Visoka poslovna škola strukovnih studija

Seminarski rad iz predmeta preduzetništvo

Tema:

Svojinska transformacija, kao uslov efikasnijeg preduzetništva

SADRŽAJ:

1. Uvod 1

2. Opredeljuju će karakteristike i alternativne definicije vlasništva 1

3. Svojina kao institucionalna pretpostavka efekiasnosti 4

4. Privatizacija 5

5. Korišćeni modeli privatizacije 6

6. Tipovi privatizacije 9

7. Privatizacija u Srbiji- Zaključak 10

8. Literatura 14

1

1. Uvod

Svrha promena je, pre svega, da se izadje na kraj sa drastičnim ekonomskim neefikasnostima arhaičnog institucionalnog poretka za koji se konačno pokazalo da uslovljava i nameće drastično zaostajanje u odnosu na druga društva i na relevantne civilizacijske standarde. U isto vreme pokazalo se da centralno mesto u sadašnjim i očekivanim institucionalnim prilagodjavanjima igra karakter svojine i oblici njene institucionalne operacionalizacije. Svojina je oduvek bila okosnica, temeljna determinanta i definiciono obeležje svakog privrednog sistema, kao i šire institucionalne strukture koja ga okružuje i tvori mu oslonac. Ključni značaj medjuzavisnosti svojine i efikasnosti proizilazi i iz dosadašnjeg velikog iskustva, tzv. Socijalističke izgradnje kolektivistički uredjenih društava. Pokazalo se da su razni oblici kolektivnog vlasništva bili onaj nedodirljivi tabu bez čije radikalne promene ostaje iluzoran svaki pokušaj stvaranja efikasne institucionalne mašinerije. Svojina je sadašnja komponenta onog dela institucionalnog ustrojstva kojim se reguliše privredjivanje kao najvažnija oblast društvenog života. Nužnost institucionalnih promena proističe iz odsutne važnosti institucija kao determinante razvojnog potencijala jednog društva i njegove najšire shvaćene ekonomske efikasnosti. Pogodno je na ovom mestu definisati institucije na uobičajeni, sasvim precizan način. Čini se prikadnom definicija prema kojoj su ponavljanje, tj. Regularne i rutinske interakcije izmedju pojedinaca i njihovih organizacija. Drugim rečima, institucije regulišu bitne aspekte ljudskog ponašanja. Nije neočekivano što se u ovom kontekstu neizbežno javlja i tržište kao univerzalni oblik decentralizovanog regulativnog mehanizma na području privrede. Svojina i tržište su u najčvršćoj logici i funkcionalnoj sprezi. Svojina je institucionalna osnova tržišta, odredjujući element koji mu oblikuje sva bitna svojstva i način delovanja.

2.OPREDELJUJUĆE KARAKTERISTIKE I ALTERNATIVNE DEFINICIJE VLASNIŠTVA

Iako na prvi pogled izgleda jednostavno i samoobjašnjavajuće, vlasništvo se ispostavlja kao izrazito složena i višedimenzionalna kategorija. To se, pored ostalog, ispoljava i u mnoštvu različitih definicija koje se prvenstveno usredsredjuju na ovaj ili onaj aspekt tog istinski složenog fenomena. U literaturi je, pored mnoštvo užih definicija svojine ponudjena i jedna šira definicija. Kako se radi o pojmovima različite sadržine i obuhvata, potrebno je i njihovo terminološko razgraničenje. Reč je o pojmovima čiji su engleski nazivi property rights i the right of ownership. Kod nas odgovarajuća terminološka distinkcija ne samo da nije usvojena i sankcionisana, nego nije ni preliminarno sugerisana. Zato će ovde, možda orijentaciono i privremeno, biti predloženi termini vlasnička prava i pravo svojine.

