Васко Костић

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ СТВАРАНО ЈЕ НА МИХОЉСКОЈ

ПРЕВЛАЦИ

Неке од многих илуминација Мирослављевог Јеванђеља

ИЛОВИЧКЕ СВЕСКЕБрој 4/2012

МАНАСТИР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА НА ПРЕВЛАЦИИнформативно некомерцијално издање

Попут Светог Архангела Михаила и Светог Ђорђа јунак убија змаја, оличење зла, да избави оличење добра

САДРЖАЈ

1. Основна знања о јеванђељима .......................... 3. 2. Основна знања о Мирослављевом јеванђељу ..4. 3. Када је настало Мирослављево јеванђеље ...... 5. 4. Гдје је настало Мирослављево јеванђеље ....... 7. 5. Бенедиктинци на Превлаци ...............................15. 6. Како је сачувано Мирослављево јеванђеље ... 17.

2

1. ОСНОВНА ЗНАЊА О ЈЕВАНЂЕЉИМА

Почетком прошле 2011. године, у издању Манастира Светог Архангела Михаи-ла на Превлаци, покренута је мјесечна информативна едиција Иловичке Свеске. Одмах су се појавила питања зашто Иловичке и шта значи та ријеч? Као аутор био сам дужан да то објасним, и то сам урадио кроз августовски број Иловичке свеске (8/2011.) која носи наслов Иловичка крмчија. Тамо је много више информација од објашњења појма Иловичко.

Иловичка крмчија (Светосавско законоправило или Превлачки номоканон) је књига која није искључиво црквена, за разлику од Јеванђеља која су намијењена ре-лигиозним обредима и вјеронауци. Данашње генерације, нажалост, нису похађала вјеронауку. Остале су ускраћене за важан дио општег образовања потребног сва-коме, без обзира на страначка опредјељења и вјерска или атеистичка убјеђења. Због знатног броја неупућених, потребно је нешто рећи и уопште о јеванђељима.

„Јеванђеље“ (или „евангелије“) долази од грчке ријечи „евангелион“, што значи „добра вијест“. Јеванђеља су посебна врста извјештаја о животу и учењу сина Бож-јег Исуса Христа, написаних у више књига насталих у првим стољећима хришћан-ства. Од њих су одабране четири књиге које су ушле у састав Новога Завјета, а он у састав Библије, најсветије, највише превођене и најчитаније књиге на Свијету. „Јеванђелистар“ је исправан назив за књигу у којој се налази више јеванђеља, али се тај назив ријетко употребљава. Чешће и једноставније је рећи „Јеванђеље“.

Јеванђелисти (евангелисти) су писци оригинала јеванђеља. Због њиховог изу-зетног доховног доприноса, хришћанска црква их је прогласила и за светитеље: Ма-теј, Марко, Лука и Јован (или Иван). Као носиоци духовности, односно побожности, символично их представљају као крилата бића са отвореном књигом. Има неколико тумачења те символике, али за ову прилику је наприкладније оно што је ближе ши-рој читалачкој публици: Матеј у лику анђела, односно у лику човјека (створеног да управља земаљским бићима); Марко у лику лава (цара слободног животињског царства); Лука у лику бика (цара домаћих животиња); Јован у лику орла (цара

птичјег царства).Таквим символима су често украшене

предње корице многих јеванђеља – у сва че-тири угла. Овдје је то приказано на позна-том крсту Светог Јована Владимира који се масовним походима сваке године износи на врх Румије. Израдама јеванђелистара у средњем вијеку посвећивана је изузетна пажња. Сва-ки преписивач се трудио да га што више украси цртањем иницијала, заставица, ви-њета, орнамената. Обзиром да јеванђеља нису преписивана брзописом него краснопи-сом при чему је свако слово цртано, може се рећи да су то дјела више Богом надарених ликовних умјетника него административних писара. У оно вријеме то су била права ум-јетничка ремек-дјела, која је садржај текста још више увеличавао, чинио га величанстве-нијим, божанствено одуховљенијим.

3

Због љепоте писања и раскошног укра-шавања, једно од најчувенијих таквих дјела, не само српске него и свјетске културне баштине, је Мирослављево јеванђеље.

2.ОСНОВНА ЗНАЊА О МИРОСЛАВЉЕВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ

Морамо се ограничити само на основна знања о Мирослављевом јеванђељу (МЈ) јер је о њему толико написано (студија, расправа, полемика итд.) да би требало неколико томова дебелих књига ако би се све обухватило, а циљ се не би постигао. Било би веома мало оних који би то читали, нарочито из млађих генера-ција којима је намијењена ова свеска.

Обзиром на свјетски значај МЈ, требало би свака особа, без обзира на вјерска и национална опредјељења, која има бар основно образовање, да има и основна знања о МЈ. У свакој цивилизованој земљи нормално би било да и ученици основних школа уче, знају и поносе се да у њиховом културном кругу постоји књига која је у свјетским размјерама сврстана међу највеће писане споменике културе непроцје-њиве вриједности. Нажалост, то није случај, барем не у школству данашње Црне Горе. Наравно, није свак у прилици да види и прочита ту књигу, али би ученици морали знати за постојање и назив те књиге, и што тај назив значи. Да је тако, ово поглавље би било сувишно, па и читава ова Иловичка свеска. Знајући да није тако, током прикупљања грађе за писање ове свеске, разговарао сам са неколико ученика завршних разреда из двије основне школе (тиватске и кртољске). Желио сам да видим колико они знају о МЈ и како се младим генерацијама може помоћи да сазнају оно што нису знали. Руковођени више логиком него знањем, већина „зна“ да се МЈ тако зове по Мирославу који је „писао јеванђеље“. По томе би он био јеванђелиста, аутор оригинала. Само једна одликашица је знала да је МЈ препис а не оригинал, па је назив могао бити по преписивачу. О њиховом „знању“ о МЈ могу рећи само толико да ме је мотивисало за писање ове информативне свеске.

* * *Мирослав није био ни јеванђелиста, ни преписивач јеванђеља, ни надахнути

умјетник – цртач илуминација, (цртежа којима обилује МЈ). Он је био кнез једног дијела српске земње – Хума!

О МЈ има много енигми које још нису одгонетнуте. Али, ако у великим проб-лемима „и свака мала потпомаже“ – како народ каже, може и ово бити од помоћи, јер некад помоћ стиже и одакле се најмање очекује. Ако ништа друго, може помоћи да се школска омладина заинтересује и информише о ономе чега нема у уџбеницима.

