vida ognjenovic - kanjos macedonovic

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicKanjoš Macedonović

Drama u tri dela

LICA: STEVAN, ljuti, naprasiti Andrović KRSTO, pozivar i oglasnik. Čuje se od Praskvica do Kufina. NIKODIM, zovu ga Mrkodim RADE, željan sveta MITAR, pametar i mudrac. Puna usta narodnih izreka. STIJEPO, najstariji suća GOLUB, pitom i lukav, na priliku svome imenu LUKA, lukaviji i od Goluba i od lisice VUKAC, najlepši, a hrabar DASKALE, ikonopisac OTAC FILIMON, kalućer, učitelj i pisar OTAC GERASIM, kaluñer putnik KANJOŠ MACEDONOVIĆ, niska struka, opasna koraka, a mudra pogleda FURLAN, odmetnik. Ražalovani zapovednik broda. FRANCISKUS FOSKARI, mletački Dužd DRUŠKO DI KATARO, tumač, doušnik, stražar i još ponešto NIKOLO DIEDO, kapetan od straže u Mlecima REKTOR ANDREA DA MOLIN, Duždev doglavnik IVKA, nekad pčela, nekad osa. Bacila čini na Kanjoša. VIDOSAVA, kćer Golubova koju je Vukac ugrabio KATNA, Ivkina maćeha, ugledna matrona ðOVANA GRACIJA FOSKARI, Duždeva kćerka SINJORA DE DOLČI, njena dojilja SINJORINA DE DOLČI, drugarica Duždeve kćeri Iskušenik Jovan Duždeva svita. Narod. Vojska. Ribari. Trgovci i ostali.

Dogaña se u XV veku u Paštrovićima u Veneciji*

* Kao izvori za ovu dramu korišćeni su mnogobrojni istorijski zagšsi o Paštrovićima i Budvi, kao i pojedine pripovetke Stefana Mitrova Ljubiše.

I DEO

S BRADOM ILI BEZ BRADE?

(Dvorište manastira Praskvica. Vreme posle jutarnje službe. Oko Stola od pravde lagano se okuplja sudbeno veće Suda dobrih ljudi. Otac Filimon posluje oko Stola. Pripravlja pribor za pisanje, primiče stolice. Stijepo, ugledan, stariji „sudija" iznosi knjigu Carostavnik i svečano je polaže na Sto od pravde. Pristižuostale suñe i „kmetovi umolnici". Udaraju crkvena zvona. Kroz neku setnu

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicmelodiju čuje se pesma mlade devojke koja stoji pod drvetom u gornjem delu dvorišta i peva.)

VIDOSAVA (peva): Iš sokole iza gore, Mrsko mi je perje tvoje, Opako je oko tvoje, Tico grabljiva! Tico grabljiva! Iš sokole iza gore, Proleti mi mimo dvore, Lovci će te uloviti, Krila će ti salomiti, Tico grabljiva! Tico grabljiva! Ne spuštaj se niz liticu i ne grabi prepelicu, Lovci će te uloviti, kandže će ti zatupiti, Tico grabljiva! Tico grabljiva! (U donjem delu dvorišta, na kamenoj klupi, kunja stari kaluñer, isposnik, otac Gerasim. Dva mlaña noveka (Krsto i Rade) mu prilaze, pažljivo ga podižu, pa ga s velikim poštovanjem vode ka Stolu od pravde. Putem Rade pokušava da ga neprimetno izmeri od kamilavke do zemlje, pletenim, tankim užetom. To mu slabo polazi za rukom, jer se Kaluñer stalno vrpolji, kao da se brani od muva. Iz crkve izlazi Mitar, kreće prema stolu, ali se nečega priseti, pa se vrati u crkvu. U dnu dvorišta naočita žena nešto usrdno objašnjava ćudljivom devojčetu, koje se duri i vrpolji. Žena drži u ruci brižljivo zamotanu daščicu. Ponekad njome zamahne na devojku, ali se na vreme trgne i prekrsti. Priteže devojci haljinu oko struka, zagleda je sa svih strana i daje joj poslednja uputstva.) KATNA: Zavrni rukave, ma ne previsoko, pa plaho oplakni skaline, a da ostanu čiste ko da su od stakla. A brzo da vjetar oko tebe uzigra. Onda svaku travku izmeñu ploča žustro oplijevi, ali mahom, mahom, da ti ruke lete, a oči nisko obori na to što radiš. I ne zaklanjaj se, no sve malo iskosa da ti se dobro vidi rad... IVKA: Ko da si me dovela na pazar! KATNA: Šta ću ti? Braća ti mala, a otac star, a jezik ti kolik jarbol u lañe. Bježemomci od tebe... IVKA: Neka bježe, ja se neću udavati! KATNA: Muči iskopnice! IVKA: Neću! Ajde pitaj onoga kaluñera, ono je putnik, neka me uzme za vodilju. S njim ću po svijetu! KATNA: Savij jezik, naletnice, greota se rugati sa duhovnikom! IVKA: A ti što oćeš da me udariš ikonom? KATNA: Oprostiće Sveti Nikola! IVKA: Okle znaš da je to Sveti Nikola? Još ti nijesu presudili!

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicKATNA: Udri se po zubima, ševrduljo vjetrušasta! Božijega ti se lijeka ne zna, kad si osa, kad si čela! IVKA: Evo, majčice po sto puta, evo dobra sam, majko majčice, čelica sam, opraću skale, oplijevit ploče, sve ću sve, majčice, samo upitaj koga za ono... (Na vratima se pojavljuje Stijepo. Ivka i Katna zastanu.) STIJEPO: Da se lagano počinje! KATNA: Vidje li ga? IVKA: E. KATNA: To je on. IVKA: Au! KATNA: Pogle kakvo mu je oružje i odijelo? Što modro, modro, što crno, crno, a sve sija da se sunce zakloni od blijeska. Čula sam da ima što mu i ne treba. Bačve vina od dvades godina, ravne kamenice ulja. Od onoga što se preliva godinu bi se mastila jedna familija. Dva mu mlina pred kućom melju žito... Pogledaj ga malo, ali krotko i umilno... IVKA: Ako ga pogledam onako starogrožljiva, samljeće ga munja ovi čas! KATNA: Umukni, ukletnice! Ono je umilnik i ublaga sirotinji. Hrani siromaha i potrebnika, gosti ranioca i kasnioca, a vazda mu na trpezi pogača hljebača i cunet rakije megarije... IVKA: A kad popije kap, pošto ne drži vodu, odmah mu krene niz noge... KATNA (zasmeje se, ali pokušava da se savlada, pa strogo vikne na nju): Umukni, stida nemaš, zastidnice! Blago onoj koja njemu doñe. Da ti oćeš biti tesreće, jadna ti sam! IVKA: Zašta bih mu kad me niti vidi, niti čuje... KATNA: Ivka, jadna, godine samo mudrost dodaju! IVKA: Prekini, sad ću zapjevati iz svega glasa! KATNA: Momče ljubi plaho, na mahove. Danas evo ga, sjutra nije ga. A sredovječan čovjek divno zna šta je žensko i za šta je!... IVKA: Zapjevaću! KATNA: Ja sam za tvoga oca udovca došla, iako sam malo manje od njega mlaña no ti, pa šta mi je... IVKA (peva): Staro momče, suva javorina Sunce grije, a javor se suši Dažd ulije, a javor se ruši... KATNA: Muči, grdna, ostadosmo danas za rugu obadvije oñe...! IVKA (peva): Mlado momče vita borovina Sunce grije, bor se vrhom vije Dažd okreni, a bor zazeleni! (Katna joj stavlja ruku na usta, jer primeti Mitra koji baš nailazi iz crkve. Kad Mitar doñe blizu, zagrli Ivku, smeši se krotko.) MITAR: Lijepo grlo... KATNA: Smijaćete nam se. Ovo je moja pokojna baba pjevala da nas veseli dok sam bila djevojčicom, pa namolih Ivku od želje, a pokojnici za dušu da zapjeva... IVKA: Pitaj ga! KATNA: Ne bih za život brata!

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicIVKA: Zapjevaću još goru! KATNA: Ne kukavice crna! IVKA: Pa pitaj! KATNA: Vrnu li se to Kanjoš iz Mletaka, neko reče? MITAR: Nije da ja znam. KATNA: Naručili smo neki lijek jednoj kumi iz Crmnice, pa... MITAR: E. IVKA: Pitaj kad mu se nadaju! KATNA: Bolje neka mi desno oko iskaplje na ovu ploču! IVKA (peva): Ko će stara dvoriti magarca... KATNA: Muči, grdna... IVKA (peva): Ko će grdna prevrtati starca... KATNA: A biće da mu se nadaju brzo? (Mitar je otišao kod kaluñera i momaka, pa je ne čuje.) IVKA: Ne čuje te! KATNA: A kad mu se nadaju? (Mitar je u razgovoru sa Krstom i Radom. Ne čuje Katnu. Ivka otrgne daščicu iz Katninih ruku, prisloni je sebi na grudi, pa sezagleda u nebo.) IVKA: Sveti Nikola, ili koji si da si, lijep si ko po noći zvijezda, molim ti se, ako znaš za ljubav, primakni danas tu galiju neka pristane... KATNA (otima joj daščicu): Dako ga ñe proždere kakva malahna srñelica neñe na more! IVKA: Zapjevaću! KATNA: Ako se nañe bez kape, moći će ga založiti odjednom, onu silu! Onu peču mušku! IVKA (peva): Staru konju muve tovar čine... (Katna žuri prema Stolu od pravde.) STIJEPO: Da se započinje suñenje! Ljudi! MITAR: Šta to činite od toga božijega ugodnika, što se griješite, boga radi? KRSTO: Od lijeka se ovo čini. Oće Rade da mu uzme omjeru! MITAR: Ošta liječi? KRSTO: Od svašta. MITAR: Ma neka? RADE: Pomozi, Mitre, kumstva radi! Pada mi jedan mali brat s gore, pa mu u roždanik reče da mu se dobavi omjera Vitlejemskoga kaluñera, te da se š njome opaše u prijekrst, pa bi mu se boljka makla ko božjom rukom... MITAR: Bojim se da nije grijeh, a i meni bi trebala jedna od zaduve! KRSTO: Nije grijeh kad je za lijek! Bilo bi da je za smijeh! MITAR: Pa uze li ti? RADE: Nekako ne mogu da ugodim da je prava... MITAR: Dobro pazi, ne loži se na vatru! Ne smiješ u kuću unositi krivu omjeru, to je gotovo zlo! RADE: Zagovori ga malo, pa ću i tebi jednu uzeti... (Mitar nešto pita oca Gerasima, okreće ga moru i pokazuje mu rukom u daljinu. Otac Gerasim se zagleda tamo kud mu ovaj pokazuje. Ivka proleti mimo njih sa vedrom vode u rukama. Rade pogleda za njom, otac Gerasim se pomakne. Omjera opet nije

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicprava. Pokušavaju ponovo. Stijepo lupa rukom po Stolu. Muzika. Iza grma izviruje Daskale, pa sve to slika na dasci brzim potezima.) STIJEPO: Začamasmo, ljudi! Nevolja je da se počinje! (Ljudi se okupljaju. Stijepo stavlja desnu ruku na Carostavnik, pa polagano i autoritativno otpočinje sudsko većanje.) Časne suñe, kmetovi umolnici, bogougodnici, plemenici i mladeži! Danas se za ovijem Stolom od pravde presuñuje smućenije oko ikone i grabež djevojački. Bog je sami, slava mu zadovijek, poslao meñu nas oca Gerasima, kaluñera putnika i Vitlejemskoga isposnika, koji će nam ikoni biti za tumača... GOLUB: Umolio bih Sud dobrijeh ljudi da se o mojoj tužbi najprije zabavimo, prešan sam doma... STIJEPO: Tvoja je tužba od više priče. Na stvari je to što je Vukac Živkov zarobio Golubovu kćer Vidosavu i trideseti je dan vjenčao u turskoj zemlji. Sal Golub ovo časno sudsko kolo pita da se to krivodejstvo razriješi. Ikona jest sveta krivica, te nju najprije treba da riješimo. MITAR: Pa neka se sud čini tijem rsdom. OTAC FILIMON: Neka! KRSTO: Neka pristupi Katna Jankova s ikonom, a s druge strane neka stoji Daskale Ikonopisac! (Katna zauzima pozu smerne i stidljive žene, gleda ispod oka i nastoji da što manje smeta. Ivka riba skale. Pljuska voda.) STIJEPO: Ispričaj, Katna, ma u najkraće, ocu Gerasimu ono što si prošloga petka nama, pridaj malo glasa, ali ništa drugo! KATNA: Svu sam dugu noć premišljala, kukavica, liše doma, roda i kumovskije kuća, kako da oplačem svoju napast, a da vama ne dosadim. Evo ti, oče sa stidom i zazorom pristupam ruci! Moj dom slavi Svetoga Nikolu zimnjega, pa, sad prije no mi domaćin krete na put, starinska nam ikona stade da suzi. Za tridana roni niz nju, svaka kap ko biserovo zrno. Reče neko da je to odveć zla sutuka i da se ta ikona ne smije držati u kući. Te je mi blagosjeno priložismo manastiru, uz zavjet da ćemo kući od prvijeh para dobaviti drugu... STIJEPO: Te ti onda kod Daskala, pa njemu pare, a on tebi ovu drugu ikonu... KATNA: E. STIJEPO: I? KATNA: Neobična mi kuća bez ikone, te je prodadni dvadeset ovaca vune i tri punane čele meda, pa Daskalu po priliku. On ti onda fino uze jednu s one nasložene hrpe, natače na nos naočari, pa zapisa nešto na njoj oštrivom i grebuljama, a ja njemu iz ruke u ruku deset perpera, na! DASKALE: Časni sude! STIJEPO: Stani, Daskale! Te ti onda, Katna, s ikonom u crkvu... KATNA: E. Valja, po redu, ikona da odstoji trideset dana u ikonostasu da se osveti... STIJEPO: Te? KATNA: Ja u crkvu, kad tamo, jad i jadilo po moju glavu. Zavika popo: To te neko, jadna, ljuto prevario, pa ti podmetnuo neko mladunče umjesto Svetoga Nikole. Nije ti to Sveti Nikola! Šta, jedan? Nije boga mi! A da ko je, projadih? Malo naliči Svetome Stevanu, ali isto ne bih se zakleo ni za to... (Katna se okrene Stijepu, jer otac Gerasim kunja, nešto od njene duge priče, nešto od

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicvrućine.) STIJEPO: Oče Gerasime, ti i bog samo možete presuditi je li ova prilika Svetog Nikole prikladna, ili nije? (Katna poljubi ikonu, pa je uz duboki i smeran naklon daje u ruke ocu Gerasimu. Ovaj se malo trgne iz dremeža, gleda ženu, vidi u svojim rukama ikonu, pa shvati da mu je ona poklanja...) OTAC GERASIM: Zahvaljujem ti, dobra ženo! No ja sam kaluñer putnik, meni jedom svaki manastir ñe doñem. Ja ću ovu lijepu ikonu priložiti ovome manastiru... STIJEPO: Prečasni oče Gerasime, je li ovo Sveti Nikola? OTAC GERASIM: Vidim, vidim, da je to ikona! Velim darovaću je manastiru... MITAR: Je li to prilika koja oslikava Svetoga Nikolu zimnjega? OTAC GERASIM: A? MITAR: Je li to Sveti Nikola Zimski? OTAC GERASIM: Kako? RADE: Zimski! OTAC GERASIM: Ruska? A, to je lijepo. Ruske su ikone velika majstorija i ljepota. (Hoće da doda ikonu ocu Filimonu) STIJEPO (hvata Daskala za ruku, pa ga privodi ocu Gerasimu): Ova ruka, evo, oče ovom je rukom ta ikona napisana. No ti nama kaži je li to Sveti Nikola? OTAC GERASIM (Daskalu): Nu vi eta zdjelali? Boljšo spasibo! Krasivaja, očen krasivaja... KATNA: Šta će to reć, je li, ili nije? STIJEPO: Oče Gerasime, je li ovo ovdje Sveti Nikola, slava mu i milos? OTAC GERASIM: Čuo sam da je Rus! KRSTO: Puštite mene! (Viče ocu Gerasimu na uvo.) Oče Gerasime, je li ova prilika sveti Nikola zimnji? (Otac Gerasim najzad čuje šta hoće od njega. Zagleda ikonu, prinosi očima, odmiče, žmirka, okreće, pa pripita Krsta.) OTAC GERASIM: Nešto ne vidim dobro, ima li na slici dugu bradu? KRSTO: Nema! OTAC GERASIM: A je li mu ovo vladičanska odežda zlatotkana do zemlje, a po njoj krsti i zvijezde kao po vedru nebu? KRSTO: Nije! OTAC GERASIM: Je li mu u jednoj ruci krst, zlatan, a u drugoj knjiga zaklopljena? KRSTO: Nije! DASKALE: Jes knjiga! OTAC GERASIM: E, onda to ti nije Sveti Nikola! MITAR: Može li ikako da se prizna Sveti Nikola bez brade i odežde do zemlje? KRSTO: Čuješ li šta ti otac Gerasim veli? Ne može! MITAR: Brojaju li se slova? STIJEPO: Oče Gerasime, odje piše da to jes Sveti Nikola! KRSTO: Oče Gerasime, to što slova kažu, broja li se? OTAC GERASIM: Nije ovo Sveti Nikola! Sveti Nikola je stari svetac! KATNA: A, kuku da mi je! Mene je odma nešto štuknulo pod rebro tek sam viñela ñe Daskale pripisa ona nekolika slovca pokle je pare uzeo... OTAC GERASIM: Drži li u ruci strijelu, a za pasom tobolac?

