„Последњи метак за последњег Србина“1:Усташки геноцид над Србима: 1941–1945Мишел Фрухт ЛевиПревод са енглеског: Нада Љубић

(Michele Frucht Levy - “The Last Bullet for the Last Serb”: The Ustaša Genocide against Serbs: 1941–1945) Department of English, North Carolina A&T University, Greensboro, NC 27411, USA.

Док је учествовала у Хитлеровом холокаусту Јевреја и Рома, хрватска ратна колаборационистичка власт, усташки режим,2 извршила је сопствени геноцид над Србима на својој територији. Као што наслов текста „Скривени геноцид“ (Génocide occulté) Марка Ривелија из 1978.године јасно показује, овај феномен је остао углавном непознат на Западу све до 1990-их. Пажња једног од главних спољашних актера, послератне Немачке, усредређена је на холокауст. Италија се још увек опире потуном суочавњу са сопственом не тако безазленом улогом на Балкану, тако да Ривелијево дело, завршено 1978.године, у Италији није објављено све до 1999.3 Ватикан ће, међутим, тек морати да објави своје документе о овим догађајима.

У самој Југославији, усташка власт, односно њени извршиоци, потрудили су се да сакрију своје злочине чим је постало јасно да ће Титови партизани победити у југословенском грађанском рату. Пошто су партизани погубили припаднике четничких (српских паравојних снага) и усташких јединица које су заробили, Тито је позвао све

1 Ово je последњa реченицу често цитираног говора којим је Херман Тонгл, усташки оперативац у Источној Босни, настојао да покрене хрватске и муслиманске сељаке у акције против њихових српских суседа. Види број 5.

2 Именица Ustaša односи се на саму владу, док њена множина, Ustaše, у овом раду означава припаднике различитих огранака те власти

3 Италијански војници у Мостару помогли су Јеврејима да се домогну италијанских логора на Јадрану, у којима су упркос Мусолинијевим наређењима генерално поступали са Србима и Јеврејима сразмерно добро, омогућивши многима да се касније пребаце у Италију. Али, Италија је прихватила и помагала и усташе док су били у егзилу, напала је Етиопију1936.године, Албанију 1939.године, са Албанијом упала у Грчку 1940.године, а 1941.године била у савезу са Немачком у Операцији Марита, анектиравши велики део далматинске обале (што је разгневило Хрвате и додало уље на ватру узајамних непријатељстава), као и делове Црне Горе, Косова, Босне и Херцеговине. Штавише, Италијани су пропустили да интервенишу током усташких покоља Срба и Јевреја, стојећи по страни док су усташе на Пагу спроводиле геноцидне операције, а помогли су у купљењу Јевреја у близини Ријеке. Између 1941. и 1943., штавише, Италија се жестоко борила са Немачком око територије и власти у НДХ, често користећи српске четнике да помогну да се поразе партизани, савезништво је обухватало снабдевање Срба храном и оружјем, што је изазивало бес Хрвата. ?

етничке заједнице да сахране своје успомене како би Југославија могла да изгради нову земљу на темељима братства и јединства.4 Иако је била одлично средство за остваривање циљева нове власти, таква политика је од самог почетка спутавала јавну дискусју и академску расправу на ову тему. Запад је у међувремену обасуо гомилама новца истакнуте усташе –„новорођене“ анти-комунистичке агенте, док је америчка колективна свест безмало заборавила на Балкан све док Југославија није имплодирала.

Упркос Титовим напорима да створи јединствен национални идентитет, етничке напетости су у Југославији избиле на површину још 1960-их. После његове смрти 1980.године, националисти интелектуалци и писци произвели су бујицу књига, чланака и романа о геноциду, већином пропагандистичих.Власти гладни политичари су ове радове користили да пробуде потиснута сећања и необуздано манипулишу увећаним или умањеним бројевима жртава како би се дочепали власти. Стога је Владимир Жерјавић, хрватски стручњак чији су прорачуни значајно ревидирали раније бројеве, приметио: “Наше полемике о нашим губицима [у Другом светском рату] толико су ескалирале да прете новим ратом, да би се осветили они који су убијени пре 50 година.”5 Потом, у периоду 1991–1995, места српских масовних смрти поново постају позорнице насиља.Године 1992.године, кад су Хрвати разнели споменик у Шурманцима, подигнут Србима које су побили усташе, неко је објснио: “Убили смо мртве јер су их они држали живим.”6 Стога је, као што Керстин Нистром (Kerstin Nyström) каже, “...разумно тврдити да је Други светски рат био настављен 1991.”7 Та ерупција насиља је поново побудила интересовање Запада за ово подручје.8 Појавиле су се бројне историје, многе из пера новинара

4 Четници су постојали од деветнаестог века, када су се састави од по 10 припадника - чете, крилe у шумама од Отомана окупираних српских земаља да би одатле нападале отоманске циљеве и тако оствариле независност Србије. Дана 5. јуна 1941.године, после инцидента на Коритима, Срби су почели да формирају јединице за отпор усташама. Првобитно ројалисти, већином су касније постали српски националисти, који су сарађивали са Немцима или Италијанима када је то служило њиховој ствари.

5 Job, Yugoslavia’s Ruin, 8. Жерјавић и Богољуб Кочовић, црногорски Србин, научник, обавили су најуверљивии рад на утврђивању бројева погинулих у Југославији за врме Другог светског рата.

6 Bax, “Mass Graves, Stagnating Identification, and Violence,” 11.

7 Nyström, “The Holocaust and Croatian National Identity,” 272

8 Заиста, Запад је активно интервенисао у Босни упркос томе што је имао само фрагмертарна знања о историји њених народа.

ратних извештача. Али, оне су већином алудирале на геноцид усташке државе само успут или наводиле да су ривалске етничке и политичке групе једне другима масакрирале цивилно становништво што је, иако тачно, успевало да историју тог феномена остави у тами. Као што Марко Атила Хоаре (Marko Attila Hoare) указује:

Усташки геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима на територији такозване “Независне Државе Хрватске” у периоду 1941–1945, тема је о којој су историчари на Западу до сада имали мало шта да кажу. Новинарски и други извештаји на енглеском језику су често оскудевали озбиљним анализама у истој мери у којој су обиловали описима ужаса.9

И заиста, недавно објављен уџбеник за студенте универзитета садржи студију случаја српског етничког чишћења у Босни која помиње само „масакре“ из Другог светског рата као историјску позадину.10Иако су стручњаци са Запада најзад почели озбиљно да истражују усташки режим и његов геноцидни програм, њихови радови су већином студије које се баве само појединим аспектима овог сложеног збивања.11Због тога је моја намера да у овом есеју понудим широк поглед на геноцид у његовим различитим аспектима, тако да можемо да га сагледамо у његовој целовитости и боље схватимо како само његово догађање тако и његову улогу у историји послератне Југославије и њених држава-наследница.

Југословенско потписивање Тројног пакта са Италијом и Немачком 25. марта 1941.године, покренуло је низ догађаја који су довели до стварања Независне Државе Хрватске (НДХ). Дана 27.марта, револтирани и пробритански оријентисани официри Југословенске војске и морнарице, оборили су владу Принца Павла и поставили његовог 17-годишњег рођака, Петра II, за владара. А 6. априла, немачки авиони су бомбардовали Београд у операцији названој Марита. Првобитно испланирана с циљем потискивања Британаца из Грчке, а затим проширена ради кажњавања превртљивих Југословена, инвазија Сила осовине је успешно раскомадала Краљевину Југославију. Током

?

9 Hoare, “The Ustasha Genocide,” 29

10 See Hewitt, “Ethnic Cleansing,” 296–318.

11 Рамет отворено каже о зборнику који је приредила : “Збирка чланака у овом тому је један покушај да се надокнади овај недостатак.” Види “The NDH,” 403. ?

неколико наредних дана, усташе, предвођене Антом Павелићем, инфилтрирале су се у парамилитарно крило Хрватске сељачке странке (ХСС), док је 9. априла, у радио емисији за Хрватску емитованој из берлинског хотела Кајзерсхоф, Андрија Артуковић (“балкански кољач”) позивао Хрвате да убијају Србе. Ултра-националистичка усташка организација тражила је подршку Хрвата гневних због, по њиховом схватању, инфериорног положаја у Југославији. Јер, Србија је имала дугу традицију политичке независности и дала предратној Југославији језгро њеног политичког система и владајућу династију. Следећег дана, Славко Кватерник, који ће постати главнокомандујући хрватских оружаних снага (војног крила усташког режима), прогласио је стварање НДХ. Многи чланови ове мале групе хрватских националиста терориста тек недавно су се вратили из егзила, већином из Италије, где их је подржавала Организација за будност и сузбијање антифашизма (Organizzazione per la Vigilanza e la Repressione dell’Antifascismo) или ОВРА, Мусолинијева тајна полиција. Други су се вратили из Јанка Пусте, малог мађарског града и фашистичког упоришта на југословенској граници, и из Немачке. Кватерник је затим руководио новом влашћу док се Павелић, архитекта убиства југословенског Краља Александра 1934.године, није вратио из Италије у Загреб 15. априла и прогласио се Поглавником или Führer-ом. На жалост многих Хрвата, Немачка је препустила Италији далматинску територију коју је ова захтевала за време инавазије (Корчула, Мљет, Крк и нека мања острва, као и залеђа Задра и Сплита и неке територије које је Италија контролисала од 1918, укључујући Задар и Ластово). Али, пошто је НДХ добила највећи део Босне и Херцеговине, област већу од краљевства Томислава I из десетог века, Хрвати су и даље могли да идеализују своју романтичну прошлост. 12Са релативно малим бројем чланова у априлу 1941.године, усташе су сопствену уску базу проширили црпећи подршку из редова националиста, студената, интелектуалаца, ситне буржоазије, сељака, и католичког свештенства.13

Павелићеви агенти су исто тако успешно регрутовали припаднике дијаспоре у Италији, Немачкој, Белгији и Јужној Америци, привлачаећи оне који су прихватали усташки циљ – чисту католичку Хрватску.14 Занимљиво, хрватски научник Бранимир Анзуловић тврди

12 Redžić, Bosnia and Herzegovina, 84.

13 Дулић наводи број између 2.000 и 4.000 у Utopias of Nation, 81.Biondich указује да језгро “није прелазило 10.000 чланова” у “Religion and Nation,” 79.

14 Paris, Genocide in Satellite Croatia, 22.

да су се Хрвати са Динарских Алпа, који се протежу уз јадранску обалу балканског полуострва од Хрватске до Албаније, прикључили покрету у сразмерно знатно већем проценту у односу на укупно становништво. У високом проценту динарских Срба који су се борили у недавном босанском рату одражава се као лик у огледалу ова чињеница, пошто су националистички српски медији подстицали пост-титовске Србе да “се сете” претходних зверстава против Срба у динарским областима Хрватске и Босне и Херцеговине — историјско „ово за оно“ (quid pro quo).15

Усташки главни стожер (штаб) је служио као центар на брзину изграђене инфраструктуре власти НДХ, смишљене да осигура сопствену идеализовану утопију. Обухватао је три огранка: један који се бавио политичким и организационим питањима; усташку војницу (усташке оружане снаге), парамилитарну групацију образовану по узору на нацисте и одвојену од домобранства или регуларне војске; и Усташку надзорну службу (УНС). Ова последња је координирала спровођење владине политике са огранком Министарства унутрашњих послова, Равнатељством за јавни ред и сигурност (РАВСИГУР), у коме су се налазили Усташка обрана и Усташко редарство, његово безбедносно крило. Син Славка Кватерника, Еуген, познат као Дидо, управљао је и УНС-ом и РАВСИГУР-ом контролишући тако све безбедносне и обавештајне службе, чак и оне у надлежности Министра унутрашњих послова Андрије Артуковића. Вјекослав “Макс” Лубурић је водио Усташку обрану, која ће управљати Павелићевим широким системом концентрационих логора.16 Жељни да се дистанцирају од Срба, цементирају своје везе са Немачком и истакну тврдњу о свом западном идентитеу,17 усташе су покушавали да докажу да Хрвати имају готске корене.У НДХ је било приближно 1,8 милиона Срба,

15 Anzulović´, Heavenly Serbia, 142–43.

16 Dulić, Utopias of Nation, 82. 17 Током и после XVIII века, Запад је спровео есенцијализацију и расизацију балканских етницитета намећући став о две Европе, цивилизованом Западу и барбарском, атавистичком Истоку. Просветитељски путописи су обично приказивали Источну Европу као оријенталну, ирационалну и варварску, њене људе као мрачне и дегенерисане.И заиста, иако историјски и географски периферна за Запад, Источна Европа се показала виталном за његову психу. Јер је ова метафора унутрашње супротности Запада, као топос Европског спољашњег другог, Aфрике, појачала Западни став присвајања цивилизације и разума. Да би избегао жаоку Западних стереоптипа, запад Источне Европе називао је себе Mitteleuropa, Централна Европа, стичући тиме удаљеност од Балкана, “правог прага Оријента,” пуног варваризма, трибализма и “древних мржњи.” Марија Тодорова назива овај дискурс “Балканизмом,” сродним Саидовом Оријентализму. Види радове као што је Jezernik, Wild Europe; Todorova, Imagining the Balkans; Wolff, Inventing Eastern Europe.

