sveto pismo u srba

7/27/2019 Sveto Pismo u Srba

1/95

I

SADRAJ

UVOD 3

1. KANON SVETOGA PISMA 9

1.1. Kanon Staroga zaveta 101.2. Kanon Novoga zaveta 151.3. Biblijski kriticizam 171.4. Autorstvo Biblije 18

2. PREVOENJE SVETOGA PISMA 21

2.1. Najstariji prevodi Svetoga pisma 22

2.1.1. Septuaginta 222.1.2. Itala 232.1.3. Vulgata 23

2.2. Principi prevoenja Biblije 24

2.2.1. Ispravan originalan tekst 252.2.2. Tanost prevoda 272.2.3. Poznavanje jezika 28

3. SRBI I HRIANSTVO 31

3.1. Prihvatanje hrianstva 323.2. Srpska slava 33

4. SRBI I RUKOPISNO SVETO PISMO 37

4.1.

irilo i Metodije 37

4.1.1. Prevoenje Novoga zaveta 384.1.2. Prevoenje Staroga zaveta 404.1.3. Metodijevi uenici 41

4.2. Najstariji rukopisi na srpskom jeziku 43

4.2.1. Marijinsko jevanelje 44

4.2.2. Savina knjiga 454.2.3. Miroslavljevo jevanelje 46

4.2.3.1. Puni aprakos 494.2.3.2. Redosled i sadraj itanja 50

4.2.4. Psaltiri 544.2.5. Navoenje Svetoga pisma u drugim delima 56


2/95

II

4.2.6. Vukanovo jevanelje 564.2.7. Apokrifi 59

5. SRBI I TAMPANJE SVETOGA PISMA 63

5.1. tampanje Psaltira 645.2. tampanje etvorojevanelja 66

5.2.1. Crnojeviko 665.2.2. Rujansko 665.2.3. Beogradsko 685.2.4. Mrkinako 69

6. UVOZ SVETIH PISAMA 73

6.1. Reformacija 73

6.2. Uvoz ruskih Biblija 78

7. GAVRIL 83

8. XIX VEK 89

Prvi pokuaji 89Novi zavet u prevodu Atanasija Stojkovia 90Vukov prevod Novoga zaveta 93

Prevodi Platona Atanackovia 99Prevod Staroga zaveta ure Daniia 101Sveto pismo na narodnom jeziku 106

9. XX VEK 111

Prevodi Ivana iria 111Prevodi Ilariona Zeremskog 111

Londonski prevod Evan

elja po Jovanu 112Bakotiev prevod Svetoga pisma 113Novi zavet u prevodu Dimitrija Stefanovia 115Prevodi Duana Glumca 117Izdanje rimokatolike propagande 117arniev prevod Novoga zaveta 118Prevod Novoga zaveta Komisije Sv. arh. sinoda SPC 121Prevodi Aleksandra Birvia 126

10. MANJE POZNATI PREVODI 129

11. PREVODI ZA XXI VEK 133

Umesto zakljuka 136

Ostala literatura 137


3/95

III


4/95

IV

Biblijski tekstovi odigrali su presudnu ulogu ne samo u evangelizaciji srpskog naroda nego iu formiranju estetike, poetike i itavog pogleda na umetnost kod Srba. Preko tih tekstovasrpska knjievnost preuzima naslee jedne u pravom smislu rei svetske knjievnosti; na

njima se prvi i svi kasniji knjievnici srednjeg veka ue knjievnom izrazu i stilu, poetskomnainu miljenja. Psaltir je od svih biblijskih knjiga najvie uticao na stil srpskih, kao i

ostalih slovenskih pisaca. Priruna knjiga monaha i laika, nauen napamet, psaltir se svojim

stihovima, figurama i svojim raspoloenjima ugradio u staru srpsku knjievnost kao njenglavni praobraz i najomiljeniji uzor. Srpska knjievnost XIII-XIV veka ne moe se razumeti

bez staroslovenske biblijske i posebno psalamske knjievnosti, koja je usvojena upravo uovom prvom razdoblju.

Dimitrije BogdanoviISTORIJA STARE SRPSKE KNJIEVNOSTI

Srpska knjievna zadruga, Beograd, 1980. godine


5/95

V


6/95

3

UVOD

Opte je poznata injenica da, kada se govori o Svetom pismu na srpskom jeziku,svi odmah pomisle na prevod ure Daniia i Vuka Karayia, prvi put objavljen 1868. godine,dakle pre skoro 130 godina, a koji je od tada tampan u vie desetina izdanja. Iako je prolotoliko vremena, do danas jo uvek nije ponuen prevod Svetoga pisma na srpskom, koji bi bio

ura

en prema kritikom tekstu - predloku dostupnom posle najnovijih arheolokih otkri

a ikritikih izdanja na mnogim svetskim jezicima. Nai bibliari i teolozi (D. Stefanovi, E.

arni i Komisija SPC), uspeli su da objave tri prevoda Novoga zaveta koji su prevodi sanovozavetnog grkog, a kada se radi o Starom zavetu, nemamo prevod sa jevrejskog izvornika.Koliko mi je poznato, u ovom trenutku nae Biblijsko drutvo jo uvek ne radi na tome da se

pristupi sistematskom radu na pripremi i prevoenju Staroga zaveta sa jevrejskog originala.Zato ne treba da udi kada saznamo da je pokojni prof. dr Milo Erdeljan, ef

katedre Svetoga pisma Staroga zaveta, jevrejskog jezika i arheologije na Bogoslovskomfakultetu SPC u Beogradu, svojevremeno predlagao da se tekst Staroga zaveta tzv. Zagrebake

Biblije (iz 1968. godine) prilagodi srpskom jeziku. Tako bismo i mi, konano, imali trenutnonajbolji prevod s izvornika, meutim, ne treba ni rei, da ova ideja nije bila prihvaena. Kodnas je svaka rasprava o radu na Svetom pismu, skoro uvek, obavijena i optereena crkveno-religioznim dogmama, pa se kvalitet i vrednost prevoda ne odreuju kvalitetom i prevodomteksta - ideje i poruke, to je najvanije za pravilno razumevanje i tumaenje Boije Rei, ve

pripadnou crkvi, denominaciji, narodu ili narodnosti, frakciji, sekti... Kao da svaki, pa inajslabiji, rad na prevoenju Svetoga pisma ne doprinosi ukupnom optem napretku i jezika, inaroda, i kulture, i vere, i drutva, nai borci-istunci jednom od prevoda pridaju skoromagijske vrednosti i neprocenjiv znaaj, dok svaki drugi rad omalovaavaju i negiraju.

Sa druge strane, naa nauka o knjievnosti, discipline koje se baveprevodilatvom, istorija crkvena i narodna, etnologija i ostale srodne nauke, uslovnu temu"Sveto pismo na srpskom jeziku" posmatraju nekako skromno, potajno, skoro nevoljno, sve seokreui drugim oblastima - itijima, hronikama, poeziji, putopisima, zapisima na nadgrobnimspomenicima i raznim drugim, nesporno vanim i dragocenim, knjievnim spomenicima. I darazne tragine istorijske okolnosti i popularno traganje za istorijskim nacionalnim jubilejimanisu na povrinu izbacile okruglaste jubileje kao to su 500 godina Cetinjske tamparije, 600godina Miroslavljevog jevanelja, 200 godina Vuka, bili bismo jo siromaniji, jer samo tada

su monografije i nauni skupovi prire

ivani, a zbornici i radovi objavljivani.Mnogi su se neprijatelji vekovima nadvijali nad nae zapisano narodno pamenje

i blago, i erupali sve do ega su mogli da se doepaju. Na stav danas pokazuje da im u tomei dalje zduno pomaemo. I dok drugi evropski narodi uveavaju svoja, ionako velika, narodna

bogatstva naim starim rukopisima i knjigama, dok se po evropskim metropolama formirajulegati sa mnogim srpskim knjigama i srbuljama, u naoj zemlji se jo uvek o Svetom pismu nasrpskom jeziku marginalno govori i istrauje, dok o sudbini srpskih rukopisnih spomenika unovoformiranim dravama bive Jugoslavije tek sada ne znamo nita. Da akademik drVladimir Moin nije uradio studiju "Vukov Novi Zavjet" i da dr Peter Kuzmi nije odbranio

doktorsku disertaciju na ekumenskoj katedri katolikog Bogoslovnog fakultetu u Zagrebu, natemu Vuk-Daniievo Sveto pismo (studija nastala u elji da se, pre svega, proui kroatizacijaVukovog i Daniievog prevoda i njen uticaj na problematiku Biblije kod Hrvata), danas

bismo i dalje verovali da je Vuk prodavao interese srpskoga naroda (a on je samo prodavaostare vredne rukopise), da je radio za austrijsku katoliku propagandu, ili engleske protestante,ili jermenske unijate ili nekog drugog, zato to nam niko drugi ne bi imao ta drugo da kae.Ima ljudi koji u ove optube i danas veruju. Ima onih koji kau da Vukov prevod nije dobar jerna koricama njihovog izdanja nije odtampan krst, drugi kau da Vukova upotreba pojedinih


7/95

4

rei vrea njihov visok moral, kao i narodni moral, a to nisu ljudi neobrazovani i slabi uznanju, pa da im nije poznat postupak kojim se Vuk sluio u korienju ba narodnih rei zbogtog istog naroda - pa ipak, ni oni ne mogu da negiraju veliinu i znaaj ovoga dela.

Meutim, u materijalizovanju i obezduhovljenju, neumitnim pratiocima naegaveka, zaboravili smo da Sveto pismo meu Srbima nije tek 130 godina, ve vie od jedanaestvekova, da smo na njemu gradili svoju pismenost, knjievnost, jezik kojim danas govorimo,duhovnost, umetnost, kulturu, moral i istoriju. Jedan od najstarijih rukopisa vezanih za srpski

jezik i podruje je upravo evan

elje (Marijinsko), najlepa srpska srednjovekovna knjiga jeevanelje (Miroslavljevo), najstarija poznata tampana knjiga na srpskom je psaltir (Cetinjski),

prva knjiga tampana u Beogradu je evanelje (Beogradsko), itd.U prvom delu ove knjiice govori se o dva znaajna pitanja: o kanonu Svetoga

pisma i o osnovnim principima prevoenja. Vano je da znamo zato naa Biblija izgleda takokako izgleda, koje knjige sadri a koje ne, i zato je to tako, kao i da postanemo svesni danijedan primerak Svetoga pisma na srpskom jeziku nije "savreno" taan. U pojedinimsluajevima, greke su se prenosile stotinama godina, i tek su otkrivene u poslednje vreme.Ako svako ita svoju Bibliju samostalno, tumaei Re Reju, onda su kanon i prevod prvi

filteri, koje neko namernom ugradnjom eli i moe da iskoristi za svoje razloge.U drugom delu knjiice hronoloki je prikazano kako je dolo do formiranja

slovenske Biblije na naem podruju, kako je ona prepisivana i tampana, kasnija pojavaprevodilaca, i na kraju, prueno je nekoliko podataka o projektima koji su manje poznati ili jouvek u radu.

Nadam se, zato, da e ovaj pregled pomoi da se shvati da prouavanje i ivot poBoijoj Rei ne smeju da zavise od toga da li nam se neki prevod dopada vie, a neki manje,da li je izdava i prevodilac nama po volji ili ne. U traganju za sutinom u Boijoj Rei,

praenjem toka ive vode elimo da doemo do samoga izvora. Zato je dragoceno da nam

pitanja kanona i prevoda ne odvajaju um od istine, i da nostalgija koju, moda, gajimo premanaem, svom, omiljenom, najboljem, poetskom prevodu preraste u enju da ono tosaznajemo i upijamo ne bude samo lepo, ve i tano.

Drugi narodi su ve odavno sainili timove strunjaka iz mnogih oblastibiblijskih nauka, i priredili skoro savreno jasne i razumljive prevode za sebe, objavili mnogeleksikone, enciklopedije, prirunike, izdali kritika izdanja tekstova. Danas, kada se

jezik tako brzo menja, da strunjaci smatraju da je potreban novi biblijski prevod svakihdvadeset godina, moda emo uspeti da smognemo snage da i mi sebe tako darujemo.

