ГЕОПОЛИТИКА ВОДЕ

*ТАЛАСОКРАТИЈА* -Моћ господара мора-

АУТОР: НенадАрнаут

Београд, децембар 2010

I. Увод

II. Појам геополитике

III. Биографија Алфреда Мехена

IV. Геополитичке и геостратегијске идеје Мехена

V. Стални сукоб господара мора и господара

копна

VI. Елементи поморске моћи

VII. Стратегија хегемона за 21.век

VIII. Сумирана анализа правих (скривених) циљева таласократије – иза кулиса јавних стратегија

IX. Закључак

X. Литература - библиографија

УВОД

Трајност геополитичких и геостратегијских интереса увек је била присутна,

поготово код великих светских сила. Англо-амерички геополитички и геостратегијски

теоријски концепт формиран је на размеђу 19. и 20. века, а почива на „три стуба“:

Алфреду Мехену, Хелфорду Мекиндеру и Николасу Спајкману. Мехенов концепт

пресудног утицаја поморске моћи на националну обележио је амерички спољнополитички

наступ, посебно после Другог светског рата. Ипак, посебан геостратегијски фокус стављен

је на простор Евроазије и константност сукоба копнених и поморских сила у тзв. спорној

зони. Тај сукоб је теоријски конципиран пре једног века, а и данас представља суштину

свих крупнијих догађаја и планова у америчкој спољној политици вођеној према кључним

супарницима у Евроазији. Аутор се у раду бави анализом управо кључних константи у

америчком геостратегијском мишљењу и њеним појавним облицима у савременом свету, у

великој мери креираном на Мехеновој доктрини поморске моћи. Сукоби у Авганистану,

Ираку, рат у Грузији из 2008. године, фокус на Иран и државе из чувене „осовине зла“

показатељи су трајности геополитичких императива и примене Мехенове доктрине у

савременом америчком геостратегијском наступу.

Сједињене Америчке Државе (САД) су држава која је у највећој мери обележила

главне глобалне догађаје током 20. века. Као, за сада, јeдина преостала суперсила, после

завршетка Хладног рата САД су остваривале оно што би многи назвали глобалном

хегемонијом. Ипак, положај САД на глобалном нивоу није одувек био доминантан, оне

чак нису одувек биле ни у кругу земаља које су пресудно утицале на глобалне догађаје.

Затварање у своју сферу интереса, ограничену на амерички континент, трајало је још од

објављивања Монроове доктрине, која је утрла пут изолационистичкој политици. Ипак,

упоредо са изолационистима јачала је и супротна струја, која је настојала да укључи САД

у светске токове. Амерички излазак на светску сцену обухватао је време пред Први

светски рат, да би коначни излазак из изолационизма уследио по окончању Другог

светског рата. Један од гласних заговорника напуштања изолационистичке политике и

један од креатора теоријског концепта активног америчког наступа на светском нивоу био

је и Алфред Тејер Мехен (Alfred Thayer Mahan, 1840-1914), поморски официр и угледни

научник.

Појам Геополитике

Први пут је термин геополитика 1899. године употребио шведски политиколог Рудолф Кјелен (1864-1922) дефинишући је као „...науку о држави као географском организму или појави у простору: дакле држава као земља, територија, подручје, или, најизразитије, као пространство. Као политичка наука има оно постојано у виду државног јединства и хоће да доприноси разумевању бића државе; док политичка географија студира земљу као пребивалиште људских заједница у односима ка осталим односима земље.”

Геополитика се, такође, дефинише и као „правац у схватању политичкегеографије који истиче да тло на којем живи један народ и на којем је организованадржава игра пресудну улогу у организацији политичког облика друштва у вођењудржавне политике.”

Према мишљењу Радована Павића „геополитика представља самосубјективну интерпретацију политичко-географских и других релевантнихсадржаја у циљу остварења националистичких, државних или блоковскихинтереса – првенствено у смислу остваривања директне или индиректнетериторијалне контроле или утицаја и афирмације политичке, економске и војнемоћи.”

Домаћа Мала Енциклопедија дефинише геополитику као „науку о утицајуприроде једне земље (географског положаја, климе, тла, воде и др.) и њенеекономско – друштвене, политичке и културне надградње на историјски развојједне нације и на њен међународни положај.”

Александар Дугин оцењује да је геополитика област знања и наука која се бави „субјективно – објективним организмима” који имају свој особени микрокосмос и макрокосмос. Геополитика се испољава као „крајње аналитичко разлагање и објашњење бројних цивилизацијских процеса који остају необјашњени у чисто политичким, економским или натуралистичким терминима.” Такође Дугин даје једну занимљиву дефиницију на самом почетку свог дела Основи геополитике, где наводи да је геополитика наука како владати.

Познати француски генерал и геополитичар Пјер Мари Галоа наводи да је „геополитика у

суштини проучавање утицаја средине на народе и њихов развој”, док Џефри Паркер наводи да је „геополитика изучавање међународних односа из просторне или географске

перспективе”, а Робер Стојкерс је сматра научном дисциплином, наводећи да је она синтетичка дисциплина „која обједињује политичку стратегију са чисто научним

елементима.” Занимљиво је напоменути и оцену америчког геополитичара холандског порекла Николаса Спајкмана да је „специфично поље геополитике, свакако, поље спољне

политике, и њен посебан тип анализе користи географске факторе да помогну у

формулацији адекватне политике за постизање извесних оправданих циљева.”Различитост у приступу геополитици произвела је и њено различито дефинисање, односно одсуство једне општеприхваћене дефиниције. Узимајући наведено у обзир, за потребе овог рада биће коришћена дефиниција Миломира Степића по којој је геополитика „синтезна научна дисциплина која проучава улогу и међузависност физичко-

географских и друштвено-географских чинилаца, на једној страни, и политичких појава и

процеса, на другој страни, са становишта конкретних циљева и интереса (економско-финансијски, идеолошки, војно безбедносни, културно-цивилизацијски, религијски...), како држава и других политичко-територијалних јединица вишег или нижег хијерархијског

нивоа, тако и недржавно организованих фактора“

Различита тумачења геополитике довела су и до различитих схватања о правцима њеног даљег развоја. Међу многобројном правцима развоја геополитике налази се и онај у којем се наглашава безбедносни аспект – геостратегија. Геостратегија, попут геополитике, етимолошко порекло има у грчком језику. Поред већ присутне речи Геа, кованицу геостратегија чини и реч стратегија, која се састоји од термина стратос, што значи војска и аго, што значи водити. Дословно се водећи тумачењем етимолошког порекла речи стратегија закључује се да је она заправо „наука о вођењу војске или вештина ратовања“. Ипак, овакво тумачење стратегије било би везано само за војна питања и представљало би исувише уско схватање тог појма. Иако је стратегија највећим делом повезана са војном проблематиком, она у савременом свету има далеко шире схватање и много већу примену, како у војне сврхе тако и у цивилне. Стратегија није више ексклузивно везана за војску, нити се односи само на оружане сукобе, иако је њено извориште везано за ратну вештину.

Биографија Алфреда Мехена

Алфред Мехен је рођен 27. септембра 1840. године у Вест Поинту, држава Њујорк, Сједињене Америчке Државе од оца Дениса Харта Мехена, професора на америчкој Војној Академији у Вест Поинту и мајке Мари Хелен Мехен. После завршене Поморске Академије службовао је у Ратној Морнарици САД и уједно се бавио научним радом и теоријским приступом поморској моћи која је у том временском периоду, крај 19. и почетак 20. века, доживљавала процват услед добропознатих технолошких достигнућа. Умро је 1. децембра 1914. године у месту Квог (Quogue) у држави Њујорк у својој 74. години.

Алфред Тајер Мехен потиче из угледне професорске породице, што је несумњиво утицало на његов каснији научни рад и развој, иако он сам није наводио свог оца као једног од узора у каснијем стваралаштву. Међутим, било би свакако непотпуно да се у приказу овог великог ствараоца не укаже на његово интелектуално порекло, које касније утиче на радове и свеукупан однос Алфреда према науци и војном позиву.