700.000 босанских муслимана (Бошњака), 40.000 Јевреја, 28.500 Рома, 300.000 припадника других мањинских група, и 4,8 милиона Хрвата. Босански муслимани су проглашени за “крв наше крви ...цвет наше хрватске нације“ 18 и дата су им права и привилегије.Али, према речима министра просвете Мила Будака, “ Једну трећину Срба ћемо поклати, другу ћемо протерати, а последњу ћемо натерати да прихвати римокатоличку религију и тако их превести у Хрвате.”19 Заиста, хрватска историчарка Бранка Прпа-Јовановић наводи да су “усташе, иако мала мањина хрватског народа, такође регрутовали словенске муслимане Босне и Херцеговине за програм бруталне репресије над комунистима као и отвореног геноцида над српским становништвом унутар ‘независне државе’.”20Кад Јевреји и Роми једном буду ефикасно елиминисани, таква политика ће на крају омогућити усташама да тврде да су креирали државу етнички чистих Хрвата, католика и муслимана.21

Пре него што се окренемо самом геноциду, допустите да најпре објаснимо начин коришћења тог преоптерећеног појма, који су српски националисти присвојили и агресивно користили у идеолошке сврхе 1980-их и 1990-их. Уистину, током Другог светског рата, у Југославији је вођен крвави грађански рат у коме су српски четници, хрватски и муслимански усташе, и комунисти партизани свих нација брутално масакрирали једни друге и разарали села једни другима. Све стране су чиниле брутално насиље против цивила.Због тога би се могло поставити питање да ли је исправно применити термин “геноцид” на једну особиту групу, а на остале не. Мислим да ће овде класификација Томислава Дулића моћи да помогне:

18 Овај став је делом израстао из митског схватања које су артикулисали хрватски националисти XIX века, а по коме су босански муслимани потомци средњевековних хрватских досељеника у Босну који су прихватили богумилску секту пре него што су прешли у ислам. Овде Дулић цитира Павелића (Dulic´, Utopias of Nation, 85).

19 Многи научници наводе овај цитат, приписујући га или Будаку или Кватернику, често се позивајући на Дедијерв „Југословенски Аушвиц и Ватикан“ као на извор. Али Дулић, Utopias, каже да он није нашао ни један примарни извор који може да потврди реалност ове изјаве. (101).

20 Prpa-Jovanovic´, “The Making of Yugoslavia,” 58.

21Касније у рату, Усташе ће се окренути против муслимана, што се догодило и за време Босанског рата—као, на пример, кад су Хрвати и муслимани етнички очистили Мостар од Срба, онда заузели одвојене делове града (подељеног реком Неретвом) и напали једни друге. То сугерише да, икао причају о муслиманима као о “крвној браћи,” Хрвати у њима у ствари виде потенцијалне противнике. ?

Геноцид је потпуно или знатно уништење религиозне или етничке групе од стране државе или њој сличног политичког актера на начин који укључује, али се не ограничава на, намерно, продужено и систематски организовано уништавање.

Покушани геноцид је напад на религиозну или етничку групу од стране државе или њој сличног политичког актера, у коме је починилац покушао али није успео у потпуном или знатном уништењу, методом који укључује. али се не ограничава на, намерно, продужено и систематски организовано уништавање.

Етноцид (“етничко чишћење”) је намерно и систематско принудно уклањање религиозне или етничке групе на начин који укључује оперативно наређење/овлашћење да се врше организовани масакри.

Масакр је инцидентно масовно убијање чланова религиозне или етничке групе у локалној заједници које може да буде или да не буде организовано од стране централног политичког актера.22

Према овим дефиницијама, четници, који су имали рудиментарну идеологију, никакав државни апарат, децентрализовано и територијално расуто вођство, као и недостатак ефикасне медијске мреже за пропаганду, ангажовали су се у етноциду и масакру у настојању да створе соптвену замишљену заједницу православних Срба. Са друге стране, усташе су владале НДХ уз снажну италијанску и немачку подршку.23Њихова идеологија је била заснована на Седамнаест принципа Павелића (институционализованих кроз законике усвојене на локалном и централном нивоу и проширене 1942.године), док је њихово централно вођство, са сопственом јасно дефинисаном бирократском и војном хијерархијом, доминирало над католичком црквом и медијима. НДХ је, према томе, била у положају да почини или геноцид или покушај геноцида, зависно од тога колика се тежина придаје броју оних који су уништени, жучно оспораваном броју о коме се угледни научници генерално слажу да ће остати неухватљив услед отсуства поуздане евиденције.24 Заиста, према генерал-мајору Едмунду

22 Dulić, Utopias, 22.

23 Фашистичке владе и армије Немачке и Италије одиграле су значајну улогу у НДХ јер су се наизменично сукобљавале и сарађивали са четницима, бориле се против партизана и супарничиле међусобно око надмоћи у региону.

24 Србин Милан Булајић наводи број од 1.850.000 убијених Срба, што је више чак и од укупног надуваног броја који су Титови представници изнели Међународној комисији за репарације 1946.године, а за који се тврдило да је обухватио све ратне губитке. Хрватски ревизионисти наводе толико ниске бројеве као што је 35.000 за укупан број Срба изгинулих у рату. Али најсавременији научници сматрају бројеве црногорског Србина Богољуба Кочовића и Хрвата Владимира Жерјавића прихватљивијим. David Bruce MacDonald наводи број од 487.000 односно 530.000.Види Balkan

фон Глајзе-Хорстенауу, немачком опуномоћеном генералу у Загребу, Кватерник је приватно обећао да ће усташе на крају истребити “преосталих милион и по Срба, укључујући жене и децу.”25 Његов син Дидо је рекао да је антисрпство “квинтесенција усташке доктрине, разлог њеног постојања (raison d’eˆtre).”26 У скорије време, хрватски научник Јозо Томашевић указао је на то да су “једино партизански отпор и, у мањој мери, српски четници спасли Србе на територији НДХ од тоталне пропасти.” 27

Кратка анализа Павелићевих Седамнаест принципа, написаних током егзила у Италији и ревидираних након формирања НДХ, осветлиће идеолошке темеље усташког покрета и закона НДХ:

1. Хрватска нација је независна етничка и национална јединица, нација по себи, и у том смислу она није идентична ни са једном другом нацијом нити је део или племе било које друге нације. 2.Хрватска нација има своје оригинално и историјско име Хрвати, под којим је пре 1300 година стигла на своју садашњу територију и под којим она живи и данас. То име не може и не сме да буде замењено ни једним другим именом. 3.Хрвтска нација је своју садашњу земљу учинила својом домовином још у древно доба, настањујући је трајно, постајући једно са њом и дајући јој оригинално и природно име Хрватска. Име не може и не сме бити замењено ни једним другим именом. 4. Земља коју је хрватски народ запосео у древна времена и која је постала његовом хрватском домовином, протеже се на неколико покрајина, многе од њих су имале своја имена чак и пре доласка Хрвата а некима су имена дата касније, али све оне чине јединствену хрватску домовину, стога нико нема право да за себе захтева ни једну од тих покрајина. 5. Хрватски народ је дошао у своју домовину Хрватску као потпуно слободан народ у време Великих сеоба, својом вољом, освајајући тиме ову земљу и учинивши је заувек својом. 6. Хрватска нација је била потпуно организована када је стигла у своју хрватску домовину, не само у војном смислу већ исто тако и у породичном смислу, тако да је одмах основала сопствену државу са свим атрибутима државности. 7. Држава Хрватска је већ била формирана када су многе друге нације живеле у потпуном хаосу. Хрватска нација је чувала своју државу вековима све до краја Светског рата, и никада се није ње одрекла, било каквим чином или било каквим

Holocausts?, 162.Међутим, Жерјавић сам даје 322.000 као вероватни број убијених Срба, са 85.000 убијених у логорима и остатком убијеним у селима. Види“The Most Likely Numbers of Victims Killed in Jasenovac,” 21. ?

25 Dulić, Utopias, 100.

26 Види Biondich, “Religion and Nation in Wartime Croatia,” 72.

27 Tomasevich, The Chetniks, 106.

правним решењем, нити је своја права дала некоме другом, али су на крају Светског рата стране силе спречиле хрватски народ да оствари своје суверено право да формира сопствену државу.

Првих седам принципа су објавили да је Хрватска била једна древна држава са правом на земљу у својим историјским границама и са народом повезаним једним јединим етницитетом. Он исто тако има право да слободно постоји као нација без претње спољашњом интервенцијом. Тиме је Павелић истовремено одбацио постојање Хрватске као дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца после Првог светског рата и касније Краљевине Југославје, и устврдио да је НДХ историјска национална држава хрватског народа.

8. Хрватска нација има право да поново оживи своју суверену власт у својој сопственој хрватској држави на њеној целој националној и историјској територији, што ће рећи да реконституише целовиту, суверену и независну хрватску државу. Ово поновно успостављање државе може се остварити свим средствима, укључујући оружану силу.

Павелић је изнова написао овај осми принцип после априла 1941. године да изрази нову националну стварност и одбаци сваку обавезу, била она унутрашња или спољашња, која није строго почивала на Седамнаест принципа.

9. Хрватска нација има право на срећу и просперитет, и сваки појединачни Хрват има то право као припадник хрватске нације. Срећа и просперитет се могу обновити и остварити за нацију уопште и за појединце као припаднике нације само у потпуној, сувереној и независној хрватској држави која не сме и не може бити саставни део било које друге државе или било какве творевине сапољних сила. 10. Хрватска нација је суверена, стога само она има право да влада у независној држави Хрватској и управља свим државним и националним пословима. 11. У хрватској држави и у националним пословима суверене и независне државе Хрватске не може одлучивати нико ко по пореклу и крви није припадник хрватске нације, и на исти начин ни једна друга нација или држава не може одлучивати о судбини хрватског народа и хрватске државе. 12. Хрватска држава припада западној култури и западној цивилизацији.

Десети и једанаести принцип имплицитно искључују Србе, Јевреје и Роме, који нису били Хрвати “по крви”, из политичке активности у НДХ, док дванаести званично утврђује хрватски идентитет као западни, што је важан корак у самодистанцирању од негативних

западних конструката о Источној Европи и Балкану.28Tо је додатно изоловало Хрвате од других југословенских група, на које се сада гледа као на не-западне, те стога источне.

13. Сељаштво не само да је темељ и извор живота, него оно само сачињава хрватску нацију, и као такво оно је носилац и чинилац све државне власти у хрватској држави. 14. Све класе хрватског народа чине једну уједињену целину, дефинисану њиховом хрватском крвљу, које воде порекло и одржавају сталне фамилијарне везе са селом и земљом. У деведесет девет од сто случајева у Хрватској, онај ко не потиче из сељачке породице уопште није Хрват већ страни имигрант. 15. Материјално и морално богатство хрватске државе је својина народа, стога је једино народ овлашћен да је поседује и користи. 16. Суштина моралне снаге хрватског народа се налази у уредној и религиозној породици; његова економска снага је у пољопривреди, заједничком животу и природном богатству хрватске земље; његова одбрамбена снага је у његовом јунаштву, његов просветни и културни напредак се заснива на природном генију и доказаној способности на подручју науке и учења.Занатство је рука помоћи целокупне сељачке привреде.

17. Уравнотежен узгој, унапређење и усавршавање ових врлина и грана националног живота, јесте циљ свих јавних добробити и државне власти као такве, јер су они вековима гарантовали опстанак постојања и гарантоваће просперитет будућих генерација хрватске нације и постојање те безбедности у независној Хрватској Држави.29

Тринаести принцип је артикулисао један од усташких “митова стварања,” централно место сељака,30 који је, између осталог, обележио крајинске Србе који су мигрирали на границу између Босне и Хрватске неколико стотина година раније као имигранте и нехрвате.31

Четрнаести принцип је боље дефинисао идеју “расне чистоте,” док је шеснаести везао усташе за Католичку цркву изјављујући да се “суштина моралне снаге хрватског народа налази у уредном и

28 Истина, Балкан је сам интернализовао негативне стереотипе Запада из „балканистичког“ дискурса. Стога, Тодорова изјављује да Imagining the Balkans, њен пионирски рад на ову тему, “истиче до које мере је спољашња перцепција Балкана интернализована у самом региону” (39). Унутар Југославије, испало је да су православни Срби веровали да су они последњи поносни хришћански ратници у земљи турских неверника, док су вестернизовани католички Хрвати пројектовали на Србе најгоре аспекте источне цивилизације. То што су усташе жигосали Србе као “грко-источњаке” добро демонстрира овај проблем.

