terorizam

Miodrag Ranković

B e o g r a d

Pregledni naučni članak UDK: 323.28(100)

Primljeno: 25. 04. 2005.

SAVREMENI/GLOBALNI TERORIZAM: SOCIOLOŠKI PRISTUP

Contemporary/Global Terrorism: Sociological Approach

ABSTRACT Notion of terrorism and its contemporary/global form is analyzed in the paper.

Special attention is given to emphasizing most important characteristics of separatist-

secessionist terrorism today. Potentials and perspectives of Islam terrorism is analyzed at

the and of the paper.

KEY WORDS contemporary/global terrorism, sociological approach, separatism

APSTRAKT U radu se analizira pojam terorizma i njegov savremeni/globalni oblik.

Posebna pažnja se pridaje isticanju najvažnijih karakteristika separatisičko-secesionističkog

terorizma danas. Na kraju rada se analiziraju potencijali i perspektive islamskog terorizma.

KLJUČNE REČI savremeni/globalni terorizam, sociološki pristup, separatizam

Od nominalne ka suštinskoj definiciji savremenog/globalnog terorizma

Poreklo termina terorizam je u latinskom: terror, preuzet u francuskom jeziku: terrorisme, terroriser, u značenju sredstva zastrašivanja, nasilja, do uništavanja vrednosti i ljudskih života. Istorijski se obično vezuje za jakobinsku diktaturu, kao i za Oktobarsku revoluciju u Rusiji (»crveni« i »beli teror«). Postoji srodnost terorizma i ekstremizma (nacionalistički, levičarski, konfesionalni i dr.). Po nekim osobenostima, neustrašivosti i samoubilačkom žrtvovanju aktera, sličan je japanskim »kamikazama«. Savremeni/globalni terorizam karakteriše teritorijalno širenje, obuhvatajući čitave svetske regione, potom njegovo umnožavanje i pojačavanje intenziteta terorističkih akata. Globalni terorizam se sve više pokazuje kao vrsta rata postindustrijske ere.

Sa ovim obeležjima se ipak ne iscrpljuje odrednica globalnog terorizma. Neke značajne osobenosti se pokazuju u zemljama koje su direktno ugrožene spolja u otporu, kao nastavak izgubljenog rata, kao poslednje moguće sredstvo, svodeći se,

314 SOCIOLOGIJA, Vol. XLVI (2004), N° 4

samim tim, na uski krug učesnika, ekstremnih pojedinaca i grupa. Stoga se do pouzdanije i potpunije definicije može doći samo praćenjem tekućih zbivanja na svetskoj sceni, naravno, sa preovladavanjem ideoloških predznaka i samoodređenja, koja, po pravilu, nemaju neki negativan smisao.

Po svoj prilici je prošlo vreme kada su kriminal, korupcija, narkomanija i mafijašenje, provala nasilja, sada i terorizam i izbeglištvo u društvenim naukama izdvajani u oblast socijalne patologije. U međuvremenu su se granice pomerile, ovi fenomeni su zahvatili čitav svet i srasli sa strukturama i funkcijama velikih sistema. A to možda najviše važi za terorizam, naročito zbog njegove brutalnosti i izazivanja masovne nesigurnosti u svakodnevnom životu. Stoga i proučavanje ove problematike nalaže opsežna posmatranja, izradu specijalne hronologije i iskustvene evidencije, korekcije i dopune u tipologiji, i drugo. Shodno tome, i ovaj prilog je uglavnom pristup i tematski izbor.

Od klasifikacije ka tipologiji savremenog/globalnog terorizma

Doskoro su navođene dve glavne vrste terorizma: ekstremno separatistički i državni. Prvi je odavno na evropskoj sceni (baskijski, korzikanski, albanski i dr.), iznimno i u SAD-u (»Teksas Republika«, »Beli nacionalisti« i dr.). »Državni terorizam« je takođe poznat odranije (nacistički, staljinistički). Talasi globalizacije su doneli »međunarodni virus terorizma« (izraz Malkolma Rifkina) ili »globalni

terorizam«, danas u dve glavne i međusobno suprotstavljene varijante. Jedna je u krilu islamskog fundamentalizma sa aspiracijom stvaranja »svetske islamske zajednice«; taj terorizam je ilegalan, utopistički, izrazito verski i osvetnički (otuda uobičajeni naziv »verski terorizam«). U borbi za »prioritetni američki prostor« i »novi svetski poredak«, sa amblemom demokratije, u sklopu ekonomske i političko-vojne ekspanzije, američki State Department takođe pribegava terorističkim akcijama, često radi veće efikasnosti, odnosno manjih troškova, umesto pokretanja kompletnih vojnih efektiva. Tako se došlo do razlikovanja »lošeg« i tobože »dobrog terorizma«. Ono što se sada zbiva pred našim očima je njihova konfrontacija, s tendencijom pretvaranja u neku vrstu rata.

Aktuelno sociološko proučavanje može da otpočne od prethodne osnovne klasifikacije i pretpostavke da je u pitanju jedna svetska pojava i to u stalnom porastu, iako su izvori često i naizgled lokalni. Međutim, povezivanje svih izvora i akciono ukrštanje prevladava ovaj privid fragmentacije i prolaznosti. Uz to su česti i paradoksi, kao u slučajevima da se, u ciljevima i organizaciji, različiti terorizmi ukrštaju, pa i sarađuju. Osama bin Laden, svojevremeno obučavan u SAD-u (CIA) i potom angažovan protiv Sovjeta u Avganistanu, živi je svedok tog paradoksa »globalnog terorizma«. Tako se čitava analitička šema savremenog terorizma

Miodrag Ranković: Savremeni/globalni terorizam: sociološki pristup 315

komplikuje i usložnjava, upućujući nas na rekonstrukciju glavnih istorijski relevantnih i aktuelnih zbivanja. Analitička disekcija se time prenosi na dinamički plan, u kojem pojave i tendencije postaju jasnije, a uzroci i posledice menjaju mesta.