2

Vlasnička prava se determinišu kao – zakonski ili na neki drugi način – sankcionisani društveni odnosi koji se javljaju u vezi sa retkim resursima i odnose se na njihovu upotrebu. Pojmove resursi i društveni odnosi valja shvatiti veoma široko. Pojam resursa obuhvata, npr., i politička prava i moć, a odnosi obuhvataju i društvene medjuzavisnosti u vanprivrednoj sferi. Pravo svojine je daleko uže pravo i obuhvata poznate tri komponente koje su precizno i definitivno bile definisane još u rimskom pravu: korišćenje (usus), plodouživanje (usus fructus) i raspolaganje (abusus). Prisvajanje je elementarna kategorija koja se sastoji u unošenju odredjenih predmeta u sferu individualnih pretenzija i obuhvata dve komponente – korišćenje i raspolaganje. Korišćenje predstavlja neposrednu i trenutnu eksploataciju stvari, a raspolaganje njeno rezervisanje, trj. Izvajanje izvan kruga eventualnih pretenzija drugih subjekata, u cilju njenog korišćenja u nekoj ne nužno odredjenoj budućnosti. Ineresantne su i varijacije u definiciji svojine. Alchain ne tretira zakonsku regulativu kao alternativu običajima, stavovima i tredicionalno uspostavljanim obrascima ponašanja, po njemu, drfinicija prava svojine uključuje i formalnu zakonsku i upravo pomenutu neformalnu vanzakonsku zaštitu. On drukčije definiše širu kategoriju vlasničkih prava: za njega, to su prava kojima se nekom konkretnom pojedincu daje ovlašćenje da, kad je reč o konkretnim dobrima, bira bilo koju upotrebu na skupu nezabranjenih upotreba. Blackstonova definicija deluje klasično i tradicijom osvešteno: to je ono isključivo gospodstvo koje pojedinac ima nad stvarima, uz potpuno isključivanje bilo kog drugog pojedinca. Demsetzova definicija na sličan način ističe pojedinca, ali tako što vlasnička prava karakteriše kao ovlašćenja da se izazove korist ili pričini šteta sebi i drugima. Sam Veljanovski definiše pravo svojine kao vlasnički naslov koji pojedincu daje isključivo pravno na zemlju, dobra i usluge i koji podrazumeva slobodu otudjivanja kroz razmenu. Pravo svojine nije jedinstveno, niti jednoznačno odredjeno pravo koje bi u svim situacijama i u svim varijantama institucionalne operacionalizacije imalo isti sadržaj. Naprotiv, radi se o snopu raznovrsnih prava koja u svojoj ukupnosti tvore kompzitno, uvek složeno pravo svojine. Taj snop prava varira u najmanje dve važne dimenzije. Prvo, menja se broj prava koja ulaze u taj snop, sa razvojem privrede i društva i sa porastom razudjenosti i kompleksnosti njegove institucionalne infrastrukture raste i broj različitih prava. Drugo, struktura kompozitnog prava svojine, tj. Lepeza konkretnih, pojedinačnih prava od kojih se to sintetičko pravo sastoji, menja se od prilike do prilike, od jednog privrednog procesa do drugog, zavisno od prirode procesa i od praktičnih potreba koje nameće njegova regulativa. Pravo svojine se, drugim rečima, fleksibilno prilagodjava konkretnim potrebama koje nameće privredni život. Pravo svojine (treba da) ima jedan broj fundamentalnih svojstava, čiji se asortiman donekle menja idući od autora do autora, ali koja su sva vezana za način na koji svojina omogućava ekonomsku efikasnost i, zapravo, predstavljaju preduslove za obezbedjenje efikasnosti, navodi isključivost, prenosivost i mogućnost da se uslovi pod kojima se vlasništvo prenosi sporazumno odrede ugovaranjem zainteresovanih subjekata

3

navodi isključivost, prenosivost i načelo ograničene države. Kod Hankea se zadržavaju prava dva načela ali se i to na prvo mesto dodaje jedno novo – načelo univerzalizma. Isključivost usmerava i koncentriše efekte- pozitivne i negativne – odluka na subjekte koji ih donose. Prenosivost omogućava sistematsko kolanje resursa prema onima koji mogu negde otvorenije da ih upotrebe. Princip univerzalnosti proističe iz činjenice da bez preovladavanja i čak dominacije strogo individualizovane i precizno definisane svojine ne može da izraste niti sav svoj potencijal realizuje tržišni mehanizam. Princip ograničene države, najzad, obezbedjuje da se država ne meša u neposredno upravljanje privrednim resursima i da se u punoj meri usredsredi na zaštitu svojinskih prava, garantovanje ugovora, izgradnju stabilnog i za privredu povoljnog pravnog poretka i, uopšte, za stvaranje ambijenta u kojem će privrednici obezbediti ekonomski prosperitet, umesto da to bezuspešno pokušava država sa svojim vazda destimulativnim redistributivnim zahvatima.

3.SVOJINA KAO INSTITUCIONALNA PRETPOSTAVKA EFIKASNOSTI

Da bi se došlo do efikasnog privrednog mehanizma, potrebno je u najbližoj ravni neposredne uslovljenosti obezbediti nekoliko bitnih uslova. Pogodno je uočiti sledeća tri uslova za institucionalizovanje efikasne decentralizovane, tj. Tržišne privrede: 1) ekonomski zasnovana i celishodna konfiguracija cena, 2) ispravne reakcije privrednih, subjekata na tako uspostavljene sene i 3) makroekonomska stabilnost kao jedini ambijent u kome privredni subjekti, najpre, mogu ispravno da percipiraju cene, a potom izračunaju i izvrše optimalno prilagodjavanje njihovom nivou i eventualnim promenama. Uslov dva treba dopuniti: reakcije treba ne samo da su ispravne, nego i dovoljno brze, tj. Blagovremene, ispostaviće se da vlasnički aranžmani bitno uslovljavaju brzinu reakcije privrednih subjekata. Ispostavlja se da svojina igra odlučujuću ulogu u obezbedjenju sva tri neposredna ključna preduslova efikasnosti. Pre svega, da bi se došlo do ekonomski utemeljenih cena kao ispravnih informacionih signala, potrebno je imati sistem konkurentnih tržišta, a konkurentnost, pored ostalog, podrazumeva veoma aktivne, snažno motivisane subjekte koji brzo uočavaju povoljne akokacione alternative i hitro koriste raspoložive ekonomske mogućnosti. Svojina se na još jedan način javlja kao bitan preduslov za formiranje ekonomski racionalnih cena. Poznato je da bez uredjenog vlasništva ne može biti faktorskih tržišta, tržišta kapitala i tržišta rada. Uredjeno vlasništvo znači precizno definisanje vlasničkih naslova na nivou subjekata koji u decentralizovanom miljeu donose poslovne odluke. Time se pojam „uredjenog“ vlasništva svodi na privatnu svojinu. Ne upuštajući se u interpretirane dokazne argumentacije, dovoljno je podsetiti da je tržište kapitala tržište vlasničkih naslova, a ovi, da bi uopšte mogli da budu predmet transakcija, moraju biti sasvim individualizovani i svojinskiidentifikovani tako što će biti locirani na tržišne subjekte.

