samoom i zabavljen muzikom te samoe, pesnikTise, sreom, nije zatrovan manirom koji se iz tako postavljenog i, tavie, zgrenog odnosa raa i razgranjava. Tiina vije samo dekor i stvaralaki inat ovog pesnika, ona je itava jedna azbuka, unutranji monolog koji je pun prozrenja neeg to je minulo i neeg to je bilo obeano samoom najdraeg detinjstva.

Momenti egzistencije i krpice uspomena ne stoje, meutim, uvek skladno i sa podigautim jezikim ekvivalentom. Pesnik ponekad zavara naracijom i laganim, elegantnim uspomenama koje niti su poiholoki pothranjene niti uveravaju u subjektivni unikat pejzaa. Ima nekoliko pesama u prvom ciklusu koje uspevaju da saopte itavu melodiju u aputavi bruj imenica. Ima i lepih poetskih zamisli koje se odvie istanjuju u jednom asketokom maniru ili dodirivanju detinjskih senzacija i naknadnog nesamosvojnog intelektualiziranog stava. Ali sve su slabosti i tanunosti koje ne ugroavaju integritet ove poetski nadahnute i pisane knjige koja nas ubeuje u nepogreno damaranje du realnosti i halucinacija to se zajedniki zovu: zaviaj. Retorika je odstupila na vreme, automatizam nevinosti je kreiran u ranijim knjigama, a psiholoka arita mladosti ostavila su fosforne eravice koje e biti dovoljne za jo jednu neokovanu elegiju, ali ne i za itavu novu knjigu. Iako nije misaona, ni prezentom ni uspomenom, iako ima i jednu refleksivnu matievsku "petlju", ova Raikovieva lirika nije liena svoje intimne, autentine misli koja munjevito izlazi iz pejzaa ili se gubi u gustom utanju, muzici i tiini.

Smiljamo da nam se vraa leto. Ali: varka!Sa nevidljivih brda oslukujemo neto drugo:Oslobaa se vetar i pada ir, iarka...

Stojimo opet na mostu, pod kasnim suncem, dugo:Ispred nas, bljeska sred grada, daleki krov od lima.Ispod: odlazi reka, sama, udoviki, boje dima.

Ne verujui uvek u nunost Raikovieve naracije, mi sve vie verujemo u nenost i nerv njegove lirike, ija je melodijska linija brankovski zategauta na simsovima i traverzama modernog ivota. Zato je iTisadokaz onoga to je intimno u sutini unutranjih glagolabiti i jesam, a ne izvan pesvika, njegovih sanovitih ekskurzija i imperativnih ponoi. Pesnik saTisomjedan je ozraeni mikrokozam u kome je i flauta iz detinjstva esto dovoljni ivotni zvuk!

Jednostavna i mirna lirika Steve Raikovia upravo otkriva osobeni nemir detinjstva kada jeTisabila itava duhovna geografija i kada je letnji zrak bio dovoljan da se poveruje u veliinu sveta. To to je svetlo a ve patinirano, ukljueno, i, tavie, zakljuano u malu atulu uspomena, smetae, meutim, Raikoviu da svoju kantilenu razvije i raspeva. Tisa je, prema tome, uspeh jednog intimnog spomenika, ali ne vie i lirika koje ve nije bilo u naim navikama, u okolnostima svakog obnovljenog detinjstva. A to je to detinjetvo dalje i neujnije kao banalna uspomena, ono je bujnije, prodornije, i kao "progonjeni progonitelj" izvesnije u svakoj novoj Raikovievoj pesmi i poemi.

Od detinjstva do narasle svesti o pesmi, Raikovi je prevalio jo jedan, nikako uzaludni put. Iz lake groznice i trenutne neranjivosti, koja tako uteno i uspeno izbegava naduveni jezik i scenario bebastih sentimentalnosti, put je ovaj vodio do svesti o pesmi i njenim granicama, do pokreta "u korak" sa svim, a ne samo sa obalamaTiseto, kao u japanskom stihu, na isturenoj koti smisla znai sve neiscrpno, i dalje, do kritike sume odnosa i iskustava koja zove pesmu na vernost objekta, na otvorenost sveta. Tiina nije dekor nego stanje, opsesija celokupne Raikovieve lirike: metafora koja u tiini nalazi gnezdo nije pouna i sebina mistifikacija nego osloboena svest o razmaku izmeu pesme i oveka, izmeu glasa i pejzaa. A taj razmak, ta sluena i reima kristalisana razdaljina koja ne rauna na eksplozije i vratolomije, je sama je sebi dovoljna za poetak ili kraj monologa, najee pokriva onaj krug pojmova i doivljaja, signala i nagovetaja koji je programski prionuo uz poznati njegov stih: "uspori dolazak do poslednjeg ruba". Ako je pokato zasut slutnjama, pa zatim njima i linearno, kompozicijom i atmosferom pesme podloan, Raikovi je u oblasti svesti o pesmi, u oblasti autokritike, koja je tako dosledno i prirodno izazavana itavim njegovim biem, (pesma to nisu druti, to sam samo ja!), veoma koherentan i samoosvetljen. Bez prouavanja i mudrosti, pre svakog rekvizita i instrumenta, on e pokuati da se priblii pesmi kao ostvarenoj i zatvorenoj istini. Silama nemerljivim pesnik e jo jednom zabatrgati, jo jednom se ispovediti pesmi koja je ve poela da ivi kao samostalna ispovest:

Ova pesma nisu teke reiMada malo opor zvui gusti zvukU njoj nema kapi koja glavu leiI bolne ruke zgrene u luk.

Ova pesma moda lii na dolinuU kojoj se bolno skamenio vuk.Ova pesma sporo ulazi u tminu:

Ja ne vidim vie od nje pomrinuI oseam samo teki tamni zvukKako moje ruke vue u daljinu.

Nita tu nije preokrenuto, zapostavljeno, vetaki posvedoeno. Pesma je roena nekom vlastitom, tihom i lukavom voljom, ali suma gronji i neverica, mrakova i teskoba su i njena postojbina, njeno nepotrono imanje. U partnerskoj samoi pesma se nije odbranila defiitivno: to to je jo uvek jezikom istim, plazmom istog jezika hrani i poji njen autor, ne olakava mnogo ni odnose koje ona registruje, ni psihoze i subjektivizme koje pesnik nosi do sledee pesme ili budueg utanja. U najuem znaenju, Raikovi poziva pesmu na etnju i hod izvan grada, mora i nebesa, u pustu dolinu gde je svaki mir pretea pustolovina i neodlona briga pesnikova. Putovanje je namenjeno pesnicima koji umeju da pobede realnosti trenutka i svakodnevice i kojima rei ostaju i postaju oruana vatra: pesnik ne moe da zameni stvari i predmete, letnje veeri i zimske beline, pa tako, nepogreno odredivi svaj domet i svoj vidik (unutranji vidik ponajpre), on putuje tamo tde pesma moe da ga savlada i zanese, gde ga zavodi kao ena i napada kao demon.