U ekološkom pogledu, taj terorizam još nije pokrio čitavu zemaljsku površinu. Dok se lokalno fragmentiran odavno održavao u regionima Azije i Okeanije, tokom XX veka najizrazitiji je bio u zapadnim evropskim regionima (Italija, Španija, Francuska, Velika Britanija, Balkan) i delimično u SAD-u, uglavnom kao ekstremna struja glavnih separatističko-secesionističkih pokreta. Reklo bi se i ne sasvim slučajno: kada su se takvi pokreti rasplamsali u zemljama Bliskog istoka, potom i na severu i istoku Afrike, u nekim slučajevima kao nastavak rata tamošnjih država, pojavio se i jačao terorizam. To daje povoda da se prethodna klasifikacija dopuni prema regionalnim osobenostima, razlikujući evropski terorizam od dalekoistočnog, bliskoistočnog, azijskog, a možda i sa još užom lokacijom (italijanski, španski, balkanski, francuski i dr.). Naravno da su sve te podele vrlo uslovne i preliminarne, pogotovo ako se ima u vidu geografski raspon tj. mesto izvršenih akcija i terorističkog organizacionog jezgra, kao i razlike u permanenciji i žestini udara. »Evropski terorizam« je pretežno individualistički i lokalan, obično uperen protiv visokih zvaničnika i vremenski dosta proređen. »Arapski terorizam« je, sudeći prema akterima i zahvatu masovan i, s osloncem na svoje ispostave van centra, deluje praktično u svim zemljama/kontinentima, i po tome je zaista »globalan«. S obzirom na svirepost i posledice koje za sobom ostavlja, mogu se povlačiti uporedne linije prema kriterijumu »anti-civilizacijske granice«, svakako relevantne za tipološke konstrukcije.

Separatističko-secesionistički terorizam

U svojem prilogu o terorizmu i njegovim izvorima, Ivan Šijaković polazi od kolektivnog, odnosno etničkog identiteta1. To jeste jedan izvor, ali sa napomenom da terorizam nije organski ugrađen i svojstven ovom identitetu, već se javlja tek u određenim situacijama, recimo u slučaju poraza u ratu i na nivou osujećenosti. Jer, osujećenost maksimalizuje identifikaciju sa kolektivitetom i njegovom tragedijom, a teroristički incentiv potencira svest o ugroženosti i nemoći da se integritet zaštiti regularnim sredstvima. Uz to, separatističko-secesionistički terorizam ima svoje faze i transformacije, naročito one u menjanju mesta između cilja i sredstava, kao čina osvete i dr. Čečenski secesionisti, na primer, prešli su na taj terorizam posle izgubljenog rata. I po pravilu je taj terorizam iz osujećenosti najsuroviji, pojačan verskim fanatizmom i ratničkom tradicijom. To se pokazalo u slučaju uzimanja dece za taoce u Beslanu (Severna Osetija), u akciji koju su planirale čečenske i inguške

———— 1 Ivan Šijaković, »Terorizam i problem identiteta«; Sociologija br. 3, 2002. (str. 241-254).


vođe Šamil Basajev i Aslan Mashadov. Stoga terorističke akcije privlače fanatike, pogotovo religiozne ljude u svom fanatizmu lišene lične odgovornosti, kod kojih su česte zamene cilja sa osvetom i nerazlikovanja dužnih i nevinih (zatečenih). To važi ne samo za separatističko-secesionističke, nego i za uzvratne mere državnog poretka, koje mogu biti i nemilosrdne represalije, da bi se sve nastavilo u međusobnom uzvraćanju, pri čemu strane menjaju mesta kao izazovi i odgovori, uzroci i posledice, kao teroristički akti i legalne sankcije.

Prethodnu konstrukciju potvrđuju primeri klasičnog/evropskog terorizma, ali i njegovo potonje širenje na druge kontinente. Pored toga, separatističko-secesionistički terorizam je karakterističan za male zemlje, za tzv. »periferijske etnije«, probuđene u eri modernizacije i »proleća nacija«2. A to širenje nije samo ekološko nego i strukturalno, naročito uključivanjem verske komponente. Tako nastaje »dvokomponentni«, pa i »višekomponentni terorizam«. Terorizam IRA je čak izrazito verski, iako je po ciljevima secesionistički i samo donekle mu je sličan pokret za samostalnu Baskijsku državu (ETA). I dalje, što su ovakvi pokreti trajniji i terorističke metode su surovije, to je takođe evidentno na prethodnim primerima, dok je militantnost onih skorašnjih nešto blaža. Takav je primer »Revolucionarne armije Bretanje« (BRA). Donekle je sličan korzikanski terorizam, koji sprovodi »Front nacionalnog oslobođenja Korzike« (FIKS), jer se ograničava na povremene i pojedinačne likvidacije predstavnika francuske uprave. I ovaj terorizam je »dvokomponentan«, time što održava jednu antihegemonističku dimenziju. Ali, kod svih preovladava nacionalistička usmerenost, druge komponente ove prethodne više ili manje pojačavaju ili dopunjavaju.

Širenje separatističko-secesionističkog terorizma prati njegovo usložnjavanje novim varijantama. To se naročito pokazuje, na primer, kod čečenskog i kosovsko-šiptarskog terorizma; oba osciliraju između terorističkih akcija i povremenog prerastanja u »rat niskog intenziteta«. Na evropskom jugoistoku i njegovim pribrežnim prostorima Azije, u zemljama i u vreme raspada socijalističkih društvenih uređenja, vidljivi i značajni su bili implantati američke ekspanzije »širenje NATO-a na istok« (američki kongres i danas finansijski pomaže separatiste na Kavkazu). To je novo izdanje »globalnog terorizma«, sa tendencijom prevazilaženja okvira ultranacionalizma. Radi se o tome da ovaj proces usložnjava, a ujedno i razuđuje granice terorizma, samim tim i tipologiju koja je na početku ovog rada navedena i potom dopunjavana.