4

Važnost svojine za ispravnu reakciju privrednih subjrkata proističe iz njene ključne uloge u odredjivanju motivacione strukture, tj. Iz načina na koji ona deluje na sistem nagrada i kazni u tržišnom sistemu odlučivanja. Makroekonomska stabilnost je treći neophodni preduslov za privrednu efikasnost. Najpre treba zapaziti da ona zavisi od prva dva preduslova. Privredu sa disparitetnim cenama veoma je teško stabilizovati zato što sami dispariteti stimulišu ponašanja koja sistem zakonito i predvidivo izvode iz ravnoteže. Inflacija, učestalo i u visokom stepenu menja relativne cene. Tako naglim i dubokim promenama veoma se teško prilagoditi, a troškovi prilagodjavanja takodje postaju previsoki. Subjekti odustaju od mnogih prilagodjavanja, a smanjenje aktivnosti u ovoj dimenziji poslovanja ima krajnje nepovoljne dugoročne implikacije.

4. Privatizacija

Privatizacija predstavlja proces transfera imovine, odnosno kapitala iz javne (državne) u privatnu svojinu. U širem smislu može označavati i privatno upravljanje državnom imovinom.

Koja je svojina ekonomski efikasnija – privatna ili državna? Oko ovog pitanja lomila su se koplja najmanje jedan vek. Istorija je, za sada, presudila da je privatna svojina jedini zdrav temelj ekonomskog života, pa su i sistemi zasnovani na državnoj i društvenoj nestali. Savremena ekonomska teorija kaže da su državna i privatna svojina jednako efikasne ukoliko su zadovoljene pretpostavke o savršenom tržištu, potpunim informacijama i potpunim ugovorima.

Klasičan argument u prilog državne svojine je onaj o slabostima tržišta, odnosno o narušavanju pretpostavke o savršenoj konkurenciji u granama u kojima dolazi do opadanja prosečnih troškova, što vodi monopolima. A pošto je monopol u privatnoj svojini jedna loša stvar, onda je dobro da to preduzeće bude u državnoj svojini, jer je država, po pretpostavci, dobronamerna. I mnoga su preduzeća u periodu posle II svetskog rata nacionalizovana. Ovaj argument u korist državnog vlasništva je tokom vremena gubio na uverljivosti. Prvo, dovela ga je u pitanje teorija javnog izbora, ustvrdivši da je pretpostavka o dobronamernosti vlade, tj. o posvećenosti političara opštem dobru, netačna. Drugo, proširenje tržišta sa ekonomskim napretkom, otvaranje prema svetskoj trgovini i tehnološki napredak povećali su konkurenciju i smanjili tržišnu grešku. Treće, unapređene su teorija i praksa regulacije, koje omogućavaju korekciju tržišnih imperfektnosti i time smanjuju potrebu za državnom svojinom.

Pretpostavke o potpunim informacijama i potpunim ugovorima odnose se na tzv. agencijski problem, tj. na pitanje može li se i kako obezbediti da menadžer, bio on u privatnom ili državnom preduzeću, radi u najboljem interesu vlasnika, bio on država ili privatno lice. One kažu da vlasnik može da kontroliše menadžera ukoliko sve zna (ili makar koliko i menadžer) ili ukoliko može da formuliše toliko detaljan ugovor kojim će unapred ugovoriti sve moguće situacije, što su dosta nerealni zahtevi.