МЈ је књига великог формата: 28,5 х 41,5 цм. Ради упоређења, данашњи стан-дардни формат папира за писаћу машину (арак А-4) је мањи: 21,0 х 29,5 цм. Најчешћи формат обичних књига је упола мањи: 14,0 х 21 цм.

МЈ садржи 181 лист (дупло толико страна). То је рукописна књига писана у два ступца са по 22 до 23 реда (ако од горње до доње маргине нису скраћана са укра-сима). Размак међу редовима је мало већи него висина слова што тражи тип слова од којих је некима по један крак продужен у размак према

горе или доље. На пр. h r на приложеном детаљу.У МЈ орнаменти су на почетку заставице или вињете,

четири плетенице дијеле поглавља, а има 296 иницијала или минијатура. Нису цртани само украси (илуминације) него је цртано свако слово и то гушчијим пером, јер биротехнике није било. Касније је усавршавањем нестало неколико типова „ми-рослављевих слова“ које данас имају и компјутери. Најближа оригиналу су слова „мирослављева оригинал“. Она су за електронску технику мање погодна од осталих типова.

4

На крају МЈ је запис да је посвећено кнезу великославном Мирославу сину За-видином. Тај запис је важан да се зна разлог по чему је ово јеванђеље названо Мирослављевим.

3. КАДА ЈЕ НАСТАЛО МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Наука још није тачно утврдила ни вријеме настанка МЈ. Сматра се да је 70-80 година старије од Превлачког номоканона. (Иловичка свеска бр. 8/2011). Једина под-лога на којој се заснива претпоставка да је дјело настало „око“ 1180. г. је то што се хумски кнез Мирослав, као активан, посљедњи пут помиње 1190. године. То се односи на потпис једног уговора са Дубровчанима из те (1190.) што не значи да је то потписао и одмах умро. Логика води на претпоставку да је рукопис МЈ настао нешто раније због записа на њему: „Кнезу великославноме Мирославу...“

Овај запис ништа не рјешава само ствара још већу збрку јер га неки користе као доказ да је МЈ настало за вријеме Мирослављевог живота, али нико не тврди, а још мање доказује, да је тај запис Мирослављев рукопис. Вјероватно то сам себи не би написао. Он је могао дјело наручити и не дочекати да се заврши, јер су такви рукописи рађени више година. На МЈ је то и очигледно: прекид једног и наставак рукописа другог писара. Колико дуго је тај прекид трајао није забиљежено – бар не у литератури која је свакоме доступна. Дјело је могло бити и у цјелости рађено након Мирослављеве смрти, по наруџби његових потомака или приврженика – у спомен свог „Великославнога кнеза“.

Проблем је и у томе што је створена, по свој прилици намјерно, заврзлама око тога да ли је, и у каквом је сродству Мирослав са Немањићима? То наводи воду на млин оних који би да је Мирослав Црногорац без родбинске везе са Немањићима, па и МЈ плод „црногорске баштине“. Ако се зна гдје је завичај Немањића, онда би и њихова веома обимна културна баштина била црногорска. То је немогуће јер ни за вријеме Немањића, ни вјековима након њих, нико није чуо ни за појам „Црна Гора“.

Срби из Боке су више пута истицали да поштују туђе, а бране своје, што не значи да могу скрштених рука вјечито гледати како други одузимају и себи приписују оно што припада српској баштини. Зашто новодукљански историчари избјегавају казати оно што сви учени људи добро знају: Мирослав је био хумски кнез! Ако је хумски, онда је српски и не може бити Црногорски па макар да је у доба Мирослава и постојала Црна Гора.

Покушајима да докаже како је Мирослав био Црногорац из XII стољећа (!?), др Војислав Никчевић се животно исцрпио, често и запетљавао у контрадикторностима. Мора се признати да је Никчевић простудирао о МЈ све до чега се могло доћи, па онда прилагођавао и користио што одговара његовим циљевима, а то су циљеви и других фалсификатора историје Боке и Црне Горе.

Већина истраживача се држи податка да је хумски кнез Мирослав син Завида, рођеног брата Немањиног, великог жупана српске државе Рашке. А он да се јавља Никчевић да бистру воду замути контраверзнијм подацима. По једнима, Завида и Немања нису били рођена браћа, него су рођена браћа били њихови синови (!?): Завидов Мирослав и Немањин Стефан. Како је то несхватљиво, јавља се друго тумачење, да кнез Мирослав и велики жупан Стефан Немања нису били браћа него полубраћа по мајци. По трећима, „Завида, отац хумског кнеза Мирослава, није био отац Немањин, па према томе ни Мирослава, којему је посвећено Мирослављево јеванђеље, није био брат Немањин“ – вели Никчевић позивом на академике Ђорђе Сп. Радојичића и Рељу Новаковића (Ревија НИН – 12. август 1984.).

Могао је Никчевић да се позове на још академика, по којима би испало да је „хумски кнез био вазал Стефана Немање“, па на оне који уз „хумски“ додају и „зет-ски“, па је Мирслав био „Хумско-зетски кнез“. Могао се Никчевић позвати и на све академике бивше ДАНУ, јер сви они имају исти циљ, али не пружају доказе, ни

5

лабаве, ни чврсте, ни било какве. Уосталом, за тему ове свеске није ни важно да ли је и у каквом сродству био Мирослав са Немањићима. Важно је да је био Србин, свеједно да ли из Зете, Рашке или било које српске области.

Нема доказа ни о датуму и мјесту Мирослављевог рођења, али то овдје није ни важно. Јасно је да то није могло бити у Црној Гори када ње уопште није било.

Нема поузданог податка ни о години Мирослављеве смрти. Помињу се 1197. и 1198. г. али година дана је у историјским размјерама безначајна. Мада то може бити разлика и само једнога дана, посљедњи 1197. или први дан 1198. године.

Године настанка МЈ у разним изворима најчешће се крећу од 1180. до 1192. г. увијек са несигурнишћу уз назнаку „приближно“, „око тих“ или „између тих година“. Има и оних који не калкулишу годинама него вјековима, па се могу наћи подаци да је МЈ настало крајем XII или почетком XIII стољећа. Толико о времену настанка МЈ.