Ovo nikako ne znai da ono to smo do sada imali, i imamo i dalje, ne vredi, ilida ima manju vrednost. Naprotiv, podaci koji su ovde izneti samo e pokazati koliko smo bili i

ostali vezani za ivotodavnu Re, Boiju posebnu objavu ljudima, meni i tebi. Svaki rad kojije nastajao vremenski kasnije, svesno i nesvesno oslanjao se na dostignua prethodnika.Monasi su, u procesu prepisivanja, ugraivali nov jezik u prepise, tampari su redigovali ve

postojee rukopise, i pretakali ih u knjige, a kada su se pojavili prevodioci-autori, oni supreraivali staro i dograivali novo. Danas je prevodilaki postupak nezamisliv bezkonsultacije ranijih prevoda na jedan jezik. Sveto pismo koje (nadam se) imate predstavljazbir, skup radova mnogo generacija unatrag, sve do primitka hrianstva.

Moda e vam graa u ovoj knjiici ponekad izgledati rastrzana i nepovezana. Toje zato to je materijal prikupljan iz usputnih komentara, podnonih napomena, intervjua,uvodnih tekstova, pogovora, novinskih lanaka, bibliografija, ak iz potpisa slika i ilustracija,i iz vodia za kratke jubilejske muzejske postavke. Ovom se temom niko do sada nije bavioozbiljnije, da bi za sobom ostavio pripremljenu bibliografiju ili hronoloku tabelu, pregled

prevoda i izdanja i sl.Oni koji itaju asopis "Hrianski pregled" imali su prilike da 1995/6 proitaju

seriju lanaka u kojoj je objavljivana materija iz ove knjiice. Meutim, kako dvomeseno


8/95

5

izlaenje asopisa nosi odreena vremenska i prostorna ogranienja, kao i obavezu pokrivanjajedne teme u jednom broju, dosta podataka i materijala tada nije objavljeno, a koji se ovdenalaze.

elim da zahvalim prijateljima Zlatku atoviu i Dragoljubu Jovanoviu koji sume ohrabrili da ponem sa ovom temom u rubrici u "Hrianskom pregledu", koja je kasnije

prerasla u duu seriju lanaka i, evo, rezultirala ovom knjiicom. Niko od nas nije nipretpostavljao koliko toga, zapravo, ima da se kae na ovu temu. Jo uvek ne znamo koliko je

neistraene gra

e i rukopisa po manastirskim bibliotekama u Srbiji, Bugarskoj, Rusiji itd., polegatima u inostranim muzejima (naroito u legatu Josipa Pavla afarika u Pragu, koji jeprikupljao, kupovao i odneo sve to je mogao da sakupi tokom svog ivota i rada u NovomSadu i drugim mestima tadanje Ugarske, a to se odnosilo na Srbe), po privatnim zbirkama uEvropi i svetu i dr. Zahvaljujem i Draku enoviu na dragocenoj pomoi u prikupljanjuznaajnih podataka.

Voleo bih da ovaj rad poslui mnogima kao prirunik i potsetnik na dugotrajanvremenski period u kom Sveto pismo obitava meu Srbima, da se okrenemo ovom najviem inajvrednijem spomeniku o Boijem delu meu ljudima, o NJegovoj ljubavi i planu izbavljenja

za svakoga oveka, izvetaju o postanku sveta i o njegovom kraju, zapisu prorotava iobeanja Boijih, knjizi prolosti, sadanjosti i budunosti samo jednoga naroda - narodaBoijeg. Sveto pismo - Biblija, Knjiga nad knjigama, nije samo knjiga koju svaka kua trebada ima, ve i da veruje i ivi po njoj.

Branko BjelajacBeograd, jun 1996. godine


9/95

6


10/95

7

1.KANON SVETOGA PISMA

Sveto pismo - Biblija, je opte ime za svete spise hrianske crkve. Re Biblija

nastala je od grke re

i biblia to zna

i knjige, odnosno biblion to zna

i svitak,odnosno mala knjiga, knjiica (Luka 4,17). Ova re, opet, nastala je od druge grke rei koja

je oznaavala rod biljke papirus, koji je upotrebljavan za pisanje.Sveto pismo se sastoji od Staroga i Novoga zaveta. U Starom zavetu ima trideset i

devet knjiga a dvadeset i sedam u Novom zavetu, tako da ukupno ima ezdeset i est knjiga.Stari zavet je u originalu na aramejskom i jevrejskom, a Novi zavet na grkom jeziku.

Re kanon je grkog porekla a nastala je prihvatanjem odreenog izraza izjevrejskog ("kane") i asirskog jezika ("kanu") koja je predstavljala odreenu meru. Grki ilatinski crkveni oci su pod kanonom prvo podrazumevali biblijski zakon u optem smislu rei,

zatim naela vere, crkvenu doktrinu, spisak ili listu, sadraj knjige, hronoloku tabelu i slino.Meutim, u smislu u kojem se upotrebljava danas, prvi put je ova re upotrebljena u tekstuDekreti Nikejskog sabora za koji se veruje da ga je napisao Atanasije oko 352. godine1, jer

je on, kao sekretar episkopa Aleksandra, pisao sve odluke i crkvene dekrete. Atanasije jekasnije i sam postao episkop i znatno je uticao na odreivanje kanona Svetoga pisma. Mnogikasniji sabori preuzeli su ovaj izraz, pa tako nastaje i jus kanonikum (ius canonicum) -kanonsko pravo, odnosno crkveno pravo.

Kanon je spisak i redosled Svetih pisama Staroga i Novoga zaveta.

1Harrison, R.K.: INTRODUCTION TO THE OLD TESTAMENT, Tyndale Press,London, 1962


11/95

8

1.1. KANON STAROGA ZAVETA

Najranije odreenje knjiga Staroga zaveta kao svetih knjiga ili svetih spisa daoje rimski istoriar i vojnik jevrejskog porekla Josif Flavije, oko 100. godine po Hristu. Zanjega je osnovna odlika ove literature bila sadrana u tome to su ti spisi bili boanska objavanesumnjivog autoriteta, koji su nastali u doba proroka i stoga su bili pod boanskimnadahnuem. Flavije je izjavio kako je u Svetim pismima objavljena celokupna istorija sveta

sve do cara Artakserksa Prvog.Kanon Staroga zaveta formiran je u doba cara Artakserksa Prvog oko 424. godinepre Hrista. Veruje se da je to delimino uinio prorok Jezdra2, a da je ostatak spisa sakupioprorok Nemija. U apokrifnom tekstu Drugoj Makavejcima 2,14 kae se: ...u spisima iuspomenama Nemijinim, i jo kako je on, sastavljajui knjinicu, sakupio knjige o kraljevima,o prorocima i o Davidu, a tako i darovnice kraljeva.3 U talmudskoj raspravi Baba Batra,koja je nastala pre 200. godine po Hristu, navodi se lista knjiga jevrejskog kanona4, ali koja serazlikuje od sadraja Septuaginte (LXX5), jer Septuaginta sadri i apokrife. U ovoj raspravi sekae da je Nemija bio poslednji biblijski pisac i da je, sa saradnicima (a to je mogao da bude

Jezdra), sakupljao spise za knjinicu.U novozavetno vreme, u Mateju 23, 35 govori se sledee: ...od krvi Avelja

pravednoga do krvi Zarije... tako da se moe rei da je tu re o vremenskom periodu odknjige Postanja (Prve Mojsijeve) do Knjige proroka Malahije.

Devedesete godine po Hristovom roenju, u mestu Jamnia, odran je saborjevrejskih stareina. Iako je tada dolo do sumnji u vanost (a ne u autentinost) pojedinihstarozavetnih knjiga, ipak je doneta odluka da kanon ostane isti kao i dotadanjih est vekova.Tokom drugog veka nae ere, ponovo je dolo do rasprava u jevrejskim krugovima okorazjanjenja pojedinih mesta u Jestiri, Ruti i Pesmi nad pesmama (dakle, ponovo nije bilospora oko autorstva i kanona).

Odreivanje kanona Staroga zaveta oteano je jo jednom injenicom: Jevreji suposle prepisivanja unitavali stare rukopise.6

2 U 16. veku jevrejski pisac Elija Levit je objavio da je Jezdra, sa saradnicima(mo`da je Nemija smatran Jezdrinim saradnikom), formirao kanon Staroga zaveta i

priredio u obliku koji mi danas poznajemo - navedeno prema: HERMENAUTICS,AUTHORITY AND CANON, InterVarsity Press, England, 1986

3Po prevodu Kr{}anske sada{wosti, Zagreb, 1980. godine

4PICTORIAL ENCYCLOPEDIA OF THE BIBLE, Volume 1, A-C, Regency,

Zondervan, Grand Rapids, Michigan, 1990

5

Septuaginta - prevod jevrejske Biblije (Staroga zaveta) na gr~ki jezik, nastaoverovatno u drugom veku pre Hrista, u Aleksandriji u Egiptu. Ime je dobio poSedamdesetorici prevodilaca. U literaturi se navodi i kao LXX -navedeno prema:Irving Hexam: CONCISE DICTIONARY OF RELIGION, InterVarsity Press,Illinois, USA, 19936 BIBLIJSKI PRIRU^NIK, Mala enciklopedija, Duhovna stvarnost, Zagreb, 1989.godine


12/95

9

Oko 500. godine po Hristu nastao je rukopis-prepis poznat kao Masoretski tekst.Meutim, originalan tekst nikada nije pronaen. Sva istraivanja i tumaenja raena su naosnovu njegovog prepisa iz IX veka, koji je bio najstariji poznati. Masoretski tekst sadriPetoknjije, istorijske i proroke knjige Staroga zaveta.

Kumranski rukopisi7, koji su pronaeni 1947. godine u peinama pored Mrtvogamora, jo jednom su potvrdili sve kanonske knjige i tanost Masoretskog teksta. Do 1956.godine, u jedanaest peina pronaeni su povei delovi svih starozavetnih knjiga (na primer:

pet primeraka Prve Mojsijeve, petnaest primeraka Pete Mojsijeve, trideset primeraka Psalama,itd.), osim Knjige o Jestiri i dela knjige proroka Jeremije (od 18-52 poglavlja), dostaapokrifnih tekstova i druge literature. U Kumranu je pronaeno oko 380 tekstova od kojih je100 bilo biblijskih. Svici su bili od papirusa i koe (uglavnom) umotani u lanenu tkaninu izatim smeteni u glinene upove. Pretpostavlja se da su nastali u periodu od 163. g. pre Hristado 233. godine posle Hrista. Ovi tekstovi su uglavnom na jevrejskom jeziku, a manji broj je naaramejskom. Na osnovu rukopisnih komentara koji su naeni na svicima Isaije, Psalama iPonovljenih zakona (Pete Mojsijeve), moe se govoriti o velikom potovanju koje jeiskazivano za starozavetne knjige (svitke). Jasno je da je postojala naznaena razlika izmeu

kanonskih Pisama i ostalih tekstova. Pronaeno je dosta apokrifnih i pseudoepigrafskih knjiga,ali ovakvi komentari se na njima nisu nalazili. Svi tekstovi naeni u Kumranu do detalja su se

poklapali sa Masoretskim tekstom, to govori o autentinosti Masoretskog teksta i o trudu ibrizi koje su inili prepisivai. injenica da su Jevreji sauvali svoje Sveto pismo sa tolikomtanou tokom mnogih vekova, govori i o pouzdanosti samoga teksta.