5

Postoje dva pogleda na ovaj problem. Prvi je tzv. menadžerski, koji kaže da je nadzor države nad menadžerom znatno slabiji nego nadzor privatnih vlanika, pa su zato podsticaji za efikasno poslovanje preduzeća slabiji u prvom nego u drugom slučaju. Ovo makar zato što se državne firme ne kupuju i prodaju na tržištu, pa zato ne postoji mogućnost preuzimanja firme od strane nekog drugog vlasika. Uz to, ne postoje akcionari koji nadziru menadžere u privatnim korporacijama. Drugi je tzv. politički, koji tvrdi da politički uticaji dovode do iskrivljavanja ciljeva i ograničenja sa kojima se menadžeri državnih preduzeća suočavaju, na primer kroz činjenicu da se državna preduzeća ne suočavaju sa nužnošću plaćanja svojih obaveza kao privatna, kao i da im ne preti bankrot.Iskustva sa državnom svojinom su, takođe, bila nepovoljna. Državna preduzeća su obično funkcionisala ispod očekivanja, a na štetu i državne blagajne i potrošača. Loše vođena i podvrgnuta političkim ciljevima, sa viškom zaposlenih i lošom organizacijom, sa zastarelom tehnologijom, nekonkurentna, uvek zavisna od državne pomoći i subvencija, sa previsokim cenama, ta su preduzeća jasan dokaz kako inferiorne efikasnosti državne svojine, tako i nerealnosti ideje o benevolentnoj državi.

Pre dvadesetak godina započet je svetski proces privatizacije, iniciran u Velikoj Britaniji od strane vlade Maraget Tačer. Proces je globalan i zahvatio je ne samo bivše socijalističke zemlje, već i razvijene i zemlje u razvoju. Sve vlade se žure da se reše državnih preduzeća, mada poneke još oklevaju ne bi li ih još malo koristile za sopstveno bogaćenje.

Ipak, leva ideja još nije zamrla. I danas postoje autori koji osporavaju uticaj svojine na efikasnost preduzeća i privrede, odnosno koji izvore efikasnosti traže, i nalaze, negde drugde. Jedna linija razmatranja oslanja se na studiju Berlea i Meansa iz 1932. godine i tvrdi da ni savremene korporacije nisu privatna preduzeća u pravom smislu, jer je upavljanje odvojeno od svojine, tj. korporacijama upravljaju menadžeri, a ne vlasnici, pa se opet javlja agencijski problem. Tačno je da agencijski problem postoji u privatnim korporacijama, ali je izvesno da velika većina menadžera radi u interesu privatnih vlasnika, jer su brojni mehanizmi koji ih na to podstiču u zrelim tržišnim privredama – od skupštine akcionara, preko podsticajnih sistema nagrađivanja, do tržišta kapitala. Zanimljiva je novija struja, čiji je glavni predstavnik Džozef Štiglic, nobelovac. Štiglic ne negira značaj svojine, pa ni privatne, za ekonomske performanse, ali još veću važnost pridaje tržištu i njegovim blagotvornim efektima, posebno hvaleći kineski sistem, čime indirektno umanjuje standardno shvaćen uticaj privatne svojine.

5. Korišćeni modeli privatizacije

Prodaja

Najpoznatiji i najstariji metod privatizacije je prodaja državnog preduzeća privatnim licima. Ta tehnika korišćena je i koristi se i dalje u razvijenom delu sveta, kao i u zemljama u razvoju. Napoznatiji primer je privatizacija u Velikoj Britaniji tokom 1980-tih godina, koja je i pokrenula talas privatizacije u celom svetu. Dva su osnovna metoda prodaje: prvo, javni upis akcija; drugo, neposredna prodaja najpovoljnijem ponuđaču.

6

Kod prvog, država fiksira cenu akcije i nudi ih na prodaju privatnim licima ili institucionalnim investitorima. Kod drugog, država organizuje prikupljanje ponuda na konkurentski način (tenderi) ili neposredno pregovara sa zainteresovanim investitorima.Ponekad se odstupa od metoda prodaje po punoj ceni, jer vlade, kao britanska svojevremeno, teže širenju akcionarstva i jačanju srednjeg sloja, pa organizuju javni upis akcija sa nižim cenama od tržišnih ukoliko ih kupuju građani. Ideja je da se kupci-građani podstaknu na upis popustima koji obezbeđuju kapitalne dobitke.

Privatizaciju kroz prodaju su, među zemljama u tranziciji, najdoslednije koristili Nemačka (za istočnonemačku privredu), Mađarska i Estonija, u kojima je prevagnulo shvatanje da se dobro upravljanje privatizovanim preduzećima može ostvariti jedino ukoliko se ona prodaju, a ne i ukoliko se besplatno podele građanima ili delimično besplatno zaposlenima.

Prodaja (kapitala) preduzeća dominantnom vlasniku pokazala se superiornom sa stanovišta ekonomske efikasnosti. Ona oblično donosi dobro upravljanje, što znači rekapitaluzaciju preduzeća, proširenje poslova, reorganizaciju, jačanje discipline, više preduzetništva. Posebno je povoljno ukoliko je ozbiljan strani investitor postao dominantan vlasnik, zbog pouzdanosti, većih finansijskih kapaciteta, mogućnosti orijentacije na spoljno tržište i slično. Model prodaje još donosi prihod državnoj blagajni, što je vrlina po sebi. Problemi sa kojima se suočavao model prodaje su u osnovi političke i tehničke. Među političkim, mogu se pomenuti sledeći: deo stanovništva je postprivatizacionu distribuciju imovine doživljavao kao nepravednu, polazeći od egalitarnog vrednosnog sistema; kupovina preduzeća od strane inostranih investitora nekima je izgledala kao prodaja nacionalne suverenosti; zaposleni i postojeći menadžeri su se ponekad, braneći svoje interese, protivili prodaji i stvarali političke teškoće i slično.