Иако је овдје ријеч само о МЈ, потребно је рећи да је било других преписа је-ванђеља, да се не би схватило како је МЈ јединствен случај на свијету. Често му се додаје епитет „јединствено“ у смислу да је најбоље очувано, најљепше осликано и да је највриједније, али то не значи да само оно постоји на свијету.

Готово у исто вријеме када је настајало МЈ, односно када је преписивано јеванђеље који је названо Мирослављево, настајао је и препис познат као глагољско Маријинско јеванђеље. Постоје и други стари глагољашки и ћирилични споменици од који су сачувани из двије посљедње деценије XII стољећа: Гршковићев одломак апостола и Клочев глагољаш (Glaдolita Clozianus). Тако кажу једни, а други тврде да су ова два споменика старији од XII стољећа и да су настали у прелазу из X у XI стољеће, опет као црногорска културна баштина. Из комплетног Никчевићевог дјела је очигледно да томе нагиње, па чак и када говори на Научном скупу у Боки и када пише о књижевним старинама Боке које он сматра црногорским. (Зборник радова БОКА бр. 18. Херцег-Нови, 1986). Онда се још лакше ту може додати и Стефаново (звано и Вуканово) јеванђеље млађе од МЈ настало у времену између 1190. и 1201. године. Када то не може истаћи као црногорску културну баштину, тешко му је да изусти „српска“ па је дијели само да не буде српска: „У српским и хрватским ћирилским и глагољским споменицима за које знамо да су настали поткрај XII вијека (Вуканово и Мирослављево јеванђеље...)“ (Стр. 69.)

Уз поменуте малобројне сачуване ћириличне и глагољске споменике, за неко-лико вјекова насталао је много оних који су нестали током многих ратова, превира-ња елементарних непогода, исељавањима или отуђивањима. Можда су неки тајно сачувани па се налазе у збиркама колекционара који им знају вриједност.

Никчевић је забиљежио: „На територији древне Боке вјековима су непоредо циркулисале црквене и грађанске књиге штампане латиницом и ћирилицом... на тој територији чак до XIX стољећа постојао је зачуђујуће богати књижни фонд разли-читог садражаја и поријекла. Као такав, он је неоспорно представљао највеће тековине ондашње културе и цивилизације. Оно што од њега данас имамо само су његови остаци остатака...“ (Стр. 78.)

Упрос томе, Никчевић сугерише да се то ширило од Цетиња, а не од Боке ка унутрашњости: „Ширење ћириличних књига вјерског садржаја по црквама и манасти-рима, који су се налазили на млетачкој и турском територији, имало је у првом реду политички значај. Цетињска митрополија, као њихов главни дистрибутер, будући да је посједовала и јурисдикцију над православнима у Боки Которској, такође је у њих слала црквене књиге. Из једног зборника Божидата Вуковића (1538. год.) који је припадао манастиру Дуљево у Приморју, а сада се чува у манастиру Савини, види се да га је владика Данило Петровић, преко попа Николе Костића, послао Дуљеву 1706. године.“ (Стр. 79.)

Ширење ћириличних споменика је могло бити и у обратном правцу, јер је тај поп Никола био парох Кртола и челник Михољског збора чувара традиције прве Зетске епископије и Царске лавре на Превлаци. Др Јевто Миловић је у зборницима

6

докумената Петровић-Његоша више пута помињао попа Костића као сталну везу Цетињске митрополије и православног свештенства Боке.

4. ГДЈЕ ЈЕ НАСТАЛО МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Обзиром на тему ове свеске, нама је овдје важније мјесто настанка МЈ него ко и када га је стварао. За велика дјела културне баштине важно је чија је то баштина, јер је својата ко прије стигне, или ко има мање обзира и савјести. Таквима је истина посљедња брига. Ко се за таквима поводи неће сазнати истину гдје је стварано МЈ? А такви су чак и они који у свом црногорском рјечнику не могу наћи лијепу ријеч ни за светородну династију Немањића са свим њеним великанима и светитељима, упркос грандиозним културно-историјским дјелима, и писаним и задужбинарским, која су ти великани за собом оставили. Упркос и томе што су тим великанима коријени и за-вичај у границама данашње Црне Горе.

Па гдје је стварано МЈ? Одговор није једноставан, јер на ово питање званична наука још није пружила увјерљиве аргументе, а да и не помињемо доказе. Углавном се каже да је „мјесто настанка непознато“, или се понуде неке претпоставке.

На примјер, као мјесто настанка МЈ, разни извори узимају у обзир разна мјеста, осим оног који би имао највише оправдања. Помињу се: Стон, Дубровник, Бар, Пећ, Бијело Поље, Охрид, Хиландар. До недавно, Боку нико није узимао у обзир. Све већим гомилањем новијих сазнања, сучељавањем разних тумачења, укључујући и логику, Бока се неминовно намеће као могуће мјесто настанка МЈ. Прецизније, њена Михољска Превлака. Међутим, Превлака је кост у грлу онима који бијеже од истине. Њима је Превлака и змија у њедрима, непоменица, па је од страха и не помињу. Да је помену не би могли избјећи истину, јер би она испливала и између редова.

За почетак, макар и у плићим слојевима набацаних претпоставки, постепеним елиминисањем и сужавањем круга, као мјесто настанка МЈ, испливала би из дубљих слојева и остала на површини једино Превлака. Ко боље упозна њену прошлост и моћ (како духовну тако и материјалну) из немањићког и преднемањићког доба, и то упореди са могућностима из оног доба било којом од других поменутих мјеста настанка МЈ, неодржив је било који закључак осим „Превлака“. Довољно је чврст па му нису потребна подупирања из научне литературе, а ипак ћемо нешто користити:

У Историји Црне Горе стоји закључак на основу „филолошке анализе пра-вописа главног писара. Утврђен је, дакле, низ промјена које обиљежавају почетак ћирилске редакције наших споменика, који се могао догодити само у Зети, најкасније крајем XI в. одакле се та редакција проширила на Хум и Рашку. (Књ. 2/1. Титоград, 1970.) Гдје у Зети? Па гдје друго у Зети ако не у сједишту и лаври Зетске епископије?

