Vahida Ramujkić po pričama Bojane Jelenić

Beograd, 2010.

Sa nanom (desno) na dan polaganja pionirske zakletve,novembar 1980.

- 5 -

Jedan i drugi put

Prošlo je već tri godine otkako smo po prvi put išli sa nanom u Primišlje. Ovako se sve dogodilo. Negde oko njenog osamdesetog rođendana, nana mi kaže: “Proživela sam mnogo toga, i uglavnom mogu da kažem da sam zadovoljna svime kako se odigralo... Ostala mi je samo jedna neispunjena želja, a to je da zajedno odemo u Primišlje. E, kad bi to nekako moglo da se organizuje sve bi mi bilo potaman”. Primišlje je nanino rodno mesto koje je ona poslednji put posetila pre gotovo pet decenija. Smešteno je u Kordunu,1 u sada susednoj državi Hrvatskoj. Još davne 1940. godine, na početku Drugog svetskog rata, sa svega četrnaest godina, nana je napustila svoj rodni dom da bi “otišla na zanat” u Beograd, kao što je bio običaj u to vreme. Sledeće dve prilike da kroči u ove krajeve ukazale su joj se tek po završetku Drugog svetskog rata, prvi put kada se direktno sa fronta uputila da iznenadi svoju

1 Primišlje je selo smešteno u opštini Slunj, u regionu poznatom kao Kordun (Kordon) ili Vojna krajina. U periodu između XV i XVIII veka ova oblast je sačinjavala Militarnu oblast (Vojnu kraji-nu), koja je bila formirana od strane Austrougarske monarhije kao odbrambena teritorija od najezde Otomanskog carstva. U ovom periodu, regiju je masovno naseljavao srpski narod koji je bežao od otomanske represije i koji je ovde dobijao privilegije branitelja granica (stalnih graničara).

- 6 - - 7 -

rodbinu i sledeći i poslednji put, kada je išla u posetu sa svojim mužem i dvoje dece. Ubrzo potom, njeni roditelji i šestoro braće i sestara napustili su Primišlje, nastanivši se trajno u okolini Beograda. U Primišlju više nije ostao niko od familije. U međuvremenu, još jedan rat je protutnjao ovim regionom i postojeću razdaljinu učinio još većom.

Ja sam, takođe, imala svoje razloge da krenem na ovo putovanje. Kada sam bila sasvim mala, nana mi je pričala događaje iz svog detinjstva i ja sam živo zamišljala pašnjake gde su se izvodile ovce na ispašu, izvore sa čistom hladnom vodom, jedan ispod i drugi iznad brega, i bistre brze reke, Mrežnicu i Koranu, koje su se usecale u zemljište, praveći slapove i brzake… Ova mogućnost, koja se sada otvorila naninim pozivom, da to mesto zaista postoji i negde izvan moje fantazije i da ga je moguće posetiti, za mene je predstavljala pravo otkrovenje.

Nanin crtež ovce Čuke koju je čuvala njena mlađa sestra iz 1979. godine

Par meseci pošto je nana izrazila svoju želju, sve je bilo spremno za polazak. Ukrcali smo se u kombi, moja majka, nana, moj prijatelj Dionís sa kamerom i ja, i uputili se u avanturu putem prošlosti i sećanja, u potrazi za tananim vezama koje su postojale na relaciji između pejsaža i priča proisteklih iz životnog iskustva, određujući jednu ljudsku egzistenciju.

Prošavši poslednji veliki grad, Karlovac, ostavili smo auto-karte i nana je preuzela mesto vođe našeg puta. Bio je to ulazak na jednu drugu teritoriju kojom se putovalo ne samo prostorno, već i vremenski, iščitavajući slojeve prošlosti i projekcije za budućnost, i gde je ono što nas je okruživalo predstavljalo scenografiju davno proteklih događaja ili onih koji će se tek dogoditi. Sam ulazak na ovu teritoriju obeležavao je “Budući Muzej domovinskog rata”, bar je tako govorio ogroman natpis okačen na razrušenu i izrešetanu zgradu,

smeštenu usred poljane sa najrazličitijim modelima zarđalih tenkova, drugih bojnih vozila i oštećenih vojnih letelica, sada uhvaćenih u paučinu. Na balkonima kuća u nizu, među cvetnim aranžmanima crvenih i belih begonija, bile su istaknute table sa natpisima “ROOMS, ZIMMER, SOBE”. Kako smo se približavali Primišlju situacija se menjala, priroda je postajala sve zastupljenija na račun stanovništva. Posle izvesnog vremena počeli smo da jasno razlikujemo dva tipa ruševina, one od kamena su datirale još iz Drugog svetskog rata, a one od cigala i betona iz poslednjeg rata, devedesetih. I jedne i druge su se zelenile od rastinja i drveća koje je sada džikljalo iz njih. Međutim, od mnogih kuća nije ostalo ni traga, tako da je nana počela da se orijentiše prema podivljalim voćkama koje su ranije činile deo okućnice. Retke kućice koje su bile nastanjene izgledale su identično, sazidane od cigle i bez fasade. Kasnije su nam objasnili da su one sagrađene iz državnog fonda za povratnike iz izbeglištva nakon rata devedesetih, pošto su njihove kuće bile spaljene i porušene.

Kada bismo usput ugledali neku “živu dušu” mi bismo zastali i nana bi prva iskakala iz kola da se pozdravi. Ljudi su nas na početku sumnjičavo gledali, a onda bi se raskravili čim bi nana započela da iscrtava porodičnu lozu, pa bi se ubrzo ukazala neka veza, porodična ili kumovska, ili bi se ispostavilo da je neko iz naše išao u školu sa nekim iz njihove porodice. To se obično završavalo pozivanjem na rakijicu (što je bio omiljeni Dionisov deo) i iznošenjem drugih ponuda. Ljudi na koje smo nailazili većinom su bili u poodmaklim godinama života i bili su povratnici koji su posle više godina izbeglištva, još od ratnih okršaja 1995. godine, odlučili da se vrate i budu “svoj na svome”, ne našavši bolje uslove za život na drugom mestu. Sada su živeli ovde sa svojom skromnom penzijom, takoreći počinjali od nule, pošto su im domaćinstva bila uništena, a hranili su se uglavnom hranom proizvedenom oko kuće koju su uspevali da sačuvaju od stalnih upada veprova, srna i zečeva. Međutim, nekadašnji iskusni lovci, u ovim šumovitim krajevima punim divljači, sada nisu mogli lako da dođu do lovačke dozvole. Kako je selo ostalo bez trgovine, ostatak namirnica stizao je jednom nedeljno organizovanim prevozom. Tri izrešetane zgrade, bivša opština, ambulanta i pošta, obeležavale su centar sela. Slomljena stakla, ako ih je uopšte bilo, zidovi natopljeni kišom koji su bili dobra podloga za bujanje mahovine, paprati i ostale vegetacije, po podu razbacani registri i izvodi iz matičnih knjiga rođenih, iz svih godina dvadesetog veka, neke priznanice o primopredaji robe, činili su prizor koji je govorio o naprasnom prekidu aktivnosti ovoga mesta.

Usput bismo zastajali da bismo izbliza videli spomenike žrtvama narodnooslobodilačke borbe. Sa masivnih ploča od crnog granita zjapile

- 8 - - 9 -

su rupe na mestima gde su se prethodno nalazile stotine imena poginulih. “Odlujalo sa Olujom”2 - bio je komentar slučajnog prolaznika koji je zastao tu na cesti, podstaknut radoznalošću da sazna motiv naše posete.

S vremena na vreme, tabla sa upozorenjem na minsko polje prekidala bi nam put. Da li je bila zastarela ili ne, nismo se usuđivali da proveravamo. Čaure metaka ili čak vojnički šlemovi koji su skupljali kišnicu u travi ukazivali su da od ratnih okršaja nije proteklo puno vremena. Takođe, primetili smo da bi, kada bismo se u razgovoru sa meštanima dotakli teme rata, često nastajao tajac. Ljudi nisu imali mnogo želje ni da slušaju niti da komentarišu. Govorili su samo ako su bili pitani, a onda su merili reči, često ostavljajući rečenice nedovršene.

Mogli smo primetiti kako je sve ovo pogađalo nanu koja se trudila da nametne jednu drugu, veseliju viziju, pričajući nam naširoko o tome kako je ona sve to pamtila - puno živosti, lepote, ljudi i životinja, nasuprot onome što se sada nalazilo ispred naših očiju, jednom opustošenom okruženju, socijalno zamrlom.

Usput smo brali kruške, jabuke, šljive, orahe i lešnike koji su sada rasli u gusto razgranatim krošnjama podivljalih voćaka i davali manje plodove. Zasenjivalo nas je najdragocenije što je ovaj krajolik imao da ponudi – reka Mrežnica sa svojim brzacima i slapovima. Dionis i ja, koji smo se ovde našli po prvi put, nismo mogli da shvatimo kakva li je to strašna muka morala zadesiti lokalno stanovništvo da bi se odlučilo da napusti ovakvu lepotu ne osvrćući se za sobom.

Na naše iznenađenje, nana je pomenula neke parcele zemlje razbacane po ovim brežuljcima koje su bile kao “naše”. Međutim, kao i u svim velikim porodicama, to nije bila tema koja se lako načinjala.

Posle nekih nedelju dana, naše putovanje privelo se kraju i mi smo imali dvadesetak sati snimljenog materijala. Raziđosmo se uputivši se svako svojim putem, uz dogovor da se za koji mesec opet negde sastanemo sa Dionisom da bismo započeli sa razgledanjem i montažom snimljenog filma.

Par meseci kasnije u Barseloni, upravo sam završavala rad za računarom kada je zazvonio mobilni telefon. Sa druge strane se oglasio Dionis, zvao je iz Berlina. Čuvši ga obradovala sam se, jer je već dosta vremena bilo prošlo, a da nisam imala nikakvih vesti o njemu. Zapravo, trag mu se izgubio još pre par

2 Odnosi se na operaciju “Oluja”, avgusta 1995. godine, kada je Hrvatska vojska za tri dana uspela da zauzme teritorije koje je držala jugoslovenska vojska u saradnji sa srpskim neformalnim jedini-cama. Tom prilikom, svo civilno stanovništvo srpskog porekla takođe je napustilo ovu teritoriju.

nedelja, nakon što se ukrcao u kombi sa svom svojom imovinom i iz Barselone krenuo put Berlina da se tamo nastani. Presekao je moj izliv oduševljenja ozbiljnim, utučenim glasom: “Nešto se dogodilo…” i, posle kraće pauze, nastavio: “Na putu za Berlin, neko je provalio u kombi dok sam se odmarao na benzinskoj pumpi. Ukradena je kamera…”. Dobro, pomislih, bila je već stara i nameravao je da kupi novu. Međutim, to nije bio kraj rečenice, jer je posle pauze nastavio: “U torbi sa kamerom bile su i sve kasete iz Primišlja i dve od Mrtvaca3”. Poslednji deo rečenice mi je dopro do ušiju, ali su se moje moždane ćelije opirale da povežu glasove u smislenu informaciju. Iznenadan nedostatak vazduha učini da izletim iz zgrade u kojoj sam se nalazila, sve sa mobilnim telefonom čvrsto zalepljenim za obraz. “Ja se, takođe, osećam užasno”, nastavio je, pošto ja nisam bila u stanju da izustim ni jednu reč, “Ima već deset dana kako ne mogu da spavam. Nisam ti se javljao jer sam se sve vreme nadao da će se možda ipak odnekud pojaviti... Negde na polovini puta, blizu izlaza iz Francuske, napravio sam pauzu na benzinskoj pumpi da popijem kafu. Kombi sam ostavio parkiran tačno ispred prozora kafea tako da mi je sve vreme bio u vidokrugu. Nisam ni jednog trenutka odvajao pogled od njega, s obzirom da se sva moja oprema nalazila unutra. Popivši kafu izašao sam iz bara da nastavim put. Bio sam već osamdeset kilometara na putu kroz Nemačku kada sam primetio da se zadnja vrata na kombiju ne zatvaraju dobro. Pogledavši bolje otkrio sam iznad brave jednu mikroskopsku rupicu. Bila je obijena! Međutim, sve stvari su izgledale kao da su na svom mestu.