Milosav MirkoviGOVOR PROBRANE BOTANIKE

Stevan Raikovi je znameniti i originalni savremeni srpski pesnik, sa prirodnim oseanjem za lepotu rei. Ukorenjen u srpsku rodoljubivu tradiciju kao i u tradiciju srpskog romantizma, simbolizma i savremene poezije, estetski je smislotvorno obogaivao i obogatio savremenu srpsku liriku. Ta tankoutna trepetna lirska antena izmeu pesnike tradicije i savremenosti je najee na strailovskoj liniji srpske lirike (Branko, Crnjanski, Desanka Maksimovi) na kojoj se rasprostiru osobeni intimistiki tonovi. Prisna je njegova lirika u toplom oivljavanju seanja na detinjstvo, roditeljski kutak, a sve je protkano sazvejima, mirisima i bojama prirode. Intuitivno i instinktivno pronie tajne prirode, reke, kamena, govor ptica i ivotinja. Isceliteljsko okrilje prirode iznedrilo je u Raikovievoj lirici trepetne tonove, samosvojne iako iz daleka podseaju na "Vlati trave" Volta Vitmena i neke stihove Karla Sandberga. Daleki preci ove lirike kod nas su Branko, ura Jaki, Dui vie nego Raki, a u svetskoj poeziji mada jo vie prepoznatljiva usamljenika lirika Alfonsa de Lamartina i Misea, orlovski individualizam lorda Bajrona. Urbani predeli u njegovoj lirici vape za rustikalnom atmosferom, pastirskim mirom, zelenilom panjaka, plavetnilom jezera i reka.Kod raznih srpskih pesnika prepoznaju se sopstveni poetski modeli i autopoetiki iskazi, oituju se metafizika ishodita, proistekla iz nae drevne pesnike tradicije, univerzalni znakovni sistem. I u tzv. istorodnim poetikama srpske pesnike tradicije nailazimo na razliita semantina polja i estetska dejstva, bez obzira na izraajne mogunosti oneobiavanja i destruiranja uobiajenih oblika. Pod sintagmom "savremena lirika" podrazumevam osetljive misaono-oseajne prijemnike, ivotvorne otpornike u odnosu na mogue koniarske tendencije koje usporavaju razvoj sveih pesnikih tokova. Podstaknuta mogunostima sveih izraajnih sredstava mate i eksperimentalnih kombinacija, pretvarajui svet fikcije u pesniku stvarnost, saimanjem srnih trenutaka ivota u lirsku viziju, savremena srpska lirika se dobrim delom ostvaruje na mei tradicionalnog i modernog. LirikaStevana Raikoviaje u psiholoko-estetskom pogledu ubedljiv primer: ona je tradicionalna i savremena u najlepem znaenju rei. I pored tradicionalnih konstanti ekspresivnih sredstava u obliku vie puta korienih tematsko-motivskih podruja, njegova poezija nas zapahnjuje lepotom: jednostavne fakture stiha i lirskog iskaza, posle ponovnog itanja otkrivamo nove slojeve znaenja.Ljudsko bie je u sreditu tvorakog pletivaStevana Raikovia, koji je i veliki prijatelj ovekovog ivotnog okruenja flore i faune, a u ovoj lirici ubore, umore, romore glasovi prirode, koja je ovaploenje ivota. Kad proitamo sve do kraja stih po stih, red po red, zapahne nas sveina talasa ravniarskih reka i potoka, sunanih bregova, dah prolenog vetra, primeujemo svojevrsne snene arabeske na oknima kua, sluamo arije opojne nenosti i lepote.Stevan Raikoviprefinjeni intuitivist, peva poput organa prirode, kao to se u koljkama oslukuje dah mora i prepoznaje srebrni zvezdani sjaj. itanje ili sluanje njegovih stihova deluje interaktivno, podsticajno u doivljajnoestetskom, likovnom, muzikom pogledu, jer je to ozonska lirika u kojoj ima neto i od paganske ulnosti i blage romantine nenosti. Da nije sastavljao stihove, mogue je da bi ispisivao note za brojne, muziki skladne i brojne melodije, jer liriku i muziku poistoveuje kao sestre bliznakinje, prepoznaje im unutarnju srodnost, bliskost i uzajamna dejstva. Njegova poezija ima terapeutsko dejstvo, lekovita je: tu je jedan od odgovora neposrednosti njegove linosti. Estetsko zadovoljstvo i moralno okrepljenje imaju brojni itaoci, koji u njegovom nadahnuu i lirskim ostvarenjima nalaze katarzu verodostojnih doivljaja.U prvim pesmama romantino-arkadijsko raspoloenje brzo se transformiu u raikovievski prepoznatljiv orfejski pev, vizuelno-auditivne vrednosti u pesnikoj teksturi u kojoj nema ni traga senzacionalizma, iskluivosti i narcisoidne samodopadljivosti. Razgovor sa prirodom u irem opsegu ukljuuje neprekidnu vezu sa svetom, prirodom, svemirskim, planetarnim, stvarnim i nestvarnim, konkretnim imaginacijskim odrednicama i obeleajnim oznakama ivota i smrti ("Pesma o crnom Vladimiru", "Toak za muenje" i dr.). Zato je ova lirika ovozemljska i zvezdonosna i transcedentalna, lirski govor isprepleten mirisima trava i biljaka, prefinjenih razmiljanja o ivotu i njegovom svretku.U tenji za viim skladom ivota pesnik trai utehu u okrilju Tise, Peka, Zlatibora, Jadranskog mora. U sreditu ivopisnih predela je leto sa svojim varkama i igrama senki, svetlosti i neprekidnom udnjom za njom. Ekspresivnost tu vrhuni, lirika daje zrele plodove. U sonetima je izuzetna uravnoteenost, sklad rasplamsalih boja i kao kontrast meditativni mir. Neposredno se opeva priroda koja nije izdvojena iz pesnikovog mikrokosmosa, iz duhovnog razvijenog unutranjeg sveta, a svako stablo, cvet, travka su pesniki prijemnici antene za razgovor i lirski govor, za meditativni monolog i dijalog o ivotu i prirodi. Reklo bi se da je probrana botanika kristalno progovorila u ovim pesmama.Svetlosni doivljaji Raikovieve pesme trepere autentino sa samosvojnim slojevima znaenja i odgonetkom za razreenja unutranje napetosti i sukoba. Polifonija svetlosnih prizora proizilazi iz mitskih vrela, simbolike i metaforike. "Zapis o krivom drvetu"asocira po tamnom tonalitetu na Ilievu pesmu "Zaputeni istonik" (1892) u kojoj je obraen motiv "suve krljave kruke" i njene nakaznosti. Mogla bi se izvesti pouzdana knjievnokritika ekspertiza o velikoj slinosti Ilieve i Raikovieve pesme koja ne bi ila na tetu Raikovia. Krivo stablo je zgreno, skrajnuto, "poji ga trulo telo", osueno na smrt. Iliev "munjom opaljen grm" ima drugaiju konotaciju i rodoljubivu simboliku, dok je u "Zaputenom istoniku" (1892)pustono tle sa krljavim stablom:"Suva krljava kruka ko crna ogromna ruka, sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane, nakazno pruene gore, ko izraz paklenih muka, od suve, samrtne ege usamljen istonik brane."U nervaturiRaikovievih"Stihova" struji nenost, diskretna tuga, tiina kojima su natopljene pesnike slike. One su i u ritmikim celinama izvanredno uspele i stoje u vrhu vrednosne lestvice savremene srpske lirike, estetski izrezbarene i iscizelirane.Tako iz "Stihova" slika slomljenog kraga, ovaploena u estetski kompaktnoj celini, podsea na "Slomljenu vazu" (La vase brise) francuskog nobelovca Albera Samena koja simbolizuje ljubavlju skrhano srce. I jedna i druga pesma jemementoprohujalim danima radosti i sree, sa prustovskom potragom za izgubljenim vremenom (ivotom). Tu je supstancijalna misao: "Niko nee, pesmo, osim nas da traga // Za pariima slomljenog kraga".U "Zapisu o Crnom Vladimiru" (1971) bolno je psiholoki osenen pejza kao duevno stanje, oveka osuenog tekom boleu na smrt: "Zar e taj crni lik ve nalik seni // Da lei tek ko pejza prema meni?" Crni Vladimir imao je do sudnjega dana samo vidik bolesnike sobe i seanja na detinjstvo, ljubav, ribolov. Svestan lekovitosti i etike funkcije pesnitva, na postavljeno pitanje Vladimirovo "da l' e da se kosi ili umire", pesnik odgovara: "Kosie crni Vladimire. Evo // Nisam ti zalud radi leka pevo". Tu je poetsko-psiholoki snimak tamnog pejzaa kao duevnog stanja i najzad, posle smrti, ostaje Vladimir u pesmi: "Evo gde i u pesmi, mrtav, nosi najtee breme // Zamahnuo je kosom crni Vladimir".Raikoviu odgovaraju klasine strukture stiha, metrike i versifikacije (soneti, katreni, distisi, najee u aleksandrincima). Psiholoki motivisane lirske intime naeg pesnika su eterina osunana ostrva u razuenom arhipelagu savremene srpske lirike. Pesniku ubedljivost "Stihovima" pojaavaju i povremeni sinestezijski efekti, fini spoj zvuka i slike, funkcionalnih elemenata figuralne umetnosti, vajarstva (gipsane figure u deset trostrofnih katrena):"Onda te od blata mesim, glinom vajam,Pa te rodnom rekom mekam sa snom spajam.Kre sa zida grebem, malter skidamDa te kao kula vinem, gradim, zidam".U Raikovievoj poeziji je sve u znaku heraklitovske mislisve se kree(panta rhei), ovek, stablo, ptica u letu, ali tu je i zaustavljeni ptiji let, pa se kao u sonetima "Kamene uspavanke" sve zaustavi, skameni, a na kraju lirske meditacije su tiina i mir svuda. Psihodinamika prirodno proizilazi iz unutranje pesnikove dijalektike. I sadrajno i oblikotvorno pesnik je brusio i doterivao pesme koje nisu podlegle zavodljivom glasu narcisoidnosti. Mnoge su natopljene gorinom rezignacije kao u zbirci i ciklusu "Toak za muenje" 19671980 ("Prosveta", Beograd, 1981): "U vedrome danu ko grom miso pue. Da sam u obruu i da me ve mue" (I), i "Vezali mi prvu misao konopcima // Ne znajui da kraj nje i drugih ima //. A kad i sledeu pribie uz prvu II: Trea im se samo oprivi nalik crvu // I tad moje telo klonu kao da su // Sve strune u njemu pukle u tom asu" (VI) // "Da li iko zau moj krik il' se truo // Stropoto u mene te sam ga sam uo?" (VIII). Ili, na primer iz "Razgovora sa ilovaom" (19741980) iz zbirke "Toak za muenje" (povodom vajarskog portreta) Stevana Raikovia (1974) Aleksandra Zarina pesnik u deset trostrofnih katrena peva. U prvom katrenu (poslednje) pesme: "Oseam-vidim nae trajne niti // Iskonska gruda prenuta iz tmina: Ti e umesto mene ovde biti // da nosi moj lik kad ja budem glina".Izronila iz biofizioloke i psiholoke linosti pesnikove, u besprekornim aleksandrincima, sa deset katrena, "Ponornica" odzvanja u nama kao deo pesnikove empirijske filozofije i melanholinih doivljaja, dok je "Monolog" tuna sudbina knjige, vapaj i krik za opstanak istine i lepote pesme koje postoje nezavisno od slepih sila zavisti raznih negatora i ravnodunih ljudi.PesnikaStevana Raikoviasam upoznao oktobra 1947. godine kada smo bili brucoi studenti jugoslovenskih knjievnosti i srpskog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Okupljali smo se povremeno na knjievnim veerima u Klubu mladih pisaca (Terazije 12), gde je bila smetena i redakcija asopisa "Mladost" (ureivao Duan Kosti), kao i u Knjievnom klubu studenata Beogradskog univerziteta (Balkanska 4). Stevan i ja smo poli u redakciju asopisa "Naa knjievnost" da ponudimo po nekoliko pesama da se objave. Sekretarica glavnog urednika asopisa edomira Minderovia nas je lepo primila i rekla nam da je tog dana deurni lan redakcije Desanka Maksimovi, ali da zbog prehlade nee doi u redakciju. Pozvala je sekretarica preko telefona Desanku, koja joj je saoptila da nas oekuje u svom stanu (nedaleko od redakcije asopisa). Mi smo tom prilikom imali ast da upoznamo nau znamenitu pesnikinju i njeno nesvakidanje gostoprimstvo. Paljivo je sluala nae stihove i, posle vie od jednog sata razgovora, ljubazno nas ispratila. Desanka Maksimovi se seala naeg dolaska kod nje jo 1947. godine i u pismu upuenom meni 12. septembra 1959. godine na moju adresu u Vrnjakoj Banji potvruje da je primila zbirku pesama "Zvezde izgrejale gorom": "Jue sam se vratila sa odmora i zatekla Vau zbirku pesama kao dobrodolicu. Proitala sam je. Ima u njoj sete i ljubavi za prirodu i ljude, to mi je blisko. Ima lepih, neobinih slika, metafora, slikova prvi put u naem jeziku naenih. A ja sam na sve to osetljiva. Seam se kako ste Vi iSteva Raikovikao deaci doli k meni". Kasnije, u drugoj dopisnici, ezdesettree, na pritinsku adresu, pie mi da e mi poslati knjigu koju u "Prosveti" ureuje Stevan Raikovi dodajui: "Nadam se da e biti dobra, t.j. dobro opremljena".Za vreme studija Steva Raikovi i ja smo se povremeno viali u Narodnoj biblioteci Srbije (kod Kalemegdana). Tu smo se od jeseni do prolea trostruko besplatno grejali. U prijatno zagrejanoj sali uili smo, studirali, itali pisce, naroito pesnike koji se tada nisu objavljivali i pretampavili (Jesenjin, Blok, Drainac, Crnjanski, Tin Ujevi, Desimir Blagojevi i drugi). U maloj skromnoj sobi za puae, u pauzi itanja i uenja, nalazili smo se i diskutovali o knjievnosti. esto je tu, s neizbenom cigaretom u ruci, glavnu re imao od nas neto starijiBanjo aranovi, odlian znalac nae (naroito narodne) knjievnosti. Posebno nam je bila draga i zanimljiva njegova knjievno-kritika re o piscima savremenicima.