Rana crkva je vekovima bila odluna da za svoj kanon prihvati samo kanonStaroga zaveta koji je bio priznat kao jevrejski kanon, mada je Rimokatolika crkva u 15.veku, ipak prihvatila kanon Septuaginte, odnosno jevrejski kanon i apokrifne knjige.Zanimljivo je primetiti da mnoge pravoslavne crkve jo i danas nemaju oformljene kanone

Staroga zaveta - pojedine crkve su prihvatile kanon Septuaginte, dok su neke druge prihvatileovaj kanon samo delimino. Evaneoske crkve u svetu priznaju kanon jevrejskih Svetih

pisama, poznat jo pod nazivom palestinski kanon.Pravoslavne crkve su ranije svoj kanon Staroga zaveta saobraavale u skladu sa

proirenjima i nabrajanjima crkvenih otaca Atanasija Aleksandrijskog (koji priznaje kaokanonsku knjigu Varuhovu)8, Grigorija Bogoslova, Kirila Jerusalimskog i drugih, to jekasnije preuzeo sv. Sava i objavio u svom Zakonopravilu. Meutim, za razliku od toga, danasmeu teolozima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje dve struje: sa jedne strane su oni koji

smatraju da je pravi kanon Staroga zaveta takozvani palestinski - ui kanon (kakav imamoobjavljen u prevodima ure Daniia i dr Luja Bakotia); dok drugi, teolozi mlae generacije,smatraju da treba prihvatiti takozvani aleksandrijski - iri kanon. Ovaj iri kanon obuhvata sveknjige ueg kanona i apokrifne knjige, koje su u kanon ule na osnovu razmatranja mnogihcrkvenih otaca: Vasilija Velikog, Kirila Aleksandrijskog, Jefrema Sirca, Jovana Zlatoustog itd.

Apokrifne knjige (na pr. Knjige premudrosti Isusa sina Sirahova, Juditu, Tovita, triknjige Makavejske, delove Danila 3, 24-90; 13. i 14. poglavlje i delove Jestire 10, 4 - 16, 24itd.) pravoslavni teolozi smatraju vrednim knjigama koje se koriste za pouku onima kojistupaju u crkvu, pa tako one za njih nisu apokrifne, ve samo deuterokanonske, odnosno neki

ih nazivaju i drugokanonskim. Ovi teolozi apokrifnim knjigama smatraju samo one koje sulane, tj. koje su pisali ljudi lano ih datirajui u drugo doba, kako bi varali ljude.

7 Verber, Eugen: KUMRANSKI RUKOPISI, Beogradski izdava~ki grafi~ki zavod,Beograd, 1983. godine8 PRAVOSLAVNI KATIHIZIS, Pravoslavna narodna hri{}anska zajednica,Kragujevac, 1977. godine


13/95

10

"Po tome znajte ljubazni, da dok su jedne knjige unesene u kanon, a drugeodreene za itanje, o apokrifnima se nigde ne spominje: nego to je izmiljotina

jeretika, koji ih piu, kada hoe, odreujui im i dodajui im vrijeme, da ih prikauda su stare, samo da time imaju zgodu zavesti proste." 9

Kako ipak ne postoji jasan kanon meu pravoslavnim crkvama, one su nakonferenciji odranoj 1961. godine na Rodosu odluile da se sazove Veliki svesabor na kojem

bi trebalo da se razmatra autoritet drugokanonskih (nekanonskih) knjiga koje seitaju upravoslavnim crkvama. Od ovog Sabora se oekuje da konano odredi kanon Staroga zaveta

za pravoslavne crkve.Meutim, bez obzira na budue odluke, pojedini profesori na Bogoslovskom

fakultetu SPC ve danas nauavaju studente da u kanon Staroga zaveta spadaju i: DrugaJezdrina, Knjiga o Tovitu, Knjiga o Juditi, Knjiga premudrosti Solomonove, Knjiga

premudrosti Isusa sina Sirahova, Poslanica Jeremijina, Knjiga proroka Varuha, Prva, druga itrea Makavejska i Trea knjiga Jezdrina,10 to predstavlja proirenje i ireg, aleksandrijskogkanona (koji prihvata rimokatolika crkva).

Sa druge strane, pojedini profesori prihvataju tzv. ui kanon Staroga zaveta, paRadomir Raki, docent na pomenutom fakultetu, u svojoj knjizi: "Biblijski renik" kae dakanon Staroga zaveta sadri pet knjiga Zakona, 21 knjigu Proroka i 13 knjiga Spisa, ukupno39, to odgovara uem kanonu.11 On kao deuterokanonske i apokrifne knjige navodi sledee:Prvu i Drugu Jezdrinu, Tovita, Juditu, dodatke Jestiri, Premudrost Solomonovu i Isusa sinaSirahova, Varuha, Jeremijinu poslanicu, dodatke Danilu, Molitvu Manasijinu, i Prvu i DruguMakaveja.

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije navodi sledee knjige kao kanonske,mada deuterokanonske: Prvu Jezdrinu, tri Makavejske, Tovija, Juditu, dodatke Danilu

(Suzana, Molitva Azarijina, Himna tri mladia, Vil i Drakon), dodatke Jestiri, Varuhovuknjigu, Poslanicu Jeremijinu, Premudrost Isusa sina Sirahova i Premudrost Solomonovu. Uuvodu svom prevodu Premudrosti Solomonove on kae da se ova knjige upotrebljavaju ustarom, slovenskom, prevodu Staroga zaveta u SPC.

Oigledno je da oko pitanja kanona Staroga zaveta, kao i oko toga koje knjigespadaju u deuterokanonske, a koje su apokrifne, meu pravoslavnim teolozima jo uvek nemasaglasnosti ak ni u okviru jedne crkve, SPC12.

9 LOGOS (~asopis studenata Pravoslavnog Bogoslovskog Fakulteta), broj 1-4, zagodinu 1994., Beograd

10 prema Milin, Dragan L., dr: UVOD U SVETO PISMO STAROG ZAVETA(op{ti deo), Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1991.godine

11 Raki}, Radomir: BIBLIJSKI RE^NIK, Savremena administracija, Beograd, 1993.godine

12 Godine 1995. Bratstvo Sv. Simeona Miroto~ivog iz Vrwa~ke Bawe i Bijeli Pavleiz Nik{i}a objavili su dve kwige novih prevoda starozavetnih apokrifnih tekstova:"Premudrosti Solomonove" u prevodu sa gr~kog originala Amfilohija Radovi}a, i"Makavejce" u prevodu Atanasija Jevti}a, sa uvodom i komentarima.


14/95

11

1.2. KANON NOVOGA ZAVETA

Kanon Novoga zaveta je nastao u nekoliko faza. Nema pouzdanih podataka o tomekada su novozavetna Isusova uenja poela da se itaju na bogosluenjima, sa istim znaajemkoji su imale knjige Staroga zaveta, ali se sa sigurnou moe pretpostaviti da je to bilo pre180. godine po Hristu.

Prema zapisima Justina Muenika (100 - 165) moe se utvrditi da su nabogosluenjima nedeljom

itana takozvana se

anja apostola koja su nazvana evan

eljima.Ovaj znaaj koji je dat svedoenjima apostola prva je faza formiranja kanona. Apostolska

sluba bila je odreena u Delima apostolskim 1, 21-22, i to je bio klju. Apostoli su morali dabudu istinski svedoci, kako bi mogli da posvedoe o Isusovoj nauci, ivotu, smrti i vaskrsenju.Rana crkva je bila veoma stroga kada su u pitanju bila itanja poslanica i pisama koje sucrkvama bivale upuene u prvom i drugom veku. Moe se rei da su, krajem drugog veka

posle Hrista, u novozavetnom kanonu bile sledee knjige: etiri evanelja, Pavlove poslanice,Prva Petrova, Prva Jovanova i Dela apostolska, kao i Otkrivenje.

U treem veku, Kliment i Tertulijan priznaju i poslanice Jevrejima i Judi. Ova

otrina u odreivanju novozavetnog kanona bila je potrebna jer su se ve tada pojavilajeretika shvatanja o tome ta su biblijske knjige, a pojedine crkve su, kao na primer u Egiptu,koristile nekanonizovane spise kao kanonske. Pojavila su se nova evanelja i novatumaenja. Meutim, osnov za kanonizaciju bila je autentinost apostolske doktrine u njima.U ovom periodu nije postojala nikakva zvanina institucija ili organizacija koja bi izvrilasistematizaciju novozavetnih knjiga, pa je i to bio jedan od razloga to su se pojavili jereticikoji su nudili svoja sveta pisma.

U treem i etvrtom veku dolazi do formiranja Novoga zaveta u obliku koji i danasima. Veliku ulogu su tu uinile tzv. istone crkve koje su Novi zavet prihvatile kao Sveta

pisma. Do sredine etvrtoga veka, vie nije bilo nikakve sumnje u autentinost novozavetnihtekstova, osim u Otkrivenje, koje nije bilo na spisku knjiga Novoga zaveta na Saboru uLaodikeji 367. godine.

Aleksandrijski episkop Atanasije je 367. godine u svojoj 39-toj Vaskrnjojposlanici vernicima objavio da je kanon Novoga i Staroga zaveta odreen i da se ne moemenjati. U Egiptu je bilo velikih problema sa lokalnim crkvama koje nisu itale i tumailesamo izvorne tekstove, tako da je Atanasije bio prinuen da napie sadraj - kanon Novogazaveta. Te iste godine, ovu Atanasijevu preporuku - poslanicu crkvama usvaja i crkveni Sabor

u Laodikeji. Rimska crkva tako

e usvaja ovaj, Atanasijev, kanon na svom Koncilu 382.godine pod papom Damaskusom. Do Sabora u Kartagini 397. godine sve knjige Staroga iNovoga zaveta su kanonizovane, ukljuujui i Otkrivenje. Odluke ovog Sabora su potvrenena sledeem Saboru u Kartagini 419. godine. Meutim, smatra se da je kanon Novoga zavetakonano prihvaen i usvojen od strane svih crkava tek na drugom trulonskom (LJuinisextine)Saboru u Carigradu 692. godine13, ali i tamo su usvojena dva kanona Novoga zaveta: jedan saOtkrivenjem a drugi bez Otkrivenja Jovanovog. Tek se u spisima grkih crkava u desetomveku moe pronai Otkrivenje kao deo Novoga zaveta.

Martin Luter (1483 - 1546) je kanoninost novozavetnih knjiga odreivao naosnovu toga to su knjige:

...novoga zaveta kanonine utoliko vie to objavljuju svedoanstvo o Bojemistorijskom inu spasenja tako da ono moe dalje da bude objavljivano. Mimoemo da prepoznamo ta istinito stoji u kanonu samo na osnovu apostolskog

13ENCYCLOPEDIA BRITANICA, Volume 3, Chicago - London - Toronto, 1948


15/95

12

svedoenja, a odreivanje putem egzegeze nam moe pomoi da vidimo kolika jepodudarnost tekstova ili delova tekstova sa osnovnim Hristovim objavama.14

Principi kanoninosti Novoga zaveta mogu se nabrojati u etiri take. Od knjiga setrai da imaju:

1. apostolstvo,

2. duhovni sadraj,3. univerzalnost, i4. nadahnutost.

1.3. BIBLIJSKI KRITICIZAM

Poslednjih sto pedeset godina u svetu se pojavio pokret koji se naziva biblijskikriticizam. Ovaj pokret pokuava da izvri reviziju kanona Svetoga pisma navodei i traei

bezbroj razloga, pozivajui se na nauku i njene metode i sl. NJihov cilj je da (barem u prvomtrenutku) utvrde kako pojedine knjige Svetoga pisma nemaju isti znaaj kao sve ostale. One bi,

po njihovom tumaenju, trebalo da ostanu u kanonu, ali da se ne smatraju istovrednim saostalim knjigama u kanonu. U razmatranju ovih tvrdnji dobro je prihvatiti princip koji vaimeu uenim vernicima-naunicima: iako se za sve Pavlove poslanice ne moe sasvimdokazati da su ba Pavlove, ono to je bitno jeste da poseduju boanski autoritet i biblijskuizvornost. NJihov kanonitet je pitanje od sekundarnog znaaja. Biblija se ne moe razmatrati

po osnovu neijeg miljenja, odnosno stava. Hriansko uverenje, koje traje toliko vekova, nemoe se tako jednostavno odbaciti, ukloniti u stranu. Kanon Svetoga pisma je, kako je Kalvin

tvrdio, potvren i kroz svedoenje Svetoga Duha hrianima pojedinano, kao i ukupno,hrianskoj zajednici.