29 “Principles of the Ustas.a Movement.”

30Иако је хрватски национализам, као и његов српски пандан, зависио од подршке “народа”, био је историјски уобличаван и проглашаван од стране интелектуалне елите.

31 Влада је, међутим, Volksdeutsche сматрала сродницима, браћом. Види излагање на страни 813

религиозном породичном животу.” Најзад, помињање „уравнотеженог узгоја“ у седамнастом принципу” открива одјек нацистичких расних идеја о чистоти крви.Закон о заштити народа од 17. априла 1941.године и Законски декрет о држављанству од 30.априла су дали законску основу за политику НДХ према Србима, Јеврејима, Ромима, и непатриотским Хрватима. Иако ће усташе побити преко 80% процената Јевреја и Рома у Хрватској, њихова главна мета су били Срби. Према речима Милована Жанића, министра правде:

Ово ће бити земља Хрвата и никога више, и не постоји метод који ми као усташе нећемо користити да бисмо ову земљу учинили истински хрватском и очистили је од Срба, који су нас угрожавали вековима и угрозиће нас првом приликом.32

Овакве изјаве су утрле пут идеологији геноцида против Срба. С обзиром на снажно присуство Срба у Југословенској војсци, усташе су прво напали ту институцију.Непосредно пре него што је Кватерник прогласио стварање НДХ, Павелић је преко радија одржао говор из Фиренце позивајући хрватске војнике да “уклоне српске официре, закуну се на верност усташкој застави и окрену своје пушке против оних који су поробили хрватски народ, обесветили све ствари свете Хрватима и отели хрватске домове и хрватску земљу.”33 На дан 6.априла, министар иностраних послова Младен Лорковић известио је да се група хрватских војника, “следећи позив поглавника и глас хрватске крви, подигла против Срба официра и јединица српске војске.” Ова акција је спречила југословенску Четврту армију да настави кретање ка војном фронту. Најзад, 11.априла, један дан пошто је прогласио стварање НДХ, Кватерник је објавио искључивање “непожељних” из војне службе.34 На дан 13.априла, пошто су разоружали Србе официре и војнике, усташе су створили Хрватску жандармерију, јединице које су касније проширене хрватским фолксдојчерима, потомцима етничких Немаца колониста, које је у осамнаестом веку Беч послао да населе демографски ослабљене области на балканским територијама под његовом влашћу. Од приближно 500.000 фолксдојчера широм Југославије, од којих је већина била дубоко одана Трећем рајху, њих око 170.000 живели су у Хрватској, у којој су током рата живели у

32 Dulić, Utopias, 88.

33 Tomasevich, The Chetniks, 58.

34 Ibid., 78.

стварној држави-у-држави.35 Искључивање Срба из војске у НДХ значило је да 30% младића стасалих за војску, из групације познате по свом војничком јунаштву, нису могли бити позвани у војску када се касније појавио недостатак људства.36 Између 13. и 30.априла, усташка власт је искористила ове нове законе да лиши Србе држављанства, средстава за живот и имовине. Они који прљају чистоту Хрватске сада су могли да буду легално убијани — што се јасно односило на нечисте Србе, сада обележене као “грко-источњаци,” због њихове наводне везе са Истоком. Срби су почишћени из читавог правосудног система, са свих нивоа власти, из дипломатских тела, из медицинске професије, и тако даље. То је проузроковало расуло у читавој НДХ, пошто су некомпетентни екстремисти често смењивали стручњаке.Прерађени правни систем је омогућио “судовима тројице,” у суштини преким судовима, да пресуђују у правним стварима. Временом је чак и ова фасада избледела; једном суђен, оптужени је могао да буде по кратком поступку или погубљен или послат у концентрациони логор. Усташка власт је затим наредила умрежавање својих правних структура са структурама сада нове и потпуно “чисте” хрватске власти, укидајући локалне јурисдикције и додатно отуђујући многе Хрвате. Ћирилично писмо је исто тако било забрањено и, 30.априла, усташка власт је дефинисала грађанина НДХ као Аријевца који је активно лојалан НДХ, запретивши оним Хрватима који су доводили у питање усташке праксе.

До маја 1941.године, усташка влада је аријанизовала бирократију, професионалне делатности и валуту (хрватска куна је заменила забрањени југословенски динар). Срби, којима је незванично забрањено да учествују у грађанским и јавним друштвеним активностима, морали су да носе на надлактици плаве траке са великим словом П, почетним словом речи „православац“. Оне су касније замењене танким жутим плочицама ношеним око врата. У јуну 1941.године, уложени су напори да се хрватски језик очисти од свих “источних” (т.ј.српских) речи и да се позатварају све српске школе. Српска предузећа су исто тако одузета од власника, а у августу је

35 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 282.

36 Пошто су домобрани после1943.године све чешће дезертирали да би се прикључили партизанима, изгледа да је власт можда регрутовала Србе, од којих су неки на крају убијени у Јасеновцу. Види сведочење Милоша Деспота, “Death and Survival in Jasenovac,” 138. Хоаре, штавише, наводи да је усташка власт мобилисала Србе у области Босанске Градишке; види “The Ustaša Genocide,” 34.

усташка влада национализовала сву српску непокретну и покретну имовину, која ће затим бити предата Хрватима и фолксдојчерима.37

Протеривање, први стуб тројног усташког плана за стварање чисте хрватске државе, почело је 18.априла, када је влада одузела земљу у Славонији и Срему од Срба ветерана који су се у Првом светском рату борили у југословенској војсци. Између маја и јуна 1941.године, више од 5.000 Срба је побегло или било протерано у, од Немаца окупирану, Србију.38

Власт је успоставила Биро за колонизацију ради пресељавања Хрвата на повраћену земљу, али стални прилив претучених избеглица напрезао је ресурсе немачких власти у окупираној Србији, које су хтеле да размене Словенце из Србије за Србе из Хрватске. Усташка влада је то прихватила и усташе су почели да врше ноћне рације ради купљења Срба, у којима је породицама често остављано само пола сата да спакују документе и не више од 50 килограма имовине. Елита, која је обухватале лидере српских заједница, интелектуалце, и особито православно свештенство, кичму православних заједница, отишла је прва. До краја 1941.године, половиа од 577 српских православних свештеника у НДХ били су мртви, затворени или депортовани. 39

Усташе су поотварале прихватне логоре, који су им омогућили да покупе велики број Срба и депортују их у Србију. Многи су, међутим, били опљачкани и убијени од стране усташа и пре него што су стигли у логоре. Иако слабо вођење евиденције чини немогућим да се утврди тачан број депортованих, Јозо Томашевић наводи да је до лета 1942.године скоро 200.000 Срба прешло у Србију окупирану од нациста, или као пресељеници или као избеглице.40

Присилно превођење у католицизам, било је још један начин да се НДХ отараси Срба.41 Оно такође истиче проблематичну улогу Ватикана

37 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 381–87.

38. Ibid., 393.

39 Тројица су били у затвору, петорица су умрли природном смрћу, 217 су побиле усташе, 334 су депортовани у Србију, а 18 су сами побегли у Србију. Ramet, Balkan Babel, 104.

40 Томашевић износи да је најмање 300.000 српских избеглица или депортираца стигло у Србију до краја рата. Види Occupation and Collaboration, 219.

41 Док већина научника види ову праксу као проистеклу из католичких темеља усташке идеологије, Марк Бјондић наводи да су усташе били вођени секуларном жудњом да постигну “неутрализацију православља на западном Балкану.” Стога он тврди да су ова преобраћања била у суштини политичка тактика. Без обзира на

и хрватске Католичке цркве у усташком геноциду. Ватикан је дуго подржавао идеју да су хрватски католици чували религиозну границу између Истока и Запада. Хрвати су делили ово мишљење о себи као херојском бедему против ислама и православља. Министар просвете Будак изјавио је у августу 1941.године:

Дрина је граница између истока и запада.Божје провиђење нас је поставило да бранимо нашу границу, што наши савезници добро знају и цене, јер смо кроз векове доказали да смо добри граничари. Стога смо ми били названи “Antemurale Christianitatis.”(заштитни бедем хришћанства) 42

Али, успон Совјетског Савеза, нагласио је значај Хрвата као бране од комунизма, који је Пије XII идентификовао као непосредну и опасну претњу глобалном католицизму.Tо је појачало његово интересовање за Хрватску.43

Да би легитимисао своју власт, Павелић је тражио пуне дипломатске односе са Ватиканом. Његов захтев за аудијенцију код папе био је одбијен неколико пута.Ватикан је објаснио да мора да остане неутралан према државама формираним за време рата.

Али,18.маја 1941.године увече, четири дана након злогласног усташког убијања стотина Срба у православној цркви у Глини, папа је примио Павелића, који је дошао у Рим политичким послом, у кратку приватну аудијенцију.44 Иако састанак није био баш испуњење Павелићеве жеље, многи међу Савезницима и Силама осовине су сматрали да је тиме Ватикан пружио НДХ de facto признање.Меморандумом лондонске дипломатске мисије Југословенске владе у егзилу, на пример, изражен је снажан протест против папске аудијенције 12.јуна.45 Дана 3.октобра 1942.године, лондонски министар при Ватикану, сер Годолфин Френсис Дарси Озборн (Ser Godolphin Francis d’Arcy Osborne), изразио је забринутост да ће Павелић тражити другу аудијенцију код папе за време планиране посете Риму, јер је “његов пријем 1941.године од

то, он сматра да је „‘брак’ између Цркве и усташке државе конзумиран током Другог светског рата.” Види „Religion and Nation,” 114, 81. ?

42 Dulić, Utopias, 85.

43 Phayer, The Catholic Church, 32.

44 Actes et documents du Saint Siège relatifs à la seconde guerre mondiale, Book 4, 500.

45 Ibid., 545.

стране Њихове Светости оставио врло лош утисак у званичним и незваничним круговима у Енглеској.”46

У августу 1941.године, Ватикан је именовао Ђузепеа Рамира Марконеа (Giuseppe Ramiro Marcone) за “апостолског посетиоца” у НДХ. Павелић је раније тражио папског нунција.47 То је омогућило Ватикану да одржава блиске контакте са НДХ, а да истовремено ускрати званично дипломатско признање. Стога, док је папа могао да не зна размере насиља усташке власти против својих мањина за време мајског сусрета са Павелићем, Марконе је сад био у стању да га држи добро обавештеним.Осим тога, Ватикан је почео да добија извештаје из италијанских и немачких извора који су тврдили да је ни мање ни више него 300.000 Срба већ било побијено.У марту 1942.године, на пример, кардинал Ежен Тисеран рекао је Николи Русиновићу, једном од двојице “незваничних” хрватских представника у Ватикану:

Ја знам за чињеницу да су сами фрањевци, као што је на пример отац Шимић из Книна, ти који су учествовали у нападима на православно становништво како би уништили православну цркву. На исти начин сте уништили православну цркву у Бањалуци. Поуздано знам да су се фрањевци у Босни и Херцеговини понели гнусно, и то ме боли. Таква дела не би смели да чине образовани, културни, цивилизовани људи, а камо ли свештеници.48

Заиста, према немачким, италијанским и извештајима очевидаца, многи католички свештеници у НДХ, посебно у Босни Херцеговини, подстицали су, учествовали у или предводили масакре и акте бруталног насиља против Срба. 49 Пије XII је одбио да се са Павелићем сретне поново, чак и приватно.50 Али у одговор на молбе да се заложи за

46 Ibid., Book 5, 736. ?

47 Монсињор Тардини, помоћник Пија XII у Секретаријату, у ноти од 13.јуна 1941.године, каже да је Павелић био бесан (“furioso”) због овога, пошто је папа Словачкој доделио нунција. Види Actes et documents du Saint Siège, Book 4, 547.

48 Cornwell, Hitler’s Pope, 259.

49Рани извори обухватју: Dedijer, The Yugoslavian Auschwitz; Paris, Genocide in Satellite Croatia. Небројена сећања очевидаца могу се наћи данас, укључујући и неколицину цитираних у овом раду.

50 Белешка Монтинија датирана 5. јула 1943. показује да док Павелић тражи папску аудијенцију, макар и приватну, папа покушава да избегне сусрет кад он посети Рим (“si verifichi a Roma.”) Види Actes et documents du Saint Siège, Book 7, 404. Што се тиче наводних састанака, још нисам успела да их потврдим, иако би они могли бити забележени у папским меморандумима Тардинија или Монтинија.