Stevan Raikovi je povremeno dolazio u kuu majke i ouha Slobodana Markovia - Libera Markonija kod koga sam skoro tri godine jo kao student bio podstanar (Prote Matije 27). Od kada sam 1953. godine diplomirao na Filozofskom fakultetu, povremeno smo se Stevan i ja viali u Beogradu, Vrnjakoj Banji, Herceg Novom. Svaki sussret s njim bio mi je ne samo prijatan ve i inspirativan po mnogo emu kao to su upeatljiva seanja na njegovog velikog hercegnovskog suseda Ivu Andria, o kome je napisao poemu. Posebno mi je bilo zadovoljstvo to smo 1977. godine (bio sam urednik NIP "Jedinstvo" iz Pritine) objavili akribijski ureenu knjigu studiju Vuka Filipovia "Poezija i poetika Stevana Raikovia".Pre 23. godine, povodom moje male zbirke pesama "Tragom zvuka" ("Obelisk", Beograd, 1973), 5. marta 1973. pisao mi je Stevan: "Dragi Vladeta, hvala ti na zbirci pesama, moj neugasli drue. Matori smo, a jo nas tera avo da stajemo na lud kamen. Verovatno, to neko vue nae konce i tako e biti do kraja."itajui i povremeno sluajui lirikuStevana Raikovia(naroito kada je recituje) jo odmah posle rata intuitivno sam oseao i znao da se rodio znameniti srpski pesnik. Ve na startu izdvajao se iz horskog pevanja odlazei individualnom linijom i po obeleajnim oznakama tematskomotivskih podruja, osobenom kompozicijom, stilom i jezikom. Sve su se vie prepoznavali, reljefnije i plastinije, njegov knjievni lik i razvojni luk, sve stamenije i sigurnije njegove pesnike vrednosti i znaaj u optem opsegu vrednovanja savremenog srpskog lirika.Duh rodoljublja i visoka etika Stevana Raikovia nije ustuknula pred mranim slikama okupacije u Drugom svetskom ratu, ustakim zloinima, pred martirstvom nabijanja na kolac (flau) ora Martinovia koga je lino upoznao a o njegovoj tragediji napisao potresne stihove za nezaborav. I sa drugim aktuelnim dogaajima uspostavio je Raikovi lirski dijalog, naroito su iva njegova pesnika seanja na ratno detinjstvo, deatvo. mladost.