14Kummel, W.G.: INTRODUCITON TO THE NEW TESTAMENT, SCM Press,

London, 1965


16/95

13

1.4. AUTORSTVO BIBLIJE

Sveto pismo je bogonadahnuto (Druga Timotiju 3, 16). Ono nespasenima govori opotrebi prosvetljenja (Prva Korinanima 2, 14 i Druga Korinanima 4, 4), i o ubeivakojulozi Svetoga Duha (Jovan 16, 7-11). Isto tako, Sveto pismo govori o potrebi da se i hriani

prosvetljavaju (Prva Korinanima 2, 10-12) kao i o uiteljskoj ulozi Svetoga Duha za verne(Jovan 16, 13-15).

Evan

eoski hriani veruju da je Sveti Duh inspirisao (nadahnuo) zapisiva

ebiblijskih knjiga. U periodu od hiljadu i po godina, u kom je Sveto pismo nastalo, bilo je vie

od etrdeset zapisivaa. Oni su bili razliitog drutvenog i nacionalnog porekla, bilo je tupastira i careva, ribara i bivih fariseja, proroka i lekara. Zapisivai su bili razliitogobrazovnog nivoa, tradicije i kulture. Meutim, i pored svega toga, Sveto pismo je udesno jersa istom lakoom i autoritetom govori o znanom i neznanom, o uspesima i padovima, o

prolosti i budunosti. Sveto pismo nam otkriva Boiji plan da se svi ljudi spasu. To je jednacelovita knjiga koja se ni u jednom svom delu ne suprotstavlja onome to je reeno u drugom.LJudi koji su je zapisivali bili su Duhom Svetim noeni (Druga Petrova 1, 21). Nijedna

knjiga ovoga sveta nije toliko puta bila podvrgavana proveravanjima i sumnjama; meutim,Sveto pismo ostaje jedina knjiga bez nedoreenosti i nedostataka.

Sveto pismo je dovoljno jasno u sebi i po sebi da ga itaoci mogu razumeti. Uovom sluaju vai princip razgovetnosti Pisma:

1. Pismo je dovoljno jasno da po njemu i najjednostavnija osoba moe da ivi;

2. Pismo je dovoljno duboko da ini neiscrpni rudnik i za itaoce sa najviimintelektualnim mogunostima;

3. Razgovetnost Pisma poiva na injenici to je Boija namera bila da Pismo budenjegova objava oveku15.

Bog, koji je Istina i govori jedino istinu, nadahnuo je Sveta pisma da po njimaotkrije sebe izgubljenom oveanstvu, kroz Isusa Hrista, Stvoritelja, Gospoda,Izbavitelja, Sudiju. Sveto pismo je Boje svedoanstvo o njemu lino. Sveti Duh je

boanski autor Svetoga pisma i potvruje ga pred nama svojim unutranjim

svedoanstvom i otvara na razum da shvatimo njegovo zna

enje...

16

Evaneoske crkve prihvataju Sveto pismo - Bibliju kao otkrivenje svega potrebnogza veno spasenje verom u Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista17.

15

Norman, Geisler L.: NEPOGRE[IVOST BIBLIJE, Dom molitve, Pe} - Dobravest, Novi Sad, 1992

16 Dva stava iz tzv. îka{ke izjave o nepogre{ivosti Biblije, koja je nastala 1978.godine na konferenciji o nepogre{ivosti Biblije odrànoj u îkagu, SAD, i kojoj je

pristupio veliki broj evan|eoskih crkava.

17 Na~ela vere Hrama Svete Trojice, Beograd, april 1992. godine


17/95

14


18/95

15

2.PREVOENJE SVETOGA PISMA

Nae doba se moe nazvati dobom prevoda, odnosno dobom brzih prevoda. Viedela se prevodi danas nego to je ikada prevedeno do sada. Veliki broj prevoda na jedan jezik

pokazuje koliko je taj narod upoznat sa svetom oko sebe i koliko komunicira sa njim. e dase bude deo sveta, da budu u stanju da uestvuju u gradnji novoga sveta i njegove sudbine 18

osnovni je razlog prevoenja u manjim zemljama i u treem svetu. Prevoenje je veoma starozanimanje. Poznato je da su jo carevi starog Bliskog Istoka zapoljavali prevodioce kojima je

pridavan toliki znaaj da se nalaze i na spomenicima toga doba, uz careve i drugu svitu (naRozetskom spomeniku, na primer). Mnogi poslovi, umetnika delatnost, svetska politika i

kulturna razmena izmeu naroda danas ne bi bili mogui da nema savremenog, pravilnog iuspenog prevoenja.

Re prevesti ima bukvalno znaenje koje je dolo od rei prebaciti, prevesti preko.Moglo bi se rei da je prevoenje ustvari prevoenje sa jednog jezika na drugi jezik uzouvanje smisla, poruke.

Objavljivanje Svetoga pisma na svakom, pa i na srpskom jeziku, zapoelo jeprevoenjem. Prevoenje je jedan od koraka neophodnih za tumaenje, u sledu koji polazi odBoga i zavrava se sa ovekom. Prvo je otkrivena Re - nadahnuem, sledi pisanje rukopisa,zatim prevoenje, etvrto je tumaenje Boije Rei i, na kraju, sluanje i primena u naem

ivotu. Biblija je najvie prevoena knjiga na svetu i u istoriji. Prvi prevodi datiraju jo udrugom veku po Hristu (na latinski - Itala i sirijski), u treem veku prevodi se na koptski, uetvrtom na gotski, etiopski i gruzijski, u petom na jermenski, u estom na nubijski, zatim uosmom veku se prevodi na nemaki, staroslovenski, franaki. U dvanaestom veku Biblija se

prevodi na francuski jezik, u trinaestom na holandski, panski, italijanski, poljski i islandski, uetrnaestom na engleski, danski, eki, persijski i tako dalje.

2.1. NAJSTARIJI PREVODI SVETOGA PISMA2.1.1. Septuaginta

Najstariji, najvaniji i najuticajniji prevod Staroga zaveta je poznat pod imenomSeptuaginta. To je prevod sa originalnog biblijskog hebrejskog na grki jezik svitaka Starogazaveta koji je nastao u drugom veku pre Hrista u Aleksandriji, u Egiptu. Septuagintu sukoristili Jevreji sa grkoga jezikog podruja i prvi hriani. Ovaj prevod su veoma koristili iapostoli - pisci Novoga zaveta. Po koliini upotrebljenih stihova najvie se koristi u Poslanici

Jevrejima, a najmanje u Evanelju po Mateju. Bio je to najire i najvie poznat prevod.Septuaginta je jedan od najstarijih prevodilakih projekata, a svakako najvaniji u tom dobu iveoma obiman. Prema tradiciji se veruje da je nastala u vreme vladavine egipatskog faraonaPtolomeja Filadelfijskog (285 - 246 pre Hrista).18 Massoud, Mary M.F.: TRANSLATE TO COMMUNICATE, David C. CookFoundation, Elgin, Illinois, 1988


19/95

16

Pojedini izvori su smatrali da Septuaginta je sadravala samo Petoknjije, kasnijiizvori (132. g. pre Hrista - grki svitci, prolog Ben Sire) smatraju da je itav kanon Starogazaveta pod ovim imenom.19 Ima autora koji veruju da je pre Septuaginte postojao jo jedan

prevod sa jevrejskog na grki jezik koji je nastao vek ranije, i koji moda nije dovren pa je tobio razlog za formiranje ekipe prevodilaca koji su pripremili novi prevod. Ove sumnje su sepoveale posle otkria Kumranskih rukopisa koji se ne slau sasvim sa tekstovimaSeptuaginte.

2.1.2.Itala

Najstariji prevod Novoga zaveta poznat je pod nazivomItala (Stari latinski). Bio jeto prevod sa grkoga na latinski jezik i nastao je tokom druge polovine drugoga veka poHristu. Ubrzo posle toga, Novi zavet je bio iroko rasprostranjen po itavom podrujuMediterana. Danas postoji dvadeset sedam razliitih rukopisnih verzija ovoga prevoda.

2.1.3. Vulgata

Meutim, najpoznatiji prevod Novoga zaveta na latinski jezik je Vulgata(obina), nastao krajem etvrtoga veka. Rimski biskup Damaskus je 382. godine zamoliosvoga teolokog savetnika Sofronija Euzebija Jeronima (kasnije poznatog kao svetogaJeronima, roenog u severnoj Dalmaciji) da izvri reviziju postojeeg teksta Itale i da gastandardizuje u skladu sa pravim grkim tekstom - izvornikom, kao i da prevede Stari zavetkoristei izvorne jevrejske tekstove. Jeronim je uio grki i latinski u Rimu a jevrejski uPalestini. Kasniji pokuaji da se postupkom utvrivanja unazad doe do pravog izvornika za

ovaj prevod ostali su neuspeni, tako da nikada nisu razjanjene odreene nedoslednosti uprevodu. Danas je poznato vie od osam hiljada verzija Vulgate, to samo govori o uestanostirukopisnog umnoavanja biblijskih tekstova u ranom srednjem veku. Najpoznatija verzijaVulgate je ona iz petoga veka koja se vodi pod imenom Codex Sangallensis (Sengalenskirukopis), odnosno () i iji se deo sa Evaneljima uva u manastiru St. Gall (Sent Gal) uvajcarskoj. Svakako da je najlepa Vulgata ona koja se uva u NJujorkoj biblioteci i koja

potie iz desetoga veka. Pisana je slovima od zlata na ljubiasto obojenoj jagnjeoj koi.20

Godine 1933. rimski papa je formirao "Red svetoga Jeronima" u Rimu, iji je

zadatak da rade na ispravljanju teksta Vulgate, kako bi se rekonstruisao izgubljeni Jeronimovtekst.

2.2. PRINCIPI PREVOENJA BIBLIJE

Svi prevodioci se slau da je njihov zadatak da prenesu smisao originala, daprenesu znaenje. Ako je jezik prevoda blii primaoevom jeziku onda je to idiomatskiprevod. Drugi osnovni nain prevoenja je doslovni - literarni prevod. U ovom prevodu formaprevoda vie odgovara formi originala.21 Izbor koji e prevodilac da naini izmeu ova dva

19 Ellis, Earle E.: THE OLD TESTAMENT IN EARLY CHRISTIANITY, BakerBook Hause, Michigan, 199220 PICTORIAL ENCYCLOPEDIA OF THE BIBLE, Volume 5, Q-Z, TheZondervan Corporation, Grand Rapids, 199021 Classman, Eugene H.: THE TRANSLATION DEBATE, InterVarsity Press,Downers Grove, Illinois, 1981


20/95

17

pristupa, odreivae da li e prevod predstavljati klasino delo u literarnom smislu ili e bitiidiomatski prevod. Meutim, najbolji prevod je prevod tzv. dinamikog ujednaavanja. Uovom prevodu forma (sintaksa, slaganje reenice i leksika, vrsta rei) izmenjene su koliko je to

bilo nuno, ali je znaenje sauvano. Nita nije parafrazirano dodavanjem, izbacivanjem ilimenjanjem poruke i sl.

Dobar prevod Biblije je onaj prevod koji na najbolji nain izraava znaenjejevrejskoga i grkoga jezika, odnosno poruku na tom jeziku. Svaki stih Svetoga pisma mora da

bude tano preveden. Prevodilac mora da radi po Svetom Duhu i ne sme da dopusti da njegovateologija odreuje prevod, uvek mora da vodi rauna i o kontekstu. Namera prevodioca mora

biti da tano prenese ono to je autor rekao.