Алфредов отац Денис Харт Мехен био је уважени професор и инструктор на америчкој Војној Академији Вест Поинт. Такође, био је и аутор неколико значајних књига о ратовању и радова из области техничких наука везаних како за војну, тако и за цивилну употребу. Денис је већ на првој години Војне Академије 1821. године као кадет постао активни асистент професору из предмета математике, да би му то по завршетку школовања 1824. године постало и прво радно место. У периоду од 1826. до 1830. године био је упућен у име америчке Војске у Француску са задатком специјалног посматрача ради прикупљања информација о последњим европским праксама у области војних и техничких наука. По повратку у САД Денис Мехен је постао професор на Вест Поинту и на тој дужности се задржао све до 1871. године. Током веома успешне каријере Денис Мехен је издао неколицину чланака и књига које су се бавиле областима везаним за војна и техничка питања. Његова прва књига „A Complete Treatise on Field Fortification with the GeneralOutlines of the Principels Regulating the Arrangement, the Attack, and the Defense of Permanent Works“ (Комплетна студија о фортификација земљишта са општим изводима о принципима који регулишу уређење, напад и одбрану) из 1836. године била је посвећена војним техничким наукама. Међутим, у његовој другој књизи104 из 1847. године главна тема била је везана за тактику трупа претходница

главних снага. Трећа књига под називом Summary of the Course of Permanent Fortification and of the Attack and Defense of Permanent Works, for the Use of the U.S. Military Academy из 1850. године бавила се сталним фортификацијама, док је четврта представљала фактички даљу разраду области обрађене у другој књизи. Овако значајан рад оца оставио је и одређене трагове на сву његову децу, међу којом је касније највећи научни и интелектуални значај има рад Алфреда Мехена. Денис је своју децу охрабривао да читају књиге и да развијају мишљење, што је несумњиво само још један позитиван корак ка каснијом жељом за интелектуалним усавршавањем и за могућношћу аналитичког мишљења које јеАлфред у својим делима несумњиво показао.

Противно жељама својих родитеља, Алфред Мехен је 1856. године ступио у Поморску Академију, иако је већ био студент Универзитета Колумбија. У Академији је дипломирао 1859. године као други у класи, што га је одмах сврстало у ред младих перспективних официра. Међутим, већ током кадетских дана показивао је одређене карактеристике које се нису уклапале у традиционалну и конзервативну војну организацију, тако да је постојао и одређени проблем уњеговим односима са колегама кадетима. У тим тренуцима Алфред је имао подршку оца, без обзира на раније изражено очево неслагање у вези са преласком на Поморску Академију. Током студија на Академији стекао је доста знања из области извршне команде и административних послова која су му пружила уводна знања у познавање праксе преиндустријских морнарица као институција. По завршетку Академије Мехен је као потпоручник прво службовао управо на Академији где је покушавао да подигне стандарде који су тада владали за кадете и младе официре у Морнарици, а били су на нижем нивоу од оних које су испуњавали свршени дипломци са Вест Поинта. Као поручник, од 1861. године је служио у Морнарици Уније током америчког Грађанског рата као официр на више бродова међу које спадају Pocahontas, Congress, Wachusett и James Adger и каоинструктор у Поморској Академији. Први брод на којем је службовао Pocahontas је на једној вожњи доживео хаварију, за коју је делом био крив и Мехен. Такав след околности је довео до тога да је био премештен на нову дужност у Академији где је кадете подучавао основним морнарским вештинама као што су везивање узлова и слично, што је сматрао недостојним за себе. Услед одређеног времена проведеног на новој дужности у Анаполису, а затим и у Њупорту, Мехен је почео критички и са негодовањем да гледа на изабрану каријеру. Ипак, врло брзо се вратио командним дужностима на бродовима што га је определило да настави да се развија каопоморски официр.

Обављајући разне дужности на бродовима, све до команданта, Мехен је неколико пута сматран кривим за хаварије које су се дешавале његовим бродовима, било да су мање или веће. То је код њега створило одређени психолошки притисак приликом сваког испловљења са којим су били упознати само чланови његове породице и ближи пријатељи. Ипак, на комадним дужностима је остао све до 1885. године када је постао члан новооснованог Поморског Ратног Колеџа у Њупорту. На дужност предавача отишао је са места команданта брода Wachusett, који је тада иповучен из оперативне употребе.

По завршетку Грађанског рата Мехен је уочио да статус поморских официра који су служили у администрацији и на другим помоћним дужностима расте, на шта је реаговао жалбама да такав

приступ директно нарушава ауторитете официра из командне линије.108 Ови његови ставови су касније објављени и у првом чланку који је издао 1879. године у оквиру United States Naval Institute Proceedings на тему Naval Education for Officers and Man (Поморско образовање за официре и посаду). У наведеном чланку Мехен је дао одлике будућих поморских официранастављајући на тај начин ранију критику наглашавања административних послова. Касније, 1880. године објавио је и своју прву књигу под називом The Gulf and The Inland Waters (Залив и унутрашње воде) у којој је дао приказ поморске моћи. Мехен је током каријере поморског официра унапређиван неколико пута обављајући различите дужности на командним и административним местима. У чин поручника бојног брода (Lieutenant Commander) унапређен је 1865. године, у чин капетана корвете (Commander) 1872. године и у чин капетана бојног брода(Captain) 1885. године.

Колико је период на који је Мехен провео на Колеџу био значајан и за каснија дешавања говори и то да је управо у тој институцији упознао Теодора Рузвелта, каснијег председника САД, на кога је Мехенов рад оставио снажан утицај. Мехен се упознао са Рузвелтом током боравка овог последњег на Колеџу 1887. године у улози гостујућег предавача. Такође, први од два боравка на Колеџу Мехен је искористио и за писање можда и две најважније своје књиге: The Influence

of Sea Power Upon History, 1660 -1783, и The Influence of Sea Power Upon the FrenchRevolution and empire, 1793 – 1812, објављених 1890. и 1892. године. У периоду између два боравка на Колеџу Мехен је обављао и неколико значајних дужности у америчкој Ратној Морнарици (РМ). У времену од 1889. до 1892. године Мехен је био ангажован у специјалној служби Бироа за Навигацију, да би, после поновног одласка са Колеџа 1893. године, био именован за команданта нове оклопне крстарице Chicago током њеног крстарења и посете Европи. После тог краткотрајног боравка на броду он се вратио на место предавача на Колеџу, где је остао све до 17. новембра 1896. године када се пензионисао.

По пензионисању Мехен је био у могућности да се још више посветинаучном стваралаштву везаном за поморску моћ. После одласка у пензију објавиоје преко стотину чланака у различитим магазинима и новинама објашњавајући својконцепт поморске моћи.

Због својих заслуга из области науке, Мехен је примио велики бројпризнања међу која спадају и почасне дипломе Универзитета у Харварду, Јејлу,Колумбији и Дармуту. Такође, током већ поменутог крстарења са USS Chicago поЕвропи Мехен је примио и почасне дипломе Универзитета у Оксфорду иУниверзитета у Кембриџу. Значај његових радова је и дан данас велики, и зато нетреба да чуди велики реноме који је он већ за живота имао у САД и целом свету.Његови радови су се у то време преводили на многе језике света, посебно онихземаља које су настојале да развију своју поморску компоненту. Највећи утицај уто време његови радови су оставили прво на немачке војне стратеге и политичаре, азатим и на јапанске, што је касније и манифестовано у светским ратовима.

Геополитичке и геостратегијске идеје Алфреда Мехена

У Мехеновим радовима се могу јасно уочити две повезане посебне хипотезе које детаљније приказују његово схватање поморске моћи. Прва је да комбинација поморске трговине, прекоморских поседа и приступа страним тржиштима ствара национално богатство и у највећој мери одређује величину и значај нације у глобалним оквирима. Друга хипотеза везана за поморску моћ директно је повезана са првом у смислу обезбеђивања услова за њено остварење. Та хипотеза је везана за војностратегијска питања поморске моћи у којој Мехен наводи да владање морима (Command of the Sea), које се огледа кроз остваривање војнопоморске супериорности у акваторији, представља основни предуслов за остваривање поморске моћи.