угрожене Јевреје и Србе, Ватикан је дао само дискретне препоруке да усташе умере своје понашање.51

Најзад, док су неки свештеници у НДХ чинили ратне злочине у име Католичке цркве, а други протестовали против геноцидних акција своје владе, млади националистички надбискуп из Загреба, Алојзије Степинац, практиковао је опрезну амбивалентност. Био је један од раних присталица Павелићевог и усташког циља – независне католичке Хрватске. У писму свом клеру он објављује:

Часна браћо! Нема ни једног међу вама који недавно није био сведок највећих догађаја у животу хрватског народа, у коме ми радимо као гласници Христовог Јеванђеља. Ово су догађаји који су довели наш народ да прихвати идеал који је дуго сањао и за којим је чезнуо. Ово су моменти у којима не говори језик, већ крв кроз своју мистериозну повезаност са душом, у којој смо ми спознали Божју светлости, и са народом из кога смо поникли.52

Као највиши католички функционер у НДХ, Степинац је саветовао хрватском свештенству да не толерише православно хришћанство, које је Павелић сматрао политичком снагом пре него религијом.53 То је било повезано са чињеницом да су Срби уживали политичку доминацију у Југославији, са Православнм црквом која је имала значајну политичку моћ. Само што ни Павелић ни Степинац нису признавали да имају сличне аспирације за своју сопствену Цркву и њену моћну мајку Цркву у Риму.

Научници се споре о степену Степинчеве повезаности са усташама. Владимир Дедијер, Титов колега, тврди да је Степинац угошћавао поглавника и његов ужи круг, благосиљао војску и полицију и јавно вршио службе као највиши католички званичник у НДХ.54 Иако неки западни извори цитирају Дедијерову тврдњу, његов оштар антикатолицизам чини је сумњивом, а постоји мало доказа који би је подржали. У сваком случају, упркос свом почетном ентузијазму за

51 Када је, на пример, сарајевски главни рабин Фрајберг (Freiberger) писао о патњама сарајевских Јевреја под антисемитском и антисрпском контролом бискупа Шарића, Ватикан је дао упутство Марконеу да одговори “мудро, тактично, у складу са околностима.” Види Shelah, “The Catholic Church in Croatia,” 332. ?

52Dulić, Utopias, 80.

53 Чини се да ово потврђује Бјондићев став.

54 Dedijer, The Yugoslavian Auschwitz, 103.

НДХ, Степинац је убрзо почео да доводи у питање мандат режима да врши насилно покрштавање. Многи свештеници су прихватили ова покрштавања као начин да повећају број припадника Цркве; неки су чак тражили да у последњем тренутку покрсте већ на смрт осуђење Србе и Јевреје, да би били сигурни да они умиру као припадници “истините вере.” Али, Ватикан је признавао само покрштавања у „доброј вери“, радије него покрштавања силом наметнута очајним људима.Да би ствар била још компликованија,14.јула 1941.године, усташки министар правде је, упркос сопственој кампањи присилног покрштавања, декретом наредио да ни један образовани православни хришћанин, уметник, интелектуалац или трговац не сме бити покрштен.То је још само још више отежало свештенству да одреди како да поступа исправно.Без обзира на све, цела села Срба су била присилно покатоличена.Већина тих људи су касније убијени упркос томе што су били покатоличени.55 На крају, присилна покатоличавања која су почела као спорадична у пролеће 1941.године, интензивирајући се у позну јесен исте године, проредила су се 1942.године када је српски отпор ојачао, а Срби увидели да покрштавање није гарантовало безбедност.56 И југословенски и западни историографи наводе број од 240.000 покатоличених православних Срба .57

Одан Риму и Павелићу, Степинац је у почетку настојао да подржава ставове обојице, али су га извештаји о масакрима великих размера навели да промени свој став према покрштавању.

Уместо да спроводи став на коме је инсистирао Ватикан, да су покрштавања исправна само ако су “за спас душе,” почео је да се залаже и за она која могу да спасу животе.58 У новембру 1941.године, окупио је Бискупски Синод да расправља о том питању. Овај је закључио да државне власти не смеју нашкодити покатоличеним Јеврејима — али се усташе често нису обазирале на став бискупа.59

Степинац је сада радио приватно на томе да ограничи дејство

55 Dulić, Utopias, 95.

56 Марк Бјондић нуди убедљиве доказе да, иако многи научници датирају масовна покрштавања од пролећа, најјачи притисак се није десио пре касне јесени. Види “Religion and Nation in Wartime Croatia,” 88 –90. 58. Ibid., 111. 59. Ibid., 94.

57 Ibid., 111.

58 Ibid., 94.

59 Брајтман бележи да је Степинац служио као војни капелан усташке државе; види Breitman et al., US Intelligence, 205. Види и Shelah, “The Catholic Church in Croatia,” 330.

Павелићеве политике. Павелић се жалио Немцима на свог надбискупа који га није потпуно подржавао и тражио од Ватикана да га уклони са његовог положаја.60 Дана 24.маја 1942., Степинац је са своје проповедаонице говорио против геноцида, поменувши Јевреје и Роме, али не и Србе.61 Он је такође оспорио владино право да утврђује политику која се тиче католичких обреда као што су крштење и покрштавање. Али његови приватни протести нису одвратили Павелића. На суђењу 1946.године, Степинац је изјавио да је његова савест чиста: “Кажем, пред Богом, народом, дипломатским представницима дотле док су овде присутни ... да сам потпуно невин, и историја ће праведно пресудити о укупном мом раду.”62

Крај Степинчеве приче подсећа на онај папе Пија XII, који је касније био хваљен и оптуживан због својих активности за време рата. Године 1946., Степинцу је суђено и проглашен је кривим као нацистички сарадник чврсто повезан са усташама. Осуђен је на 16 година тешког рада, али је пуштен после пет година. Стављен је у кућни притвор у Крашићу, где је рођен и где је умро од угрушка крви 1960.године. Папа Јован Павле II прогласио га је блаженим (беатификова) као Мученика за веру 1998.године. У кампањи за његову беатификацију сакупљена су и објављена бројна сведочења о његовом залагању за Јевреје, иако не и за Србе.63 Али његове присталице до сада нису успеле да убеде. Јад Вашем да га прогласи “Праведником међу народима.” Степинац остаје двосмислена, контроверзна фигура коју и даље хвале хрватски и грде српски националисти.

Истребљење, трећи и најјезивији усташки метод чишћења НДХ од Срба, обухвата масакре широм области насељених Србима у Хрватској крајини и Босни и Херцеговини, као и мрежу концентрационих логора. Стотине католичких свештеника играли су главне улоге у тим

60 Један немачки извештај који је поднео Хер Дернберг (Herr Dörnberg), 20. априла 1942.године, наводи: “Он [Павелић] се изразио у неповољној форми о загребачком надбискупу.О папи је говорио веома лоше и приметио да су Хрвати углавном католици, али не и присталице папе и папске Цркве.” [Биро државног секретара 3:32]

61 Jansen, Pius XII, 151.

62 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 563.

63 Тако је, на пример, Естер Гитман (Esther Gitman), Израелка рођена у Хрватској, написала дисертацију о Степинцу и управо објављује чланке који документују његов рад у корист Јевреја. ?

настојањима да се побију Срби. На пример, сведочења очевидаца и преживелих као и италијански и извештаји Вермахта бележе одушевљено учествовање неких фрањевачких свештеника (ред који је донео католицизам у Босну) у масакрима, док је управљање Јасеновцем, најбруталнијим логором Хрватске, два пута запало свештеницима.Један од њих, Мирослав “Мајсторовић” Филиповић (надимак је добио од речи „мајстор“) командовао је концентрационим логором, а касније и његовим под-логором за жене – Старом Градишком. Филиповић, фрањевачки монах, био је опоменут од стране својих религиозних надређених јер је обављао дужност усташког капелана.Године 1942-е, Марконе га је суспендовао са места капелана. Филиповић је у Јасеновцу и Старој Градишки имао репутацију врхунског садисте. После рата, Филиповић је изведен пред суд и осуђен као ратни злочинац. Обешен је док је на себи имао фрањевачку мантији и крст. У пролеће 1943.године, бивши свештеник Ивица Бркљачић заменио је Филиповића.64

Усташки амблем, бодеж постављен изнад католичког распећа симболизовао је моћ силе удружене са вером, а нови регрути су полагали заклетву оданости изнад бодежа, ножева и крстова.65 С обзиром на Павелићев шеснаести принцип, који гласи да се “суштина моралне снаге хрватског народа налази у сређеној и религиозној породици,” и Степинчев почетни ентузијазам за усташе, жестоко националистички свештеници и монаси могли су да сматрају себе крсташима последњег дана, светим ратницима који се боре да сачувају светост своје католичке државе од православља и комунизма. На пример, Мате Мугош, пастор из Удбине, нагласио је: “До сада смо радили за католичку веру молитвеником и крстом. Сада је дошло време да радимо ножем и револвером.”66

Масакри, често праћени пљачкањем, почели су само пар недеља пошто је НДХ започела своје постојање у априлу 1941.године, и наставили су се за све време њеног трајања.Међутим, до 1943.године, усташка војска је морала да се суочава са све чешћим нападима партизана, чији су се редови попуњавали регрутима из свих етницитета.Идеолошки мотивисане милиције, радећи са локалним хрватским и муслиманским

64 Према Милошу Деспоту, тог пролећа Бркљачић је накратко услове у логору учинио лакшим, пре него што је наставио опресивну политику истог тог лета. Види “Death and Survival in Jasenovac,” 136.

65 Gumz, “Wehrmacht Perceptions of Mass Violence,” 1025.

66 Novi List (Croatia), 24 July 1941.

регрутима, генерално су вршиле масакре Срба. Често је стварана напетост са мање идеолошки мотивисаним домобранством, које је понекад учествовало у убијању, али је и често покушавало да упостави ред у областима разореним насиљем.До јесени 1944.године, усташе су настојале да уједине два крила, а 1. децембра је домобранство стављено под контролу Обране, крила тајне полиције које је одржавало безбедност система концентрационих логора, организовало нападе на села и учествовало у тешким борбама пред крај рата.То је значило слабију контролу над насиљем.67

Први значајан напад, 27. априла 1941.године, у близин Бјеловара у ужој Хрватској, локалне усташке власти су оправдале као одмазду за измишљени српски масакр над Хрватима, што је била политика коју су усташе широко користиле током пролећа и почетком лета.68 У почетку су само српски мушкарци били издвајани за убијање, које је обично почињало убијањем најутицајнијих припадника локалне заједнице. Дана 12. маја, шест дана пре него што ће папа примити Павелића у приватну аудијенцију, усташке снаге су побиле 260 мушкараца у Глини, јужно од Загреба.

У Оточцу, секирама су смрскане главе још 331-ом мушкарцу, а 31.маја у близини Требиња, опкољено је и побијено између 120 и 270 Срба, опет под лажним изговором да су били четници који су убили усташе. Згрожени фон Глајзе-Хорстенау известио је да су 2.300 мушкараца побијени после купљења сељака из околине Бањалуке.69 Штавише, муслимански командант регионалне жандармерије, Мухарем Агановић, известио је, у ствари, да су то били ничим изазвани напади на српске цивиле у њиховим кућама,70 што су очевици потврдили.Али су се масакри наставили, укључујући и онај који је предводио Лео Тонгл дана 24.маја против села близу Љубиња.Усташе су побиле све Србе мушкарце које су похапсили, укључујући многе новопреведене у

67 Види Allen Milčić, “Croatian Axis Forces in WWII,” ,http://www.feldgrau.com/acroatia.html. (accessed 16 September 2009).

68 Према Томашевићу, Зигфрид Каше (Siegfried Kasche) немачки изасланик у НДХ, сазнао је ово од хрватског министра спољних послова Лорковића. Види: Tomasevich, Occupation and Collaboration, 397–98.

69 Popovich, “Primary Sources,” 93.

70 Dulić, Utopias, 125.

католичанство.Дана 2. и 3.јуна, изеђу 120 и 170 мушкараца из околине Требиња убијени су на сличан начин.71

Истог месеца, усташе су погубиле велики број српских цивила у крашкој области, стрељали их и бацили њихова тела у оближње кречњачке јаме. Неки су још били живи кад су бачени у јаме. Дана 3.јуна, локални регрути на челу са Херманом Тонглом (Herman Tongl), Леовим братом, покупили су 167 Срба мушкараца из два села у близини Корита, затворили их под изговором да ће им бити суђено, спровели их до јаме Голубњача, где су побијени.72 Обавештен о инциденту у Коритима од мостарског бискупа Алојзија Мишића, Степинац је приватно протестовао код Павелића. Али, Тонгл је опрезним локалним муслиманима у источној Херцеговини рекао:73 “Не можемо бити задовољни и нећемо стати пре него што последњи Србин буде потпуно истребљен из наше Независне Државе Хрватске. Последњи метак за последњег Србина.”74

Дана 22.јуна, усташе су започеле такозване видовданске масакре, проширивши гласине да су Срби планирали велику офанзиву против Хрвата и муслимана на Видовдан, 28.јуна. Од особите важности за Србе, Видовдан чува сећање на датум из 1389.године кад је, према српском миту, Србија изгубила Косовску битку од отоманских Турака. Користећи ову обману, Тонгл је мобилисао локалне Хрвате и муслимане да масакрирају српске сељаке у четири округа. Кад је напад почео, Хрвати су се устремили на жене, које су силовали и мучили, и на децу. Неке су побили и побацали у јаме, друге су транспортовали на места уз реку Неретву, близу Јадранског мора, и тамо погубили. Када су муслимани из Билеће, претежно насељене Србима, интервенисали да се ослободе похапшени Срби,75 усташе су схватили да им успешно вршење масакара зависи од сопствене “способности да пацификују муслимане и Хрвате,” т.ј. да обезбеде њихову подршку и поверење. Како Дулић наводи “тамо где је таква пацификација успела, они су [усташе] били мање-више слободни да покрећу процес уништења.”76 У

71 Поново је усташки режим користио четничке нападе као изговор за егзекуције. Ibid., 126.