Tehnički problem tiče se složenosti, dugotrajnosti i troškova procedure pripremanja svakog pojedinačnog preduzeća za prodaju, bilo da se radi o javnom upisu akcija, bilo o direktnoj prodaji. Jer, procena vrednosti preduzeća, kao osnova metoda prodaje, često je komplikovan i zahtevan postupak, posebno ukoliko postoji znatna politička i ekonomska neizvesnost (rizici) i ukoliko informacioni i računovodstveni podaci o preduzećima nisu dobri.

Uspešni primeri Mađarske i Estonije pokazali su da se prodaja državnog kapitala može izvesti na najbolji način, ukoliko postoji dovoljna politička volja i ukoliko se proces privatizacije dobro organizuje.

Vaučerska privatizacija

Nužda za privatizacijom velikog broja preduzeća u zemljama u tranziciji pokrenula je oko 1990. godine potragu za inovativnim pristupom. I pronađena je vaučerska privatizacija. Ideja je jednostavna: građanima se besplatno podeli specijalan privatizacioni novac (vaučeri), kojima oni kupuju akcije preduzeća. Vaučeri su davani građanima, u raznim zemljama, i u jednakom i u nejednakom iznosu, a prema godinama starosti ili radnog staža i nekim drugim karakteristikama. Vaučerska privatizacija je

7

organizovana i centralizovano, za veći broj preduzeća odjednom (češki sistem), i decentralizovano, za svako preduzeće pojedinačno (ruski sistem). Najpoznatije vaučerske privatizacije su češka (i slovačka) i ruska, a delom su joj pribegle Poljska, Litva, Letonija, Slovenija, Jermenija, Kazahstan i Kirgizija.

Vaučerska privatizacija predstavlja teorijski elegantan i relativno brz metod privatizacije, vrlo povoljan po politički rejting vlade koja je izvodi. Iako ne donosi državi prihode, dokazivalo se da se taj gubitak kompenzuje brzinom i pravednošću. Vaučerska privatizacija je transparentnija od drugih modela i njome se izbegavaju problemi procene vrednosti kod ostalih vidova privatizacije. Jedan od korišćenih argumenata u korist vaučerske privatizacije je da građanstvo jedne države ne poseduje dovoljnu količinu novca da otkupi vredne proizvodne fondove, pa da je zato potrebno poklanjanje državnih preduzeća. Ovaj argument važi samo onda kada se isključi uloga stranih investitora iz privatizacije, na primer zato što je namera da se privreda zadrži u domaćem vlasništvu (kao u Sloveniji). Taj je argument svakako netačan sa ekonomske tačke gledišta, a praksa zemalja koje su se oslanjale na vaučersku privatizaciju (Češka, Rusija) pokazala je kasnije da im nimalo ne smeta ulazak stranog kapitala.

Brzo izvedena vaučerska privatizacija može imati jednu prednost u odnosu na model prodaje: brza privatizacija sprečava formiranje antiprivatizacione koalicije, koja bi mogla nastati tokom vremena i blokirati privatizaciju. Ovaj argument je imao svoju težinu početkom 1990-tih godina, ali kasnije, desetogodišnjeg iskustva zemalja u tranziciji, više nije bio uverljiv, jer se pokazalo da su otpori privatizaciji manji od pretpostavljenih. Teškoća sa vaučerskom privatizacijom je ta što ne odezbeđuje dobro upravljanje preduzećima. Naime, široko raspršeno vlasništvo, kao posledica jednake 'kupovne snage' svakog građanina, neminovno čini da nad jednim preduzećem niko nema kontrolu i da su rezultati automatski lošiji od mogućih. Lek se može potražiti u formiranju investicionih fondova, kojima bi građani prepuštali svoje vaučere i za uzvrat dobijali akcije samih investicionih fondova (češki slučaj). Fondovi bi tako mogli kumulirati vaučere i postati znatni ili dominantni vlasnici pojedinih preduzeća. Međutim, rešenje problema upravljanja preduzećima donelo je novi problem – problem upravljanja fondovima. Vlasništvo nad fondovima bilo bi raspršeno, pa je menadžment fondova bio nekontrolisan od strane vlasnika, što je vodilo u neefikasnost poslovanja kako fonda, tako i preduzeća u njegovom portfelju.

Akcionarstvo zaposlenih

Akcionarstvo zaposlenih podrazumeva znatne popuste na cenu akcija (ili delimično besplatnu podelu) menadžerima i/ili zaposlenima. Ona tako predstavlja kombinaciju prodaje i besplatne podele, ali s tim da su beneficije podele ograničene na zaposlene u datom preduzeću. Odloženo plaćanje je uobičajeno, kako bi bio savladan problem nedovoljne kupovne snage zaposlenih.