Balkansko separatističko-secesionističko klupko je možda najbolji primer za prethodnu konstataciju. Secesionizam je u nekadašnjoj Jugoslaviji pokrenuo sve nacije, pa i nacionalne manjine, s nastojanjem da se šiptarski secesionizam na Kosmetu prenese na Makedoniju i izazove sukobe »malog rata«. NATO je to ———— 2 Šire o separatističko-secesionističkim pokretima u svetu u radu: Miodrag Ranković, »Tokovi i

kontradikcije ‘postsuverenizacije’«, Srpska slobodarska misao, br. 4, 2003. (str. 30-115).


iskoristio i stavio se na stranu onih struja kojima je odgovarao raspad SFRJ. Sličan scenario je ostvaren i na prostorima bivšeg SSSR-a, kao u slučaju čečenskog secesionizma. I tamo su se, tri puta, smenjivale faze terorističkih akcija sa razbuktavanjem »rata niskog intenziteta«, tj. borbe »federalnih snaga« i »pobunjenika« (sada u fazi »čišćenja« i povremenih terorističkih diverzija). Ne bez razloga, ovi sukobi su u ruskoj štampi označeni kao »rat sa islamom« ili »treći čečenski rat«. Sledi novi pokušaj da se terorizam prenese na rusko tlo pošto je rat tako reći izgubljen (ostao bez očekivane spoljne podrške). Primer je eksplozija u vagonima moskovskog metroa (6. februara 2004. god.), iza koje stoji Mashadovljev saradnik Abu al Valid. U svim navedenim slučajevima, sličnosti su evidentne, ali sa različitim ishodima i izvedenim pretpostavkama. Velike i moćne države duže i lakše se nose sa separatističko-secesionističkim pokretima i njihovim terorizmom, bar do sada je tako bilo. »Mali« teže podnose terorizam, pogotovo kada se infiltriraju strani faktori s nastojanjem da se taj terorizam uklopi u strategiju današnjih velikih sila.

Sa širenjem separatističko-secesionističkih pokreta u zemljama u razvoju još i više se usložnjavaju ovi pokreti i njihovi teroristički izdanci. Za primer je separatistički pokret Čingaleza sa budističkom komponentom; ponovno uspostavljanje »Republike Turkestan«, pored domaćih muslimana, podržavaju i neke muslimanske zemlje (Kazahstan, Kirgistan, Turska), dok separatizam Ujgura (pokret »Istočni Turkestan«), pored muslimanske, sadrži i jednu proameričku komponentu (angažovanje Erkina Sintekina, američkog novinara ujgurskog porekla). Takođe je slojevit i terorizam Talibana u Avganistanu, potom dugoročni revanšizam Kurda ili onaj u petougaoniku: Palestina, Sirija, Egipat, Liban i Izrael. Naposletku se ovakva globalizacija terorizma proširuje i na afričko i južnoameričko područje. Ovde gotovo da se ne može govoriti o »čistom« (evropskom) terorizmu, destruktivizam se javlja u nekakvim sublimiranim vidovima i u sklopu ratova »legalnog ritma«, najčešće između sukobljenih lokalnih plemena, u nekim i sa antiameričkom komponentom (Bolivija, Gvatemala, Ekvador). Zbog toga ostaju na lokalnom planu i kao mešavina separatizma i unitarizma.

Postoje, dakle, izvesne korespondencije između ekstremnog nacionalizma i osobenosti separatističko-secesionističkih pokreta i njihovih terorističkih izdanaka. Nekakva »globalizacija terorizma« je očigledna, ali uglavnom u prostornom širenju i umnožavanju. Ali, tim umnožavanjem, ova globalizacija pokazuje izvesnu dvojstvenost i neke prateće paradoksalne pojave i tendencije. Pojačavajući ekstremni nacionalizam, ona postaje prepreka tokovima modernizacije, pa i same globalizacije u njenom prvobitnom značenju (»širenje jedinstvenog prostora«). Svojom protivrečnom prirodom i pratećim paradoksima, ona se predstavlja kao »uvrnuta globalizacija«. Inače, kako objasniti da je ona donela degradaciju Rusa na status nacionalne manjine (u Ukrajini 20%, u Belorusiji 11,5%) ili da su Srbi u Hrvatskoj i Makedoniji izgubili takav status; kako separatističko-secesionističke pokrete uskladiti sa tendencijom njihovog spajanja sa vojno-političkim blokovima i,


zapravo, šta se tu bitno menja osim ideološkog predznaka? Jedan pravac istraživanja upravo može tako da se usmeri.

Spirala savremenog/ globalnog terorizma

Od prvog napada na »World Trade Center« (1993. god.) od strane »Gamaa Islamia« do Menhetna, 11. setpembra 2001. god., zbilo se niz sličnih diverzija. Napad u Oklahoma Sitiju (1995. god.) jedan je takav primer, sa 168 mrtvih i 500 ranjenih. Usledio je potom napad na bazu u Saudi Arabiji, kao i na olimpijski park Atlante (1996. god.). Od podmetnute eksplozije cisterne poginulo je 19 američkih vojnika (1998. god.). Smatralo se tada za primere »ultra terorizma«. Preko terorističke grupe »El Asnar« došlo je do povezivanja arapskih i alžirskih islamista i njihovog tajnog obučavanja (u Francuskoj); pojavljuju se »mudžahedini«, borci za islam na svim stranama sveta. Amerikanci su najzad shvatili da nisu u pitanju samo »organizovane sabotaže«, pa su započeli mere »globalne zaštite«.