Dr Vladeta VukoviLIRIKA STEVANA RAIKOVIA

Stevan Raikovi je znamenit i originalan savremeni srpski pesnik, sa prirodnim oseanjem za lepotu rei. Prisna je njegova lirika u toplom oivljavanju seanja na detinjstvo, roditeljski kutak, a sve je protkano sazvujima, mirisima i bojama prirode. Inutitivno i instinktivno pronie u tajne prirode, reke, kamena, u govor ptica i ivotinja. Urbani predeli u njegovoj lirici vape za rustikalnom atmosferom, pastirskim mirom, zelenilom panjaka, plavetnilom jezera i reka.

Zbirka sonetaKamena uspavankaje lirska meditativna piramida u odnosu na prethodne njegove pesme, tehniki skoro do perfekcije ostvarena. U trinaest stihova sonetaKamene uspavanke, sem u trinaestom stihu, muzikalno se usklauju rime (zateeni, zaneseni, u seni, zaljubljeni, kameni, ubijeni, peni, izvijeni, ne veni, neveni, umoreni, okreni, skameni). Setna meditativna poruka prirodno proizilazi izKamene uspavankei kladenaki bistro odzvanja, iako teka od samotnikog bola i oiljaka svakodnevnice. Pesnik se poistoveuje s prirodom: njegov krik je krik prirode, njegov vapaj blagotvorni zanos, tajanstvo nestvarnog, barunasti um lia i vlati trava. Skoro u svakoj njegovoj pesmi lebdi senka smrti, nadvija se tiho, ne i pretei, ali tu je svakodnevno, uporno odomaena ne kao nezvani gost, ve kao neminovnost, metafiziko podruje tame. Panteistiki zaneseno opeva prirodu u integralnom spoju s prirodom u sebi, razbijajui uobiajene okamenotine pesnike leksike, dajui joj tako nov smisao i zvuk.

UKamenoj uspavanci, u sonetuOtvori svu tiinu, Raikovi kae u prvoj strofi:

Otvori drhtavu svetiljkuDva oka uplaena ko lasteto iz belog mesa raste...

U sonetuOprosti kamenu to utiisprepletene su boje i zvuci, realno i nestvarno. Kao vajarskim dletom izraen, bajkovito, i tajanstveno nepoznato i neprolazno kao zaustavljen let ptice, da bi se ula samoa i vreme koje na trenutak zaustavlja svoj neumitni hod.

U prvoj strofiBuketasu raspevane boje (crvena, bela, plava) u pretposlednjem i poslednjem stihu, posle stiha "pod oima trava mirno veje" upeatljivo se zlati uta boja: "uta se lala u njoj zlati i klati i tako teku sati."

U drugoj strofi antologijskeKamene uspavankeisprepletene su boje

Zarastite u plav san kameniVi ivi, vi sutra ubijeni,Vi crne vode u beliastoj peniI mostovi nad prazno izvijeni.

Tu su boje i majstorstvo da se sa malo rei dosta kae, a da iskaz bude duhovno podsticajan i nekonvencionalan. U eliptinom, do kraja saetom sonetuKuda potonu Pekdve tercine pokazuju finu tehniku da se eksplicitno iskae misao, a da se smisao pesme ne povredi.

UVarci od dimaposlednji kupai krajem leta zavaravaju se da e ih letnje sunce ogrejati, ali "ispod": odlazi reka, sama, udoviki, boje dima." Varka je i uSlici u roditeljskom domu: "U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota as boje smrti, as boje ivota."

SonetKuda potonu Pekje Raikoviev revolt protiv nekih privida savremene civilizacije. Pesnik je izabrao protiv naruene ravnotee prirode. Odabrao je Pek, reku svoga detinjstva, koju je naa eksplozivna i u mnogo emu nepromiljena industrijalizacija pretvorila u kanal otpadnih voda.

Gorinom zar obuzet?Beznae ti je dno?(Otkud nae ba sve toto upokojava svet?)

Lice u pticu sadOkree ko nekad, pre.Gle: lie pada na tle.

(Neujni vodopad!)

Dete seoskog uitelja Raikovi je svakako mnoge radosti detinjstva doivljavao u kontaktu sa prirodom, rekom, umom, breuljcima. Otuda i njegov itav religiozni zanos ba onom prirodom koja je predmet deakih uspomena. U treoj strofi soneta pesnik govori o rani i leku. Rana je ono to je u pesnikovoj dui izazvala urbana sredina i industrijska revolucija, a lek za tu ranu, za bol, bio je povratak prirodi i detinjstvu, kupanje u bistroj reci, penjanje blagim bregom i igra na proplanku. Sada, u zrelim pesnikovim godinama, i zaviaj pesnikovog detinjstva snae ba ono to svet vodi ka unitenju, "to upokojava svet".

U ovoj pesmi Raikovi kao da ne vidi izlaza. Brinu re o sumornim horizontima oveanstva kao da niko ne uje, i pred mrtvim Pekom je mrtav vek koji ini samo brdo, jedino to e u nekoj kataklizmi podseati na tragine zablude ove civilizacije.