Ovaj model privatizacije bio je popularan na području bivše Jugoslavije, kao politički nabezbolniji način prelaska iz samoupravne u privatnu privredu. Najbezbolniji zato što akcionarstvo zaposlenih najmanje menja tip kontrole nad preduzećem – ona

8

ostaje u rukama zaposlenih, do većeg prometa i koncentracije akcija. Stoga su joj pribegle Slovenija, Hrvatska, Srbija i Makedonija. Od drugih zemalja, Poljska je, polazeći od socijalističke tržišne privrede, takođe jednim delom koristila akcionarstvo zaposlenih. Rusija je krenula od sasvim drugog modela privatizacije, ali je, zbog tehničkih rešenja, završila u znatnoj meri sa akcionarstvom zaposlenih, pri čemu je menadžerski sloj uspeo da u mnogim preduzećima postane dominantan vlasnik. I Rumunija i Slovačka su delimično pribegle ovom modelu. Akcionarstvo zaposlenih može biti izvedeno relativno brzo, uz postavljanje roka do koga privatizacija preduzeća mora biti pokrenuta (kao u Hrvatskoj), znatne popuste u ceni akcija i odloženo plaćanje. A može i, kako pokazuje iskustvo Srbije, biti vrlo spor metod privatizacije.

Osnovna vrlina akcionarstva zaposlenih je politička – to je minimizacija otpora radnika i menadžera u firmama koje se privatizuju, a posebno u preduzećima koja su su funkcionisala u samoupravnom sistemu (bivša SFRJ i, donekle, Poljska) ili u kojima su menadžeri imali jake pozicije (Rusija). Njihovi otpori bi, možda, mogli da blokiraju privatizaciju, kao što ih ovaj model privatizacije privlači vladi koja ih sprovodi. Postoje i mišljenja među zastupnicima samoupravljanja i 'škole ekonomike participacije' da akcionarstvo zaposlenih donosi podsticaje dobrom upravljanju, jer zaposleni, kao vlasnici, imaju više motiva nego ranije da dobro rade i da bolje nadziru menadžment.

Sa druge strane, postoje važne slabosti ovog modela. Da bi zadržali kontrolu nad preduzećem, zaposleni su skloni da onemoguće pristup spoljnim investitorima, što vodi nedovoljnim investicijama. Štaviše, spoljni investitori nisu ni zainteresovani da ulažu u preduzeće kojim dominiraju zaposleni. U takvim preduzećima postoji podsticaj, kao i u samoupravnim, da se isplaćuju prevelike zarade i da se održava preterana zaposlenost. Menadžeri, opet, teško mogu da se odupru takvim pritiscima zaposlenih ukoliko imaju mali udeo u vlasništvu. Takvi procesi otežavaju ili čak onemogućavaju restrukturiranje preduzeća, sa nepovoljnim posledicama.

6. Tipovi privatizacije

Postoje četiri osnovna tipa privatizacije, i to su:

Interna privatizacija Eksterna privatizacija Privatizacija deljenjem deonica svim građanima Privatizacija preko formiranja holding kompanija

Interna privatizacija jeste prodaja preduzeća radnicima koji u njemu rade. Ovakva privatizacija može se obaviti na nekoliko načina, npr. moguće je poći od godina službe u preduzeću ili visine plate, i na taj način raspodeliti deonice. Prednost ove privatizacije leži u tome što je ona jednostavna i politički popularna bar kod onog dela radnika koji su zapošljeni u uspešnim preduzećima. Najveća mana ove privatizacije potiče u neku ruku, iz njene najveće prednosti- spontanog karaktera, naime ovaj oblik privatizacije pruža velike mogućnosti za špekulisanje.

9

Eksterna privatizacija jeste proces kojim se omogućava građanima da učestvuju u kupovini deonica preduzeća. Deonice se prodaju na javnim liitacijama i naravno otkupljuju ih oni koji ponude višu cenu. Novac odlazi državi koja se na taj način pojavljuje kao pravi vlasnik preduzeća. Osnovna prednost ovog načina privatizacije jeste da on omogućava državi da prodajom preduzeća po relativno realnim cenama prikupi sredstva. Osnovni problem kod otvorene licitacije jeste cena. Ona na prvi pogled može da izgleda paradoksalno, jer se licitacije u ekonomiji smatraju najpouzdanjim tržišnim mehanizmom. Ipak, situacija je ovde različita zbog nepostojanja tržišta kapitala i svega ostalog što s njim ide.

Podela deonica. U ovom modelu država se odlučuje da sve akcije u preduzećima koja želiu da privatizuje podeli za badava ili proda po veoma niskoj ceni svim građanima zemlje. Osnovna prednost ovog modela leži u egalitarnosti. Pošto je društveno vlasništvo teško pravedno podeliti, a pošto ono pripada svima, najbolje je svakom dati podjedanko učešće u imetku zemlje. Model ima dve osnovne mane. Prva je finansijske prirode. Državni prihod od prodaje biće mali ili nulti. Druga mana je suštinska. Svaki građanin raspolaže infinitezimalnim delom imovine svakog preduzeća; praćenje rezultata tog preduzeća zato se za njega ne isplati, pa čak i bankrotsvo preduzeća znači za pojedinca tek minimalni gubitak.