I evropski lideri su jedno vreme očekivali da će se islamski terorizam ograničiti na afričko područje, a da će se dalekoistočni utopiti u separatističkim sukobima i time lokalizovati. Tek posle niza diverzija, uključujući i rušenje turističkog centra na Baliju, postalo je jasno da su diverzije prvenstveno uperene protiv Amerikanaca (još su trajali masakri egipatskih islamista protiv »nevernika«, takođe i alžirskih). Ujedinjenjem »Džihada« i »Gamaa Islamie« (novi vođa Omer Abdul Rahman) proklamovana je borba protiv SAD i čitavog ujedinjenog i bogatog Zapada. Mula Omer i bin Laden su ojačali bliskoistočni terorizam i udenuli mu taj antizapadnjački i antijevrejski naboj. Onda se američki establišment opredelio za »zaštitne mere« i »preventivnu zaštitu«, prihvatajući izraelski revanšistički kurs. U celini uzevši, terorizam se zaista »globalizovao«, tj. internacionalizovao. Još nisu bili jasni ideološki elementi, sve je pokrivao termin »postindustrijskog varvarstva«.

Stupanjem u rat protiv Avganistana (7. oktobra 2001. god.), SAD sa svojim saveznicima (britanske i jedinice Alijanse Severa) otpočele su čin odmazde za Menhetn i Pentagon. Ali, odmazda nije bila jedini povod za vojni intervencionizam. Naime, u vreme kada su SAD podstrekavale Irak protiv Irana, isporučivale su materijal koji se mogao koristiti za proizvodnju balističkog oružja. Za vreme rata sa Iranom, u iračkom štabu bilo je angažovano oko 60 američkih oficira u funkciji savetnika za balistiku. I, da paradoks bude veći, Amerikanci su, združeni sa Britancima, preduzeli opsežnu vojnu intervenciju protiv Iraka (19. marta 2003. god.), pod izgovorom da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništavanje. A, kada su, posle 3 nedelje, vojne operacije okončane, ispostavilo se da u trezorima nema takvog naoružanja i da su fakture za izvoz 500 tona uranijuma (iz Nigerije) falsifikovane kako bi se rat protiv Iraka opravdao. Slična ujdurma se pokazala i sa


naoružavanjem Šiptara na Kosmetu, koje Amerikanci nisu proglasili za teroriste, niti ih je brinulo koliko je Srba poubijano, pojedinačno ili grupno, iz zasede ili u borbi protiv tadašnjih legalnih organa poretka.

Iz političko-pragmatičkih razloga, pojedinci i odredi OVK nisu bili tretirani kao teroristi. Na takvim primerima se pokazuje da se državni terorizam nadovezuje na politički pragmatizam i da ih je u nekim slučajevima teško razlikovati. Ovaj pragmatizam ima i svoje karakteristične osobenosti, prepoznatljive u pojedinim ličnostima, kao što su Ričard Holbruk i general Lesli Klark. Naime, general je znao da se 24. aprila 1999.god. u zgradi RTS-a nalaze novinari i službenici, pa ipak je poslao svoje bombardere da je ruše. Bio je to konkretan slučaj državnog terorizma. Kasnije će general Šelton reći da »Lesli ima problema sa svojim karakterom i identitetom«.

Amerikanci su imali i svoj »unutrašnji terorizam« (borci »Republike Teksas«, »Biblioteke belog plemena«, slučaj Timoti Mekvej i dr.); godine 1997 identifikovano je 856 militantnih grupa. Zato CIA i FBI zaziru od mogućnosti saradnje između domaćih i islamističkih terorista. Ipak je »spoljni terorizam« za sve vreme bio glavni. Amerikanci su u Somaliji ubili 13000 građana, pre toga u Vijetnamu preko milion ljudi i spalili na hiljade naselja; na Srbiju su bačene bombe sa osiromašenim uranijumom, ubijeno 2500 civila (785 dece pod ruševinama). Sve su to akti terorizma, kažnjivi po osnovu Ženevske konvencije iz 1936. god. i prema odgovarajućim odredbama UN. Po tome je agresija na SRJ 1999. god. udenula NATO-u komponentu terorističke organizacije. I obuka timorskih »odreda smrti« (američki program »gvozdene ravnoteže«), pa priprema oružanog rušenja nekih režima (Aljende, Mosadik) ili obuke specijalaca u školi SOA (»škola ubica«, osnovana 1969. god.) i više ubistava (nadbiskup Romero i još 13 ljudi u San Salvadoru, naš savetnik Goran Žugić) ili slični »učinci« generala Morijega, Romera Garsije, Ruana Bastilje i dr. Karakterističan je podatak da je 1999. god. budžet Pentagona iznosio 30 milijardi dolara i da se od tada stalno povećavao.

Rat u Avganistanu bio je značajan ne samo za Ameriku nego i za Rusiju (Čečenija), takođe i za Pakistan i Indiju (Kašmir). Naime, neuspeh sovjetske intervencije i pobeda mudžahedina dali su krila islamskom fundamentalizmu i pojačali njima svojstven terorizam. Posle ovoga rata, pomera se njegov centar u Saudi Arabiju i Sudan; stvaraju se i novi islamski teroristički centri – u Kašmiru, Alžiru, na Filipinima i dr. A rat protiv Iraka prvi put je SAD lišio evropskog savezništva (protivljenje Francuske, Nemačke i Rusije). Taj rat protiv Iraka pojačao je neke ranije ispoljene karakteristike »permanentnog rata«, ne samo u intenzitetu sukoba nego i rasulu u zemlji, pa i čitavom regionu. Godinu i po dana posle završetka ratnih operacija, stanje u Iraku se stalno pogoršavalo. Stara kombinatorika sa marionetskom vladom nije donela očekivane rezultate (primirivanje u zemlji); potpuno je obustavljen izvoz nafte sa juga Iraka; nastavljaju se, pa i pojačavaju