SonetU zimski sumrakje sa motivom zime, ali bez atmosfere idilinosti. Romantiari su ovaj motiv radije opevali u oseanjima ili ivotne radosti ili dramatike ivota i ovekove borbe sa stihijom prirode. U Raikovievoj pesmi lirskom slikom zime izraeno je oseanje bezizlaznosti. U ovoj pesmi ni san, ni priroda, ni samoa nisu vie ovekovo pribeite u mir i spokojstvo. Pesnik bi da pobegne nekuda, u mir, u san, u spasenje. Prve tri strofe poinju istim pitanjima: Kuda pobei u ovaj dan? Kuda pobei sa ovog dna? Kuda pobei u ovaj as...? Odgovor je oajniki bezizlaz: "Zar nikud pobeiu ovaj dan!"

Atmosfera bezizlaza oznaena je nizom slikovitih izraza kojima je doarano pesnikovo okruenje: gust, sneg, pust vrt, led, as prazan, slep i ist, a ni pad u san vie nije izbavljenje, i san je bolestan, blii je smrti nego izbavljenju.

ZbirkaKamena uspavankazavrava seUmornom pesmomi slutnjom bliske smrti. I u drugim pesmama s kraja zbirke govori se o smrti.

Jednom nas tu, gde nas ima,Nee biti.Mi smo nitiKoje veu neroene sa mrtvima.

UUmornoj pesmislina gorka misao izreena je u zavrnoj strofi: "Blizu je praznika i rub se pribliuje". U ovoj pesmi javlja se prvi put, uz slutnju smrti, i nasluivanje da ni pesma nema blagotvorno dejstvo.

Ne lee pesme nikog (tvorce svoje truju):Gle pesnika u mraku usred dana belaGde mu gavranovi kriom mozak kljuju.

Pesnik je traio spas, izbavljenje i blaenstvo u pitomom, dobrovoljnom izgnanstvu u prirodu, ali ga nije naao. Kao da je u pesniku sazrela svest o neizmenjivosti nekih strana ivota. Ako nita drugo, ovek ne moe da izbegne sopstvenu smrt, a nije u mogunosti ni pesmom da izmeni svet. Ali ni pred tim gorkim i venim istinama, pesnik ne anatemie ni svet ni ivot. Takav kakav je, ivot se nastavlja, ivi se i dalje. oveku koji dolazi ostaje da se bori za svoj miri slobodu sa smru. Za pesnika je najtraginije gorko saznanje da "pesme iskazane iz grla da uje veliko uvo sveta sve natrag huje". Ali i pored sve gorine zbog nedovoljnosti ivota i ravnodunosti sveta staje injenica da je pesnik, tragalac za istinom i spokojstvom, neto ipak poruio svetu: otkrivati bar traginu istinu da se za sreom, mirom i spokojstvom mora i dalje tragati.OSEANJE OTUENOSTI I ELEMENTI FANTASTIKE U POEZIJI STEVANA RAIKOVICA

Nema sumnje da su najvei i ponajbolji deo Raikovievog poetskog stvaralatva obeleili izrazita oseajnost, jezika virtuoznost i neosimbolistika slikovnost i metaforinost, kao i kompleks tema i motiva variran u velikom broju Raikovievih pesama tiina, kamen, reka, trava, (priroda),san, smrt, prolaznost, usamnjenost, pesma. Ti elementi, kao i istorijski i biografski predloci Raikovieve poezije, bili su, uglavnom, u fokusu dosadanje knjievne i kritike javnosti37.

Jedan niz pesama obeleili su, meutim, drugaiji motivi, drugaije misaone i emotivne preokupacije i drugaiji stilski postupci: sklonost ka grotesci i apsurdu, uspostavljanje paralelnih svetova, potiranje granice izmeu ivih i mrtvih, realnog i irealnog, automatizacija ponaanja, svojevrsna numinoznost, oseanja straha, paranoje, anksioznosti, usamljenosti, nemoi i besmisla i, u izvesnoj meri, fantastika.38Taj segment Raikovievog stvaralatva do kojeg je sam pesnik nesumnjivo drao39 ostajao je uglavnom po strani: pesme date poetike provinijencije gotovo da nisu ulazile u antologije40, a akademski, kritiki i esejistiki radovi po pravilu su ih zaobilazili.

Na margini knjievne scene naao se tako ciklus pesamaU jednoj ulici, koji je pesnik u celini preneo u svoj izbor iz 1990. godine41. U nizu pesama ovog poetskog kruga, objavljenog najpre u zbirciBalada o predveerju, u fantastino-grotesknom kljuu varira se motiv vrata.

U pesmi po kojoj je naznaeni ciklus dobio naziv U jednoj ulici vrata namesto da odvajaju kuni od ulinog, privatni od javnog, zatien od opasnog prostora, predstavljaju granicu izmeu dva podjednako strana, nepoznata, tua terena. Vrata koja "jedan ovek" "svakoga jutra u odreeno vreme" otvara, od kojih se "odvaja" i odlazi niz ulicu kao da su:

(...) tua sluajna vrataIza kojih je nekom grekom ili zabunomSamo zajednu no zalutao.42

Automatizacija ponaanja, kojom se sugerie besmisao ivljenja i otuenje modernog oveka (ovek svakog jutra, u isto vreme, istim pokretom otvara vrata)43, doivljaj "greke" i "zabune" koja traje i prerasta u sutinu ljudskog postojanja (ovekov ivot je, u pesnikovom vienju, sveden na otvaranje "tuih sluajnih" vrata), obezliavanje linosti naglaenim odsustvom atributa i insistiranjem na optim zamenicama i neodreenim prilozima ("jedan ovek u jednoj ulici", "u odreeno vreme"), naglaenija karakterizacija predmeta (vrata) nego ljudi ("jedan ovek u jednoj ulici"44/ "vrata sa pohabanim lukom u vrhu"), svojevrsna identifikacija i groteskno srastanje oveka i vrata (ovek se od njih "odvaja" odlazei niz ulicu) jesu stilski postupci, simbolika i emotivni registar po kojima se prepoznaju oni literarni tokovi koji insistiraju na otuenosti urbanog oveka i prenose njegovo oseanje anksioznosti i nezatienosti.

Slinom postupku Raikovi je pribegao i u pesmiovek s kiobranom. U njoj je ovek takoe sveden na vezu s beznaajnim predmetom (kiobranom), a ivot na etnju ulicom tokom koje neznanac s banalnom svakodnevicom "izmilja svoju istoriju" i "svoj veliki ivot"45. ovek se ni ovde ne imenuje niti opisuje, za razliku od kiobrana, za koji se daje niz detalja ("kiobran sa izlizanom braonkastom drkom / Jedan sasvim zatvoren tamni kiobran / Kao uvijeno crno jedro"). Uoava se takoe svojevrsna automatizacija (etnja pod tuim prozorima niz gradsku ulicu ponavlja se periodino), pojaana "ravnomerno tupim" odjekom kiobrana kojim se ovek potapa. U epilogu se, najzad, javlja i motiv vrata sa slinom simbolikom kao u prethodnoj pesmi:

Pred jednom tronom se kuom zaustavljaPred zidomIza koga je boravio sve svoje prohujale godine u nedogledKriom se osvre u trenutkuGleda u isto nebo bez oblakaGleda u kiobranI nestaje zbunjen u vratima.46

Tradicionalna simbolika vrata ponitena je na specifian nain i u pesmiU sasvim utialoj, gde se pesnik fokusira na oveka koji u "sasvim utialoj i skoro smraenoj ulici" stoji pred vratima, ne znajui "da li je iziao / Ili se tek sprema ili razmilja da li da ue", kao to ne zna ni da li je "vreme duboko iza ponoi / Ili vreme noi ve sasvim blizu jutra"47. injenica da je svejedno ui ili izai u kuu/na ulicu ukida granicu i smisao postojanja vrata, a vreme "duboko iza ponoi", simboliki analogno vremenu "noi ve sasvim blizujutra", naglaava sablasnost situacije i doivljaja lirskog subjekta.

