TOMAS LIGOTI POSLEDNJA ARLEKINOVA GOZBA I Moje interesovanje za grad Miroko prvi put se pobudilo kada sam uo da se u njemu odrava jedan godinji festival u kojem su, uz ostale uesnike ovakvih velelepnih svetkovina, udela treba da imaju i klovnovi. Moj nekadanji kolega, sada saradnik katedre za antropologiju jednog udaljenog univerziteta, proitao je moj nedavno napisani rad (Uloga klovna u amerikim medijima, Glasnik popularne kulture), i napisao mi da se maglovito sea kako je negde proitao ili uo za jedan grad u ovoj dravi u kojem se svake godine odrava nekakva Gozba pajaca i da smatra da je to u znaajnoj vezi sa neobinom oblasti koju prouavam. To je, naravno, bilo itekako s time povezano, a za moje akademske ciljeve u toj oblasti, kao i moje line tenje, znailo je vie nego to je on imao razloga da misli. Pored toga to sam predavao, ve nekoliko godina bavio sam se raznovrsnim antropolokim projektima s osnovnim ciljem da uspeno predstavim vanost figure klovna u razliitim kulturnim sadrajima. U proteklih dvadeset leta svake godine sam prisustvovao festivalima koji prethode uskrnjem postu, a odravaju se svuda po jugu Sjedinjenih Drava. Svake godine nauio bih jo poneto o ezoterinosti svetkovanja. Tokom tih prouavanja bio sam ushieni uesnik uz svoju redovnu ulogu antropologa, nastupao sam i lino u klovnovskoj maski. A ta uloga bila mi je milija od svega ostalog u ivotu. Za mene je pojam Klovn u obimu svog znaenja oduvek obuhvatao svojstva plemenite prirode. Ja sam, za divno udo, i sam bio umean lakrdija i oduvek sam se ponosio vetinama koje sam uspeo da steknem marljivim radom. Pisao sam Dravnoj slubi za turizam i naznaio koje informacije elim, pri tom pokazavi zanesenjaku upornost koja me je prirodno obuzimala kod ovih stvari. Posle mnogo nedelja stigao mi je koverat utomrke boje, sa utisnutim peatom Vlade. Unutra se nalazila jedna broura koja je sadrala spisak svih raznovrsnih sezonskih svetkovina zvanino poznatih toj slubi, i u prolazu sam primetio da ih je u kasnoj jeseni i zimi podjednako mnogo kao i u toplijim godinjim dobima. Pismo ubaeno u brouru objanjavalo mi je da, prema obimnim podacima iz njihovog arhiva, nijedan festival koji se dri u gradu Miroku nije zvanino prijavljen. Ponudili su, i pored toga, da mi daju svoja dokumenta na uvid, ako bih poeleo da ispitam ovaj ili neki slian predmet u cilju nekog konanog projekta. U vreme kada su mi to predloili ve sam se muio pod toliko mnogo profesionalnih i linih tereta, da sam, umornim pokretom, jednostavno odloio koverat i njegovu sadrinu u jednu fioku, i nikada ih nisam ponovo razmotrio. Nekoliko meseci kasnije, meutim, plahovito sam zanemario svoje odgovornosti i, prilino nasumice, upustio se u jedan novi projekat. To se desilo jednog podneva u kasno leto, dok sam se vozio na sever s namerom da pregledam neke asopise koje je drala biblioteka jednog drugog univerziteta. Kada sam se naao izvan grada, okolni predeo ispunila su sunana polja i imanja, odvraajui mi misli od znakova na autoputu kraj kojih sam prolazio. Uprkos tome, moj podsvesni duh naunika mora da im je posveivao revnosnu panju. Ime jednog grada stajalo je nerazgovetno u mom vidnom polju. Uenjak u meni smesta pronae izvesne zapise iz jedne duboke metalne fioke, i bejah prisiljen da nainim nekoliko brzopletih prorauna da bih odredio da li ima dovoljno vremena i razloga za jedno dodatno istraivako putovanje. Ali izlaz sa autoputa pojavi se jo bre, i ubrzo postah svestan da naputam meudravni put, priseajui se obeanja saobraajnog znaka da se grad nalazi samo sedam milja istono. U tih sedam milja spadalo je nekoliko skretanja i neizbena vonja jednim privremenim sporednim putem, a odredite se ak nije moglo ni videti sve dok se ne bi u potpunosti savladao jedan strmi nagib. Dok sam se sputao, jo jedan koristan znak obavesti me da se nalazim unutar grada Miroka. Nekoliko razbacanih kua na ivici varoi

behu prve graevine na koje sam naiao. Iza njih autoput odreen brojem postajao je Ulica Taunsend, glavni drum Miroka. Poto se naoh u gradu, nadvlada me utisak da je mnogo vei nego to se inilo sa vrha onog brda koje je stajalo na obodu varoi. Primetih da se opta brdovitost okolnog kraja takoe isticala i u samom Miroku. Ovde je, meutim, doivljaj bio drugaiji. Nije izgledalo da delovi grada valjano prijanjaju jedan uz drugi. Razlog tome delom su bila nepravilno brdovita mesta na kojima su razne zgrade ovog grada tako neskladno stajale. Na jednom strmom usponu iza nekih postarijih duana u poslovnom kraju grada bile su sazidane kue nagnutih krovova, iji su se vrhovi izdizali na neobinoj visini iznad niih zgrada. Kad se osvrnem, usuujem se da kaem kako nedostatak sklada u Miroku deluje na moju matu moda jo snanije nego to je delovao tog prvog dana kada mi je najvea briga bila da pronaem Gradsku skuptinu ili neko drugo mesto gde bih mogao dobiti obavetenja. Skrenuh iza ugla i parkirah se. Skliznuh na drugu stranu sedita, spustih prozor i doviknuh jednom prolazniku: Izvinite, gospodine. Taj ovek, u dronjavoj odei i vrlo star, zasta na trenutak i zagleda se u mene, ne prilazei kolima. Iako se oito bee odazvao mom poviku, njegove bezizraajne crte lica nisu odavale ni najmanju svest o mom prisustvu, pa sam na trenutak pomislio da je to to se zaustavio na ploniku u isto vreme kada sam mu se obratio bila puka sluajnost. Njegove ukoene oi bile su usredsreene na neto iza mene, sumornim pogledom maloumnog. Posle nekoliko trenutaka, on nastavi svojim putem, a ja nisam ni pokuao da ga nanovo dozovem, iako sam u poslednji as na njegovom licu nazreo neto poznato. Napokon se pojavi neko drugi ko je bio u stanju da me uputi do Gradske skuptine Miroka i Doma kulture. Po ulasku stadoh kraj altera iza kojeg su neki ljudi radili za pisaim stolovima ili koraali kroz jedan hodnik. Na zidu je stajao plakat dravne lutrije: pajac iz kutije koji obema rukama grabi zelene novanice. Posle nekoliko trenutaka jedna visoka, sredovena ena doe do altera. Mogu li vam pomoi?, upita ona ravnodunim, slubenim glasom. Objasnih joj da sam uo za festival izostavljajui da sam univerzitetsko njukalo i upitah da li mi moe pruiti dodatne informacije o njemu ili me uputiti na nekoga ko bi mogao. Mislite li na onaj to se odrava u zimu?, upita ona. A koliko ih ima? Samo taj jedan. Onda pretpostavljam da je to onaj na koji mislim. Osmehnuh se kao da je posredi neka ala. Ona odeta u hodnik iza altera bez ijedne rei. Dok je bila odsutna razmenio sam poglede sa nekoliko ljudi iza altera koji bi povremeno podigli glave od svoga posla i pogledali ka meni. Izvolite, ree ona kada se vratila i dodade mi list papira koji je liio na proizvod kancelarijske maine za fotokopiranje. Molimo vas da doete na Veselje, pisalo je krupnim slovima. Parade, nastavljao se tekst, Ulina maskarada, Orkestri, Zimska tombola, i Krunisanje Zimske Kraljice. Sledio je spisak koji je navodio jo nekoliko raznolikih delova svetkovine. Ponovo proitah napis. Neto oko onog poniznog molimo vas u vrhu proglasa inilo je da ceo ovaj dogaaj pomalo podsea na nekakvu dobrotvornu priredbu. Kada e ovo biti? Ne pie kada se ovaj festival odrava. Veina ljudi to ve zna. Kada mi je vratila list videh da je plavo zelenim mastilom dopisano Dec. 19-21. Nesvakidanji smisao za planiranje organizacionog odbora ovog festivala na mene je smesta ostavio utisak. Naravno, postojalo je i ranije nekoliko sluajeva, poznatih antropolozima i istoriarima, da su se svetkovine odravale blizu zimske kratkodnevice, ali to nije izgledalo sasvim praktino.

Ako dozvoljavate da pitam, ne ini li vam se da se ovi dani donekle preklapaju sa redovnom prazninom sezonom? Hou da kaem da veliki broj ljudi ve ima puno obaveza u to doba. To je jednostavno tradicija, kaza ona, kao da svojim reima priziva nekakvo poreklo dostojno potovanja. To je ba interesantno, rekoh ja, delom i samom sebi. Da li vam je potrebno jo neto?, upita ona. Da. Moete li mi rei da li ovaj festival ima ikakve veze s klovnovima? Vidim da ovde pie o nekakvoj maskaradi Da, naravno da ima i nekih ljudi u ...kostimima. Ja lino nikad nisam bila u tom poloaju ... to jest, da, klovnova, u neku ruku, ima. U tom se trenutku moje interesovanje u potpunosti pobudi, ali nisam bio siguran dokle elim da ga sledim. Ravnoduno joj se zahvalih na pomoi i upitah za najbolji nain da se vratim do meudravnog druma, nimalo eljan da ponovo preem onaj zapetljan put kojim sam stigao u grad. Otetah se nazad do svojih kola, pameti zbrkane urnebesom dopola uoblienih pitanja i isto toliko protivrenih odgovora. Po uputstvima koja mi je ta ena dala, bilo je neophodno da proem kroz juni deo Miroka. U ovom kraju grada na ulicama nije bilo mnogo ljudi. Oni koje sam uspeo da vidim tromo su se vukli niz jedan red otrcanih izloga duana, a pokazivali su isti izgubljeni izraz i dranje kao i starac kojega sam ranije pitao za put. Mora biti da sam prolazio kroz samo srce ovog kraja, poto su se sa svake strane prostirali nizovi ulica ispunjenih bedno negovanim dvoritima i kuama pognutim od starosti i nebrige. Kada sam se zaustavio na uglu jedne ulice, jedan od stanovnika ovog siromanog dela grada proe ispred mojih kola. Ova suvonjava, natmurena osoba neodreenog pola se okrenu i, upirui pogled negde blizu mene, dvosmisleno se osmehnu ili iskezi jednim krajem strogih, tankih usana. Poto sam odatle odmakao nekoliko ulica, dospeo sam do jednog druma koji je vodio nazad do meudravnog puta. Oseao sam se primetno ugodnije im sam shvatio da nanovo putujem kroz prostranstva suncem okupanih njiva. U biblioteku stigoh sa vie nego dovoljno vremena da zavrim svoje istraivanje, te zato odluih da nainim jedno uenjako skretanje i proverim da li u uspeti da naem materijal koji bi mogao da baci malo svetlosti na zimski festival koji se drao u Miroku. Biblioteka je u svom vlasnitvu imala i celokupnu zbirku izdanja Mirokanskog Glasnika, za koji mi je bibliotekar kazao da je najvaniji list u okrugu u kojem se nalazi taj grad sa okolinom. Smatrao sam da bi bilo izvrsno odatle poeti. Meutim, ubrzo sam otkrio da ne postoji nikakav zgodan nain da se ispitaju izvetaji iz ovih novina, a nisam eleo da se naslepo upustim u traganje za lancima koji se tiu jedne odreene teme. Zatim sam se okrenuo organizovanijim izvorima novina iz veih gradova koji su se nalazili u istom tom kraju. Otkrio sam vrlo malo toga o samom gradu, a nisam naao skoro nita to se odnosilo na njegov festival, osim u jednome lanku koji je u optim crtama opisivao godinje dogaaje u toj dravi, a Miroku je pogreno pripisao veliku Blisko-istonu zajednicu koja je svakog prolea prireivala nekakav veseli etniki skup. Po onome to sam ranije primetio, a docnije i saznao, graani Miroka bili su uglavnom Amerikanci Srednjeg zapada, verovatno direktni potomci neke preduzimljive rulje koja je u prolome veku pristigla iz Nove Engleske. Bila je tu i jedna sitna beleka posveena jednom Mirokanskom dogaaju, ali ispostavilo se da je to samo umrlica data za jednu stariju enu koja je u miru prekratila sebi ivot negde oko Boia. Tako sam se, to se ticalo Miroka, toga dana vratio kui potpuno praznih aka. Meutim, nedugo zatim stiglo mi je jo jedno pismo od onog mog nekadanjeg kolege koji me je prvi i podstakao da se raspitam o Miroku i njegovom festivalu. Sasvim sluajno, on je pronaao lanak koji ga je naveo da uzbudi moje zanimanje za neko mesno Slavlje pajaca. Ovaj lanak jedini put se pojavio u nekom nepoznatom komemorativnom zborniku antropolokih studija objavljenom u Amsterdamu pre dvadeset godina. Veina tih radova bila je na holandskom, nekoliko na nemakom, a na engleskom samo jedan: Poslednja arlekinova gozba: pripremne beleke o jednom mesnom festivalu. Naravno, uzbudilo me je to to sam napokon bio u stanju da proitam ovu studiju, ali jo vie od toga uzbudilo me je ime njenog autora: Dr Rejmond Tos.