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicSTIJEPO (zagleda ikonu): Ne drži! OTAC GERASIM: Onda je to Sveti Todor Tiron! DASKALE: Nema strijelu ni tobolac! KATNA: Aj kuku! Da bi barem Sveti Stevan, slušala sam za njega, dala bih ikonu bratu, njemu je to crkovna slava! Ali šta ću s tijem Todorom, na jad mi došo! KRSTO (viče ocu Gerasimu na uvo) Nema strijele ni tobolca! OTAC GERASIM: Djeco moja, što se vi toliko svi iza glasa derete? Ne valja da tako urlate pred vratima crkovnijem! Žalosti što ste svi tako mladi oglunuli. Biće da je to od ovoga vjetra. Zaludu govorim, ali šta ću kad me ne čujete! Ovo oñe nije Sveti Nikola. Ovo je nekakvo ñače, a Sveti Nikola je starac, vladika! DASKALE: Časni sude, dobri oče, blagoslovi, grešan jesam! Oprostite mi najprije na množini riječi! Oči vide, koje vide, da ovo jes prilika mlañega sveca.No nije ni Sveti Nikola mogao ostarjeti, ni vladikovati da nije momkovao i ñakovao. A izmeñu mene i ove žene nije bilo pogodbe u koje ću ga godine pisat, no da joj bude lijepa ikona, fino obojena, da je milokrvna prilika, a da nepušta ulje... STIJEPO: Čuo si divno oca Gerasima: Sveti Nikola ima biti pisan sa bradom i u odeždi! RADE: A ja, ljudi, gledam nešto ovu priliku, pa mislim da bi svakoga sveca trebalo pisati da je mlad i lijep. Divno ih je gledati u kreposti, a vjerujem i njima bi to bilo milije... STIJEPO: Udri se, Rade, po zubima! Ima i staraca lijepijeh! RADE: Pa onako. STIJEPO: Ajde, imamo oñe preče rabote! Oćeš li ti, Daskale, da se pravdaš da si ti oñe napisao mladoga Svetoga Nikolu zimnjega? DASKALE: Oću! STIJEPO: Pa kako ga onda otac Gerasim nije prepoznao po nečem? DASKALE: Niti gleda, niti vidi! STIJEPO: Ne laj! Ne vrijeñaj božijega ugodnika! NJegove su oči i božije! Malo izdalje i udublje vide no naše! DASKALE: Niko od nas živije nije Svetoga Nikolu gledao oči u oči da zna kakva je njegova zraka bila! Mi ga daskali grešnijem rukama pišemo po kazivanju i prenašamo mu naličje sa starodrevnijeh ikona... STIJEPO: Pa je li tebi iko ikad kaživao za naličje Svetoga Nikole maloljetnoga? DASKALE: Jes. KRSTO: Ko? DASKALE: Promisao božija, koja mi ruku za likom vodi... STIJEPO: Proñi se, Daskale! Da to valja da se Sveti Nikola piše ko momčić, sjetio bi se toga neko i prije tebe! DASKALE: Ovo je Sveti Nikola ñakon, a ne momčić! STIJEPO: Cio vijek se taj svetac piše s bradom, a tebi to ne valja. Priznaj krivicu, bolje ti je! Manja će ti i globa biti! DASKALE: LJudi! Kakva je krivica što sam sveca napisao da je mlañi i ljepši, dasu boje svjetlije, a nebo iza njega modro i jasno...

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicMITAR: Pa evo da priupitamo ponovo oca Gerasima. STIJEPO: Ne, boga radi! Ko će ga dozvati! No da sudimo krivicu ko što je vidim. DASKALE: Sude dobrijeh ljudi, kakva je krivica... OTAC FILIMON: Časni sude, ima crkovni ustav po kojem se ikone imaju pisat! Jes Sveti Nikola stari svetac i Jes vladika, a zakon od crkve veli da se tako treba pisat. Ali ako ga ruka majstorska napiše drukčije, pa ako je prilika sjaja plemenita, to jes grijeh o zakon, ali crkovni, ne ljudski! STEVAN: Daskale je ovu ženu prevario! Zapisao je na ikonu da je Sveti Nikola, a nije! STIJEPO: Je li kriv? (Svi se slažu da jeste i u znak zaključka udaraju rukama poStolu.) DASKALE: Bogougodni ljudi, ja sam božji i vaš! Grešan jesam4 za mnogo, ali nijesam za ovo! Devet je tvrdije kora na hljebu od zanata ikonopisca kojem sam se malo sam naučio, a malo mi bog ruku vodi. To je zanat skup! U Mletke mi na godinu ode kapa srebrenjaka za boje, zlato i lipovu dasku, što mora biti iz osoja koje mora ne vidi. I sad, evo čekam Kanjoša da mi novi naruč donese. A leži mi naramak prilika ni prodanijeh, ni pogoñenijeh! Pozlata tamni, lipovina grinja, a ja plaćam krvavu kamatu da mi veresija ne pogine... MITAR: Šta kukaš i ajmečeš, ko da ih džaba davaš! Tebi se ikone plaćaju, te dobro! DASKALE: Od deset jadokupaca polovina ih plati koliko sami dadnu, a ostali dignu ikonu na priček, do ulja, do vune, dok bog primisli, ili putnik proputi, a jazjam na zvijezde o zlu ručku, a goroj večeri! STIJEPO: Nemoj ni tako, Daskale, poček je trgovini dar od boga! DASKALE: Jes, pa kad se po bogu namiruje. Ali, kad rok prispije, evo ih na buljuke ñe nose ikone na povraćaj. Jedan što mu je sjenovita, drugi što mu je odviše žuta. Nekome je mrgodna, a nekome se klobuči pozlata. Neki kaže da mu se svetac š nje po noći ruga, aaaa! Drugi kuka da mu se žena od ikone straši, jer su u sveca prevelike i odviše mrke oči. E daj ti sad ugodi svemu svijetu. A neki me, evo i sudu tuže... STIJEPO: Piši ti lijepo brade ñe treba, a odežde kako valja i bog zapovijeda, pa te neće tužiti... DASKALE: A i to je, časni sude, živa muka! Kad napišem priliku sveca koji se na primorju slavi, ovi iza planine stanu mu nalaziti stotinu mana. Te nekako su ti namrgoñeni i mrki, te latinska im imena. Oni traže nekakve Lesendre, Ćurlike, Sinije, Ognjenice! Pa pošto me zamuči i istroši, ne doñu da otkupe sveca, a primorci neće sveca skitača, ter mi se tako gomila slaže neprodana. Zato sve svece pišem kako ja oću! Malo da su življi likom, a bojom više jasnijom, da su naočiti, prosvijetljeni. Da se smiješe milooki, ionako su mi oni jedina utjeha u neimaštini ljutoj... STIJEPO: A ime napišeš kako ti doñe, pa priličilo ne priličilo liku! DASKALE: Šta je ime, ako se kome lik dopada? STIJEPO: Eto, reko si i sam! Eto, to ti jes krivica za koju ti sudimo! DASKALE: Kriv sam što pišem ikone da se dopadaju? STIJEPO: Ne, no što je tebi samo da su lijepe, a ne da su tačne!

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicDASKALE: Ama, Sude dobrijeh ljudi! Pogledajte kako je blagoobrazna ova prilika? Vidite li ovu pitomu, a prozirnu boju šeničnoga zrna, gle gustu modrinu oblaka nasuprot svečeve glave, vidi vitkost prstiju oko knjige... STIJEPO: Sve ti je to džaba kad je svetac bez brade! Nije Sveti Nikola! DASKALE: Nećete ga bez brade? STIJEPO: Ne! DASKALE: E, pa sudite! Udrite! Vaša je poslednja! Sam sam kriv i neka me kazna sustigne! Kome ja pokazujem boje! Ma ovi ću čas zavrtiljati boje i alat u more, pa pišite ikone prstom po prašini! Prišivajte im brade i brkove do zemlje!(Daskale skuplja alat i hoće sve da baci daleko od sebe. Svi pokušavaju da ga zaustave. Otac Filimon se umeša u raspravu.) OTAC FILIMON: Nije, časni sude, Katna vratila ikonu što je ona njoj grdna, ni kući neugodna, nego što joj je pop nije primio na osvećenje... STIJEPO: Pa sad ne znamo... OTAC FILIMON: Pitajte je! STIJEPO: Je li tebi, Katna, ova ikona mrska? KATNA: Okle, jadan? Nije no mila, zaludu! Bliješti milokrvan ovi lijepi svetac, a nasmijan. Ma kad eto kažete da to nije Sveti Nikola, šta ću ja. OTAC FILIMON: Da ti nije otac Leontije reko da ovo nije Sveti Nikola, bi li ti ikad vratila Daskalu ovu priliku? KATNA: Ne bih ja! Samo da mi se ljudi ne narugaju što mi je svetac ćosav! OTAC FILIMON: Evo, vidite, skladni i ušesni sude! Daskalova je krivica, a opet vi kažem crkovna, a nije ljudska. Crkva jest da prašta, a ljudi da se namiruju! STIJEPO: Dobro! Šta ti, Katna, tražiš u presudu? KATNA: Priliku svojega sveca, ali da nije ćosav, ili pare da mi se namire! STIJEPO: To bi bilo po pravdi! (Svi udaraju rukom po Stolu u znak da se saglašavaju sa presudom.) DASKALE: Ne može ona, časni sude, imati dvije ikone za iste pare! STIJEPO: Piši ti novu ikonu njoj, a tebi eto te bez brade! DASKALE: U koji rok? STIJEPO: Sad! GOLUB: Sude dobrijeh ljudi, da se moja tužba... STIJEPO: Stani, Golube! DASKALE: Oskudan sam u boji i pozlati, evo nema Kanjoša da donese... STIJEPO: Počni od brade i odežde, to da se vidi najprije, a ostalo možeš kasnije. DASKALE: Moram najprije malo da promislim priliku! MITAR: Piši kako ti mi kažemo, a ne kako ti promišljaš! DASKALE: Pa ljudi, ja.., MITAR: Sad ćeš platiti globu! DASKALE: Ima li teže od ove! GOLUB: Časni sude! STIJEPO: Stani, Golube! DASKALE: Nema dovoljno sunca... KRSTO: Ima, ima, evo odje. (Daskale namešta dasku da počne da slika ikonu. Svi se okupljaju i motre u detalje sve šta on radi. Daskale pokušava da dobije

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicu vremenu nadajući se da će preći na sledeće suñenje, ali nema ništa od toga. Vidi mora da slika.) DASKALE: Kolika treba da bude brada? KRSTO: Da pitamo oca Gerasima! STIJEPO: Ne! ðe ćeš sad prolamat, no udri bradu koliko njegovu! KRSTO: Neka prvo napiše ime sveca, a otac Filimon neka gleda slova jesu li prava! (Daskale slika ikonu na dasci. Golub je nestrpljiv, ali na njega niko ne obraća pažnju. Svi zaneseno zure u Daskalov rad. Čuje se Vidosavina pesma.)

VIDOSAVA: Oj sokole, moj sokole, Krvavo je perje tvoje, Lovci su te ulovili, Krila su ti salomili, Tico ranjena, tico ranjena! Što si pao na liticu, Ugrabio prepelicu, Lovci su te ulovili, Kandže su ti zatupili, Tico ranjena, tico ranjena! (Daskale vizira konture lica oca Gerasima. Crta obrise ikone.) RADE: Što je toliko uzak? STIJEPO: Šire, Daskale, šire ga započni, ñe će ti stati odežda? KRSTO: Je li mu ovo oko? VUKAC: Jes, što? KRSTO: Vrljav je. STIJEPO: Nekate! RADE: Vidi kako mu je zašiljio glavu? MITAR: Da viñu! Nije, nije, to će se raširiti! KRSTO: ðe će se raširiti, oñe je nebo... VUKAC: Nije tu nebo, tu će biti kolut oko glave... RADE: Je li ovo uvo ili knjiga? DASKALE: LJudi, ja ne mogu ovako! Oče Filimone, reci da me pušte na miru! OTAC FILIMON: Puštite ga neka piše u miru... GOLUB: I dobra radi, ljudi, dajte da se, moleći boga, rešava i o mojoj tužbi. (Daskale nastavlja da piše ikonu. Golub prilazi ocu Gerasimu i smerno hoće da mu poljubi ruku. Otac Gerasim se trgne iz dremeža i onako dremovan uzvikne...) OTAC GERASIM: Nije to Sveti Nikola! Nije i nije!

VIDOSAVA (peva): Oj sokole, moj sokole, Da l te rane ljuto bole, Je l ti krilo salomljeno, Je l ti oko zatvoreno, Je l ti perje počupano, Tico ranjena, tico ranjena! (Stijepo udara rukom o sto. Golub se namešta da iznese svoju tužbu. Lagano

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicse svi umiruju. Daskale slika. Ivka plevi travu. Katna izdaleka nadgleda slikanjeikone.) STIJEPO: Neka pristupi Vukac Živkov! Ajde, Golube! GOLUB: Gospodo, časno sjeli, a pošteno ustali! Da sam imao devet sinova, svakoga kao Relju krilatoga, pa da sam ih sve devet u jednu grobnicu složio, daleko bilo, ne šćaše mi srce biti čemernije no kad mi Vukac ugrabi ovu, po grijehu jedinu kćer od prve žene... I za to ga dužim oñe pred vama za tri mrtveglave...! STIJEPO: Neka pristupi Vukac Živkov! VUKAC: Ja danas oñe tonem u crnu zemlju kad pomislim oko šta se okupilo ovoliko svijetlije obraza... STIJEPO: Što si grabio ñevojku, a sad se tobože čudiš kad ti se sudi! VUKAC: Da oprostite, časni Sude, grabio sam je, što mi se svidjela, i to dobro! (Stevan sedi sa strane, kao i za sve vreme suñenja. LJutito i snuždeno gleda nekuda u stranu. Ponekad ustane i malo prohoda, ne drži ga mesto. Vidi se da mu po pameti kola neka crna misao.) STIJEPO: Pa što je nijesi lijepo prosio, no tako ko ajduk u tursko! VUKAC: Prosio sam je! Evo živa Goluba, pa neka kaže! No on nešto zatego, te selo mi daleko, te u mene mnogo rada, a njegova ñevojka nije vična poslovanju, pa ću ga prekoriti. Tamo si, vamo si, ne dade je! GOLUB: Nijesam baš propito odbio! VUKAC: Niti si je baš propito dao! STIJEPO: Trebalo je da popričekaš! VUKAC: Pa... STIJEPO: Pa, što nijesi? VUKAC: A, što nijesam! STIJEPO: Što? VUKAC: Reko bih no ćete mi se narugati! GOLUB: Ništa mu se neću rugati, no ja njega za tu sramotu i rugu koju je on meni nanio dužim za tri mrtve glave! MITAR: Da to nije malo preveliko duženje! STEVAN: Nije, no je čak i malo! Nije šala dohvatati tuñe ñevojke putem i silimice ih vjenčavati! Ako mu grabež sad oñe oprostite, hiljade otaca će po danas u strahu živjeti čekajući ko će im dijete pored puta ugrabiti! STIJEPO: Čuješ li, Vukac! STEVAN: Ovi sud danas ima da dosudi da se ñevojka kući, ocu vrati, a ugrabnik da se globi! STIJEPO: Čuješ li, Vukac! VUKAC: To i kad bi presudili, časni Sude, pod bogom nije moguće izvršiti! Da oprosti svijetlo lice Suda, ona više nije djevojka, no nevjesta! STEVAN: Ovo je izrugivanje Suda! STIJEPO: Stanite! Ako se grabež dokaže, taman je namir kao što Golub traži! Tri mrtve glave! GOLUB: Jes! MITAR: A ako je meñu njima bio dogovor da je on ugrabi? STEVAN: To bi bilo još gore i crnje! Ženska je pamet providna, lako je na

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicsvašto namamiti! A smije li se to dopuštiti? STIJEPO: Da pitamo djevojku! MITAR: Vidosava, jesi li uročila Vukca da doñe da te ugrabi? VIDOSAVA: Ja? Okle? Ja bih i danas, nevjestom, prije gubavu žabu izjela nego što bih s muškijem razgovor zametnula, a kamoli djevojkom? STEVAN: Pa ona mora kako joj muž kaže! No neka se zakune! (Vidosava stavi ruku na ikonu koja je na stolu, pa se prekrsti.) VIDOSAVA: Onako mi pomogao ovaj božji ugodnik! KRSTO: Pa šta vredi zakletva na ćosava sveca! (Svi se smeju. Vidosava savije glavu i promrmlja.) VIDOSAVA: Muči! (Stijepo ih umiruje, mada se i sam smeje. Ivka pronosi vodu.Rade je uhvati za ruku, hoće da zatraži vode, ona krikne. Svi se okrenu na tu stranu. Ivka stidljivo zahvata vode i pruža Radu. Svi je gledaju.) STEVAN: Neka se zakune fino! VUKAC: Ne treba oñe nikakve zakletve, ljudi! U nas je bilo dobre volje mimo svakoga dogovora! Iako mi je sramota oñe pred vama pričati besposlice ali vi kažem da sile nije bilo druge do da je ugrabim! Znate i sami da za tu silu čoek nije kriv! MITAR: Nema sile osim božije, za koju sud ne važi! VUKAC: Ima i ova, a i ona jes od boga! STEVAN: Koja je to sila? Kako joj je ime? Kaži? VUKAC: Proñimo se, ljudi, toga! STEVAN: Što ne kažeš, jadove! Umiješ grabit djevojke, to te nije stid! VUKAC: Što ću govorit nešto što svi znate? STEVAN: Pa neka kaže Vidosava! GOLUB: Okle ona zna? STEVAN: Pa ta je sila iz kuće ponijela! MITAR: Vidosava, je li ti Vukac ranije govorio da će doći da te ugrabi? VIDOSAVA: Nije. Samo me jes gledo. KRSTO: Kako? VIDOSAVA: Ovako. (Muzika. Ivka zapeva. Vidosava prihvata pesmu. Svetlo se menja.)

IVKA: Grličica proso bira, Traži zrno biserovo, Droban biser, sitno proso Kljunom, kljunom, krilom, krilom, Ovako, ovako, ovakooo! MITAR: A jesi li ti njega gledala? VIDOSAVA: Jesam. KRSTO: Kako? VIDOSAVA: Ovako. (Muzika. Ivka nastavlja pesmu. Vidosava prihvata.)