Numinozna atmosfera uspostavlja se na jedan drugaiji nain u pesmiJedne nedelje u podne, objavljenoj u zbirciPanonske ptice. U pomenutoj pesmi lirski subjekt iznenada se pojavljuje na jesenskoj obali jednog grada "koji je toliko susedan" njegovoj varoi "kao to su oko i oko blizi na jednom istom licu". To, meutim, nije samo grad nestvarno blizak pa, ak, i identian ("kao to su oko i oko") gradu lirskog subjekta, ve i grad u kome je lirskom subjektu sve nepoznato, kao to je i on sam nepoznat svemu oko sebe. Otuda se u njemu javlja oseaj da "nikada i nigde / I nita / Nije ba sasvim istinski ni postojalo", a oseaj eterinosti, nestvarnosti, empirijske neutemeljenosti sveta u kome se obreo ilustrovan je i neobino uspelim jezikim obrtom. Naime, u poslednjem od est refrena date pesme "Stoji na (njegovoj) jesenskoj obali" izostaje imenica obala, pa lirski subjekt ostaje na mestu odreenom samo vremenskim atributom ("jesenska"):

Stoji na jesenskoj.

Izostaje, dakle, bilo kakva materijalna dimenzija prostora, odnosno sveta u kome "stoji" lirski subjekt. Taj svet je, pri tom, bez glasa i pokreta ("Pas da zalaje bar. // List padne") i iz njega lirskom subjektu kao da nema bekstva:

O ne bi loe bilo da si pioPa onda da bar sutra bude nekako sve drugaije.48

Lirski subjekt je, dakle, zarobljen u zastraujuoj stvarnosti koju bi rado menjao za mamurluk, iji se kraj moe nazreti i oekivati.

Motivtamnicei oseanje da je zadani, realan svet tu i neprijateljski49esto su varirani u Raikovievoj poeziji. U pesmiPriinaoni su kombinovani s motivom buenja u nepoznatom okruenju, svojevrsnom "kazamatu", "sa avlijama i kulama":

Budim se kao sred priine:Udiem vazduh pun magije.Na rukama mi lisiine.A na nogama bukagije?50

Inverzija sna i jave, oseaj utamnienosti i nemoi i buenje u drugaijem svetu od onoga u kojem je lirski subjekt zaspao ("I misao se ve otima / O tome da su svi nestali / I ive drugim ivotima") jesu elementi koji datu pesmu dovode u blizinu moderne proze i moderne fantastike, tim pre to sila koja vlada "kazamatom" u kafkijanskom maniru ostaje neimenovana i skrivena. Meutim, Raikovievo vienje sveta kao tamnice u pojedinim segmentima radikalnije je od Kafkinog: dok Kafkin junak, Jozef K., komunicira s drugim ljudima, ima slobodu kretanja i iluziju da se moe spasiti, Raikoviev lirski subjekt zateen je u pustoj sobi51ili "pustom" muilitu, u kojem se ne uju ni "glas argata", ni "koraci u cokulama".52

Atmosfera nemotivisane i ouene (fantastine i numinozne) utamnienosti uspostavljena je i u poemiToak za muenje, mada u njoj prevashodno, ali ne i sasvim dosledno, fantastika dobija neku vrstu realistinog (psiholoki motivisanog) "izlaza"53. U pomenutoj poemi lirski subjekt se takoe prebacuje u neku vrstu paralelne, subjektivne stvarnosti, u kojoj preuzima ulogu oveka kojeg vreba, progoni i mui neko neidentifikovano, tajno mnotvo:

U vedrome danu (ko grom) miso pueDa sam u obruu i da me ve mue.Vrebali me kriom (moda godinama)Dok me najzad nisu nali slaba, sama.(...)Sad me vode svojim tajnim stepenitemI ve mi se grlo sui, vodu item.54

Mnotvo koje prati, sprovodi i isleuje lirskog subjekta zadobija postepeno demonski karakter kree se neujno i poseduje groteskno-fantastinu bezoblinost (amorfnost), a insistira se i na njegovom superiornom smehu, koji, i u tradicionalnoj kulturi55i u Raikovievoj poeziji56, poseduje htonsku prirodu:

Iako se dugo ve penjemo skupaujem kako samo moj stepenik lupa.(...)Odgonetam gde sam: svud lica i flekeUtisnute u zid ili senke neke.

Sa svih strana zure oi nepoznateKo u ptica to e na plen da se sjate.(...)Gde su druge oi to vide i onoega skoro nema? Ree glas ko zvono.(...)Tek izuste gde su... sustie me gde je...Glas to pola preti, otpola se smeje.(...)Jeknuh, kao zvono ija, a sred eha:Sve potonu u muk s tankim rubom smeha...57

Zasnovana na demetaforizaciji frazeologizma (sabrati se, u znaenju pribrati se), slika telesne distorzije i fizike necelovitosti lirskog subjekta takoe zadobija fantastino-groteskne dimenzije:

Sabirao sam se i skupljao deoPo deo svog tela dok ne postah ceo.(...)(A tek sam kasnije, s vremena na vreme,Otkrivao da mi fali ruka, teme...).58

Vetim poigravanjem s uvenom Galilejevom replikom "Ipak se okree!" u zavrnim stihovima poeme motiv utamnienosti podie se na metafiziki nivo. Inkvizicijski toak za muenje postaje metafora ivota samog, a Zemlja mesto stranstvovanja lirskog subjekta59:

I dok mi i ovu misao ve lomeVrtim se na vaoj Zemlji, toku mome.60

Oseaj usamljenosti61, apsolutne (samim tim i nerealne) izolovanosti od ljudi i vienje sveta kao tamnice/geta prepliu se i u pesmiO kako dugo. U njoj lirski subjekt, koji dugo nije ni s kim "ni re reko", "u starom ruvu", zarastao u dlaku i dugih noktiju ime je sugerisano udaljavanje od kulture i pribliavanje animalnom izgledu i neljudskoj prirodi opisuje povremene none izlaske "ka svom trgu-getu" i oseaj zatoenosti u krugu:

I tek ponekad, u as tmine,Kad i poslednji korak mine Kretao sam ka svom trgu-getu:

I vrteo se svu no duguKao robija po svom kruguIli kuglica u ruletu.61

Uprkos istinskoj pesnikovoj bliskosti s prirodom, u poeziji Stevana Raikovia oseanje nesigurnosti i straha povremeno izaziva i bilje, koje dobija ljudske dimenzije i pretvara se u neku vrstu numinozne sile koja ugroava i plai lirskog subjekta. Tako u pesmiVidikpejza u prozorskom oknu postaje strani motrilac: on dobija "hiljadu oiju", grane drveta "izduuju iju", brda s "beonjaama snega" "pilje" u posmatraa, dok "mrki poskok ile" pritajen "uva dub i eka"63. Sve lekseme ukljuene u navedene metaforine spojeve motriti, piljiti, posmatrati, ija, poskok, pritajen izrazito su negativno konotirane i sugeriu oseanje paranoje i straha od sveta.