Ako se odlomak moe prevesti na dva naina, moramo ga prevesti tako da je uskladu s opom teologijom pisca koji ga je napisao. Moramo teiti dosljednosti iskladu s piscem tako i s Biblijom u cjelini. 22

Postoji nekoliko nunih uslova kod prevoenja Biblije. To su:

1. ispravan originalan tekst Svetoga pisma,

a. povremena revizija u skladu sa novim otkriima,

2. tanost teksta prevoda u odnosu na izvorni tekst Svetoga pisma,

a. problem nedostatka filolokog ili teolokog znanja,b. nasilna modernizacija biblijskog jezika,

v. uticaj prevodioevih teolokih i drugih stavova,

3. poznavanje jezika na koji se prevodi,

a. problem preterane doslovnosti,b. problem prevelike slobode u prevoenju.

2. 2. 1.Ispravan originalan tekst

Prvo, prevodilac mora kao osnovni tekst za svoj rad da koristi to ispravnijioriginalan tekst Svetoga pisma. Postoji mnotvo rukopisa Staroga i Novoga zaveta i esto semogu pronai odreene razlike meu tim rukopisima. Oigledno da je, u procesu prepisivanja,dolazilo do greaka. Izbegavanje ovakvih greaka stvar je tekstualnog kriticizma ija dunost

je da reastaurira, obnovi originalan tekst koliko god je to mogue, tako da on bude u skladu saautografima (izgubljenim originalima). Stoga je od izuzetne vanosti da se konsultujunovootkriveni rukopisi, a za koje su naunici i teolozi utvrdili da su autentini. Od kolikog je

znaaja ovaj princip za kvalitet prevoda neka poslui sledei primer. iroko rasprostranjeniprevod Novoga zaveta na srpski jezik koji je sainio Vuk Stefanovi Karayi je, nesumnjivo,jedan od najlepih postojeih prevoda koje imamo. Meutim, ovaj Vukov prevod nastao je1820. godine, odnosno revidiran je kasnije u nekoliko navrata i objavljen 1847. godine. Od

22 alius Doma~evi}, Stjepan: SISTEMATSKA TEOLOGIJA, Evan|eoski biblijskiinstitut, Be~, 1990. godine


21/95

18

tada do danas, dogodila su se najmanje tri velika otkria biblijskih rukopisa koja imajuogroman znaaj za biblijske nauke. Prvo je 1844. godine u grkom manastiru Sv. Katarine naSinajskom poluostrvu otkriven tzv. Sinajski rukopis - Codex Sinaiticus (Aleph) iz VI veka,koji sadri skoro itavu Bibliju i koji se danas smatra za jedan od tri-etiri najznaajnija izvoraza autentinost Svetoga pisma uopte. Zatim su, 1895. godine, u Egiptu otkriveni novozavetni

papirusi, ija istraivanja su potvrdila njihov veliki znaaj za shvatanje ukupnog sadrajaNovoga zaveta. Onda, svakako, tu su i Kumranski rukopisi, otkriveni 1947. godine koji, iako

sadre starozavetne tekstove, imaju ogroman znaaj na razumevanje novozavetnog teksta, kaoi na citate iz Staroga zaveta.23 Znajui sa kakvom preciznou je Vuk radio na svom prevodu

(konsultujui vie od deset evropskih prevoda), moemo da pretpostavimo da bi on svakakoobratio panju i na ova otkria, i da bi ona imala uticaja na njegov rad.

Naunici i bibliari bi, zato, trebali da izvre reviziju Vukovog prevoda u skladu sanovootkrivenim injenicama da bi ovaj prevod bio istovredan sa, na primer, novim engleskim

prevodima. Neretko su Englezi i Amerikanci vrili revizije starih prevoda kod kojih su elelida sauvaju lepotu stila i izraza, a ipak da ih usklade sa novim biblijskim otkriima. Tako su,samo u dvadesetom veku, Bibliju preveli vie od 80 puta. I mada su neki od ovih prevoda slabi

(to se pokazalo u narodu, jer nikada nisu bili prihvaeni), oni sledei su se naslanjali naprethodne prevode i njihovo napredovanje u jeziku i znanju, i time su umanjivali mogunostpogrenog prevoenja Boije Rei.

2.2.2. Tanost prevoda

Drugi princip u biblijskom prevoenju je tanost teksta prevoda u odnosu naizvorni tekst. Problemi mogu nastati kada prevodilac nema filolokog i/ili teolokog znanja.Zato se danas prevodi uglavnom obavljaju komisijski, u odborima. Ukupno znanje svihlanova odbora prevazilazi znanje i mogunosti jedne osobe, ma koliko ona bila obrazovana i

sposobna za prevoenje. U radu odbora konsultuju se strunjaci iz raznih oblasti, na primer izjevrejske istorije, arheologije, rimskih i jevrejskih obiaja, poznavaoci starojevrejskoga iaramejskoga jezika, teolozi-specijalisti samo za pojedine knjige Staroga ili Novoga zaveta,knjievnici i pesnici koji pomau u oblikovanju reenice i stihova, geografi itd. Zatim seorganizuju probna itanja prevedenih tekstova u kojima uestvuju vernici bez naroitespecijalnosti, ali koji mogu da itaju novoprevedene tekstove i da pruaju korisne predloge i

primedbe.Sledei problem u prevoenju moe nastati kada postoji jako izraena elja da se

jezik Svetoga pisma nasilno modernizuje. Ovo moe da dovede do umanjivanja tanostiprevoda u odnosu na izvorni tekst.

Isto tako, teoloki stavovi prevodioca mogu da utiu na sam prevod. Svako moeda se zapita da li postoji potpuno objektivan prevod. Logino je pretpostaviti da e

prevodioevo veroispovedanje, teoloka uverenja, osnovne ivotne pretpostavke i pogledi na

23 Nedavno je do{lo do novih arheolo{kih otkri}a koji su od op{teg zna~aja za

bibliologiju: 1979. godine prona|en je deo rukopisa ^etvrte Mojsijeve, koji pomera

do tada pretpostavqano vreme nastanka ove kwige na jo{ raniji period; 1993. godineprona|en je rukopis koji predstavqa dodatnu potvrdu o tome da je car David zaistapostojao - obzirom da je o wegovom postojawu jedini izvor bila samo Biblija,pojedini nau~nici su osporavali ta~nost Biblije, zato {to nije bilo drugih paralelnihdokaza itd. Na osnovu ovih iskopavawa se pretpostavqa da }e u bliskoj budu}nostido}i do velikih i zna~ajnih arheolo{kih otkri}a, a koja }e biti od zna~aja za dodatnu

potvrdu biblijskih izve{taja. Navedeno prema ~asopisu: Mennonite BretherenHerald, Winnipeg, Manitoba, Canada, February 9, 1996


22/95

19

svet imati uticaja na njegova gledita. Ako se neto shvati i prevede drugaije, moda e ak ibiti u skladu sa stavovima i shvatanjima dananjega sveta, ali to ne mora da bude u skladu saBoijom Rei. Poznati su prevodi Biblije koji su u sebi sadravali liberalne stavove svojihhrianskih prevodilaca i koji su bili daleko od sutinskog, evaneoskog shvatanja Svetih

pisama. Osim ovoga negativnog primera, prevodioci imaju uticaja na nain kako se prihvatajedan prevod zato to delu mogu da prue drugaiju formu. Na primer, Don Vajklif je 1382.godine prvi put u svom prevodu Biblije na engleski jezik uveo poglavlja, a prvu podelu na

poglavlja i obeleene stihove imala je Biblija izdata 1555. godine (bila je to Vulgata, nalatinskom jeziku). Danas se teko moe zamisliti Biblija bez podele na stihove i poglavlja,meutim, u tom obliku ona postoji tek 440 godina.

2.2.3.Poznavanje jezika

Trei princip u prevoenju je poznavanje jezika na koji se prevodi. Mnogo zavisiod sposobnosti da se teak originalan tekst prenese sa smislom i znaenjem koji ima uizvorniku. Prevodiocu su, pritom, na raspolaganju druge, nove rei i izrazi, nove kovanice i

reenike konstrukcije. I ovde se nalazi nekoliko opasnosti. Prvo, treba da se izbegavapreterana doslovnost prilikom prevoda. Neki prevodioci, u elji da budu to precizniji uodnosu na izvornik, doslovno prevode pa se time moe stei pogrean utisak o biblijskoj

poruci. Pogledajmo, na primer, Matej 20, 2 gde se kae da su radnici radili za denarius itavdan. Denarius je bio rimska novana jedinica24 koja je odgovarala naknadi za celodnevan rad.Tada se radilo dvanaest sati dnevno, a denarius je bio uobiajena najamnika dnevnica.25

Pogledajmo kako se denarius prevodi u poznatim srpskim prevodima:

gro Vuk Stefanovi Karayi (1824)

dinar dr Lujo Bakoti (1933)dr Dimitrije Stefanovi (1934)dr Emilijan arni (1973)Komisija sinoda SPC (1984)

srebrnjak dr Aleksandar Birvi (1987)(etiri evanelja)

U ovom sluaju verovatno da bi najpribliniji prevod bio za dnevnicu, odnosnoonima koji su iveli u Vukovo doba, gro je bio prepoznatljiva vrednost. Slian Vukovom

primeru bio bi prevod Biblije ivim reima na engleskom jeziku (Living Bible International1972) gde umesto denariusa stoji 20 amerikih dolara, to oigledno govori da je jedna

dnevnica u Americi toga vremena iznosila 20 dolara. Danas, kada mnogi ljudi nemaju znanja o

24Denarius koji je bio u opticaju u Isusovo vreme izdao je 15. godine rimski carTiberije. Ovaj mali srebrwak (veli~ine dana{weg nov~i}a od 10 para) popularno jenazivan Tiberijev poreski denarius. Zanimqivo je daje na tom nov~i}u pisalo za

Tiberija da je on PONTIFEX MAXIMUS, {to je bila wegova sve{teni~ka titula.Ova titula postoji i danas i nosi je rimski papa. Denarius je bio cena dnevne nadnice

jo{ u vreme Julija Cezara i wegovog naslednika Cezara Avgusta, koji je vladao od43 g. pre Hrista do 14. g. po Hristu, zatim u vreme Tiberija i wegovih naslednikaGaja Kaligule i Klaudija.

25 France, R.T.: MATEJ, TUMA^EWE EVAN\EQA PO MATEJU, Dobra Vest,Novi Sad, 1987


23/95

20

turskom, rimskom i starojugoslovenskom novcu, i kada dananji dinar ne pretstavlja vrednostkoju ima upotrebljena re dinar, moda bi re dnevnica pruala taniju sliku.

Drugo, preterana sloboda u prevoenju moe da dovede do neeljenih rezultata, istotako. To je sluaj kada prevodilac proiruje i obrazlae izvorni tekst. Kada je o ovome re,

potrebna je jaka samodisciplina. Najvea opasnost lei u elji da se ideje i porukemodernizuju, da budu u skladu sa dananjim stavovima. Ovakva sloboda omoguava da se

pojave razne vrste pomeranja, udaljavanja od izvornika i, moda, nenamerne greke u

prevodu. Za dobar prevod potrebno je da se nalazi negde izmeu ovih krajnosti. Ne postojiuniverzalno pravilo koje bi odreivalo da li je jedan prevod dobar ili lo. Da bi neko dobro

preveo biblijski tekst ne treba da bude ni previe bukvalan ni da bude previe prenesenogznaenja, ni previe obrazovan ni vet, ve mudar. Stvarno dobri i znaajni prevodi nisu ishodsamo velikog obrazovanja i znanja ve i istinske mudrosti. Takav prevod e izdrati ispitvremena.

Biblija je danas, u celini ili delimino, prevedena na preko dve hiljade jezika inareja, odnosno na vie od 95% svetskih jezika. Od prvoga prevoda sa hebrejskog na grki

jezik pa do dananjeg dana, vie se nije prestajalo. U vreme kada je u Evropi otkrivenotampanje, pre oko 500 godina, samo 33 jezika su imala neto od Svetoga pisma prevedeno, ameu njima je bio i srpski jezik. Na poetku XIX veka taj broj se popeo na 71 jezik. Meutim,tokom XIX veka dobili smo vie od 400 novih prevoda na razne svetske jezike. Tokom XXveka broj novih prevoda Biblije dosegao je 1700 jezika, i ovaj broj i dalje raste.