II Pre nego to nastavim, bilo bi dobro da kaem poneto o Tosu, a neminovno i o sebi samom. Pre vie od dve decenije, kada sam studirao alma mater na Kembridu, u dravi Masausets, Tos mi je bio profesor. Mnogo vremena pre nego to e odigrati ulogu u dogaajima koje u ovde opisati, ve je predstavljao jedan od najvanijih likova u mom ivotu. Kao i svaka izuzetna linost, neizbeno je uticao na svakog ko bi doao s njim u dodir. Seam se njegovih predavanja o drutvenoj antropologiji, naina na koji je onu tamnu prostoriju pretvarao u blistavu, prstenovima uokvirenu pozornicu jednog teko razumljivog cirkusa. Kretao se na sablasno ustar nain. Kada bi zamahnuo rukom da ukae na neki banalni termin zapisan na tabli iza njega, sticao se utisak da pokazuje nita manje nego predmet fantastinih kvaliteta i tajnovite vrednosti. Kada bi vratio ruku u dep svog starog sakoa, ova kratkotrajna magija nanovo bi bila pohranjena u svoju pohabanu kutiju, da bi je taj volebnik odatle opet izvadio kada bi mu se to prohtelo. Oseali smo da sve ono emu nas poduava ni u kom sluaju nismo mogli nauiti, a da je on sam posedovao vee i dublje znanje nego to je bio u stanju da nam prui. Jednom prilikom prikupio sam drskost da predloim jedno tumaenje donekle protivno njegovome koje se odnosilo na plemenske klovnove Hopi Indijanaca. Nagovestio sam da mi lino iskustvo klovna-amatera i posebna predanost tom izuavanju omoguavaju jedan celovit uvid u tu temu koji je verovatno vredniji od njegovog. On je onda obelodanio, nehajno i vrlo obiter dicta, da se on sam, u stvari, pojavio u ulozi jednog od maskiranih plemenskih pajaca i sa njima proslavio ples kahinasa. Meutim, pri otkrivanju ovih injenica, nekako mu je polo za rukom da ne uvea ponienje koje sam ja sam sebi ve bio naneo. I zbog toga sam mu bio zahvalan. Priroda Tosovih aktivnosti bila je takva da bi ponekad postajao predmet ogovaranja ili romantiarskih spekulacija. Bio je terenski radnik par excellence, a na glasu je bila njegova sposobnost da se neprimetno uvue u egzotine kulture i prilike i time stekne uvid u sutinu stvari tamo gde su ostali antropolozi samo prikupljali podatke. Povremeno, tokom njegove karijere, rairile bi se glasine da je preao u uroenike, kao u legendi o Frenku Hamiltonu Kaingu. Postojali su nagovetaji, koji nisu uvek predstavljali neodgovorna ili triava preuveliavanja, da je umean u projekte pomalo nastrane vrste, od kojih su se mnogi bavili Novom Engleskom. injenica je da je jednom proveo est meseci kao pacijent u jednom azilu u zapadnom Masausetsu, gde se izdavao za mentalnog bolesnika da bi prikupio podatke o kulturi umno poremeenih. Poto je objavljena njegova knjiga Zimska kratkodnevica: najdua no jednog drutva, opte miljenje je bilo da je to delo razoaravajue subjektivno i impresionistiko, i da u njemu, pored nekoliko dirljivih i poetski mranih opaski, nije bilo ama ba nieg vrednog. Oni koji su branili Tosa tvrdili su da on istovremeno i nije i jeste pravi antropolog, poto je velik deo njegovih dela naglaavao njegove vlastite misli i oseanja, ali da je vrednost njegovog rada vea nego kod drugih, jer mu iskustvo see do jedne bogate ile teko dostinih podataka koje tek treba da obelodani u nepristrasnoj pismenoj raspravi. Kao Tosov uenik, naginjao sam ovoj drugoj proceni njegovog rada. Iz mnotva racionalnih i neracionalnih razloga, verovao sam da je Tos u stanju da dodirne dotle nepristupane oblasti ljudskog postojanja. Iz tog razloga isprva sam bio zadovoljan to je ovaj lanak naslovljen Poslednja arlekinova gozba naizgled podravao Tosovu mistiku, i to u jednoj oblasti koju sam i ja lino smatrao privlanom. Veliki deo ovog lanka nisam smesta razumeo, zahvaljujui svojstenoj, a esto i stratekoj nerazumljivosti stila njegovog autora. Pri prvom itanju, najzanimljivija strana ove kratke studije beleke su obuhvatale tek dvadeset stranica bio je opti karakter dela. Tosova egocentrinost neminovno je bila prisutna na tim stranicama, ali samo kao jedna batrgajua unutranja sila koju su nesumnjivo obuzdali mogao bih ak rei zatvorili u sebe setni ritmiki pokreti njegove proze i poneka blistava referenca na koju bi se povremeno pozvao.

Naroito su dve reference donekle delile zajedniku temu. Jedna je predstavljala citat iz Poovog Crva osvajaa, koji je Tos upotrebio kao poprilino senzacionalan epigraf. Meutim, poruka tog epigrafa ponavljala se u celom tekstu samo u jo jednoj uzgrednoj referenci. Tos je izneo dobro poznate korene savremene proslave Boia, koja naravno vodi poreklo od rimskih Saturnalija. Zatim, nakon to je objasnio da jo uvek nije posmatrao Mirokanski festival i da se sa njegovom prirodom upoznao samo preko izvetaja raznih dostavljaa, ustanovio je da i ta proslava sadri mnogo, ak jo oitijih, elemenata Saturnalija. Zatim je nainio naizgled beznaajnu primedbu isto lingvistike prirode, koja je sa glavnim tokom rasprave imala manje veze ak i od podjednako perifernog Poovog epigrafa. Ukratko je naveo da je jedna rana sekta sirijskih Gnostika nazivala sebe Saturnijancima i da je, izmeu ostalog, jeretiki verovala da su ljudski rod stvorili aneli, koje je prethodno otelotvorio Neznani Svevinji. Meutim, aneli nisu posedovali mo da od svoje tvorevine naine uspravno stvorenje, te je neko vreme ovek puzao po zemlji nalik kakvom crvu. Kasnije je Stvoritelj ispravio ovo groteskno stanje stvari. U tom asu pretpostavio sam da simbolina saglasnost ljudskog porekla i prvobitnog stanja koji se vezuju za crve, zdruena sa festivalom pred kraj godine koji obeleava zimsku smrt zemlje, predstavlja jezgro ovog Tosovskog uvida, jedan pesniki, ali za nauku bezvredni osvrt. Ostali osvrti koje je nainio na Mirokanski festival bili su iskljuivo etiki; drugim reima, zasnivali su se na izvorima iz druge ruke, neproverenim svedoenjima. Meutim, i pored takvog stanja stvari, oseao sam da je Tos znao vie nego to je obelodanio, a po onome to sam kasnije otkrio, o izvesnim stranama Miroka zaista je izneo informacije koje su nagovetavale da ve poseduje nekoliko kljueva koje je neko vreme uvao u sigurnosti svog vlastitog depa. U tom asu, ja lino posedovao sam deli znanja koji je najvie govorio. Jedna napomena data na kraju Poslednje arlekinove gozbe obavetavala je itaoca da je taj lanak samo nepotpun knjievni rad grube forme koji prethodi jednom obimnijem delu u pripremi. To delo svet nikada nije video. Moj bivi profesor nije nita objavio jo otkako se povukao iz akademskih tokova pre nekih dvadeset godina. U tom asu slutio sam gde je otiao. Jer onaj ovek kojeg sam pitao za put na ulicama Miroka, onaj ovek uznemirujue otupelog pogleda, prilino je podseao na jednu ostarelu verziju Dr Rejmonda Tosa. III A sada moram da nainim jedno priznanje. Uprkos tome to sam imao razloga da budem ushien Mirokom i njegovim misterijama, da ne pominjem njegovu povezanost sa Tosom i mojim vlastitim najdubljim uenjakim brigama, o danima koji su sledili razmiljao sam jedino sa oseanjem mlitave otupelosti, a esto muen i dubokom depresijom. Ipak nije bilo nikakvog razloga da me iznenadi to emocionalno stanje, za koje su spoljanji dogaaji u mom ivotu bili malo bitni, a odreivali su ga unutranji uslovi koji su delovali po svojim vlastitim, prilino zagonetnim dobima i ciklusima. Mnoge godine, bar od svojih univerzitetskih dana, patio sam od te mrane boljke, te povratne potitenosti u koju bih potonuo kada bi dolo vreme da se zemlja ohladi i ogoli, a nebo otea od senki. Uprkos tome, sledio sam, pomalo mehaniki, svoj plan da posetim Miroko u toku festivala, poto sam se sujeverno nadao da bi ta delatnost mogla da umanji teinu moje sezonske otupelosti. U Miroku e biti parada i zabava i pruie mi se prilika da jo jednom igram klovna. Nedeljama unapred, usavravao sam svoje vetine, pa ak savladao i jedan novi trik u onglerskim opsenama, koje su predstavljale moju najjau stranu u zanatu lude. Dao sam da mi oiste kostime, kupio sam sveu minku, i bio sam spreman. Od Univerziteta sam dobio dozvolu da otkaem neka svoja predavanja koja su prethodila prazniku, poto sam objasnio da je u prirodi mog projekta neophodno da stignem u grad nekoliko dana pre poetka festivala da bih izvrio neka pripremna ispitivanja, pronaao dostavljae, i tome slino. Ustvari, moj plan bio je da svako formalno raspitivanje odloim za kraj festivala, a da se pre toga upustim to je vie mogue u njegove aktivnosti.