Мехен је, са друге стране, сматрао да национална моћ проистиче из правилне комбинације развоја трговине и омогућавања безбедних услова за њено несметано одвијање, дајући основу ономе што ће Џозеф Нај касније назвати елементима тзв. тврде моћи – економском и војном фактору. Овакав став и његову повезаност са поморском моћи, Мехен је најбоље одсликао оценом да „контрола мора, маритимном трговином и поморском надмоћи, значи предоминантни утицај у свету, јер, колико год велик и богат био производ земље, ништа не омогућава неопходну размену као море.”

На основу поставки таласократске доктрине базиране на наведеним хипотезама, Мехен је уочио и издвојио шест елемената поморске моћи који утичу на укупну националну моћ: 1) географски положај, 2) физичк o - географска складност ( physical conformation ) , 3) величина територије, 4) број становника, 5) национални карактер и 6)

карактер владе.1 Дакле, у елементима поморске моћи Мехен је нагласио физичко-географске чиниоце (прва три елемента поморске моћи), али је у обзир узео и друштвено-политичке директно на тај начин повезујући географију и политику.

Доследно се држећи својих теоријских поставки, Мехен је закључио да је сам излазак државе на море од немерљивог значаја за њу, као и да су острвске државе увек биле, у геополитичком смислу, супериорније у односу на континенталне.2 Уопштено посматрано, он је сматрао да постизање и одржавање поморске доминације захтева контролу над стратешки важним тачкама на морима и океанима. У том смислу, као посебно интересантне истакао је контролу Босфора, балтичких мореуза, Гибралтара, Суеца и Панамског канала.3

Будући да је пацифичку прекоокеанску оријентацију експанзије САД сматрао неминовном, Мехен је посебно изучавао геополитичке и геостретегијске значаје појединих области ка којима су САД у то време тежиле. Тако је у свом чланку под називом „Hawaii and Our Future Sea Power“ (Хаваји и наша будућа поморска моћ) објаснио стратегијски значај хавајског архипелага, где је констатовао да се хавајска острва налазе на „раскрсници“ већине најважнијих поморских путева на Пацифику који воде ка Аустралији и Новом Зеланду, ка Јужној Америци, а посебно оних који од Америке воде ка Кини и Јапану. Другу битну карактеристику Хаваја Мехен је описао војностратешком терминологијом, наводећи да су хавајска острва усамљена у океану и да се налазе у центру замишљене кружнице чији је радијус једнак удаљености Хонолулуа од Сан Франциска, односно 2.100 наутичких миља, као и да би САД, успостављањем контроле над овим острвима удаљиле могућег непријатеља од америчке територије више под 3.500 наутичких миља и доспеле у могућност да пренесу тежиште сукоба далеко од своје територије и на тај начин директно заштите своје интересе.4 Захваљујући ставовима да је

1 Мехен је елементе поморске моћи посматрао као комплексан чинилац, укључујући више фактора у сваки појединачно. За детаљније погледати у A.T. Mahan, The Influence of Sea Power Upon History 1660-1783, Pelican Publishing Company, Gretna, 2003, с. 29-82.2 Исто, с. 29.3 Мехенови радови о геостратегијском значају Панамског канала објављени су пре активности на његовој изградњи. Мехен је уочио да ће евентуална изградња тог канала у многоме променити правце трговачких рута и да ће сам канал постати стратешки центар од највиталнијег значаја за САД. Панамски канал, заједно са Карипским морем, за Мехена је представљао својеврсни intermarium и основицу за остваривање превласти у западном Атлантику. Поред тога, не треба пренебрегнути ни чињеницу да је изградња Панамског канала покренута током председничког мандата Теодора Рузвелта на којег је Мехен имао изузетан утицај.4 Можда је и сувишно напомињати да су се наведене Мехенове претпоставке показале тачним приликом напада Јапана на Перл Харбур. Иначе, Мехенова доктрина је са великом пажњом проучавана у Јапану, а Јапан се може сматрати и првим примером који је у пракси спроводио Мехенове геополитичке и геостратегијске замисли.

прекоокеанска оријентација неминовност, Мехен је сматран идејним творцем тзв. друге фазе америчке експанзије, још назване експанзија по паралели5 (види слику 1).

слика 1 - Експанзија САД по паралели:

Друга фаза стварања САД као светске велике силе представља реализацију Мехенове доктрине

Према: А. Дугин, Основи геополитике – геополитичка будућност Русије, Екопрес, Београд, 2004, стр. 54.

Мехен је сматрао да је америчка експанзија на нове области и присвајање нових територија природна експанзија, наводећи као сличне примере британска освајања Грибралтара, Малте, Египта, Индије, Кипра, које представљају низ освајања територија изазваних притиском националног интереса таквог карактера да сви представници власти, било да су вољни или не, не могу да му се одупру или да га значајно модификују.

Ипак, Мехеново дело које је имало најизразитији геополитички карактер било је везано за Азију и није припадало чувеној трилогији поморске моћи. Наиме, ради се о књизи The Problem of Asia (Проблеми Азије) из 1900. године у којој је Мехен дошао до закључка да ће најнестабилније подручје у светским оквирима бити управо на наведеном континенту, где постоје и постојаће вечити сукоби копнене и поморске моћи. Мехен је у наведеном делу идентификовао Русију као главну претњу и препреку поморским силама у остваривању глобалне доминације. Русију Мехен описује као огромну целовиту површину земље, са централним положајем у Азији и геостратешким вектором продора ка југоисточним деловима Азије преко Авганистана и пустиња источног Туркменистана и Монголије.6

5 Првом фазом америчке експанзије сматра се реализација Монроове доктрина, која се још назива и екпанзија по меридијану.6 За детаљније погледати у A.T. Mahan, The Problem of Asia and Its Effect upon International Policies, Little Brown, Boston, 1900, pp. 24-28.

Стални сукоб господара мора и господара копна *- Битка за превласт и доминацију -*

Мехен је овде поставио основну тезу америчке геополитике и геостратегије (доминанту у целом 20. веку) о постојању Русије као главне препреке у остварењу глобалне доминације. У том смислу, посматрајући Азију као целину, Мехен уводи и термин спорне зоне (debatable and debated ground) наводећи ову област као зону константних геополитичких притисака телурократије са севера (Русија) и таласократије са југа (САД, Јапан и В. Британија). Спорну зону Мехен смешта између 30º и 40º северне географске ширине, која обухвата Суец, Палестину, Сирију, Месопотамију, већи део Персије и Авганистан, Јерменију, Тибет и велики део долине реке Јангцекјанг, као и Јапан, који се, иако изван континента, налази у поменутој зони.

Унутар поменуте нестабилне зоне Мехен је идентификовао и неколико градова који имају изузетан значај за остваривање премоћи у Азији: Мосул, Багдад, Техеран, Исфахан, Херат, Кабул, Кандахар и кинеске Пекинг, Шангај, Нанкинг и Ханкоу7.