72 Ibid., 129.

73 Муслимани су с правом бринули да ће такви масакри мобилисати српски отпор и да ће они сами вероватно постати мета.

74 Dulić, Utopias, 127.

75 Ibid., 144.

76 Ibid., 145.

нападима у југоисточној Босни убијено је нешто мање Срба него у оним у источној Херцеговини, осим у околини Вишеграда, где ду Срби и Јевреји били убијани дуж обале реке Дрине читавих месец дана.77 Кад је Павелић 27.јуна изненада наредио да масакри престану, усташе су започели масовне депортације Срба. Усташе су за „гласине“ које су биле изговор за видовданске масакре оптужили Јевреје, позвали Србе да се врате на своја имања и издали декрет да ће за сваког убијеног усташу бити погубљено 100 Срба. Али упркос Павелићевом наређењу, масовна убиства су се наставила током целог лета, као и депортације у новоизграђене концентрационе логоре.У селима око Пребиловаца, усташки оперативци су похапсили све Србе и пребациле их у сабирни логор у Чапљини, где су побијени и побацани у јаму близу Шурманаца.78 Уз Тонглову групу, и такозване јединице “дивљих усташа”, који нису одгварале никоме, терорисали су област.Неке од њих су предводили фрањевачки монаси који су носили крстове, док су друге, састављене од хрватских екстрамиста из дијаспоре, побиле 260 лидера српских локалних заједница између 1941.и 1942.79Згрожени варварством и страхујући да ће такво насиље подстаћи српски отпор и дестабилизовати регион, Вермахтови комаданти су огорчено протестовали код Павелића.80 Дана 9.августа, он је наредио да убијања престану, мада су се она наставила све до краја рата. Херберт фон Трол-Оберфел (Herbert von Troll-Oberfell), отправник послова у немачком посланству у Загребу, писао је министру иностраних дела у Берлину да је

последњих неколико дана српско питање знатно заоштрено. Безобзирно спровођење пресељавања са мноштвом пратећих ефеката и бројни други акти

77 Ibid., 179.

78 Шурманци су место истакнуто у чланку Бакса (Bax), наведено на почетку овог текста.

79 Поново, Дедијер и Парис пишу о овоме. Као високо позиционирани комуниста под Титом и Србин, Дедијер је имао јаке политичке разлоге да оцрни Цркву. Али Едмунд фон Глајзе-Хорстенау, немачки командујући официр у НДХ током 1941.године, осудио је на исти начин и усташка зверства у Босни и највишег званичника Цркве у Босни, Ивана Шарића, којег он идентификује као хрватског екстремисту који подржава геноцид као решење српског питања.

80 У“Wehrmacht Perceptions of Mass Violence,” Gumz истражује Вермахтову перцепцију усташког насиља у поређењу са његовим схватањем сопствених стратегија против Срба. Он обраћа посебну пажњу на немачки језик, указујући да су “речи као ‘очишћен’ или ‘елиминација’ давале Немачким подухватима клинички и уздржан смисао, потпуно поткопан стварном огромном бруталношћу ових операција.” Види: 1029.

терора у унутрашњости ... пружају чак и трезвеним хрватским круговима разлог за озбиљну забринутост.81

И био је у праву. Током неколико претходних месеци, пуковник Југословенске војске, Драгољуб Дража Михаиловић, формирао је језгро српске герилске војске, Четничке одреде Југословенске војске. Оно што је уследило, били су четнички масакри у хрватским и муслиманским селима. До јула, муслимани и Хрвати су углавном држали градове, док су Срби владали шумама и сеоским подручјима. Хаос који је из тога настао онемогућио је Немачкој да оствари пуну контролу у региону.82

Јединице Обране (усташка одбрамбене бригаде) проузроковале су више проблема починивши тако страшна дела да су Немци натерали Павелића да их распусти.83 У очајничким напорима да виде поново успоставњен ред на територији под контролом НДХ, Немци су чак предлагали да усташе дозволе Србима да постану “Хрвати православне вере.” До септембра 1942., Павелић је уклонио Јуру Францетића, шефа Црне легије), и “званично” расформирао ову јединицу, иако је она и даље остала активна под командом мајора Рафаела Бобана.84 Једна друга дивизија Обране, коју је предводио Вјекослав “Макс” Лубурић, који је био задужен и за све логоре НДХ, постарала се да сва православна села око Јасеновца буду сравњена са земљом. Немци нису имали поверења у Лубурића, који је у једном Вермахтовом извештају описан као “неуротична, патолошка личност.”85

Непрекидне немачке критике на рачун подухвата Обране присилиле су Диду Кавтерника, шефа усташке унутрашње безбедности, да поднесе оставку у септембру 1942.86 Упркос томе, између 10.јуна и 30.јула, јединице Вермахта, уз помоћ усташких трупа, спровеле су сопстевну

81 Види: Adeli, “From Jasenovac to Yugoslavism,”121.

82Gumz ово разматра опширно у: “Wehrmacht Perceptions of Mass Violence” и “German Counterinsurgency Policy.” Види и Tomasevich, The Chetniks, 122–25.

83Прву и пету дивизију, Црну легију, предводио је Јуре Францетић и она је била састављена од неких 1.000–1.500 муслиманскух и хрватских избеглица из села у Босни и Херцеговини у која су упадали четници или партизани.

84 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 422.

85 Rosenbaum, “Jasenovac as Encountered in OSI’s Investigations,” 72.

86 Павелић је одстранио оба Кватерника.Томашевић наводи да је он у Славку видео супарника, а Диду као узрок напетости са Немцима, и схватио да кривицу за неуспехе војске може да пребаци на обојицу. Види: Tomasevich, Occupation and Collaboration, 439–42.

свеобухватну акцију “пацификације” против партизана у Козарачким планинама у Западној Босни. Један од официра који су учествовали у овој операцији, био је Курт Валдхајм, који је служио као официр за везу у борбеној групи (Kampfgruppe) у Босни. Он је касније постао Генерални секретар Уједињених нација и председник Аустрије. У јулу, Павелић је одликовао Валдхајма Орденом краља Звонимира (краља из једанаестог века за кога се везује усташки мит о славном хрватском средњевековном краљевству), после првог успешног таласа масакара. Током операције Немци и Хрвати су раселили неких 60.000 углавном српских цивила, од којих су многи на крају побијени или отерани у логор који ће постати отеловљење ужаса усташког режима – Јасеновац. Од оних који су упућени у Јасеновац, већина је тамо изгубила живот.87

Размере кампање навеле су Глајзеа да напише, “Козара је очишћена до последњег човека, и исто тако, до последње жене и последњег детета.”88 Валдхајмово учешће у Операцији Козара није изашло на видело све до 1986.године, када се он кандидовао за председника Аустрије. Аустријска влада је именовала посебну комисију да испита оптужбе, за које је касније установљено да су истините. Ова открића нису спречила његов избор за аустријског председника, као ни папу Јована Павла II да га прогласи Витезом Реда Пија IX.89

Погоршање ситуације у Босни и Херцеговини је са друге стране погодило босанске муслимане. Угрожени од радикализованих Срба, они више нису могли да допусте себи да остану неутрални па су почели да приступају усташким, немачким или партизанским јединицама као и Муслиманској добровољачкој легији, и само у ретким случајевима, четницима. Као и сви они четници, усташе и домобрани који су се касније придружили партизанима, и неки муслимани су према потреби мењали стране којима су поклањали оданост. На папиру, усташка влада је муслиманима гарантовала једнака права као чистим Хрватима. Заиста, да би истакао муслиманску укљученост у НДХ, Павелић је подигао џамију у Загребу и именовао Османа Куленовића, муслиманског лидера из моћне босанске породице, за подпредседника. Године 1941., Османа је заменио његов брат Џафер који је и остао на том положају све до 1945.Али, многи муслимани су Куленовића

87 Rosenbaum, “Jasenovac as Encountered in OSI’s Investigations,” 83.

88 Gumz, “Wehrmacht Perceptions,” 1023.

89 Herzstein, Waldheim, 71 –78, 233–47.

доживљавали као пуку фигуру, a Павелић је игнорисао муслиманске жалбе у име њихове заједнице.90

Муслимани су схватали да су све угроженији бруталним понашањем усташких трупа у Босни и Херцеговини и сучесништвом Католичке цркве.91 Током читаве 1941, муслимански лидери су слали писма и петиције различитим вишим муслиманским, хрватским, талијанским и немачким властима у којима су осуђивали непотребно крвопролиће и дискриминацију коју су доживљавали упркос владином гарантовању једнакости.92 Петиције су такође наглашавале јединствену босанску историју толеранције као муслиманског краљевства под отоманским Турцима. Протестно писмо са потписма 200 сарајевских муслимана од 12. октобра 1941.године, оптуживало је усташе да користе “фесове и муслиманска имена” да би окренули Србе против муслимана.93

Меморандум бањалучких муслимана од 22.новембра 1941.године, критиковао је насиље режима над Србима и оптужио неке католике Хрвате да подстичу муслимански “олош ”да убија Србе и да присиљавају Србе који су раније прихватили ислам да пређу у католцизам.94

Равнодушност усташа према патњама муслимана навела је многе да своје наде положе у Немце. Група босанских муслимана послала је Хитлеру меморандум датиран 1.новембра 1942.године, у коме су нагласили своје готске корене, осудили усташка убијања у Босни, тражили да се прошири Муслиманска добровољачка легија и “аутономни босански регион под директним надзором Вермахта.”95

Иако Немачка себи није могла да дозволи да учини било шта што би још више погодило њене мучне односе са Павелићевом владом, Јозо Томашевић повезује Хитлерову жељу да формира СС дивизију од

90 Види Dulić, Utopias, 237 –40; Jelinek, “Bosnia-Herzegovina at War,”

91 Види Jelinek, “Bosnia-Herzegovina at War,” за шире разматрање муслиманског одговора на геноцид, и Бјондића који истражује негативне реакције муслимана на присилно покрштавање у “Religion and Nation,” 107–09.

92 Ради специфичних имена, види Дулићев одељак о “Муслиманским резолуцијима,” у Utopias, 228–36. Јелинек помиње да је Др Лемр, локални представник Company for South-Eastern Europe Ltd (фасада за немачку тајну службу), писао петицију својим надређенима, заменик премијера Куленовић писао је локалним властима у окрузима Сана и Лука, а истакнути муслимани из Сарајева писали су Куленовићу (284).

93 Dulić, Utopias, 231.

94 Jelinek, “Bosnia-Herzegovina at War,” 279.

95 Tomasevich, Occupation and Collaboration, 495–96.

босанских муслимана са новембарским меморандумом. Три месеца касније, 10. фебруара 1943.године, Хитлер је наредио да регрутовање почне.96

Многи муслимани су, ипак, са ентузијазмом учествовали у нападима на Србе. Неки су се отворено придружили усташама, док су се други борили у Принц Еуген Вафен СС дивизији, која је била састављена углавном од фолксдојчера из Југославије. Године 1943-е, Химлер је у Сарајеву потписао споразум са Великим муфтијом од Јерусалима, Хаџ Амином ел Хусеинијем, да формирају прву негерманску СС јединицу, 13-ту Вафен планинску дивизију СС Ханџар (прва хрватска), којој је дато име по прослављеном турском борбеном ножу, краткој кривој сабљи (scimitar). Велики муфтија се надао стварању панисламских снага преко којих ће се муслимани Европе спојити са онима из других региона. Химлер, који је веровао да су Арапи жестоки борци, мислио је да ће босански муслимани бити добри војници.97 Када је Павелић ставио приговор на овај план, Немци су дозволили да се више од 1.000 хрватских официра придруже Ханџар дивизији.Скоро 21.000 муслимана пријавили су се да се боре за своју домовину под немачким и хрватским вођством. Они су се побунили кад су били упућени у Француску на обуку.98 Неки су касније служили у Шлезији, остали на Руском фронту. Године 1944-е, дивизија се вратила у Босну, где је учествовала у акцијама великих размера против Срба у источним и североисточним областима. После тешких дезертирања, Ханџар дивизија је пребачена из североисточне Босне у северну Хрватску у септембру исте године. Остали муслимански регрути су били укључени у 23-ћу “Кама” (турски кратки нож) Вафен СС дивизију, иако су касније пребачени у Ханџар дивизију, која је наставила да се искаљује пустошењима по Босни све док обе јединице нису биле расформиране крајем 1944.године.