sukobi između vojske i diverzanata (sukobi u Faludži, Nadžafu, Kutu, Karbali, granatiranje švedske ambasade). SAD su prinuđene da izdvajaju nova finansijska sredstva za saniranje ovakve situacije, da se obrate za pomoć u vojnim snagama drugih zemalja (za sada, pored snaga SAD, Velike Britanije, Italije i Holandije, skupa oko 150000, još i snage Rumunije, Češke, Poljske, Novog Zelanda, ukupno oko 3500). Tako se i pojavio termin »Bušov Vijetnam«. Islamisti računaju na lojalnost 1,2 miliona istovernika u 57 islamskih zemalja i u drugim zemljama sveta. Teroriste prožima fanatizam osvete, pojačane mržnjom prema svetskim bogatašima i osvajačima. A to je davno naslutio Džordž Kenan (6,3% Amerikanaca na svetu raspolaže sa oko 50% svetskog bogatstva). Time se donekle objašnjava zašto je, prema nekim procenama, čak 90% globalnog terorizma upereno protiv SAD. Antiamerikanizam sve više postaje spona islamističkih i drugih terorističkih struja (Al Kaida, teroristi Hezbolaha, Amal, Dava i dr.). Napad automobila-bombe na australijsku ambasadu u Džakarti usmrtio je 10 i ranio preko 100 lica (slučajnih prolaznika) u organizaciji »Džamiat islamie« (bliska Al Kaidi). Tako se akcije Al Kaide sve više šire i povezuju, proširujući svoj front i protiv američkih saveznika, preteći i ostalima koji imaju vojsku u Iraku (Australija ima oko 1300 vojnika). Sa tragedijom u Beslanu i onom u Španiji i sada u Džakarti, može se govoriti o »novoj dimenziji globalnog terorizma« (izraz koji je počeo da cirkuliše u svetskim medijima). »Globalni terorizam« je postao integralni deo sadašnjeg sveta, krize demokratije i humanosti, talasa postmoderne i devalvirane socijalističke utopije.

Ovakve ocene su prihvatili mnogi intelektualci i diplomate na Zapadu. Džon de Karea je direktno optužio Džordža Buša Juniora zato što je oko sebe okupio sve same konzervativce, ipak verujući u »povratak prave Amerike«. U tom kontekstu je karakterističan slučaj američke kvaziheroine Džesike Lind, medijski favorizovane, kako bi uveličala pobedu u Iraku. A proširena je i lista lica kojima je zabranjen ulazak u SAD, iz »bezbednosnih razloga«. Svi ti slučajevi ponešto objašnjavaju, ali ne i pravu prirodu i izvore današnjeg američkog državnog terorizma. Samo što su vojne operacije u Iraku završene i Sadam Husein uhvaćen, Amerikanci su najavili nove inicijative. Prvo je na red došla Gruzija, još jedna »mirna revolucija« po standardnom scenariju, koju sada nastavlja Mihail Sakašvili. U planu je Zakavkazje, u prilici sukobi između Severne Osetije i Ingušetije, uskoro verovatno i nekadašnji »Staljinov klin« (teritorija između Pruta i Dnjestra), uz asistenciju zainteresovane Rumunije. Da li je time već markirana i nova teritorija terorističkih akcija? A »rat niskog intenziteta« ne vodi se samo gerilski, u gradovima eksplodiraju »automobili- bombe«, sve su češće pojedinačne otmice i ucene posredstvom talaca, javna pogubljenja (pred TV kamerama), bin Ladenove pretnje sračunate na izazivanje atmosfere straha, jačeg nego što je svojevremeno bila fama o »boljševičkoj opasnosti«.


Koreni, ideološki izdanci i suočavanja

Sa najvišeg mesta, govornice SAD, objavljen je »globalni rat protiv

terorizma«. To je prva takva objava rata u XXI veku. Neposredni povodi su poznati: rušenje »bliznakinja« na Menhetnu i Pentagona. Od tada, SAD imaju pokriće za dalje vojne inicijative, još i sa argumentom preventivnog delovanja. Nešto ipak ostaje nejasno ili se samo naslućuje. Naime, terorizam danas obuhvata široku skalu destruktivno-razornih akcija, ali i raznovrsnih protivnika, na globalnom i lokalnom planu. Uzmimo masakr »Dan Ašure«, velike šiitske svetkovine (početkom marta 2004. god.) sa preko 180 mrtvih, istovremeno i obračun između šiitskih i sunitskih muslimana u Bagdadu, Karmali i Keti. Takva zbivanja komplikuju čitavu situaciju, neprijateljske strane se ukrštaju, glavni i pomoćni, aktuelni i potencijalni, neposredno angažovani i oni na koje se računa da će prihvatiti američku inicijativu itd. Mnoga pitanja iz tog konteksta rešavaju se prema konkretnoj situaciji. Recimo, Moamera Gadafija Zapad je doskoro tretirao kao muslimansko-terorističkog saučesnika, a sada se takva ocena izostavlja. Tako, »globalni rat protiv terorizma« fluktuira prestrukturisanjem snaga, smenjuju se različiti ritmovi i faze sukoba i povremenih zatišja. Pa, verovatno i zbog toga je usledila ona generalna opomena svima »koji nisu protiv terorizma« da su »protiv nas«. Naposletku je i prividni paradoks da suprotstavljene snage jedna drugoj pripisuju iste kvalifikative, koriste sličnu argumentaciju, logiku i jezik.

U poslednje vreme sa doktrinom preventivnog rata je lansirano i »pravo

prvog udara«. U oba slučaja je to produžetak »prava veta« u svetskoj politici, pravo koje je zastupao Dž. Kenan, a koje legalizuje ekspanziju velikih sila. »Rat terorizmu« olakšao je recepciju ovog »prava« i proširio manevarski prostor za ovu ekspanziju. Svojevremeno je ovo »pravo« počelo da se primenjuje protiv Nikaragve (u vreme Reganovo), zbog tobožnjeg »urgožavanja SAD«. Neki autori su ovaj »američki džihad« poravnali sa odgovarajućim muslimanskim. Sticajem okolnosti, »pelcer« ove doktrine je preuzet iz samurajske ratničke tradicije, koju su Japanci demonstrirali napadom na američku pomorsku bazu Perl Harbur, u II svetskom ratu. Njena američka verzija, ali i kritička ocena, upućuju na nekoliko najvažnijih momenata.