Како би се спречио напредак телурократске Русије, Мехен је предлагао и формирање неформалног савезништва поморских сила које су имале интересе у том региону и које би креирале маритимну стратегију усмерену ка обуздавању Русије. У том смислу је чак предлагао и формирање нове државе која би контролисала „излазе из простране територије у спољашњи свет“ (would control the issues from vast territories to the outer world)8 и која би се налазила у области између Црног мора, Персијског залива, Црвеног мора и Леванта. У маритимном савезу Мехен је као својеврсну „зону одговорности“ САД одредио управо Пацифик и констатовао је да би, у циљу доминације на Светском океану, било неопходно формирати читав систем поморских база (Куба, Панама, Хаваји, Филипини и друге), као би се наведени циљ и реализовао.9

Предлог за решавање геополитичких проблема и у циљу остваривања америчких националних интереса Мехен је формулисао у виду тзв. „стратегије анаконде“10 (види

7 Ханкоу (Hankou) је у модерној Кини део метрополиса Вухан (Wuhan), главног града провинције Хубеи (Hubei) којег сачињавају „три града“ Вучанг (Wuchang), Ханкоу (Hankou) и Ханјанг (Hanyang). Град се налази на ушћу реке Хан у Јангцекјанг и најзначајнији је град централне Кине.8 А.T. Mahan, The Problem of Asia and Its Effect upon International Policies, op.cit., р. 72.9 Овде је неопходно уочити да је целокупна Мехенова таласократска геополитичка и геостратегијска доктрина фактички била везана за упоришта на обали која су логистички обезбеђивала и профилисала суштину морнарице – офанзивност. Без добро позиционираних поморских база, морнарица би била усмерена само на дефанзиву и одбрану своје територије, која, на крају, не би могла да доведе до остваривања превласти на морима и океанима, чиме би апсирације за светском моћи поморске силе биле немогуће.10 Термин „стратегије анаконде“ води порекло још из америчког грађанског рата и утемељен је на принципу који је осмислио генерал Уније Џорџ Меклилан (Georдe B. McClellan) и који је Војска Уније примењивала у сукобу са Конфедерацијом. Меклиланов концеп је био базиран на блокади непријатељских територија са мора и приобалном линијом у циљу стратешког исцрпљивања, односно ради спречавања набавке виталних

слику 2). Наиме, он ја закључио да би копнене масе Евроазије требало стезати у прстенима „анаконде“, где је основни спољнополитички циљ било међусобно повезивање приобалног појаса, који је играо кључну улогу у доминацији светом, после чега би уследило његово проширивање.

слика 2 – „Стратегија анаконде”:

На слици су црном бојом обележене земље евроазијског континента под стратешком контролом атлантизма, где стрелице показују векторе геополитичког притиска

Према: А. Дугин, Основи геополитике – геополитичка будућност Русије, нав. дело, стр. 57.

Додатни елемент Мехенове теоријске концепције био је базиран на реализацији савезништава која би доприносила остварењу америчких националних интереса. Поменути су предлози о формирању тзв. маритимног савеза у Азији, који би чинили САД, Јапан, В. Британија и у одређеној мери Немачка у супротстављању Русији, али и Кини. Ипак, Мехен је савезништво конципирао на постулату који је назвао „the union of harts and hands” („савез срца и руку“), формулисаном у чланку Possibilities of Anglo - American Reunion (Могућности англо-америчког поновног спајања), а везаном са однос САД и В. Британије, наглашавајући да САД у савезе морају да ступају искључиво у циљу заштите и остварења својих националних интереса, пожељно са доминатном улогом у савезу.

Захваљујући ставовима исказаним према таласократском савезништву у циљу остваривања националних интереса, са посебним односом према В.Британији, Мехена је Александар Дугин, заједно са Николасом Спајкманом, сврстао у утемељиваче савременог атлантизма, пре свега исказаног кроз стварање NATO (North Atlantic Treaty Organization),

сировина за привреду непријатеља и његовог довођења у подређени положај.

CENTO (Central Treaty Organization), SEATO (Southeast Asia Treaty Organization) и ANZUS (Australia, New Zealand, United States Security Treaty). Наиме, Мехенова теоријска концепција послужила је као „водич“ за успостављање ових савеза, а у циљу остваривања америчких националних интереса.

Уврежено је мишљење да се крупне промене у глобалним размерама везују за неке од кључних догађаја у историји. Тако су препознатљиви називи хладноратовско доба, постхладноратовска (постбиполарна) ера, међуратни период или догађаји после 11. септембра 2001. године и сл. Са становишта америчке геостратегијске концепције наглашено су битна три преломна историјска догађаја: паљење Беле куће и Капитол Хила 24. августа 1814. године, напад на Перл Харбур 7. децембра 1941. године и терористички напади на Њујорк и Вашингтон од 11. септембра 2001. године.

Узимајући у обзир идеје Алфреда Мехена на савремену америчку геополитику и геостратегију уочава се да два последње наведена догађаја имају значајан утицај. Наиме, напад на Перл Харбур указао је да су Мехенове идеје врло применљиве у пракси, али их је, на жалост по САД, први употребио империјални Јапан и то баш против државе за коју је творац овог теоријског концепта исту и сачинио. Напад на Перл Харбур је показао да је офанзивност морнарице кључна у жељи да се оствари доминација у неком делу света. Поред тога, јапански напад је у пракси демонстрирао везу раније наведене две Мехенове хипотезе у таласократском теоријском концепту, односно покушај обезбеђивања поморске супериорности у акваторији са циљем стварања услова за несметено одвијање трговине као дела остваривања националног интереса и пресудног утицаја на реализацију догађаја у Пацифику, а касније и шире. Хаваји су изабрани као мета управо због своје географске позиције, коју је Мехен пола века раније детаљно елаборирао, али и због тога што су представљали једну од најважнијих америчких поморских база у Пацифику, одакле је било могуће пројектовати своју моћ даље према (Евро)Азији.11

Безбедносни аспект Мехенове доктрине, у случају напада на Перл Харбур, показао је још једном тачност његове теорије, омогућавајући САД да се бране и да пренесу тежиште сукоба далеко од „своје територије“. Колико су значајна предвиђања Алфреда Мехена о важности положаја Хаваја и формирању истурених база са циљем остваривања премоћи и пројекције утицаја у свету, као и одбрани интереса и безбедности САД далеко до „својих граница“ указује и недавни пример рекације америчког председника Барака

11 Интересантно је сагледати положај Кине, као могућег и највероватнијег изазивача америчкој глобалној доминацији, са аспекта „запречавања изласка на отворено море“ и немогућности потпуне контроле поморских комуникација које су од виталне важности за наставак развоја те државе. САД су стварањем великог броја истурених база према Кини (Ј. Кореја, Јапан, Гуам, Филипини), уз Тајван, оформиле тзв. велику баријеру (Grand Barrier) којом директно „притискају“ Кину ка унутрашњости Евроазије, што у великој мери утиче на чињеницу да „најмногољудија држава света“ и даље није у могућности да „пројектује“ свој утицај преко мора на која излази, бар не у довољној мери да угрози америчку супремацију.

Обаме и америчке администрације изведене са циљем превенције и заштите америчких интереса угрожених од стране Северне Кореје и развоја ракетног оружја великог домета које је у стању да носи нуклеарне бојеве главе.

Поред наведеног примера, значајније остваривање Мехенових замисли у америчкој геостратегији јасно се може уочити на поступцима у тзв. спорној зони реализованих после трећег „преломног“ догађаја у америчком стратешком мишљењу, терористичких напада на Њујорк и Вашингтон од 11. септембра 2001. године. Управо је реакција САД и улазак у борбу против глобалног тероризма, колико год нека врста реакције била неопходна после изведених терористичких напада на америчку територију, указала на трајност геополитичких императива и на чињеницу да су идеје Алфреда Мехена врло „живе“ и у савременом добу.

Наиме, одређујући талибански режим у Авганистану као најодговорнији за подршку глобалној терористичкој организацији Ал-Каиди у извођењу терористичких напада и покретањем операције против тог режима и државе,12 САД су наставиле са остваривањем Мехенових геополитичких и геостратешких идеја фокусираних на простор (Евро)Азије. Авганистан се, наиме, налази у Мехеновој спорној зони, са израженим геополитичким векторима притисака телурократије (Русије) са севера и таласократских сила са југа. У тој држави се налазе и, како је то Мехен дефинисао, „посебно важни градови“: Кабул и Кандахар. Просто речено, активности САД у Авганистану могу се (и неопходно их је) посматрати и као амерички покушај прављења продора, посредством спорне зоне, у „руску сферу интереса“ и приближавања Русији, као оличењу телурократских претњи маритимним силама.