IVKA: Pitala je družbenica, Što prebiraš sitno proso, Grličice radilice,

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicDroban biser naći nećeš, Biser ti je u zubima, Nasmješi se pokaži ga, Biser ti je u njedrima, Okreni se pokaži ga, Kljunom, kljunom, krilom, krilom, Ovako, ovako, ovakooo! STEVAN: Pa ti si to njega, Vidosava, namamila gledajući! VIDOSAVA: Nijesam! STEVAN: Nije sva ta sila nadošla od gledanja! VIDOSAVA: Ne znam! STEVAN: Šta ne znaš? Što si gledala, mogla si očima u zemlju! (Promena svetla. Muzika. Ivka peva)

IVKA: Moje suze prokapale, Biserom se pretvorile, Punano ih sitno proso, Plakala sam dugo ljeto, Suzom, suzom, jadom, jadom, Ovako, ovako, ovakoooo! VUKAC: Što nijesi oborila oči u zemlju, čuješ li? VUKAC: Oboje da smo u zemlju, očima i tijelom do grla, i tako bismo se sastali tom silom! Džaba je sad ta priča... STEVAN: Kaži, ženetino, koja je to sila! VUKAC: Nemoj oñe da krv line! STEVAN: Kad ti nije muke da grabiš tuñe ñevojke, što ti je zor da kažeš koja teto sila naćerala... VUKAC: Nijesam grabio tuñu ñevojku, no svoju! STEVAN: Vidosava, kaži ti koja je to sila! VUKAC: Prekini! STEVAN: Što, kad je umjela namamiti grabljenika pogledom, može oñe reć i što je... OTAC FILIMON: Ovo je greota! GOLUB: Ne mučite mi danas oñe ovo čeljade! Ako mi je Vukac ugrabio, nije mi je odrodio! STEVAN: Nije joj od toga više muka! Svikla se, sad je nevjesta! GOLUB: O pas ti se pasjega mesa nagulio, ženski junače... STIJEPO: Stanite... Stanite...! OTAC FILIMON: Ti si kriv, Golube! Da je Vidosavi Vukac mrzak, imala je kad odnjega bježat, a tebi je Vukac zet, pa šta ćeš! To je crkva vezala, pa sad kad bi ti puko! No pritvrdi to, pa mi da smo danas oñe Vukcu svatovi a u tebe doma na ručak! STEVAN: Ne može se oñe presuñivati sve na kaluñersku! STIJEPO: Može! Taman ovako kako otac Filimon veli... Golube, oćemo li? GOLUB: Pa, velite li? Ja sam kako bog zapovijeda! STEVAN: Mi smo njemu oñe za maškare! Vukca je on i podgovorio da ugrabi

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicVidosavu da mu svadba proñe omanje troška... Sad se odje bije buvama... GOLUB: O, preguljeno, mrtvo kopile... ja ću ti... RADE: Ma, ljudi, boga radi! Je li ono Kanjoš?! (Svi skoče na noge i zagledaju u pravcu kuda Rade pokazuje. Penju se na podzide i stolice, premeštaju se da bolje vide. Ivka se uzvrpoljila. Popne se na zid, zagleda. Zatim se zaleti, zagrli Vidosavu. Onda se umiva i ureñuje. Krsto zagleda pažljivo.) KRSTO: Nije, jadan, ono je neko dijete! RADE: Šta bi djetetu onolika čelenka i mač o pasu? STIJEPO: ðe vidiš mač? KRSTO: Ma baš ono jes Kanjoš! MITAR: Nije. KRSTO: Ja bih po visini reko da jes! RADE: Kakvoj crnoj visini! Oćeš reći po nizini! STIJEPO: Jes Kanjoš! VUKAC: Jes, jes! GOLUB: Ma nije, ljudi! VUKAC: Pa baš nije! RADE: Ma šta pričate tu! Ko bi drugi mogo biti onako okretan i živuljast! Niska struka, a živ i ćeperan, da bi se na igli vrtio! STIJEPO: Ja bih reko da jes! OTAC FILIMON: Isto se nekako čini da je neko dijete! STEVAN: Jes dijete! VUKAC: E nije dijete, nego jes Kanjoš! RADE: Kanjoš! KRSTO: Kanjoš, pozno bih ga u iljadu! STIJEPO: Ako je Kanjoš, on i jes jedan u iljadu! KATNA: Jes ono Kanjoš, ako ga iñe ima! STIJEPO: Okle ti znaš! KRSTO: Jes. STIJEPO: Dobar te glas donio, o Kanjošu! Bićeš prvjenac od svatova Vukca Živkovaaa! (Pristiže Kanjoš. Susreću ga mladići, zagledaju ga, pomažu mu da unese bisage. Kanjoš je odeven na mletački način. Ivka i Vidosava pevaju.)

IVKA, VIDOSAVA: Galija se morem ljulja, Laka, lagana. Val je valu nadodaje, Vetar vetru zaokreće, Sad će dolje, Sad će gore, Laka, lagana... Molim ti se, sinje more, Molim ti se, plahi vjetre I valovi bjelogrli, Ne dajte je morskoj vili! To je vila zamamnica,

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicNa dno će je odmamiti, Dragog će mi začarati. Lako, lagano, lako lagano... (Kanjoš se sa svima pozdravio, pa seda na ponuñenu stolicu u vrhu stola. Ivka mu prinosi bocu sa rakijom, plašljivo je spusti pored njega, pa stidljivo pobegne. Kanjoš je ozbiljan.) STIJEPO: Dalek put! KANJOŠ: E. STIJEPO: Ti, bogami, zatraja! KANJOŠ: A. MITAR: Ne bi te zadugo, mišljasmo ostade s onijem posranijem Mlečićima! KANJOŠ: Ouf! KRSTO: Kako bi na put? KANJOŠ: A kako! Svakako! MITAR: Prodade li trgovinu? KANJOŠ: Ih. STIJEPO: A šta rade prefrigani Mlečići? KANJOŠ: Ništa, ako ne rade kome o glavi. MITAR: A isto žive lijepo, ja mislim! KANJOŠ: Blenu u onu mutnu vodurinu, a seru im se golubovi za vrat. STIJEPO: Jesu li odviše vjerolomni? KANJOŠ: Kurve. DASKALE: A bi li ti odviše skup oni lijepi klobuk? KANJOŠ: Bi, ama sam i tebi jedan donio na dar. Pa ćeš mi za to napisat jednu ikonu... (Daje Daskalu šešir sličan onome koji je sam doneo na glavi. Daskale stavlja šešir. Svi gledaju i odobravaju. Daskale se smeje.) STIJEPO: A imaš li priče? KANJOŠ: I to dosta, a preša jes velika. STIJEPO: Je li za zbora? KANJOŠ: Jes! Ozbiljno je! Velika je preša i teška odluka! STIJEPO; Pa, ajde, Krsto, oglasi za ujutru! KANJOŠ: Ne, no za noćas! I to će zadocniti! STIJEPO: Nije zar tolika vatra? KANJOŠ: Jes, ljudi, živa vatra i preša mimo preše! Nosim poruku od Dužda lično svijem Paštrovićima na odluku! STIJEPO: E onda nema druge, no... GOLUB: Kod mene na ručak i sretan mi zet, pa na zbor večeras... MITAR: Lijepo. (Užurbano se rastaju. Kanjoš potegne malo iz boce koja je kraj njega pa nasloni glavu na naslon stolice. Otac Filimon vuče konopac od crkvenog zvona. Zvono odjekne. Vukac, Rade i Krsto se penju na uzvišicu i oglašavaju zbor. Kanjoš sklapa oči. Stevan umiče preko brda. Oko stola na prstima promiču Ivka, Katna i Vidosava, pune im ruke cveća i trave. Ivka uvezuje u pero maramice cvetić. Krsto, Rade i Vukac dozivaju.) KRSTO, RADE, VUKAC: Aj na znanje vi: Bečići, Vitovdol, Vrijesno, Slavnjina, Čučuci, Čelobrdo, ðenaši, Blizikuće, Sveti Stefan! Na znanjeee! Večeras zbor na Paštrovića žaluuu! Vratio se iz Mletaka Kanjoš Macedonoviiić! (Vidosava

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicsvija venac od trave. Ivka drži maramicu sa listom olijandra.) IVKA: Kako sad? VIDOSAVA: Poljubi rubac tri puta, okreni se na sve četiri strane svijeta! Propni se na prste da dalje pogledaš, da ti nikad ne ide s očiju, pa mu lagano spušti rubac pored glave, a vijenac baci prema njemu ispod ruke. Ako pane blizu, ugrabiće te brzo, ako daleko, počekaćeš malo... IVKA: Uh, kako ću ugodit da je što bliže... VIDOSAVA: Lagano, lagano... (Ivka baci venac, ali ovaj ne padne dovoljno brlizu. Vidosava pritrči pa brzo primakne malo rubac. Kanjoš spava.) KATNA: Na malo ružmarina, da se ne probudi... (Katna daje Ivki ružmarin, onaga sipa lagano na Kanjoševu glavu. Kanjoš se budi od golicanja. Ivka pobegne od Katne.) KRSTO, RADE, VUKAC: Aj na znanje vi Kuljače, Dabkovići, Vojnić, Tudorović, Vrba i Česminovo, pa Novoselje, Brda, Žukovica, Reževići, Krstac, Katun, Rijeka, Drobnići i Čamin do! Hitajte na zbor na žaluuuu! VIDOSAVA: Ivka, jadna, ma isto je nekako odviše mao! IVKA: Vama je mao, a meni mio! KATNA: Kokotić! IVKA: Nemoj! KATNA: Dopupak! IVKA: I varnica je mala, ali progori trbuh! KATNA: Trećina dobra muškarca! IVKA: Bolje trećina dobra no cio da ne valja! VIDOSAVA: Ma ima za te višijeh i ljepšijeh! IVKA: A koji to? VIDOSAVA: Daj da složimo Stevana! Delija je Stevan, što! IVKA: Da su ljestve za ženidbu, uzela bi ga ti, ne bi bježala Vukcu silom! KATNA: Ja joj namičem oko na Krsta, ama ona oči nema! VIDOSAVA: Uuu! Delija je Krsto, a lako bi došao na vijenac! IVKA: Svirala, šupalj, a dug, pa kroz njega vazduh šišti! KRSTO, VUKAC, RADE: Aj na znanje vi Podličak, Rustovo, Pržno, Marovići, ðurane, Dukljan-brijeg, Podbabac, Lukanje brdo i ostaliii! Večeras zbor na žaluuu! (Kanjoš se malo promeškolji, pa pogleda devojke oko sebe. Ivka baš hoće da mu skloni ružmarin sa lica i da još malo poprimakne venac, kad je on uhvati za ruku. Vidosava se ukoči uza zid, Katna se okrene ka crkvi. Ivka stoji kao ukopana.) KANJOŠ: Koja si ti? IVKA: Što? KANJOŠ: Onako. IVKA: Eno ono mi je maćija, pa pitaj nju. Ja ne pričam s muškijem. KANJOŠ: Što? IVKA: Stid me. (Kanjoš ćuti, drži Ivku za ruku. Ivka gleda oko sebe, traži Vidosavin pogled.) KANJOŠ: A poznaješ li ti mene? IVKA: Ne ja, okle? (Kanjoš lagano spušta glavu na naslon stolice i nastavlja da spava. Ivka bespomoćno gleda u Katnu i u Vidosavu. Ova joj daje znak da se

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicumiri.) KRSTO, RADE, VUKAC: Na znanje vi: Lastva i Golubovići, Popova njiva, Buljarica, Magazin, Kaluderac i ðurovci! Noćas je zbor Paštrovića na žaluu! Donio nam je Kanjoš Macedonović poruku iz Mletaka od Dužda ličnooo! KANJOŠ (Ivki): Eno, ono sam ti ja. Oni što sam donio poruku! IVKA: To se ti nešto sa mnom šališ. KANJOŠ: Čuješ. IVKA: E. KANJOŠ: Reci tvojoj družbenici da ću je ugrabiti za ženu, noćas na zboru, pred svijem Paštrovićima! IVKA: A kako ćeš? KANJOŠ: Lijepo. IVKA: A ne možeš! Ona ti je ugrabljena, jadan! KANJOŠ: Neka je! Nije kako treba! Ja ću je pregrabiti, da se zapamti! KRSTO, RADE, VUKAC: Nemoj da ko ne doñe! Nešto su nam odveć važno poručili oni lažljivi, preguljeni mletački krivokuriiii! (Kanjoš se nasloni naruku i ponovo „utoneu san". Muzika. Ivka zapanjeno gleda u Vidosavu. Katna se osvrće, zna biće vriske.) IVKA: To si mu ti podmetnula neñe tvoj rubac, vještice! Malo ti je što si najljepšega zamanñijala, no bi svakoga! VIDOSAVA: Ostala bez oba brata, ako sam! IVKA: Ne laj i ne laži! Ne kuni se krivo! Ono su ti polubraća! VIDOSAVA: Ivka, jadna, šta ti je! Vidiš li da to on, vidra kakav je, tebi poručujeda će te ugrabiti! Zna on dobro čija sam ja! IVKA: Šta ću, jadna ti sam i tavna! VIDOSAVA: On to tebi znaka daje, Ivka... IVKA: Smela me ova ćosava ikona, ako se neću strmoglaviti s one stijene u more, ako preko mojega rupca za tobom krene! A ti ćeš me zadovijek nositi naduši, vještice, pritvornice ona repata...! VIDOSAVA: U kam udarilo! IVKA (zgrabi Katnu za ruku, paje okrene ka moru): Vidiš li, Katna, onu stijenu! E, vidi je dobro, zagledaj i pogledaj, ono će ti biti skočidjevojka! (Katna se uplaši i hoće da zagrli Ivku. Ova pobegne iza crkve. Kanjoš spava. Muzika sve glasnija. Svetlo lagano gasne.)

II DEO

ILI NAJBOLJEGA ILI NAJGOREGA?

(Peščano žalo na obali mora. Na mestu gde će se održati zbor, kamenje poreñano u polukrug. Otac Gerasim stoji meñu kamenjem. Gleda u daljinu, nekuda prema pučini. Na zbor pristižu Paštrovići. Upravo dolaze i „svatovi". Onisu veseliji od ostalih, iako su malo umorni. Krsto prilazi da poljubi oca Gerasima u ruku, pa se zaljulja, padne i skoro obori i kaluñera. Daskale pridržava obojicu. Vukac prihvata Krsta i vodi ga do sedišta. Katna, Ivka, Vidosava i još nekoliko žena i devojaka donose vedra sa vodom, rakiju i suvo

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicvoće. Šire čaršav i na pesku prave trpezu. Stijepo i Mitar lagano kreću ka začelju mesta odreñenog za zbor. Ozbiljni i duboki tonovi muzike pokrivaju dolazak na zbor. Odjednom Krsto zapeva iz sveg glasa.) KRSTO: Išli momku po ñevojku, Oj javore, zelen bore! MITAR: Ajde, da se posjeda i omanje galame! VUKAC: Doñi Krsto! KRSTO: Išli momku po ñevojku, Oj javore, zelen boreee! STEVAN (negde iz daljine): Ne ñevojku, no nevjestu, Oj javore, kud ćeš gore! (Vukac poleti da se obračuna sa Stevanom. Rade ga zaustavlja. Prilaze i ostali.) MITAR: Posjedajmo, posjedajmo! Što manje dangube, to više ljetine! STIJEPO: Je li nas mnozina na okupu? MITAR: Ima ih da nijesu, ali po nevolji! KRSTO: Išli momku po ñevojku, Oj javore, zelen... bo... STIJEPO: Ma stani, Krdža... (Na zbor upravo pristižu Luka i Nikodim iz različitihpravaca. Nikodim prolazi i seda na jedan kamen, dok seLuka pozdravlja sa Mitrom i ostalima.) STIJEPO: Oćemo li se brojati po porodicama, ili što se vidimo? MITAR: To nas je, što nas je! STIJEPO: E, Paštrovski Zbore! Okupili smo se po velikoj preši! Kanjoš Macedonović nam je donio prijeku poruku od dužda iz Venecije!... DASKALE: ðe je Kanjoš, meni su boje kod njega? MITAR: Pa zar nije došao Kanjoš? STIJEPO: Jes, tu je neñe. (Muk. Svi se nekako nelagodno osvrću.) NIKODIM: ðe? LUKA: Fino ti se kaže, Niko! Neñe. KRSTO: O Kanjošuuu! Kaaa...njo...šuuu! STIJEPO: Odocnio malo! Nije šala toliko more preljuljati! MITAR: Što ne posjedamo, vidite li da počinjemo. (Neki sednu. Ostali stoje. Nikodim mrko gleda u daljinu.) NIKODIM: Pa što ne počinjemo? STIJEPO: Evo da doñe Kanjoš. (Svi ćute. Muk.) KRSTO: Išli momku po ñevojku, Oj javore, zelen boreee... RADE: O Krstooo! KRSTO: Oooj! RADE: Ništa nas ti ne žali! Pridaj ti glasa. Neka mi svi oñe oglunemo, samo nam se ti lijepo ispjevaj... KRSTO: Je li kakva ta ñevojka, Oj javore... MITAR: Stani malo, Krsto, dani dušom... DASKALE: Nema ni oca Filimona...

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicNIKODIM: Lijepo bogami, ni pisara, ni glasnika, a zbor okupljen po noći! LUKA: Ko zna, Niko, može biti da je to po mletački... MITAR: Da pošljemo koga po glasnika, Stijepo? STIJEPO: Trebalo bi. NIKODIM: A zna li iko, osim Kanjoša, šta li to lukavi Mlečići traže od nas? STIJEPO: Okle znaš da traže, možda nam nešto nude, ili šalju? NIKODIM: Što oni nama šalju, ono njima bog dao! RADE: Znaš li, Nikodime, da nije bez neke što tebe zovu Mrkodim. Glednite nešto, ljudi, ovoga našega Nikodima, je li da je mrk ko dim? Sve mu suklja dimiz očiju, evo, dimi li, dimi... KRSTO: Nikodime, mrkodime, Oj javore, Zelen boreee... NIKODIM: Zbilja, ljudi, što bi ovako prešno da se kupi zbor? Zar se ne moga sačekati do ujutru? KRSTO: Što to ništa ne pijemo, Ko da krvi dugujemo! MITAR: Ma, Krsto, oćeš li malo uminuti... LUKA: Ni po jada što se okupismo ovako po noći. no što smo ovoliko veseli, zna li iko? NIKODIM: Veseli su koji ne znaju za bolje! KRSTO: A je li? E, pa dobro... Napijam ovu čašu u zdravlje prečasnoga oca Gerasima! Zdrav si oče Gerasime, isposniče, duhovniče, putniče i melemniče! Od mene ti svaka lijepa hvala što si nas polazio! Živio i po zemlji hodio, sad i na mnoga ljeta, amin! MITAR: Amin i dosta priče! VUKAC: Doñi, Krsto! KRSTO: Ko se danas oženio, Svaka dobra poželio...! STIJEPO: ðevojke, zapjevajte vi, za božije ime, a nešto lijepo. Sad će Kanjoš! Odmori se malo, Krdža! IVKA, VIDOSAVA, KATNA: Gora do gore, Noć je do zore, Cvijet do cvijeta, Želja do želje, Svatovi gaze i konje more, Stanite, stante, nemojte dalje... Djevojka smjerna darove šalje. Darovi njeni, gorsko su bilje, Vrijesak, žukva i garofilje... Ona je jutros u goru zašla, Sokola dragog u gori... našla. (Zastanu usred pesme. Muzika prati pojavu oca Filimona koji na leñima nosi Kanjoša. Prilazi zboru, spusti Kanjoša na pesak, pa obriše znojavo čelo. Kanjoš se lagano budi, trlja oči, osvrće se okolo. Podigne ga otac Filimon, a on se jedva drži nogu. Skoro ponovo padne u pesak.)