Naravno, u toku tog vremena bih vodio dnevnik. Meutim, postojao je jedan izvor koji sam hteo da proverim. U tom cilju vratio sam se u onu biblioteku u drugoj dravi da bih pregledao ona izdanja Mirokanskog Glasnika koja su datirala iz decembra pre dvadeset godina. Jedna pria, naroito, potvrivala je primedbu koju je Tos nainio u Poslednjoj arlekinovoj gozbi, iako se tu zabeleen dogaaj morao odigrati poto je Tos zavrio svoj rad. Pria iz Glasnika izala je dve nedelje poto se festival okonao, i govorila je o nestanku ene po imenu Elizabeta Bidl, supruge Semjuela Bidla, vlasnika hotela u Miroku. Okrune vlasti iznele su pretpostavku da je to jo jedan sluaj praznikih samoubistava koja su se izgleda sezonski neumereno pravilno deavala u Mirokanskom kraju. Tos je dokumentovao ovu okolnost u Poslednjem arlekinovom slavlju, iako ja pretpostavljam da bi danas te smrti uredno svrstali pod naziv sezonski afektivni poremeaj. U svakom sluaju, vlasti su pretraile jedno poluzamrznuto jezero uz ivicu Miroka gde su u proteklim godinama nalazili leeve mnogih samoubica. Meutim, ove godine nije pronaeno nijedno telo. Pored lanka stajala je slika Elizabete Bidl. ak i na zrnastoj reprodukciji sa mikrofilma, u licu gospoe Bidl mogle su se opaziti izvesna treperavost i ivost. To to je hipoteza prazninog samoubistva tako spremno predloena kao objanjenje njenog nestanka izgledalo je udno i u neku ruku nepravedno. U svom kratkom radu, Tos je napisao da su se svake godine odigravale promene moralne ili duhovne vrste koje su, zajedno sa uobiajenom zimskom metamorfozom, naizgled uticale na Miroko. Nije precizno naveo njihovo poreklo i prirodu, ali je tvrdio, u tipino mistikom stilu, da je uticaj ove podsezone na grad upadljivo negativan. Uz broj samoubistava zbilja poinjenih u toku tog vremena, postojao je takoe porast u leenju hipohondrinih stanja, kako su lekari od pre dvadeset godina oznaili te sluajeve u razgovorima s Tosom. Ovakve prilike postepeno bi se pogoravale i najzad dostizale vrhunac u danima odreenim za Mirokanski festival. Tos je izneo pretpostavku da je zbog poznate tajnovite prirode malih gradova, situacija verovatno ak i jae izraena nego to je povrna istraga mogla otkriti. Veza izmeu festivala i ove podmukle podsezonske klime u Miroku predstavljala je sporno pitanje po kojem Tos nije dospeo ni do kakvog vrstog zakljuka. Uprkos tome, odista je napisao da su ova dva klimatska gledita u istoriji grada imala jedno paralelno postojanje i sezala onoliko daleko u prolost koliko su raspoloivi zapisi mogli da pokau. Jedan istorijat Mirokanskog okruga iz kasnog devetnaestog veka govori o varoi ije je prvobitno ime bilo Novi Kolsted, i kori stanovnike tog grada to odravaju jednu skarednu i bezdunu gozbu koja iskljuuje uobiajene Boine obiaje (Tos komentarie da je taj istoriar pogreno spojio dva posebna gledita te sezone, iji je stvarni odnos u sutini bitno oprean). U Poslednjoj arlekinovoj gozbi nije ustanovljen razvoj festivala od njegovog prvog pojavljivanja (mogue je da je to bilo neostvarljivo), mada je Tos naglasio Novoenglesko poreklo osnivaa Miroka. Festival je zato morao potei iz tog kraja, a njegovo trajanje s razlogom se moglo produiti na makar jedno stolee; to jest, ako ovamo nije bio prenet iz Staroga sveta, u kom bi sluaju njegovi koreni postali nedokuivi dok se ne ukae mogunost za dalju istragu. Svakako da je Tosova aluzija na sirijske Gnostike nagovetavala da se ova poslednja mogunost ne moe u potpunosti otpisati. Ali inilo se da to to festival potie iz Nove Engleske pothranjuje Tosove pretpostavke. O ovom geografskom pojmu on je pisao kao da se radi o pogodnom mestu za zavretak potrage. Za njega, same rei Nova Engleska izgleda da su bile liene svih moguih tradicionalnih sadraja i u sutini su oznaavale nita manje nego kapije koje ne samo da vode u sve zemlje, i one znane i one u ije se postojanje sumnja, nego i u vekove koji prethode civilizovanoj istoriji tog kraja. Poto sam svoje obrazovanje delom stekao u Novoj Engleskoj, mogao sam donekle da razumem ovo sentimentalno preuveliavanje, jer tamo zaista postoje mesta naizgled toliko drevna da im je starost hronoloki neodrediva, a za koja se ini da prevazilaze relativne vremenske norme i ostvaruju neku vrstu apsolutne drevnosti koja se ne moe logiki dokuiti.

Ali nisam mogao da zamislim na koji se nain ova neodreena pretpostavka odnosila na jedan gradi na Srednjem zapadu. Tos je i sam primetio da stanovnici Miroka ne odaju nikakvu zagonetno primitivnu svest. Nasuprot tome, inilo se da na povrini nisu svesni postanja njihovog zimskog veselja. Meutim, to to je jedna takva tradicija preivela kroz godine, pa ak i pomraila obiajne Boine praznike, otkrivalo je jedno temeljno poznavanje znaenja i slube tog festivala. Ne mogu da poreknem da je ono to sam saznao o mirokanskom festivalu udahnjivalo nekakav otrcan oseaj tajnovitosti, pogotovo zbog upetljanosti jedne tako vane figure iz moje prolosti kao to je Tos. Po prvi put u svojoj akademskoj karijeri znao sam da sam ba ja podesniji od bilo kog drugog da raspoznam pravo znaenje rasutih podataka, ak i ako sam tu naroitu merodavnost mogao da pripiem samo sluajnim okolnostima. Uprkos tome, dok sam sedeo u toj biblioteci jednog jutra sredinom decembra, posumnjah na tren u mudrost svoje odluke da krenem u Miroko umesto da se vratim kui, gde me oekuje bolje poznat rite de passage kroz zimsku depresiju. Moja prvobitna zamisao bila je da izbegnem ciklinu melanholiju koju mi donosi to godinje doba, ali inilo se da je ona takoe jedan deo istorije Miroka, samo u mnogo veoj razmeri. Meutim, moja emocionalna nestabilnost bila je upravo ono to me je i osposobljavalo za osobiti rad na terenu preda mnom, iako se tom injenicom nisam ponosio ili teio. A da se povuem bilo bi isto to i da uskratim samom sebi jednu priliku koja mi se moda nikada vie nee pruiti. Kad se osvrnem, ini mi se da nije bilo nikakve neoekivane reenosti u odluci koju sam morao nainiti. Sasvim sluajno, nastavio sam put u grad. IV Neto malo posle podneva osamnaestog decembra poeo sam da vozim prema Miroku. Pokraj mene prolazila je zamuena slika nejasnih predela zemljane boje. Sneg je te kasne jeseni retko padao i samo se nekoliko belih povrina pomaljalo u gustoj, sparuenoj travi na poljima uz autoput. Oblaci su takoe bili gusti, a izgledali su sivi i obilni. U mrei golih grana iznad zemlje, ponegde je visilo nekoliko crnih, iskrzanih bezoblinih hrpa koje su predstavljale naputena gnezda. Uini mi se da vidim kosove kako prhte iznad puta preda mnom, ali to je bilo samo lie kroz koje sam proao. Dovezao sam se u Miroko s june strane i uao u grad onim putem kojim sam ga napustio prilikom moje posete prolog leta. To me je jo jednom dovelo do onog dela varoi koji se naizgled nalazio sa druge strane jedne silne nevidljive linije koja je delila poeljne od nepoeljnih delova grada. Pri svetlu tog zimskog podneva ak se i onaj avetinjski izgled koji je ovaj kraj odavao pod letnjim suncem raspao u bledu utvaru samog sebe. Troni duani i kue propalog izgleda nagovetavali su postojanje nekakvog paradoksalnog istilita koje se nalazilo izmeu materijalnog i nematerijalnog sveta, i u kojemu je jedan zlurado nosio masku drugog. Dok sam se uspinjao prema glavnoj ulici Miroka, primetih nekoliko pognutih peaka koji se osvrnue za mnom kada sam proao, iako naizgled ne zato to sam proao. Dok sam se vozio uz strmi nagib Ulice Taunsend primetih da su u poreenju sa junim krajem grada tamonji prizori prijatni. Talasaste gradske avenije behu spremne za festival. Oko stubova ulinih svetala bilo je upleteno zimzeleno granje, a svee granice ponosno su zapadale za oi u tom golom dobu. Na vratima mnogih duana u ulici Taunsend stajali su venci od hrastovih grana, podjednako zeleni, ali oigledno plastini. Meutim, iako nije bilo nieg neobinog u ovom tradicionalnom zelenilu tog godinjeg doba, ubrzo mi je postalo jasno da je Miroko poprilino bolesno odan ovom osobitom simbolu Boia. To je po svemu bilo upadljivo. Prozori duana i kua bili su uokvireni zelenim svetiljkama, leprave zelene trake visile su sa platnenih nadstrenica prodavnica, a na kafani Crveni pevac bljetali su dreavo zeleni reflektori.

Smatrao sam da su ovakvi ukrasi po ukusu stanovnika Miroka, ali su ipak ostavljali utisak neumerenosti. Neka sablasna smaragdna izmaglica proimala je grad, a lica ljudi pomalo su liila na gmizavce. U tom asu pretpostavio sam da to golemo zelenilo, zimzeleni venci i svetla u boji (makar samo jednoj) prikazuju naglaenost simbola plodnosti nordijskog Boia koji se na neki nain odnose i na festival. U Poslednjoj arlekinovoj gozbi Tos je pisao o paganskoj strani Mirokanskog festivala, uporeujui ga sa ritualom jednog kulta plodnosti, koji se u izvesnom trenutku u prolosti verovatno povezao sa htonskim boanstvima. Ali Tos, kao i ja, bee zamenio ono to je predstavljalo samo deo znaenja festivala za njegov celokupan smisao. Hotel u kojem sam rezervisao sobu nalazio se u ulici Taunsend. To je bila jedna stara zgrada od braon cigle, sa zasvoenim vratima i jednim sveanim zabatom koji je trebalo da prui dojam klasicizma. Naoh mesto za parkiranje ispred hotela i ostavih kofere u kolima. Kada sam uao u hotel, predvorje je isprva bilo prazno. Mislio sam da e Mirokanski festival moda privui dovoljno posetilaca da prui barem neto posla jedinom hotelu u gradu, ali verovatno sam bio u zabludi. Kucnuh u jedno zvonce, naslonih se na sto recepcije i osvrnuh se da osmotrim jedno tradicionalno ukraeno Boino drvce koje je stajalo na stolu blizu ulaza. Jelka je bila okiena svetlucavim, lako lomljivim sijalicama; minijaturnim eerlemama; pljosnatim, nasmejanim figurama Boi-bate sa rairenim rukama; jednom zvezdom koja se nezgrapno naginjala na vrhu, u tananom pregibu jedne od gornjih grana; i raznobojnim svetlima koja su izvirivala iz aica u obliku cveta. Iz nekog razloga, inilo mi se da je ovo jedan vrlo jadan primerak jelke. Mogu li vam pomoi?, ree jedna mlada ena dok je pristizala iz susedne sobe. Mora biti da sam se u nju prilino upiljio, poto je skrenula pogled i izgledalo je da joj je vrlo nelagodno. Teko da sam mogao da smislim ta da joj kaem i kako da objasnim o emu sam razmiljao. Licem u lice, smesta je zraila nekim ledenim sjajem manira i izraza. Ali ako ova ena nije poinila samoubistvo pre dvadeset godina, kao to je pretpostavio onaj novinski lanak, onda takoe otada nije ni dana ostarila. Saro, pozva jedan muki glas koji je dopirao sa vrha stepenita. Jedan visok, sredovean ovek sie niz basamake. Mislio sam da si u svojoj sobi, kaza taj ovek, za kojeg sam pretpostavio da je Semjuel Bidl. Devojka, koja nije bila Elizabeta, ve Sara Bidl, nakratko skrenu pogled ka meni da bi naznaila svome ocu da vodi posao hotela. Bidl mi se izvini, a onda me zamoli da saekam trenutak, dok su se njih dvoje povukli u jedan ugao predvorja da nastave svoju raspravu. Ja sam se smekao i pretvarao da je sve u redu, mada sam istovremeno pokuavao da ostanem dovoljno blizu da ujem njihov razgovor. Oni su priali tonom koji je nagovetavao da njihov sukob nije neobian: nasluivali su se Bidlova prezatitnika briga o tome gde je njegova erka, i Sarina razoaranost razumevanjem izvesnih ogranienja koja su joj postavljena. Razgovor se zavri, a Sara se pope uz stepenice, okrenuvi se na as da bi mi izrazom lica prenela svoje aljenje zbog neprofesionalne scene koja se upravo odigrala. Dakle, gospodine, ta mogu da uinim za vas?, Bidl upita skoro zapovednim tonom. Znate, ja sam ovde rezervisao sobu. Ustvari, poranio sam jedan dan, ako vam to ne predstavlja neki problem. Ljubazno sam izneo miljenje da poslovanje hotela moda u tajnosti cveta. Nema nikakvog problema, gospodine, ree on i prui mi hotelsku prijavu, a zatim i klju mesingane boje koji je visio na jednom malom plastinom koturu sa brojem etrdeset i etiri. Prtljag? Da, u kolima mi je. Dozvolite da vam pomognem. Dok me je Bidl smetao u jednu sobu na etvrtom spratu, uini mi se da je to pogodan trenutak da pokrenem razgovor o festivalu, prazninim samoubistvima, a moda, u zavisnosti od njegove reakcije, i o sudbini njegove