Усташка власт је у лето 1941.године исто тако отворила више од 20 транзинтних, затворских и концентрационих логора распоређених по читавој територији НДХ. Тог јула, усташе су купиле цивиле свих узраста и почели да интернирају читаве породице у ове логоре.99 Дана

96 Ibid., 496.

97 Ibid. 500.

98 Oвај инцидент се помиње као Побуна у Вилфраншу.

99 Goldstein, Anti-Semitism; Holocaust; Anti-Fascism, 97.

25. новембра 1941.године, Павелић, Андрија Артуковић и други усташки лидери, потписали су наређење-декрет да се граде логори за “непожељне”, чиме су легализовали ову тактику.

Жене и деца су гадно прошли у усташким логорима. Они који су били спосбни за рад, често су упућивани у Немачку као “робови.” Остали су били убијени или су помрли од болести. Али деци је било посебно тешко јер су често била раздвајана од својих мајки и одвођена у специјалне логоре као што су Јастребарско и Сисак. Професор Ружа Рупчић, Хрватица затворена у Старој Градишки, саопштава: “У јулу 1942.године,усташе су одабрале 2.000 деце за коју су рекли да су неспособна за живот, стрпали их у једну собу и побили цијанидом.”100

Професор Мара Вејновић-Смиљанић, Српкиња из Хрватске, сећала се да је видела како часне сестре “наносе течност на дечје усне четкицама,” што је проузроковало да деца вриште, грче се од бола, и најзад умиру.101 Божо Шварц је

видео усташе како хватају малу децу [са Козаре] витлају њима у ваздуху изнад својих глава тако брзо све док им не истргну руке, тако да усташе остану држећи само по једну руку. Друге усташе би покушавале да на бајонете дочекају летећа дечја тела. 102

Мали број деце заточеника усвојили су Хрвати, који су се надали да ће их преваспитати.После убијања на Козари, “Макс” Лубурић је покушао да организује нешто налик на devirsme отоманских Турака, годишњи порез наметнут православним селима који је обухватао узимање и одвођење 12-годишњих дечака у Истамбул где су превођени у ислам и обучавани за јаничаре, елитну јединицу турске војске. Уредио је да „усвоји“ 450 српских дечака заточеника, обележених као јаничари, и да их у логору обучавају да постану усташе. Није изненађујуће што је екперименат пропао.103 Некадашњи дечак заточеник у Јасеновцу, Драгоје Лукић, документовао је да је 19.554 деце, огромном већином српске, умрло у Јасеновцу.104

100 Goldstein, Anti-Semitism; Holocaust; Anti-Fascism, 97.

101 Vejnović-Smiljanić, “The Suffering of Children,” 226.

102 Švarc, “The Testimony of a Survivor,” 140

103 Dulić, Utopias, 249–50.

104 Lukić, Rat i djeca Kozare. Лукић је написао многе томове описујући детаљно судбине деце широм НДХ чији су животи били ухваћени у мрежу усташког режима.

Иако је било између 22 и 26 логора у мрежи НДХ, Јасеновац је постао оличење ужаса геноцида у Југославији за време рата.105 Питања и контроверзе везани за број оних који су ту изгубили живот, довели су дo стварања две одвојене, српске и хрватске, историографије обележене јетким споровима међу научницима и до стварања супротстављених митова о “жртвама”.106 Званичних докумената је мало, или су нестали, или су уништени. Немачки и италијански извештаји из тог периода као и сведочења очевидаца износе бројке сувише високе да би биле веродостојне. Документ Вермахта који носи датум од 6.децембра 1943.године, на пример, обавештава Берлин да је 120.000 већ “ликвидирано” у Јасеновцу.107 Али док су нацистичка ефикасност и хладна бирократија биле способне да методично евидентирају смрти милиона, усташка неспособност, неефикасност, сукоби око надзора над логором и насумични акти насиља – резултирали су оскудном документацијом. Уз то, усташки функционери су спаљивали логорску евиденцију 1943. и 1945.108

Број мртвих је постао оружје у политичким играма које су служиле етно-националним циљевима. Као што је истакнуто раније, хрватски и српски националисти су генерално умањивали или увећавали бројеве у складу са њиховим политичким потребама. Процене се крећу од 30.000 хрватског лидера Фрање Туђмана до више од милион колико наводи српски националиста и анти-милошевићевски романописац Вук Драшковић. Због тога многи савремени научници сада цитирају Жерјавићеву избалансиранију процену од 85.000 смрти у Јасеновцу, број који по његовом признању не обухвата 28.000 умрлих у транзиту

105 Овај број наводе Голдштајн & Голдштајн у „Јевреји у Јасеновцу“, 9. Рамет каже да “их је било неких 26.Види “The NDH—An Introduction,” 402. Међу логорима су били: Лобоград, у северној Хрватској, којим су управљали фолксдојчери, Крушчица, близу Травника (углавном за жене и децу, који су пребачени у Лобоград и најзад у Аушвиц када је логор затворен 1942), Ђаково, близу Сарајева (такође за жене и децу), и Јадовно, близу Госпића (у коме је можда било 35.000заточеника).

106 Побијајући српско пропагандистичко нечувено надувавање броја мртвих у Јасеновцу, хрватски стратези су преувеличали број Хрвата погинулих у Блајбуршком инциденту у поразу1945.

107 Розенбаум цитира “пун напомена” извештај ОСИ-ја који се чува у Националном архиву САД и који је био класификован као “Тајни”: T-120/5793/H306076-87. Види “Jasenovac as Encountered in OSI’s Investigations,” 72.

108 Miletic´, “Establishing the Number of Persons Killed,” 6. Види also the United States Holocaust Memorial Museum Jasenovac website, http://www.ushmm.org/museum/exhibit/online/jasenovac/frameset.html. (accessed 16 September 2009).

или директно убијених изван зидина логора.109 Али, постоји општа сагласност да историчари вероватно никада неће моћи да утврде тачан број убистава почињених тамо.

Јасеновац [логор]се налазио око 100 километара југоисточно од Загреба у мочварном крају низводно од дубичких кречних пећи. Пруга Загреб Београд пролази близу, што је олакшавало транспорт заточеника, док су реке Сава, Уна и Велики Струг, окружујући логор, створиле троугаону површину земљишта ограничену водама. Савина западна страна је, међутим, била слабо насељена равница подложна поплавама, што ју је чинило погодном за уклањање тела, али непогодном за бекство и преживљавање. Ове границе као и двострука ограда од бодљикаве жице, које су окруживале Јасеновац III, и река Сава на неограђеној страни, чиниле су пробој невероватним све до последњих дана Јасеновца у априлу 1945.110

Јасеновац је био подељен на пет логора: I - Брочице и II- Крапје (август 1941– децембар 1941); III - Циглана, централно место за убијење (новембар 1941–крај априла 1945); IV- Кожара, радни логор, који је са Цигланом, радио док га партизани нису ослободили на крају рата (фебруар 1941–крај априла 1945); и V- Стара Градишка, првобитно намењен политичким затвореницима (од лето 1941.године до краја априла 1945.године, расформиран мало раније него III и IV). Више од 5.000 деце је било одведено у Стару Градишку после масовних депортација са Козаре и из других области, у лето 1942.године. До зиме 1942/1943., жене и деца из логора Ђаково одведени су у Стару Градишку.111

Биро III Диде Кватерника, усташка обавештајна служба, управљао је логором Јасеновац до јуна 1943.године, када је овај прешао под управу главне службе јавне безбедности. Одбрамбене снаге Макса Лубурића биле су надлежне за обезбеђење логора, а у септембру и октобру 1941.године, Лубурић и његове снаге опколили су Србе у суседним селима, отерали их у Јасеновац, и подигли војни гарнизон у области. Следећи немачки узор, усташе су постављали заточенике за надзорнике и заменике задужене да организују логорски живот. Бивши полицајци и

109 Žerjavić, “The Most Likely Numbers,” 18.

110 Sabolevski, “Jews in the Jasenovac Group,” 102.

111 Erlih, “Kula,” 158.

затворене усташе образовали су круг вољних потказивача који су држали заточенике под чврстом контролом.112

Иако није имао немачку технологију, Јасеновац III је постао логор смрти за oгромну већину оних који су тамо одведени. Стопа смртности у њему - 88% , била је виша него у Аушвицу у коме је умрло 84.6% заточеника.113 Штавише, док је већина усташких логора затворена 1942. или 1943.године, логори III, IV, и V наставили су да раде све до краја априла 1945.године, и примали су заточенике из других логора. Лубурић, који је обишао нацистичке логоре у јулу 1941.године, обликовао је Јасенац према Заксенхаусену.114 Пошто је логор раније био циглана, његов командант Ивица Матковић, Лубурићев први заменик, наложио је инжењеру Хинку Пичилију (касније команданту логора) да ту пројектује пећ 1942.године. Она је функционисала као крематоријум за мртве заточенике, иако сведочења преживелих наводе да су неки, укључујући и децу, убацивани у њу живи. Едуард Шајер је описао “задах спаљивања људских тела” који се ширио логором, додајући да су “Многи Јевреји које сам познавао из Сарајева били сви спаљени живи на овај начин ...”115 Цадик Данон се сећао изненадног “мириса меса са роштиља” који га је подсетио на ћевапе из једног београдског ресторана. У близини, усташе су “бацали људе у усијану цигларску пећ живе; био је то мирис људског меса.”116

Лубурић је исто тако имао гасну комору изграђену у јасеновачком логору V после неуспешних експеримената са камионима за убијање гасом. Значајан број заточеника убијен је гасом током тромесечног експеримента са сумпор диоксидом и циклоном Б. Овај метод је био нашуштен због слабе конструкције гасне коморе. На крају, такве технологије су се показале непотребним. Јер, далеко највећи број мушкараца, жена и деце који су убијени у овом такозваном “политичком” или “радном” логору умрли су од глади, болести (нарочито тифуса), батина или напада маљевима, топузима, секирама,

112 Заиста, пошто су 6 од 22 надзорника-заточеника били Јевреји, Фрањо Туђман је окривио њих, а не усташе, за бруталности у Јасеновцу. После објављивања његове “историје,” Беспућа, ова тврдња је отворено побијена многим сведочењима Срба и Хрвата очевидаца .

113 Dulic´, Utopias, 280.

114 Goldstein and Goldstein, Jews in Jasenovac, 15. Али Литучи нaводи Дахау као узор који је утицао на Лубурића: види Lituchy, Jasenovac, xxxix.

115 Šajer, “The Stench of the Crematorium,” 80.

116 Danon, “Recollections of Jasenovac,” 181.

отровом, и ножевима.Један од њих, србосјек, био је дуг, закривљен нож причвршћен на парцијалну рукавицу и конструисан специјално за резање грла. Уз то, стражари су редовно у масама убијали велике групе изван самог логора у који су биле доведене, и бацали тела у реку Саву.117

За разлику од логора којима су управљали Немци, који су наглашавали анонимност и ефикасност, Јасеновац се специјализовао у насиљу лицем-у-лице, изузетно бруталне врсте. Од 25. до 27. децембра 1941.године, на пример, стражари су нападали српске бараке маљевима, препадали заточенике, везивали им руке заједно и убијали их ножевима и маљевима. Затим су бацали њихова тела у оближње ровове.118 Стражарима је било дозвољено да туку све заточенике без разлике, док су команданти логора као Филиповић (прозван “Фра Сотона,” ) и Динко Шакић и његова жена, Нада Лубурић- Шакић,119

(сестра Макса Лубурића) задовољавали свој апетите актима ингениозне тортуре.120 Јеврејка, преживели заточеник, Ета Најфелд назвала је Филиповића “самим оличењем зла,” због његових ноторних лицем –у –лице злочина против мушкараца и убијања жена и деце. У једној прилици, сведочи Најфелдови, Филиповић је “скупио све српске жене и децу у подрум затвора, а онда отворио некакву брану тако да је вода из Саве преплавила подрум,” заробивши и подавивши све њих.121

Од децембра 1943.године и током августа 1944.године, услови у Јасеновцу су се мало поправили под командом Ивице Бркљачића, иако су погубљења настављена. Али, после бекства неколицине заточеника,

117 Kennedy et al., The Library of Congress World War II Companion,

118 Goldstein and Goldstein, Jews in Jasenovac, 20. Види и Novaković, Crimes in the Jasenovac Camp, 63.

119 Неколико преживелих истичу нарочиту бруталност жена-усташа.Види, на пример, сведочења Ерлиха и Штефице Сердар Саболић у Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia, 155, 173, и Шајера у “The Stench of the Crematorium,” 85.

120 Уз друга места, и библиотека Меморијалног музеја Холокауста САД чува и усмена и написана сведочења очевидаца и фотографије које документују посебно језиву природу убијања у Јасеновцу.