3 Dve trake “Mrtvaca”, kako smo ga zvali, sadržale su materijal snimljen pre više godina u Ber-linu. Od ovog materijala, takođe, nije bilo nikakve sigurnosne kopije. “Mrtvac” je bio tip koji je nestao u krajnje čudnim okolnostima, nakon što je istovario dvadesetak kartonskih kutija u upravo iznajmljenu sobu, u stanu u kome je tada živeo Dionis, u Berlinu. Platio je mesečnu kiriju i otišao sa prijateljem na piće. Nikada se više nije pojavio. Pošto su prošli dani i nedelje, pa na kraju i meseci, trebalo je iznajmiti sobu nekom drugom. Kutije su izbacili u zajednički boravak i počeli da ih otvaraju ne bi li našli nekakav trag, dokumente sa imenima, adresama i telefonima prijatelja i poznanika, vizit karte poslovnih partnera… Zvali su osobe čije podatke su našli među stvarima i ništa. Nije bilo moguće naći ovog čoveka ili nekog ko bi prihvatio njegovih dvadeset kartonskih kutija. Ja sam stigla u Berlin tačno po isteku trećeg meseca od kako se “Mrtvac” nije pojavljivao. Dionis je odlučio da, pre izbacivanja svih stvari na ulicu, dokumentuje otvaranje kutija. Svaki predmet je bio pažljivo izvađen i položen na pod velike sobe. Fotografije iz detinjstva, sa školskim razredom, sa prijateljima, u prepoznatljivom stilu Istočne Nemačke 70-tih godina, požutele od vremena. Školske sveske, poslovni ugovori, plišane igračke, ljubavna pisma, vojnička oprema, karte za igranje, porno magazini, promotivni materijali, na primer, stotine belih hemijskih olovaka i crnih upaljača bez ikakve oznake…, zastareli modeli štampača, matičnih ploča i tastatura, jedna gitara, štapovi za bilijar, odeća i obuća za sva godišnja doba… Izgleda da se radilo o čoveku koji je teško otuđivao stvari. Svi ovi predmeti, složeni redom kojim su bili izvađeni, počeli su da formira-ju topografiju jednog čitavog grada, pričajući nam u najsitnije detalje o životu ovog misterioznog tipa – “Mrtvaca”. Pošto je i poslednji predmet bio položen na pod salona, posmatrali smo ovaj no-vonastali pejzaž sa osećanjem prisnosti prema nekome koga zapravo nismo poznavali. Sledećeg dana sve njegove stvari bile su na ulici i Dionis je imao samo dve mini DV kasete od po sat vre-mena gde su bili dokumentovani najverovatije poslednji tragovi čoveka koga smo zvali “Mrtvac”. Kada su i ove kasete bile izgubljene, nama se činilo kao da je “Mrtvac” umro i po drugi put.

- 10 - - 11 -

Sve osim male torbe u kojoj se nalazila video kamera zajedno sa kasetama. Okrenuh brzo u polukrug, odlučivši da se vratim na benzinsku pumpu gde sam pravio polednju pauzu. I tamo sam ispitivao zaposlene da li su videli nekog sumnjivog, pregledao sve obližnje korpe za otpatke u nadi da provalnik nije bio zainteresovan za vrednost video kaseta. Prijavio sam krađu policiji, okačio oglase na bandere nudeći nagradu pronalazaču… Kada više ništa nije ostalo da se uradi, odlučio sam da nastavim put za Berlin. Ali kako zbog svega toga nisam mogao da mirno spavam, sakupio sam nešto para i odlučio da angažujem i privatnog detektiva. Pa sam opet putovao do ‘baksuzne’ benzinske pumpe, zahtevao da pregledam arhive sigurnosnih kamera… Detektiv je uzeo pare i rekao da će se javiti… i ništa”.

Ubrzo prekidosmo razgovor, jer nam se činilo da nije ostalo šta više da se kaže. Trebale su mi nedelje da izađem iz šoka i prihvatim nestanak tih traka. Bio je to preveliki gubitak, zapravo više njih istovremeno.

Pa šta je u stvari bilo to što se izgubilo?

Nije to bilo samo nešto naše, privatno, što se izgubilo sa ovim trakama. Bilo je tu zabeleženo svedočanstvo o nekadašnjem životu na ovim prostorima kome se sada stihijski zatirao trag. Bio je tu uhvaćen nanin susret sa sobom kao devojčicom iz epohe “kad još nije bila uvedena struja” i kroz priče rezimiran jedan životni put od osamdeset godina. Nama je nekako, igrom slučaja, poverena odgovornost da to osvedočimo, zabeležimo i iznesemo na svetlost dana, i sada nam se činilo da bi našom krivicom sve to moglo da iščezne zauvek.

Jedini dokument o našem prvom putovanju u Primišlje ostao je zapisan na vezu koji sam radila za to vreme … (iz serije “Vezeni dnevnici”)

Bilo nam je potrebno vreme, dugi razgovori telefonom, da bismo našli načina da preokrenemo ovu obeshrabrujuću situaciju. Na kraju smo se složili da je jedini način da se to uradi vratiti se po drugi put u Primišlje i snimati sve iz početka, i uraditi to još bolje. Bili smo pripremljeni i imali jednu novu perspektivu, pošto smo iskusili krhkost memorije i opasnosti njenog nepovratnog gubitka. Ići i snimati sve isto po drugi put. Postavili smo sebi samima moto: “Kada je sve izgubljeno, ostalo je sve da se dobije!”

Ja sam odmah pozvala svoju majku i nanu da im saopštim plan. One su sa zadovoljstvom prihvatile ideju i čitav ovaj incident sa gubitkom traka još se pokazao i kao srećna okolnost koja je omogućila naš ponovni odlazak u Primišlje. Za razliku od prvog puta, kada smo sve sami finansirali, sada smo prikupili i neku novčanu pomoć za snimanje filma. Ubrzo smo ponovo bili na putu za Primišlje, u istom sastavu, moja majka, nana, Dionis i ja, u istom sivo-plavom kombiju i sa Dionisovom novom kamerom.

Za razliku od prvog puta, kada je za nas sve bilo potpuno novo, što je zahtevalo da budemo brzi i reagujemo u trenutku, hvatajući jedinstvene momente, sada smo mogli da planiramo snimanje na opušteniji način. Već smo imali jasniju ideju o onome što smo tražili i na šta ćemo tamo naići.

- 12 -

Posećivali smo meštane Primišlja sa kojima smo se upoznali prošle godine i oni su nas dočekivali kao već stare poznanike. Snimali smo pejsaže, razrušene kuće i nanu koja nam je pričala priče iz svog detinjstva, jednom pa i po drugi put. U poređenju sa prethodnom godinom, ona je čak proširila njihov repertoar. Izgleda da joj je prva poseta osvežila memoriju i imala je celu jednu godinu da se priseća i povezuje. Jednom kada bi započela sa pričanjem ne bi bilo nikoga ko bi je mogao zaustaviti. Trčali smo za njom po stazama zaraslim u trnje i visoku travu, po kršu i šumarcima, preko reka, šunjali se u polurazrušene kuće. Dok nam je ona pričala priče koje su se pre pola veka odigrale na istim mestima, ljudi koji su se tu zatekli ostajali bi da pažljivo slušaju.

Pričala je događaje tako kako su joj nadolazili u sećanje, vezujući ih za predele kroz koje smo prolazili. I svaki put kada bi nana nanovo pričala neku priču, činila je to na drugi način, dodajući još detalja, trudeći se da bude ubedljivija, izostavljala bi ponešto, stavljala akcenat na neki drugi momenat. Trudila se da poveže i zaokruži nešto, dâ neki smisao, izvuče neku poruku.

Jednog dana otišli smo i u katastar u Slunj da bismo našli posede koji su se još uvek vodili na nanine roditelje. Oni su umrli još dok se ja nisam ni rodila, a ostavinska rasprava nikada nije održana. Sada je nana, podstaknuta mojim interesovanjem i kao najstarija u porodici, preuzela u svoje ruke rešavanje nasledstva. Ja sam počela da maštam o gradnji neke kuće, brvnare, na jednom od zemljišta pored šume i izvora, na samoj obali Mrežnice, o “povratku” tamo, možda jednog dana. Ali to je dugoročni projekat. Zasada, kuća u koju se “vraćam” biće sagrađena od naninih priča.

Sadržaj priča:

I

OD MREŽNICE DO SAVE:

1. KRAĐA DEVOJKE2. ROĐENJE3. ŠARLAH

4. SVETI PETAR KRPI SUKNJU5. OVCE I JAGANJCI

6. GARA7. POSKOK

8.PITA S JABUKAMA9. PUT DO ŠKOLE

10. SUSRET SA VUKOM11. ŠTIKLE12. OLUJA

13. DŽABE (1. deo)14. RAT U BEOGRADU

15. UBISTVO KUMA

II

OD SAVE DO MREŽNICE:

1. DRUGI DOLAZAK U BEOGRAD2. DŽABE (2. deo)3. USKRS 1943.

4. ODLAZAK NA FRONT5. NE PUCAJ U MRTVACA!

6. RANJAVANJE

7. ŠIZONTI MALARIJE

8. “STRUČNA” BOLNIČARKA

9. POVRATAK / JELEN GORA

- 17 -

I

OD MREŽNICE DO SAVE

Kad sam prelazila iz Zemuna u Beograd, februara 1942. godine, preveo me je čika Laslo, Mađar koji je imao “ausvajs” - nemačku propusnicu, jer je radio u Beogradu kod Nemaca. Prešli smo ispod porušenog mosta. Sava je bila zaleđena. Takva je bila zima te 1942. godine da je led, kažu, po čitav metar bio dubok. Vozila su prelazila preko leda.

Kad smo prešli reku, on mi reče: “Ti sad znaš gde ćeš” i ode na posao.

A ja nisam znala. Tu sam stajala, slabo obučena, u dokolenicama, smrzavala se na toj zimi sa nekom kratkom jaknicom i piljila u tu Savu, ali u zaleđenu Savu, jer ja vode nisam ni videla. Ali sam se setila i povezala sad dok sam tu stajala...

- 18 - - 19 -

Kažem, “Moja Mrežnica izvire iz jedne pećine kod Tobalića gde je rođena moja baka. Ona se udala u Primišlje, petnaest kilometara nizvodno niz Mrežnicu. Opet njena. Znači, ostavila je na izvoru, da bi se opet našle kada je ova već malo nabujala i stasala tu u Primišlju. I tu je prala veš, i tu prelazila, i tu je bio mlin, i tu je mlela i živela.

- 20 - - 21 -

1. KRAĐA DEVOJKE

Pričala mi je moja strina kako se moj otac oženio. Imao je devojku, kao sigurnu, kojom će se oženiti, ali prvo da odsluži vojsku. To je bila 1923. godina. Otišao je u vojsku i zadržao se po odsluženju vojnog roka nešto duže nego obično, jer te godine je bila ženidba kralja Aleksandra Karađorđevića kraljicom Marijom, princezom rumunskom. I on je učestvovao u svadbenoj paradi na belom konju, ali ne u Beogradu, već u Zagrebu, gde je služio vojsku. Parada je održana u isto vreme kada i u Beogradu gde je bila zvanična svadba.

Kada se to završilo i kada se vratio kući, imao je šta da čuje i da vidi. Devojka mu se udala. On se ne samo naljutio već i uvredio, i bio ponižen, i nešto je negodovao. Majka ga smirivala: “Ima djevojaka”, pa ima i ovog i onog. I odmah mu predlagala ne znam koga sve, ali on nije bio zadovoljan, nego mu jedan njegov drug kaže: “Pa što me ne poslušaš”; kaže: “Ajde večeras da idemo po jednu devojku, bogatu, ona treba da ide u Ameriku. Tamo ima oca, ima priliku da se uda i samo što nije krenula na put”. I oni odmah te večeri i odoše. Nije poznavao devojku. Došao je u kuću. Bila je tu njena snaja, brat, stariji brat nije bio kod kuće. I sad počinje dogovor sa snajom. A snaja jedva čeka da uda zaovu i tako da je se reši, pa počne da je nagovara. Pogotovo što je moj otac išao u školu sa tom mojom ujnom i poznavali su se oni iz Primišlja, a majka je iz Tržica. To je pet, šest kilometara daleko jedno mesto od drugog. I sad nekako, kako je ona bila vešta da je nagovori, ova pristane. Ona uzela neku svoju odeću, samo nešto malo sa sobom da ponese. Pa krenuše pešice. Kad su izašli napolje, sačekali su ih još njegova dva druga, i počinje tu odmah njihovo veselje: “Uspeli smo! Uspeli!”.