У истом извору убједљиво је објашњено да и графичко украшавање и писмо МЈ доказују да је оно настало у неком православном приморском манастиру, јер „графија главног писара, као и употреба неких ријечи западног приморског поријекла ...говори о важној посредничкој улози глагољских приморских текстова у предисто-рији настанка“ МЈ. Ваљда не мисле да је у XII в. било „црногорског“ православног приморског манастира? И још нешто важно из истог извора. Главни писар МЈ пише: „правописом који се надовезује на ортографију старословенских споменика као прва фаза у стварању и даљем развоју српске рецензије старословенског језика.“ Из истог извора је и цитат: „Стуб у иницијалу Мирослављевог јеванђеља израста из биљне вријеже као што се на исти начин може видјети да се дешава са крстом на парапетној плочи са Превлаке.“ То исто се види и на неким другим лапидарним остацима са Превлаке. Морају се искључити измишљене приче да је парапетна пло-ча донесена из Котора на Превлаку. Постоји довољно доказа да је са Превлаке све одношено а ништа није доношено – бар не када су у питању археолошки налази.

7

Непристрасни научник свјетског гласа, писац најобјективније историје Срба, Констрантин Јиречек, написао је: „Западњачке елементе налазимо у старијем вре-мену. У најстаријем српском рукопису, јеванђељу захумског кнеза Мирослава, брата Немањина, који је писан пред крај XII вијека у Приморју...“

Дакле, и по томе је МЈ писано у Приморју! Око тога спорења нема, па као мјесто настанка МЈ отпадају Пећ, Бијело Поље, Рашка, Охрид и сва мјеста која нису на обали мора. Српска архиепископија је из Жиче премјештена у Пећ тек 1253. г. а то није ни XI ни XII него друга половина XIII вијека. Архиепископија у Пећи била је прво склоњена у исповједничке пећине, за које се не може рећи да су биле погодне за стварање ремек-дјела као што је МЈ. Бијело Поље је још удаљеније од Приморја него Пећ, а тада није ни припадало Зети, него Рашкој. Ни Стон није припадао Зети, а у њему је успостављен српски манастир послије 1219. године. Охрид и Хиландар су из више разлога одавно одбачени као могућа мјеста настанка МЈ.

Овдје цитиране аргументе нико не побија, иако у неким другим тумачењима постоје разлике. Дакле, МЈ је настало у приморском православном манастиру, а не католичком самостану. По томе, као мјеста настанка МЈ, отпадају Дубровник и Бар. У суженом кругу остаје само Бока. До истог закљука се може доћи и индиректним аргументима, каквих много пружа Бокељ, проф. др Лазо М. Костић у својим књигама (О српском карактеру Боке, Цирих, 1961. и Српска историја и српско море Мелбурн, 1963.) Тражило би много простора да овдје пренесемо нешто од тога, као и оно што је Л. М. Костић писао о томе у другим књигама. То се тамо може наћи, а овдје је боље искористити простор за закључак истраживача који није ни Србин ни Бокељ, нити је био наклоњен Србима. Помињани Никчевић је проучавао претходне истраживаче који су се бавили овом проблематиком, али не да би доказао истину него да је МЈ настало у Црној Гори и да припада црногорској културној баштини. Могао је нешто измислити, као што раде неке његове колеге у Црној Гори, али чувајући свој науч-нички углед, то није урадио. А није се много ни удаљио од Црне Горе. Сублимира-јући све претходно, дошао је до чврстих сазнања, и међу првима објавио, да је МЈ настало у Котору:

„У складу са приказаним контурама настанка и развитка најстарије писмености и књи-жевности источноевропског ћирило-метохијског смјера и опредјељења у Зети с краја XII стољећа, све историјске, језичке, графијске, палеографске правописне и ликовноумјетничке чињенице говоре да је у Котору од 1186. до 1190. године сарадњом зетског писара Варса-мелеона и рашког Дијака Глигорија с глагољског предлошка, по свој прилици охридског поријекла, зетском (црногорском) ијекавштином и само малим дијелом рашком (српском) екавском редакцијом преписано и бројним орнаментима изванредне умјетничке љепоте украшено надалеко чувено Мирослављево јеванђеље... Нема ни једне локације у Зети, Хуму, Босни, Рашкој или било коме другом простору који као Котор може помирити бројне хетерогене елементе и западне провијенције ијекавскога и екавскога изговора у томе најста-ријему сачуваноме монументалном ћириличном споменику средњовјековне црногорске и српске културе.“

По овим дезинфомацијама и спекулацијама, ијекавштина је црногорско а не српско писмо и МЈ је првенствено „црногорске“ па „српске културе“. И првенствено „зетском (црногорском) ијекавштином и само малим дијелом рашком (српском)...“ И сарадњом првенствено „зетског писара Варсамелеона“ (анонимног, јер му то није име) па онда „и рашког Дијака Глигорија...“ Како и ту не рече „зетског (црногорског) умјесто рашког писара“? То би значило да је Варсамелеон био Црногорац! И то у XII стољећу? Три вијека прије него што се знало за појам „Црна Гора“ и „Црногорци“. Умјесто да је Никчевић јасно и гласно рекао што је добро знао, да је МЈ величан-ствено дјело искључиво српског културног насљеђа, Никчевић је, без помена „срп-ског“, толико све замрсио планираним циљем и непотребно: „...настанка и развитка најстарије писмености и књижевности источно-европског ћирилометодијског смјера и опредјељења у Зети с краја XII стољећа...“ Умјесто свега тога, било би краће, јасније, гласније, поштеније и била би истина, да стоји: „српског!“

8

Упркос јасним тенденцијама Никчевића, он је ипак био тај који је одбацио све локације помињане као мјесто настанка МЈ и додао Котор. Дакле Боку! Није поми-њао ни православни манастир ни католички самостан, ни Бискупију. Сужавањем могућих локација настанка МЈ на Боку логично је прво помислити на главни град

9

10

11

12

Котор. При том, са велике временске дистанце и различитих услова живота и рада некад и сад, може се лако изгубити из вида да је прије Немањића и првих година немањићке владавине, Котор био у стању великих трговачких, поморачких, занат-ских и градитељских активности, те локалних и међународних вјерских и политичких превирања. У тој халабуци никако није могла бити погодна клима за сложене, дуготрајне духовне активности, чему су погодовали само тихи манастири подаље од градске вреве. Уз то, средњевјековни преднемањички Котор није био мјесто за МЈ јер је гајио италијански језик и западњачку културу, што није исчезло ни дуго након Немањића. То је важило само за Котор, али не и за већи дио Боке, прије свега не за Превлаку, гдје су и прије Немањића коришћене глагољица и ћирилица.