121 Види Despot, “Death and Survival in Jasenovac,” 132. Заиста,сад постоји мноштво исказа. Тако, на пример, Гаонова двотомна збирка, We Survived, садржи сведочења преживелих из Јасеновца и других логора, укључив Дахау и Аушвиц, док Литучијев Jasenovac такође садржи бројна сведочанства очевидаца Срба, Јевреја и Хрвата, која детаљно описују ужасе логора. Види такође и електронске презентације United States Holocaust Memorial Museum: хttp://www.ushmm.org/museum/exhibit/online/jasenovac/ frameset.html. (accessed 16 September 2009) ?И http://www.ushmm.org/wlc/ article.php?ModuleId¼10005449. (accessed 16 September 2009).

управа логора је поново пооштрила режим. Заточеници су и даље упућивани у Јасеновац и обично били убијани одмах по доласку.122 До јесени 1944.године, логори III и IV су држали између 3.000 и 3.500 заточеника. Кад су усташе откриле заверу [покрета] отпора у логору III и обесили њене лидере, власти су приступиле затварању Старе Градишке (где је друга ћелија деловала неоткривена) и пребацивању преосталих заточеника у логоре III и IV. Ослобођење Београда 20.октобра 1944.године присилило је управе логора да почну да уништавају доказе убијања. Екипе заточеника су откопавале масовне гробнице и спаљивали лешеве док и њихови чланови не би били побијени, а затим и спаљени кад стигне следећа екипа.123

Крајем 1944.године, број заточеника у Јасеновцу се смањивао. Али су нови заточеници и даље стизали, а 200–300 заточеника је упућено у Немачку да обезбеде додатну радну снагу Трећем рајху. У зиму 1944/1945, заточеници су приметили савезничке бомбардере у области логора. Затим, 30.марта 1945.године, на Велики петак, партизански авион је бомбардовао логор, прецизно гађајући зграде више него заточенике, и поновио је то 5. и 7. априла.

Пребацујући кривицу за смрт заточеника на савезнике и партизане, који су још тада напредовали према кампу, усташе су почели масовне ликвидације. Дана 21. априла, потерали су можда 700 жена и деце у смрт и закључали преосталих 1.000 до 1.400 мушкараца у шустерају (згради обућарске радионице). Када су се врата отворила следећег јутра ненаоружани заточеници извршли су јуриш на стражаре и покушали да побегну. Већина од њих били су погођени мецима и пре него што су се домогли реке Саве. Само 80 њих преживело је покушај бекства. После тога, усташе су запалили документа и зграде пре него што су побегли. Кад су партизани стигли 25.априла, натерали су заробљене домобране да сравне са земљом оно што је још било остало од логора Јасеновац.124

Прича о томе како су главне усташке вође побегле из НДХ – са препуним ковчезима плена, тајним скровиштима, саучесницима из Ватикана, убиственим издајама, и пацовским каналима – пристају

122 Delibašić, “Varieties of Psychopathological Behavior among the Ustashe at Jasenovac,” 233.

123 Despot, “Death and Survival in Jasenovac,” 139; Erlih, “Kula,” 160. ?

124 “The Jasenovac Extermination Camps,” Holocaust Education and Archive Research Team, http://www.holocaustresearchproject.org/othercamps/jasenovac.html. (accessed 16 September 2009).

шпијунском роману. Иронично је што документи Стејт департмента САД и њихове Војне контраобавештајне службе (ЦИЦ) остају поуздани извори, због директне умешаности ових агенција у бекство ових ратних злочинаца.125 Иако је Југославија ухватила и погубила Филиповића 1946.године, многи из усташке највише команде избегавали су непосредно хватање, неки годинама. Лубурић је побегао у Шпанију, где га је један агент Управе државне безбедности (УДБА—југословенска тајна полиција) убио 1969.126 Артуковић је побегао у Ирску и касније се настанио у јужној Калифорнији, где је живео све до екстрадиције Југославији 1986.године. Суђено му је и осуђен је на смрт, али је умро природном смрћу у затвору 1988.године. На суђењу је рекао да није имао никаква сазнања о убијањима, осим о онима неопходним да се заштити НДХ. Динко Шакић и његова жена Нада комотно су живели у Аргентини до 1998.године, када су изручени Хрватској. Њему је суђено, проглашен је кривим 1999.године и осуђен на 20 годиана затвора.Умро је у затворској болници 20.јула 2008.године.127 Нада је проглашена невином и ослобођена.

Многи од усташких вођа који су побегли из НДХ пронашли су склониште у Колегијуму Светог Ђиролама (College of San Girolamo degli Illirici)), манастиру за хрватске монахе у близини Ватикана.128 Фра Крунослав Драгановић, усташки потпуковник, управљао је акцијом помагања бегунцима у Сан Ђирпламу. Као подшеф усташког Бироа за колонизацију, Драгановић је надзирао конфискацију српске имовине у Босни и Херцеговини. Такође је служио као војни капелан у Јасеновцу све док га Степинац није послао у Рим средином 1943.године као другог незваничног представника усташке државе.129 У Сан Ђироламу,

125 Види и радове као што су: Neitzke, Ustas.a Gold; Milan and Brogan, Soldiers, Spies and The Ratline; Aarons and Loftus, Unholy Trinity; Eizenstat, U.S. and Allied Wartime and Postwar Relations and Negotiations.

126 У Шпанији је водио штампарију “Дрина,”за хрватску дијаспору. Ово име је посебно симболично због Будакове славне изјаве из1941: “Дрина је граница између Истока и Запада” (Dedijer, The Yugoslavian Auschwitz, 130). Занимљиво је дa су се међу његовим публикацијама нашли дневници Марконеовог загребачког секретара. Види Dulić, “Tito’s Slaughterhouse,” 92.

127 На свом weblog-у, месец дана после сахране Шакића, Марко Атила Хоаре забележио је да је овај био сахрањен у пуној усташкој униформи и да је свештеник који је водио службу, Вјекослав Ласић, рекао да је “суд који је осудио Динка Шакића осудио Хрватску и хрватску нацију,” да “је НДХ темељ модерне хрватске домовине,” и да “сваки частан Хрват треба да се поноси Шакићевим именом.” Вди, ,http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/08/05/croatias-ustashas-from-treason-and-genocide-to-simplenational-embarrassment. (accessed 16 September 2009).

128 Cornwell, Hitler’s Pope, 266.

129 Breitman et al., US Intelligence, 211

Драгановић је радио са америчком контраобавештајном службом (US CIC ) на пребацивању усташа у иностранство. Такође је организовао и успешан лет Клауса Барбија (Гестаповог злогласног “Лионског месара”) у Јужну Америку.130Захваљујући његовим напорима, многи од оних који су били одговорни за масовна убиства НДХ нашли су уточиште у Аргентини, Чилеу, Парагвају, Португалији, Шпанији и САД, где су постали хероји хрватске дијаспоре.131 Занимљиво је да је само пар дана по смрти Пија XII 1958.године, државни секретар Ватикана затражио од Драгановића да напусти Сан Ђироламо. Он је онда почео да ради за војну обавештајну службу САД док га ови нису отпустили 1962.године, када су открили да његове информације више нису вредне њихових инвестиција. Он се тада повукао у Беч да би се необјашњиво поново појавио у Титовој Југославији, у којој је тихо живео и радио у Загребу до своје смрти 1979.године.132 Анте Павелић, архитекта усташког геноцида, побегао је у Аустрију маскиран као свештеник. Одатле је прокријумчарен у Италију, где се и он повезао са Сан Ђироламом. Када су САД испитивале могућност да га изруче, војна контраобавештајна служба (CIC) упозорила је да такав потез може повредити Ватикан и разоткрити анткомунистичке агенте САД. Војска САД се сложила и повукла.133 Године 1948., Павелић је побегао у Аргентину, у којој је остао до 1957.године. Дана 9. априла исте године, дан пред годишњицу оснивања НДХ, два пута га је погодио мецима или неки агент југословенске тајне полиције, или можда бивши четник, Благоје Јововић, Црногорац по рођењу, који је у својим мемоарима преузео одговорност. Павелић, који је преживео покушај убиства, потражио је уточиште у фашистичкој Шпанији да би избегао потенцијалну екстрадицију. Франко му је дао азил узвративши тиме за подршку коју су му Хрвати пружали за време Шпанског грађанског

130 Документи Counter-Intelligence Corps (CIC) показују да су владини фондови помагали да се обезбеде издржавање и путовања за ове егзиланте, виђене као потенцијално оружје у Хладном рату против растуће комунистичке опасности. See Neitzke, Ustaša Gold,3,8; US Department of Justice, Criminal Division, Klaus Barbie and the U.S. Government: A Report to the Attorney General of the United States.

131 Тако, на пример, Јоши Мелман (Yossi Melman) наводи у “Tied up in the Rat Lines” да је Хуан Перон одобрио улазне визе за 34.000 Хрвата.

132 Breitman et al., US Intelligence, 217. Околности под којима је Драгановић дошао у Југославију,?остају мистерија.

133 Neitzke, Ustaša Gold, 149–50.

рата.134 Пре његове смрти 1959.године, папа Јован XXIII дао је бившем диктатору НДХ благослов.135 Водеће хрватске новине у Буенос Ајресу објавиле су следећи некролог:

Нек шпанска земља буде лака над нашим храбрим шефом државе док га хрватски патриоти не пренесу у ослобођену Независну Државу Хрватску, коју је он ускрснуо својом непоколебљивом борбом и коју је он кроз своје велико пожртвовање истакао као вечити циљ читавог хрватског народа за сва времена!136

Овај пасус јасно открива моћна етнo-националистичка осећања која су гајили неки у заједници хрватске дијаспоре, која ће 30 година касније одиграти виталну улогу у рађању нове хрватске државе, смрти Југославије и босанском дебаклу. Они су обезбедили новац, публицитет и оружје да би остварили, у најмању руку, свој сан о слободној, независној држави хрватских католика.

Заборављен у свему томе био је усташки геноцид над Србима и другим етничким мањинама за време Другог светског рата.Стварни број оних које је усташки режим побио остаје извор контраверзи: неки Хрвати националисти наводе број од 60.000, док неки Срби националисти наводе 1.500.000. Меморијални музеј Холокасута у Вашингтону, ДЦ, сугерише број између 300.000 и 400.000. Најшире прихваћени бројеви данас су они које наводе Хрват Жерјавић и црногорски Србин Кочовић. Први навди 307.000 Срба жртава (1989) и 322.000 (1997), док је други 1985.године пројектовао 333.000.137 Ма колики био стварни број, релативно велики број мушкараца, жена, и посебно деце масакрираних или отераних у Јасеновац и друге логоре неутралише званичну усташку тврдњу да су мртви били борци који су се борили да униште НДХ, осим ако се не мисли да су, као нехрвати,

134 Тај догађај је поделио све разједињенију Хрватску, националисти католици су подржавали Франка, а они наклоњени комунистима подржавали су његове противнике.

135 То, најмање, премаo аргентинским новинама „Хрватска“, фебруар 1960. Види Paris, Genocide, 279.

136 Dedijer, The Yugoslav Auschwitz, 313.

137 За Жерјавића, види Gubici stanovništva Jugoslavije u drugom svjetskom ratu, 61–66 и “The Most Likely Numbers of Victims Killed in Jasenovac,” 21. За Кочовића, види “Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.” Интересантно, сваки је дао нижи број за сопствени етницитет. За добар преглед о проблему бројева, види Srdan Bogosavljević, “The Unresolved Genocide,” 146–59.

угрожавали “националне интересе и очување биолошког опстанка хрватског народа.”138

Најзад, затим, Титов циљ, мулти-етничка комунистичка држава захтевао је да Југословени забораве прошлост, а Фројд нас је научио колика је моћ и цена потиснутих памћења.

Као што је рааније истакнуто, чак и пре него што је Тито умро, појавиле су се пукотине на златној фасади његове државе. После 1980., националисти Срби почели су да ексхумирају тела и сећања у земљама које си биле у саставу бивше НДХ—Хрватској и Босни и Херцеговини — да распире обновљени страх од својих муслиманских и хрватских сусуеда међу крајинским и босанским Србима. Како Монро Прајс (Monroe Price) указује, “Лажни извештаји о новим зверствима били су подупрти подсећањем на прошле истинске.”139 У међувремену, бивши партизан, Фрањо Туђман, такозвани “Отац Хрватске” који је постао њен први председник 1990.године, изговорио је да НДХ “није просто квислиншка творевина и фашистички злочин” већ пре “израз историјских тежњи хрватског народа.”140

Илана Бет-Ел (Ilana Bet-El) наглашава ауторитативну моћ речи “Сећам се” за “додељивање кривице и дефинисање правде у смислу личног и националног памћења.”141 Чак и ако су хрватски и српски митографи подједнако улепшали истину и извитоперили историју у име националистичких идеала, сахрањене истине — увек фрагментарне, попут костију које су некад биле тела у кречњачким јамама — захтевају да их пажљиво испитамо. Током 1990-их па чак и данас, моћни симболи усташког доба још распаљаују емоције у бившој Југославији: Јасеновац, графичке слике српских мртвих из рата, шаховница,142 куна, и црне мајице у знак сећања на злогласну Црну Легију. Хрватска рок звезда Томпсон (Марко Перковић) одржава концерте који понекад привуку и по 40.000 истичу његове националистичке, често отворено

138 Динко Шакић је ову тврдњу изнео на свом суђењу. Види Croatian News Agency (HINA), “The Trial of Dinko Šakic´.”