ene. Bio mi je potreban sagovornik koji je u ovoj varoi iveo podosta godina i koji me je mogao obavestiti o stavu Mirokanaca prema njihovoj sezoni morsko-zelenih svetala. Ovo mi u potpunosti odgovara, kazah za tu istu, ali tmurnu sobu. Lep pogled. Odavde mogu sasvim lepo da vidim sjajno-zelena svetla Miroka. Da li je grad obino ovako ukraen? Mislim, za festival. Da, gospodine, za festival, odgovori on mehaniki. Pretpostavljam da e vam u sledeih nekoliko dana verovatno doi prilino nas stranaca. Moe biti. Treba li vam jo neto? Da. Pitam se biste li mi mogli rei neto o svetkovinama. Kao na primer... Pa, znate, o klovnovima i slinom. Ovde su jedini klovnovi oni koji su ... pa, za to izabrani, mislim da bi valjalo rei. Ne shvatam. Oprostite, gospodine. Trenutno sam vrlo zauzet. Treba li vam jo neto? U tom asu nisam mogao da se setim niega ime bih produio na razgovor. Bidl mi poele prijatan boravak i ode. Raspakovao sam kofere. Uz uobiajenu odeu, doneo sam sa sobom i neke predmete iz moje klovnovske garderobe. Bidlov komentar da su klovnovi ovde izabrani ostavio me je da se pitam kojoj su tano svrsi sluile ove uline maskarade. Figura klovna imala je toliko mnogo znaenja u razliitim vremenima i kulturama. Radostan, omiljeni aljivdija poznat najveem broju ljudi u sutini je samo jedno lice ovog protejskog stvorenja. Ludake, grbavce, sakate i ostale nakarade nekada su smatrali prirodnim klovnovima; oni behu odabrani da ispune jednu kominu ulogu koja bi drugima mogla da omogui da ih smatraju smenima, umesto da u njima vide strahovito podseanje na sile haosa u svetu. Ali ponekad je jedan setni lakrdija bio neophodan da bi skrenuo panju na isti taj haos, kao u sluaju morbidne i istinoljubive dvorske budale Kralja Lira, koju su na kraju, naravno, obesili, i time priveli kraju njeno klovnovsko mudrovanje. Od klovnova se esto oekivalo da odigraju dvosmislene i ponekad protivrene uloge. Iz tog razloga, imao sam dovoljno pameti da ne uskoim slepo u svoj kostim i poviem: Evo mene opet! Tog prvog dana u Miroku, nisam odlutao daleko od hotela. itao sam i odmarao se nekoliko sati, a onda veerao u jednom oblinjem restoranu. Kroz prozor pokraj mog stola, posmatrao sam kako zimska no preokree blag zeleni sjaj grada u jednu dreavu i skoro sasvim novu boju koja se isticala u tami. Ulice Miroka izgledale su suvie prometno za jednu malu varo uvee. Pa ipak, nije to bila ona vrsta aktivnosti koja se obino moe videti pred nastupajue Boine praznike. Napolju se nije nalazila gomila uurbanih kupaca natovarenih sjajnim torbama iz kojih su virili pokloni. Ruke su im bile prazne, a ake uvuene duboko u depove zbog hladnoe, koja ih i pored toga nije prinudila da ostanu u osami svojih, po svoj prilici toplih kua. Posmatrao sam kako ulaze i izlaze iz duana i nita ne kupuju; trgovci su ipak drali otvorene radnje do kasno, a ak i mesta koja nisu radila ostavila su svoja neonska svetla ukljuena. Mislio sam da su lica koja promiu ispred prozora restorana moda ukruena samo zbog hladnoe; jako namrtena zbog mraza i nieg drugog. U prozoru videh odraz svog vlastitog lica. Ono nije liilo na lice jednog iskusnog klovna: bilo je oputeno i mlitavo i u tom trenutku podsealo je na lice nekog ko nije sasvim iv. Napolju se nalazio grad Miroko, glavna ulica mu se postepeno sputala i uzdizala nekom ludakom estinom, graani su mu se zbijali na plonicima, srce mu je bilo okupano zelenim: jedno tako obeavajue polje profesionalnog i linog izazova kakvo nisam esto sretao a meni je bilo jezivo dosadno. Pourih nazad u svoju hotelsku sobu. Miroko unutar svoje hladnoe poseduje neku drugu sleenost,

napisah te noi u svoj dnevnik. Neku drugu skupinu zgrada i ulica koja postoji izvan vidljive spoljanjosti grada u obliku jednog sveta sainjenog od sokaka sramotnog izgleda. Na taj nain ispisao sam neto manje od jedne strane, preko koje sam najzad urezao jedno veliko X. Potom sam otiao u krevet. Ujutro ostavih svoja kola kod hotela i krenuh prema glavnom poslovnom centru grada udaljenom nekoliko blokova. inilo mi se da je u toj taki mog naunog izleta bilo potrebno da se pomeam sa estitim ljudima Miroka. Ali kada sam poeo tegobno da se uspinjem ulicom Taunsend (plonici su vrveli od lutajuih prolaznika), jedan letimian pogled iznenada zameni moj nasumini plan jednim odreenijim i neposrednim naumom. Negde oko petnaest koraka kroz gomilu ispred mene nalazio se moj cilj. Doktore Tos, pozvah ja. Skoro da je izgledalo da pomera glavu i osvre se u odgovor mom poviku, ali nisam mogao u to da budem siguran. Progurah se pored nekolicine toplo umotanih tela i vratova obavijenih zelenim alovima, samo da bih otkrio da moj ovek naizgled odrava isto rastojanje od mene, iako nisam znao da li je to inio namerno ili ne. Tos, odeven u kaput tamne boje, na sledeem uglu naglo zavi desno u jednu strmu ulicu koja je vodila na dole, pravo ka oronulom junom kraju Miroka. Poto sam stigao do tog ugla, pogledao sam niz plonik i mogao vrlo jasno da ga vidim s visine. Takoe sam uoio na koji nain uspeva da ostane tako daleko ispred mene u toj svetini koja je ometala moje vla- stito napredovanje. Iz nekog razloga ljudi na ploniku pravili su mesta da bi on mogao pored njih da proe s lakoom, bez uobiajenog tiskanja. To nije bilo neko dramatino fiziko izbegavanje, iako se i pored toga inilo da je namerno. Suprotstavljajui se neprobojnom sklopu tog metea, nastavio sam da pratim Tosa, kojega sam gubio iz vida, te ga nanovo pronalazio. Kada sam dosegao kraj ove ulice, gomila se prilino proredila, a poto sam odmakao otprilike jo jedan blok, shvatih da sam praktino postao usamljeni peak koji koraa iza jedne udaljene figure za koju sam se nadao da je i dalje Tos. On se sada kretao prilino brzo i na nain koji je oito odavao da je svestan da ga sledim, iako je, u stvari, isto toliko izgledalo da me on vodi. Pozvah ga po imenu jo nekoliko puta snanim glasom koji je morao uti, uz pretpostavku da gluvoa nije jedna od promena koje su ga zadesile; on, najzad, nije bio mlad ovek, a vie ak ni sredovean. Tos iznenada pree sredinom ulice. Naini jo nekoliko koraka, pa ue u jednu neoznaenu zgradu od opeke izmeu jedne prodavnice pia i nekakvog servisa. U lanku Poslednja arlekinova gozba, Tos je pomenuo da ljudi koji ive u ovom delu Miroka dre svoje vlastite duane, a da ih skoro iskljuivo poseuju stanovnici tog kraja. Mogao sam u to da poverujem im sam osmotrio ove malene atrlje od radnji, poto su imale isti onakav ravo ouvan izgled kao i njihova klijentela. I pored pozavidne tronosti ovih zgrada, pooh za Tosom u taj jednostavni ciglani kostur onog to je nekada, a moda i jo uvek, predstavljalo nekakav restoran. Unutra je bilo neobino mrano. ak i pre nego to su mi se oi privikle na tamu, predosetio sam da ovo nije neki uspean restoran udobno pretrpan stolicama i stolovima kao gostiona u kojoj sam jeo prethodne veeri ve jedno mesto u kojem je stajalo nekoliko neuredno rasporeenih predmeta, kao u naputenom skladitu, i gde je bilo veoma hladno. Ustvari, inilo se da je hladnije nego na zimskim ulicama napolju. Doktore Tos?, pozvah prema jednom usamljenom stolu negde na sredini te duge sobe. Oko stola sedelo je valjda njih etvorica ili petorica, dok su se jo neki nazirali u pomraini pozadi. Po stolu su bile razbacane nekakve knjige i papiri. Za njim je sedeo jedan starac koji je neto pokazivao na stranama pred sobom, ali on nije bio Tos. Pored starca nalazila su se dva mladia koja su se po svojim bodrim crtama lica isticala u optoj namrgoenosti. Ja prioh stolu, a svi oni podigoe poglede prema meni. Niko od njih ne pokaza ni zraak emocija izuzev dva deaka, koji razmenie zabrinute i krivicom ispunjene poglede, kao da su upravo uhvaeni u nekom sramotnom delu. Njih obojica iznenada odskoie od stola i otrae u tamnu pozadinu, gde se nakratko

ukaza svetlost dok su izlazili na zadnja vrata. ao mi je, rekoh snebivljivo: uinilo mi se da je ovde uao neko koga znam. Oni ne rekoe nita. Iz neke stranje sobe poee da se pojavljuju ostali, bez sumnje zainteresovani za uzrok ove uskomeanosti. Kroz nekoliko trenutaka tu sobu preplavile su te prosjacima sline prilike, koje su sve redom isprazno zurile u tminu. Ja ih se u tom asu nisam plaio; makar nisam strahovao da e mi naneti neke fizike povrede. Ustvari, oseao sam da je sasvim u mojoj moi da ih sa lakoom bubecam dok ne pokau pokornost, a njihova mija lica skoro da su prizivala niz snanih udaraca. Ali bilo ih je toliko mnogo. Polako su klizili prema meni u crvolikoj masi. inilo se da su im oi uperene u prazno, pa sam se ak na tren i upitao da li su svesni mog prisustva. Uprkos tome, ja sam bio sredite ka kojem se njihovo tromo epanje slivalo i cipele su im tiho drljale preko golog poda. Poeh da govorim razne kojetarije dok su se oni i dalje stiskali oko mene, a njihova slaba i iznenaujue bezmirisna tela pritiskala su na moje. U tom asu shvatio sam zato se inilo da ljudi na plonicima instinktivno izbegavaju Tosa. Nevidljive noge izgleda da su se zaplitale u moje; zateturah se, a zatim povratih ravnoteu. Ovaj nagli pokret probudi me iz nekakve hipnotike oamuenosti u koju mora biti da sam upao, a da toga nisam bio svestan. Bio sam naumio da napustim tu mranu prostoriju mnogo pre nego to su dogaaji u njoj dosegli jednu tako smenu prekretnicu, ali iz nekog razloga nisam mogao da se usredsredim dovoljno snano na svoju nameru da bih sebe prinudio na delanje. Misli su mi plovile sve dalje i dalje dok su se ovi ropski stvorovi pribliavali, i napokon sam shvatio moguu opasnost ove situacije. U naglom naletu panike, progurah se kroz njihove mlitave redove i zatekoh se napolju. Sve vazduh me povrati u moju preanju budnost, te smesta poeh urno da koraam uz brdo. Nisam sa sigurnou znao da li sam jednostavno umislio to to mi se u isto vreme i jeste i nije inilo jednim opasnim trenutkom. Da li je jedan od njih pokuao da me saplete, ili su tek pokuavali da me zastrae? Kada sam dosegao sjajno zelenu glavnu ulicu Miroka, zaista nisam mogao da budem siguran u to to mi se upravo dogodilo. Plonici su i dalje bili zakreni mnotvom peaka, ali se ovog puta inilo da se kreu i brbljaju na nekako ivlji nain. U vazduhu je postojao izvestan elektricitet koji se mogao pripisati samo predstojeem praznovanju. Jedna skupina mladih bee poela prerano da slavi, i buno je koraala sredinom ulice, oito u pijanom stanju. Iz smeha i ala meu jo uvek treznim graanima razabrah da, kao kod pokladnog utorka, javno pijanstvo spada meu tradicije ovog zimskog festivala. Potraio sam pogledom neto to bi oznailo poetak Uline maskarade, ali nita nisam primetio. Ni traga od dreavo odevenih arlekina ili sneno belih pjeroa. Pitao sam se da li su se ak i u ovom trenutku pripremale sveanosti za krunisanje Zimske kraljice. Zimska kraljica, zapisao sam u svom dnevniku, Lik plodnosti oplemenjen simbolinim moima preporoda i napretka. Odabira se na isti nain kao i kraljica kolskog plesa. Proveriti da li moda postoji lik suprunika u vidu nekakvog predstavnika podzemlja. U predveernjim asovima devetnaestog decembra, sedeo sam u svojoj hotelskoj sobi, pisao, mislio i pripremao se. U celini gledano, nisam se oseao suvie loe. Praznino raspoloenje koje se stalno uveavalo na ulicama ispod mog prozora neminovno je zarazilo i mene. Naterao sam sebe da malo odremam, poto sam slutio da mi sledi jedna duga no. Kada sam se probudio, Mirokansko godinje slavlje bee poelo. V Dreka, vreva, pijanenje. Pospano odoh do prozora i bacih pogled preko grada. inilo se da sva svetla Miroka blete, osim u onom kraju niz brdo, koji je postao deo crne zimske praznine. A ovog puta je zelenkasti preliv varoi