Ако има неслагања око тога гдје је стварано МЈ, постоји опша сагласност да је могло настати само у православном манастиру. Није познато да је у вријеме ства-рања МЈ у Котору било православног манастира. У Боки ван Котора их је било мало, а број им се знатно повећао у доба Немањића када је манастир Св. Архангела Михаила на Превлаци постао и Царска лавра у којој су, поред осталог, преписивана и јеванђеља. Сада већ постоји много доказа да је на Превлаци било велико хриш-ћанско светилиште још много прије Немањића.

Мирнијег и повољнијег мјеста за сложене духовне активности од Превлаке није било ни у Боки, ни много шире. Знали су то и Грци у доба Византије. Не само архе-олошки налази и јака традиција (колективно сјећање) него и низ других доказа указује на присуство Грка на Превлаци још од VI вијека из доба цара Јустинијана који је и градио велелепне цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила на Архан-гелском архипелагу. То потврђују и многи називи који су се још сачували (Tumba, Tombe, Метохија, Страдиоти итд). Грци су градили у околним селима и ван архипе-лага неке цркве које се сматрају најстаријим. Неколико старих братстава из Луш-тице и Љешевића и данас славе Крснио име грчког свеца Харитона. Неколико луштичких братстава зна да су грчког поријекла, а међу њима су становници цен-тралног луштичког села Хераковића од којих најстарије коријене вуче и владалачка кућа Петровића-Његоша, без обзира што званичка црногорска историографија то још не уважава. Уважиће једнога дана када попуне све коцкице мозаика знања које ће им отворити очи и неће дозволити да се заносе националистичким заблудама.

За утврђивање мјеста и времена стварања МЈ важно је ко је био на Превлаци прије доласка Немањића. (О томе више у наредном поглављу.) Бенедиктинци су на-пустили Превлаку прије доласка Немањића, па их они нису могли протјерали – као што тумаче злонамјерни или незналице. Ни претпоставка дон Ива „да су Немањићи могли располагати само са празном Превлаком“, нема покрића. Заснована је само на томе што у Бискупском архиву Котора нема података о Превлаци за готово чита-во XII стољеће. То може упућивати на нешто друго: ко је тада боравио на Превлаци није одржавао контакте са Которском бискупијом, или су документи уклоњени јер некоме нису погодовали – што није риједак случај у старим државним архивима.

Тешко је повјеровати да атрактивно мјесто као Превлака, још и са изграђеним манастирским објектима, зјапи празно стотинак година. Ко би у манастиру становао ако не монаси? Ако су то били сиромашни монаси, а било их је мало, није чудо да је манастир био запуштен (не напупштен). Или су били толико посвећени крупним ду-ховним активностима да им није претекло времена за примјерно одржавање великог манастира.

Чим је Стеван Немања загосподарио Боком, прва му је брига била да обнови запуштени манастир. Бока је била у рукама Немањића од 1185. г. што је више од једне деценије прије смрти кнеза Мирослава, а трећину стољећа прије успоставља-ња епискпије на Превлаци. Чим је Свети Сава постао српски архиепископ (1219.)

13

успоставио је српску епископију у већ обновљеном манастиру на Превлаци. Према томе, МЈ је могло настати на Превлаци и за вријеме бенедиктинаца (по наруџби), и за вријеме сиромашних монаха (охридских грчко-православних) и за вријеме српских монаха и прије успостављања епископије.

Превлака је имала много природних и људском руком створених услова али и јаку традицију за стварање великих духовних дјела. По тој традицији је и касније од МЈ, на Превлаци настала и Иловичка крмчија (Превлачки номоканон) и још нека важна богослужна и друга дјела. Књиге искључиво за црквене потребе, као што је МЈ, нису могле настати ван манастира, у некој градској писарници. Они који мисле да су могле, нека докажу како и гдје. У Котору нема континуитета духовног дјелова-ња као на Превлаци од најстаријих времена писмености. Котор има велику културну традицију, али из каснијег доба, и то највећим доприносом Срба из Боке. Приписива-њем стварања МЈ граду Котору, као што ради Никчевић, помјерила би се културна граница Котора у дубљу прошлост, али се чини и велика услуга заговарачима искључиво српског каратера Боке. Доказује се да је Котор био центар Српства много раније него што се почео истицати по латинској провенијенцији. Уосталом, за већину Бокеља је мање важно да ли је МЈ настала у Котору или на Превлаци. Важно да је настала у српској Боки, а не ни у Црној Гори, ни у Хрватској.

Није Никчевић ни једини ни први који све српско (зетско), па и МЈ приписује црногорској култури. То је дукљанска политика коју безобзирно спроводе црногорски „перјаници“ (по перу) а колико су они коректни нека процијене читаоци.

Прије Никчевића, др Светозар Радојичић је МЈ кључио у Историју народа Југо-славије (Књ. 1. Бгд. 1953.) као „највећи уметнички споменик зетске културе“. Исто тако, МЈ као круну „умјетничког стварања на подручју Дукље“ унио је Томаш Марковић у Историји школства и просвјете у Црној Гори, (Бгд, 1969. рецензент књиге Ђ. Сп. Радо-јичић). Др Димитрије Богдановић је МЈ уврстио у Историју Црне Горе (књ. 2. Титоград. 1970.) као „гранични споменик самосталног развоја зетске књижевности.“ О МЈ, као о дјелу црногорске културе расправља Радослав Ротковић (у студији Црногорско књи-жевно насљеђе (Титоград. 1976). Чак и др Павле Мијовић који је важио за објективног научника, писао је о МЈ као о ликовном извору „најстарије зетске минијатуре...“ у књизи Умјетничко блао Црне Горе (Бгд, Ттг, Цет. 1981.) приређене поводом „мјесеца књиге 1981“. Он је МЈ сврстао под број 1 у одјељку Рукописи – како каже Никчевић. На основу таквих „научних открића“, положај број 1 је заузело МЈ и у Каталогу Виставки черногорскои књиги, припремљене у оквиру Дана црногорске културе у РСФСР (Москва, 1981).