U pomenutoj pesmi prizvana je, uz to, i drevna slika zmije u korenu drveta:

Sve me posmatra: mrki poskok ileto sav pritajen uva dub i eka

koja se svojom tradicionalnom simbolikom sasvim uklapa u naznaeni znaenjski kontekst. Naime, u arhainim kulturama zmija je olienje demonske prasile/adaje, koja se sukobljava sa solarnim principom/pticom i preti unitenjem kosmosa i regresijom u poetni haos. Kao antipodi, pomenute ivotinje pozicionirane su na suprotnim krajevima prostorne vertikale ptica u vrhu, a zmija u korenu drveta64 pri emu valja naglasiti da je u srpskoj i slovenskoj tradicionalnoj kulturi dub, odnosno hrast sveto, kultno drvo, za koje se vezuje niz ritualnih radnji i verovanja i koje vrlo esto simbolizuje Kosmiku osu (axis mundi)65. Poigravajui se s tradicionalnim simbolima Raikovi je, dakle, prizvao sliku iskonskog zla i, prividno pevajui o pejzau, intenzivirao i gotovo metafiziki utemeljio oseaj ugroenosti i straha.

Najzad, u pesmiVidiklirskom subjektu ne suprotstavlja se samo okruenje (priroda, pejza), ve i telo, odnosno delovi tela, to je, dakako, jo drastiniji vid otuenja:

Motri me zimsko nebo uvrh rama.Motri me ruka moja, pesma sama.66

Po oseanjima ugroenosti i paranoje, a, u izvesnoj meri, i po elementima fantastike, prethodnoj pesmi bliska je pesmaPanonske ptice, gde je opisan doivljaj lirskog subjekta koji, poremeenog oseaja za vreme ("Bio sam tako siguran // Kao da sam od davnina iveo // I kao da je isto toliko ravnoga vremena / ispred mene"), izlazi iz sobe u numinoznu, "prozirnu" stvarnost koja ga motri i vreba "u svojim zasedama nevidljivim":

Bilo je tako vedroI prozirnoDa se skoro sve videlo:

Svaka stvar

I iza stvari jo kao da se neto tajno micalo

I kao da je na mene samoPo neto nejasnoIz svega

Odavno u svojim zasedama nevidljivim pomno ekalo.67

Strah lirskog subjekta od sveta "brisanog prostora" zadobija postepeno groteskno-fantastine razmere:

Moe me neki pijani poznanik drmusatiitavu venost za rame.

Moe me neko zameniti sa nekim

Poeti priu

Traiti moda dug nepoznati.

(...)Mogla bi i ptica neka da me udariI to kljunomU oko.I veno

I venost kao prokletstvo banalnog ivljenja (drmusanje pijanog poznanika), i strah od gubitka/zamene identiteta, i insistiranje na scenama bola i nagrivanja jesu momenti koji u drastinom vidu i u veoma modernom poetikom kljuu doaravaju frustracije urbanog oveka.

Elementi numinozne fantastike i oseanje nemoi i ugroenosti javljaju se i u pesmiU magli, u kojoj simbol nerazluenosti i iskonskog haosa magla ovladava svetom, asocirajui apokalipsu. U pomenutoj pesmi lirski subjekt pokuava da pobegne iz magle koja se iri, ali na groteskan nain, u stilu onirine fantastike, doivljava metamorfozu koja mu onemoguava spas:

Magla vlada svetom (il se sprema).Od nje se vie odvojiti neu.im zavesu maknem: ve na mene sleuDimljive latice cveta koga nema.

Evo beim kroz nju, iz nje, ali sporo.Manje mi se noge kao u kornjae.Ceo dan sam io, a kad me mrak taeStojim usred magle neodmako skoro.68

Motiv prividnog kretanja ili nemogunosti kretanja uprkos elji i nameri da se odmakne i pobegne javlja se u nizu Raikovievih pesama i predstavlja neku vrstu slike kojom se doarava sputanost i nemo lirskog subjekta.69Ovoj gotovo metafizikoj statinosti simboliki je bliska tenja da se ivi svet i lirski subjekt uspavaju, okamene ili na neki drugi nain uine nepokretnim. Kljuni motivi Raikovievog pesnitva kamen, drvo, uspavanka imaju, pored ostalog, i pomenutu simboliku nijansu. Meutim, dok u Raikovievoj poeziji lirski subjekt tei nepominosti i preobraaju u neivu prirodu i bilje:

Ja bih makar za tren da sam neto drugo,Al sa ovom starom milju, okom, uhom.U crep sam se drevnog krova spnjosno, ugo:Nek zeleni liaj raste mojim duhom.(...)Onda moje telo sanja spokoj grma;Moja ruka granu; prsti list to huji.(...)Bledost moga ela kameni san sniva:Ja belutak za tren postah ukraj vode(...),70

dok njegova volja zamire i on se identifikuje s drvetom:71

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta.I gle: stojim sada drvo, sa obranim plodom.Mre u zglobu vonja da se maknem s mesta.ta da radim s rukom iunjoj sa slobodom?72

mrtav svet oivljava "mali kamen" raste73, "greje se na suncu" i "mie obrvama"74. Dolazi, dakle, do svojevrsne inverzije mrtvog i ivog i povremenog prodiranja u prostor fantastike.

Prethodno naveden autopoetiki, gnomski iskaz iz prvog stihaUmorne pesme Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta" moda najeksplicitnije svedoi o injenici da je u osnovi Raikovievog pevanja, izmeu ostalog, i strah od sveta, koji je u njegovoj poeziji artikulisan na razliite naine. Neki od njih su bez obzira na metaforinost priroenu poetskom jeziku i upotrebu poreenja, potencijala i glagola kojima se relativizuje doivljaj (ini mi se i sl.) izuzetno bliski modernoj fantastici.

U naznaenom analitikom kljuu mogla bi se posmatrati i tema dvojnika, koja je sama po sebi i fantastina i numinozna, mada se dodiruje sa stanjima duha i uma koja mogu imati odreena empirijska, psihoanalitika i psihopatoloka tumaenja. U pesmi reitog naslova Dvojnik opevan je paranoian strah lirskog subjekta i permanentno oseanje nelagodnosti zbog prisustva bezoblinog "dvojnika" s nesumnjivo demonskim, avoljim atributima:

On nema oi al me vavek gleda.Ima za mene uvek re nemutu.

On prvi ane onu miso utuOd koje beim ko od vatre, leda.75

Dalje u pesmi javljaju se motivi koji bi lako mogli imati ishodite u usmenoj tradiciji:

Kad poem za njim osvanem sred blata.Strano me dri, a neima ake.Ili me puta nebu pod oblake,A kada padam on me ne prihvata.