Formiranje nacionalnih holdinga je relativno stara ideja. Ona se javila još početkom 1980-ih godina kao jedan od prvih odgovora na krizu socijalističkih privreda. Pošto u to vreme niko nije verovao da je privatizacija iz političkih razloga moguća pošlo se sa lošijom ili sličnom idejom. Prema toj ideji, država bi formirala nekoliko holding preduzeća koja bi upravljala desetinama preduzeća i imala za cilj maksimizaciju profita. Sistem je za uzor imao italijanske holdinge ENI i IRI, koji se smatraju relativno efikasnim i gde politički uticaj nije bio dovoljno snažan da njihove odluke učini lošim.

7. Privatizacija u Srbiji- Zaključak

Počeci

Prvi talas je pokrenula savezna vlada Ante Markovića 1989. godine, sa korekcijom 1990. godine. Metod privatizacije bila je dokapitalizacija, sa popustima na račun društvenog kapitala, a uz uverenje da će i takva delimična privatizacija dovesti do povećanja efikasnosti upravljanja. Privatizacija je bila neobavezna, ali je podsticaj dobila u odredbi da se rast zarada zaposlenih može isplaćivati samo u akcijama. Tokom reformske 1990. godine privatizacija je uzela maha (1.200 preduzeća je prešlo u status mešovitih), delimično i zbog tehničkih slabosti operacionalizacije modela i mogućnosti manipulacija.

Da bi se doterao model, Srbija je 1991. godine donela sopstveni zakon o svojinskoj transformaciji koji je u znatnoj meri zakočio privatizaciju baš time što je zaoštrio procedure i uklonio slabosti u propisima. Bitnom usporenju privatizacije svakako je doprineo i rat na području bivše Jugoslavije.

10

Neočekivani podsticaj privatizaciji došao je 1993. godine sa visokom inflacijom, odnosno sa inflacionim obezvređenjem duga kod kupovine akcija na rate. Krajem 1993. veliki broj preduzeća je, koristeći nepostojanje odredbe o revalorizaciji duga za inflaciju, potpuno privatizovan. Po stabilizaciji cena početkom 1994. godine, donet je zakon o revalorizaciji kojim su inflacioni dobici građana poništeni, a privatizacija bitno vraćena nazad. Stoga u sledećem periodu, do 1997. godine, pa i kasnije gotovo da nije bilo privatizacija u Srbiji.

Model iz 1997. godine

Koncept privatizacije iz 1997. godine predstavljao je nastavak starog modela privatizacije, čije su osnovne osobine da je privatizacija i dalje autonomna (decentralizovana), neobavezna i usmerena ka radničkom akcionarstvu. Neobaveznost privatizacije bila je kombinovana sa podsticajnošću, odnosno sa popustima u ograničenom vremenskom periodu, što je trebalo da navede zaposlene da privatizuju svoja preduzeća.

Važnija rešenja bila su sledeća: svi zaposleni i bivši zaposleni u društvenom i državnom sektoru i osigurani seljaci imali su pravo na besplatne akcije u iznosu od 400 DEM za svaku godinu radnog staža; vraćen je popust od 20% fiksno i 1% za svaku godinu radnog staža, a na akcije do 8.000 DEM; najviše 60% kapitala preduzeća moglo je biti izdato kroz besplatne akcije, 10% kapitala se odmah prenosilo penzijskom fondu, a najmanje 30% kapitala prodavalo se zainteresovanima; kapital koji preostane po upisu akcija prelazio je u svojinu državnog Akcijskog fonda. Neobaveznost privatizacije učinila je da je proces privatizacije prepušten vrlo složenoj igri motiva i podsticaja zaposlenih i menadžera.

U Srbiji je do 2000. godine privatizovan mali deo društvenog i državnog kapitala. Do jeseni 2000. godine, proces privatizacije započet je po modelu iz 1997. u oko 350 preduzeća, a završen samo u osamnaest. To su uglavnom bila manja preduzeća, sa skromnim kapitalom, pa je ukupna vrednost emitovanih akcija dostigla samo 12 milijardi ondašnjih dinara. Jedino veliko preduzeće koje je (delimično) privatizovano je Telekom, gde je 49% vlasništva prešlo u ruke STET-a i OTI-a 1997. godine.

Model iz 2001. godine

Po političkim promenama od 5. oktobra 2000, u Srbiji je formirana je tzv. prelazna vlada, pod kojom je započeta privatizacija oko 500 boljih preduzeća po zakonu iz 1997. godine. No, Skupština je 12. februara 2001. godine usvojila je izmene i dopune zakona o svojinskoj transformaciji, kojima je privremeno obustavljena privatizacija novih preduzeća. Vlada Srbije iz 2001. godine odabrala je donekle modifikovan model klasične prodaje. Osnovne odlike izabranog modela su bile sledeće.