Никчевић је поново, и у студији Периодизација старе црногорске књижевности (Зборник радова професора и сарадника Наставничког факултета... бр. 5-6 Никшић, 1982) написао за МЈ: Његов текст преписивала су два писара, први највећи дио, „анонимни зетски писар – зетским правописом, односно зетском редакцијом – чиме припада црногор-ској књижевности“, и други, мањи дио рашки писар Григорије Дијак, који „показује у својим текстовима особине једнога другог говора и правописа – рашке редакције, односно рашког правописа, чиме припада српској средњовјековној литератури“.

По Никчевићу, „најпознатији наши и страни филозофи и лингвисти, (А. Белић, Ј. Хам, В. Мошин, П. Ђорђевић и др.) већ су установили и прихватили да се зетско-хумска право-писна школа, која се још назива зетским правописом или затско-хумском редакцијом, прије свега темељи“ на МЈ. (Чије је Мирослављево јеванђеље, НИН 12. 08. 1984.) Ако је тако, онда то може бити само српско, али Никчевићу више одговара ово: „др Јоже Погачник, угледни словенист и југословенски књижевни копмаратист, у књизи Норме и форме (Бгд. 1981) изричито тврди да зетскио-хумска школа 'одговара данашњем црногорском културном простору'. То каже и у књизи Na križišćih zдodovine (Љубљана, 1981)“.

Што „одговара данашњем“ стању не иде у прилог дукљанској политици. На-против, доказује да је то „данашње“ отимање „некадашњег“ српског. Рекло би се да нико од поменутих учених људи никад није чуо за Превлаку. Знају они добро, као

14

што знају сви „академици“ ДАНУ што је истина о Превлаци значи, па им је најлакше да је не помињу. У овом случају и ћутање довољно говори.

5. БЕНЕДИКТИНЦИ НА ПРЕВЛАЦИ

Основна знања о бенедиктинцима подупиру аргументе у кориост истраживача који су дошли до закључка да је МЈ стварано на Михољској Превлаци, јер указују на континуитет интензивних духовних активности на том мјесту од далеких старина.

Оно што има знаке светости неће на сатанско, па светилишта обично настају на још старијим светим мјестима која духовно зраче и када су физички разорена. Тако је и у 6. стољећу цар Јустинијан, на светом мјесту превлачком, подигао велелепну цркву и манастир Св. Архангела Михаила, архистратига, „генерала небеске војске“, заштитника правде и праведника. По томе је у околини Превлаке ликовно предста-вљан са пламеним мачем и вагом за мјерење доброчинстава и злочинстава као што умјетици широм свијета представљају античку богињу правде Јустицију.

Византијска светилишта на источној обали Јадрана углавном су наслиједили бенедиктинци, па и Превлачки манастир, али не на начин како каже дон Иво, да су га градили Которани и поклонили бенедиктинцима.

„Бенедикт“ дословно значи „добро речено“, а у преносном значењу је символ доброг говорништва и поучних бесједа. Могло би се протумачити да је по том значе-њу назван монашки ред „бенедиктинци“. Међутим, поредак је обрнут: Бенедикт је било име оснивача монашког реда по коме је тај ред добио назив.

Бенедиктинци су хришћански монашки ред, сљедбеници Бенедикта Нурсијског који је живио од 480. до 547. године. По њиховој доктрини, умјесто да своје умне снаге користе на лично богаћење, на средства за обрт капитала и стварање такве врсте моћи, попут неких других хришћанских редовништава, бенедиктинци су поди-зали објекте за духовне активности, за духовно стваралаштво. Најмонументалније такво здање је „ДУХОВНИ ГРАД НА ГОРИ“ саграђено 529. г. док је Бенедикт био у најбољој снази. Дакле у 6. стољећу, мало прије почетка градње превлачког манас-тира цара Јустинијана, па се не могу искључити и неки утицаји да настане и „ДУХОВНИ ГРАД НА ОСТРВУ“. Онај Бенедиктов град „на гори“ недалеко од Напуља, познат је као „Монте Касино“, подигнут на рушевинама античког Аполоновог храма. Аполон је сматран богом сунца, свјетлости и просвјећивања, чуварем праведног поретка и непогрешивим прогнозером. Све је то у некој вези са просвјетитељством и знањем. И овом Јустинијановом граду „на острву“ гдје има остатака грађевина из разних времена, најстарији темељи су Аполоновог храма – како говори легенда.

Помињани велики историчар Константин Јиречек, није се устезао да изјави да је постојао: „у старој историји Зете врло важан град Превлака. Да је Превлака доиста била један од главних градова у земљи види се отуд, што је почетком XIII виека српски архиепископ Свети Сава основао код тадашњег манас-тира Св. Михаила епископију за читаву Зету.“ (Трговачки друмови и рудници Србије и Босне у средњем вијеку, стр. 33. Сарајево 1951.)

На другим мјестима за Јиречека је тај „велики град на Превлаци“ био Новиград, па није чудо да буде и главни град Дукље (Зете). Центар православља и ћирилице је могао бити само Новиград на Превлаци. Фарлати искључује могућност постојања неког другог православног центра чак и у граду Дукљи. Као доказ он наводи низ при-мјера. То су доказале и пробне сонде археолошких истраживања. Гдје год се ископа-ла сонда широм острва, наишло се на темеље, мозаике, уломке керамике итд.

У својим писарницама бенедиктинци се нису бавили искључиво преписивањем црквених књига. Створили су многа значајна дјела из историје, археологије, медици-не, филозофије, филологије, књижевности. Бавили су се истраживањима из области психологије, астрономије, астрологије, фармације, анатомије итд. Њихове сачуване библиотеке су ризнице непроцјењиве вриједности. Они су главни дио своје духовне

15

мисије одиграли прије раскола хришћанства па су насљедници њихове културне баштине и православни и римокатолици. Чак и више православни! Бенедиктинци су живјели монашким животом као монаси у православним манастирима, а дјеловање им је било слично са основним циљем просвјећивање народа. За разлику од већине римокатоличких покретних редовника, мисионара, бенедиктинци су били стациони-рани монаси православног типа посвећени учењу и молитви. Ако је и било разлика, оне су биле мање него између бенедиктинаца и римокатолика.