Prvo. Kada je u pitanju Irak: ni pre, ni posle rata nije dokazano da su snage Sadama Huseina raspolagale tajnim oružjem za masovno uništavanje. Nije dokazana ni Huseinova povezanost sa terorističkom organizacijom Al Kaida. S obzirom na to, naravno da otpadaju argumenti za prevenciju i samoodbranu. Rat u Iraku zato se može kvalifikovati kao oružana agresija na jednu u svetu priznatu suverenu državu i svi slični slučajevi kao akti državnog terorizma.

Drugo. Obrazloženje ove doktrine u verziji Blerovog diplomate Roberta Kupera: tradicionalna ratnička logika preneta je na sadašnje uslove u svetu, u kojem,


navodno, postoje tradicionalna, klasična državna uređenja i postmoderna društva. Sledi da je odbrana postmodernih društava prioritetna i da se u slučajevima njihove neposredne ugroženosti mogu probiti okviri međunarodnog legaliteta. Naravno, čak ako se delimično i usvoji teza o prioritetu tj. odbrani »vodećih«, ostaje neodređenost tj. proizvoljnost u tome koja zemlja može da zastupa i nastupa u ime postmodernog sveta, odnosno koja joj institucija može preneti takva ovlašćenja. Pitanje nije čisto proceduralno, već suštinsko, osim ako se unapred ne podrazumeva da je takav reprezentant SAD. A postoje i druge danas visokorazvijene zemlje u svetu, koje takođe mogu preuzeti deo ovakve odgovornosti i prava. Zemlje kao što su balkanske, od kojih su neke već prihvatile američke ratne pozive, svakako u tome imaju svoju računicu, iako nisu ugrožene od terorizma. Dakle, kao i u drugim domenima svetskih zbivanja i odnosa, terorizam i antiterorizam dopunjavaju se novim satelitizmom.

Treće. Opasnost od terorizma zvanična Amerika projektuje na ceo svet. A niz zemalja nisu opterećene terorizmom, bar ne u tolikoj meri kao SAD, da bi se zdušno odazvale upućenom pozivu. Stoga taj poziv sadrži i komponentu pretnje, indirektnog ucenjivanja. Ovde se umeće pitanje o posledicama »preventivnog udara«. Činjenica je, na primer, da se »uzvratni terorizam« povećao, proširio i doneo nove neizvesnosti. Posle napada na Avganistan i Irak, takva ocena je gotovo jednodušna. A priznanje premijera Tonija Blera, da je omanula britanska obaveštajna služba neuverljivo je i tempirano da ublaži negativne ocene i osude u svetu. Na videlo je izašla još jedna svetska prevara, slična onoj o srpskom genocidu na Kosmetu, neposrednom povodu za bombardovanje SRJ. Međutim, glavni posao je ipak završen, uspostavljena je kontrola nad iračkom naftom, zbog čega je čitava ujdurma i potekla.

Četvrto. Posle tragedije u Beslanu, i Rusi su najavili »preventivne mere« (ruski generalštab, general Jurij Balujevski) kao nužnu meru protiv čečenskih terorista, i to sa mogućnošću upotrebe nuklearnog oružja. Sada i ruski zvaničnici apeluju na svoje saveznike, tražeći saradnju sa NATO-om u zajedničkoj borbi. Objavljene su i nagrade za informaciju o Šamilu Besajevu i Aslanu Mashadovu (300 miliona dolara). Možda je to samo revanšistička i propagandna najava, jer pitanje je kada će udar uslediti i da li će biti kao američki u Avganistanu (kada su najviše stradali civili). Sudeći prema izjavi predsednika Vladimira Putina, iz obzira približavanja sa čečenskim narodom, oštrica će biti uperena direktno prema teroristima. Očigledno je da su Rusi izvukli neke pouke iz dosadašnjeg jevrejskog i američkog »uzvratnog modela«, imajući u vidu složenu situaciju na severnom delu Kavkaza, takođe i delovanje stranih obaveštajnih službi u podstrekavanju terorističkih akcija. U daljem će se pokazati koja je varijanta antiterorizma uspešnija i više odgovara datim okolnostima.


Islamski teroristi svaki izvedeni masakr koriste u medijima za upućivanje pretnji, širenje masovnog straha i stanja neizvesnosti, ponekad označavajući lokaciju sledećeg udara. Organi bezbednosti, iako svesni propagandnih ciljeva, ne smeju da rizikuju i ogluše se na ovakve pretnje. A i same mere pojačane kontrole donekle idu naruku takvoj terorističkoj propagandi. Pretnje Osame bin Ladena u nekim slučajevima imale su željenje efekte, kao kada je Španija povukla svoje trupe iz Iraka. Uz to, kako su ove pretnje upućene čitavoj Evropi, »preventivni rat« preti da se transformiše u međunarodni, zapravo – međukontinentalni. Atmosfera straha i neizvesnosti je svakako različita, pa ipak izgleda najveća u zemljama sa visokim procentom muslimanskog življa (Francuska, Italija). Tako se u nekim evropskim centrima postavlja pitanje da li je trebalo dopustiti toliki priliv muhamedanaca (od nekoliko stotina hiljada posle II svetskog rata, pri kraju milenijuma njihov broj u ovim zemljama narastao je na 12,5 miliona). Jedna neizvesnost, tako, nameće drugu, za koju »preventivni udar« ne važi, ali se neke druge mere prevencije stavljaju na dnevni red. Svi atentati faktički imaju isti cilj zastrašivanja, kao popunjavanje »praznina« i povremenih zatišja.