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicSTIJEPO: Šta bi? OTAC FILIMON: Ne može da se probudi! Kaže ima mjesec dana nije zaspao kako valja. KATNA: Kuku, da nije ñe mirisao ružmarin? IVKA: Muči! MITAR: Daj vode! (Ivka donosi čabar sa vodom, pa uzmakne kad je Kanjoš pogleda. Nespretno dodaje čabar Vidosavi. Vukac i Rade pridignu Kanjoša. Vidosava mu posipa da se umije. Kanjoš pljuska vodom lice, a zatim nagne čabrom i izruči vodu na glavu. Stoji onako mokar i gleda Ivku. Ona okreće pogled od njega, ali joj se oči same vraćaju. Vidosava vadi veliku belu maramicu i pruža je Kanjošu da se obriše.) VIDOSAVA: Evo rubac! (Kanjoš ćuti i gleda je. Ivka je pretrnula. Kanjoš se zatim okrene u Ivkinom pravcu. Onda vadi iz džepa maramicu koju mu je Ivka stavila kraj glave, kojoj je jedan kraj zavezan, pa njime dugo briše lice. Muzika. Vidosava proñe pored Ivke i blago je gurne. Ivka se smeši. Muzika.) STIJEPO: Paštrovski zbore! Dizanjem ruku otpočnite ovo vijećanje! (Svi tako učine. Kanjoš digne ruku sa Ivkinom maramicom.) Blagoslovi oče Gerasime. (Otac Gerasim gleda u daljinu. Svi se okrenu prema Krstu.) LUKA: Oče Gerasime! KRSTO: Blagoslovi, oče Gerasime! (Otac Gerasim izañe, stane na sredinu i blagoslovi zbor.) OTAC GERASIM: Vijećali s božjim blagoslovom, s mirom i razborom... Amin! SVI: Dabogda! STIJEPO: E, Kanjošu, evo sad kaži ovome skupu poruku prevedroga dužda Frančeska Foskarija! KRSTO: Popili je morni konji, Oj javore, zelen boreeee! STIJEPO: Krsto, ni jednu više! (Rade povuče Krsta nazad i prisili ga da sedne.) KANJOŠ: Moraću da počnem malo poizdalje. Priča je poduga, a od nevolje, jer mi je veliki zor kad se sjetim koje sam muke promučio... Ne zamjerite mi i ako mi suza krene u priči... Braćo moja, da se poljubimo od želje. Otkad nijesmo... (Zagrli Krsta, pa Vukca i Rada. I oni se sa njim grle. Golub malo išrkne, kao da će zaplakati.) KRSTO: E dobri naš Kanjošu! LUKA: I dobri i umješni.., NIKODIM: Započinji! KANJOŠ: Ne znam prosto okle da počnem! A ima priče, a i noć je duga, ako imate kad slušat... NIKODIM: Počinji! KANJOŠ: A niti mi je lako da pričam, niti da ćutim, no mi se sve oñe svelo pod grlo, pa samo što ne zagrcam od zapta... NIKODIM: O, Kanjošu! KANJOŠ: Može li vam otić pamet na oni dan kad smo na ovome istome mjestu sklapali pogodbu s Mlečanima? Ima tri četiri godine, nije ni to davno bilo. Pamtite li koliko je more zacukrio pričom oni njihov izaslanik Bembo. Sve e da bi nas pogodbi privolio. A znate li koliko njima ta pogodba znači? Koliko mački

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicmuž! NIKODIM: Sve ovo piši, oče Filimone! Valjaće nekome nekad da zna! STIJEPO: E, piši. KANJOŠ: Najprije zapiši ovo: Nas je Venecija prevarila! LUKA: Kako to oćeš reć? KANJOŠ: Svi fino znate kako je bilo u onoj pogodbi tvrdo rečeno da nam neće dažbine na trgovinu uzimati, jer smo, zaboga, jedno i zajedno?... LUKA: Pa, tako otprilike... KANJOŠ: Tako otprilike? Evo, neka otac Filimon pročita kako je tačno rečeno od riječi do riječi... OTAC FILIMON (čita): Item putent et requirunt suprascripti nobilem et hominesse nihil solvere velle pro datis doane Venetia vel… KANJOŠ: A što će na naški reć...? OTAC FILIMON: Isto tako mole i traže gorepotpisani plemići i ljudi dapošto nikad nijesu davali dažbine mletačkoj carini od svojijeh proizvoda, da ne plaćaju iste... KANJOŠ: Eto, Luka, nije otprilike, nego taman tako! Da ne plaćaju iste! A evo kako čine: Svi znate da sam zimus napunio brod uljem, vinom, lojem i čaprama i sve to odvezo u Mletke da prodam. A na samom ulazu me dočekaše žbiri i narediše da od svakijeh sto perpera trgovine, trideset imam dati Svetome Marku. „A nama, teke, odviše piće", dodade jedan naški, a bih ' se zakleo da zanosi po kotorski. RADE: Napomenu li im ti, psima, ugovor? KANJOŠ: E, da bi ikakve koristi. ðe trideset na sto, boga radi! To je uz putninu i dangubu taman polovina! A Sveti Marko, slava mu i milos, niti jede, niti pije! A ja sam se duždu predao sa vascijelijem plemenom, da mu ne dajem drugu dažbinu, osim što mu ruku celivam, a on da nas brani pred Turčinom. Počeše se oni podrugivati: „Ako oćeš trgovinu bez poreza, valjalo bi ti da ga celivaš u guzicu i da ti jeftino bude"! veli onaj što zanosi po kotorski, pa sve ki, ki, ki, ki... STEVAN: A ti ništa? KANJOŠ: Ma kako ništa! Kako ništa! Da mi ne uškampa u dvor, hoćah ga mačem predvostručiti! STEVAN: Pa što ga ne stiže, skakavče! MITAR: Stevane! STEVAN: Šta, Stevane! Oni mu zabadaju nos u govna, a on tancuje dok mu uteku u dvor! KANJOŠ: Ne bilo tebe, zečji drobikure, da ih zgromiš! STEVAN: Bježi tamo, mrnñelice ñetinja! KANJOŠ: E, niti ću više pričat, niti imam kome! MITAR: Šta je tebi, Stevane, danas! STEVAN: Ništa mi nije! STIJEPO: Pušti, Kanjošu, besposlice! KANJOŠ: A, nijesu to besposlice, ne! STIJEPO: Evo, neće više niko bijeliti zuba! RADE: Ajde, Kanjošu!

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicKANJOŠ: Neću! GOLUB: Eto, Stevane, šta učini! RADE: Ajde, Kanjošu! KANJOŠ: Neću! LUKA: Ajde, Kanjošu, polako! KANJOŠ: Ne! STIJEPO: Eto ti sad zbora! (Svi ćute i iščekuju. Kanjoš ćuti. Onda odjednom nastavi kao da ništa nije bilo.) KANJOŠ: Te ja onako pomamljen i ljutit obijaj i vratolominjaj onijem ulicama. Dok me, u zlo doba, jedan Dobroćanin odvede u nekoga ćelavca da mi piše žalbu. Naškraboli mi oni nešto na jedan pedalj hartije, ništa me ne pita o čem će pisati, no mi uze dukat. Dobro. Dovati ja ono zlo pismo, te, kako me naučiše, u jednu veliku kuću, da ga predam. Rekoše mi tamo da čekam. Dobro.Čekaj, čekaj, čekaj! Proñe ura, dvije, tri, četiri! Savi mi se tuga na život od onoga naletnoga čekanja, dokle odnekle ispade jedan hromac, obučen u zeleno, kao gušterica. „Nijesu to naša posla", začovrča kad viñe ono pismo. A da čija, zavapih? „Četrdesetine!" I ode. Nestade mi života od straha. ðe ću ja skupiti tolike ljude. Kad mi kaza oni Dobroćanin da su oni stalno zajedno. Poñi ja tamo, kad mi vele da ne sude toga dana, no da doñem sjutridan. Rastočilo me ono zlovarno čekanje, napunio se zelenoga ijeda, a ne jeo ništa cio dan. Naprego mi se drob da prsne, a krvave oči. Padoh bržebolje u postelju da kogane prekoljem zubima onako krvolok. A sve mi... STEVAN: Iha! (Kanjoš malo oćuti i pogleda ga, pa nastavi.) KANJOŠ: A sve mi jade više dolaze kad se sjetim da imamo pogodbu koju je potpisao dužd glavom! KRSTO: Govno izio, taman dužd, a od njega mu brci masni... (Svi se zasmeju, samo se Stijepo i Mitar uzdržavaju, ali s mukom. Stijepo pokušava da umiri Krsta.) STIJEPO: Vuko, izvedi Krsta malo da prooda... (Vukac hoće da odvuče Krsta ustranu, ali se ovaj opire. Mitar šeta okolo.) LUKA: I? RADE: I? KANJOŠ: I, i... ðavolji jedan san mi te noći ne pade na oči, no sve o našem jadu omišljam. U svanuće se zaputih u grad, da potražim onoga voñu. Kad li naulicama nigdje živoga stvora. Šta je ovo? Prepadoh se kuge. Poslije mi oni Dobroćanin kaza da oni tamo spavaju do podne, objeduju kad mrkne, a tek u samanu zoru lijegaju. RADE: Nemaju kad od silnoga rada! To ti sve živi od poreze i globe! STIJEPO: E, globićemo i mi odsele ko prekine zbor i jednom jedinom riječju! Oče Filimone, piši ko se upleka u priču! LUKA: I treba tako! MITAR: Dašto! RADE: I? KANJOŠ: Tutumrakaj ja onako onijem ulicama do podne, pa ponovo na Četrdesetine. Rekoše da čekam. Ajde nije mi ni to novo. Čekaj, čekaj, čekaj, više od tri debela sata. Onda izañe jedan previguz, bakalar je prema njemu

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicmuška dika, pa zaćurlijeka s vrata: „Danas imamo mnogo navalice, nego doñite prekosjutra!" Ajde, dobro, otiñi ja tamo prekosjutra. Čamaj pred onijem vratima, čamaj, čamaj. Doñe mi u jedan mah čisto da ih rasiječem! STEVAN: A dobro je što se savlada! KANJOŠ: Je li ovo globa, je li ovo globa? OTAC FILIMON: Prva globa, Stevo! KANJOŠ: Izañe onda jedan abetnik, ko da su ga iz groba iskopali, uze onu žalbu, pa zamrči nešto ispod nje. „Što nijesi, zabumbara nekako smiješno, što nijesi odma došo kod mene, nego se džaba snuješ po gradu. Ja bih ti to odma oposlio!" Pa oposli sad, ako za jade znaš! „Sad si odocnio, doñi sjutra!" Uze mi dva dukata, pa ode. Ja sjutra tamo, kad njega nema. Kusabusa u ona vrata. Ništa. Ko zna kome sam dao ona dva dukata. Uto pade noć. Bogu dušu, a on kaznu. Šta ću u boga tužan i tavan. Od nevolje onako uklapinjah u jednu krčmu, da se malo jadorazaberem u vinu, kad tamo tutnji nekakva zañevica i petljavina, neka priča i lomljava. Šta je. Kad mi reče jedan Bračanin, a zakleo bih se da i on zanosi po kotorski: „Odmetnula se, kaže, neka furlanska čoečetina, ljuta i opaka zmija, pa prijeti duždu i cijeloj Veneciji velikijem zlom!"

NIKODIM: Bog mu dao ruci maha! OTAC FILIMON: Druga globa! NIKODIM: Bog mu dao ruci maha! OTAC FILIMON: Treća! NIKODIM: Bog mu dao ru... KANJOŠ: I ja sam to reko, Nikodime! STIJEPO: Kako veliš da se odmetnuo? KANJOŠ: Razapeo šator na jednoj ostrvici usred grada. Brani ga voda odasvud.Urla, prijeti, zove dužda na dvoboj. Ako mu ne izañe, ili zatočnika ne pošalje, ište da mu dužd pošalje ključeve od Svetoga Marka i jedinicu kćer za ženu. Akone, zakopan je lagum ispod duždeve palače, lagumaće grad i sve će crni ñavo večerati! NIKODIM: Oho, hooo! OTAC FILIMON: Nikodime! VUKAC: Globite me, ali ne mogu da ne rečem! STIJEPO: Ajde reci. VUKAC: Pa zar su ti Mlečići takvi jadovi da toliko strahuju od jednoga Furlana. A mi se tobož nadamo da nas oni odbrane od Turaka... KANJOŠ: Taman sam i ja tako rekao! Zar se, ljudi, u ovoliko gradurine i mileta ne može naći čoek da izañe pred toga nadutoga Furlana koji se natresa na starca! Ne, kaže mi oni Bračanin. Izgleda da ovi dužd Foskari nije nikome baš mnogo mio vladar, pa ljudi neće za njega da se biju. A on bi da se Furlanom osveti onijema koji ga mrze, prijeti predaće mu ključeve... Ma, koliko se meni čini, ljudi tamo nijesu baš radi borbi... VUKAC: Pa da šta rade po cio dan? KANJOŠ: A šta. Ubeute onako ko abeze, srkole kafu, zoblju smokve, nešto čučuraju, o čemu, ni o čemu... VUKAC: Jadni.

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicKANJOŠ: E i to sam im rekao. A, kukavice, plašiguzi i pecirepi! Sva kafana u jedan mah utihnu i svi se u mene zablenuše! Ja bih smio izaći pred toga Furlana i pobiti se š njim, a evo me svi vidite kolišan sam... A Bračanin zavapi: „A znaš li, jadan, da je njemu devet uzjarenije poskoka obavijeno oko vrata i mišica, a na prsima mu sastavili glave, pa čine zvijezdu palacavijem jezicima. To mu je, kažu, šarao nekakav misirski pustinjak za devet mjeseci, katranom od najljuće saharske škorpije. Čuvaju ga od mača bolje no ikakav pancijer... Neka je, vala, da su mu prave zmije, a ne našarane, izašo bih predanj! NIKODIM: A njih poduši smijeh, pa sve brekću uhuuu, huu,, huu! KANJOŠ: Ne, ne. No se zalediše. A jedan što slušaše sa strane izgovori ozbiljnoi da ga svi čuju: „Ne mjere se ljudi peñu, no pameću!" RADE: Kako veli? IVKA: Ne mjere se ljudi peñu no pa... KANJOŠ: E, veli, ne mjere se ljudi peñu, no pameću! STEVAN: A šta bi ti, crni junače, da te čuo Furlan? OTAC FILIMON: Četvrta globa! STEVAN: Samo pitam! KANJOŠ: Nerazumno pitaš. Čuli su me svi, oni koji treba. Rano ujutru evo ti čoeka po mene. Ajde, kaže, zovu te na sud. Pomislih za ono te me juče prevariše, pa poñoh za njim. Kad li nije. No to je jedna viša i ljepša kuća, mramorne stube, visoki stubovi ko topole, a oko jednoga stola sjede tri starca, a pred njima zlatan krst! Pitaju me šta mlatinjam tako besposlen po gradu. Kažem ja. A jedan upita, kao malo uzgred: „A što si ono sinoć pjan drobio u kafani da bi tobož ubio Furlana"? Zastadoh malo. Vidi, vidi! Te ja njemu: Niti sam drobio, niti pjan bio, nego sam drito reko ono što sam mislio i tada i sada... NIKODIM: Te oni drito s tobom u zatvor! KANJOŠ: Ne, ne! Nego... OTAC FILIMON: Peta globa, Nikodime! KANJOŠ: Ne, ne, nego jedan smekša i savi glasom ko kumrija: „A bi li se, zbilja, našlo meñu vama vjerna čoeka da bi pregao umrijeti za dužda?" Bi stotina, trenuh ja, a odoh glasom malo uduboko. A on: „Evo ti pismeno da prodadneš trgovinu bez dažbine, to su se činovnici s tobom našalili za carinu, ali biće kažnjeni. Dobro će drugi put utuviti kako će s vama Paštrovićima postupati kad doñete na pazar. A tebi evo deset dukata dangube! „Neću ja, velim, vaših para, imaću svoje kad prodam robu. No zbogom, odoh za poslom. Ne, zakriješta jedan od njih, no evo stolac, pa sjedi. Sjedoh, šta ću. A doniješe mi kafu od oke. Pomislih da je vratim kao mito, no mi se isto učini stidno, pa jetu posrkah do dna. STEVAN: Pi! OTAC FILIMON: Šesta globa, a polovina ih je tvojijeh, Stevo! STEVAN: Pi, a vi globite, a ja ću plaćati! VUKAC: Pi i još jednom! OTAC FILIMON: Sedma globa! STIJEPO: Stanite malo. A što te sjedoše? KANJOŠ: Poče jedan, a sve usitnio: „Bi li se ti poduhvatio da poneseš tvojoj

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicbraći duždev pozdrav i milost i poruku da mu pošalju zatočnika da ubije toga ludonju Furlanskoga? Pa duždu je prosto stidno da odanj kalja ruke!" NIKODIM: Vidi, vidi, zor guzici, druga pjesma. STIJEPO: Neka Nikodime! Bih što ne bih, veliš li ti, Kanjošu? KANJOŠ: Ne. STIJEPO: Što ne? KANJOŠ: Tako lijepo ne. MITAR: Pa kako sad? KANJOŠ: Eto tako. STIJEPO: Pa? KANJOŠ: Pa, lako je pristati prsimice, oće se tu malo više pameti! STIJEPO: Pa pristade li? KANJOŠ: Vidjećeš! Odnio bih pozdrav, pozategoh malo ja. Ali, samo ako bih gačuo lično iz duždevijeh usta. Ne smijem ja prenosne poruke nositi mojemu plemenu. Neće ih čuti! Mi imamo pogodbu po kojoj smo odgovorni glavom duždu i nikome drugome! Eee! Kad bi dužd bio tako dokon, pa da sa svakijem ozbara, kao malo nabreknu mi jedan. Eee! Pa lijepo, usitnih i ja. Nije preša. Lijepi vi pozdrav, gospodo. A kažete i sami da je taj Furlan neka besposlena blunetina. Ne treba toliko da se bojite njega. Nadrškajte na njega čopor ljute paščadi, pa mir! „Doñi sjutra", preguli onda jedan, „da te izvedemo pred dužda!" RADE: Šališ li se, Kanjošu? KANJOŠ: Što? RADE: Izañe li ti pred dužda? KANJOŠ: Ne, no ti! RADE: Fino, oči u oči? KANJOŠ: Ne, no naguzičke! (Svi se zasmeju. Čak se i Rade smeje, mada malo zbunjeno.) LUKA: Te? KANJOŠ: Te se ja odjenem u zelenu dolamu od kadife, onu što sam lani krojio u Dubrovniku. Ječerma i dokoljenice u čistoj srmi. Mač španjolski, djedov. Na glavi čelenka, a u njoj pero labudovo, ma skoro moje visine. Uvedoše me nakićene sluge u palac, kad tamo krcato gospode, svi u žeženoj i navezenoj svili. Okupiše se oko mene. Uzrojiše se, zagledaju mi robu, čude se. E, da bijahmalo visočiji, jada moga velikoga, ali šta možeš sad... VUKAC: Toliki koliki si, njima si Orjen planina! OTAC FILIMON: Osma globa! KANJOŠ: Ovu ću ja poravnati. STIJEPO: I? KANJOŠ: U tome se rastvore jedna vrata, pa izvrluda kroza njih jedan djed, bijel ko krap, pa prokamuka: „Eco li dodge, Franciskus Foskari, dux Venetiarum..." RADE: Šta je reko? KANJOŠ: Evo ide dužd! IVKA: Majko moja! KATNA: Muči, Ivka!