Kad su došli do mosta, treba preći Mrežnicu. Njoj se sad učinilo da napušta svoj dom, porodicu, prijateljice i sve i sad kreće u nešto nepoznato i poče da plače i da ih moli da je vrate. Oni kažu: “Ne, sad si prešla na

našu stranu Mrežnice, sad si ti već naša”. I tako dođoše i nastavi se veselje kod kuće. Kad se to malo završi, moj otac kaže onda istinu mojoj majci, pa joj reče: “Nemoj da se iznenadiš sutra kad ustaneš kao mlada ovde, jer čućeš neke priče, pa bolje da ti ja kažem. Ja sam juče sredio moju bivšu devojku pre no što sam namerio da dođem po tebe. I ja sad moram da idem u Slunj, mene zovu na sud”. Kaže ona: “Kakav sud?”, a on će: “Nego daj te tvoje dukate što si ponela, ja treba da platim neku globu”. I ona se odmah rastužila, dukate je dala koliko je mogla, jer je on dan ranije, pre nego što je pošao u prosidbu, toj bivšoj devojci odsekao pletenice jer ga je ona malo podstrehivala. Došla je bila kod svoje sestre na “mobu”1 sa još grupom devojaka. Počele su da pevaju devojke i da mu nešto pripevavaju, na njegov račun, izazivale ga.

Njega je to razljutilo, a i imao je veliki gubitak, jer ta njegova devojka je isto bila veoma bogata i on je bio zainteresovan da se oženi njome. On je trebalo da ode kod te devojke u kuću jer je ona bila jedinica, da se priženi, a njegov stariji brat da ostane u domaćinstvu sa majkom. Tako da su mu se tu smrsili računi.

Sad je on ovde na prevaru uzeo nepoznatu devojku, koja je nadalje trebalo da mu bude žena u kući i da se privikava na situaciju koju ni u snu nije očekivala.

1 Moba – okupljanje rodbine, suseda i prijatelja i zajednički rad u cilju pripomoći da bi se obavili veliki poslovi na polju (kosidba, usev, itd.) ili izgradnja kuće…

- 22 - - 23 -

Sad, otišao je, molila ga je majka da ode u Slunj. Tamo se prijavio u žandarmerijsku stanicu. Otišao je na sud. Došla je devojka i njen brat. I sudija kaže: “Kad je već takav slučaj”, jer i sa jedne i sa druge strane nisu bili iskreni, “najbolje je da se na neki način dogovorite, pa da se šteta plati”. Moj otac galantan, naravno, sa dukatima moje majke koji su stigli iz Amerike, hoće odmah da plati. Koliko su tražili, on je toliko i dao. Vratio se kući mladoženja. Iskupio je ono što se od njega zahtevalo i vratio se kući kao pobednik. I tako je počeo život. Živeli su dugo zajedno, do 1966. godine. Moja majka se celog veka osećala prevarenom.

2. ROĐENJE

Petnaest dana po mom rođenju, umrla mi je sestra od svega godinu i po dana. A ona je bila i prvo i jedino dete u kući gde su živeli moj otac i moj stric. I tako, kad sam se ja rodila niko me nije lepo sačekao. Stavili su me u kolevku, nahranili i pokrili i kako mi bude. Strina mi je rekla da su me gurnuli pod krevet, ako plačem da se manje čujem. Nisu marili za mene. Prihvatila me je strina, majka mi je bila bolesna i tužna. I to je tako bilo jedno deset do petnaest dana. Kažu, bila sam ružna, mršava, dehidrirana, skoro da ne preživim.

Strina mi je ispričala da je moja majka sanjala da je došla jedna žena u crnini i donela joj dete. I kad joj je pružila to njeno dete da joj da u naručje, moglo se videti da ona do lakata nije imala ruke, nego je nekakvim patrljcima držala to dete. Majka se uplašila i vrisnula u snu, probudila se. Tako se uplašila od toga sna i još kada su joj svi rekli da je grešna što nije počela da me doji, što me nije prihvatila i gajila nego je počela strina kao svoje dete da me gaji, onda se moja majka pokajala i prihvatila me.

- 24 - - 25 -

Ja sam pošla u školu otprilike kad su mi to ispričali.

I stalno sam mislila kako ću ja njih da napustim zbog toga što su bili tako surovi prema meni. Ta priča se jako uklopila meni i usadila emotivno u moju dečju glavicu, da sam ja suvišna, i onda sam ja sve što sam radila, radila vredno, dobro, da me pohvale, da me nagrade, da me poljube, da mi ukažu neku kao nežnost.

Iz toga je izašlo još dosta priča, usput, koje sam ja sama namerno inscenirala, kao ta kad su sva deca bila bolesna od šarlaha samo ja ne…

* * *

3. ŠARLAH

Razbolela su se sva deca od šarlaha samo ja nisam, pa mi nisu davali nikakve ponude kao ostaloj bolesnoj deci. A oni to nisu mogli ni da jedu, već su pili samo po malo čaja. Niko neće kiflu, niko nije hteo da uzme narandžu, ništa što bi im doneli da se malo oporave. I sad sve to ostave po strani, umesto da daju meni zdravoj, a oni zaborave. Ja sam kao zdrava, meni ne treba. Jedno veče ja uzmem čitav komad hleba i stavim pod jastuk, rešena da sutra ne ustanem, da kažem da i ja imam šarlah i da sam bolesna.

I ja se najedem hleba, jedem koliko mogu, kao utolim glad, pa kažem: “Ne mogu da ručam, ne mogu da doručkujem”. “Pa šta bi mogla?”. “Neću čaja. Hladne vode”. Pipnu me, vide nemam temperaturu. Kažu nema ospice, nema temperaturu, to je nešto drugo - nemojte kod lekara.

Uveče moj otac došao. “A i ti si bolesna! Pa kako si se razbolela? Pa kako ću ja sada? Ko će sad da radi?”. I kaže: “Pa šta bi ti sada da ja tebi dam?”. Ja kažem: “Hoću hladne vode sa Jacenovog Vrelca”, a voda sa tog vrela bila je hladnija nego sa drugog izvora koji je bio bliže našoj kući za nekih trista metara.2 Bilo je već uveče kasno, zima. On uzme svetiljku

2 Drugo vrelo je Jeznovac.

i ode na to vrelo, donese mi vodu i ja pijem, pijem, pijem, ma ne mogu da pijem sve mi curi za vrat jer sam gladna. I napila se vode, nekako sam prespavala noć i sutra ujutru ustala i otišla normalno u školu.

I rekla sam: “Eto, ja sam ozdravila i bez vaših ponuda, samo uz hladnu vodu iz Jacenovog vrelca! Eto kakvi ste!”.

A to je stvarno istina, zato što je to takvo ponašanje bilo. Ako je dete baš bolesno, pa se vidi da je bolesno, prepoznaju ga, oni mu onda posvete pažnju. A ako je ovako nešto prolazno, ”A, ne, samo neka se odmori”. Ustani sutra u pet da odradiš šta su ti dali u zadatak, da bi išla u školu od devet. Najčešće je to bilo čuvanje stoke, ovaca, za manju decu, a krava, za nešto stariju. Kakav je to bio život jednog deteta koje je od svog početka suviše ozbiljno shvatalo život i zaradilo hleb sebi? I odradilo da bi moglo ići u školu? To je ono o čemu sam ja stalno mislila.

* * *

4. SVETI PETAR KRPI SUKNJU

Kao najstarije dete u porodici ja sam uvek bila na meti. Zapošljavali su me naizmenično, čas majka i strina za kućne poslove, a čas stric i otac za spoljne poslove na polju i oko stoke. Stric je gradio krovove i po petnaest dana nije ga bilo kod kuće, a otac je išao u kiriju3, jedanput ili dvaput nedeljno. Tako da su kod kuće ostajale samo žene sa decom. Majka, strina i baka su delile posao u kući. Majka i strina su se smenjivale svake nedelje: dok bi jedna spremala hranu za sve ukućane, druga bi pazila decu, čuvala ih, kupala, presvlačila, a baka bi vršila uglavnom nadzor i pravila raspored šta će se kog dana raditi.

A mene su uvodili u teže poslove, da se stoka hrani, da se napoji i u pašu da se tera. Neki put ponesem hleba ili još nešto sa hlebom da imam da pojedem, jer se dugo ostajalo, i po četiri do pet sati napolju. Nekad

3 Transport robe i putnika zaprežnim kolima.

- 26 - - 27 -

namerno ostanem i duže no što treba, pa me traže. Zagledam se u nešto pa se zaboravim. Nađem neko ptičije gnezdo u zemlji pa ga posmatram. Ili berem lešnik, trnjine, jagode, kupine. Ili se zagledam u zalazak sunca, ili u neke oblake.

Jednog dana dođem uveče kasno. “Gde si do sad? Zar se ne plašiš sama da budeš? Nije zgodno da si sama daleko od kuće, tako kasno, na tom Lazinom Brdu”. A ja kažem: “Dugo sam sedela i gledala u nebo”. “Pa šta si gledala?”. “Videla sam kako sveti Petar sedi na stolici i krpi suknju”. Ja sam videla jedan oblak koji mi je lepo bio kao stolica, sa naslonom. Moja baka je imala takvu stolicu. Sunce je obasjalo taj oblak i napravilo svetao oreol oko figure koja se u toj stolici sad našla. Pa se meni činilo da je to sveti Petar jer je baš tad bilo oko Petrovdana, crkvena slava u Tržiću. Kako vetar juri tako se figura menja, pa mu se vidi čas glava, čas ruka, čas nema ruke. Čas se taj oblak razmakao, videlo se plavo, kao pocepala se suknja, pa kad su se opet sastavili nošeni vetrom oblaci, meni se činilo da je to sveti Petar okrpio suknju. A onda se on odjednom sjurio s drugim oblakom i nestao.

To je sve bila moja mašta. Znači da nisam baš bila sama, nego da sam uvek živela sa svojom maštom.

5. OVCE I JAGANJCI

Volela sam da budem sama i da se igram. Pa onda nasolim vlažnu ruku i pružim je ovcama, pa one sve trče za mojom rukom i ližu, jer je to so. Jer ovce vole so. I ja opet u džep ruku, dam njima iz ruke i one idu za mnom. Tako ih uvedem u vodu, u Mrežnicu, tamo gde obično Mrežnica presuši, pa ostane kao neki kazan. I sad ja uđem do pojasa u vodu, ovce za mnom, tu se kupaju. Kad se one dobro iskupaju onda izađu napolje, otresu svoje runo i sve zadovoljne se gledaju, lepe čiste, i ja onda počinjem sa njima kao da razgovaram. Pa pogledam kako su im lepo čiste noge, pa kako imaju lepe cipelice, pa neke imaju soknice. Pa se zagledam u te moje ovce, u njihove noge, u njihove oči, kako su im opcrtane. Pa jedna ima belo, a drugo crno oko (eto ja sam i to primetila). Onda uveče, kad već treba sa stokom da se vraćam kući, odjedanput jaganjci se izdvoje sami od ovaca i počnu kao nešto da se dogovaraju. Ja gledam šta će sada da rade. I počinje igra. Kako su te poljane valovite, zvali smo ih “brinje”, te, kao neke nadstrešnice, neravne. Oni počinju tu da igraju. I onda oni, jedno jagnje za drugim ide, tako cupkajući onim nogicama, ali uvek istom putanjom. Tako se igraju možda i pola sata. Ja sad sačekam da se ta njihova igra završi. Nijedno dete nije stajalo kod svojih jaganjaca i čekalo da završe sa igranjem. Ali oni kad su bili siti, nadojeni, pasli, hoće neku promenu. I ja ih pustim, i stignemo kući kad oni hoće da idu. E u tome sam bila različita i nikad nisam volela da svoje stado pomešam sa stadima drugih čobana.

- 28 - - 29 -

6. GARA

Još pre nego što sam pošla u školu dobila sam nadimak. Moje kršteno ime je Božica, ali su me prozvali i Gara. Jedan stariji komšija Boža, kao iz milošte, prozvao me tako: “Garo moja, ti si moja Gara”. A Gara je bilo ime za crnu ovcu u stadu. Svaka ovca je imala neko svoje ime. “Neću da budem Gara”, negodovala sam. I stvarno me je to pogađalo, jer sam ja i bila tamne puti i bila mršava i crna, sa crnom kosom, dok su sva ostala deca bila svetla, smeđa ili plava. I ubrzo to se pročulo i počela i ostala deca da me zovu tako i da mi se rugaju: “Garo, Garo, gde je tvoje stado?”. Pa je i moja majka otišla do Bože da protestvuje: “Pa što joj nadenu takvo ime da joj se deca rugaju?”. I on kaže: “Od svih trideset ovaca u stadu samo je jedna Gara, jedna i vredna”. I stvarno, kada se u stadu nađe crna ovca to se u narodu smatralo kao dobar znak, kao da će se nešto srećno desiti. Crno jagnje vredelo je više u stadu nego belo, obično se ostavljalo za priplod, a vuna od crnih ovaca je bila cenjena zbog prirodne boje.

A ni Božica mi se nije sviđalo, vidiš da sam i to promenila. Kad sam došla u Beograd odmah su me prozvali Bojana ili Boja. Božica im je bilo nešto strano, a nije baš ni bilo popularno tada, pa su me tako prekrstili. A nadimak nisam nikad spominjala.

7. POSKOK

- E sada, vidim jednu kravu...