Potencijali i perspektive islamskog terorizma. Ovo pitanje vredi makar postaviti, iako je danas vrlo složeno, u mnogo čemu nepoznato da bi se moglo nešto zasigurno reći i prognozirati. Ako je već ukazano na »dvokomponentni sastav« islamskog terorizma, pitanje je da li će i dalje tako ostati i koja će komponenta nadjačati. Ova problematika je jednim delom zastupljena u raspravama o »političkom islamu«, sa suprotstavljenim gledištima. Neki islamski intelektualci drže da islamu nije imanentan terorizam, navodno zato jer je to religija mira i tolerancije. Ovakvom tumačenju protivreče brojni sukobi između islamističkih struja. A, zbog antagonizma prema zapadnjačkim vrednostima i »nečistom životu«, neki oponenti borbu protiv terorizma izjednačavaju sa borbom protiv islama (naročito posle 11. septembra 2001. god.). Navodno, netolerantnost i svetske aspiracije sa upotrebom nasilja su neodvojiva sredstva ove veroispovesti i muslimanskog mentaliteta. Problem je u tome što se oba gledišta, u raznim verzijama i naglašenosti, mogu verifikovati u dosadašnjoj istorijskoj praksi ili aktuelno. Izvesno je, ipak, da je islamski fundamentalizam udenuo terorizmu brutalnost i fanatizam, apoteozu žrtvovanja sa verovanjem u inkarnaciju života. To se potvrđuje gotovo svakodnevno, u slučajevima »čovek-bomba« i »automobil-bomba«, takođe i u bezobzirnosti prema nedužno nastradalim na licu mesta.

Karakteristično je da se, svuda gde su SAD vojno intervenisale i uvodile poredak, zametnuo se pokret otpora u nekim vidovima terorizma. To je ono što Amerikanci, zapravo njihov State Department, neće da uvaže: da su koreni novog terorizma u politici ekspanzije s osloncem na vojni intervencionizam i hegemonizam, danas naročito prema muslimanskim zemljama. Naravno da nisu u pitanju čisto verski motivi i antagonizmi, već ekonomski, prvenstveno kontrola nad izvorima energije.


Terorizam sve više zahvata tzv. nerazvijene zemlje. Ta okolnost može da bude polazište za sve dalje, sociološke i druge analize ove svetske pojave. Jedna osobenost je u verskom faktoru, jer je religija u tim zemljama srasla sa etnicitetom, pri čemu verski postulati uključuju i neke socijalno-političke i ideološke implantate, kao u sloganu »prečišćavanje sveta«. U Rusiji, zapravo u Kirgistanu, deluje pokret »vahabizma« i pokret Hizb at Tahrir sa sloganom: sloboda, pravda, obnova kalifata (kao zamena za politički despotizam kompromitovanog socijalističkog poretka). Deo ove ideološke racionalizacije zastupljen je i u katoličanstvu, religiji koja takođe pretenduje na svetski primat (zato i toleriše aktuelni zapadni ekspanzionizam). I opet onaj paradoks, da svaka strana ima svoje argumente i kontra-argumente.

Postoje tendencije/slučajevi da se antiglobalistički pokreti i pojedine njihove akcije »dodiruju« sa terorizmom. Tako je 2002. god. grupa antiglobalista u Johanesburgu planirala da digne u vazduh konferencijski centar Samita za dugoročni razvoj. U demonstracijama je bilo nereda, demolirani su neki objekti, došlo je do sukoba sa organima reda, ali sve to nije doseglo do nivoa terorizma. Nešto slično se može konstatovati i za protestne skupove/demonstracije mase ugroženih »tranzicijom«, koju prati porast nezaposlenosti i socijalnih nejednakosti; blokiranje puteva, štrajkovi i protestni marševi su postali svakodnevica. Pitanje je, međutim, kako će se ovaj »trend« nastaviti, iako nikada otvoreno nije podržan terorizam kao »globalizacija straha«. Ali, u antihegemonističkom tj. antiameričkom opredeljenju postoji jedna skrivena tangenta otpora s pretnjom pobune. Islamski terorizam u tome domenu ima izvesne oslonce, samim tim i šanse da pojača svoj uticaj i dobije u zamahu, tim više što se i na suprotnoj strani javljaju otpori. Britanska štampa, recimo, još objavljuje priloge o nelegalnosti rata u Iraku; jedna posada italijanskog helikoptera odbila je da poleti u Irak. Ali, sve što se dalje kaže ili prognozira, ostaje u sferi nagađanja.

Dalji tok terorističkih aktivnosti na Bliskom istoku umnogome će zavisiti od zbivanja u Iraku, zapravo od antizapadnjačkog raspoloženja, koje je prevashodno verskog karaktera. Islamski terorizam se u Iraku održava u otporu uspostavljanju poretka pod američkim patronatom, protiv iskorišćavanja prirodnih resursa, kao i resantimana koji se već godinama talože zbog poginulih tokom rata i posle. A snage strane koalicije, naravno, imaju svoj plan i manevarski prostor. Američki kongres je brzo reagovao, odobrio je prvu tranšu od ukupno 18,4 milijardi dolara za obnovu Iraka. Pitanje je da li će to oslabiti terorizam, ali verovatno hoće duh unutrašnjeg otpora kod običnog sveta. Drugi momenat je u proklamaciji: promeniti mapu Bliskog istoka. Kada je u pitanju Irak, mora se računati na konfrontacije između Šiita, Kurda i Sunita i posle prihvatanja tzv. prelaznog ustava. Pragmatični Amerikanci će verovatno i ovde primeniti »bosanski obrazac« (specijalni status za glavne zavađene entitete) i neće im previše smetati teokratska država (prioritet postulata islama) u daljem »preuređenju Iraka«. Ali, ako se ta konfrontacija produbi i pređe u neku vrstu prljavog građanskog rata, islamski terorizam će gubiti


antihegemonističku dimenziju, a sa njom i džihadsku ideju svemuslimanskog okupljanja (»Muslimani sveta, ujedinite se protiv svetskih moćnika«). To važi i za Džmabajev poziv da se muslimani ne tuku međusobno (»Naši neprijatelji su Amerika i Velika Britanija«). Jednim delom to zavisi i od verske ortodoksije, ako se istraje u nastojanju da se spreči dalja politizacija islama sa zahtevom »vraćanja religiji« i »sferi ličnog«.