bio jo izraeniji, i irio se svuda nalik nekoj ogromnoj zelenoj dugi koja se otopila sa neba i fosforescentna opstala u noi. Na ulicama se ogledala dnevna svetlost jednog vetakog prolea. Sokaci Miroka treperili su od prometnosti: na jednom oblinjem uglu tretao je pleh orkestar; kola su krstarila i huala svojim trubicama, a tu i tamo na njih bi se uzverali nasmejani prolaznici; neki ovek izae iz kafane Crveni pevac, zabaci ruke iza glave, i zakukurika. Pomno sam zagledao pojedinane uesnike u veselju i traio klovnovsku odeu. Ubrzo sam je, uz oduevljenje, ugledao. Kostim je bio crveno beli, sa odgovarajuom kapom i licem u boji krasnog alabastera. Skoro da je podseao na klovnovsko otelotvorenje dobro poznate Boine lude u crnim izmama. Meutim, ova osobita budala nije dobijala ljubav i potovanje koji se obino daju Boibati. Moj nesretni kolega klovn nalazio se usred obrua bekrija koji su ga odgurkivali jedan ka drugome. Izgleda da je predmet ovog zlostavljanja prihvatao to donekle voljno, ali je verovatno i pored toga cilj ove male igre bio da nanese ponienje. Ovde su jedini klovnovi oni koji su za to izabrani, odzvanjao je Bidlov glas u mom seanju. inilo se da je izubijani blie istini. Poto sam se umotao u neku topliju odeu, izaao sam na zelene svetlucave ulice. Nedaleko od hotela, o mene se spotaknu jedna prilika irokog plavo crvenog osmeha i sjajne, kabaste odee. U stvari, njega su na mene gurnuli neki mladii ispred jedne apoteke. Gle udaka, ree jedan gojazan i pijani drukan. Gle udaka gde crkava! Osetio sam prvo gnev, a zatim i strah, kada videh jo dvojicu kako s boka pretei prilaze debelom pijancu. Hodali su prema meni, te se pripremih da se sa njima suoim. Ovo je sramotno, ree jedan, koji je u levoj ruci labavo drao vrat vinske flae. Ali oni se nisu obraali meni; govorili su klovnu, kojega su upravo gurnuli na plonik. Njih trojica pomogoe mu da ustane jednim naglim trzajem, a zatim mu sunue vino u lice. Na mene se uopte nisu obazirali. Pustite ga, ree onaj debeli. Odgmii, udaku. Eh, vidi kako leti! Klovn se odgega i izgubi se u meteu. Saekajte malo, rekoh trojici kavgadija, koji su poeli nekud da teturaju. Hitro sam odluio da bi verovatno bilo uzaludno pitati ih da mi objasne scenu kojoj sam upravo prisustvovao, pogotovo u svoj prazninoj buci i pometnji. U mom najboljem veseljakom stilu, predloio sam da svi odemo negde gde bih mogao da ih astim jednim piem. Oni na to nisu imali nikakvih pritubi, te smo se ubrzo zatim svi stisli oko jednog stola u Crvenom pevcu. Uz nekoliko pia, objasnio sam im da nisam odavde, to im je iz nekog razloga bilo beskrajno drago. Kazao sam da postoje neke stvari u vezi s njihovim festivalom koje ne razumem. Ja ne mislim da tu ima neeg da se razume, ree onaj debeli. To je samo ono to vidi. Upitah ga o ljudima obuenim u odeu klovnova. Oni? To su ti udaci. Ove godine je na njih red. Na svakog jednom doe red. Sledee godine moe biti moj. Ili tvoj, kaza on, upirui prstom u jednog od svojih drugara na drugom kraju stola. A kada saznamo koji si Nisi ti dovoljno pametan za to, ree prkosno mogui udak. To je bila vana poenta: injenica da pojedinci koji se pojavljuju kao klovnovi ostaju, ili barem pokuavaju da ostanu, anonimni. Ovo pravilo pomoglo bi da se uklone inhibicije koje jedan stanovnik Miroka moe imati prema zlostavljanju svog vlastitog suseda ili ak lana porodice. Po onome to sam kasnije primetio, razmere ovog zlostavljanja nisu prevazilazile granice nekog vragolastog zaikavanja, a ak i tada, samo bi se poneka grupa grubijana u stvari posluila pravom koje joj je davala ova strana festivala, dok je veina graana bila vrlo zadovoljna da ostane po strani. Moja tri mlada prijatelja bili su prilino nesposobni da mi rasvetle znaenje ovog obiaja. Za njih je to predstavljalo samo zabavu, a verujem da je tako bilo i za veinu Mirokanaca. To se moglo razumeti. Pretpostavljam da jedan

obian ovek ne bi bio u stanju da tano objasni zato se dobro poznat praznik Boi slavi u svom dananjem obliku. Kafanu sam napustio sam, i to pod uticajem pia koja sam tamo ispio. Napolju se opte veselje i dalje nastavljalo. Buna muzika dopirala je sa raznih strana. Miroko se sasvim preobratio iz jedne umale malene varoi u oazu pod vlau Saturnalija u mranoj neizmernosti zimske noi. Ali Saturn je takoe planetarni simbol melanholije i jalovosti, sudar suprotnosti koje sadri ta jedna re. I dok sam polupijan lutao niz ulicu, otkrih da se u samom zimskom festivalu nalazi jedna protivrenost. Izgledalo je zaista da ovo otkrie predstavlja onaj tajni klju koji je Tos uskratio u svojoj studiji o ovom gradu. Za divno udo, ba preko moje neupoznatosti sa spoljanjom prirodom festivala uspeo sam da upoznam njegovu pravu prirodu. Meao sam se sa gomilom na ulici, i zagrejano uivao u zbrci koja me okruuje, kada ugledah jedno udnovato osmiljeno stvorenje kako okleva na jednom oku ispred mene. Bio je to jedan od Mirokanskih klovnova. Odea mu je bila otrcana i neobina, skoro u stilu klovna skitnice, ali uz nedovoljno duhovitog preterivanja. Lice je, meutim, bilo naminkano kao za kostim bednika. Nikada nisam video jedno tako udnovato shvatanje klovnove spoljanjosti. Ta prilika stajala je ispod jednog mutnog ulinog svetla, i kada je okrenula glavu u mom pravcu, shvatio sam zato je izgledala tako poznato. Mrava, glatka i bleda glava; razrogaene oi; crte ovalnog oblika koje su vie od svega podseale na ono kosturu slino, uasom ophrvano stvorenje na jednoj uvenoj slici nekoga kako vriti (pamenje me ne slui). Ova imitacija klovna nadmetala se sa originalom po svom nagovetavanju ganutljivih carstava prezrenog straha i oaja: jedno neljudsko oblije koje je bilo prikladnije neemu pod zemljom nego nad njom. im sam spazio to stvorenje, pomislio sam na stanovnike onog geta ispod brda. U njegovom dranju ogledalo se jednako gadno mrtvilo i klonulost. Da nisam prethodno pio, moda ne bih bio dovoljno smeo da uinim ono to sam uinio. Odluio sam da uzmem udela u jednoj od izvanrednih tradicija zimskog festivala poto me je ljutilo da gledam ovog sumornog klovna varalicu kako stoji. Kada sam stigao do ugla, uz smeh sam naleteo na to stvorenje Ups! koje se zanelo unazad i zavrilo na ploniku. Jo jednom se nasmejah i pogledom potraih odobravanje kod oblinjih uesnika u veselju. Meutim, nije se inilo da iko ceni ili ak primeuje ono to sam uinio. Nisu se smejali sa mnom ili zadovoljno upirali prstom, ve su jednostavno prolazili pored mene, a pritom moda ubrzavali korak dok se ne bi nali neto dalje od ovog ulinog izgreda. Smesta sam shvatio da sam prekrio neko nepisano pravilo ponaanja, iako sam smatrao da inim neto sasvim uobiajeno. Pade mi na pamet da me mogu ak i uhapsiti i suditi mi zbog neeg to u drugim okolnostima svakako predstavlja kanjivo delo. Osvrnuh se da bih pomogao klovnu da opet stane na noge, u nadi da u se nekako iskupiti za svoj prestup, ali stvorenje vie nije bilo tu. Neveselo sam napustio mesto svog nenamernog zloina i potraio neke druge ulice dalje od svedoka. Lutao sam raznim sporednim ulicama Miroka, i u jednom trenutku zaustavio se iscrpljeno da bih priseo uz ank jedne malene sendviarnice krcate muterijama. Naruio sam oljicu kafe kako bih oiveo svoj alkoholom odve savladan sistem. Dok sam grejao ake oko olje i lagano iz nje pijuckao, posmatrao sam ljude koji prolaze spolja ispred stakla. Pono bee odavno prola, ali gusta reka prolaznika nije nagovetavala da e bilo ko otii kui ranije. Karneval profila nizao se pored prozora, a ja sam sa zadovoljstvom prosto sedeo sa strane i gledao, dok me najzad jedno od tih lica ne natera da poskoim. Bojaljivi mali klovn kojega sam bio grubo udario proe plonikom izvan restorana. Ali iako mi je njegovo lice bilo poznato po svom grozomornom izrazu, u njemu je bilo neeg razliitog. Onda se upitah da li je mogue da postoje dva tako odvratna udaka.