- Izvini što te prekidam, ali zaboravljaš jednu stvar, da to kad sam ja bila dete, da je tu uvek bilo sedam do osam muškaraca koji kažu: “Idemo u vukove da ovo, idemo u ovo…”

- Dobro, to si ti slušala priču, bajku, ali ja sam ovo doživela.

- Sad u toj poslednjoj dolini, Ivanovoj, (to je sedam, osam dolina, ceo plac se u dolinama sastoji) vidim jedna mi krava, od četiri-pet, ne izlazi iz te doline. Ja idem da je poteram. A sunce već tamo silazi za Klek, to je kod Ogulina. I ja treba da krenem sa stokom kući. Ja dole u dolinu, krava stoji, i preživa, grize, grize, kao da nešto žvaće. Kad ono, poskok sisa kravu!

- Krava ukočena!

- Ne, ona mirno stoji kao da se muze. Poskok stoji na repu, izdigao se oko četrdeset santimetara i guta, guta, guta. Sad, nama su objasnili da ako se to tako desi, onda se ne sme krava pomerati, dokle god se on ne nahrani

- 30 - - 31 -

i padne sam. Onda ona normalno krene. E, tako, krava je krenula i neke kapljice krvi su pošle. On isisa na jednoj, on ne menja tu sisu. Onda iz toga sve isisa, sve iscedi do krvi, dok neki kapilar ne pukne. Tad on zna da je to kraj.

Onda ona lepo krenu za ostalom stokom, ja idem kući i plačem, mislim prvo što je krava izgubila mleko, drugo što je bila tužna tako dok je stajala, dok sam je čekala, sunce mi je već bilo zašlo. Ja dugo treba da idem. Idem dobar deo puta iznad Mrežnice, pa onda iznad ovog potoka odakle ističe Jeznovac, pa onda tek skrenem prema kući.

Došla sam kasnije no što je predviđeno. Seli smo da večeramo, čekali su me sa večerom. “Pa šta je bilo?”, pitaju me. Ja ne mogu da pričam od uzbuđenja, da objasnim šta je sve bilo. Oni da me uteše: “Nije to ništa, nije to ništa. Kako nisi znala?”. Eee, nisam znala, znala sam čim je nisam pokrenula da ide, da se makne, nego da ostane i završi posao.

Eto, i tu treba strpljenja, treba da sačekas jednu zverku, gmizavca jednog, da se on nahrani, da mu pustiš njegovu volju do kraja, da ga sačekaš i da kreneš bez panike.

* * *

8. PITA S JABUKAMA

Od čitave porodice najviše sam volela da provodim vreme sa mojom bakom i ona je bila nežna prema meni. Da bih ostala kod nje, nešto sam morala da smislim. Pa sam rekla da me bole noge, da me bole kolena i da ne mogu da hodam. Tako da nisam išla da čuvam stoku, niti sam išla od kuće. Ostajala sam duže kod kuće sa bakom. Jednog dana kažem: “Meni se jede pita s jabukama”. Ona kaže: “Pa ništa, napraviću ti, naberi jabuke”. I ja sam otišla, popela se na drvo. U tom trenutku naišao je moj otac i ugledao me na drvetu. Bilo ga je strah da mi bilo šta kaže, možda da ne padnem, da se ne uplašim pa ne padnem. Otišao je pa je prekorio moju

baku zašto me kvari. Pa to je stvarno bilo ne samo što sam ja htela njih da prevarim, nego što to nije ličilo ni baki, ni meni, da se time poslužimo. Al’ eto, to smo iskoristili i to je bilo neko moje zadovoljstvo da ja isto budem prema nekom nepravedna kao što su bili prema meni, koristili su me za raznorazne teške poslove a nisu nikad pitali da li ja to mogu da uradim, da li ja to smem, da li se ja nečega plašim? Mraka, ili neke daljine od kuće, kad odem dva do tri kilometra sa stokom.

- 32 - - 33 -

9. PUT DO ŠKOLE

Pa kad smo išli u školu… Ja sam kao trebala da budem neki autoritet za tu moju mlađu braću i sestre, pa sam se tako i ponašala brižno prema njima.

Moja mlađa sestra Jela je pošla u prvi razred, a ja u drugi. Sad me svaki dan majka opominje: “Pomozi joj da se spakuje za školu, da se lepo obuče, da bude čista, da se umije, da su joj čiste ruke”, a meni ništa ne kaže, ja ću kao to već da uradim, to se podrazumeva. I ja lepo nju nakinđurim. Naravno, nosile su devojčice marame. I ja je lepo povežem, zavežem tu maramu, i čini mi se da je lepa. A mene onako na brzinu nešto spremim i sad idemo u školu. I vodim ja moju sestru za ruku. Kad smo prolazile pored prvih komšijskih kuća ugledaju nas dve komšinice i kažu: “Dobar dan!”. “Dobar dan!” - mi lepo njima, a one se smeju, pa mislim, čemu li se smeju. Onda kaže jedna drugoj: “Gledaj molim te ove dve Dragine, kako je ovu mlađu bog nadario, a kako je ovu stariju nagrdio”. I ja ispustim moju sestru iz ruke. Neću više da je vodim. ’Ajde kad te bog nadario idi sama. Pa skoro da plačem, ljuta.

A zašto je to bilo tako? Pa zbog toga što ja sam bila drugačije konstitucije od moje sestre. Ona onako malo punija, niža od mene, bela, čista, fine neke plave okice je imala. A ja sam bila mršava, visoka, kao neka vrba, crna, sva nešto spečena. I stvarno jesam bila ružnija, ne ružnija, nego baš ružna u odnosu na moju sestru.

Došli smo kući, ja sam to ispričala i bila sam tužna. Sutradan mi dalje mama kaže: “Nemoj ti na to da gledaš, žene su takve, one vole da pričaju”. “Ma ne, ne, ja ću da idem drugim putem”. I ja sam od tada krenula da idem do škole dužim putem koji je išao iza kuća. To je bio zvanični seoski put kojim je išla zaprega. A ovaj drugi put ispred kuća je bio za pešake. I tako sam išla sve do zime dok nije napadao sneg, pa je put često bio neprohodan. Tek sam onda prihvatila moju sestru, usudila se da idem sa njom u društvu iako nisam bila lepa.

- 34 - - 35 -

10. SUSRET S VUKOM

- A jesi li videla vuka nekad?- Pa družila se s njim.

Kada sam išla dole ispod kuće na potok da perem veš, tu je tekuća voda bila i leti i zimi. I tu su ljudi postavili “perala” svojim domaćicama za pranje veša. A to je bio komad glačanog kamena postavljen jednim delom izvan vode, tako da svaka ima svoje mesto. Tako da ako dođe više žena, svaka zna koji je njen kamen i gde pere. Postavi se veš na kamen pa se jednom rukom udara prakljačom, a drugom se stalno okreće. Ja sam došla tu, baš je bila subota, kao za nedelju da imamo sve čisto, donela sam svu našu laganu odeću i tu sam prala. Obično se tu nađe više žena, ali sam ovog puta bila sama. Bila je jesen blizu, ali fin sunčan dan. I ja perem i s vremena na vreme pogledam nagore, iznad potoka, pošto su mi tu pasli ovce i jaganjci, svi zajedno, ali zavučeni malo u žbunje. I ja perem i vidim ovce, al’ ne gledam na levu stranu. Drugi put, treći put pogledam, ovce su mi na mestu. I ja perem. Kad onda pogledam opet, kad odjedanput na jednoj uzvišenoj steni stoji vuk, izdužen, pružio vrat i glavu, malo podigao rep i kao mlatara zadovoljan. I gleda on u mene. I ja sad gledam u njega. Ne znam šta da kažem. Životinja, ne znam da li je besna, da li je miroljubiva. Ne znam, ali vuk jeste, pošto vuka poznajem.

I ja sad, setim se, pa onom prakljačom što sam lupala po rublju, ja sad skinem rublje, pa lupam po kamenu, i vičem: “Jupi, jupi, jupi!”, vuku. Dva tri puta ponavljam. I on na to okrene se i ode. Okrene se na drugu stranu i potpuno drugim putem ode. Ostavi i mene i ovce. I onda zaključim da je vuk bio sit, da vuk nije bio gladan ni žedan. Jer da je vuk bio gladan prvo bi mi uhvatio jagnje i ja bih se prestravila živa. A vuk kad oseti ljudski strah on tek onda oseti nadmoć i hoće da napadne i čoveka. Tako su nas i učili da se ne plašimo, nego da pravimo buku i uzvikujemo taj lovački uzvik “jup, jupi” koji se koristi u hajci na vukove. Ovako, on je bio dobre volje, bio je sit, pio je verovatno i vodu. I vuk je izvršio inspekciju i otišao.

* * *

- Lakše mi je da mislim unazad nego unapred. Da ti vidiš kako se to dešava sa godinama.

- Pa kako to objašnjavaš?

- Pa kao kod kompjutera, to je pohranjeno negde u memoriji i to tu stoji sve vreme i onda aktiviraš neke tačke, momente koji su bliski među sobom. I kad povežeš jedan sa drugim dobiješ jednu celovitu priču. Ispadne jedna celina tek deseti put. Zato dva puta ne možeš jednu istinu da ispričaš, nego samo jedanput i najverodostojnije prvi put.

- Zašto?

- Da li je to moj način razmišljanja ili je to tako? Kada hoću drugi put da ispričam neku priču, ja hoću nju da proširim i da dodam, tako da mi prvi put ono što sam pričala kao da gubi vrednost. Teško je istinu ispričati na drugi način. Ne mora da bude da nije istina ono što je drugi

- 36 - - 37 -

put ispričano, nego nastojim da budem što ubedljivija. To je namera. Evo, ne mogu da se setim šta se juče dogodilo, a jako dobro se sećam mnogih događaja iz prošlosti. Češće se sećam težih događaja, a ređe lepih, mada ih je bilo dosta, najčešće su to bili praznici, božići, slave. Ja pričam o sebi da sam konfuzna. Ja sam uvek zamajavala narod pričom. Ako se uhvatim za temu ja onda mogu da razvijam priče.

Tačno je bio februar mesec, ili neki zimski mesec…

Pre podne sam išla u školu negde u osam sati. I kada sam pošla u školu pozdravila sam se sa bakom. A nisam ispričala baki šta sam te noći sanjala, jer nisam imala vremena. Posle na velikom odmoru došla je u školu moja tetka koja je preko puta živela i rekla mi da je umrla baka.

I sada šta, bila sam jako tužna i ispričala tetki san neverovatan. “Videla sam dve velike crne ptice koje su sedele na grani na drvetu ispred kuće i odjedanput su poletele i počele da gaču ružno, glasno i odletele u pravcu groblja i ja ih videla da su sletele na veliko drvo trešnje koje je tamo bilo”. Taj san mi je na nešto slutio i za sva vremena sam ga zapamtila.

* * *

11. ŠTIKLE

Kad sam bila u četvrtom razredu, došla je nova učiteljica Dušanka, ćerka našeg sveštenika. Moja baka je prala veš za njenu majku, popadiju, pa je tu već bilo neke simpatije i nekog prijateljstva. Tako ona kad ide na veliku pauzu, ide kod mame na užinu, pa onda ona ostavi mene, ponekad Miru ili Desu, te moje drugarice, da pazimo na red i mir u učionici i da pomognemo nekom detetu koje daleko stanuje i nije stiglo da napiše zadatak, da ga završi sad u pauzi.

I jednog dana ona mi kaže: “Oćeš da ti poklonim jedne cipele, one su mi malo neudobne. Oćeš da ih uzmeš?”, pa ja reko’: “Hoću”. Ja sam mislila

da su to cipele sportske, da ću imati obuću za školu. Kad ja pogledam, a ono damske cipele sa štiklom. Pa ništa, opet sam ja njih lepo uzela. Ali kad sam došla kući nisam se pohvalila nit’ sam ih pokazala, nego sakrijem ja te cipele u jedan sjenik. Sad kad pođem negde, a najčešće je to bilo na izvor po vodu, ja skinem moju obuću i obučem te cipele sa štiklama. Prođem do izvora, vratim se nazad. Sad, ko ide sledeći vidi trag i kaže: “Baš čudno, neka gospođa se šetala sa štiklama oko izvora”. To se nikad nije desilo, da neko ide po vodu, to je sve put neravan, stenovit, da tu ide sa štiklama. I to je tako bilo danima. Sad, da promenim pravac, ja obučem opet te cipele sa štiklama, pa krenem nadole prema potoku. Dok sam mogla išla sam, onda od pola puta ne mogu dalje, jer je nizbrdo klizavo, ne može se sa štiklama, pa obučem moju obuću. I oni opet otkriju trag. Išao tamo i nazad, štikle su išle.