Između osude i tolerancije – na takvom su se mestu našli današnji zvanični svetski arbitri, kao što su UN, EU i druge velike svetske sile, kada je u pitanju »globalni terorizam«. Savet bezbednosti UN nije odobrio, ali zvanično ni osudio agresiju na Irak. I pošto je klasični deo tog rata završen, SB se priklonio »saniranju situacije« i ukazivanju pomoći ugroženom stanovništvu. Dakle, dok je jedan terorizam (islamski) na meti objavljenog »globalnog rata«, drugi (američko-britanski) negde je između osude i tolerancije. A takva je dvojnost moguća, jer je na delu jedna svetska supersila (291 milion stanovnika sa 30941 dolarom p.c. i prvo mesto od privrede do svemirske i zemaljske nauke i tehnologije). Uz to, neki članovi SB su predstavnici drugih velikih sila, takođe suočenih sa hroničnim unutrašnjim terorizmom. Zbog toga a zbog i svojih aspiracija, držale su se po strani ili ograničile na diplomatsko neodobravanje Kina i Indija. Francuska i Nemačka su otkazale svoje sudelovanje u agresiji, ali potom prihvatile »oporavak Iraka«. Time se vodeći deo EU bar donekle iskupio za »grešku« učinjenu napadom NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. god. Preostaje da se na još jednom primeru demonstrira »prisilna demokratija« i okupacija Iraka promoviše u »modernizaciju«. Najveće osude dolazile su sa strane, značajne, ali malo efikasne, kao što je to svetsko javno mnjenje i kritički govor medija.

U smeru daljih socioloških/globalističkih proučavanja

Prema oceni Osame bin Ladena, u sadašnjem trenutku »dinamike uzvraćanja« uspostavljen je »balans terorizma«. Ipak se može reći da je islamski terorizam imao nešto više inicijative, kako u okolnostima iznenađenja, tako i u broju žrtava (masakr u vozu za Madrid, stradanje učenika u Beslanu – Severna Osetija, rasplamsavanje sukoba između okupacionih snaga i iračke gerile)3. Ali, tek kada uslede najavljeni »preventivni udari«, američki ili ruski, pokazaće se da li je Al Kaida još u fazi proširivanja svog operativnog prostora. Slična konstatacija važi i za opredeljivanje

drugih velikih sila i svetskog javnog mnjenja. Posle rušenja bliznakinja (World Trade Center), zapadne sile su podržale bombardovanje Kabula i Kandahara, potom i oružane operacije u Avganistanu. Uzdržale su se Kina i Arapska liga, dok su

———— 3 Podsećamo čitaoce da je ovaj članak završen pre bombaških napada na London i egipatsko letovalište

Šarm el Šejk leta 2005. god. (- prim. red.).


islamske zemlje gotovo listom osudile ovaj američki protivudar. Ali, posle napada na Irak, slika se promenila. Pri tom se pokazalo da su američki poduhvati bili znatno više u centru pažnje svetske javnosti nego slični sa ruske strane.

To bi mogli biti dopunski okviri za dalje razmatranje tipologije svetskog/ globalnog terorizma i njegove hronike. Naspram konstelacije velikih sila, koje direktno nisu ugrožene od ovog terorizma, ali u njegovom dometu, stoji čitava mreža manje ili više povezanih islamističkih grupa i organizacija. Neke su okosnica islamističke ekspanzije i revanšizma (npr. grupa »Hizb-Ut Tahrir«, »Gamaa Islamia«, »Oružana islamska grupa« i dr.), dok su neke druge »mecene« islamskog terorizma, pribavljajući sredstva putem kriminala (šverc droge, »pranje novca«, pa i pljačke banaka). A te razlike su značajne za dalje integracije svetskog muslimanstva kao organizacione i akcione podloge tog terorizma. Neke od tih organizacija i grupacija nisu terorističke, ali su jezgra za širenje na evropskom prostoru (najviše turski i kurdski islamizam). To su takođe potencijali islamskog terorizma, o čemu se već javno govori i ne bez izvesne zabrinutosti i podozrenja.

* * *

Sociološko teorijsko razjašnjavanje o savremenom/globalnom terorizmu može se smestiti u okvir globalizacije, zapravo njenih protivrečnosti. Ukrstile su se »megaintegracije«, koje podstiču spoljnu ekspanziju »razvijenih«, sa separatističko-secesionističkim pokretima zakasnelog nacionalnog i državotvornog konstituisanja »nerazvijenih«. Savremeni terorizam je njihov epifenomen i najdrastičniji vid, u širokoj skali sukoba globalizma i antiglobalizma. Otuda upadljive sličnosti, u »tehnologiji terorizma« naročito, sa razlikama u ideološkim predznacima (modernizacija, ljudska prava, demokratija i građanizam naspram muslimanskog bratstva, kolektivizma i dr.); otuda i »dinamika uzvraćanja«, koja donosi žrtve, ali ne i značajnija rešenja.

Savremeni/globalni terorizam je tragedija današnjeg sveta. Jer, umesto daljeg ljudskog progresa, usledio je progres terorizma s perspektivom novog tzv. »asimetričnog rata« (upotreba nuklearnog oružja, bombardovanje sa velike distance, rušenje saobraćajnica, rafinerija i industrijskih centara, bombe sa osiromašenim uranijumom i dr.). U socijalnim okolnostima su brojni stimulatori terorizma, a najveći u velikoj nejednakosti bogatstva i drugih moći između razvijenih i u razvoju zaostalih zemalja, antagonizama koji proizlaze iz religijskih, tradicionalnih i drugih osobenosti. Tek onda se može govoriti o terorizmu »ludo hrabrih« ili očajnika. Progres terorizma je i u stepenu zahvata politike, tj. političkog pragmatizma, čak i do linije kada ih je teško razlikovati, kao u slučaju NATO bombardovanja SR Jugoslavije. To se delom odnosi i na one koji su to bombardovanje ćutke odobravali, videći u porazu tadašnjeg režima šansu za promenu vlasti.

terorizam

Documents