Додатни елемент за разматрање таласократских активности је и тренутак када је предузета акција према „гробници империја“. Наиме, операција у Авганистану изведена је у тренутку када је главни амерички геополитички такмац из 20. века, Русија, кренула путем опоравка, управо са основним циљем повраћаја утицаја на целокупном постсовјетском простору. Геополитичким речником исказано, може се рећи да су терористички напади на САД од 11. септембра 2001. године представљали, историјски речено, само непосредан повод за остваривање геополитичких и геостратешких аспирација САД, дефинисаних још крајем 19. и почетком 20. века.

Анализирајући активности САД у мандату Џорџа Буша Млађег, а као својеврсну потврду примене Мехенових идеја од борби за утицај у спорној зони, може се посматрати и други рат који су САД водиле у 21. веку – рат у Ираку. Наиме, и ова држава се налази у 12 Специфичност напада на Њујорк и Вашингтон је, у стратешком погледу, донела и велики број проблема не само у САД, него и широм света, због губљења „државоликости“ непријатеља. Наведено је директно довело и до велике промене у схватању безбедносних изазова, ризика и претњи, али је прва реакција ипак била усмерена на државу, а не на недржавне актере.

оквиру спорне зоне, са градовима Багдад и Мосул, које је Мехен издвојио још на почетку XX века као градове који припадају групи „посебно важних“ за остваривање доминације у тој зони. Непосредан повод за вођење операције „Ирачка слобода“ био је другачији него у случају Авганистана, али је непобитна чињеница да су војне операције предузете у складу са раније дефинисаним геополитичким интересима. Вођење рата у Ираку исказало је, у највећој могућој мери, реализацију Мехенових постулата. Примена „стратегије анаконде“ је добила на пуном значају, поготово у комбинацији са јасно израженом офанзивном компонентом поморске моћи. Једина разлика у односу на првобитну поставку Алфреда Мехена је „замена улога“ у Индијском океану, где су водећу улогу у „маритимном савезу“, уместо В. Британије, преузеле САД.

Елементи поморске моћи

Саму суштину Мехеновог учења представља схватање светске историје као „непрекидне борбе за контролу мора.” У складу са тим, основна идеја Алфреда Мехена, која је представљала златну нит у свим његовим радовима, била је да контрола поморских комуникација којима се одвија трговина „била и да ће наставити да буде кључ светске моћи.“

Географски положај

Контрола кључних тачака и најважнијих поморских комуникација представља саму „срж“ Мехеновог опуса, инкорпорираног у америчку геостратегију и геополитичку концепцију током целог 20. века. Анализирајући америчке активности према Ираку, уочава се да су САД претходно успоставиле присуство у свим најважнијим деловима Индијског океана, са циљем успостављања безбедног поморског саобраћаја, као виталног националног интереса. Тако су САД, својом моћном флотом, увек биле присутне у Персијском, Ормуском и Аденском заливу контролишући најзначајнији светски поморски правац од прокопавања Суцеког канала.

„Нације које су лоциране на таквим положајима да нису приморане да се бране са копна или да врше експанзију територије копном, и које су усмерене ка мору, у предности у односу на континенталне.” Следећа битна карактеристика географског положаја је да он може бититакав да „намеће концентрацију или дисперзију поморских снага.” Мехен каокласичан пример ове тврдње наводи позицију Шпаније у односу на Француску,која је подељена на медитерански и атлантски део и принуђена да дели своју флоту. Из тога извлачи закључак да излазак САД на два океана има две карактеристике:

1. Извор велике слабости и2. Узрок енормне експанзије.

„Географски положај”, како наводи Мехен, „пружа посебну предност у случају да земља има излаз на отворено тј. велико море (high sea).” Ова карактеристика јој пружа могућност за лакше одвијање трговине и коришћење комуникација. Поново даје пример за позицију Енглеске и њен приступ Ламаншу и Северном мору, које су све остале нације морале да користе да би ушле у своје територијалне воде. Најизразитији пример је Немачка, која има разгранату мрежу унутрашњих пловних путева, али је приступ океану условљен проласком кроз Северно море или Ламанш. „Да је Јадранско море важна комуникација за трговину,положај Италије био би још утицајнији. Међутим, у комбинацији са претходним идругим условима Италија се не може сврстати у ранг водећих светских поморскихнација.” Овај Мехенов став је, несумњиво, доказан током Другог светског рата. Услед географског положаја, немају ни сва мора исти значај. Тако Мехенуочава велики значај два мора кроз историју:1) Средоземно море – значај Средоземља током историје је увек бионесумњив, било у стратешком, односно војном, било у трговачком смислу. Наовом мору су се увек сукобљавале разне стране како оствариле контролу иповећале свој утицај.2) Карипско море – изградњом Панамског канала ово море је добилостратешки значај. За САД оно представља исто што и Ламанш за ВеликуБританију или тзв. Суецка рута за медитеранске земље. У смислу географскогположаја САД су много ближе Карипском мору него друге велике силе и оне несмеју дозволити превласт било коме над овом облашћу. Таква ситуација би биладиректно уперена против америчких интереса.

Физичко географска складност

„Морска обала једне државе је једна од њених граница и што је лакши приступ прекоте границе другим регионима, у смислу мора, већа ће бити и тенденција људи за односе са остатком света преко ње.”

Обала сама по себи није довољна гаранција за оријентацију људи ка мору. Поред тога, морају постојати и бројне луке које представљају изворе снаге и благостања. Те луке морају бити лако доступне, што представља велику предност за трговину у мирнодопским условима, али истовремено и извор слабости у рату, ако нису брањене на одговарајући начин. Као и раније ставове и овде Мехен користи аналогију везану за историјске примере. Друга важна карактеристика, поред контура обале, која одређује приступ мору су физички услови који људе окрећу ка или од мора. Мехен ову претпоставку објашњава на примеру Француске. Наиме, Француска је имала добре физичке услове за приступ свим морима на које је излазила, као и добре луке, добро развијене унутрашње пловне путеве. Међутим, по окончању грађанског рата, Французи се нису окренули мору. Делом објашњење Мехен за ово налази у томе што је Француска земља са добром климом и плодном земљом, где постоје могућности за производњу више хране него што је становништву потребно. Насупрот томе, у Енглеској то није био случај. Лоши природни услови у Енглеској су њено становништво окренули трговини и колонизацији. Сличне, можда и још теже услове имала је Холандија, која је такође била принуђена на окретање мору и трговини поморским путем. У будућности САД може десити исто што и Француској, ако занемари своју поморску компоненту. „Када море не само да чини границу, или окружује, већ пресеца једну земљу на два или више делова, његова контрола постаје не само пожељна, него и витално обавезна.” Такав физички услов или даје и јача поморску моћ нације или чини државу немоћном. Пример за овакве тврдње Мехен поново налази у Италији, везано за њено поседовање острва Сардиније и Сицилије. Као витални интерес истиче обавезу контроле акваторије између копна и острва наводећи да је неопходно развијати ратну флоту како држава не би била угрожена. Аналогно Италији, Мехен наводи и примеревелике Британије везано за Ирску и Шпаније у време када је контролисала деловеЕвропе, Атлантика и Средоземља.

Величина територије

По Мехену, ово је последњи услов који утиче на развој нације као поморскемоћи, у вези са државом раздвојеном од људи који живе у њој. „Није укупан број квадратних миља које држава поседује, него дужина обалнелиније и карактер њених лука који треба разматрати„.

У складу са овим треба рећи да, ако су географски и физички услови исти, величина морске обале је извор снаге или слабости судећи према томе да ли је популацијавелика или мала. Овде се посматра само становништво које је, било то посредно или непосредно, окренуто мору. Овај став Мехен опет објашњава примером Југа, односно Конфедерације, изамеричког грађанског рата. Он сматра да блокада обала Конфедерације и победаСАД не би биле могуће да су јужњаци имали бројну популацију и нацију помораца,као и флоту адекватну ратним жељама и плановима. Мехен на основу анализе грађанског рата закључује да „поморска моћ никада није играла већу или одлучнију улогу него у сукобу који је одредио да ће курс светске историје бити модификован постојањем једне велике нације, уместо неколико ривалских држава на северноамеричком континенту.” Како је само Мехен извео закључак који ће се током 20. века у потпуности обистинити.Новоформирана нација је, у временима која су следила преузела прво једну од водећих, а касније и водећу улогу у свету управо као поморска сила. О томе да САД још увек у то време није дефинисана као поморска држава сведоче и следећи редови Мехена у којима он упозорава Американце да ће доживети судбину Југа из грађанског рата ако, као и Југ, не само да не буду развијали морнарицу и не буду наклоњени мору, него и ако њихова популација не буде пропорционална величини морских обала које морају да бране. Разматрајући величину територије Мехен завршава са физичко географским елементима поморске моћи и у даљим разматрањима уводи друштвено-политичке, који су изведени из физичко-географских, директно на тај начин повезујућигеографију и политику.