Бенедиктинци као стационирани монаси давали су лични примјер номадским народима да прекину сељакања. Прво начело им је било: СТОП СЕОБИ НАРОДА! Како су сеобе биле често под оружаним притисцима, друго начело им је било: ЗБОГОМ ОРУЖЈЕ! У своје фратрије (братске заједнице) окупљали су вриједне, паметне и талентоване људе, складно томе им је било треће начело: ORA ET LAVO-RA! (широк појам: оран за рад, вријеме је за окретање раду, напорима, стваралаш-тву; „ора“ је основа и за „оратио“, говор; „ратио“ је разум, знање, наука, памет.) Сва три основна начела су прожета кроз побожност, духовно уздигнуће, што подразу-мијева молитве, учења, размишњања, размјену мишљења кроз толеранцију и пош-тење. Ту треба додати и помагање другима, нарочито болеснима и сиромасима, не само давањем милостиње него учењем како ће се сами сналазити и издржавати своје породице и подносити све животне недаће.

Најновијим археолошким истраживањима нису пронађени докази да су бене-диктинци биравили на Превлаци, али бројни писани извори то не доводе у питање. Могли су они боравити на Превлаци па да не остане археолошких доказа. Не само због разарања и спаљивањем претварање у прах и пепео остатака него и због мно-гих пљачки током готово четири стољећа пустоши на Превлаци када су чак и „пуна-ним брацерама“ – како каже Црногорчевић, одношени из рушевина ископани арте-факти. Бенедиктинци су се више бавили духовним него грађевинским активностима.

Ништа не би мијењало ствар и да су нађени докази о бенедиктинцима на Прев-лаци. У нашим крајевима бенедиктинци су били „промицатељи глагољице“. Њихови правци дјеловања и ширење словенске мисли и писма ишло је према сјеверу од Јужног Јадрана гдје им је главни центар био на Превлаци. Тако се ширила и глаго-љица дуж Далмације према Чешкој, Шлезији и Пољској, чему су се дуго и оштро противили Латини на челу са Ватиканом. Превлачке бенедиктинце су називали и „ћириличарима“. Можда и зато што су и Ћирило и Методије ширили писмо од Југа ка сјеверу. Стручњаци нису сасвим сагласни да ли је глагољица настала стилизацијом старословенске или старогрчке курзиве, али су сагласни да није настала основом латинског писма. Она није претеча ни основа хрватске латинице него српске ћири-лице. Глагољицом су највише писане прве српске црквене књиге за православна богослужења. Ипак је својатају Хрвати и Бошњаци а Црногорска наука ћути јер је ћутање одобравање залажући се да латиница потпуно истисне ћирилицу. Нажалост, и српска наука незаинтересовано ћути. Чувена Башчанска плоча са Крка писана око 1100. г. глагољицом најстарији је споменик српског језика уклесан у камену па то корсте као доказ да је глагољица хрватско писмо. Прије ће бити доказ да су тамо и тада Срби живјели.

Љетопис основне школе „Драго Миловић“ у Тивту, неко вријеме је уредно водио наставник те школе Максим Злоковић који се бавио историјом школства у Боки. Позивао се на ауторе који су писали о ширењу глагољице, о чему овдје можемо пренијети само кратки цитат Злоковићевог осврта и на Павла Поповића који је наглашавао да је „глагољица суверено владала у нашој књижевности и на нашем Јужном приморју... Центри из којих је зрачила глагиљска писменост били су бенедиктински манастири у којима се служила Служба Божја на старословенском језику... Такав један центар био је манастир Св. Михаило на Превлаци...“

У католичкој литератури углавном је исто као у првом издању загребачке опште Енциклопедији Лексикографског завода. Под одредницом „Бенедиктинци“ уз

16

побројавању њихових самостана на источној обали Јадрана, помиње и Превлаку, али врло мало. Овдје је и то довољно, јер каже што је најважније: „По свом значењу истиче се и самостан на Превлаци у Боки Которској.“ (том 1. стр. 443.)

6. КАКО ЈЕ САЧУВАНО МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Од XII до XX стољећа је веома дуг период за чување и очување Културно-ис-ториских споменика као што је МЈ. Заслуге се не могу приписати једном човјеку или једној институцији, утолико прије што свачије учешће у заслугама није забиљежено, нити ће то икада бити. Учествовали су у томе многи знани и незнани. Нешто се ипак зна, па бар би то требало понекад истицати, јер је све подложно забораву.

Нико не оспорава, да је МЈ дуго чувано у манастиру, Хиландару, Српској лаври на Светој Гори. Остала је загонетка одакле, када и ко га је пренио у Хиландар?

Одакле је МЈ пренијето? Нормално је да је неко вријеме чувано тамо гдје је и настало, јер ако су тамо били најповољнији услови за писање и цртање, још бољи су били за чување. У доба Немањића то је била Српска царска лавра на Превлаци у којој су преписивана јеванђеља и друге важне књиге укључујући чувену ИЛОВИЧКУ КРМЧИЈУ (видјети истоимену Иловички свеску бр. 8/2011).

Када је МЈ пренијето? Лавра на Превлаци је старија од Хиландара, који је за вријеме Немањића тек грађен. Златно доба Немањића у Боки је трајало дуже од једног стољећа. У то доба манастир на Превлаци је био у тако доброј ситуацији да је помагао друге манастире, укључујући и Хиландар, не само док је био у фази градње него и касније, о чему има и писаних података. Читаво то вријеме није пријетила опасност Превлаци да би се евакуисале највеће вриједности као што је МЈ које је служило за узор преписивачима и сликарима у Царској лаври. То што није много помињано да би остало писмених трагова, може се разумјети. Ако све коцкице сло-же, преношење МЈ са Превлаке у Хиландар није могло бити прије 1260. године.

Ко је МЈ пренио у Хиландар? Захваљујући бокељским поморцима, комуника-ције Превлаке и Хиландара су биле честе и сигурне. За предмет као што је било МЈ осим сигурних бродова, морало је бити и у сигурним рукама. А то су могли бити само превлачки јеромонаси, игумани, архимандрити или епископи Српске православне цркве. Друге руке нису смјели ни да додирну ту свету драгоцјеност. Од свих нај-поузданији је био Јевстатије. Ко познаје његово житије, његова дјела, напредовања и путовања по светим мјестима, мора му постати јасно да је за ту мисију најдостој-нији био Јевстатије, касније СВЕТИ ЈЕВСТАТИЈЕ ПРЕВЛАЧКИ – ПРОСВЈЕТИТЕЉ И АРХИЕПИСКОП СРПСКИ (видјети истоимену Иловички свеску бр. 2/2012).