I blato i nono kretanje ukazuju na htonsku prirodu "dvojnika" i asociraju predanja u kojima su tematizovani noni susreti smrtnika s vilama i drugim demonskim biima. Najzad, u epilogu se uvodi i motiv smeha, koji se, kako je ve reeno, i u tradicionalnoj kulturi i u Raikovievoj poeziji, vezuje za avola i demonske likove. Atmosfera koja prati smeh numinozne sile i lekseme za kojima pesnik posee (najeen, izbode, slomnjeno staklo) svedoe da je Raikovi datu simboliku imao na umu:

Kad re zaustim ja umesto ehaNajeen ekam da me sveg izbodeSlomnjeno staklo njegovoga smeha.

Motiv dvojnika sree se i u poemi o crnom Vladimiru, gde se pesniki subjekat identifikuje sa smrtno bolesnim Ciganinom:

Ja ve po neto s njime delim(I pomalo se sa njim ruim):Kad hodnicima etam belimJa i za njega jednu puim.(...)Ve kao da sam mu u seniI stojim pred njim slian robu.I kad umre, on e u meniDa trune due no u grobu...76

i uRazgovoru s ilovaom, u kojoj je opevano udvajanje lirskog subjekta tokom izrade njegove biste:

Stojim za svojim sopstvenim potiljkomKao da gledam sebe uza smrti(Dok preiveli vajar blatnim iljkomSvog malog prsta po mom uhu vrti).(...)Oseam-vidim nae tajne nitiIskonska grudo prenuta iz tmina:Ti e umesto mene ovde bitiDa nosi moj lik kad ja budem glina.

U dve pomenute poeme, dvojnik je, na prvi pogled, iz druge sfere to nije ni htonski lik ni demonska sila koja prati i progoni lirskog subjekta, ve bolesnik (Vladimir Puri), odnosno pesnikova bista. Meutim, i oni poseduju atribute koji ih dovode u jasnu vezu s onostranim: Vladimir Puri jecrni nasmrtbolestanCiganin77, dok su bista i lirski subjekt svojevrsni odrazi koji se zrcale preko smrti ("Stojim za svojim sopstvenim potiljkom / Kao da gledam sebe iza smrti").

Najzad, u kontekstu prie o elementima fantastike u poeziji Stevana Raikovia valjalo bi se osvrnuti i na temu odnosa izmeu sveta ivih i sveta mrtvih. U prethodno pomenutimZapisima o crnom Vladimiru, u uvenoj lirskoj minijaturi iz osmog dela (Varijacije), granica izmeu dva dijametralno suprotna sveta ovog i onog korenito je uzdrmana, to datu pesmu dovodi u prostor fantastike. Crni Vladimir pojavljuje se u pomenutoj minijaturi kao numinozni, noni eta, koji u pono bere cvetove "da resi tajne svetove" i kao pokojnik koji se, s kosirom preko ramena, nou "krade breinom":

Ogrnut belom teinomS kosirom preko ramenaKrade se kosac breinomPobego ispod kamena.

Mirie teka kominaNad selom i nad ledinomNo je ko crna dominaSa belom takom jedinom...78

Nonom etnjom kosca, pobeglog "ispod kamena", "s kosirom preko ramena", prizvan je arhetip smrti kao kosaa i napravljen prodor u "istu", konzistentnu fantastiku, za koju nema mogunosti realistinog tumaenja79.

Motiv bekstva umrlog u simbolikom vidu javlja se i u ciklusu pesama posveenom preminuloj pesnikovoj supruzi, Bojani, u kojem pokojnica ima dvosturuku egzistenciju:

Iako znam da tamo leiRasuta sva do zadnje truniOseam kako amo bei.

To trai leaj u mom telu.Na dva si mesta: onde truni,Da bih te ovde imo celu!80

U navedenoj pesmi, meutim, pomenuti motiv ostao je "u sferi emotivnog i psiholokog doivljaja", pa fantastika "dobija neku vrstu mogueg realistinog 'izlaza' u pretpostavljenom pjesnikovom zamiljanju ili u nekoj vrsti njegovog halucinantnog vienja"81.

Ipak, iako se u datoj pesmi, kao i u celom ciklusu uopte, prevashodno opeva subjektivan doivljaj i lina fantazija, duboka veza s pokojnicom nakon njene smrti jeste neto to istinski ugroava ivog i poseduje elemente numinoznog, ak i onda kada se ne zalazi u polje fantastike82, o emu svedoi pesmaTi si moj ivot videla iz bliza, gde je pomenuta veza uzrok nestanka ivoga za ivota. S pokojnicom se, naime, gasi i egzistencija lirskog subjekta, jer on na ovom svetu ostaje kao neka vrsta ivog mrtvaca i oveka bez odraza u ogledalu:

Sedim za stolom i ne znam svog lika.Pred ogledalom zalud mi je stati:U tvome oku bila mi je slika.

Ve pola mojih stvari s tobom trune.Niko me sada ne zna, nit e znati:Iz mene zjapi rana mesto nule.83

I u pesmiPost scriptumproblematizovana je granica izmeu mrtvih i ivih, ali iz perspektive koja sama po sebi zalazi u domen fantastike. Pesma je, naime, ispevana sa stanovita i glasom pokojnika, ali se, uprkos drastino izmenjenoj taki gledita, u njoj prepoznaje isti emotivni spektar i ista vrsta straha kao i u pesmama ispevanim glasom ivih. Dominiraju oseanja usamljenosti ("Ve smo pod zemljom, razbacani, svako sam") i paniek i motiv nemogunosti uspostavljanja eljenog kontakta i komunikacije i s drugim pokojnicima i sa svetom ivih:

Tako sa svetom dodirnuti maloI uspanieni usred svoje rakeNapregnemo se (kom je ta ostalo)Da kroz cev zelenu dobijemo znake.84

Apsurd, groteska i paradoks85, prodor u fantastiku, iracionalna stanja, automatizacija ponaanja i specifian emotivni registar strah, paranoja, nemo jesu elementi na koje je u poeziji Stevana Raikovia malo obraano panje. Te elemente, meutim, ne bi trebalo zanemariti: oni su, kao to smo videli, obeleili jedan bitan i vredan segment Raikovievog stvaralatva i svedoe o injenici da je Raikovi bio pesnik kompleksne oseajnosti, prijemiv za razliite stilske postupke i orijentacije. On je nesumnjivo bio sklon romantiarskoj koncepciji pesnikog nadahnua, strogoj formi (sonetu i katrenu) i specifinoj simbolizaciji stvarnosti (ptica, kamen, reka), zbog ega se s pravom smatra batinikom romantizma i simbolizma86. Raikovi je, meutim, pevao i o egzistencijalnoj zebnji i otuenju modernog oveka87, i to u veoma modernom, groteskno-fantastinom kljuu, po emu je bio blizak nekim radikalnijim literarnim pravcima. Dodirujui razliite linije srpske i svetske lirike i oslanjajui se na razliite, ak i meusobno suprotstavljene i gotovo iskljuive poetske formacije, on je, ipak, ostajao autentian i samosvojan, to ni kritici, ni italakoj publici nije moglo promai.

Lidija Deli, Beograd