Број становника

Следећа група елемената који утичу на поморску моћ, после природних, а које би држава требала да следи, тиче су њене популације. Први елемент из ове групе који се разматра је, због његовог односа са величином територије, број људи који живе на њој. У складу са раније изнетим ставовима везаним за величину територије, по којима није важна укупна величина, него само величина и карактер њене обалне линије, Мехен изводи аналогију са бројем становника. Тако, за поморску моћ једне државе, у смислу популације, није важан само укупан број становника, него управо број оних који су окренути ка мору, или у најмању руку, оних који су ангажовани у бродоградњи или пословима везаним за поморство.Велики значај Мехен уочава баш у категоријама становништва које је посредно везано за море и морнарицу. Људи ангажовани на помоћним пословима у бродоградилиштима, лукама и др. које он назива стајаћом моћи (staying power) или резервом, играју можда и стратешки важну улогу у евентуалним сукобима јер се управо њиховим ангажманом може стећи одлучујућа предност. Анализирајући даље ове факторе Мехен запажа да

технолошка достигнућа битно утичу на смањење значаја резерве. Међутим, њихов значај као позадине је трајног карактера управо због могућности да се производно надоместе капацитети који су уништени у сукобима. Мехен уочава да техничке способности једне нације, (а у његово време апсолутан супериорност је била на страни Енглеске у читавом свету) доноси битну предност у сукобима. Ова карактеристика се у суштини није променила ни до данашњих дана. Мењао се само њен појавни облик у складу са развојем технологија, али су технички и технолошки најразвијеније земље историјски увек биле у предности у односу на инфериорније.

Национални карактер

Овим елементом поморске моћи Мехен наставља са анализом друштвено-политичког фактора, после природних и географских услова који утичу на поморску моћ. Прво што запажа у вези са националним карактером је то да је склоност ка трговини одувек била карактеристика свих нација које су, у одређеним периодима, биле велике поморске силе.Мехен запажа следеће код Шпанаца и Португалаца: смелост, предузимљивост, темпераментност, стрпљивост, ентузијазам и интензивни национални осећај. Када је ове позитивне карактеристике додао повољном положају Шпаније, као и њеним добрим лукама, Мехен није био зачуђен чињеницом да је управо Шпанија прва обухватила велике делове новооткривеног света. У складу са свим тим чињеницама било је очекивано да Шпанија заузме место изразито најјаче поморске силе тога времена. Међутим, десило се управо супротно. Насупрот томе, Мехен наводи позитивне примере Енглеске и Холандије. Народи тих држава су, за разлику од Шпанаца и Португалаца, изабрали тзв. дужи уместо краћег пута ка стварању богатства. У њиховој природи је била склоност ка трговини и предузетништву, што је уз стрпљење које су имали довело до бољег и стабилнијег развоја тих нација и њихових држава, а самим тим и поморске моћи. Добро је познат пример ангажовања холандских бродова за превоз роба свих европских народа. ”Тенденција да се тргује, укључујући потребу производње нечега чиме би се трговало, најважнија национална карактеристика за развој поморске моћи.” Међутим, ни склоност ка трговини није сама по себи довољна да би се развијала поморска моћ. У том смислу Мехен истиче и неопходност постојања ентузијазма јер би претерана опрезност, ако постане национална одлика, водила спутавању експанзије. Мехен уочава да „успешна колонизација, са њеним консеквенцама на трговину и поморску моћ, зависи суштински од националног карактера; зато што се колоније најбоље развијају када се развијају природно, саме од себе.” У том смислу Мехен закључује да је карактер колонизатора кључан за развој колоније.

Карактер владе

Примећује се да поједини облици власти са својим пратећим институцијама битно утичу на развој поморске моћи. „Спровођење владавине кореспондира са коришћењем воље на интелигентан начин, која судећи према томе да ли је мудра, енергична и истрајна, или обрнуто, узрокује успех или неуспех у човековом животу или националној историји.” Упоређујући демократски и ауторитативни облик владавине и њихов утицај на развој поморске моћи, Мехен констатује да се поморска моћ може развијати у оба облика владавине. Међутим, у ауторитативним режимима проблематична је истрајност тог развоја зато што смрт владара обично са собом повлачи и распад тог система, а самим тим доводи и до пада поморске моћи. Анализирајући историју Мехен као најбољи пример за карактер владе наводи Енглеску, у којој је поморска моћ развијана без обзира на чињеницу ко се налазио на власти. У енглеско – француским сукобима циљ Енглеске је увек био да се спречи развој производње, бродовља, колонија и тржишта која су везана за Француску, једном речју, поморске моћи Француске. Ово је било неопходно учинити како би се остварила превласт, а улога енглеских власти у овоме је играла несумњиво велику улогу. И у овом елементу поморске моћи, када се каже карактер владе, евидентно је да се мисли на услове у којима влада позитивно или негативно утиче на развој поморске моћи. Мехен издваја две карактеристичне ситуације у којима је очигледан утицај владе. У миру „влада својом политиком може олакшати природни раст индустрије народа и његових тенденција да тражи пустоловину и добит поморским путем, или може да покуша да развије такве индустрије и такву поморску склоност када оне природно не постоје; или са друге стране, влада може погрешним акцијама зауставити и отежати прогрес који би људи, препуштени себи начинили. У оба случаја ће се осећати утицај владе, развијајући или спутавајући поморску моћ земље у смислу мирнодопске трговине...”У рату „утицај владе ће се осећати у њеном најлегитимнијем понашању у одржању ратне морнарице, чије је величина пропорционална расту њене шпедиције и значајеминтереса који су са тим повезани. Значајније, чак и од величине морнарице, је питање њених институција, помагање здравог духа и активности, и обезбеђивање, за брз развој у време рата, адекватних резерви људства и бродова и мера за извлачење опште резерве...”

Мехен је ове елементе поморске моћи дефинисао крајем 19. века, а од тадаје дошло до огромног развоја технологије који су дефинитивно изменили окружење у којем се одвија све оно што је он описивао. Ипак, наведени елементи поморске моћи имају

своју трајну вредност без обзира на развој човечанства, јер оне у својој суштини представљају срж онога што представља природу човека са свим његовим тежњама. У том смислу набројани елементи опстају и остају, а једина могућност је, у ствари, појава нових елемената који би настали услед технолошког развоја.