Ма ко да је одлучио, благословио или лично носио МЈ у Хиландар, велико је дјело учинио за спас културно-историјског наслијеђа Срба. Само Срба, а не никога другог од оних који би да то наслијеђе присвоје. Све што је касније снашло Превлаку и Свештеномученике превлачке показује да не би било могуће спасити МЈ да није склоњено у Хиландар. О томе сада већ постоји обимна литература, а у најкраћим цртама говори студија: ПРЕДАЊЕ И ИСТОРИЈА О СТРАДАЊУ МАНАСТИРА И ПРЕВЛАЧКИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА (видјети истоимену Иловички свеску бр. 5/2012).

Пролазили су вјекови, МЈ је чувано у Хиландару, а да за њега нико није знао осим игумана и библиотекара. Наравно, они су се кроз вјекове много пута мијењали, али тајну о МЈ су са собом односили напуштајући овај свијет. Чудно изгледа, али је чињеница, да је шира јавност, чак и научна, тек у другој половини XIX стољећа сазнала за постојање сачуваног МЈ.

Низ аутора је дало мањи или већи допринос објелодањењу истине о МЈ. Из- двојићемо неколико података истраживачког новинарства С. Тијанића који заслужују да се и у цитатима нађу у свесци чија је тема МЈ. Помоћи ће да се употпуни знање подацима о МЈ које није лако наћи у литератури (лист ДАН од 17. фебруара 2005).

17

МЈ је „у Хиландару примијетио владика кијевски Порфирије Успенски 1845. године, исјекао је један лист и однио га у Русију.“ Владика је морао знати колико МЈ вриједи и какав је гријех ако се оштети, али се од њега није могао одвојити што неће однијети бар један лист. Није то урадио због личног интереса или хобија него да упозна свијетску јавност за доказима у рукама. „Скоро три деценије касније тај лист је на Кијевској изложби фотографисао Стојан Новаковић...“

Новаковићу је то било велико откровење јер, за разлику од многих посјетилаца изложбе који тај лист нису ни примијетили, он је знао шта је видио. „Био је професор на Великој школи у Београду, књижевник, филолог, више пута предсједник владе, у то вријеме управник Народне библиотеке у Београду.“

„Ужичанин Љубомир Стојановић, академик, наш најдосљеднији настављач дје-ла Вука Караџића и један од најзначајнијих издавача старих српских споменика, по-сјетио је Хиландар 1890. године...“ Том приликом је успио преписати неколико податак из МЈ, а објавио их је 1893. у Споменику Српске краљевске академије.

„Руси су након тога узалуд, са огромном сумом новца, ишли у Хиландар у на-мјери да откупе књигу.“ Није им помогао ни велики новац ни додатна обећања.

Српски краљ Александар Обреновић, када је сазнао за МЈ и да се налази у Хиландару, још и за намјере Руса да га откупе, одлучио да посјети Хиландар. Учинио је то 1896. г. на Васкрс. Тада је имао тек 20 година. Богато је наградио овај манастир, тада сиромашан, а у знак захвалности добио је МЈ. Нико се није огрије-шио јер је МЈ враћено Србији којој и припада. Тада се није могло знати које ће све невоље Србију задесити и у каквој ће се опасности наћи и МЈ.

Одмах по повратку, краљ Александар је МЈ позајмио на увид стручњаку акаде-мику Љубомиру Стојановићу, филологу, државнику, политичару. Био је више пута министар просвјете, издавач, секретар САНУ итд. Највећи издавачки подухват му је већ наредне 1897. г. било штампање у Бечу фототипије МЈ у 300 примјерака са укупно 360 страна укључујући и фототипију листа однесеног у Русију. Учени свијет је био „просто опчињен и љепотом и непроцјењивом историјском вредношћу“ МЈ. „Многи су га прогласили најљепшим писаним спомеником свесловенске културе уопште.“ Након објављивања фототипије, Стојановић је одмах вратио оригинал МЈ краљу Александру Обреновићу. Након свргавања са власти династије Обреновића 1903. г. опет „дуго се није знало за судбину ове српске реликвије.“

Ни у најтежим тренуцима српске војске 1915. када је кренула у ужас голготе преко Албаније, и када је било најважније спасавати главе а све остало препустити судбини, МЈ није заборављено ни остављено на милост и немилост туђину.

„Краљ Петар Први Карађорђевић је позвао свог личног пријатеља и дворског библиотекара, народног посланика, сенатора и једно вријеме министра просвјете, професора ужичке гимназије Доброслава Ружића. Краљ је тражио од њега да два сандука са документима из двора на Опленцу пренесе у зграду Народне банке у Београду, како би се заштитили од уништења, а да тећи са 'старом артијом' за сваки случај прегледа, а затим баци. У том трећем сандуку мој дједа је нашао Мирос-лављево јеванђеље – каже његов унук др Доброслав Ружић, данас редовни профе-сор на Машинском факултету у Београду... био је кум Николе Пашића, таст Милоша Црњанског и лични пријатељ оца Милана Ракића...“ У писму које је 1915. написао краљу Петру, а које чува његов унук у Београду, између осталог стоји: „Хтео сам да видим да нема неких важних ствари које не треба да дођу у непријатеске руке, и на моје велико изненађење наиђем на Мирослављево јеванђеље које ми је част да вам предам на чување. Таква ријетскост и скупоцјеност мора бити у сугурним рукама“.

Наравно, краљ Петар није више желио да се одвоји од ове књиге. Путем од Рашке преко Албаније па све до Крфа МЈ је носио и чувао Владимир Стевчић. „Тек на Крфу предао га је члановима српске владе.“

Након атентата на краља Александра 1934. г. до почетка Другог свјетског рата, МЈ је било у Музеју Кнеза Павла. „Током рата једно вријеме је скривано у трезорима

18

у Ужицу. У манастиру Рача у близини Бајине Баште монаси су га сакрили у бункер дубоко испод олтара, тако да њемачки пљачкаши српских свјетовних и других књига нису нашли 1943. када су спалили манастирске зграде.“ Након ослобођења МЈ је „пренијето у сеф Народне банке у Београду.“

19

ИЗБОР ИНИЦИЈАЛА ИЗ МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉАса светачким и људским лицима и са ликовима животиња

птица и биљака (Приредила Весна Бакоч)

20