24/95

21

3.SRBI I HRIANSTVO

Biblijski tekstovi odigrali su presudnu ulogu ne samo u evangelizaciji

srpskog naroda nego i u formiranju estetike, poetike iitavog pogledana umetnost kod Srba. Preko tih tekstova srpska knjievnost preuzima

naslee jedne u pravom smislu rei svetske knjievnosti: na njima seprvi i svi kasniji srpski knjievnici srednjeg veka ue knjievnomizrazu i stilu. 26

Smatra se da su Srbi doli u dodir sa hrianstvom im su se doselili na Balkanskopoluostrvo.27 Prvi navodni slovenski napad na Balkansko poluostrvo zabeleio je istoriarProkopije za vladavine vizantinskog cara Justina I (518-527). U jesen 545. godine vei broj

Sklavina je dopreo do podunavskog basena. Napadi su 578. godine uestali pa su Vizantincipokuali da sklope savez sa Avarima i da ih zajedniki napadnu. Meutim, Sloveni su ostali trigodine i tek su se onda vratili u Panoniju. Zatim su Sloveni 618. godine opkolili Solun.

U solunsko zalee doli su u vreme cara Iraklija (610-641) i delovi srpskogplemena. Prema kazivanju vizantinskog cara Konstantina VII Porfirogenita(polovina X veka) car Iraklije je Srbima dodelio zemlju u solunskoj oblasti, koja je

po njima dobila ime Servija.28 Oni nisu dugo ostali. Krenuli su da se vrate natragali su se predomislili i zatraili drugu oblast da se nasele. 29

26 ISTORIJA SRPSKOG NARODA, tom prvi, Beograd, 1981. godine

27 O doseqavawu Srba na Balkan postoje mnoge teorije. Dva glavna pravcarazmatraju da su se Srbi doselili u VI veku sa severa i istoka, a drugi da su Srbistarosedeoci. Severnoslovenski, ruski, poqski i ~e{ki hroni~ari, oko 1100-1500,

traìli su, sasvim obratno, pradomovinu svih Slovena na jugu, na Dunavu i ubalkanskim zemqama... Ova je pretstava, po istraìvawu Niderla, postala iz svetskeistorije onako, kako se ona prikazuje u Bibliji, u vezi sa razlazom naroda ispodvavilonske kule i kretawem preko Bospora u Evropu. - navedeno prema: Jire~ekKonstantin: ISTORIJA SRBA, Kwiga prva, Zmaj, Beograd, 1990. godine. Kako miovde razmatramo hristijanizaciju Srba a na osnovu izvora koji su o toj temisa~uvani, moramo da zakqu~imo da najstariji zapis o upoznavawu Srba sahri{}anskom verom govori o doga|ajima koji su se odigrali tek u VI veku po Hristu.

Mnogi se ne}e sloìti ni sa ovim podatkom, ali to je najstariji datum do koga smodo{li (u delu Konstantina VII Porfirogenita: De administrando imperio - Oupravqawu dràvom) i zato je vredan spomena.28 V. Jagi} smatra da se ta oblast nalazila blizu Olimpa i Tesalije i da se zvala . IZABRANI KRA]I SPISI, Zagreb, 1895. godine, reprint 1948. godine.

29 Isto kao broj 27.


25/95

22

Vladar koji ih je doveo u tu novu postojbinu je umro pre 680. godine. Od njegovognaslednika kneza Vieslava znaju se imena i rodoslovi srpskih knezova. Franaki spis iz 822.godine Srbe opisuje kao silan narod koji dri veliki deo Dalmacije koja se, prema tadanjemshvatanju, prostirala sve do reke Morave.

3.1. PRIHVATANJE HRIANSTVA

Prema Konstantinu Porfirogenitu,30 Srbi su hrianstvo prihvatali u dva navrata.Prvi put se to dogodilo u VII veku kada su meu njih doli latinski svetenici. Drugi put je biloza vreme vladavine vizantinskog cara Vasilija I, u drugoj polovini IX veka (pretpostavlja se da

je to period od 867-874. godine). Latinski misionari su u srpski narod dolazili iz primorskih idalmatinskih mesta. Meutim, tada su se pojavili i uenici-sledbenici Metodija iz Bugarske iMakedonije. NJih je poslao car Vasilije sa slovenskom liturgijom, tako da je dolo do ponovnehristijanizacije Srba i Neretljana (Hercegovaca). Veruje se da ove hristijanizacije nisu mnogota izmenile u ivotu i obiajima samoga naroda.31 Tada nije dolo do znaajnije promene

naina ivota i verovanja.

Nai djedovi naselie se ovuda na jugu kao pogani; ma i brzo prigrlili nauk i vjeruHristovu, opet se za dugo sauvae obiaji poganski, kojim je jo i sada traga to unarodnom prianju to drugaije u ivotu. 32

Prihvatanje hrianstva je za sve Slovene, pa i za Srbe, pored religioznog imalo ipolitikog znaaja. Vizantinsko carstvo je imalo oreol tradicije, kulture, bilo je centar sveta.Ukljuivanje u takav svet pretpostavljalo je prihvatanje hrianske vere i duboko, religiozno

potovanje ove dravne tvorevine.U tom poetnom periodu, sluba u crkvama koje su pokrivale zapadne teritorije

naseljene Srbima se odvijala na latinskom jeziku, poto je rimski papa 924. godine zabranioslubu Boiju na slovenskim jezicima (slovenska liturgija je potrajala nepunih 50 godina),tako da se hrianstvo irilo povrno. Postoje podaci da su poetkom X veka na crkvenimsaborima u Splitu uestvovali i srpski predstavnici.

3.2. SRPSKA SLAVAU ovo vreme poinje i pria o srpskoj slavi. Danas slava predstavlja porodini i

prijateljski skup pred kunom ikonom sa malom crkvenom slubom, osveivanjem kolaa,slavskom sveom, rukom i zdravicama, kao to predstavlja i simbol pravoverne srpske

porodice. Drava je, pre nekoliko godina, prvi dan slave prihvatila kao neradan dan - verskipraznik, za one radnike koji se izjanjavaju kao hriani pravoslavne veroispovesti.

30

Novakovi}, Reqa dr: ODAKLE SU SRBI DO[LI NA BALKANSKOPOLUOSTRVO, Narodna kwiga - Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd,1978. godine31 Erdeqanovi}, Jovan dr: O PO^ECIMA VERE I DRUGIM ETNOLO[KIMPROBLEMIMA, Srpska kraqevska akademija, Beograd, 1938. godine

32 Jagi}, Vatroslav: HISTORIJA KWI@EVNOSTI NARODA HRVATSKOGA ISRBSKOGA, JAZU, Zagreb, 1867. godine


26/95

23

Dan kada su nai preci po pojedinim porodicama i familijama preli u hrianstvobio je za njih veliki i radosni praznik... I da bi sebe i svoje potomke jae privezaliza taj dogaaj, uzeli su taj dan kao praznik svoga duhovnog roenja i ostavili gasvome potomstvu. To je crkveni povod i nain slave.33

Meutim, prema mnogim autorima i istraivaima slava se smatra kao ostatak iz

vremena primanja hrianstva. Tadanji obi

aj je bio da

itava porodica ne slavi imendanesvojih lanova (danas roendane), ve da se slavi jedan zajedniki svetac, ije se ime esto

javlja i kao lino ime u porodici. Pojedini etnolozi veruju da je slavljenje slave usko vezano saslavljenjem paganskog boga, prethodnog zatitnika porodice. Radi lakeg prelaska Srba uhrianstvo i to breg zadobijanja potpune dravne i crkvene samostalnosti, a to se moglosamo uz narod iza sebe, tadanje svetenstvo je zamurilo na oba oka i ovaj obiaj je promeniosvoju formu.

"Smatra se, da su Srbi, u pagansko vreme potovali i proslavljali, pored vie

boanskih bia, i naroito natprirodno bie kao zatitnika svoje porodice, svogadoma i njihovog napretka. Prilikom prelaska u hrianstvo zamenili su oni ovo bieodreenim hrianskim svecem. Poto je, dakle, poetak srpske "slave" vezan zakrtavanje, dobio je odabrani svetac, odnosno njegov praznik, naziv "krsne" slaveili "krsnog" imena."34

Od paganskog slavlja postao je hrianski obiaj - tradicija. Ali, i kao tradicija ovajobiaj je kratkoga daha. Pod uticajem savremenih nacionalistikih uticaja, mnoge slave su seizmenile, pa su stariji kultovi svetaca ustupili mesto mlaima.

Zanimljivo je da za slavu ne znaju ni Hrvati ni Bugari, koji su susedi Srbimamnogo vekova. U Crnoj Gori je u Zakoniku crnogorskoga kneza Danila iz 1855. godineobjanjeno da je slava zapravo krsno ime, a to je uspomena na krtenje predaka. Srpska

porodina slava se razlikuje od tzv. crkvene slave. Po starom srpskom obiaju (koji se izgledanije zadrao) na slavu se poziva i sirotinja.

Meutim, postoje i drugaija tumaenja znaenja rei "krsna slava", o emu govoreradovi Veselina ajkanovia. Ovaj naunik pravi razliku izmeu izraza slava, krsna slava,krsno ime i slino. Krsna slava je obred - "rtva" koja je namenjena krstu koji pripada

prethrianskom dobu, kada nije zna

io raspe

e ve

je bio stari srpski idol koji se nalazio nazidu svake kue.

"...kao to su stari narodi Grci, Rimljani, Misirci, Indijci oblaili i kupali svojeidole, tako rade i danas Srbi sa kunim krstom. Pekir ili komad platna kojim sekuni krst kiti, u stvari treba da bude haljina za njega... Za sada je dovoljno

podvui to da je domai krst prvobitno bio kultna slika iz stare srpske vere, i da je

33 Milin, Lazar dr: NAU^NO OPRAVDAWE RELIGIJE, APOLOGETIKA, kwiga6: Crkve i sekte, Eparhija `i~ka, Beograd, 1982. godine

34 Ka{i}, Du{an Q. dr: POGLED U PRO[LOST SRPSKE CRKVE, Svetiarhijerejski sinod SPC, Beograd, 1984. godine


27/95

24

krsna slava prvobitno bila namenjena starinskom srpskom boanstvu koje je taj krstpredstavljao."35

35 ^ajkanovi}, Veselin: STUDIJE IZ SRPSKE RELIGIJE I FOLKLORA 1925-1942,Srpska kwi`evna zadruga - Beogradski izdava~ki grafi~ki zavod - Prosveta -Partenon M.A.M., Beograd, 1994. godine


28/95

25

4.SRBI I

RUKOPISNO SVETO PISMO

4.1.

IRILO I METODIJE

Prvi prevod Svetoga pisma na staroslovenski jezik datiran je u IX veku i nainili suga irilo (826 - 869), poznat jo i kao Konstantin36 Filozof i Konstantin Solunski, i Metodije(?815 - 885). Sinovi Lava, bogatog solunskog oficira i komandanta grada, imali su prilikeda se sretnu sa dijalektom staro-slovenskog jezika u tom delu Makedonije, jo tokom svogadetinjstva. Osim toga, Metodije je imao diplomatskog iskustva sa Slovenima jer je, kao i otac,

bio guverner provincije (Strumike), a irilo je bio ueni monah i poznavalac Slovena.Prvi misionarski put dva brata odigrao se 860. godine kada su otili u Hazarski

kaganat u pokrajinu Kauskas, u junu Rusiju - Pridnjeprovlje, od Crnog do Kaspijskog mora.NJihov rad tamo nije urodio plodom jer su Hazari, ubrzo posle toga pristupili judaizmu.

Ve 862. godine dva brata dobijaju novi misionarski zadatak za koji se veruje da gaje podravao konstantinopoljski patrijarh Fotije. Te godine su stigli izaslanici moravskog(dananja eka) velikog kneza Rastislava kod vizantinskoga cara Mihaila III, od koga suzatraili pomo u hristijanizaciji naroda. NJihov osnovni motiv bio je, ustvari, smanjivanjeuticaja germanskih svetenika iz Franake.