Sve dok jednog dana ja ne obučem štikle i uđem u kuću, i kažem: “Eto, mislili ste da je neko nekog špijunirao, da je dolazila neka avet, a to sam ipak bila ja”.

- 38 - - 39 -

* * *

- Pa je l’ to nano istina?- Molim?- Je l’ to istina? Jel’ si stvarno htela da se našališ il’ je bio neki drugi

razlog?- Pa ne, htela sam da se ...- Pa jel’ si sakrila te cipele u senik?- U senik sam ih sakrila. Da. Pa sam ih povremeno oblačila da bih...

Bilo mi je interesantno njihovo čuđenje. Ne mogu da pomisle da je to neko iz kuće. Mogli su da pomisle: “Ko bi to drugi dolazio?” ‘Ajde reci. Ali oni su odmah pomislili da je to nešto tajanstveno. E pa to je meni bilo interesantno. Što je njima tajanstveno to. Noću kao dolazi neko. U štiklama. A šta si ti...?

- Pa bolje si ispričala prvi put. Jer nisi rekla da ti je baš bila namera da se našališ, nego si rekla da si ih sakrila u senik, ali nisi rekla zašto. I onda si objasnila to sa snegom i onim otiscima i sada nisi rekla da je bio sneg.

- Blato! Nisam rekla sneg! Gde bih po snegu išla sa štiklama? Da slomijem vrat! Nego bila je vlaga, pa kad je vlažan put, posle kiše neke, ili nečega, onda ostaju ti tragovi.

- Ti svaki put menjaš priču. Prvo, ne verujem ti da si htela da se našališ sa njima...

- Pa kako našalim?- ... nego verujem, ubeđena sam u stvari, da si stavila cipele u senik zato

što je to tebi bilo neprihvatljivo da nosiš te cipele. - A, ne! Pa stvarno nisam to. Ja bih se pohvalila. Pa jel’ se ti ne bi

pohvalila kad bi ti neko nešto dao neobično tako. Da ti dâ cipele? Razumeš? Nikom nije dala cipele. Meni je dala cipele. Pa kaže: “Neudobne su mi, ne mogu... hoćeš da ih uzmeš?” A ja sam mislila, ja ne bih to uzela da sam znala da nisu sportske. Ja sam mislila to su cipele sa šnirom koje se nose pa ću ih nositi svaki dan do škole. Da su mi praktične. A one su bile baš tako kao maškara da se napravim. Da se prerušim malo u te cipele, i znalo se da neću ići s njima ni u školu, ni na njivu, ni kod stoke, ni po kući. Gde ću da ih nosim? E sad vidiš, sumnjaš u to što je meni prirodno bilo. Meni je to bilo prirodno. I to mi bilo interesantno.

- Ma malo nas mažeš.- Molim?- Mažeš nas, bre.- Pa ako se date mazati ja ću vas mazati i dalje.- Pa ne damo se, zato sam ti i obratila pažnju. Nije mi bila ubedljiva

tvoja priča. - A to je druga stvar. To tako reci: “Nije ubedljiva”. Ne možeš reći da

nije istina zato što ja pričam. A ja pričam istinu jedanput i ne dokazujem je.

- Pa zato što si dva puta ispričala priču i bile su dve različite verzije, potpuno drugačiji ton. Drugačija ideja, drugačija poruka.

- Aha, prvi put kada sam ti pričala manje sam obraćala pažnju kako pričam.

- Zato što si prvi put ispričala bez pouke, a drugi put si ispričala sa poukom.

- E pa nisam bila opterećena... Vidiš šta ti je psihologija kod čoveka. Čovek kad nešto pod kontrolom radi, mislim sad sam opterećena verovatno bila i s tim kako ću ja to. Prvi put sam ti pričala kako mi je nadolazila misao. A drugi put je trebalo svoju misao da pratim. Pa, mogu li ja da pratim misao i da se koncentrišem? Može biti da je u tome razlika. Samo je u tome razlika. Ja ti kažem: probaj da naslikaš dvaput istu sliku. Je l’ možeš istu sliku da naslikaš ti sada, istu potpuno prvi put i drugi put?

- ‘Ajde ispričaj nam onda sad drugi put priču o oluji. ‘Ajde baš da vidimo pošto imamo snimljeno prvi put, sad nam pričaj i drugi put.

-O oluji?- Da.- Pa ja kako ti pričam neću moći da ispričam isto.- Je l’ te mrzi?- Ne, ne mrzi me.- Pa ‘ajde probaj, može i rezimirano.- Znam ja da se na filmu scene ponavljaju kad se nešto snima, da se

doteruje, pa se kaže dobro je, nije dobro, ponovi, ponovi, repeat it, repeat it i ja repeat it sto puta i ‘ajde može...

* * *

- 40 - - 41 -

12. OLUJA

Sve moj otac meni tako organizuje, pa kaže: “Ajde, ja ću malo da se na Mrežnici okupam”, radio je neki težak posao sa žitom, “a idem i konje da povedem, vrućina je velika i napadaju ih neke konjske muve, pa neka se i oni malo okupaju i izigraju”. To je bio jedan prostor uza Mrežnicu, onako malo ograđen vrbama, odakle oni nisu mogli da izađu. “Pa hajde i ti da kreneš sa mnom”. On je okupao konje i konji plivaju. On se iskupao, obukao, krenuo kući, pa kaže: “Neka, ostani ti. Lepo je vreme, ostani sa njima i ti, ali nemoj da ideš u vodu”. To mi je baš rekao, jer je voda tu bila duboka i opasno je bilo. Međutim, kad sam ga videla da je otišao i da me više ne može videti, izašao iz tog kanjona već na put prema selu, onda krenem i ja da se kupam. Kad su se svi kupali, što ne bih i ja. Sve sam skinula, oprala svoju haljinicu i stavila na vrbu da se suši dok ne pođem kući.

Dok sam ja to tako bila zaneta time, nisam ni primetila kad je vreme počelo da se menja. Ali sam primetila neku čudnu promenu kod konja. Oni su se uznemirili i počeli su da rade nešto ušima, da mlate glavom, da kopitima udaraju u travu i da se kao nešto češu jedan o drugog vratovima. I vidim baš da su nemirni, čak po malo i frkću: “frrrrrr, frrrrrrr”. I ja podignem malo glavu iznad tih okomitih strana kanjona i vidim da je samo malo parče neba vedro, sve ostalo je zatamnilo. I ne prođe ni par minuta, kad oblaci se skupiše, prekriše sve i sudariše se, poče sevanje. A kako su sa strane visoke planine, a kanjon tesan, kao da se celo nebo sručilo u taj kanjon, gde smo ja i ta dva konja bili. Iz oblaka se provali kiša, a zatim usledi i krupan grad. I grmelo je stravično. Stravično, kao da su gromovi udarali samo u mene i u konje.

Sad se mislim, da ostavim konje da idem kući ne mogu, čak i ne vidim. A ne mogu, jer ne mogu ni da hodam od straha. Onda se setim da bih mogla na tog crvenog konja, koji je mirniji od sivog, da ga uzjašem i da krenemo kući. A znam, uvek su jahali tog crvenog konja, moj stariji brat od strica, pa i moj otac. I ja se usudim, privedem ga do jednog krivog drveta, do jedne vrbe. Popnem se sa vrbe na konja, uhvatim se za grivu, legnem onako, sa njim se stopim. On me je tako prihvatio kao da sam ja večito jahala na njemu. Ovaj drugi koji je bio sam jurio je u galopu ispred nas, odleti pa nas čeka. A ovaj koga jašem ide korak po korak, jer on je naučio da kad je neko na njemu on ga čuva. Konj neće da pregazi ni dete ni gazdu, niti da stane na koga. Tako su nam pričali. “Nemoj da se plašiš konja, konj neće na čoveka”. I ja sam se setila te priče i to sam poverovala. I tako smo izašli tim osmicama do sela.

Sad kad smo izašli iz kanjona i pošli putem prema kućama, kroz naselje, odjedanput ja vidim neko stoji na vratima, neko na prozoru od tog sveta koji me poznaje ali ne vidi ko je na konju. Tek kad sam ja prošla pročulo se, pa kaže: “To je ona Dragina Boja. Ona je pravi đavo. Samo je ona mogla to da uradi.”

- 42 - - 43 -

I došla kući, mog oca nije bilo, on je negde ispario, negde otišao. Ali je moj stric bio kod kuće, slučajno i retko. I kad me je video, on koji se plašio grmljavine i ružnog vremena, imao je strah, fobiju je od toga imao, on je skoro počeo da plače. Pa me je zagrlio i tešio, mislio je da ja treba iz šoka da se povratim. A ja nisam bila u šoku, ja se nisam ni plašila toliko. Ja sam bila ushićena što sam napravila nešto što moji vršnjaci nisu mogli ni smeli. E, to je ono što je živelo u meni i što je meni ostalo u sećanju. Nije mi ostao ni strah u sećanju, ni stid, niti što su mi se smejali, niti što su mi se možda sutradan u školi rugali. Mene to nije zanimalo. Mene je zanimao samo moj doživljaj.

14. DŽABE (1. deo)

Na neki zanat sam želela da idem i onda su se dogovorili da mi dozvole. Moja majka je već imala spremljeno da ću ići kod njenog brata u Beograd. Bila je to četrdeseta godina, ja sam otišla u mesecu avgustu. Bilo mi je jako teško da se odvojim od braće, sestara i roditelja i ispraćaj taj čini mi se da je danima trajao. Svaki dan je stizala neka druga epizoda saveta od strine, majke i tetke.

Ali najtužnije mi je bilo kada me je otac pratio. Seli smo u voz, što se zvao vlak, u Kukači i išli do Zagreba. U Zagrebu se presedalo za Beograd. On se pozdravio sa mnom. Držao se čvrsto, mada, čini mi se da sam mu videla suzu. I kaže meni dve reči samo: “Budi dobra, slušaj i nemoj nikad ništa da uzmeš od nekoga džabe”. E tu reč “džabe” ja nisam mogla da razumem. Badava, džabe, to je neka strana reč, turska, čija, ne znam. Ali uglavnom kad sam kasnije odrastala ja sam se uvek sećala i vraćala na tu reč, šta ja to ne smem da uradim?

Veoma dugo se putovalo, meni se činilo kao cela večnost. To je bio osobni vlak, išao kao tramvaj, od kuće do kuće. Pa kad se ukršta, čeka se po ceo sat da prođe brzi vlak. Celu noć nisam ni trenula. Nisam znala za WC pa nisam ni u WC išla. Ujutro sam izašla na Dunav stanici.

- 44 - - 45 -

* * *

Dok voz juri uporedo sa rekom mi se vraćamo na priču sa početka koju govori sedamnaestogodišnja Bojana ispod srušenog mosta na zaleđenoj Savi:

...Sad odatle Mrežnica teče, krivuda uporedo sa Koranom. Korana se formira od Plitvičkih jezera. One se utrkuju uporedo, uporedo i dođu do Karlovca. Tu se Mrežnica tiho ulije, pridruži se Korani. Korana kao jedna lepotica, ja je stalno zamišljam kao jednu pletenicu koja se vijuga od Plitvica do Slunja i kad dođe u Rastoke, a ona kao rasplete svoju pletenicu, razbaca tu svoju kosu po Rastokama, i svaka kuća ima svoj pramen, svoj mlin, svoju vodu, svoj mostić. Krenula je dalje, došla u Karlovac, znači susrele se njih dve i kratko išle zajedno, pa onda odatle u Kupu. Sad obadve, združene u Kupi, vrlo brzo stižu do Save. I Sava teče do Beograda. Uliva se u Dunav...

15. RAT U BEOGRADU

Trećeg avgusta 1940. godine ja sam se pozdravila sa mojim roditeljima, šestoro braće i sestara, i sa ocem krenula osamnaest kilometara od mesta boravka do željezničke stanice u Kukači. Otac me je pratio do Zagreba, gde sam prešla u osobni vlak, išao je više od dvanaest sati, celu noć i čitav dan. Ujak me je sačekao u Beogradu na Dunav stanici, ne na glavnoj željezničkoj stanici. Na toj stanici on je imao privatni auto – taksi s kojim je radio. Automobil je bio firme “Fijat”, izgledao je kao šporet, i vozeći se u njemu ja sam stalno mislila kako se to šporet kreće, nikad mi se nije dopadao. Prvi utisak o Beogradu nije mi bio lep, visoke kuće činile su mi se kao stene kojih je bilo tamo odakle sam dolazila. Moj ujak je iskoristio priliku da primi u kola još neke putnike i išli smo prema kući u Zemun gde je on živeo. Tamo me je sačekala ujna sa dve devojčice, Danom i Dragicom. Dana je imala tri, a Dragica pet godina. Bila sam ja dosta tužna što sam krenula od kuće, međutim, ujna me nije ljubazno primila, to mi se odmah učinilo, ali sam shvatila da se moram potruditi da me prihvati, što sam i uradila. Krenula sam na zanat šnajderski i do aprila 1940. godine sam bila šegrt, sve dok se to nije prekinulo ratnom okupacijom 6. aprila. Kad se to prekinulo, u porodici je nastalo rasulo. Došlo je do sukoba između mog ujaka i moje ujne. Nemci su ujaku konfiskovali auto i ostao je bez posla i imovine, a ujna se opredelila za svoju porodicu koja je bila među ustaškim pristalicama, jer Zemun je bio okupiran od strane Nemaca i Hrvata koji su bili ratni saveznici.