Poto sam urno platio oveku za ankom, izjurio sam napolje da bih jo jednom osmotrio tog klovna, ali njega vie nije bilo na vidiku. Zbijena gomila spreavala me je da sa uspehom progonim ovu priliku, te sam se upitao na koji je nain taj klovn tako lako uspeo da mi umakne. Osim ako gomila nije nagonski omoguavala ovom stvorenju da neometano proe kroz njene vrste redove, kao to je inila Tosu. U toku moje potrage za ovim osobitim udakom, otkrio sam da su, u celokupnom veselju preputenom stanovnitvu i meu zvaninim festivalskim klovnovima, ratrkani ne jedan ili dva, ve znatan broj ovih bledih, utvarama slinih stvorenja. Svi oni mileli su ulicama, a na miru su ih ostavljale ak i najnasilnije bekrije. Onda sam razumeo jedan od tabua ovog festivala. Ovi drugi klovnovi nisu se smeli uznemiravati, a ak ih je trebalo i izbegavati, ba kao i stanovnike or-budaka na ivici grada. Uprkos tome, instinktivno sam oseao da se dve grupe klovnova na neki nain poistoveuju jedna sa drugom, ak i u sluaju da klovnovi iz geta nisu dobrodoli na zimski festival Miroka. Odista, oni nisu predstavljali samo jedan deo zajednice koji je proslavljao ovu sezonu na svoj vlastiti nain. Po svemu sudei, ova skupina melanholinih pantomimiara sainjavala je u najmanju ruku jedan sasvim nezavisan festival festival unutar festivala. Poto sam se vratio u svoju sobu, uneo sam svoje pretpostavke u dnevnik koji sam vodio u toku ove pustolovine. Slede njegovi odlomci: Postoji izvesno sujeverje koje stanovnici Miroka ispoljavaju prema onim ljudima iz siromanog dela grada, naroito dok se odskora pojavljuju sa tim odvratnim licima kojim obeleavaju svoj vlastiti festival. Kakav je odnos izmeu ovih istovremenih proslava? Da li je jedna prethodila drugoj? Ako je tako, koja? Po tom pitanju, moje miljenje za koje uopte ne tvrdim da je presudno jeste da je mirokanski festival skorija pojava, da je nastao posle festivala onih sumorno bezbojnih klovnova, u cilju da ga prikrije ili ublai njegov uticaj. Ovde padaju na pamet praznina ubistva, i podklima o kojoj je pisao Tos, nestanak Elizabete Bidl pre dvadeset godina, a i moje vlastito iskustvo sa ovim klanom parija koji postoji izvan, a ipak i unutar, ove zajednice. O svom vlastitom iskustvu sa ovom emocionalno kodljivom podsezonom u ovom asu radije ne bih govorio. Jo uvek nisam u stanju da kaem da li je uzrok tome moja uobiajena zimska melanholija. Za podatke o mentalnom zdravlju morao bih da razmotrim Tosovu knjigu o njegovom boravku u jednoj psihijatrijskoj bolnici (skoro da sam siguran da je smetena u zapadnom Masausetsu. Treba potraiti ovu knjigu i informacije o mirokanskim novoengleskim korenima). Zimska kratkodnevica je sutra, a to je naravno onaj dan godine u kojem noni sati u najveoj razmeri nadmauju dnevne. Vredi zapaziti da to ima veze sa samoubistvima i porastom psihikih poremeaja. Dok sam se priseao spiska dokumentovanih samoubistava iz Tosovog lanka, uinilo mi se da se izvesna prezimena ponavljaju, to i jeste vrlo verovatno za bilo kakve podatke prikupljene u jednoj varoici. Meu tim imenima nalazili su se jedan ili dva Bidla. Moda, dakle, za samoubistva postoji genealoka osnova, koja nema nikakve veze sa Tosovom mistinom podklimom, mada je to u svakom sluaju jedna nadahnuta ideja, naizgled vrlo prikladna za ovu varo raznovrsnih spoljanjih i unutarnjih odlika, ali se kao zamisao ne moe dokazati. Meutim, jedna stvar koja se ini sigurnom jeste podeljenost Miroka na dva vrlo razliita soja graanstva, to za posledicu ima dva festivala i pojavljivanje slinih klovnova taj termin sada koristim u izuzetno neodreenom smislu. Ali tu postoji nekakva veza, a ja verujem da imam neku predstavu iz ega se ona sastoji. Kazao sam ranije da normalni stanovnici grada na one iz geta, a pogotovo na njihove klovnove, gledaju sa sujeverjem. Ipak tu postoji i neto drugo: postoji strah, moda i nekakva mrnja ona naroita mrnja koja proizilazi iz neke snane i iracionalne uspomene. Mislim da mogu veoma dobro da razumem ono to preti Miroku. Priseam se nemilog sluaja koji se danas odigrao u onom praznom restoranu. Prazan je u ovom sluaju ispravan izraz, uprkos svojoj protivrenosti. Skupina u toj poluosvetljenoj sobi stvarala je oseaj odsustva, vie nego oseaj prisustva, ak i ako uzmemo u obzir njihovu neverovatnu brojnost. Te oi koje nisu elele ili mogle ni na ta da se usredsrede, presvisla posustalost njihovih lica, lenj bat njihovih stopa. Kada sam odatle istrao bio sam duevno isceen. Tada sam razumeo zato izbegavaju te ljude i njihove delatnosti. Ne mogu dovesti u pitanje mudrost onih praotaca dananjih Mirokanaca koji su zaeli tradiciju zimskog festivala i pruili toj varoi povod za praznovanje i

drutvene odnose u doba kada su posledice mune izdvojenosti najkobnije, u tim najduim i najmranijim danima oko kratkodnevice. Veselo Boino raspoloenje oito ne bi bilo u stanju da se suprotstavi opakosti ove sezone. Ali ak i onda, jo uvek postoje samoubistva pojedinaca koji su, po mom miljenju, na neki nain odseeni od oivljavajuih aktivnosti festivala. Podmukla priroda ove podsezone i festival kratkodnevice koji svake godine izvire iz siromane etvrti grada izgleda da odreuju spoljanji oblik mirokanskog festivala: optimistino zelenilo u doba sive umalosti; obeanje plodnosti u liku Zimske kraljice; i, za mene najzanimljiviji, klovnovi. Vedri klovnovi Miroka sa kojima postupaju tako loe; izgleda da je njihova uloga da zamene one tamnooke pantomimiare iz orbudaka. Poto se ovih poslednjih plae zbog nekakve sile ili uticaja koji poseduju, mogue je jo uvek simbolino im se suprotstaviti i nadvladati ih preko njihovih kopija koje upravo zato odabiraju. Ako je ova moja pretpostavka tana, pitam se u kom stepenu postoji svesno znanje o ovom posrednom iskazivanju agresivnosti meu stanovnitvom ove varoi. inilo se da kod one trojice sa kojima sam veeras govorio taj uvid ne see mnogo dalje od opaaja da postoji izvesna koliina grube zabave u tradiciji festivala. Kad smo ve kod toga, koliko svesti postoji na drugoj strani ove dve oprene festivalske tradicije? Suvie je strano razmiljati o neemu takvom, ali i pored sve njihove prividne zaludnosti, moram se upitati da li su oni stanovnici geta jedini koji znaju ta rade. Ne moe se porei da iza onih neljudski mlitavih izraza naizgled lei neka mrska inteligencija. Sada shvatam zamrenost stanja u kojem se trenutno nalazim, ali dok sam veeras posrtao od ulice do ulice i posmatrao te klovnove ovalnih usta, nisam mogao a da ne osetim kako je sve to radovanje u Miroku na neki nain omoguivala samo njihova patnja. Ovo je, nadam se, nita vie od jednog udljivog Tosovskog opaanja, ona zamisao koja je neobina i izazovna, iako naizgled nikad ne dobije vrlinu dokaza. Znam da mi pamet nije potpuno bistra, ali oseam da u moda uspeti da probijem mnoge zapetljanosti Miroka i rasvetlim skrivenu stranu ove festivalske sezone. Naroito bih morao da potraim znaenje tog drugog festivala. Da li je i to nekakva proslava plodnosti? Po onome to sam video, ako je ovaj slavljeniki podklan uopte iemu teio, onda je to jalovost. Kako su uspevali da se kroz sve ove godine sauvaju od potpunog izumiranja? Kako obnavljaju svoje redove? * * * Meutim, bio sam isuvie umoran da bih sroio jo neka od svojih pripitih nagaanja. Poto sam se sruio u krevet, ubrzo sam nestao u snovima ispunjenim ulicama i licima. VI Bio sam, naravno, pomalo mamuran kada sam se sledeeg jutra dockan probudio. Festival je jo uvek bio u punom jeku, i dreea muzika spolja prenu me iz none more. Bila je to parada nekoliko platformi glatko se kretalo niz ulicu Taunsend, a preovladavala je jedna poznata boja. To su bile tematske platforme sa Hodoasnicima i Indijancima, kaubojima i Indijancima, i klovnovima pravovernog soja. Usred svega toga nalazila se glavom i bradom Zimska kraljica, koja se smrzavala povrh jednog ledenog prestola. Mahala je u svim pravcima. ak mi se uini da je mahnula gore, ka mojem zamraenom prozoru. U prvih nekoliko povodljivih trenutaka slabosti, nisam imao nimalo naklonosti prema svom sinonjem uzbuenju. Ali otkrih da je taj polet prosto leao u snu, iz kojeg se ubrzo vratio ak i veom estinom.

Nikada ranije moj duh i ula nisu bili tako aktivni u ovom, za njih obino tekom dobu godine. Kod kue bih sigurno putao alosne stare ploe i poprilino vremena provodio u gledanju kroz prozor. Bio sam uasno zahvalan na jedan sasvim nestvaran nain zbog svog sudelovanja u jednoj pomami punoj znaenja. Poto sam dorukovao u jednom kafiu, poeleh da prionem na posao. Kada sam se vratio u svoju sobu, zatekao sam otvorena vrata. Uz to, neto bee ispisano na ogledalu toaletnog stoia. Slova su bila crvena i masna, kao od klovnovske olovke za minku moje vlastite, shvatih ja. Nekoliko puta proitah tu misao, ili pre zagonetku: ta se to zakopava u zemlju, a nije mrtvo? Prilino dugo sam posmatrao taj natpis, vrlo uzdrman injenicom da su moje praznine utvrde tako ranjive. Da li je ovo trebalo da bude nekakva opomena? Pretnja koja me upozorava da u, ako uporno nastavim da idem odreenim putem, zavriti prerano pokopan? Jednostavno u morati da budem paljiv, kazah samom sebi. Doneo sam odluku da niemu ne dozvolim da me odvrati od nadahnute strategije koju sam smislio. Obrisao sam ogledalo, poto mi je u tom asu bilo potrebno za neto drugo. Proveo sam ostatak dana u smiljanju jednog vrlo posebnog kostima i prikladnog lica koje e ga pratiti. S lakoom sam odrpao svoj kaput tako to sam iskidao jedan ili dva depa i naneo celokupnu zbirku mrlja. Zajedno sa pantalonama od teksas platna i jednim parom poprilino iznoenih cipela, imao sam podnoljiv kostim za jednu olupinu od oveka. S licem je, meutim, ilo tee, poto sam bio prinuen da eksperimentiem po seanju. To to sam pamtio vriteeg Pjeroa na onoj slici (po imenu Krik, sad se toga seam) prilino mi je pomoglo. U suton sam izaao iz hotela stranjim stepenitem. Bilo je udnovato hodati niz zakrenu ulicu ovako jezovito preruen. Iako sam mislio da u se oseati upadljivo, verujem da je stvarno iskustvo vrlo blisko potpunoj nevidljivosti. Ljudi me nisu gledali dok sam tumarao pored njih, ili oni pored mene, ili dok smo tumarali jedni pored drugih. Ja sam bio neka prikaza moda duh festivala koji behu proli, ili onih to e tek doi. Nisam imao nikakvu jasnu sliku o tome gde e me moje preruavanje odvesti te noi, samo neka neodreena oekivanja da u pridobiti poverenje mojih sablasnih drugara i moda na neki nain uspeti da proniknem u njihove tajne. Neko vreme jednostavno sam hteo da lutam uokolo na taj usahli nain koji sam kod njih uoio i sledim njihov primer, ta god da je on nagovetavao. A najveim delom to je znailo da ne radim skoro nita i da to radim tiho. Ako bih na ploniku proao pokraj jednog od mojih sadrugova, nije bilo govora, nikakve razmene znalakih pogleda, nikakvog pozdravljanja kojeg sam mogao biti svestan. Mi smo se tamo, na ulicama Miroka, nalazili tek da bismo stvorili neko prisustvo. Barem sam ja na to poeo tako da gledam. Dok sam besciljno lutao bestelesan i nevidljiv, osetio sam kako sve vie i vie postajem jedan prazan, plutajui oblik, koji vidi a nije vien, i hoda neometan od onih glomaznih stvorenja koja dele moj svet. To iskustvo nije bilo u potpunosti lieno zanimljivosti, ili ak zadovoljstva. Klovnovski ibolet eto nas opet poprimi za mene novi znaaj kada sam se osetio iskuenikom jednog preteno duhovnog arlekinskog reda. A vrlo brzo ukazala mi se mogunost da nainim dalji napredak tom stazom. Sa druge strane ulice, u suprotnom pravcu od mog, polako je prolazio jedan kamion otvorene prikolice i pritom blago rastavljao more slavljenika koji su ili u cik-cak. Teret u prikolici ovog kamiona bio je udnovat, poto su ga u potpunosti sainjavali moji drugovi sektai. Dalje niz ulicu, kamion se zaustavi, a jo jedan takav klovn ukrca se preko zadnjeg dela. Jedan blok nie videh jo jednog kako se penje. Dva bloka nie kamion napravi polukrug na jednom raskru i uputi se prema meni. Stadoh na ivicu plonika kao to sam video da ine ostali. Nisam bio siguran da e kamion usporiti da bi me pokupio, poto sam mislio da im je na neki nain poznato da sam varalica. Meutim, kada je stigao do mene, kamion je usporio i skoro se sasvim zaustavio. Ostali su bili zbijeni na podu prikolice. Veina njih jednostavno je blenula u prazno sa uobiajenom ravnodunou koju sam poeo da oekujem od tog soja. Ali nekolicina me zbilja uzgredno pogleda sa nekim oekivanjem.