Vizantinski vladari su verovali da su duni da ire hrianstvo i poveavaju brojvernika. Meutim, prihvatanjem hrianstva ti narodi su prihvatali i vizantinskog cara kao

Hristovog namesnika na zemlji, to je veoma odgovaralo vizantinskom poimanju irenja svogacarstva. Meutim, smatra se da su Moravci ve poznavali hrianstvo i da su njihovi motivi

bili dvojaki. Prvo, eleli su da naue staro-slovenski jezik37 i da crkvenu slubu odravaju naslovenskom jeziku i, drugo, pokuavali su da se odupru agresivnim Germanima i njihovomshvatanju evangelizacije vatrom i maem.

4.1.1.Prevoenje Novoga zaveta

irilo je prevod Novoga zaveta zapoeo odmah kako bi u Moravsku otili saBiblijom i crkvenim slubovnim knjigama na narodnom jeziku. Za jezik prevoda braa suiskoristila govorni slovenski, jezik sa kojim su se upoznali jo u detinjstvu. Na taj nain jedijalekt makedonskih Slovena postao crkveno-slovenski jezik (ili staro-slovenski), koji sezadrao sve do danas u liturgiji ruske crkve i nekih drugih pravoslavnih crkava.38 Ovajdogaaj je od istorijskog znaaja za hriansku crkvu. Sloveni (Poljaci, Moravci - esi iSlovaci, Srbi, Bugari i dr.) su tako stekli posebnu privilegiju koju nijedan narod Zapadne

36 ]irilo je ime Konstantin uzeo kada se zamona{io u Rimu, kratko pre smrti.

37 Navedeno prema: Jire~ek, Konstantin: ISTORIJA SRBA

38 Ware, Timothy, Bishop Kallistos of Diocleia: THE ORTHODOX CHURCH,Penguin Books, 1993


29/95

26

Evrope tada nije uivao, sluali su Sveto pismo i slubu Boiju na jeziku koji su mogli darazumeju.

U to vreme, postojala su dva slovenska pisma, glagoljica i irilica, koja je dobilaime u irilovu ast, jer se veruje da ju je on izmislio. Glagoljica je nestala sa srpskih prostoratokom XIV veka, a savremeni istraivai smatraju da je to pismo bilo samo preraena verzijarukopisnog grkog pisma sa dodatim slovenskim znacima, odnosno prilagoena verzijaslovenskom glasovnom sistemu. Istraivanja pokazuju da je irilo zaista formirao glagoljino

pismo, te su na to pismo braa prevela novozavetne i starozavetne knjige za potrebe svojemisijske slube.

Meutim, ostalo je nejasno, da li je irilicu izmislio on, uz pomo svoga brata, ili jesamo (ponovo) izvrio izmene i reviziju na ve postojeem pismu junoslovenskih naroda -glagoljici, uz unoenje novih slovnih znakova, ili je to uinio njihov uenik Kliment Ohridskiili, ak, neki njegov sledbenik.

Prva irilica bila je kombinacija grkih slova za zajednike grko-slovenskeglasove i glagoljskih slova ili njihovih uproenih zamjena za posebne slovenske

glasove. 39

Pojedini istraivai ipak smatraju da su irilicu razvili uenici irila i Metodija uIX veku. U prvim sauvanim knjigama (Miroslavljevo jevanelje, kraj XII veka) irilica se ve

pojavljuje kao zreo i razvijen sistem koji ima osobine tzv. srpske jezike redakcije.

Naporedni ivot irilice i glagoljice najdue e se odrati u severnoj i srednjojDalmaciji... Krajem XII veka irilica ne samo to je konano ovladala u srpskojdravi, nego se sve do turskoga doba dokumentuje u Bosni, Humu i Dubrovniku

kao jedino ili glavno pismo kad god se piu slovenski jeziki tekstovi. 40

Opisi njihovoga rada koje nalazimo u biografijama dva brata ukazuju da je prevodNovoga zaveta bio u formi lekcionara.41 Rad na prevodu je zapoet u Konstantinopolju azavren je na misijskom polju odnosno u Moravskoj, Panoniji i kasnije u Bugarskoj.

39 PET VEKOVA SRPSKOG [TAMPARSTVA, 1494-1994, Srpska akademija

nauka i umetnosti - Matica srpska - Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 1994.godine

40 Pe{ikan, Mitar: NA[A AZBUKA I WENE NORME, Vukova zadu`bina - Politika- Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1993. godine

41 Lekcionar - Kwiga biblijskih tekstova iz koje se ~ita na bogosluèwima. Izraz senaro~ito koristi za gr~ke rukopise Novoga zaveta u kojoj su evan|eqa i poslanice

napisane ne po redu kakav je u Svetom pismu, ve} u odlomcima po redu ~itawatokom crkvenih slu`bi. Lekcionari imaju ogroman zna~aj za tekstualna prou~avawa

Novoga zaveta. Ukoliko kwiga sadr i samo delove Evan|eqa onda se nazivaeva|elistar, ako sadrì delove poslanica zove se epistolar; ukoliko sadrì tekstove izoba dela onda se naziva plenar. Navedeno prema: PICTORIAL ENCYCLOPEDIAOF THE BIBLE, Volume 3, H-L, Zondervan, Grand Rapids, 1990; i prema:Vujaklija, Milan: LEKSIKON STRANIH REÎ I IZRAZA, A.D. Geca Kon,Beograd, 1936. godine


30/95

27

4.1.2.Prevoenje Staroga zaveta

Metodije, koga je po bratovljevoj smrti rimski papa postavio za episkopa Panonije,a kasnije za arhiepiskopa cele Moravske i Panonije, koga su Germani drali zatvorenog dueod godinu dana, imao je udela u prevoenju poslanica i delova Staroga zaveta. Zanimljivo je

da je rimski papa Ivan VIII 873. godine pisao srpskom knezu Mutimiru i pozvao ga da se sasvojom dravom potini panonskoj episkopiji, kojom je tada rukovodio Metodije, to je ostalobez pozitivnog odgovora. Zato se smatra da su glagoljske knjige mogle da budu donete usrpske zemlje odmah posle te godine, kada su doli i misionari, mada u manjem broju.

Poznato je da su braa prevela skoro itav Novi zavet, a Metodije je sa uenicimanastavio da prevodi i do 884. godine zavrio Stari zavet, prvo u obliku parimejnika42, a kasnijekao pojedinane sveske. Zna se da nije prevodio apokrifne knjige43. Meutim, jezik

prevedenih knjiga Staroga zaveta ukazuje na to da je vie uenika uestvovalo u radu i da nijeizvreno ujednaavanje stilova i renika. Braa su uradila ukupno osam zajednikih projekata.

Za irilom je ostalo i osam apologetskih rasprava u kojima je branio hriansku veru oduticaja muslimana i Jevreja, a koje je napisao dok je boravio kod Hazara. irilo je preveo iispovest o pravoj veri - odnosno Naela vere.

U jednom grkom manastiru na planini Liban pronaen je rukopis Slovenskogevaneoskog lekcionara iz XI veka - delove Biblije na glagoljici.44 Veruje se da je to prepisdelova prve slovenske Biblije u prevodu irila i Metodija. Ovaj rukopis je kasnije iskorienza prvu proveru prvoga Novoga zaveta na srpskom jeziku.

U vreme nastajanja ovih prevoda poznat je samo mali broj episkopija po Srbiji, vieih je bilo u Dalmaciji i crnogorskom primorju.

U Beogradu na Dunavu (episcopatus Belogradensis), sedeo je 878. godine episkopSergije... a u Branievu, 879. godine episkop moravski Agaton. Prevodilaki radslovenskih svetenika, potpomognut od bugarskog dvora, ubrzo je poeo snano da

42 Parimejnik- zbornik odabranih odlomaka starozavetnih kwiga. Slovenski prevod

parimejnika koji su pripremili ]irilo i Metodije je najstariji poznati prevodstarozavetnih kwiga na slovenske jezike. Zna~aj }irilo-metodijevskog parimejnikaza Srbe je utoliko ve}i {to su oni ne samo mogli na da svom jeziku da prou~avajuBo`iju re~, ve} je istorija srpskoga jezika i kwi`evnosti umnogome zasnovana naovim izvorima. Najstariji srpski parimejnici su Beogradski i Srpski. Beogradski jenestao 1915. godine (kasnije prona|en i tek 1969. godine vra}en), a Srpski je izgoreou Narodnoj biblioteci 1941. godine. Navedeno prema: ZBORNIK ISTORIJEKWI@EVNOSTI, kwiga 10, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1976.

godine43 Radovanovi}, Tihomir D. dr: ISTORIJA PREVODA STAROG ZAVETA,Beograd, 1928. godine

44 R. Kilgour: THE BIBLE THROUGHOUT THE WORLD, World DominionPress, London, 1939


31/95

28

utie daleko van zemaljskih granica; karakteristino je da je najvie ouvanihprepisa izvreno ili u Srbiji ili u Rusiji. 45

4.1.3.Metodijevi uenici

Po povratku iz Moravske u Bugarsku 885. godine, Metodijevi uenici Gorazd,

Naum, Sava, Angelarije i Kliment doneli su crkvene knjige i prevode. Neki od njih eleli su dapomognu ponovnu evangelizaciju Balkana sa namerom da se hrianstvo na ovim prostorimajo vie uvrsti kada se u crkvi propoveda na jeziku koji je bio blizak narodnom. To je bilanamera i vizantinskoga cara, koji je june Slovene eleo da odvoji od uticaja Rima. Srbija senalazila na mei Istoka i Zapada, i povremeno je dolazilo do kolebanja u vezi priklanjanjaistonoj ili zapadnoj crkvi. Meutim, ubrzo je dolo do odluke. Kada su Metodijevi uenicidoli u Srbiju, veruje se da su doneli prevod itave Biblije.46 Narod je mogao da slua i razumeBoiju Re.

Kada je 1019. godine osnovana Ohridska arhiepiskopija, tadanja Srbija pada pod

vei vizantinski uticaj. Osnovano je est episkopija: Ni, Branievo, Beograd, SremskaMitrovica, Prizren, Lipljan i Ras. U svim ovim episkopijama sluili su svetenici grkoga

porekla. Veliki raskol, koji se odigrao 1054. godine izmeu Rima i Konstantinopolja, kada suse uzajamno anatemisali rimski papa i carigradski patrijarh, u nae krajeve nije doneo nikakve

promene jer je osnivanjem Ohridske arhiepiskopije 35 godina ranije, pravi rascep ve uinjen.Ne prihvatajui vizantinsku crkvenu vlast na Balkanu i u skladu sa izmom (raskolom), rimskipapa je 1089. godine Dubrovniku dodelio rang i prava arhiepiskopije i dodelio mu srpskezemlje: Zahumlje, Srbiju i Travuniju, gradove Budvu, Bar i Ulcinj.

Jo od IX i X veka, Srbi u Rasu formiraju centar nove Srbije kojim vladaju veliki

upani. U vreme jakih borbi Vizantije i Bugarske za preuzimanje sveukupne vlasti nadpravoslavnim svetom i gradnje velianstvene crkve Svete Sofije u Konstantinopolju kaosimbola te budue pobede, Raka episkopija je bila podreena as jednoj, as drugoj strani.Ali, srpska dravna samosvest je jaala tako da je sredinom XII veka Srbija ve imala sveelemente dravnosti.47 Samostalnost jednoga naroda tada se izgraivala i jaanjemsopstvenoga jezika, kulture i civilizacije a Srbi su, u to vreme, ve imali razvijenu

prevodilaku i prepisivaku knjievnost.