139 Price, “Memory, the Media, and Nato,” 143.

140 Nyström, “The Holocaust and Croatian National Identity,” 269.

141 Bet-El, “Unimagined Communities,” 206.

142 Шаховницa претходи и разликује се мало од заставе НДХ, али њена црвено-бела шаховска табла јасно евоцира ову потоњу.

проусташке стихове, мајице у част Црне легије, нацистички поздрав и усташки борбени поклич “За дом — Спремни.” Доказујући да “велики наративи” хрватских историја од почетка независности поклањају мало пажње НДХ и Јасеновцу и портретишу Хрвате као “жртве других националних група и историје,” Maja Бркљачић каже:

Историја двадесетог века у Хрватској се приказује као непрекидна линија догађаја, људи и историјских институција који сви служе као прототипи и чија јединственост се не признаје. Они су, као што је Функенштајн истакао за колективно памћење, везе са једном прошлости која је у току и која се никада није завршила.

Стога, да ли у Србији, Хрватској или на Западу, једно важно али занемарено или манипулисано поглавље из историје Хрватске, Босне и Србије остаје усташки геноцид, чије сам главне компоненте и проблеме настојала да представим овде.

Nationalities PapersPublication details, including instructions for authors and subscription information:http://www.informaworld.com/smpp/title~content=t713439073

“The Last Bullet for the Last Serb”:The Ustaša Genocide against Serbs: 1941-1945Michele Frucht Levya

a Department of English, North Carolina A&T University, Greensboro, NC, USAOnline publication date: 10 August 2010

REFERENCES

Aarons, Mark, and John Loftus. Unholy Trinity; The Vatican, The Nazis, and The Swiss Banks.New York: St. Martin’s Press, 1998.

Actes et documents du Saint Siège relatifs à la seconde guerre mondiale. Edited by Pierre Let, Angelo Martini, Robert A. Graham, and Burkhart Schneider. Rome: Libreria Editrice Vaticana, 1967.

Adeli, Lisa M. “From Jasenovac to Yugoslavism: Ethnic Persecution in Croatia during World War II.” Diss. in history, University of Arizona, 2004.

Anzulović, Branimir. Heavenly Serbia: From Myth to Genocide. New York: New York University Press, 1999.

Bax, Mart. “Mass Graves, Stagnating Identification, and Violence: A Case Study in the Local Sources of ‘The War’ in Bosnia/Hercegovina.” Anthropology Quarterly 70, no. 1 (1997): 11–19.

Bet-El, Ilana R. “Unimagined Communities: The Power of Memory and the Conflict in the Former Yugoslavia.” In Memory and Power in Post-War Europe, edited by Jan-Werner Mu¨ller. Cambridge: Cambridge University Press, 2002.

Biondich, Mark. “Religion and Nation in Wartime Croatia.” Slavic and East European Review 83, no. 1 (2005): 71–116.

Bogosavljević,Srdan. “The Unresolved Genocide.” In The Serbian Road to War, edited by Nebojša Popov and Drinka Gojković. Budapest: Central European University Press, 1999.

Breitman, Richard, et al, eds. US Intelligence and the Nazis. Cambridge: Cambridge University Press, 2005.

Brkljačić, Maja. “What Past is Present?” International Journal of Politics, Culture and Society 17, no. 1 (2003): 41–52.

Cornwell, John. Hitler’s Pope: The Secret History of Pius XII. New York: Viking Press, 1999.

Croatian News Agency (HINA). “The Trial of Dinko S.akic´.” Croatian Institute for Culture and Information, 1999, ,http://public.carnet.hr/sakic/hinanews/arhiva/9909/hina-29-d.html. (accessed 16 September 2009).

Danon, Cadik. “Recollections of Jasenovac.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy. New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Dedijer, Vladimir. The Yugoslavian Auschwitz and the Vatican. Buffalo: Prometheus Books, 1992.

Delibašić, Savo. “Varieties of Psychopathological Behavior among the Ustashe at Jasenovac.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy. New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Despot, Miloš.. “Death and Survival in Jasenovac.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy. New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Dulić, Tomislav. “Tito’s Slaughterhouse: A Critical Analysis of Rummel’s Work on Democide.” Journal of Peace Research 41, no. 4 (2004): 85 –102.

———. Utopias of Nation. Uppsala: Studia Historica Upsaliensia 218, Acta Universitatis Upsaliensis, 2005.

Eizenstat, Stuart E. U.S. and Allied Wartime and Postwar Relations and Negotiations with Argentina, Portugal, Spain, Sweden and Turkey on Looted Gold and German External Assets and U.S. Concerns about the Fate of the Wartime Treasury. Washington, DC: Department of State, June 1998.

Erlih, Josip. “Kula: The Prison in the Concentration Camp Stara Gradis.ka.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy. New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Gaon, Aleksandar, ed. We Survived: Yugoslav Jews on the Holocaust. Translated by Stephen Agnew and Jelena Babs.ek. Belgrade: Jewish Historical Museum, Federation of Jewish Communities in Yugoslavia, 2005.

Goldstein, Ivo, ed. Anti-Semitism; Holocaust; Anti-Fascism. Translated by Nikolina Jovanović Zagreb: Zagreb Jewish Community, 1997.

Goldstein, Slavko, and Ivo Goldstein. Jews in Jasenovac. Translated by Nikolina Jovaniovic´. Jasenovac Memorial Area, 2001.

Gumz, Jonathan. “German Counterinsurgency Policy in Independent Croatia, 1941–1944.” Historian 61, no. 1 (1998): 33–51.

———. “Wehrmacht Perceptions of Mass Violence in Croatia, 1941–1942.” Historical Journal 44, no. 4 (2001): 1015–38.

Herzstein, Robert Edwin. Waldheim: The Missing Years. New York: Paragon House, 1989.

Hewitt, William L. “Ethnic Cleansing: Bosnia.” In Defining the Horrific: Readings on Genocide and Holocaust in the Twentieth Century. New York: Prentice Hall, 2003.

Hoare, Marko Attila. ,http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/08/05/croatias-ustashasfrom-treason-and-genocide-to-simple-national-embarrassment. (accessed 16 September 2009).

———. “The Ustas.a Genocide.” South Slav Journal 25, no. 1–2 (2004): 29 –38.

———. Genocide and Resistance in Hitler’s Bosnia: The Partisans and the Chetniks, 1941– 1943. London: Oxford University Press, 2006.

Jansen, Hans. Pius XII. Chronologie van een onophoudelijk protest. Kampen: Uitgeverij Kok, 2003.

Jelinek, Yeshayahu A. “Bosnia-Herzegovina at War: Relations between Moslems and Non-Moslems.” Holocaust and Genocide Studies 5, no. 3 (1990): 275 –93.

Jezernik, Bozidar. Wild Europe: The Balkans in the Gaze of Western Travelers. London: Saqi Press, 2003.

Job, Cvijeto. Yugoslavia’s Ruin: The Bloody Lessons of Nationalism, a Patriot’s Warning. Lanham, MD: Rowman & Littlefield, 2002.

Kennedy, David M., Margaret E. Wagner, Linda Barrett Osborne, and Susan Reyburn The Library of Congress World War II Companion, edited by David M. Kennedy, Margaret E. Wagner, Linda Barrett Osborne and Susan Reyburn. New York: Simon & Schuster, 2007.

Klaus Barbie and the U.S. Government: A Report to the Attorney General of the United States. Washington, DC: Criminal Division, US Department of Justice, 1983.

Kočović, Bogolub. Zrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. London: Nase delo, 1985. Lituchy, Barry, ed. Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies.New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Lukić, Dragoje. Rat i djeca Kozare. Belgrade: Književne novine, 1990.

MacDonald, David. Balkan Holocausts? Serbian and Croatian Victim-Centred Propaganda and the War in Yugoslavia. Manchester: Manchester University Press, 2002.

Melman, Yossi. “Tied up in the Rat Lines.” Ha’aretz, www.haaretz.com/hasen/spages/ 670245.html. (accessed 16 September 2009).

Milan, James V., and Patrick Brogan. Soldiers, Spies and The Ratline: America’s Undeclared War against the Soviets. New York: St. Martin’s Press, 1998.

Miletić, Antun. “Establishing the Number of Persons Killed in the Jasenovac Concentration Camp 1941–1945.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy. New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Neitzke, Ron. Ustaša Gold. Washington, DC: Office of the Historian, Department of State, April 1999.

Novaković, Nenad., ed. Crimes in the Jasenovac Camp. Translated by Dragica Banja. Banja Luka: Croatian Commission for Establishing Crimes of Occupying Forces and their Assistants, 2000.

Nyström, Kerstin. “The Holocaust and Croatian National Identity: An Uneasy Relationship.” In The Holocaust on Post-War Battlefields: Genocide as Historical Culture, edited by Klas-Go¨ran Karlsson and Ulf Zander. Malmo: Sekel Bafo¨rlag, 2006.

Paris, Edmond. Genocide in Satellite Croatia, 1941–1945. Chicago: American Institute for Balkan Affairs, 1961.

Phayer, Michael. The Catholic Church and the Holocaust, 1930–1965. Bloomington: Indiana University Press, 2005.

Popovic, Thomas. “Primary Sources on the Persecution of Minorities in the Independent State of Croatia, 1941–1945.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy. New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Price, Monroe. “Memory, the Media, and Nato: Information Intervention in Bosnia/Hercegovina.” In Memory and Power in Post-War Europe: Studies in the Presence of the Past, edited by Jan-Werner Mu¨ller. Cambridge: Cambridge University Press, 2002.

“Principles of the Ustas.a Movement.” Translated by Sinisa Djuric. In The Pavelic´ Papers, ,http://pavelic-papers.com/documents/pavelic/ap0040.html. (accessed 16 September 2009).

Prpa-Jovanović, Branka. “The Making of Yugoslavia: 1830–1945.” In Burn this House: The Making and Unmaking of Yugoslavia, edited by Jasmina Udovički and James Ridgeway.Durham, NC: Duke University Press, 2000. Ramet, Sabrina. Balkan Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to the War for Kosovo. Boulder: Westview Press, 1999. ———. “The NDH—An Introduction.” Totalitarian Movements and Political Religions 7, no. 4 (2006): 399 –408. Redžić, Enver. Bosnia and Herzegovina in the Second World War. Abingdon: Routledge, 2005.

Rivelli, Marco Aurelio. Le Ge´nocide occulte´:Etat inde´pendent de Croatie 1941–1945. Translated from the Italian by Gaby Rousseau. Lausanne: L’Age d’Homme, 1998.

Rosenbaum, Eli M. “Jasenovac as Encountered in OSI’s Investigations.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy. New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Sabolevski, Mihael. “Jews in the Jasenovac Group of Concentration Camps.” In Anti-Semitism, Holocaust, Anti-Fascism. Zagreb: Jewish Community, 1997.

Sabolić,Štefica Serdar. “Stara Gradiška: Camp V of the Jasenovac System of Concentration Camps—The Croatian Women’s Camp.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy. New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Šajer, Eduard. “The Stench of the Crematorium.” In We Survived: Yugoslav Jews on the Holocaust, edited by Aleksandar Gaon. Belgrade: Jewish Historical Museum, Federation of Jewish Communities in Yugoslavia, 2005.

Shelah, Menachem. “The Catholic Church in Croatia, the Vatican and the Murder of the Croatian Jews.” Holocaust and Genocide Studies 4, no. 3 (1989): 323–39.

Švarc, Božo. “The Testimony of a Survivor of Jadovno and Jasenovac.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy. New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Todorova, Maria. Imagining the Balkans. New York: Oxford University Press, 1997. Tomasevich, Jozo. War and Revolution in Yugoslavia, 1941–45: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press, 1975. ———. War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press, 1981.

Vejnović-Smiljanić, Mara. “The Suffering of Children and their Mothers in the Stara Gradis.ka Ustas.e Concentration Camp.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy. New York: Jasenovac Research Institute, 2006.

Wolff, Larry. Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment. Stanford: Stanford University Press, 1994.

Žerjavić, Vladimir. Gubici stanovništva Jugoslavije u drugom svjetskom ratu. Zagreb: Naprijed, 1989. “The Most Likely Numbers of Victims Killed in Jasenovac.” In Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies, edited by Barry Lituchy.New York: Jasenovac Research Institute, 2006.