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicRADE: Pa izañe li? KANJOŠ: Aha! Izševrda malo za njim dužd. Ma ne dužd, no duždić, dužderak, duždoljčić. Pokučen, klimav, poklopila ga neka kapica, a spučio je pod grlo ko dijete. Čini mi se malo ko da cota. Ne može da zaklopi usta od nekog zuba što mu izviruje, pa stalno izgleda kao da se smije. Žmirkoli, a cuba se kad ide. Uzetinjica. Uprije štapom pravo u mene, pa zarakoli: „Eco!" Čujete li onoga ćirikavca kako ćiriče? (Posluša, a zatim i ostali.) Eno, ljudi, onaki mu je glas i avaz. „Eco, eco, eco"... MITAR: A šta ostala gospoda? KANJOŠ: Presamićeni. Isto i ja. Dok mi priñe jedan od njih i započe naški... RADE: Zanosi li po kotorski? KANJOŠ: Zanosi. Pa razveze: „Presvijetli dužd mi dade preporuku da ti njegoveriječi tumačim. On i sva ova gospoda poštuju u tvojoj braći doma jedan od najvernijih naroda koji su pred Turcima pribjegli ovome carstvu, ñe je bog blago ostavio. Evo, pritvrdite ovo duždevo mnijenje dobrijem djelom. Pošljite mu zatočnika da ubije Furlana, a dužd će mu dati kćer za ženu i svaku drugu počast. Mogao bi on naći zamjenika na buljuke. LJudi se o tu veliku čast grabe,ali on bi tvojoj braći da otkrije put slave, poštenja i neumrlosti. Ponesi doma pozdrav i milost s porukom da naprešito pošalje zatočnika duždu pristojna stasom, glasom i junaštvom. Tako ćete sve dosadašnje ugovore s Venecijom dostojno pritvrditi! I, eto!" (Nastane muk. Nikodim se malo uzvrti, gleda okolo da vidi hoće li iko što reći. Onda priñe Kanjošu.) NIKODIM: I to je ta prevedra duždeva poruka? KANJOŠ: Jes. (Nastane tajac.) VUKAC: Pa? KANJOŠ: Pokloni se ja onda do zemlje, a u sebi pomisli: lijepo li ova gospoda lažu i prismaču, a na glas rekoh: „Prevedri dužde, ja ne sumnjam da će moja braća dragovoljno i radosno prihvatiti tako plemenitu čast i poslati junaka tebe dostojna!" Sluga me izvede iz one kuće. Prodadoh trgovinu za gotovinu, pa se na čisti poneñenik zavezoh ovamo. Evo sad časni zbore paštrovski, lijepo se i mudro savjetujte, oćete li i koga ćete slati. Ja sam glasnik, a glasniku se glava ne siječe. (Zavlada duboka tišina. Kanjoš se okreće Ivki i dugo gleda u njenom pravcu. Ona krije pogled. Katna posluje oko vode.) KANJOŠ: Ima li vode, osušilo mi se grlo od priče? IVKA: Ima i rakije. KANJOŠ: Daj oboje! (Ivka donosi vodu i rakiju. Splete se. Ne zna šta prvo da pruži. Kanjoš pije jedno, pa drugo. Nikodim se uzhodao okolo naokolo. Krsto senaslonio na Vukca, pa malo kao da je zadremao.) RADE: Poslušajte nešto ove ćirikavce. Kao da trista duždva iza glasa ćiriče: Eco, eco, eco... (Slušaju zrikavce. ðute. Zamislili se. Muzika.) MITAR: Pa šta ćemo sad? STIJEPO: Oñe se oće pamet kneza Štiljanovića. NIKODIM: Iako nijesam te pameti, nešto ću reći! STIJEPO: Ajde reci! NIKODIM: I za vrijeme predaje u okrilje mletačkoga Svetoga Marka zaludu sam i životom priječio da se upuštamo u njihove lažimaže. Oni su laki reć a

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicteško učinjet. Da im se sad guzica nije oladila od straha pred tijem Furlanom, dao bi Kanjoš polovinu robe na dažbine, oblijetao ladne kućetine tri duga zimnja mjeseca i vratio se doma sipljiv i zadušen, da nije ni za kakva rada za pola godine. Eto koliko je njima stalo do nas. Kad im trebamo, trista, kad oni nama: ništa! Niti bih im išo da ih branim, niti se od njih kakvoj odbrani nadam!

MITAR: Ma lako je pričati... LUKA: Mali narod je i mali sudružnik. Jedno je kad mi pitamo i molimo, a drugobi bilo kad bismo ih zadužili i obavezali djelom! NIKODIM: Zaludu, ljudi, učite ribu da pjeva! MITAR: U nas ima i obaveza da smo im na ruci! NIKODIM: Kakva obaveza? Mi ćemo im ubiti Furlana, da oni ne pogane ruke, a to će nam biti zadužbina ko da smo magarcu oprali rep! Još će nam poslije malo jače popritegnuti uzdu da se ne posilimo! A žalbe će naše primati ko i ovuKanjoševu: doñi sjutra, doñi dogodine! Ne crkni meñede, dok čele med ne prikupe... LUKA: Dernjava je najgora odluka! Stišana priča djelo raña. Vidite li Dubrovčane kako se mudro održaše, a niti su bojadžije, niti nabrekači! NIKODIM: Samo mi Dubrovčane nemoj davati za ugled! Popiješ otrovanu kafu, propišaš krv, pa nosom u ledinu! Trista medenije riječi, a iljadu ledenije misli! Niñe glasa, niñe rane, a glave se kotrljaju ko s jeseni dunje... GOLUB: E, neće se naše kotrljati po Veneciji... STIJEPO: Lagano, lagano. Nije naše da pretresamo svijet, no da sviñamo svojaposla. Ja jednu mislim! Nije ovo za nas nimalo grdna poruka! No mi se odviše čini da nam o dobru radi. To je Kanjoš mudro procijenio. Ubistvo Furlana bi nass Venecijom bolje utvrdilo no četiri ugovora na hartiji. Zaznalo bi za to malo i veliko. Uljegli bismo im u pamet junaštvom i imenom, a nama bi to zamiritalo veliku zadužbinu! Ne bi nam dužd više bio samo dužd nego i dužnik. To nije lako steć, ali bilo bi maloumno unaprijed odreć! No, Kanjošu, neka ti je hvala za ovo... (Kanjoš drema oslonjen na oca Gerasima. Krsto se trgne iza sna, pa i on vikne.) KRSTO: Hvala ti, Kanjošuuuuu! GOLUB: Koja je nama sila da pritvrñujemo s Mlečanima ugovor, dajući glave? Naš su Carostavnik priznali rimski i carigradski vladari, od Dukljana do Kostadina, a počitovali naši carevi od Nemanjića do Brankovića. Zna za njega i rimski papa, pa i sam krvavi Lujo Madžar što nam posiječe četrnaest stotina biranije glava pod Golijem Vrhom. Nijesmo mi niko od nikoga da nam sad Mleciotvaraju put slavi i poštenju... MITAR: Ne bi trebalo sjeći ko na panju, valja dobro razabrati šta je bolje... LUKA: Mi smo njima i pristupili da biše nam Carostavnik od Turaka odbranili! NIKODIM: Pa, jesu li nas ikad odbranili? LUKA: Nije, bogu hvala, dosada trebalo, a potpisali su da oće, trebadne li! NIKODIM: A je li potpisano da nam neće uzimati carinu? LUKA: Jes! NIKODIM: Pa jesu li je Kanjošu oprostili? LUKA: Jesu!

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicMITAR: E, jesu! NIKODIM: Jesu, jesu! A zašto? Zato što pišaju niz noge od straha pred Furlanom. Nestane li Furlana, sve će po starom! Divno vidite, ako nijeste djeca da nama Furlan valja jedino živ, a njima mrtav! Jesmo li mi bliži njima no sebi!? A? MITAR: Ma, malo je mnogo vike... VUKAC: Ne, ljudi, ne mogu ja da vjerujem da u Mletke nema čoeka da smakne Furlana, no da je nas to dopalo po zasluzi! KANJOŠ: Može ti biti da odeš i da se uvjeriš, Vuukooo! VUKAC: Ti si se njima obećao, pa idi! Ubijaj Furlana i sveti dužda! NIKODIM: Ma, ljudi, stanite! Šta je nama kriv Furlan, pa da ga ubijamo? LUKA: Pa eto, može nam biti da ne idemo i da ne šaljemo zatočnika, samo ako mislite da će nam Furlan biti imalo bolji no dužd. Puštite neka Furlan smakne dužda, a mi poslije da vidimo oćemo li ili ne pod njegovu zaštitu! KANJOŠ: LJudi, ako ko drugi ubije Furlana, to su nama dvije sramote... Jedna ne smjedosmo, druga slagasmo! MITAR: Ma, ñavo kuće nema, osim razmirice. Dajte da se složimo lijepo, pa da... KRSTO: Stanite, stanite... Stanite da kažem!... Ja ću reći, braćo, da mi moramo otići i smaknuti Furlana! Fino, palošinom iza vrata, pljus! Pa neka se složi dolje! Onda da mi stanemo, umjesto njega, Veneciji nogom pod vilice! Što! Kad se toliko boje Furlana, koliko će tek onoga ko ga ubije? Nego mi lijepoFurlana o ledinu, brep! Pa zauzmemo Mletke bupa, bupa, bupa!... I onda neka oni nama plaćaju poreze, a ne mi njima... Da vidimo ko će koga! RADE: Išli momku po djevojku, Oj javore, zelen boreee... KRSTO: Nemoj ti da se rugaš tu, znaš! Kome se ti rugaš... STIJEPO: Stani, Krsto, ajde sjedi malo... KRSTO: Neću da stanem! Što? Mislite ne bismo mogli zauzeti Mletke? Ko? Misli ne bi? Nijesmo zar tolike ženetine da nas prepadaju ko šišmiše po mraku!... STIJEPO: Dobro, bismo, ajde, Krdža, odmori ti malo tu rakiju! KRSTO: Što?... VUKAC: Doñi, Krsto... KRSTO: Jesam li ja oñe kome dosadan? (Vukac i Rade odvlače Krsta da se umije. Krsto jedva hoda.) STEVAN: Ja danas nijesam ništa proslavio da mi nije globu donijelo. Ma evo i ovo da kažem, pa me globite još jednom. Ja mislim isto ko i Krsto! Ne treba udarati samo na Furlana, no i na Veneciju! Ma u ruke, dako ih satremo, pa neka se onda vidi ko je... LUKA: Ma ljudi, ljudi, stanite malo. Koliko se ja pitam, a ni to nije mnogo, menise čini da smo mi toj Veneciji prosto malo preozbiljni. Sve nešto činimo š njimaod svega srca! Što i mi malo ne okrenemo potmulice ko i oni? Prvo nek ode tamo od nas uhoda, pa neka izvidi ko je i kakav je taj Furlan, pa tek onda da im mi šiljemo zatočnika... RADE: Ne valja ti riječ, Luka! Oni ko oni, a mi ko mi! Ja jesam za to da se ubijeFurlan. Dvoumice nema! No strepim od višega jada! Šta ćemo ako ga po

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicnesreći ne smakne? Furlan će se i na nas uzjariti, Mlečani oladiti srce i okrenutileña, a Turci maoručke na Kufin! MITAR: Grdilo i jadilo! VUKAC: Pa nećemo šiljati nevjeste na Furlana, no izmeñu nas najboljega! LUKA: A ja, ubijte me, mislim ne no najgorega? STIJEPO: Luka? LUKA: Evo kako: Ako ga ubije najbolji, to priroda nosi, od toga je mali glas. I dolikuje mu, reći će. A ako ga ubije od nas najgori, pomislite koliko bi nas to uznijelo? Kakvi su im najbolji kad najgori ovako sijeku. Ako li on ubije našega najboljega, izlaza za nas dalje nema. Bez glave i bez zaštite. A ako ubije najgorega, sreća i nama i mrcu. I najgori nam ginu ko junaci! RADE: A kako ćeš, Lujo, izabrati najgorega? (Luka se uzmuva okolo. Svi gledaju u njega. On se snebiva.) LUKA: Pa, sad, kako, lako... NIKODIM: Pa ajde protumači kad je lako? LUKA: Prvo birati najboljega, pa nek ide onaj koji mu nije ni nalik! RADE: Ma, bježi Luka, ne djetinji, tako bismo birali pet godina... KANJOŠ: Dajte, ljudi, da se odlučuje! Nemojte namišljati od svake ruke... Ide noć! MITAR: I ja kažem... STIJEPO: Nije to laka odluka, ali valja časno i pametno... LUKA: Ma zovite vi mene lukavi Luka koliko vi je volja, ali ja omišljam da je sveto nekakva mletačka podmuklica. Nema tu nikakvoga Furlana. Sve je to praznamaškara. To nas prefriganci samo stavljaju na kušnju da isprovaju jesmo li im vjerni ko što pričamo... KANJOŠ: Taman, Lujo, poñi i izvidi je li tako... LUKA: A nije spalo na lukave, no na hrabre... OTAC FILIMON: Slava bogu, te otac Gerasim ne čuje, da ne priča o nama po svijetu kakvi smo. Slušam ñe pričate, vamo si, tamo si, a fino svi znate da smopogodbom obavezni Duždu davati svaku pomoć, pa i ovu... NIKODIM: Samo što je tu pogodbu baš Dužd... OTAC FILIMON: Stani, Nikodime, i tvoga je noćas oñe prećeralo! Tvoje urlanje tice razgoni, a kamoli razumne misli! I tvoj je potpis na toj pogodbi! Je li???? NIKODIM: Jes! OTAC FILIMON: Pa šta graješ? Svi dobro znate da smo mi u njih ubjeglice, a neoni u nas! NIKODIM: Oče Filimone, neće mene niko noćas ni nikad učiti ko su i što su Mlečići, toga sam barem nauka sit... STEVAN: Nikodim oće da kaže da su oni tu pogodbu prvi prekršili! OTAC FILIMON: Ukorićemo ih tako što ćemo se mi pogodbe držati, a ne čineći isto što i oni! Nego se fino brzijem načinom dogovarajte koga ćemo slati! Kako bi nama bilo da su Turci pred Lastvom, a oni da namišljaju je li to istina, ili maškara, i bi li nam poslali najbolje, ili najgore brodove u pomoć! MITAR: Svaka ti je tačna, oče Filimone! Tako je! STIJEPO: Ovo je prvi put da se u današnjoj priči neko s nekim složi! STEVAN: Sjećam se, oče Filimone, ti si tu pogodbu plačući potpisivao!