Ja sam prešla da živim kod ujakovih mušterija, starih ljudi, sedamdeset godina, koje je on vozio svakog meseca kad im je trebalo da idu na poštu, u banku, kod lekara. Sin jedinac im je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj. Družila sam se sa dve sestre koje su živele u istom dvorištu gde i ja. Jedno veče one su me povele na sastanak, ali ja nisam znala da je to ilegalna organizacija koja se okupljala u privatnoj kući. Rekli su mi: “Pođi sa nama, tamo smo svi jednaki. Čućeš priče i dobićes zadatak

- 46 - - 47 -

koji ćes pažljivo izvršiti”. Meni se to dopalo, da imam neko društvo, da sam negde uključena. Sve se to događalo u Francetalu, delu Zemuna gde su bili naseljeni folksdojčeri4, u kući gospođe Evice koja je poreklom bila Nemica, a udata za Srbina iz Slunja. Tu sam kao učila šivenje ako bi me neko pitao. I sve je to trajalo kratko, nepune dve nedelje, do 15. februara 1942. godine kada je naišla racija i ja sam morala da prebegnem iz Zemuna.

* * *

Za to vreme u Primišlju se nagoveštava početak Drugog svetskog rata.

16. UBISTVO KUMA

Ovde je bila ta kuća, velika kuća, ovo. Ovo je bilo dvorište, isto tako ograđeno. I lepa je kuća bila. Dole su bili letnji boravak, podrum, ostave... To je jako stara kuća. Deda je bio u Americi, pa im je slao pare. Tako su oni napravili jednu lepu veliku kuću. Tu je bilo puno kuća još, okolo.

- Kakav je ovo kamen nano? - To je običan, sasvim običan kamen.

- Ovo je srušeno 1941. godine, ne sada.

Ovde su živeli ujak, ujna i šestoro dece. Najstariji sin je imao 21 godinu. Rat je počeo 6. aprila, a za šest dana bio je Uskrs, 12. aprila. I ujak je imao kuma u Kamenici koji je bio Hrvat. I oni njega nateraju, njegovi meštani, kao “Ti moraš da ideš prvi da likvidiraš kuma”. Jedan je bio Srbin, drugi je bio Hrvat, ali bili su kumovi, dobri prijatelji. I on je došao tu, kao “Hajde kume da čestitaš Uskrs”, obradovali se što je došao, jer već je počela svađa

4 Volksdeutsche – nemački narod.

između katolika i pravoslavaca. I on kaže: “Ne, ne, ne mogu kume ništa, došao sam nešto da ti kažem, ali neću pred decom i pred ženom”. I oni izađu ovde iza kuće i on njega zakolje.

I ujna kad je to videla, poludi. I tako je živela, povlačeći se po okolnim dolinama i šumama. Prvo su decu iselili negde, a sin koji je bio odrastao je otišao u partizane. A ona se uvek vraćala u kuću. I jedanput je zalutala u šumu i nisu je našli, već je bila zima. Tek u proleće kostur su pronašli u nekom šiblju, gde je tražila da se zaštiti od hladnoće.

To je završena ta priča.

- 48 - - 49 -

To je jedan ujak. Ilija je to bio. A druga dva mamina brata Rade i Đura, oni su bili u Beogradu. E kod Đure sam ja došla 1940. godine u Beograd. I on me je sa auto-taksijem sačekao na Dunav stanici.

* * *

Onda se otkrilo u komšiluku da se u kući, gde sam i ja dolazila da kao učim krojački zanat, ilegalno okupljaju neki omladinci da uče prvu pomoć, i jedno veče je došla racija. Onda su te mlade pitali ko je još tu i oni su nekako i mene spomenuli. A kako sam ja već bila kod nekih nepoznatih ljudi gde me je ujak doveo da me skloni, pošto je rat počeo, da budem na sigurnom mestu, ujutro je došao jedan ujakov prijatelj, rekao mi da se brzo spremim i da idem s njim za Beograd. I ja sam pošla s njim. Zima je bila, februar mesec, jako je bilo hladno, Sava je bila zamrznuta. On je imao nemačku propusnicu za Beograd, tamo je radio. I on me je poveo preko leda. Nije preko mosta gde se prelazilo, jer je on bio porušen, preko njega se išlo pešice, nego je on mene preko leda prošvercovao. Pa kad smo došli s druge strane, on meni kaže: “Sad znaš gde ćeš”. Ja nisam znala gde ću, nego sam tu stajala, stajala u dokolenicama, u nekoj kratkoj jaknici, smrzavala se i mislila gde da se okrenem.

I ja stojim sad tu i kažem: “Pa ovde ima pregršt moje Mrežnice. Ovde je Mrežnica stigla, pa ovde sam stigla i ja, pa ovde je stigla i moja baka iz svoje mladosti i njeno sećanje”. To je bilo sve što sam u tom trenutku posedovala. I to sad mene nahrani nekim svežim idejama i da mi neku snagu, i ja se prenem i setim se: “Aha, čika Mihajlović radi u Knez Mihailovoj ulici, pa koji je broj?” Pa, kao za bingo, za neki “reci broj, reci broj”. I ja onda kažem: “Tata, Nama, ovaj, onaj, onaj je u petom broju, šestom, sedmom, gde to može biti? 19 ili 21?”. Ja kažem: “21”. I dođem tamo i pitam: “Da li ovde ima krojački salon?”. Kažu: “Postoji na prvom spratu”, i nađem tamo čika Mihajlovića.

Tako sam ja pogodila koji je broj, jer nisam znala. Znala sam da je u Knez Mihailovoj, ne i koji broj.

II

OD SAVE DO MREŽNICE

1. DRUGI DOLAZAK U BEOGRAD

I onda se setim da je kod ujaka stanovao neki čika Mihajlović, šnajder sa dvoje dece, i sa njegovom ćerkom Zoricom sam se družila. I setim se da je Zorica pričala da njen tata radi u Knez Mihailovoj ulici. Kako sam se ja setila broja, ja to uopšte ne znam, ja sam samo znala za Knez Mihailovu. A za broj, ja sam se setila onako kao kad bi rek’o, ajde kviz, pa reci neki broj. Kažem: “21”. I ja sam došla u Knez Mihailovu 21. Pitam: “Da li tu ima muška krojačka radnja?”, kažu mi na prvom spratu. Došla sam gore i videla čika Mihajlovića. On je poznao mene i ja njega i tu smo se nekako lepo, srdačno pozdravili. I ja sam pošla sa njim kući kad mu se završio posao u četiri sata popodne. Kad smo došli kući tu sam našla Zoricu i Vladu, njenog brata mlađeg i ja sam mislila : “Sad sam rešila sve probleme, sad ću živeti u porodici, imam svoje poznate”. Kad je došla njihova majka koja je radila u kovnici novca, tetka Milesa, ona se naroguši, i kaže: “Zašto si je doveo? Je l’ ti znaš da svaku noć imamo raciju?”. Svaku noć dolazi “felc žandarmerija” i nekog odvodi, pošto je to Banovo Brdo bilo, pa su često dolazili neki ljudi koji su se bavili odnošenjem hrane u šumu, nekima koji su išli u partizane, 1942. godina je bila. I oni su se plašili da će doći da pretresu njihov stan. Ako bi mene našli, koja nemam nikakve podatke o sebi, odmah bih im bila sumnjiva i

- 50 - - 51 -

ja bih morala da progovorim pod nekim kaznama. Ja ništa u rukama nisam imala, samo to na sebi. I tu su me zadržali, iako se ona ljutila, jedno dva, tri dana. Jedne noći je došla racija. Kada su ih čuli kako dolaze, odveli su me u šupu, gde su bila drva. Dva dana sam bila tu. Kada se malo raščistila situacija, otvorili mi vrata i rekli: “Idi”. Preko noći je napadao sneg, vidi se malo trag kuda ću ja da idem. Ja nisam išla ulicama, tamo gde bih mogla da sretnem neku stražu, vojsku ili nešto, nego sam išla preko hipodroma. To mi se nešto učinilo najsigurnije. I kada sam prešla preko Topčiderske reke, preko Topčidera, prema Dedinju sam krenula. Sa ujakom sam jedanput dolazila da obiđem moje tri sestre od tetke koje su živele u Užičkoj ulici, kod kraljevog namesnika Ive Perovića. Sve tri su radile, pa kad su Nemci došli svi su se raselili iz Užičke ulice, pa su i oni negde na Dedinju, ali nisam znala adresu. Srećna okolnost, sretnem neke ljude koji su čistili tramvajsku prugu od snega. Oni me pitaju: “Pa gde ćeš ti devojčice?”. Ja kažem: “Pa ja bih išla negde na Dedinje. Mislim da mi je sestra od tetke tamo. Imali su delikatesnu radnju, valjda i sad imaju neku radnju”. “Da, da”, kaže jedan, “na Dedinju, Ledi Kaudri broj 8, Milka i Žika Vićentić”. Ja se opet obradujem, eto, odjedanput tuga, pa opet neka radost. I brzo sam ja to prešla uzbrdo Topčiderskom ulicom, od Topčidera do Dedinja, i kad sam došla one su se iznenadile. Pošto su kod njih već dolazile izbeglice, i moja tetka i neka druga familija, oni su ipak mene srdačno primili, iako su im izbeglice bile dosadile.

2. DŽABE (2. deo)

Najbliže što je moglo biti savetu sa kojim me je otac ispratio za Beograd dogodilo mi se tokom rata, 1942. godine. Negde u leto, kad sam pobegla iz Zemuna u Beograd kao izbeglica. I kažu mi: izbeglice imaju pravo da dobiju neku odeću koja se tada delila. I ja sam išla, to je bilo u zgradi gde je danas Ministarstvo spoljnih poslova, u Kneza Miloša. Bili smo svi napolju u redu i čekali. I meni stalno, kad skoro dođem na red, onaj redar kaže: “Ti devojčice, kud se guraš? Stani pozadi”. Tako je on mene jedno dva puta vraćao pozadi. Zašto me je vraćao, ja pojma nemam i odjedanput se ja setim: “Pa jesi li ti meni rekao da ja nikad ne uzmem ništa džabe?”. I tako ja izađem iz reda i dođem kući. Nisam ništa dobila i nisam ništa htela ni da uzmem, jer je bilo džabe.

* * *

U kući Milke i Žike Vićentića bila sam do 1943. godine. Te godine opet se pojavi neka racija da skupljaju omladinu za prisilni rad u Nemačkoj i Minjin kum koji je bio načelnik u bolnici kaže: “Hajde Minja, daj Bojanu da pređe da radi u bolnicu, biće joj fino, ne treba joj plata, samo da se skloni”.

Ja sam se tamo lepo ukomponovala, radila sam u laboratoriji, čistila sam jedan deo gde su kancelarije, rentgen, apoteka. To mi je bilo sve lako. Ali morala sam da se pazim. Ja sam uvek imala strah da mi je za leđima neka racija.

Bila sam tužna, bez nade za sutra. Rešim jednog dana da odem kod glavne sestre, oberice, zvala se Jolanda. Zamolila sam je da mi da neki noćni posao (čišćenje službenih prostorija), a preko dana, redovno radno vreme, da radim u kliničkoj laboratoriji kod dr Fesnaka, divnog čoveka,

- 52 - - 53 -

Rusa. Shvatio je moj problem i mnogo mi je pomogao da za godinu dana savladam skoro celokupnu tehniku u kliničkoj laboratoriji. Zauzvrat, dr Fesnaku i njegovoj ženi davala sam svoj ručak (veoma siromašan), a ja sam išla kod Minje da operem sudove i tamo da ručam. Oko 18 časova vraćala sam se na noćni rad - spremanje prostorija: prijemne ambulante, načelnikove kancelarije, rentgena, laboratorije, hola, hodnika i sanitarnog čvora. Najteže mi je bilo da noću perem prozore.