Prodaja, a ne besplatna podela. Metod prodaje društvenog i državnog kapitala odabran je sa idejom da se pokušaju naći pravi kupci, u smislu onih koji će iz preduzeća koja se privatizuju (ekonomskih resursa) izvući najviše. Osnovni uzrok takvog izbora bili

11

su dotadašnje tranziciono iskustvo i drugih istočnoevroopskih zemalja i iskustvo same Srbije. Drugi uzrok ovog izbora bili su prihodi koje budžetu donosi ovaj model, jer vlada Srbije je pripremila jedan socijalno velikodušan koncept tranzicije, gde bi narod prihvatio promene pošto bi socijalna davanja bila znatna, dok bi ti socijalni rashodi bili finansirani i iz prihoda od privatizacije.

Prodaja strateškim investitorima. Vlada je s pravom pridala veliku važnost korporativnom upravljanju u postprivatizacionom periodu, te je optirala za prodaju većinskog paketa (70%) društvenog/državnog kapitala jednom investitoru. Time je omogućeno preuzimanje pune kontrole nad preduzećem od strane jednog većinskog vlasnika, a kako bi se olakšao i učini efikasnijim veoma složen proces restrukturiranja preduzeća u postprivatizacionom periodu.

Manji deo se poklanja građanima i zaposlenima. Zakon o privatizaciji ipak predviđa i poklone, ovog puta i zaposlenima i svim ostalim građanima. Zaposlenima se poklanja 30% akcija u preduzećima koja se prodaju aukcijom i 15% u preduzećima koja se prodaju na tenderima, dok se za građane rezerviše po 15% akcija u ovim drugim preduzećima. Na taj način ovaj je zakon pravedniji od prethodnih, jer ne daje samo zaposlenima već i svim ostalima. Individualno pravo nije promenjeno: po 200 evra za svaku godinu radnog staža. Svrha poklona je zadobijanje političke podrške za reforme, ali je važno to što poklon ne menja model privatizacije: i dalje postoji većinski vlasnik sa 70% kapitala u novoprivatizovanim preduzećima, što je bitno za način funkcionisanja preduzeća.

Konkurentski metodi prodaje. Zakon je predvideo dva metoda prodaje, oba konkurentska: aukciju, odnosno licitaciju za manja i slabija preduzeća i tender za veća i bolja, namenjena prvenstveno stranim investitorima. Uvek se prodaje 70% neprivatizovanog kapitala (ostatak od 30% se, kako je navedeno, poklanja zaposlenima i građanima). Među metodima prodaje ne nalazi se direktna pogodba između države i kupca, pošto je ona previše rizična pošto omogućuje korupciju. Kod tih loših preduzeća izvešće se ili uređeno restrukturiranje ili stečaj. Upotrebom isključivo konkurentskih metoda prodaje trebalo je obezbediti maksimalnu transparentnost procesa, tj. onemogućiti korupciju i druge mahinacije ishodom privatizacije. Najvažnija novost tiče se prava Agencije da pokrene postupak prodaje društvenog kapitala u svakom preduzeću, čime je ukinuta dobrovoljnost privatizacije u Srbiji i obezbeđeno da privatizacija ipak ima kraja.

Restitucija. Zakonom o privatizaciji predviđeno je da se od svake prodaje 5% prihoda izdvoji za buduće naknade za nacionalizovanu imovinu. Time je potraživanje bivših vlasnika implicitno priznato, ali sam zakon o privatizaciji nije prejudicirao rešenja iz zakona o denacionalizaciji.

Rezultati privatizacije u periodu 2001-2004. Broj preduzeća. U periodu 2001-2004. privatizovano je 1382 preduzeća, što je dva po jednom radnom danu. Ovo je primerna brzina, ali nedovoljna za veliki broj preduzeća koja čekaju redu za privatizaciju, pa kraj procesa još nije blizu. Prihod od privatizacije. Ukupan prihod od prodaje kaptala u 1.382 preduzeća izneo je za ove tri godine samo 1,5 milijardi evra.

Restrukturiranje. Za preduzeća za koja ne bi bilo realnih izgleda da nađu kupca u sadašnjem stanju predviđen je proces restrukturiranja kao privatizaciona priprema. Oko

12

sedamdeset preduzeća uključeno je u grupu za restrukturiranje. Dve su osnovne ideje kako da im se pomogne: prvo, da se neka od njih podele na više preduzeća i prodaju atraktivna, a u stečaj pošalju ona koja ne nađu kupca; drugo, da se izvrši otpis dela dugova prema državi, kako bi im se vrednost podigla iznad nule.

8. Literatura :

13

I. Preduzetništvo- Prof. Dr Žika Stojanović

II. Privatizacija realnog sektora, u Četiri godine tranzicije u Srbiji – Boško Mijatović

III. www.wikipedia.org

14