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicOTAC FILIMON: Jesam! I sad bih plako kad se sjetim ñe smo i kako nam je, ali je potpis metnut, a riječ data... (Poljubi Stevana u čelo. Stevan plačući odlazi do oca Gerasima, zarijemu glavu u krilo i tako ostane.) NIKODIM: Ja se samo u ljutome čudu pitam što mi da ginemo za Dužda kad imamo svoje, srpske kneževe... STIJEPO: A ja se samo u ljutome jadu pitam ñe su nam? Pala Srbija, pala Bosna, pala Zetska država. Narod se bestragao po ovijem planinama. Jadu našemu kraja nema! Ko će nama u pomoć kad nas ošape s mora turski brodovi? MITAR: Niko do Mletaka. Srbija nam ne može čuti za godinu ni života ni smrti akamoli da nam doñe u pomoć! NIKODIM: Ma to samo mi zovemo braniće nas Mleci, a to su, ljudi, naši mornari koje nam oni silom odvode na brodove... STIJEPO: Kakvom silom? Naša mladež bježi njima u mornaricu! Oni traže po jedno iz kuće, a idu ih po trojica. Lakše im se lijeniti po brodovlju i prometati svijetskijem lukama nego doma motikom u dolinu! VUKAC: Neka doñu mojoj kući da traže mornare, barem će ih polovina manje otići... STIJEPO: Proñite se junaštva i zle sreće, nego držimo što smo uhvatili, može nam se i to izmaći! KRSTO: Što ti nama braniš da smo junaci? STIJEPO: Ima junaštva i mimo palošine! I pamet po koju glavu obori! Vi mislitemeni je Venecija mila? Toliko bogu! No vidim šta se radi! Padoše silna carstva iklonuše strašne vojske pred usovi azijatskom! Zapad stenje, a istoku se gasi poslednja svijeća! A šta smo mi? Šaka ljudi na poharici s mora ko i sa suha. Dase mi bijemo? Možemo smokvama! S jačijem nema ravne pogodbe! Mi što možemo, možemo po jedan, pa da se pripiše svijema, a vojska mi nijesmo! Nema nas! Mi se možemo po jednome svi brojati dobri, ali rat ne možemo dobiti! Maleni smo! No izaberite koji će ići u Mletke pa da se otršamo! (Zavladaduboka tišina. Muzika. Svi su umorni i zabrinuti. Čak i Krsto izgleda zamišljeno.Kao da se malo istreznio.) RADE: Pa koga bismo izabrali? STEVAN: Da znam da je Furlan jači od ikoga na svijetu, išo bih ja da stanem ispred njega! KRSTO (smeje se): Stevooo! RADE: Ti da oboriš najjačega na svijetu? STEVAN: Ne, no on mene! Volio bih poginuti! OTAC FILIMON: Stevane, to je grijeh! STEVAN: Volio bih poginutiiii! OTAC FILIMON: Stevoo! (Stevan podigne oca Gerasima i prenese ga dalje od svih. Spusti ga, pa se grčevito hvata za njegovu mantiju i pada na kolena. Gleda ga užagrenim pogledom i govori kao da bunca.) STEVAN: Oću da umreeem! OTAC FILIMON: Boj se boga! STEVAN: Neka me kazniii! Oću da umrem! (LJudi su se skupili najedno mesto. Otac Filimon lagano prilazi mestu gde je Stevan. Ovaj i dalje grčevito drži oca

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicGerasima za mantiju. Otac Gerasim pokušava da ga zagrli i da ga pridigne.) OTAC FILIMON: Boj se boga, Stevane, nije smrt jedina kazna! STEVAN: Ja to najbolje znam! Oću da umrem. (Nikodim je rekao Vidosavi da donese vode i da ga polije po glavi. Ova to učini. Stevan hoće da je uhvati za ruku. Ona ustukne. Stevan ñipi na noge i jurne nekuda u mrak. Muzika. Krsto vrluda po pesku za Stevanom i doziva ga. Kanjoš gleda za njima. Nemir, meñu zborom. Otac Gerasim pada na kolena i rida. Dečak koji ga vodi mu prilazi i pokušava da ga podigne sa zemlje. Stijepo je zamišljen, glava u rukama. Iskušenik Jovan odvodi oca Gerasima na mesto. Otac Filimon ide za Stevanom.) OTAC FILIMON: Boj se boga, Stevaneee! Šta to činiššš! KRSTO: Stevoooo! (Daskale ja završio ikonu, pa hoće da je pokaže Stijepu. Niko ne obraća pažnju na njega.) DASKALE: Evo, valja li brada? (Daskale kruži okolo i svima pokazuje ikonu. Niko ne gleda, svi zanose pogled. Mučno osećanje.) STEVAN (iz daljine): Vidosavaaa! Ona se sila zove ljubaaav! Vukooo! Kaži tu rijeeč! Kaži, ako smiješ, grabiženooo! (Vidosava krikne. Vukac je blago skloni, pa se obrati u mrak odakle dolazi Stevanov glas.) VUKAC: Kazaću kad meni drago budeee! STEVAN: Kažiii saad! Kaži ljubaaav! Vuko, kukavicooo! LJuuubaaav! VUKAC: Kad meni drago budeeee! STEVAN: Vidosavaaa! Reciii ljubav! Vuko, izgovori ljuuubaaav! VUKAC: Kazaćuuu... STIJEPO: Prekidajte noćas tu dernjevu! Stanii! Prekiniii! (Vukac se malo pomeriu stranu, blago povlačeći za sobom Vidosavu koja je preplašena i unezverena. Vraća se otac Filimon mrka lica i suznih očiju. Svi su turobni i mrgodni. Kanjoš stoji i gleda u Stijepa. Daskale sa ikonom pokušava da se negde smesti.) STIJEPO: Ajde sad! Da se lijepo vidi ko će pred Furlana. Galija ne čeka samo nas! MITAR: Umirite se, ljudi, pa da pobrojimo s razlogom one koji su za izbora! RADE: Ja bih da se sami jave koji bi išli! LUKA: A ja bih, ljudi, reko da ide Kanjoš! (Odjednom ponovo zavlada muk. Kanjoš se ne pomera. Kao da nije čuo. Nikodim se osvrne u čudu. Gleda i ne veruje.) NIKODIM: Ko? STIJEPO: Lijepo! NIKODIM: Ko? LUKA: Ne, no ozbiljno. Vješt je Veneciji, a i oni su ga zapamtili. Drugoga da pošljemo, neće za mjesec dana umjeti da nañe Duždevu palaču. A Kanjoš je brz, koprc! Nad u boga da kako smakne toga praznova furlanskoga! STIJEPO: Pa jes. MITAR: E. KANJOŠ: Ne smijem ja ići! Malašan sam, a Dužd traži hrpu, naspram Furlana! LUKA: Ako pogineš, biće ti junački i za diku! Oplakaćemo te divno! I svaki od nas kad doñe u Mletke, pohodiće ti grob! KANJOŠ: Bojim se, nećete ga umjet nać! NIKODIM: Šta je ovo? LJudi! Je li ovo šala ili zbilja? Misli li iko bez ruge da

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicKanjoš može biti zatočnik Duždu? MITAR: Evo, mislimo svi! NIKODIM: LJudi! KANJOŠ: Da ne reče, što reče, Nikodime, malo bih se i mislio, a sad mi nema druge, no da idem. Ne znam znaš li ti, Niko, da se na zboru vazda izabere ono čemu si ti protivan. I nikad se još nijesmo prevarili! NIKODIM: Oće li ozbiljno Kanjoš pred Furlana? KANJOŠ: Oće! (Nikodim gleda malo po zboru, nadajući se da će se neko oglasiti protiv. Svi ćute. Nikodim izlazi.) STIJEPO: Oglasi, paštrovski zbore, dizanjem ruku odluku da nam je Kanjoš u Mletkama zatočnik! (Svi dižu ruke, osim Rada. Krsto se u meñuvremenu vratio i tek sada shvata o čemu je reč. I on diže ruku. Mitar broji glasove. Iz mraka se čuje Nikodimov glas.) NIKODIM: Ide li Kanjoš kao najbolji, ili kao najgori? KANJOŠ: Kao oboje! (Krsto zagrli Kanjoša. Muzika. Kanjoš se osvrće oko sebe. Ozbiljan je i poslovan.) KANJOŠ: Napravljajte mi putni list! Neka zna Dužd da idem iz glave cijela naroda! STIJEPO: Piši, oče Filimone, a pitomo i kićeno! (Muzika. Krsto podvrisne iz svegglasa. Katna i Vidosava postavljaju voće na čaršav. Ivka stoji na jednom mestukao ukopana. Ispod oka pogleduje Kanjoša. Uplakana je. Daskale ponovo prilazi Stijepu i pokazuje ikonu.) DASKALE: Evo, valja li vam sad svetac? STIJEPO: Na zdravlje ti ikona, Katnaaa! (Katna pritrči da vidi ikonu. Ostali se okupljaju oko Stijepa, Daskala i ikone. Ikona ide od ruke do ruke.) GOLUB: LJudi, da sam juče umro, ne bih znao da Sveti Nikola ovoliko nalikuje na oca Gerasima... MITAR: Isti, istovetni otac Gerasim! (Muzika. Kroz muziku kao da odjekuje nečiji plač. Ivka se maje u Kanjoševoj blizini, ali ovaj se pravi da je ne vidi. Sprema se. Pakuje bisage. Prilazi mu Mitar.) MITAR: Kanjošu! KANJOŠ: A! MITAR: Evo ti jedna omjera oca Gerasima. Kažu od svašta liječi! Može ti valjatiod Furlana! (Daje Kanjošu tanko uže kojim su merili oca Gerasima na početku. Kanjoš uzima uže, stavlja ga oko vrata, prekrsti ga ne grudima i zadene krajeve za pojas.) DASKALE (prolazi pored Kanjoša, pa zastane da se oprosti): Koliko ti treba da se narediš? KANJOŠ: Naredan sam ja vazda! DASKALE: Ti kao da si znao da ćeš ti ići! KANJOŠ: Pa i znao sam! (Daskale ga još jednom pogleda, zatim osmotri Ivku, shvati da se nji dvoje opraštaju, pa hoće da krene.) KANJOŠ: Daj mi jednu ikonu, da ponesem da me čuva! Donijeću ti za nju boja!(Daskale s radošću i vrlo uslužno reña ikone na pesku. Na brzinu priredi malu izložbu za Kanjoša.) DASKALE: Koju ćeš?

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicKANJOŠ: Daj mi koju ti oćeš! DASKALE: Evo ti najljepša. KANJOŠ: Ova? DASKALE: E. KANJOŠ: Koja mi je ovo? DASKALE: Najljepša, kažem ti. To ti je Sveti Nikola mladi! (Daskale pruža Kanjošu ikonu koju mu je Katna vratila. Kanjoš zagleda ikonu. Katna je dodala Ivki novu ikonu da je malo uteši. Ivka drži ikonu, a suze joj se slivaju niz lice. Otac Filimon piše. Ostali su okupljeni oko trpeze. Daskale pakuje i uvezuje ostale ikone.) IVKA: Ta ti je ikona bez brade i odežde, jadan! I ne priliči Duždevom zetu da nosi taku ikonu! KANJOŠ: Koja si ti? IVKA: Nikoja! KANJOŠ: Jesi li ti Duždeva kćer? IVKA: Jesam nekome! KANJOŠ: Daskale! DASKALE: E? KANJOŠ: Pitaj onu ñevojčicu, onu tamo što drži ikonu, bi li se ona udala za Duždeva zeta? (Daskale se smeška, uvezuje četkice i pogleduje Ivku.) IVKA: Daskale! DASKALE: A? IVKA: Odgovori onome momku, onome što drži onu ćosavu ikonu, da ne smijem ništa da obećavam. Može Duždov zet biti i Furlan, pa šta ću onda? KANJOŠ: Onda ćeš biti mlada udovica! IVKA: Daskale, reci mu da nemam čime utirati suze, neñe sam rubac izgubila. KANJOŠ: ðevojčice. IVKA: Šta je? KANJOŠ: Primakni mi tu pravu ikonu da je celivam za sretna puta. (Ivka se lagano odmiče, pa zastane. Pogleduje Kanjoša ispod oka. Daskale gleda sa osmehom. Malo se izmakao, ali kao da ih zaklanja od ostalih. Osvrće se kao dase boji da će ih ko prekinuti, kao da im drži stražu. Kanjoš pobožno celiva ikonu u Ivkinim rukama, a zatim joj podiže ruke do iznad glave, pa poljubi Ivku. Ona stoji kao prikovana. Daskale se smeši, stidljivo krijući pogled. Otac Filimon hoće da pročita pismo zboru, ali zastane, čeka da se Ivka i Kanjoš oproste. Onda počne da čita. Okuplja se zbor.) OTAC FILIMON: Od nas suña, vojvoda, vlastele i cijele bankade u ime naroda i vjerne komunitadi paštrovske. Prevedrome Duždu i svoj plemenitoj gospodi mletačkoj čast i poklon! Evo, šaljemo našega divnoga brata, Kanjoša Macedonovića i velimo: ñe je on tu smo svi! Nadamo se u boga i staru nam sreću da ćemo toga i sve druge Duždeve zlotvore satrijeti! Sa dužnijem počitovanjem zaključeno na običnome mjestu od pravde, na Mučenike, u proljeće! Amin! (Svi ćute i gledaju Kanjoša. Ovaj stoji ozbiljno i važno. Ivka ga gleda kroz suze.) KRSTO: Dabogda! KANJOŠ: Nije, Krsto, nije tako! No: Išli momku po djevojku, Oj javore, zelen

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicboreee! (Muzika sve glasnija. Povorka kreće da isprati Kanjoša. Ivka stoji i gleda ih kako odlaze. Zatim jurne prema Katni, padne joj u naručje i zarida. Katna je lagano vodi. Otac Gerasim ostaje sam na mestu zbora. Kad žalo potpuno opusti, on se zagleda u daljinu, pa se uputi na suprotnu stranu od povorke. Muzika.)

III DEO

UBISTVO DUŽDEVOM RUKOM

(Venecija. Tiha muzika označava mirno kasno veče. Ispod kamenog bedema pruža se uz more duga popločana obdla. (Buduća „Riva Degli Slavoni" kasnije preimenovana u „Dei Schiavoni".) Svetlo u zracima pada sa jednoga mesta na bedemu, gde je kula stražarnica. Tišina. Nema prolaznika. Osim što dole na pjaci, uz more, gde dopiru sa kule zraci svetla, čepuka Kanjoš Macedonović. U rukama zavežljaj i ikona. Obučen u paštrovsku robu, kočoperan, nakićen. O pasu "mač, španjolski, djedov". Muzika traje. Kanjoš se ushodao. Čeka da ga ko primeti. Grad se zatvorio, ćuti, mrk, hladan, tajanstven. Kanjoš kao da se malo plaši tišine i natmurenosti zidina. Osvrće se, zagleda okolo. Onda skoči naneke sanduke na obali, pa se prodere iz svega glasa, više da rastera strah.) KANJOŠ: Ima li kogaaaa! (Muzika ne prestaje. Svetlo sa kule kao da u trenutkujače zasija. Kanjoš streknu i zagleda se u stražarnicu. Čini mu se da ga odnekud gledaju, a ne zna ni ko ni otkuda.) KANJOŠ: Ima li koga živogaaaa! (Na bedemu se pojavljuje nekoliko stražara. Zatim se kapetan od straže, Nikolo Diedo, obrati Kanjošu.) NIKOLO DIEDO: Che grida? KANJOŠ: Šta? NIKOLO DIEDO: Che grida? KANJOŠ: Ja sam Kanjoš Macedonović, Paštrović i, ako ti je drago znati, Duždevzatočnik! Došao sam da ubijem Furlana! No mi dajte pratioca i kažite mi kud daidem! NIKOLO DIEDO: Che cosa vuoi? Che grida? KANJOŠ: Ja sam Kanjoš Macedonović, kažem ti lijepo, i ja sam Duždev zatočnik! Zatočnik... (Na bedemu se odnekud pojavi Druško di Kataro. Nešto se došaptava sa Diedom, pa se obrati Kanjošu.) DRUŠKO DI KATARO: Šta se dereš? KANJOŠ: Kako šta se derem? Ja sam Kanjoš Macedonović i došao sam da se bijem sa Furlanom! No mi kažite ñe je Furlan! DRUŠKO DI KATARO: S kim si došo da se biješ? KANJOŠ: S Furlanom, ñavole gluvi, no mi dajte čun da se zavezem na ostrvicu.(Druško to sve prevodi Nikolu Diedu. Ovaj se smeje i silazi ispod bedema. Muzika se ponovo javlja. Na Kanjoševe reči da je Duždev zatočnik, sa bedema, sa obližnjih prozora, ispred bedema, sa svih se strana pomaljaju glave sa belimnoćnim kapicama. Kanjoš se u čudu okreće oko sebe. Sa svih strana se okupljasvet u noćnim spavaćim košuljama. LJudi žagore. Jedan drugome došaptavaju da je došao čovek koji će ubiti Furlana. Zagledaju Kanjoša, pa se razočarani

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicpovlače. Kapetan od straže i Druško di Kataro prilaze Kanjošu, ali ne sasvim blizu.) NIKOLO DIEDO: Sta kazes da si ti? KANJOŠ: Kazem da sam Duždev zatočnik, Kanjoš Macedonović, Paštrović! I kazem da sam došao da se umjesto Dužda borim sa Furlanom na život i smrt! (Drušku) Prevedi mu! (Druško govori Diedu na uvo šta je ovaj rekao. Diedo se smeje!) KANJOŠ: I još kažem da mi treba pratioc koji će me odvesti kod Furlana! (Nikolo Diedo se smeje. Kanjoš gleda. Kroz gomilu ljudi u spavaćem rublju probijaju se neka gospoda. Jedan od njih se nešto dogovara sa Druškom i Diedom.) REKTOR ANDREA DA MOLIN: Che cosa vuoi? Tu n'hai permesso de burlarsi dinanzi a me e palazzo ducale... KANJOŠ: Šta kažeš ti? DRUŠKO: Rektor da Molin ti kaže da se s Duždevijem imenom ne smiješ rugati,kukavče! KANJOŠ: Ma je li? A kako se reče kukavac na mletački? DRUŠKO DI KATARO: Znaćeš uskoro! (Rektor Andrea da Molin obilazi oko Kanjoša, zagleda ga sa svih strana i smeje se. Smeju se i ostali. Zasmeje se i Kanjoš.) REKTOR ANDREA DA MOLIN: E tu sei venuto d'uccidere il Furlano? KANJOŠ: Šta kaže? DRUŠKO DI KATARO: I ti si došao da se biješ sa Furlanom? KANJOŠ: Ja. Što se smije? NIKOLO DIEDO: Tu? KANJOŠ: Tu, što? NIKOLO DIEDO: Niente, niente... Ha, ha, haa... (Oni se ponovo nešto dogovaraju. LJudi u spavaćim košuljama se lagano povlače prema bedemu. Rektor, Diedo i Druško se smeju. Kanjoš ih gleda. Druško šapuće da Molinu kako će govoriti.) REKTOR DA MOLIN: A mi se nadali da će nam doći bolji i viši junak nego ti što si... KANJOŠ: Moja gospodo, bolji i viši poñoše boljijema i višijema, a ja jedva vas dopadoh! NIKOLO DIEDO: Cosa dice? (Druško mu prevodi. Diedo preti Kanjošu i smeje se.) NIKOLO DIEDO: Vieni domani! KANJOŠ: A? DRUŠKO DI KATARO: Doñi sjutra. Bićeš izveden pred Duždevu stražu da ti odobre izlazak pred Furlana! KANJOŠ: Ja pred Dužda neću izlaziti nego slavodobitan! Doći ću tek kad ubijemFurlana. NIKOLO DIEDO: A ti idi na pogibiju koja ti je sigurna! KANJOŠ: Neka je! NIKOLO DIEDO: Je li ti oštar mač? KANJOŠ: Reci mu da sam reko: Za ove vaše junake ne trebuje ga oštriti, nego