Стратегија хегемона за 21. век

После досадашњих анализа у развоју геополитике таласократије извео се закључак да је за доминацију и одржавање поморске моћи кључно и неприкосновено: Контрола над морским пространствима, одржање јаке флоте и доминација над кључним маритимним подручјима

Улога морнаричких снага је у стратегијама националне безбедности САД имала снажну улогу још од формирања чувене „Велике беле флоте“, коју је, под утицајем Алфреда Мехена, покренуо Теодор Рузвелт. У постхладноратовском периоду, без обзира на „крај историје“, у стратешким документима овај принцип није занемариван, већ му је и даље придаван одговарајући значај. Тако је у Националној војној стратегији из 1992. године (The 1992 National Military Strategy) поморска и ваздухопловна супериорност сврстана у један од осам основних стратегијских концепата САД. Један од основних деривата доношења доктринарних докумената је формирање и одржање снага и средстава које би могле у потпуности да одговоре таквим теоријским и доктринарним концептима. У случају америчких поморских снага то је директно значило наставак глобалног поморског присуства, заштиту кључних поморских линија комуникација и одржање јаких флотних снага које би могле да обезбеде предуслове за испуњење декларисаних циљева. Америчке поморске снаге већ су, засебно, представљале појединачно најснажније флоту у свету, тако да је постхладноратовска војна стратегија само претпостављала наставак одржања постојећег стања доминације. Разматрајући значај контроле морског пространства, Сем Тангреди је закључио да се готово целокупна борба за контролу мора одвија око поморских линија комуникација (sea lines of communications- SLOCs), које представљају светске трговачке руте и руте којима се изводе војни покрети кроз акваторију. Оцењујући да је згодније да се оне данас назову поморским линијама трговине (sea lines of commerce), Тангреди сматра да су такве руте одређене географским чиниоцима, јер их већина пролази кроз стратешка места загушења ( choke points ) , која су релативно уски пролази кроз мореузе и архипелаге, наводећи да контрола таквих линија комуникација има очигледан значај и утицај на сваки покушај превожења војних јединица морем на удаљена бојишта. Додатни елемент који Тангреди уочава, а везан је са улогом ратних морнарица у савременом добу, је и функција кроз тзв. поморску дипломатију (naval diplomacy), за коју сматра да се испољава офанзивним поморским присуством (naval forward presence). Уочавајући да овај термин примарно користи америчка ратна морнарица, Тангреди

констатује да се термин пре свега односи и рефлектује на одвраћање и војне предности исказане кроз поморску моћ током историје. У истом смислу, офанзивно присуство се односи на спектар поморских база у областима које фигурирају као потенцијална кризна жаришта, са два циља: -Да делују као елемент стратегије спречавања рата или, уколико то не успе, -Да служе за омогућавање адекватног војног одговора на агресију.Тангреди уочава да су само САД способне да развијају тзв. офанзивно присуство, наводећи да су америчке војнопоморске снаге биле фокусиране „на потенцијалне кризе у источном Медитерану (бивша Република Југославија, арапско-израелски конфликт), у Арабијском заливу, и на западном Пацифику (корејско полуострво, тајвански мореуз)“. У сличном маниру закључује и Григел, који уочава да ће „САД морати у великој мери да се ослоне на поморску моћ да би одржале своју супремацију у Источној Азији, и да ће, за ту прилику, за разлику од Европе, морати да користе велики број база.“ Да је присуство америчких војних снага у иностранству један од најуочљивијих симбола америчке спољне политике данас говори и Национална безбедносна стратегија САД из 2002 (U.S. National Security Strategy 2002). У наведеном документу се каже следеће:„К роз нашу спремност да употребимо силу у циљу сопствене или одбране других, САД демонстрирају решеност да одрже равнотежу снага која фаворизујеслободу. Да би се надметали са несигурношћу и да се суочимо са многимбезбедносним изазовима са којима се срећемо, САД ће захтевати базе и испоставе уоквиру и изван Западне Европе и североисточне Азије, као и са привременимприступима аранжманима за дугорочно распоређивање снага САД.“ У готово истом маниру настављају се и стратегијом из 2006. године. Концепт успостављања поморских база као принципа и основе за пројектовање снага исказан је, у савременом америчком стратешком мишљењу, кроз концепт назван sea-basing. Наведени концепт употпуњавао је раније схватање да су поморске базе кључне за пројектовање снага, пружајући адекватну логистичку подршку. Ипак, концепт sea-basing подразумева и коришћење мобилних врсти „платформи“ (носаче авиона на нуклеарни погон, вишенаменске разараче, подморнице и др.) као неопходног елемента у пројектовању војне моћи у здруженим операцијама.

Стратези су, у погледу поморске моћи у 21. веку, одредили и да америчке војне поморске снаге морају да имају глобални домет, константно присуство и оперативну флексибилност како би испунили основне задатке: офанзивно присуство (forward presence), одвраћање, контролу мора, пројекцију моћи, маритимну безбедност и пружање помоћи у хуманитарним и природним непогодама. Приликом детаљнијег приказа наведених шест основних задатака америчких поморских снага у 21. веку, готово по правилу је настављано са разрадом идеја које је Алфред Мехен дао пре једног века . Тако је оцењено да ће „поморске снаге бити офанзивно распоређене, посебно у времену различитих врсти

претњи отаџбини“, да ће поморска компонента балистичке одбране унапредити одвраћање обезбеђивањем заштите америчким снагама које су далеко од САД и савезницима, да ће поморске снаге бранити линије комуникација и да неће дозволити непријатељу „прекидање глобалног ланца снабдевања покушајем да се блокирају виталне

поморске линије комуникација и трговине“. Такође, оцењено је и да могућности САД да пројектују моћ и одрже снаге у удаљеним подручјима представљају основе борбеног кредибилитета, што подразумева да се наведени капацитет „ослања на одржање јаке америчке комерцијалне поморске

индустрије и њених критичних међународних добитака.“

Да би САД испуниле овакве стратешке замисли морале су да развијају и одржавају неопходна средства и снаге. Контрола океана и доминација над главним поморским линијама комуникација представљале су и представљају основе америчког геостратешког концепта. Снаге које су одређене за реализацију примарних стратешких интереса САД на океанима су, пре свега, биле везане за развој ратних бродова организованих у шест главних флота америчке Ратне морнарице, са пажљиво одређеним зонама одговорности које директно указују на америчке националне интересе и неопходност контроле океана и стратешки важних тачака и комуникација за САД. Сами носачи авиона постали су америчко „капитално оружје“ већ у Другом светском рату, одмах после напада јапанске флоте на Перл Харбур, а војну улогу потврђивали су током Другог светског рата, ратова у Кореји и Вијетнаму, па све до данашњих дана. Сједињене Државе данас поседују појединачно највећи број носача авиона у односу на све остале државе света. Наиме, САД имају у флотној листи 11 активних носача авиона, а три се налазе у процесу изградње и ући ће у оперативну употребу 2015., 2018. и 2021. године, чиме ће америчка поморска флота постати технолошки значајно напреднија и квалитетнија, ограничавајући могућности „глобалним изазивачима“ да тај примат угрозе. Поред носача авиона, у САД су веома актуелни и пројекти изградње и модернизације других типова и класа бродова, од крстарица, разарача и десантнихбродова, све до нуклеарних подморница. што, такође, указује на чињеницу да САД развијају поморске снаге у пуном спектру како би одржале тренутно доминантну позицију „државе која влада таласима“.

„Контрола мора значи безбедност. Контрола мора значи мир. Контрола мора значи победу. Сједињене Државе морају да

контролишу мора уколико желимо да обезбедимо нашу безбедност.“

—John F. Kennedy

Сумирана анализа правих (скривених) циљева таласократије – иза кулиса јавних стратегија

На једној страни имамо земље које господаре морем и оне се у геополитици називају

“таласократија”. Њихов противник су земље које господаре копном, “телулократија”.

У историји, господари мора су биле државе са развијеном морнарицом као што су

Атина, Рим, Феникија, Картагина, Венеција, Ђенова... У модерно време то постаје

Британија и њена бивша колонија САД! Копнене силе су делимично Француска (она

лавира), Немачка, Русија, Кина, Индија и Персија (Иран), Египат... Сукоб између

“таласократије” и “телурократије” траје одувек! Наша земља налази се на путу и једнима и

другима. Центар свих је Цариград! ”Таласократија” жели да Русија остане континентална

и да не отвори свој пролаз кроз Босфор. Због тога су Французи и Британци али и Немци

подржавали Турску као “чеп” за Русију. Непријатељи Турске, били су непријатељи ових

западних сила.

Господари мора и обала су данас САД и Велика Британија, као осовина плус Канада и

Холандија. У тај савез захваљујући Другом светском рату увучена је Француска а

окупацијом и Немачка и Италија. Да би компензовали фрустрацију Немачке и Аустрије,

због вазалства – господари мора нуде им реинкарнацију Аустро-Угарске и продор на

Исток, али под плаштом НАТО-а. Прва фаза тога било је рушење комунизма, уз помоћ

католичанства на северу Европе и рушење Југославије уз помоћ католика и муслимана.