Oklevao sam na tren, ne ba siguran da li elim da nastavim s ovim lukavstvom. U poslednjem trenutku, neki impuls navede me da se uzverem u prikolicu kamiona i uguram meu ostale. Trebalo je pokupiti samo jo nekoliko njih pre nego to se kamion uputio ka predgraima Miroka i dalje od njih. U poetku sam pokuavao da sauvam neku jasnu orijentaciju u odnosu na grad. Ali dok smo prolazili krivinu za krivinom kroz tamu uzanih, drveem okruenih puteva, shvatio sam da nisam u stanju da ouvam ikakav smisao za pravac. Najvei broj ostalih u prikolici kamiona nije pokazivao nikakvu primetnu svest o svojim saputnicima. Obazrivo, pogledao sam od jednog do drugog lica. Nekolicina se kratkim, proaputanim reenicama obraala onima blizu njih. Nisam mogao da razaznam ta su govorili, ali je ton njihovih glasova zvuao bezazleno, kao da nisu od prekaljene horde iz siromane etvrti Miroka. Smatrao sam da su to moda neki pustolovi koji su se preruili kao i ja, ili verovatnije nekakvi posveenici, koji su unapred dobili uputstva na sastancima slinim onome na koji sam nabasao prethodnog dana. Takoe je bilo sasvim mogue da su lanovi ove posade ba oni deaci koje sam nagnao u hitar beg. Kamion je u tom asu ubrzavao jednim prilino otvorenim delom zemlje, usmeren ka onim viim brdima koja su okruivala sada ve daleki grad Miroko. Ledeni vetar ibao je oko nas, te sam bio prinuen da zadrhtim od studeni. Ovo je sasvim sigurno odalo da sam jedan od pridolica u grupi, poto su dva tela koja su pritiskala o moje bila ukruena i mirna, a ak je izgledalo da zrae nekom sopstvenom hladnoom. Bacio sam pogled u mrak kroz koji smo brzo napredovali. U tom asu bejasmo ostavili svu otvorenu zemlju iza nas, a put su opkoljavale guste ume. Kada smo poeli da putujemo uz jedan strmi uspon, masa tela u kamionu nalee jedno na drugo. Iznad nas, na vrhu tog brda, nalazila su se svetla koja su sijala odnekud iz uma. Kada se put poravnao, kamion naini jedan iznenadan okret i upravi se u neto za to sam verovao da je samo tmina pokraj puta ili neki veliki jarak. Meutim, tamo se nalazila neka nepoploana staza, po kojoj kamion nastavi da se kree prema svetlucanju koje je bilo ve sasvim blizu.

to smo se vie pribliavali, ovo svetlucanje je postajalo sve sjajnije i otrije, i treperilo je po drveu, a pritom otkrivalo savrene detalje tamo gde se prethodno nalazio samo mrkli mrak. Kada se kamion doveze do neke istine i zaustavi se, videh jedan rasuti skup prilika od kojih su mnoge drale fenjere koji su zraili zaslepljujuom i ledenom svetlou. Uspravio sam se u prikolici kamiona da bih siao, ba kao to su inili i drugi. Kada sa te visine bacih pogled po okolini, primetih jo tano trideset onih mrtvaki bledih klovnova kako se motaju uokolo. Jedan od mojih saputnika spazi me kako oklevam u kamionu, te mi, nekakvim udnovato kretavim apatom, kaza da pourim, objanjavajui mi neto o klimaksu tame. Nanovo sam razmislio o ovoj noi kratkodnevice; to je tehniki bio najdui period tame u godini, ak i ako razlika izmeu ove i mnogih drugih zimskih noi nije bila vrlo znaajna. Ipak, njena prava vrednost bila je povezana sa uslovima koji nisu imali mnogo ta zajednikog sa kalendarskim statistikama. Odoh do mesta na kojem su ostali stvarali jednu guu gomilu u kojoj se, po jedva primetnim gestovima i izrazima njenih pojedinih lanova, osealo neko oekivanje. Razmenjivali su se kratki pogledi, ruka jednog lako bi dotakla rame drugog, a jedan par okruglih oiju netremice je gledao ka mestu na kojem su neke dve prilike, razmaknute oko est stopa, postavljale svoje fenjere na zemlju. Svetlost ova dva fenjera otkrivala je jedan otvor u zemlji. Konano se panja svih usredsredi na ovu okruglastu jamu, i, kao po nekom ranije utvrenom znaku, svi smo poeli da se zbijamo oko nje. Jedino su se mogli uti huanje vetra i um naih vlastitih kretnji dok nam je zamrznuto prue i lie pucketalo ispod nogu. Napokon, kada svi bejasmo okruili tu razjapljenu rupu, prvi klovn uskoi unutra i za tren nam izmae iz vidika, ali se zatim ponovo pojavi da bi prihvatio fenjer koji mu je jedan drugi dodao odozgo. Minijaturni ambis ispuni se

svetlou, te sam mogao videti da nije dublji od est stopa. Blizu osnove njegovog unutarnjeg zida, bio je proseen ulaz u jedan tunel. Prilika koja je drala fenjer malo se pognu i ieze u prolazu. Zatim, jedan po jedan, lanovi ove gomile poskakae u mrak ove jame, a svaki peti uzeo bi fenjer. Drao sam se zalea ove skupine, jer kakve god da su bile te podzemne aktivnosti koje je trebalo da se odigraju, bio sam siguran da elim da budem na njihovoj periferiji. Kada je samo negde oko desetak nas ostalo na povrini, spretno sam uspeo da propustim etvoricu njih pre mene, da bih kao peti mogao da dobijem fenjer. Sve se upravo tako i odigralo, jer su mi odmah poto sam skoio na dno te rupe, ritualno spustili jednu svetiljku. Poto sam se okrenuo oko sebe, brzo sam uao u prolaz. U tom trenutku toliko sam se tresao od hladnoe da nisam bio ni radoznao ni uplaen, ve samo zahvalan za taj zaklon. Uoh u jedan dugaak tunel blagog nagiba, visok tek toliko da sam u njemu mogao uspravno da stojim. Tamo dole bilo je znatno toplije nego napolju, u ledenoj tami uma. Posle nekoliko trenutaka, dovoljno sam se odmrzao da bi me umesto brige o fizikoj udobnosti zaokupila jedna iznenadna i opravdana zabrinutost za svoj opstanak. Dok sam koraao, drao sam svoj fenjer blizu ivica tunela. One su bile relativno glatke i ravne, kao da taj prolaz nije nastao runim kopanjem, ve radom neega to je veliinu i oblik tog tunela ostavilo za sobom kao putokaz svojih dimenzija. Morao sam da priznam da mi je ta sumanuta ideja pala na pamet kada sam se prisetio one poruke ostavljene na ogledalu u mojoj sobi: ta se zakopava u zemlju, a nije mrtvo? Sablasni speleolozi iza mene poee da me pristiu, pa sam morao da pourim da bih odrao isti korak sa onima napred. Fenjeri ispred mene poskakivali su sa svakim korakom onih koji su ih nosili, a to smo dalje zalazili u taj udobni maleni tunel, nezgrapna povorka izgledala je sve manje i manje stvarno. U izvesnom trenutku primetih da niz ispred mene postaje krai. lanovi povorke praznili su se u jednu izdubljenu odaju, gde sam i ja, takoe, ubrzo stigao. Ova dvorana bila je visoka nekih dvadeset stopa, a ostale njene dimenzije bile su gotovo istovetne dimenzijama ogromne plesne sale. Piljenje u prostor nada mnom uini me neprijatno svesnim koliko duboko smo se spustili u zemlju. Za razliku od glatkih strana tunela, zidovi ove peine izgledali su iskrzano i nepravilno, kao da su ih glodali. Pretpostavio sam da je zemlja bila uklonjena ili kroz onaj tunel kojim smo sili, ili putem jednog od mnogobrojnih crnih otvora koje sam nazirao u zidovima odaje, jer je mogue da i oni, takoe, vode nazad na povrinu. Ali graa ove odaje mnogo je manje opsedala moj duh od onog to ju je ispunjavalo. Tamo, na podu te silne peine, oekivalo nas je sasvim sigurno celokupno stanovnitvo siromane etvrti Miroka, i jo vie njih, svi sa istim jezivim licima ovalnih usta i razrogaenih oiju. Oni su sainjavali krug oko nekakvog oltaru slinog predmeta na kojem je leao neki koasti, nabrani pokrov tamne boje. Na ovom oltaru jo jedan pokrov od istog materijala skrivao je ispod sebe nekakvo izboeno telo. A iza tog tela, pogleda sputenog ka oltaru, stajala je jedina figura ije lice nije bilo umaeno minkom. On je nosio jednu dugu, sneno belu odoru istovetne boje kao i pramenasta kosa koja mu je oiviavala lice. Ruke su mu mirno leale uz bokove. Nije se pomerao. ovek za kojega sam verovao da e proniknuti u silne tajne stajao je pred nama sa istim profesionalnim dranjem koje me je opinilo pre toliko mnogo godina, ali ovog puta osetio sam samo jezu kada sam pomislio kakva sve otkrovenja lee skrivena unutar neizmerno dubokih nabora njegove majstorske odede. Da li sam zaista bio u stanju da izazovem jednu tako stranu linost? Ime po kojem sam ga ja znao inilo se samo po sebi nedovoljno da oznai nekog njegove veliine. Trebalo bi pre da ga nazovem po njegovim drugim inkarnacijama: bog sve mudrosti, pisac svih svetih knjiga, otac svih arobnjaka, presvetli i najsilniji trebalo bi, pre, da ga zovem Tot. On podie skupljene ake prema svom verskom skupu i obred poe da tee. Sve je bilo vrlo jednostavno. Celokupan zbor, koji je sve do tog asa stajao bez rei, prasnu u najnezvunije, najkretavije pojanje koje se