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicsamo da džabe linja gvožñe. Kažite vi meni ñe je ljuti odmetnik, pa pitajte poslije njega je li mi oštar mač! No vi neće moć odgovorit... NIKOLO DIEDO: Vai, vai, vai via... (Narod v spavaćim košuljama utrčava kroz gradske kapije unutra. Muzika sve jača. Iz jedne barke sa strane izlazi visok čovek i lagano vezuje barku za veliki gvozdeni stub. Druško di Kataro gleda izdaleka toga čoveka. Straža naglo ulazi u grad. Druško žuri da još nešto kaže Kanjošu, pa da pobegne.) KANJOŠ: Uljezi sa mnom u čunj, neću te izjesti! DRUŠKO DI KATARO: Nećeš ti, ma oće mrak i tebe i mene. No bježi odatle dokte noge drže. KANJOŠ: Kaži mi ñe je Furlan! DRUŠKO: Tujeneñe... KANJOŠ: Ma ñe? DRUŠKO DI KATARO: Bježi! KANJOŠ: Ajde sa mnom! Zavezi me i prevezi, pak budi uza me u dvoboju, daćuti za to hrpu dukata... DRUŠKO DI KATARO: Nijesam se pomamio! KANJOŠ (popne se na denjkove) Oće li iko od vas sa mnom na Furlana. (Stražari se kriju iza bedema) DRUŠKO DI KATARO: Neće niko, vidiš li! No i ti bježi! KANJOŠ: Pa je li vas toliko strah? DRUŠKO DI KATARO: A zar nije tebe? KANJOŠ: Jes, ali nijesam miš ko i vi! DRUŠKO DI KATARO: Okle ti toliko ludosti? KANJOŠ: Kupio na pazaru ñe i ti toliko govnarstvo! DRUŠKO: Bježi, ludo luda, bježi kukavče, kukali! Poginućeš, nećeš znati ni kad ni kako, ko što ne znaš ni zašto! KANJOŠ (trči za njim prema bedemu, jer ovaj mu je zamakao u kapiju): Govnaru! Govnaru, govnarskiii! Je li ti milije njima lizat pjate no sa mnom u junačku bitkuuuu! DRUŠKO DI KATARO (sa vrha bedema): Nijesam ja divlji vepar da se bijem. Meni je život za živjeti, nije za crkavanje! KANJOŠ (vrla prema njemu): Je li ti milije da krepaš od zaduveee? Ribo mačkuljo! DRUŠKO DI KATARO: Miči se otele! Grebi kući dok si živ, a nećeš zadugo! KANJOŠ: Stani! Kud bježiiš, čegrtušo linjava! (Druško je zamakao za bedem. Pjaca je prazna. Nigde nikog. Kanjoš se osvrće i vidi čoveka koji je upravo zavezao čamac, na gleda šta se dogaña sa njim i sa Druškom. Kanjoš skrene pogled i stoji bespomoćan na sredini obale. Onda se okrene moru i gleda niz pučinu) FURLAN: Imaš li konaka u gradu? KANJOŠ: Ne znam ni sam. Niti znam kud ću, ni kako ću! A moglo mi je lijepo biti da sjedim doma kao gospodin, da trošim ono para od trgovine, do nove... No evo, ne dade mi nekakav grijeh, no me doćera oñe da uludo poginem... FURLAN: E, tako ti je. Od svije rabota, pogibija je najposranija. KANJOŠ: Ja!

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicFURLAN: E. KANJOŠ: Pa da je za koga, no za ove strašiguze i govnove! FURLAN: E. KANJOŠ: Ma jesi li ikad u životu vidio ovakvijeh mrtvije kukavica i serimuda? Vidi im straže, vidi vitezova... To se neñe zavuklo, ko crvi u jabuku. Čudim se kako ih ovi golubovi neñe po noći ne poćukaju... FURLAN: Jadovi jadni... KANJOŠ: Ma oni se ovije tičurina više boje no one njih. Gledao sam kako oni tobož idu strogijem korakom, a ovi golubovi ništa, koliko da mušica zukne... FURLAN: Kukavci! KANJOŠ: Babe, mučižabe! E, ne može mi u glavu da su oni neka sila u svijetu ida se njiovije brodova neko boji... FURLAN: Kakvi njihovi brodovi! Šta pričaš! Mene za to pitaj! NJihovi su brodovi krcati tuñije mornara. To njih drži, ljute zmije pomorci! Drugi za njih mačeve masti. Kad bi boj spao na njihove mišice, njih bi kroz ove kanale ribe podušile. Ma, ja da ti kažem! Svaka je riba jača od Mlečića. Jes ozbiljno! (Kanjoš se smeje glasno) Evo, ova oñe najmanja girica mogla bi proždrijeti koga oćeš Mlečića. On bi svaki prosto premro od straha kad mu ona priñe... KANJOŠ: Ha, ha, ha... Baš bi... A neka što su strašive litonje, no kako su grdni.Smreškani, zasukani, niñe oka ni zuba! Zamliježe, a ćore. Široguzi, a mlitavije drobova... A modri i čvoravi, biće od ove vodurine. FURLAN: Što od vodurine, kakve vodurine... da smeta voda, vidre bi bile rugobe a lijepo znaš kakve su da ljepše životinje nema. No je to sve od njihovegnjecave prirode, a i od one splačinaste kavurine što ždrokaju na burad! Ha, ha, ha... Jesi li ikad vidio da neko može polipati onoliko cukrane suvodice, a da nije krava, ili bivolica... KANJOŠ (uživa u svemu što Furlan govori. Vadi demižanu sa rakijom i nosi Furlanu.): Na, otri usta. (Furlan pije dugim gutljajima, držeći demižanu jednomrukom na mornarski način. Kanjoš to gleda sa divljenjem. Onda se malo okrene, pa reši da mu se novepu.) KANJOŠ: Da ti ispričam jade, ha, ha, ha... I ja sam jednu kavu popio u njih. Piosam je uru i po. Činilo mi se da ću pišati četiri dana ako se ikad dočepam dna...

FURLAN: Ha, ha, ha... Pa jesi li? Imao si ñe, u ove kanalčine. Neće se zamutiti... KANJOŠ: Još mi je oñe u grlu ona kava, evo oñe, tačno tu mi je zastala tada i evo je i danas... FURLAN (dobacuje mu demižanu): Pljuni, pljuni dobro, pa nagni ovom bocom. Dako ti proñe... KANJOŠ: A, vidi, okle si ti kad znaš naški? FURLAN: Sa broda. KANJOŠ: A s kojega? FURLAN: A kakve su oni samo sluzave varalice, ne znam jesi li to iskusio? Koje su to mamipare i duboguzi! Balegu će ti za kolač prodati, sve kunući se u Svetoga Marka i Duždevo zdravlje... A isto će tako kokošinjak izjesti samo da ne potroši paru...

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicKANJOŠ: Pipi! FURLAN: Tvrdice i mizeri kakve svijet nema. Prosto im bije smrad iz onije trbušina od ovije splačina što truljaju, jer im žao dati za dobar zalogaj. KANJOŠ: Pipi po stotinu puta... FURLAN: Dako se najposlije svi potruju crvima iz trule ribe... KANJOŠ: Ma meni je najviše začudo što ovo njima brci ne rastu ko drugijem ljudima? NJima je lice isto kao prkno... Ha, ha, ha... (Demižana ide iz ruke u ruku) I svi su nekako stari, skukumačeni! Nijesam oñe vidio zorna mlada čoekada ono biju varnice iz kaldrme kad proñe, no sve nekakve uleknute uskogaće...

FURLAN: Ma i to što vidiš, to su priganice, ne mladići... Mekušni, svilenkasti isto ko drugo ženskinje... KANJOŠ: Ma i žene su im nekako mlake i prozukle... Živa damara u njima nema, no su sve ko nekakve preguljenice... FURLAN: A nije, nije... Žene su im lijepe. KANJOŠ: Ma jesu dronjak... FURLAN: Jesu! Jedino što u njih valja, to su žene. Pitome, mirišljave, glatke. (Pije dugim gutljajima. Briše bradu, na ponovo nuje. Kanjoš gleda. Ne slaže se,ali mu nezgodno da protivreči...) KANJOŠ: Ma jes, ali su isto nekako mrtvuljaste! FURLAN: Ne, no vidraste, a plaminjaju pogledom... KANJOŠ: A, iscice one vratove, a pendeljaju kad idu. Uske sapi, a žute, ma nijedna mi nije oko ponijela... FURLAN: Nemoj, nemoj... Kad ti ja kažem. Ima jedna, nalik je na rajsku ticu... Nema joj oko struka no ovoliko! A meke, duge ruke... KANJOŠ: Oñe se ženske nikad ne smiju! Načomrge se, a ublenu neñe u daljinu,sad he, reko bi čoek, ljosnuti u direk... FURLAN: Ma nema tu priče! Žene su oñe sve što valja! Ništa drugo nema da para vrijedi! (Kanjoš je očigledno izgubio u raspravi. Hoće malo ponovo da uspostavi raniji ton u razgovoru, na pokušava da se našali.) KANJOŠ: Vrijedi i Sveti Marko... Ha, ha, haaa... FURLAN: Ha, ha, ha... Ko zna, možda je i Sveti Marko bio žena, onako zlaćan i nakićen... KANJOŠ: U, hu, hu, huuu... Znaš da bi nas za ovo mogli oglobiti... FURLAN: Auuu! Neka doñu! (Viče) Eeeej! Stražaaaa! ðe ste da nas globitee! Ej,straža! Je li Sveti Marko muškooo? KANJOŠ (uživa u svemu što Furlan radi. Divi mu se.): E, moraš se ti oženiti iz moga kraja. Naše su žene oštre, ali vruće. FURLAN: Je li? KANJOŠ: E. Kaži mi, zbilja, okle si? FURLAN: Kazo sam ti s broda! KANJOŠ: S kojega? FURLAN: Oćeš li baš da znaš? KANJOŠ: Oću! FURLAN: A što?

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicKANJOŠ: Eto. FURLAN: Dosta ti je da znaš da sam s broda. Mornar. KANJOŠ: Ma okle? FURLAN: Iz njihove najamne mornarice! Odmetnik! Deset godina sam se tuko sa njihovih paluba u najljućim bitkama. Tuko sam ugarskoga kralja Žigmunda kad smo zauzimali Kotor. Naticali smo mjesecima gradove na topove, da se ne otvori trg soli u Budvi, da Mleci ne izgube na tome primat! Okrvavili smo ušće Bojane za Bar i Ulcinj. I eno, na njihovim utvrdama reži danas krilati lav... A mismo to na koplja izbili... KANJOŠ: Zato ti tako dobro znaš naški... FURLAN: Znam ja dobro i naški i vaški, ali mi to ništa nije pomoglo. Opanjkali me, špijali i lično Duždevijem ukazom bacili s broda na suvo. Kao staro rasušeno korito što se ćušne u stranu... Kurve...! Suvorepe kučke! Podmukliceee! KANJOŠ: Uzmi popij! FURLAN (pije): Eto, to mi je nagrada. Tako Dužd nagrañuje svoje verne najamnike. Fino te iskrcaju, zabrane ti da se vratiš na brod i skapaj na suvom! Kuga vas dabogda sve počistila! Ležiguzi usoljeni! KANJOŠ: Pa zašto su te bacili s broda? FURLAN: Zato što sam reko da neću zimi da vodim galiju na Angoru. Oni moramo, ja da ne smijemo! Neka, velim, doñe taj vaš sipljivi Dužd, pa neka vodi brodovlje usred zime kroz vjetrove i valove na Anadoliju! Nijesam to čestito ni rekao, kad stiže naredba. Svezaše, iskrcaše, i... evo me... (Furlan okrene glavu na drugu stranu. Kanjošu ga je žao, pa pokušava da mu ugura demižanu u ruku. Furlan krije suze.) KANJOŠ: Pa jesu li ti rekli zašto, nije moglo samo tako da... FURLAN: Jesu, jesu... našli su oni meni manu, ne boj se... Nijesam dobar plivač, kažu, pa zato...! Nije im to smetalo deset godina, a sad odjednom iznenada zasmeta! Ko da je trebalo da plivam do Bosfora... (Kanjoš pokušava da ga malo razveseli.) KANJOŠ: Ma, evo, ni ja ne umijem da plivam, pa živim! FURLAN: Ama ti nijesi mornar... KANJOŠ: A znaš li ti da sam ja vidio Dužda ko što sad gledam tebe? (Furlan ga gleda, pa se odjednom zasmeje, jer je Kanjoš napravio grimasu kojom imituje Duždev karakterističan izraz.) FURLAN: Pojava ljudska, šta kažeš! Ko da je napravljen od blata! Ha, ha, ha... Jazavac mu je roñeni brat. Žustar u hodu, lak, čio... pravi pingvin. A? KANJOŠ: Orkan vjetar... Ha, ha, haaa... A kako se kukavac zatrese kad mu se pomene Furlan. Eso, eso, eso... Dobro im je taj Furlan podaždio guzice od svijeh strana... FURLAN: Bada, Bada, Attenzione! Posa piano, ecolo il Furlanoooo! KANJOŠ: Čim ga pomeneš, zacijuču ko miševi... Furlan, Furlan, Furlan... Ciju, ciju, ciju... FURLAN: E, za ovo bi nas mogli globiti dubokom tamnicom, da nas čuju? (Kanjoš se okrene prema njemu sa nevericom. Boji se da nije prevaren. Gleda ga, gotov da pobegne. Furlan se smeje, pa poñe prema njemu.)

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicFURLAN: Kod mene ćeš na konak! KANJOŠ: Eso, eso, eso... FURLAN: Ciju, ciju, ciju... (Smeju se. Furlan ide prema čunu, a Kanjoš skuplja svoje stvari da poñe sa njim na konak. Furlan ga gleda izdaleka dok odvezuje čamac.) FURLAN: A što ti, reci mi, oćeš da ubiješ toga Furlana? KANJOŠ: Imam jedan razlog tamo doma, a drugi oñe. Oñe oću da dokažem da moje pleme nije malo za junaštvo, a tamo, doma, oću da dokažem tome mojemu plemenu da ja nijesam mali za junaštvo... FURLAN: Dumbara, bumbara, dum, bum! KANJOŠ: A? FURLAN: A šta ćeš ako te sreća ne posluži? KANJOŠ: Evo me već poslužila. Našao sam pratioca. Da znaš da imam brata, milo bi mi bilo da mi je ko ti. (Zaleti se do njega, pa ga poljubi u obraz.) FURLAN: Ajde, ajde... KANJOŠ: Koje si ti vjere? FURLAN: Mornarske. KANJOŠ: Oćeš li mi kazati, ako znaš, ñe je Furlan, pa da poñeš sa mnom i da mi budeš na strani u dvoboju? FURLAN: Ovo prvo oću, ovo drugo neću! KANJOŠ: Bojiš li se i ti? FURLAN: Ne! KANJOŠ: Pa što onda nećeš? FURLAN: Tako nešto. KANJOŠ: Pa ñe je Furlan, kaži mi. Idem sam! Svi ste redom kukavice jebene! (Pauza.) FURLAN: Ja sam Furlan. (Kanjoš gleda u daljinu. Onda hoće da uskoči u čamac,ali mu se čini daleko. Onda se naglo osvrne na Furlana.) FURLAN: Jesi li me čuo, ja sam Furlan! (Kanjoš malo izañe, čepuka okolo, na odmahne rukom.) KANJOŠ: Onda sam ja Dužd! FURLAN: Nijesi, nego njegov plaćenik, što je još gore! Dužd je za dužda roñen a ti hoćeš da si mu zatočnik... KANJOŠ: Jesi li ti stvarno Furlan? FURLAN: Jesam. KANJOŠ: Ma bježi! FURLAN: A jesi li ti vidio kako se straža razbježala kad sam izašao iz čuna. Jesi li vidio kako je pridao vatru petama tvoj pratilac i tumač... KANJOŠ: Pa moraću te onda ubiti! FURLAN: Eto što ti je najamnička kazna. Dužd je podjednako neprijatelj i tebi i meni, pa umjesto da kidišemo zajedno na njega, ja ću tebi morati da puštim tučestitu krv... KANJOŠ: Nemoj mi ništa prijetiti, znaš! Ubiću ja tebe!

FURLAN: Makanjice, ñavo ti dao maha! Ja sam zubima zaklao tri Arnauta da nijesu ni jao rekli. Preklo sam Madžara koliko si ti smokava izijo, a ljuti su

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicMadžari, kidišu ko lasice! A vaši se biju deračinom. Aj, daj dupa de! Ma isto nijeste neki jurišnici, koliko bi htjeli da ste... KANJOŠ: Ne kokoti se tu na mene! Ne bojim se ja nimalo! Duribabo! FURLAN: Idi kući, dobra prznice! Mio si mi! malen jesi, ali jesi žiška. A i pobratili smo se! KANJOŠ: Nijesmo! FURLAN: Evo jesmo sad! KANJOŠ: Isto te moram ubiti! FURLAN: Ajde de. Odoh ja na ostrvicu (odvezuje čamac), a ti njima reci da sammrtav. Neću se vraćati dok tebi daju sve počasti, a posle ću im sve naplatiti štosu me ovako srozali! Dužd mi mora glavom platiti! Šta ćeš mi ti! KANJOŠ (tužno): Ne smijem lagati. Da sam od svoje volje došao, išao bih s tobom, Svetoga mi Dimitrija! Milij si mi iljadu puta od onoga zbog koga ću se s tobom biti. Ali kad moram! Evo, vidiš, obrukah se! Ubiću te sa suzama u očima,a ñe si vidio junaka da slini! Pi! FURLAN: Ma bježi, ludo luda! Bježi i ne dolazi više amo! KANJOŠ: Bježi ti! I nemoj tu više da pričaš! Pušti me barem da te ubijem muški! Ako si Furlan, no nijesi! FURLAN: Doñi sjutra na ono ostrvo. Vidiš ono tamo! Čekaću te, pa ćemo se biti. Noću se ne valja, niti se vidi... KANJOŠ: Neću no sad! FURLAN: Vidi ti zlice skakavice! Vidi tića kolibrića! Vidi sina ajkulina, kako se onokrvio! KANJOŠ: Ma prekini tu! Kome se ti to rugaš! Nijesi ti Furlan, ne! Okle! Samo setu prdusiš da jesi, a nijesi ga ni vidio! FURLAN: I da nijesam Furlan, za tebe bih bio, ježu morski, kostrešni! KANJOŠ: A ñe su ti našarane zmije na prsima kad jesi Furlan? A? ðe su ti zmijske glave sastavljene u zvijezdu? Aha? Jesi Furlan, ali ñetinji! Mak se tamovaralice varava... FURLAN (skida sa sebe dolamicu i pancir): Evo zmija! Evo zmija, a eno ostrva! Doñi ujutru da se pobijemo ko junaci, da nam se ne rugaju ovi Mlečani iz tmuše... (Kanjoš se zablenuo u tetovirane zmije na njegovim prsima, a Furlan se zaleti da skoči u čamac. Promaši čun i pljusne u more. Nestane ispod talasa.Kanjoš potrči prema njemu. Furlana nema da se pojavi nad vodom. Kanjoš viče.) KANJOŠ: ðe si, daj rukuuu! Daj rukuuu! (Furlan se pojavljuje nad vodom, grca i klepeće rukama, ali ne može da se održi.) FURLAN: Dodaj mi veslo... Primakni... Dodaj... Mi... Ve... KANJOŠ: Stani, drži se da donesem jednu omjeru... (Trči do svojih stvari traži uže koje mu je na rastanku dao Mitar. Nalazi ga i juri nazad. Baca uže prema mestu gde grca u vodi Furlan. Ovaj pokušava da se uhvati za uže, ali uzalud. Potone ponovo.) KANJOŠ: Drži se, na uzicu... Stani da ti dodam veslo... Amo, do obale... (Sve je uzalud. Furlan se ponovo pojavljuje i Kanjoš ga nekako skoro uhvati, ali se vukući ga i sam obre u vodi. Onda pokušava, držeći se za ivicu čamca da pogura Furlana prema čamcu, ali uzalud. Onda ga nekako dovuče o obale.