Pa sam se nešto jako dobro sprijateljila sa tim sestrama opaticama, koje su imale svoju kapelicu u bolnici, i ja sam ih zamolila da ja nekad budem na misi da se pomolim za zdravlje mojih roditelja i dece koji su ostali na ratnom području u Kordunu. Za sve vreme rata nisam dobila nijednu vest o njima, samo sam čula o stravičnoj pogibiji u Božića Mlinu, na Mrežnici, odakle su uspeli da pobegnu neki i stignu do Sremske Mitrovice. Od njih se pročuo glas da je mom ocu poginula sestra, zapravo su bili zaklani šestoro dece i ona i njena sestra i još sedamnaestoro njih u tom mlinu. I onda sam mislila, pa kad je sedamnaestoro onda je verovatno i neko od mojih, i od tada sam živela u ubeđenju da su oni izginuli.

* * *

3. USKRS 1943.(po Radetu, Bojaninom bratu)5

Ja i moj brat smo isterali stoku, jedno tri, četiri kilometra daleko od naših kuća. Bilo je proleće, skoro Uskrs. Kako sam ja stajao na jednom brežuljku, a Dane je bio malo dole, niže u dolini, gde je stoka pasla, ugledam - izlaze ustaše, jedan za drugim, od mene dvadeset do trideset metara. Stojim, nemam kuda. Priđu oni i pitaju me: “Čiji si ti?”. Išli su krvavih ruku do lakata, a na reverima napisano “U” - ustaša. Sa strane im je visila po sekira krvava, a sa druge strane po kraća sablja, krvava. A ja, kao dete sve do kraja osnovne škole sam prilično mucao. Onako uplašen, jedva sam izgovorio: Đure Gvodića. A on kaže: “Di ti je otac?”.

5 Jedina priča u knjizi koja nije nanina, već potiče od njenog mlađeg brata koji je u vreme opisanog događaja imao šest godina.

A nama su rekli: “Ako vas neko uhvati i pita vas gde vam je otac ili stariji brat, vi recite - odveli Italijani!”. I ja kažem: “Odveli su ga Italijani, u Kulu”, logor u Ogulinu. Zdrma me za ramena, pa mi kaže: “Znamo mi da je Đura u partizanima. Jesi li sam?”. A ja onako pogledam u dolinu, a on je odmah znao, da tamo ima još nekog. Podiže se na kamen i kaže: “Ajde, dođi, dođi i ti”. Pozva brata Daneta, dođe on. Kaže: “Vodite nas na vrelo”. I mi ispred njih. Klecaju kolena, teško se ide, ali moraš. Išli smo do izvora, Jeznovca, to je bio kameni bunar, odozgo ploča, sa strane kamenje. Mislili su da nije zatrovan: “Pijte!“ Mi kleknemo na kamen, ne možeš da progutaš od straha. Mene i brata ćapio je za maju vunenu, digne nas gore na ploču: “Stojte tu!”. Onda su sipali vodu u čuturice, i zadržali se jedno pola sata.

Kada su krenuli uzbrdo prema našim kućama, jedan kilometar od Jeznovca do naših kuća, narede nam: “Da tu stojite i da niste mrdnuli dok ne vidite zadnjeg gore na brdu”. Mislili smo kada izađu gore, ubiće nas mitraljezom, ali - nisu. Odu prema kućama. Mi ne možemo pre njih, ne možemo da javimo našima da beže sa zgarišta, nego idemo za njima da nas ne primete. Prošli su našu i stričevu kuću. Iznenadili su kuće Rončevića, Simiće, Fajtaševe. Sve su capnuli - ubili. Što god da su uhvatili, zaklali su. Onda su polužive bacili u šterije, za vodu i odozgo nabacali kamenje.

- 54 - - 55 -

Krenuli su do Mrežnice, a na Mrežnici, moj teča i tatina sestra imali su vodenicu i osmoro dece. Teča je prešao Mrežnicu čamcem, koja je tu bila široka petnaest, dvadeset metara. Nije mogao da ih dozove od slapa vode. Izveli ih iz vodenice i sve poklali, njih dvanaestoro. Otišli su gore na brdo, prema Tobaliću i drugim selima, a teča je došao na tu klanicu. Video je trogodišnje dete kako mrda nogicom, ispod majčine suknje. On ga je uzeo u ruke, bespomoćno, da mu pomogne. Naiđe na partizansku patrolu. Preuzmu ga i odvedu u poljsku bolnicu. Tamo ga previju i mali ostane živ, i završi za lekara. Jedini je on preživeo.

* * *

Tu sam bila u bolnici do 6. decembra 1944. godine kad je došlo oslobođenje i po svaku cenu sam htela da odem na front. Mislila sam: “Baš mi nije bilo mesto na Dedinju”. Ja sam prošla takav život, iz tih sam krajeva gde je stradao narod i nisam imala neku ideju kao drugi, da pripadam nekoj partiji ili nekoj organizaciji, ja sam imala čisto taj emotivni naboj prema porodici i uopšte prema narodu koji je stradao i iz tih razloga sam htela da idem.

* * *

4. ODLAZAK NA FRONT

Oktobra 1944. oslobođen je Beograd. U Bolnicu je stigao štab saniteta Prve armije. Bolnica se napunila ranjenim i bolesnim partizanima. Od njih sam slušala potresne priče i donela čvrstu odluku da napustim lagodan život i da odem na front. Mislim, tamo sam potrebnija. Čini mi se da sam na ovaj trenutak dugo čekala, jer na front nisam mogla da odem svojeglavo.

Prilika mi se pružila 6. decembra uveče. Grupa vojnika vraćala se u svoju jedinicu, pa sam pošla sa njima - krišom. Stigli smo u Ilok. Primljena sam u Peti bataljon III krajiške brigade. Ujutro sam se javila na raport, kod komandanta Jove Miljevića, mislim da je imao čin majora. Rekla sam mu odakle sam rodom i zašto sam došla na front. Začuđen, ništa nije rekao. Da prekinem neprijatnu situaciju, kažem glasno: “Druže komandante, želim da budem četna bolničarka”. “Pa, dobro, bićeš”. Poželi mi sreću u borbi i pozove kurira da me odvede kod komesara čete koji se zvao kapetan Dane Tica. “Pa ti si dezertirala iz saniteta Prve armije, šta ću sa tobom? Mi, koliko noćas, krećemo na položaj...“ - “Dajte mi opremu, spremna sam da krenem sa jedinicom...”

Tako je počeo moj ratni pohod 7. decembra i trajao do 23. januara, kada sam bila ranjena na Tovarniku.

Prva uniforma bila mi je zelena uniforma od hrvatskih domobrana. Domobranska zelena uniforma, obukli su me u to. I ja sam mislila da su mi stavili koprivu na glavu, jer ta uniforma je bila tako lošeg kvaliteta, tako od oštrog nekog materijala, mislim da je to neki koziji materijal. To me sve bolo po glavi i sve me greblo po telu, jer je bilo jako loše. Domobransko, od hrvatskih domobrana, jer to je neka nova vojska koju su oni u ratno vreme formirali. Ustaše su imale bolju uniformu.

Front se držao stalno pred Vukovarom, pred Ilokom na Tovarniku. Jedan veliki salaš je bio ispod one velike šume kod Šida. Tri nedelje smo bili tamo u šančevima. Bilo je hladno, bili smo gladni, hranu nam nisu mogli od silnih borbi dostaviti. Bilo je puno ranjenika.

Borbe su vođene samo noću, uz mnogo ranjenih i izginulih boraca. Bili smo umorni, prozebli i gladni. Kod Adaševaca bili smo jako blizu nemačkih rovova, pa smo hranu primali samo noću, smrznutu... i tako, tri nedelje, kada smo pod strašnim pritiskom morali da napustimo položaj. Odstupali smo čitavu noć, prošli pored Šida, prema reci Bosut. Naišli smo na minsko polje, strašan prizor... na polju leševi izginulih ovaca. Setih se mog detinjstva i mojih ovaca okupanih u Mrežnici. Mislim se, nikada više, i ovome će doći kraj...

* * *

- 56 - - 57 -

5. NE PUCAJ U MRTVACA!

Kad smo odstupali od Vukovara, pa smo išli skoro dvadeset do trideset kilometara u odstupnici, prošli smo pored Šida. I tuda prolazeći naišli smo na minsko polje. Bilo je rano jutro, u zoru. Pre no što smo naišli, čuo se mitraljez sa jedne kuće, pored same pruge, gde mi treba da prođemo. Čitava je jedna grupa vojske išla, jedan bataljon i više, jer odstupamo grupno. Taj mitraljez je pucao na nekog i negde u nekom pravcu. Čula se ta pucnjava. Ja sam kao bolničarka išla poslednja sa još dva, tri borca koji su nosili materijal i nosila. Da pređemo prugu, okrenem se i tačno vidim gde je to mitraljesko gnezdo na kući. Čini mi se da sam videla i nemačkog vojnika. I čudila sam se da ne puca. Video me je da prelazim. Onda sam pomislila da je to nekakva vojnička solidarnost – “Ne pucaj u mrtvaca”. Tako sam zaključila - ne pucaj u mrtvaca, jer smo već pobeđeni. Već smo negde izginuli, usput. I on nema srca da puca na mrtvaca.

Eto kako i u ratu gde imaš oružje u rukama, gde postoji komanda “Pucaj!”, čovek sam komanduje svojom svešću, svojom plemenitošću, iako je rat.

Kasnije se meni ta priča obistinila6.

* * *

Tu pričam ja sad gde smo naišli na minsko polje, na mrtve ovce. Da bismo mi prošli prvo su ovce otišle da dignu mine, pa smo mi onda prolazili. Ili neko drugi ispred nas je ranije prošao. Ja sam sledila tragove kuda je prošla

6 odnosi se na priču broj 6 “Stručna bolničarka”, str 60

moja jedinica pošto sam više od kilometar i po bila u zaostatku, gledajući gde ima koga ranjenog, zaostalog, da treba da mu ukažem pomoć.

Kada smo prešli reku Bosut, stigli smo u mesto koje se zvalo Nemci. Ja sam u jednom uglu zaspala i kada je moja jedinica kretala zvali su me i zvali, ali pošto nisu mogli da me probude tu su me i ostavili. Kada sam se probudila opet sam jurila da stignem moju četu.

* * *

Ginulo se jako mnogo, svaki dan. Mi smo u četi ostali jednu noć samo sa četrnaest boraca. I videlo se da nećemo preživeti to silno stradanje. Vojska je tuda prelazila preko nas. Išli su iz Grčke, tu im je bio koridor, da pređu Srbiju. Išli su preko fronta tamo gde je još bilo Nemaca, gde su im držali odstupnicu. I svaku noć smo imali da nas takoreći žive pregaze. Ne da se samo pucalo nego je i živa sila išla preko nas.

* * *

6. RANJAVANJE

Sve se to dešavalo do 23. januara kada su nam rekli: “Ili ćemo zauzeti Vukovar ili moramo da odstupimo do Sremske Mitrovice”, to je bilo više od pedeset kilometara. Mi smo krenuli jedanput u borbu, pa nazad sa gubicima, pa drugi put u napad i već je bilo negde posle ponoći, između tri i četiri sata, kada smo treći put krenuli u napad. Ja sam previjala jednog ranjenika, zvao je: “Drugarice, drugarice”, ja priđem sa nosilima, torbom, počinjem sa previjanjem. I odjedanput zviznu zvuk ručnog bacača, i sija. Sve je svetlo oko mene. Kako je palo nedaleko od nas, ja ne znam šta se

- 58 - - 59 -

dogodilo sa ranjenikom, ali mene je, pošto smo bili u vinogradu, čini mi se lupio neki kolac ili neki tvrdi predmet u glavu. Nije šrapnel, jer nisam imala ozleđenu glavu, nego sam imala traumu. A u nogu me je udario šrapnel, kost mi je bila sva smrskana i krvarilo je, nisam mogla na nogu. Ali sam ja bila jedno vreme onesvešćena od toga udarca i tu sam ostala, vojska se povukla. Pred zoru ja sam se osvestila, vidim da svanjava, ja nemam nikog oko sebe, ne smem ni da zovem da me neko ne čuje. Kad odjednom vidim maskirani, sa belim plahtama pokriveni, nekoliko mojih drugova spasilaca, koji su pretraživali teren posle bitke, prilaze da me odatle izvuku. Tako su me oni izvukli na sankama. Nismo daleko bili pošto su naši imali borbeni položaj na kratkom odstojanju, možda samo 400-500 metara. Odmah su me transportovali kao lakšeg ranjenika u Prvu bolnicu u Sremskoj Mitrovici. I tamo sam bila zbrinuta, dobila svoj karton. Moj karton je bio žuti, nije bio crveni, jer sam spadala u ranjenike lakše kategorije. Dok sam tu ležala i čekala dalje na neki transport, jer je to bilo mesto blizu fronta, naišla je jedna sanitetska delegacija. Među njima je bio i načelnik saniteta Prve armije sa kojim sam se ja susrela i upoznala ga u Beogradu, u Željezničkoj bolnici na Dedinju, gde su stizali ranjenici. Tu je bila locirana cela bolnica Prve armije. Načelnik tog saniteta je bio Voja Đukanović. On se strašno iznenadio ugledavši me i pitao otkud ja tu. Nisam znala, zbunila sam se, pa kažem: “Otišla sam u borce”, i on kaže: “Kad završiš lečenje javi mi se”. Ja sam se iznenadila - mislila sam dobiću neki ukor ili kaznu, zato što sam dezertirala iz bolnice oslobođenog grada, a i bila među lakšim ranjenicima, ne teškim.