moe zamisliti. Bio je to jedan hor alosti, vriteeg delirijuma i sramote. Peina je piskavo odzvanjala od disonantnog, zapomaueg napeva. Moj glas se takoe pridruio glasovima okupljenih, u pokuaju da se stopi s njihovom sakatom muzikom. Ali moje pevanje nije moglo da podraava njihovo, poto je posedovalo neku hrapavost drukiju od njihovog neskladnog, nariueg leleka. Da ne bih odao da sam uljez, nastavih da izvetaeno izgovaram njihove rei bez ikakvog zvuka. Ove rei predstavljale su otkrovenje sumorne zlobnosti koju sam do tada tek nasluivao kad god bih se naao u drutvu ovih prilika. Oni su pevali neroenima u raju, istim, neivljenim ivotima. Pevali su jednu alopoljku o postojanju, o svim njegovim ivotnim oblijima i dobima. Njihovi ideali bili su tama, haos i neko melanholino polu-postojanje posveeno svim mnogobrojnim oblijima smrti. More mravih, beskrvnih lica treslo se i vritalo u izopaenoj nadi. A sveano odeveni glavni lik u srcu svega toga koji se za dvadeset godina uzdigao do poloaja prvosvetenika bio je ovek od kojeg sam preuzeo toliko vlastitih ivotnih principa. Bilo bi beskorisno opisivati ono to sam u tom trenutku oseao, a to bi predstavljalo i gubitak vremena koje mi je neophodno da bih opisao dogaaj koji je usledio. Pevanje iznenada presta, a uzdignuta figura bele kose poe da govori. On je s dobrodolicom pozdravljao one iz nove generacije dvadeset zima bee proteklo otkako su isti proirili svoje redove. Re ist u ovom okruenju predstavljala je nasilje prema ono malo smisla i pribranosti koje sam jo uvek uspevao da sauvam, jer nita nije moglo biti ogavnije od onog to je trebalo da sledi. Tos a ovaj upokojeni identitet koristim samo iz nude prekide svoju propoved i pomeri se unazad ka oltaru koji je prekrivala tamna koa. Tamo je, sa svim arom svog preanjeg ivota, svukao gornji pokrov. Ispod njega nalazilo se nekakvo oblije omlitavelih udova, neka polomljena marioneta opruena na toj kamenoj ploi. Ja sam stajao pri kraju skupa i pokuavao da ostanem to blie izlaznom prolazu. Iz tog razloga nisam sve video onako jasno kako sam mogao. Tos spusti oi ka iskrivljenom, lutki slinom telu, a zatim pogleda prema skupu. ak sam umislio da me je sa svesnom namerom pogledao u oi. On rairi ruke, a potok neprekinutih i nerazumljivih rei potee iz njegovih jeeih usta. Verski skup poe da se komea, neznatno, ali ipak primetno. Do tog trenutka postojala je granica onome to sam smatrao zloom ovih ljudi. Oni su, uprkos svemu, predstavljali obine ljude. Bili su samo nezdrave, iznutra izjedene due udnih verovanja. Ako je postojalo ita to sam nauio u svim godinama koje sam proveo kao antropolog, onda je to injenica da je svet beskrajno bogat udnovatim zamislima, i to ak do take kada je i sam pojam udnovatosti za mene imao malo znaaja. Ali posle scene kojoj sam tada prisustvovao, moje iskustvo zastranilo je u neko carstvo iz kojeg se nikad nee vratiti. Jer potom nastupi scena preobraaja, vrhunac svake arlekinade. Sve je poelo polako. Meu gomilom na suprotnom kraju odaje nasta nekakvo lako komeanje. Neko se bio sruio na pod, a drugi u njegovoj blizini su uzmicali. Glas za oltarom nastavio je svoje zapevanje. Pokuao sam da zauzmem bolji vidik, ali je oko mene stajalo isuvie njih. Kroz tu masu prepreenih tela, samo sam na mahove mogao da vidim ono to se deavalo. Sve bee poelo pre nego to sam shvatio ta se dogaa... inilo se da onaj koji se bio obeznanio na podu odaje gubi sav svoj raniji oblik i proporcije. Smatrao sam da je to nekakav klovnovski trik. Oni su bili klovnovi, zar ne? I ja lino mogao sam da etiri bele kuglice pretvorim u etiri crne dok sam njima onglirao. Pritom, to nije bilo moje najiznenaujue dostignue u klovnovskoj magiji. A zar ne postoji uvek neka opsenarska majstorija koja je svojstvena svim ceremonijama, a esto zavisi od zanetih zabluda slavljenika? Ovo je bila dobra predstava, pomislio sam i zakikotao se u sebi. Scena preobraaja arlekina koji odbacuje svoju spoljanjost pajaca. O Boe, arlekine, ne tresi se tako! Arlekine, gde su ti ruke? A noge su ti se stopile jedna sa

drugom i poinjale su da se uvijaju po podu. Kakvo je to strano, razjapljeno udubljenje tamo gde bi trebalo da ti je lice? ta je to to se zakopava u zemlju, a nije mrtvo? Svemogua zmija mudrosti Crv osvaja. Ovo je poinjalo da se deava svuda po odaji. Pojedini lanovi skupa isprazno bi se zablenuli uhvaeni na trenutak u nekom sleenom transu a zatim se sruili na pod da bi zapoeli sa gnusnom metamorfozom. Uestalost ovoga sve vie je rasla to je glasnije i sumanutije Tos pojao svoju ludaku molitvu ili kletvu. Onda zapoe nekakvo vijugavo kretanje prema oltaru, a Tos s dobrodolicom primi te stvari kada su dogmizale do vrha oltara. Onda shvatih kakva to mlitava figura lei na njemu. To je bila Kora i Persefona, ki Cerere i Zimska kraljica: dete silom odvedeno u podzemlje smrti. Ali ne samo to ovo dete nije imalo neku vanprirodnu majku da je spase, ve uopte nije imalo ivu majku. Jer ta rtva kojoj sam prisustvovao bila je odjek one koja se odigrala pre dvadeset godina, kao karnevalska gozba prethodne generacije O carne vale! Onda su i majka i kerka postale rtve ovog podzemnog Sabata. Napokon sam spoznao tu istinu poto se ta figura pomaknu na oltaru, podie svoju glavu ledene lepote i zavrita kad ugleda nema usta kako se zatvaraju oko nje. Iz te odaje istrah u tunel. (Nije postojalo nita drugo to se moglo uraditi, opsesivno sam govorio samom sebi.) Neki drugi koji se jo uvek ne behu preobratili poee da me progone. Uopte ne sumnjam da bi me stigli, poto sam u prolazu pao posle nekoliko metara. Onda za jedan trenutak poverovah da u i ja, takoe, proi kroz neki preobraaj, ali nisam bio pripremljen kao ostali. Kada sam uo kako se pribliavaju koraci mojih progonitelja, bio sam siguran da me na oltaru oekuje neka jo gora sudbina. Ali koraci prestae i povukoe se. Glas njihovog prvosvetenika dao im je jednu naredbu. Ja sam, takoe, uo tu naredbu, iako bih vie voleo da nisam. A do tog asa verovao sam da se Tos ne sea ko sam ja. Taj glas bee ono to mi je obznanilo da nije tako. Zasada sam bio slobodan da odem. Uz napor sam stao na noge i, poto sam pri padu polomio svoj fenjer, naslepo se vratio istim putem kroz kanalizaciono crnilo. Izgleda da se sve odvijalo vrlo brzo poto sam izronio iz tog tunela i popeo se iz jame. Dok sam kroz umu trao nazad ka putu, obrisao sam usmrdelu masnu boju sa lica. Neka kola koja su tuda prolazila zaustavie se, mada je jedina druga mogunost koju sam im pruio bila da me zgaze. Hvala vam to ste stali. Kog avola traite ovde?, upita voza. Uhvatio sam dah. Bila je to ala. Festival. Prijatelji su mislili da e biti smeno.... Molim vas, vozite odavde. Taj voza ostavi me na oko milju van grada, a odatle sam mogao da naem svoj put. Bio je to isti onaj drum kojim sam bio doao u Miroko pri svojoj prvoj poseti prethodnog leta. Stajao sam neko vreme na vrhu tog visokog brda odmah uz ivicu grada, pogleda sputenog ka tom prometnom seocetu. estina festivala nije jenjavala, i nee sve do jutra. Siao sam prema prijatnom zelenom sjaju, neprimeeno se provukao kroz veselje i vratio se u hotel.

VII Kada sam se sledeeg jutra probudio, primetio sam sa svog prozora da je grad i okolne krajeve u toku noi posetila jedna potpuno nepredviena meava. Sneg je jo uvek padao i noen vetrom skupljao se na pustim ulicama Miroka. Festival je bio zavren. Svi behu otili kui. A to je bilo ba ono to sam i ja nameravao. Bilo kakva moja akcija u vezi s onim to sam video prethodne noi morala bi da prieka dok se ne naem dalje od ove varoi. Jo uvek nisam siguran da li e ovako otvoren nastup doneti ikakvo dobro. Sve optube koje bih mogao navesti protiv stanovnitva siromane etvrti Miroka s pravom bi bile odbaene kao neverovatne. Moda vrlo brzo nita od ovoga nee biti moja briga.

Sa spakovanim koferima u rukama, priao sam recepciji da se odjavim. Iza stola nije stajao Bidl, ve neki ovek koji je morao da pretura da bi pronaao moj raun. Evo, izvolite. Je l sve u redu? Da, odgovorih ja. Da li je gospodin Bidl tu negde? Ne, naalost, jo uvek se nije vratio. Svu no proveo je vani, traei svoju erku. Ona je jedna vrlo popularna devojka, budui da je Zimska kraljica, a znate kakve ve budalatine idu uz to. Verovatno e ispast da je bila na nekoj zabavi. Iz grla mi se ote priguen jecaj. Bacio sam svoje kofere na zadnje sedite automobila i seo za volan. Tog jutra, sve ega sam se mogao prisetiti inilo mi se nestvarnim. Sneg je padao, a ja sam kroz svoju ofer ajbnu posmatrao kako je lak, tih i zanosan. Upalio sam kola i po navici bacio uzgredan pogled na retrovizor. Ono to sam u njemu video sada je ivo urezano u moje pamenje, tano onako kako je onda stajalo u zadnjem prozoru mojih kola kada sam se okrenuo da bih proverio da li je to stvarnost. Na sredini ulice, do gleanja zavejani snegom, stajali su Tos i jo jedna prilika. Kada sam se pomno zagledao u tog drugog, poznao sam da je to jedan od deaka koje sam iznenadio u onom restoranu. Ali on bee preuzeo neki pokvareni i ravnoduan izraz koji je bio olienje njegove nove porodice. I on i Tos piljili su u mene i niim nisu pokuavali da ometu moj odlazak. Dok sam se vozio kui, morao sam u svojim mislima da nosim sliku ta dva mrana lika. Ali tek sada se moje iskustvo sruilo na mene punom teinom. Do sada sam traio bolovanje da bih izbegao svoj raspored predavanja. Bie nemogue da se suoim sa normalnim tokom ivota, onakvog kakvog sam ga ranije znao. Ja sam sada velikim delom pod uticajem jedne sezone i klime daleko hladnije i jalovije od svih zima u ljudskom seanju. A ponovni prelazak svih faza proteklih dogaaja u mislima ini se da ne pomae; mogu da osetim kako sve dublje tonem u jedan kadifasti beli ambis. U pojedinim trenucima skoro da mogu u potpunosti da se istopim u ovom unutranjem carstvu uzviene istote i praznine. Pamtim one nevidljive asove kada sam, preruen, besciljno lutao kroz ulice Miroka, nedirnut od pijanih, bunih prilika oko mene: nedodirljiv. Ali smesta ustuknem od ove groteskne nostalgije jer shvatam ta se dogaa, i to ne elim da je tano, iako je Tos tako prorekao. Priseam se naredbe koju je dao ostalima dok sam bespomono niice leao u onom tunelu. Oni su me mogli epati, ali Tos, moj stari uitelj, pozvao ih je da se vrate. Njegov glas odjekivao je kroz celu onu peinu, a sada se razlee po mojim vlastitim psihikim odajama pamenja. On je jedan od nas, govorio je. Oduvek je bio jedan od nas. Ovaj glas je ono to sada ispunjava moje sne i dane i moje duge zimske noi. Video sam te, doktore Tos, kroz sneg izvan moga prozora. Ubrzo u proslaviti tu poslednju gozbu koja e ponititi tvoje rei, tek da bih dokazao s koliko sam uspeha spoznao njihovu istinitost. U seanje na delo H.P.Lavkrafta Svemogua zmija mudrosti univerzitet, smatran pomajkom svojih studenata (lat.) prim.prev. uzgredna primedba (lat.) prim.prev. obred prelaska (fran.) prim.prev. parija je kod Indusa neko ko ne pripada nijednoj kasti i kojeg preziru kao neistog prim. prev. lozinka, znak raspoznavanja (po bibliji) prim.prev. O, krasno meso! (latinski) prim.prev. Prevela sa engleskog Jasna Martinovi