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicDugo ga izvlači iz vode i najzad kad se obojica nañu na obali, Kanjoš shvati da Furlan više nije živ. Pipa mu lice, ppca, ruke. Mrtav. Svom snagom ga drmusa, prevrće ga, podiže mu glavu, lupa ga no obrazima, ali sve je uzalud. Furlan je mrtav. Kanjoš sedne pored njega i gorko zaplače. U njegov se plač umeša muzika, koja nocmaje sve jača i jača. Započinje sveopšte veselje. Na rivu najpre izañu stražari sa nosilima. Stavljaju Furlana na nosila, podižu i kreću ka bedemu. Na pjacu izlaze buljuci karnevalski obučenih ljudi, žena, dece. Muzika.Odjekuju bubnjevi, flaute, tambure, leuti, viole... Devojke i mladići igraju. Veselje. Riva se osvetljava bakljama. Na vrhu bedema straža maše bakljama u znak pobede nad Furlanom. Kapetan od straže izvikuje radosnu vest.) NIKOLO DIEDO: Grazia a dio, Venetia serenissima e libera! Magnifico et eccellenissima Francisci Foscari dei gratia dux venetiarum libero est! II Furlano furioso e morto! Noi siamo liberi! II nostro popolo e libero! Adesso sia una festa! Fatte la festa! Fatte la festa! Fatte la festa... (LJudi neprestano pristižu na trg. Kanjoš stoji pored Furlanovog odela i mača, kao da ih čuva. Od bedemaprema mestu gde je Kanjoš izvlače uzani crveni tepih. U zlatnoj nosiljci u obliku naslonjače, donose Dužda. Sa strane koračaju sluge i doglavnici. Tik uz nosiljku ide maleni paž. On pokazuje stražarima da dovedu Kanjoša. Oeaj se otima. Zatim uzima Furlanov mač i sam prilazi mestu gde je Dužd.) DUŽD: Grazia, grazia, grazia, mio figlio! (Drušku du Kataru.) Come si chiama? DRUŠKO DI KATARO: Kanjoš. DUŽD: Come? DRUŠKO DI KATARO: Kanjoš. DUŽD: Kan... Kanos... Kanosss... Tu hai reuscito d'uccidere l'aggressore, dei gratia! KANJOŠ: E. DRUŠKO DI KATAPO: Presvijetli Dužd kaže da ti je, hvala bogu, uspjelo da ubiješ Furlana! (Kanjoš ćuti. Dužd ustaje i pompezno obilazi mesto gde je Furlanov ogrtač. Gleda njegov prazan čamac. Zatim posmatra Kanjoša. Ovaj seokrene prema njemu, pa mu razgovetno kaže, nastojeći da ga ovaj razume.) KANJOŠ: Tvojom sam ga rukom ubio, čestiti Dužde! (Druško za trenutak okleva da prevede Duždu šta je ovaj rekao, ali ipak mu prevede. Dužd gleda nerazumevajući šta je Kanjoš hteo da kaže. Dužd priñe Kanjošu i hoće da ga poljubi u čelo. Kanjoš se izvija unazad. Dužd pokazuje na Furlanov ogrtač.) DUŽD: Dei gratia! Dei gratia de quello malfattore e morto! KANJOŠ: E. (Dužd daje znak da prinesu sanduk sa blagom. Stražari to učine. Druško objašnjava Kanjošu) DRUŠKO DI KATARO: Evo je oñe pred tobom otvoreno blago Svetoga Marka. Pristupi i uzmi koliko ti je volja i što sam želiš! KANJOŠ: Ma bježi tamo, šta se rugate! DUŽD (pokazuje na sanduk): Prego, Ka... Kano... Come si chiama... (Kanjoš pretraži svoj zavežljaj, vadi kesu, a iz nje dukat, pa pristupi škrinji i ubaci u njunovac.) DRUŠKO DI KATARO: Šta to činiš, ludače ludi! DUŽD: Come... Cosa fai... KANJOŠ: Da se iz ove škrinje uzimalo, a ne dosipalo, toga bi blaga odavno

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicnestalo i brzo biste škrinji dno vidjeli! (Druško prevodi Duždu štaje Kanjoš rekao. Dužd da znak da mu dovedu Kanjoša sasvim blizu. Ovi to urade. Dužd cmokne Kanjoša u čelo. Kanjoš opet ustukne.) DUŽD: Ben bene! Benissimo! Bravo, bravo, Ka... Ka... Comesi chiama? DRUŠKO DI KATAPO: Kanjoš! DUŽD: Kanos... Kanos! Un nome ridicolo, Kanos... Kanooos! Ora lei e proprietario... DRUŠKO DI KATAPO: Prevedri Dužd kaže da si sad postao suvlasnik, kad si u škrinju dodao i svoju paru. Uzmi sad para koliko hoćeš. Koliko god uzmeš, malo si uzeo za ubistvo Furlana. KANJOŠ: Čuješ! DRUŠKO DI KATARO: A? KANJOŠ: Utuvi, a i njemu reci da to nijesam učinio niti bih za dukate! No bih damu dokažem ko smo i što smo. A još mu dodaj da bih dao mnogo više no što mogu dobiti, da mi je kako moglo biti da to ne učinim... DRUŠKO DI KATARO: To mu neću reći... KANJOŠ: I da mu kažeš, ne bi razumio, ko što ne razumiješ ni ti... (Dužd neštošapuće Drušku na uvo.) DRUŠKO DI KATARO: Pita čestiti Dužd kako bi te mogao nagraditi? KANJOŠ: Neka nagradi moje pleme! Da za nas više nema dažbina na trgovinu. Nek nas ne varaju u svaku stopu! Da nam se ne rugaju ko da smo bene! I nek Dužd, kad već može, ovu dugu rivu nazove našijem imenom: Slovenska riva, pa da stanemo na svoje kad se iskrcamo. A meni samo neka dopušti da zadržim Furlanov mač. Da se sjećam! (Druško sve to prevodi Duždu, a ovaj lagano klima glavom. Zatim nastaje tišina. Dužd gleda i Kanjoša, a zatim iznenada uzvikne.) DUŽD: Si, si, si, Detto Fatto! Sulla mia parola, questa riva sara: La riva degli Slavoni! (Dužd zatim da znak Kapetanu od straže da to obnaroduje. Ovaj izvikuje tu odluku na sve strane.) NIKOLO DIEDO: Da oggi questa riva sara La riva degli Slavoni! Da oggi qesta riva sara La riva degli Slavoniii! Da oggi qoesta ri. . . DRUŠKO DI KATAPO: Vidiš, prevedri Dužd ti je uslišio molbu? KANJOŠ: Je li? (Kapetanovo izvikivanje prekida velika gužva na jednoj od kapija. Kroz gomilu trče tri žene. Napred, prema mestu gde je Dužd hita ljutita i raščupana njegova kćerka, ðovana Gracija, a za njom dve družbenice pokušavajući da je stignu i umire...) REKTOR ANDREA DA MOLIN (Duždu lagano): Ecola Signorina Giovana Grazia...

DUŽD: O diomio... ðOVANA GRACIJA FOSKARI: Sento che il e morto! Dove e? Dove e? SINJORA DE DOLČI: Calma vi, Signorina, calma vi... SINJORINA DE DOLČI: Aspetate, aspetate, signorina... ðOVANA GRACIJA FOSKARI: Dove e l'assassino? SINJORINA DE DOLČI (pokazuje, smešeći se, na Kanjoša): II e tutavia qua! SINJORA DE DOLČI: Sta zitta! (Dužd pokazuje Kapetanu od straže da dovede stvari u red. Ovaj hvata ðovanu Graciju za ruke i drži je. Dužd zatim da znak

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicDrušku da objasni Kanjošu novonastalu situaciju.) DRUŠKO DI KATARO: Iako ne zaslužuješ toliku milost, plemeniti Dužd želi da te predstavim njegovoj kćerki i njezinim pratiljama. (Predstavlja ga) Kanjoš Macedonović. La signorina Giovanna Grazia Foscari! (Duždeva kćerka tek sad shvati da je to pred njom ubica Furlana, pa okrene leña. Stražar je drži.) DRUŠKO DI KATARO: La signora e signorina de Dolci! KANJOŠ: A? DRUŠKO DI KATARO: Plemeniti i prevedri Dužd bi rad da se s tobom orodi. Poklanja ti svoju jedinicu kćer za ženu! (Kanjoš užasnut pokazuje rukom u pravcu ðovane Gracije. Druško du Kataro klimne glavom. Kanjoš odmahuje glavom i uplašeno se izmiče unazad. ðovana gleda ne razumevajući.) KANJOŠ: Ne, ne. Blagodarim na toj ponudi. Jes ponuda plemenita, ali je nikakone mogu primiti! U mojoj je domaji običaj da se ženimo iz svojega jata. Tako čuvamo poštenje svojijem sestrama! Zaručen sam! ðOVANA GRACIJA FOSKARI: Cos'ha detto questo contadino? KANJOŠ: Ivka Katnina. ðOVANA GRACIJA FOSKARI: Cos'ha detto? DRUŠKO DI KATARO: Pita šta si rekao, seljačino! KANJOŠ: Seljačino? E reci joj onda i lijepo prevedi sve: LJepša mi je vjerenica od nje i od svake oñe iljadu puta! I ne bih je, reci joj uzeo, pa da očima vatru pali i gasi... (Druško se okrene i hoće da prevede devojci šta je rekao. Duždevakćer priñe Kanjošu i opali mu zvučan šamar!) SINJORA DE DOLČI: Agresto sporco! KANJOŠ: Šta im je? SINJORINA DE DOLČI: Povero! SINJORA DE DOLČI: Sta zitta! KANJOŠ: Šta im je? ðOVANA GRACIJA FOSKARI: T hai fatto un' homicidio premeditato! Tu sei un' assassino mercenario! T' hai assassinato un'uomo eroico e gentile! Tu sei disgraziato! KANJOŠ: Šta kaže? DRUŠKO DI KATARO: Ništa. ðOVANA GRACIJA FOSKARI: Poveraccio! Infelise! (Mnogi pokušavaju da smire ðovanu Graciju. Ona se svaña sa svojim ocem. Dužd viče na nju.) DUŽD: Ora basta! Giovanna! Ora basta! KANJOŠ: Šta kaže? ðOVANA GRACIJA: Non voglio basta! Furlano ero mio fidanzato! Egli e stato un' uomo fantastico e bestiale! Mio fidanzato! SINJORA DE DOLČI: No, signorina, no! Vi prego! DUŽD: Giovanna! Ora basta! Impiedi che si parlasse! (NJih dvoje nastavljaju prepirku.) KANJOŠ: Šta je rekla? DRUŠKO DI KATARO: Ništa! KANJOŠ: Kaži mi! DRUŠKO DI KATARO: Rekla je da si ubio divnoga junaka i plemenitoga čovjeka! I rekla je da je Furlan bio njen vjerenik! To Duždu nije milo, pa se

Vida Ognjenovic - Kanjos Macedonovicgradi da ti nijesam reko... KANJOŠ: Je li istina da je Furlan bio njen vjerenik? DRUŠKO DI KATARO: Cijela je Venecija šuškala o tome, ali ne smije se od Dužda pomenuti... ðOVANA GRACIJA FOSKARI: Questo e stato un'attaco proditorio! Dove e Furlano, mio fidanzato morto! Dove e mio fidanzato morto? Dove e? (Dužd zapoveda straži da nosila sa Furlanom odnesu iza zidina, a nju da zadrže. ðovana Gracija se otima.) ðOVANA GRACIJA: Lascialo! Lascialo! Siete senza pieta! Lascialo! SINJORA DE DOLČI: Calma vi, signorina, calma vi... SINJORINA DE DOLČI: Povera... SINJORA DE DOLČI: Sta zitta! (Dužd ljutito zapovedi stražarima da za iznesu. Odnose ga. Muzika trešti. ðovana Gracija ostaje sama sa svojim družbenicima iKanjošem. Stoji izgubljeno na sredini rive i plače. Kanjoš je gleda. Onda joj lagano priñe. ðovana Gracija se uplašeno izmakne, a zatim kad vidi da ovaj prilazi pitomo, držeći u ruci nekakvu sliku, sačekuje ga. Kanjoš joj pruži ikonu.)

KANJOŠ: Prilažem ti ovu divnu ikonu za blaženu i čistu dušu Furlanovu. (ðovana Gracija najpre bez reči gleda ispruženu ruku sa ikonom. Uzima zatim ikonu i blago pomiluje Kanjoša po licu niz koje se slivaju suze. Kanjoš se nakloni. ðovana Gracija se izmiče unazad. Ide sve do bedema. Kanjoš ostaje u poklonu. Sve se za trenutak ukoči. Kanjoš u naklonu. ðovana Gracija i njene pratilje stanu ispred bedema. Uza sam bedem je oslonjena Duždeva nosiljka, au njoj Dužd. Sve je zaleñeno. Mlečani stoje ispred bedema kao figure u nekom imaginarnom muzeju voštanih figura. Muzika naglo prekida brektanje Putnikovog autobusa. Svetlo se menja. Iz autobusa izlazi grupa turista iz Jugoslavije. To su svi oni koje je Kanjoš npe petsto godina octavio kod kuće, samo obučeni u savremene kostime. Vodič ih okuplja na gomilu, jer su se oni ceu bili razmileli no trgu. Vodič je Druško di Kataro, obučen u belo odelo sa Putnikovim bedžom na reveru. Daskale fotografiše na cee strane. Ivka nuje sokna slamku.) DRUŠKO DI KATARO: Ovo je Riva Dei Schiavoni, što znači: Obala Robova. A ono tamo je tvrñava... Obala je dobila ime prema... IVKA: Zar se ova obala nije nekad zvala: Riva Degli Slavoni? DRUŠKO DI KATARO: Nije mi poznato. NIKODIM: Jeste, zvala se. OTAC FILIMON: Dabome da se zvala, ima to zapisano. DRUŠKO DI KATARO: Čekajte, da proverim u vodiču. (Lista knjižicu) Nema. Ako se nekad tako i zvala, to mora da je bilo davno i davno. Toga se ovde danas, očigledno, niko ne ceha. VIDOSAVA: Jeste li vi odavde? DRUŠKO DI KATARO: Ne, ja sam iz Kotora, ovde živim i radim. STIJEPO: Pa da, vidim da zanosite po kotorski... DRUŠKO DI KATARO: Ma sumnjam. Znate, moji su iz Kotora, ja odavno tamo ne živim... STIJEPO: Svejedno, ipak se oseća...

Vida Ognjenovic - Kanjos MacedonovicIVKA: Kako je smešan ovaj čovek. Gle kako mu visi mač. Veći je od njega... MITAR: O čudan je grad Venecija. Svašta ćete se vi ovde još nagledati... DRUŠKO DI KATARO: Molim vas za malo pažnje! Sad ćemo poći u onu malu crkvicu, gore na tvrñavi! U njoj se čuva ikona Svetoga Nikole, jedinstvena u svetu. Na njoj je Sveti Nikola predstavljen kao mladić, na modroj pozadini sa srebrnim lišćem. Po toj se ikoni crkva i zove: Sveti Nikola Mlañi. DASKALE: A ko je radio Ikonu? DRUŠKO DI KATARO: Ikona je rad nepoznatog venecijanskog majstora iz petnaestog veka. Tipičan predstavnik romanske ikonografije. Primerak je dobroočuvan i predstavlja neocenjivu vrednost u svojoj vrsti. Doći u Veneciju, a ne videti tu ikonu, bilo bi kao da ste došli u Atinu, a niste videli Akropolj! GOLUB: Tako je to sa ovim čudesnim gradom. Na sve strane su delovi nacionalnog blaga i velike prošlosti. IVKA: A kakav je ovo spomenik? Ko je ovaj čovek! DRUŠKO DI KATARO: A, za taj spomenik je vezana jedna legenda. Legenda o golubaru. Kažu da je ovaj čovek toliko voleo golubove, pa ih je svaku noć hranio i lečio, ako bi se koji ozledio, ili razboleo. Jednoga dana je zaspao, zajedno sa jatom golubova i nije se više nikada probudio. Ali začudo. Nisu ga mogli pomeriti. Okamenio se na tom istom mestu. I eto sad stoji, savijen u pasu, u večnom naklonu, kao znamen venecijanskog milosrña i dobrote. Tako se i zove: Spomenik venecijanskoj dobroti! (Turisti lagano zamiču za bedem. Kanjoš savijen stoji kao spomenik. Ivka kradom prilazi i brzo ga poljubi u obraz. Zatim se udalji zbunjena. Muzika. Kanjoš stoji kao naklonjeni spomenik „Venecijanskom milosrñu i dobroti"'.)

vida ognjenovic - kanjos macedonovic

Documents