Логичан след је био стварање Словеније и Хрватске и то под патронатом Ватикана, Беча и

Берлина, стварање Босне и Велике Албаније у савезу са исламистима.

Србија и цео Балкан третирани су као савезници Русије, због православља. Србија као

самосвесна и бунтовничка земља, која кроз историју не жели да буде вазал, морала је увек

да буде третирана као носилац вируса “Слободе”. “Таласократија” зато жели да разбије

Србију и да је ослаби како не би била стожер уједињења. У исто време, за носиоце моћи,

још већа мора је централна сила Европе-Немачка. Због тога кроз историју, “таласократија”

повремено јача и слаби Немачку и Србију, према својим потребама и циљевима. У исто

време преко агената од утицаја (политичара) изазивају се ратови и револуције које

стварају могућност већег креирања историје, граница као и економске доминације.

Господари вода су против Србије зато што су против Руса. А ми смо по дефиницији

“таласократије” пред стража Москве, сада Путина. Због наше улоге пред страже Русији,

побијени су и протерани Срби у Хрватској у Другом светском рату, под Павелићем – и на

крају XX века под Туђманом, који је имао снажан линк према Британцима и

Американцима. Срби су протерани из Хрватске уз помоћ Американаца.

Да би се Србија одвојила од мора, односно у позадини Русија – којој треба поморска база

у Јадрану одвојена је Црна Гора од Србије. Сада је процес кроатизације Црне Горе и

њеног прелажења на унију за десетак година.

Што се тиче НАТО алијансе, то је вазална војска “таласократије” која се инспирише

поморском империјом – Римом. Напад НАТО на Србе 1999. године био је преседан, како

би ова организација изашла из својих правила и претворила се у офанзивну силу која ће

следити “таласократију” кад год затреба.

Кина има своју специфичну политику, она ретко улази у конфликте али када то учини

она је доследна. Кинеска обавештајна служба зна за све подривачке планове Комитета

300, тј. “таласократије”. Због тога она много улаже у развој контраобавештајне службе у

земљи, али и у обавештајну мрежу на Западу и у Јапану, Тајвану, али и у Пакистану.

Сирија се приближила Ирану, а она је раније била блиска са СССР. То значи да Сирија

гравитира преко Ирана, Русији и Кини. Ствара се блок континенталних земаља против

надолазеће “таласократије”.

*План напада на Иран уколико би се покренула војна акција за освајање територије*

ЗАКЉУЧАК

Сведоци смо рата у Грузији из августа 2008. године, као најдиректнијег приказа „судара“ наведених геополитичких и геостратешких аспирација таласократских и телурократских сила, као и значаја који се у САД придаје „иранском питању“ током мандата претходног и актуелног америчког председника. А да Мехенова спорна зона и данас представља суштинско питање америчке спољне политике говори о чињеница да се у њој налазе све државе из тзв. „осовине зла“ – Ирак, Иран, Сирија и Северна Кореја.

Активно присуство САД на глобалној сцени утицало је, у великој мери, не само на историју те државе, већ је обликовало и историју целокупног човечанства. Доминантан положај у свим сферама, поготово изражен после завршетка Другог светског рата, довео је до ситуације у којој би повратак у изолационизам, чак и да је то представљало озбиљну опцију, био просто немогућ. Дакле, САД су се окренуле „својој природној улози“ у глобалним оквирима, а спроводиле су је на теоријским основама који су, слободно се може рећи, одредили Британац сер Халфорд Мекиндер и два Американца, Алфред Мехен и Николас Спајкман. Комбинацијом доктрина три наведена научника САД су, заједно са Великом Британијом, креирале спољнополитички наступ све до данашњих дана, руководећи се геополитичким и геостратегијским интересима.

Постулати америчког таласократског приступа геостратегији настали су, како је раније речено, на британском примеру. Настављајући праксу британског балансирања на простору Евроазије, САД су обликовале широк спектар поступака којима су заокруживале општу стратегију поморских сила. Колин Греј (Colin Gray) је издвојио кључне елементе велике стратегије таласократских сила, међу које је уврстио и организацију савезништва са континенталним државама у поморско-копненој коалицији, умерено присуство војних снага у кључним областима, коришћење поморске блокаде ради изолације непријатеља, посебно његових линија снабдевања, употребу тзв. периферне стратегије за напад на напријатеље уз коришћење амфибијске флексибилности као највећег стратешког преимућства поморских сила и изолацију имовине непријатеља.

Активности САД у Ираку, Авганистану, као и у Каспијском региону указују да се Мехенова концепција и данас изучава и примењује у САД. Такође, стављање спољнополитичког фокуса на Евроазију, поготово наглашавање решавања проблема на Блиском Истоку и тзв. Евроазијском Балкану наводи на то да Мехенова спорна зона остаје подручје константних сукоба таласократских и телурократских сила.

Значај Мехеновог рада утолико је већи јер се сврстава у темеље геополитике, уз већ поменуте Мекиндера и Спајкмана. Потоња двојица изразила су своје геополитичке ставове кроз чувени троделни (Мекиндер) и дводелни (Спајкман) слоган.

Мекиндеров слоган: "Ко влада Источном Европом доминира Хартлендом, Ко влада Хартлендом доминира Светским Острвом, Ко влада Светским Острвом доминира светом" и из њега изведени, али супротан, Спајкманов: "Ко контролише Римленд влада Евроазијом; ко влада Евроазијом контролише судбине света" обележили сву све радове у области геополитике и геостратегије у другој половини 20. века. Аналогно наведеним ставовима сличним слоганом могуће је сублимирање и Мехеновог учења. Узимајући у обзир значај мора на глобална питања, који је Мехен стално истицао, његов неизречени слоган могао би да гласи:

КО ВЛАДА МОРИМА, ТАЈ ДОМИНИРА СВЕТОМ

ЛИТЕРАТУРА – БИБЛИОГРАФИЈА

Бжежински Збигњев - Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 2001. Бжежински Збигњев - Амерички избор: глобална доминација или глобално вођство, ЦИД

Подгорица, 2004. Дугин Александар - Основи геополитике – геополитичка будућност Русије, Екопрес, 2004. Дефарж Филипп Моро, Введение в геополитику, Конкорд, Москва, 1996.

Зарић Иван - Утицај идеја Алфреда Мехена на савремену америчку геополитику и геостратегију, магистарска теза, Факултет Политичких Наука, Београд, 2010.

Кисинџер Хенри, Дипломатија, Верзалпрес, Београд, 1999.

Mahan, A.T. - Effects of Asiatic Conditions upon International Policies, The North American Review, Volume 171, No. 528, (1900).

Mahan, A.T. - The Isthmus and the Sea Power, The Atlantic monthly, Volume 72, Issue 432, (1893). Mahan, A.T. - The Influence of Sea Power Upon History 1660-1783, Pelican Publishing Company, Gretna,

(2003), Махан, А.Т. (1960) Поморска стратегија, Војноиздавачки завод ЈНА, Војно дело, Београд. Симић Драган - Америчко стратешко мишљење на почетку XXI века, Међународна политика,

јануар-март, стр. 74-83., 2009. Симић Драган - Поредак света, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999. Tangredi, Sam J. - “Sea Power: Theory and Pratice” in John Baylis, James Wirtz, Eliot Cohen & Colin Gray

(org.). Strategy in the Contemporary World, New York: Oxford, 2002. Хантингтон Семјуел, Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка,ЦИД, Подгорица,

1998.

Интернет:

www. americanthinker.com www. dejanlucic.net

www. inthenationalinterest.com/Articles/Vol3Issue27/Vol3Issue27Mahan.html www. navy.mil

www. strategicstudiesinstitute.army.mil www. usmc.mil

www. defenselink.mil www. uscg.mil

www. navy.mil/maritime/MaritimeStrategy.pdf www. onlinebooks.library.upenn.edu