Međutim, po izlasku iz bolnice, javila sam se načelniku saniteta i rasporedio me je u higijensko-epidemiološki odred, koji se nalazio pri armijskoj bolnici. I više nisam front videla, nego sam radila u tom odredu na mikrobiologiji, na istraživanju tifusa pegavca, koga je jako mnogo bilo na sremskom frontu, jer su tu bile prethodne jedinice neprijateljske, nemačke, bugarske i sve ostale i bilo je infekcija dosta. Bilo je jako mnogo vašaka koje su prenosile pegavac, tako da smo svi patili od toga i svi smo bili potencijalni kandidati da se razbolimo.

* * *

7. ŠIZONTI MALARIJE

Po ozdravljenju, nisam vraćena u moju jedinicu već u internu bolnicu 305. Ovde sam se brzo snašla. Načelnik je bio dr Frane Bulić koji se iznenadio kada sam mu rekla da nisam bolničarka već laborant. Prvi stručan posao mi je bio pregled krvi kod bolesnika gde se sumnja na malariju. Pripremila sam preparat za pregled i obavestila dr Bulića da je sve spremno za mikroskopski pregled i kako on nije dugo stigao ja sam stavila preparat pod mikroskop, otvorila laboratorijski praktikum sa slikama i prema tome videla nešto sumnjivo. Brzopleto sam rekla: “Mislim da se nalaze na vidnom polju šizonti malarije”. Čudno se nasmešio, a ja sam se duboko pokajala. Zaista, bolesnik je imao malariju. “Ti si prvi laborant u armiji, do sada smo imali samo bolničare”.

To mi je priznanje bilo veće od medalje za hrabrost, jer zbog nje sam mogla da izgubim glavu ili nogu.

* * *

Završio se rat 9. maja 1945. godine, ali su moja bolnica i higijensko-epidemiološki odred ipak stigli do Zagreba. Tu smo ostali neko vreme i odatle smo se povlačili sa dužom zadrškom preko Pazove i Mladenovca za Niš gde je bilo odredište Prve armije. Pošto nije bilo urednog saobraćaja i komunikacije, mi smo na kojekakve načine, i pešice i nekim lokalnim prevozom, stigli u Niš tek početkom novembra meseca. Bila je skoro zima. Kao da smo prešli solunski front. Od Zagreba do Niša putovali smo više od tri meseca.

- 60 - - 61 -

8. “STRUČNA” BOLNIČARKA

Pri povlačenju za Niš sa Prvom armijom zadržali smo se u Mladenovcu skoro celo leto, jer nije bilo prevoza... Bili su prekidi u saobraćaju, ne radi pruga deset kilometara, pet kilometara, pa se pešači, čeka neki konvoj.

U nekim barakama bili su nemački zarobljenici. Oni su se tu još zatekli, neki stručnjaci, radili su nešto valjda. I jedan je imao staru neku ozledu na rukama i jedan vojnik ga dovede u ambulantu da ga previjem. I ja mu tu ranu fino očistim i fino onako lepo, ništa ne gledajući, ne razgovarajući sa njim ništa. Ali onako profesionalno, pažljivo, zavijem ga. A taj vojnik koji stoji kaže: “Drugarice, ti si to baš nežno uradila”. On je u stvari meni prigovorio. On mi je stavio prigovor kako sam ja nežna prema zarobljeniku. A ja sam bila nežna prema pacijentu. Međutim, ja sam se setila Šida i setila sam se tog mitraljesca što nije pucao na nas u živo meso, nego nas je pustio da prođemo. E sad, da bih mu odgovorila, da me ne bi tužio, da mi ne bi nešto rekao, kako sam bila pažljiva, da mi zarobljenik još poljubi ruku, ja kažem njemu: “E pa, znaš druže, ja nisam ratna bolničarka, ja sam učila školu, ovo je moj poziv. I ovo je moj pacijent, bolesnik”. Ja sam njemu tako odgovorila. Međutim, ja sam se malo narugala ratnim bolničarkama, jer one su bile hrabre ali nisu bile stručne, a ja sam eto “stručna” bolničarka.

I kroz jedno dva, tri dana nas su skupili na neko predavanje. Između ostalog, onaj politički komesar koji je držao to predavanje rekao je: “E, da vam kažem usput - budite prema ovim zarobljenicima pažljivi. Oni više nisu neprijateljski vojnici, oni su naši zarobljenici, mi smo njihovi pobednici”. Tako da moja konstatacija ta, ipak je stigla na pravo mesto. I nisu me ni opomenuli, ni kaznili, nego su mi baš odali neko priznanje, ali indirektno, da sam se ja na pravi način ponašala.

* * *

Bila sam u Nišu godinu i po dana do 15. jula 1946. godine kad sam se ponovo vratila u Beograd, ali sa mojom molbom za premeštaj. I premestili su me u Glavnu vojnu bolnicu u Beogradu, gde sam došla na moje radno mesto u Higijensko-epidemiološki zavod, na mikrobiologiju. Tu sam radila sve vreme mog službovanja u armiji, dvadeset četiri godine.

* * *

8. POVRATAK / JELEN GORA

Moj prvi povratak kući je bio iz Niša. Išla sam polovinom maja, a vratila sam se u Beograd na službu 15. jula 1946. godine. Kako nije bio uredan prevoz, išla sam vrlo sporo. Iz Niša sam došla u Beograd službeno da izvidim situaciju, da vidim da li mogu da se vratim u higijensko- -epidemiološki odred, gde mi odgovara po mojoj struci da se zaposlim, da ne budem negde demobilisana ili da me pošalju u neku civilnu bolnicu. Pošto sam dobila obećanje da će me tu primiti, ja sam onda iskoristila taj moj dopust i otišla sam kući u Kordun, što je jako rizično bilo. Kad sam došla negde na trideset kilometara od moje kuće, tamo nije bilo saobraćaja. Išlo se nekim putem ili privatnim prevozom, zapregom. Izašla sam na stanicu rano ujutro. Blizu Ogulina je ta stanica, zove se Kukača. To je bilo kao neko pristanište, ne stanica, bez ikakvog prometa. Samo ljudi koji putuju i skreću tom cestom prema Slunju su tu silazili. Ja sam tu sišla, nigde nikog nije bilo. Bio je samo taj otpravnik vozova koga sam pitala kako da stignem do Primišlja, preko Tržića. On kaže: “Najbolje ti je da ideš preko Jelen Gore, skratićeš za dva, tri kilometra put”. Išla sam u uniformi, bilo je već toplo. Ja sam samo skinula kapu s petokrakom sa glave. Imala sam uniformu, nisam imala drugu odeću. I bila sam sa vojnom propusnicom, ako mi se na putu nešto desi da mi ukažu pomoć, da me prate, da me prevezu, da zaustavim vojni kamion, imala sam to pravo. Ali ja to ništa nisam mogla koristiti jer nikog nisam srela.

- 62 - - 63 -

Ja sam krenula preko te šume. To je rastinje bilo dosta uništeno od rata, ali je ipak visoko bilo, dovoljno da nigde nikog nisam videla, samo nekog zeca kad pretrči. I po malo me je hvatala i jeza i strah.

Dugo sam išla, nekih sat, dva tako, nekih pet, šest kilometara kroz tu šumu, dok nisam izašla na poznato mesto, gde sam pre šest godina bila sa mojim ocem pošto me je pratio u Beograd. Tu je ponovo radila ta birtija i u njoj sam zatekla istu ženu koja je tu bila i kad sam odlazila. Zvala se Manda. Hrvatica, žena koja ima i drugi dijalekt i drugačije izgleda od mog naroda. To mesto zvalo se Kamenica. Pitam ja nju: “Pa teta Mando, kako ću ja kući?” – “Pa čija si ti devojčice?”. Ja kažem čija sam i kažem da sam bila tu sa mojim ocem Đurom Gvozdićem. Bila sam, pa sam i sad navratila. I kaže ona: “Idi brzo dok još ima sunca, ovde je jako opasno. Skini tu kapu, skini i taj gunj. I idi što možeš brže, i nemoj nigde popreko da skrećeš, nego se drži ceste”. Ja sam odatle imala da idem još osam kilometara. Sad sam išla preko Mrežnice, preko tog porušenog mosta, nekako sam prešla. Išla sam sve cestom, nisam popreko. Dugo mi je trajalo putovanje. Kad sam došla tamo gde mi je poznato do Lazinog Brda, ja sam sa te ceste skrenula i išla sam kroz njive, kroz doline, kroz šumu, preko vode, potoka, ali sam puno skratila put. I došla sam kući ne putem kojim

se dolazi normalno, već putem iza kuće odakle se niko ne očekuje. Kad sam došla do kuće, ugledao me je moj najmlađi brat, koji se rodio pošto sam ja otišla 1940. godine, i rekao: “Evo jedne tete”.

Sad, svet se skupio, počele su komšije da dolaze. Moji nisu mogli da veruju, pipali me da li sam ja to živa ili sam lutka. Najveće iznenađenje je bilo za mog oca kada je saznao da sam došla preko Kukače i preko ustaškog mesta Kamenice, a da nisam došla preko Slunja i Veljuna, gde je nekakav prevoz išao, gde su vojni kamioni prevozili narod. Ali ja nisam znala za taj put, a nisam se mnogo ni raspitivala. Onda mi on kaže: “Pa kako si prešla preko mosta kod Tržica?”. Ja kažem: “Pa lepo, držala sam se za tu ogradu porušenu i prešla sam”. “Pa juče je meni maskirana trojka skinula nove čizme tamo, ja sam došao bos kući. Kako tebi nisu skinuli glavu?”. Pa ja kažem: “Moja glava nije za skidanje”.

Onda su se malo smirili i raspitivali se: “Pa kako su nam poslali poruku da nemaš nogu?”. Pa to je neko čuo: “Ranjena!” – “Gde je ranjena?” – “U nogu!”. I drugi je dodao: “Nema nogu!”. Tako da su oni zaključili da ću ja doći kao invalid. Pa kažu: “Bolje da nije živa, ako nema nogu sa devetnaest, dvadeset godina”. E tako, ja sam produžila i da budem živa i da imam nogu. Znači da sam im opet malo podvalila.

dodatak

- 67 -

SAMOPOMOĆ

Decembra 2001. godine u jednoj od poseta Beogradu nana mi je pokazala torbu koju je napravila modifikovanjem džaka humanitarne pomoći koja je u to vreme posle bombardovanja pristizala u Srbiju. Po njenoj zamisli, modifikacija ove torbe završavala je humanitarnu misiju, sa kojom je originalna pomoć stizala, i propagirala povratak kući brojnih lica raseljenih sa ratom zahvaćenih teritorija.

(Možda čak i mene koja sam u to vreme boravila u Španiji).

Ubrzo su se organizovali moja majka, nana i komšija Rade i snimili film u kome nana demonstrira pravljenje i upotrebu torbe.

- 68 - - 69 -

Više od jedne decenije zaokupljena sam jednim problemom, koji mi se na trenutke činio beznačajan u moru velikih problema koji su zadesili moj narod, kao i neke druge narode širom planete.

Počelo je prvim utiscima kada sam preko ekrana videla masu ljudi, pretežno žene sa decom, kako u haotičnom stanju napuštaju svoje domove ili se pod pritiskom neslućenog terora pripremaju da ih napuste. Teško mi pada da se podsećam na to vreme i da podsećam druge na to, mada, na žalost i nesreću mnogih ljudi, ovo stanje još uvek traje i kao da mu se ne vidi kraj.

Ni danas, posle toliko vremena i razmišljanja, ne umem na pravi način da taj problem definišem. Zapravo, moju pažnju više je privukao problem u šta će ljudi spakovati neophodne stvari, no ono što će pakovati na brzinu i u haosu. Takođe mi je bilo prioritetno na koji način će nositi i kako će se lakše kretati pod teretom.

Što sam više razmišljala o problemu on je postajao sve veći i skoro nerešiv. Stalno je postojala dilema kako osmisliti jedan standardni prtljažnik koji bi po osnovnoj koncepciji morao da ispunjava određene uslove, kao što su:

da se do materijala dolaz