4.2. NAJSTARIJI RUKOPISI NA SRPSKOM JEZIKU

Sudbina rukopisne srpske knjievnosti je tragina iz mnogo razloga. Prvo velikounitenje su uinili Vizantinci, u elji da spasu svoje carstvo od propadanja, krajem XII veka,a posle njih Turci u osvajakom nadiranju. Od XVII veka ueni ljudi i svetenici pokuavajuda zatite ove spomenike od propadanja, ali uspeh je polovian.


46 Ka{anin, Milan: SRPSKA KWI@EVNOST U SREDWEM VEKU, Prosveta,fototipsko izdawe iz 1975. godine, Beograd, 1990. godine

47 [meman, Aleksandar protojerej: ISTORIJSKI PUT PRAVOSLAVQA,Mitropolija cetiwska Atos, Cetiwe, 1994. godine


32/95

29

Tako se za poslednjih trista godina vie no ikada ranije raznelo iz jugoslovenskihkrajeva ili unitilo mnogo irilikih rukopisnih knjiga i dokumenata. 48

U XIX veku razni slavisti i istraivai su razneli mnotvo rukopisa koji se danasmogu pronai u Parizu, Beu, Vatikanu, Minhenu, Budimpeti, Moskvi, Sankt Petersburgu,Sofiji itd. Tokom Prvog svetskog rata, a naroito 1915. godine mnotvo dokumenata su odneli

Nemci i Austrougari. Paljevina Narodne biblioteke 6. aprila 1941. godine i kasnija okupacija

je sa naih podruja odnela slede

uetvrtinu ukupno poznatih rukopisa. Razaranje tkiva iprolosti jednoga naroda raznoenjem njegovog pamenja je nastavljeno. O kakvom je znaaju

re neka poslui i sledei podatak. U prethodnom SSSR-u, po popisu iz 1965. godine, od 1493rukopisna dokumenta u njihovom posedu iz perioda od XI do XIV veka, preko tri stotinerukopisa je srpskih.

Rat 1991. godine udaljio je jo oko 450 rukopisa od naroda ijoj batini pripadajujer se sada nalaze u muzejima drugih drava, tako da nam je danas ostalo jo oko 1.500rukopisa i fragmenata koji su razbijeni u mnotvo zbirki, izlobi, legata, arhiva i ije detaljno

popisivanje i utvrivanje jo nije uinjeno.

Na osnovu danas poznatih podataka najstariji pisani knjievni spomenik nasrpskom jeziku uopte je jedan zapis iz 1114. godine, izvezen na epitrahilju49 pronaenom umanastiru Banji kod Kotora.50

Osnov rane srednjevekovne srpske knjievnosti ine prevodi biblijskih tekstova izX i XI veka, rodoslovi vladara po srpskim zemljama i crkvene knjige.

4.2.1. Marijinsko jevanelje

Marijinsko jevanelje je jedan od najstarijih prevoda etvoroevanelja sa grkog nastaroslovenski jezik, i predstavlja najstarije poznato evanelje-etvoroevanelje koje se moesmatrati i srpskim, a ne samo staroslovenskim (za koje se veruje da je najstarije ouvano delo

pisane srpske knjievnosti). Pisano je krajem X ili poetkom XI veka na jugu Srbije, na granicisa Makedonijom. To je rukopisna knjiga na staroslovenskom jeziku ali se moe smatrati da jesrpske redakcije (staroslovenski jezik koji se govorio na teritoriji Srbije), pisana glagoljicom.Raena je na utavljenoj ivotinjskoj koi - pergamenu, koji je bio veoma skup. Kao i mnogidrugi spomenici nae pismenosti i duhovnosti, ovo evanelje je odneto u Rusiju, jer ga je u

XIX veku pronaao jedan ruski slavist u manastiru Sv. Marije (otud Marijinsko) na Atosu, naSvetoj Gori. Tako se danas 172 lista nalaze u Dravnoj biblioteci u Moskvi. Jo dva naknadnopronaena lista odneta su u Be. Marijinsko evanelje spada u takozvanu carigradsku

48 Bogdanovi}, Dimitrije: INVENTAR ]IRILSKIH RUKOPISA U JUGOSLAVIJI

(XI-XVIIv.), Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1982. godine

49 Epitrahiq - deo ode`de pravoslavnih sve{tenika koji se nosi o vratu i kojiozna~ava Boìju blagodat i pravo koje sve{tenik ima na vr{ewe bogosluèwa.

50 \uri}, Vojislav prire|iva~: KWIGA \URE DANIÎ]A, Srpska kwièvna zadruga,Beograd, 1976. godine


33/95

30

redakciju novozavetnog biblijskog teksta (Lukijanova redakcija).51 U odnosu na principeprevoenja koje smo ranije naveli, moe se rei da je ovo etvoroevanelje prevoeno saizvornog jezika na kojem je pisan Novi zavet, da je dobro poznavan jezik na koji se prevodi,ali da postoji sumnja u potpunu tanost teksta prevoda u odnosu na izvorni tekst. Ipak, namera

prevodioca i prepisivaa nije bila da se bave tekstualnim kriticizmom Novoga zaveta.Verovatno da je to razlog zato potpunoj tanosti prevoda nije bila posveivana vea panja,mada je svaki naporinjen da se sauva Boija Re onakva kakva jeste.

Ruka koja pie truli i nestaje kao prah, a pisanje, ako su i gruba slova,ali Boija su, i zauvek ostaju. 52

4.2.2. Savina knjiga

Savina knjiga je staroslovenski evanelistar pisan irilicom na pergamentu, ali severuje da je prepis sa glagoljice. Nastao je u XI veku, u severoistonoj Bugarskoj a napisao-

prepisao ju je pop Sava (pop Sava psal). Od ovoga dokumenta sauvano je samo 129 listovaiz srednjeg dela rukopisa. I ovaj dokument je pronaen u XIX veku i nalazi se u Rusiji, uarhivu Narodne biblioteke u Moskvi.

Meutim, vek mnogih rukopisnih knjiga i prevoda iz tog perioda je bio kratak.

Misli se da su glagoljske i irilike knjige iz centralnih jugoslovenskih oblasti koje

su pisane u toku X, XI i XII veka nestale krajem razdoblja vizantijske reokupacijeBalkana, poslednjih decenija XII veka u planskoj i otroj akciji pogrivanja -unitavanjem slovenske pismenosti.53

Iz tog perioda ostalo je sauvano ukupno desetak staroslovenskih glagoljskih iirilinih tekstova. Tek iz poslednjih godina XII veka sa podruja srpskih zemalja sauvani suneki rukopisi srpske redakcije, a meu njima su najpoznatiji Miroslavljevo jevanelje(verovatno nastalo 1185. godine) i Vukanovo jevanelje (nastalo oko 1197-1199. godine).

4.2.3. Miroslavljevo jevanelje

51 Iz ovoga perioda poznata je jo{ Origenova redakcija evan|eqa koja sadr`i forme

primerene zapadnoj crkvi (Zografsko evan|eqe, na primer, koje je tako|e naglagoqici).

52 Stari srpski zapis, pod brojem: 10027 u Stojanovi}. Q: STARI SRPSKI ZAPISI INATPISI, VI, Kraqevska srpska akademija, Beograd, 1926. godine



34/95

31

"Biblijski tekstovi odigrali su presudnu ulogu ne samo u evangelizaciji srpskoganaroda nego i u formiranju estetike, poetike i itavog pogleda na umetnost kodSrba"54

Najstarije delo domae knjievnosti, spomenik crkvenoslovenske knjievnostisrpske recenzije, Miroslavljevo jevanelje, imalo je burnu istoriju. Nastalo je negde u perioduod 1185-1190 godine, a pisano je za potrebe Miroslava, brata Nemanjinog, sina Zavidinog i

upana (kneza) zahumskog od 1171-1197. godine. Tokom XIX veka ovo jevan

elje nalo sena Svetoj Gori. Ruski vladika Porfirije Uspenski je, boravei u Hilandaru, imao u rukama ovojevanelje i istrgao je 165. stranicu, pa je poneo sa sobom u Rusiju. Zbog ogromnog znaajakoje je ovo otkrie imalo, ta jedna stranica je 1873. godine objavljena u knjizi, a 1874. godine

prikazana je na Kijevskoj arheolokoj izlobi. Tada je stranicu video srpski ministar StojanNovakovi koji je zabeleio i snimio, a po povratku u Beograd objavio i nazvao rukopis:Miroslavljevo jevanelje. Tako nastaje velika zainteresovanost za ovaj dokument-spomenik.Kralju Aleksandru Obrenoviu poklonili su, 1896. godine, dobro ouvani primerak-folijantsvetogorski monasi. Ve 1897. godine objavljeno je fototipsko izdanje u Beu, u tri stotine

primeraka. Po ubistvu kralja Aleksandra 1903. godine Miroslavljevo jevanelje nestaje. UNiu je 1915. godine pronaeno ponovo, predato regentu Aleksandru koji ga je ostavio ukraljevskoj riznici. Sada se uva u Narodnom muzeju u Beogradu, pod inventarskim brojem1536. U Beogradu se nalazi 180 stranica, a istrgnuta stranica nalazi se u Javnoj publinoj

biblioteci u Sankt Petersburgu, u Rusiji.Tekst je pisan na belom pergamenu (ivotinjskoj koi) u dva stupca. Najvei deo

teksta ispisao je anonimni pisar koga su ranije nazivali Varsameleon, poto je grka re nakraju teksta pogreno protumaena i prevedena, a koja znai balzamovo ulje. Drugi pisar, zakoga se pretpostavlja da je napisao sam poslednje tri stranice i da je uradio jedan deo

minijatura zvao se Gligorije dijak55 (pisar ili akon). Gligorije je bio svetovno lice ipretpostavlja se da je bio profesionalni svetovni prepisiva duhovnih knjiga.

"Ja greni Gligorije dijak, nedostojni narei se dijak, ukrasih ovo jevanelje zlatomknezu velikoslovnome Miroslavu, sinu Zavidinu. A mene, Gospode, ne zaboravigrenoga, no sauvaj me sebi..." - zapis Gligorija dijaka na poslednjoj stranici

jevanelja kneza Miroslava (pre 1190. godine)56

Treba primetiti da je knjiga ispisana, a inicijali i ornamenti oslikani sa takvomsigurnou, da se moe pretpostaviti da su to radili po naruybini, kao i da su pisali i oslikavalii druge knjige a ne samo evanelja. Prepisivaa je bilo vie i veruje se da su svoja dela stvaraliu Bijelom Polju, koji je bio utvreni grad kneza Miroslava, pri crkvi Sv. Petra (ima veomaneobian estougaoni osnov) koja se smatra jednom od najstarijih crkvi na naim prostorimauopte. Pri crkvi je postojao skriptorijum u kome su se pisale razne povelje, pisma a verovatnoi prepisivale knjige, po ugledu na ranije, ve postojee.

54 Zbornik: ISTORIJA SRPSKOG NARODA, Srpska akademija nauka i umetnosti idr., Beograd, 1981. godine55 Gruji}, M. Radoslav: PRAVOSLAVNA SRPSKA CRKVA, Izdava~ka kwi`arnicaGece Kona, Beograd, 1921. godine, fototipsko izdawe 1995. godine

56 Pavi}, Milorad prire|iva~: STARI SRPSKI ZAPISI I NATPISI, Prosveta-Srpskakwi`evna zadruga, Beograd, 1986. godine


35/95

32

Naunici i istraivai se slau da je Miroslavljevo jevanelje verovatno, umetnikinajlepa knjiga srpske knjievnosti. U svakom sluaju, moemo samo da zamislimo kakvi su

bili uitelji Gligorija dijaka i njegovih bezimenih saradnika (ili prethodnika), i kakva su bilanjihova dela i prepisi.

Iako je ova knjiga najstariji irilini spomenik na srpskom jeziku zanimljivo jeprimetiti da upotrebljeno pismo sadri ve dominantine odlike srpskoga pisma, odnosno da jeveoma razvijeno i zrelo. Razlikuje se od ruskog, bugarskog i makedonskog pisma toga

vremena i odgovara razvoju srpskoga glasovnoga sistema. Moe se, stoga, pretpostaviti da supostojala i druga, ranija, evanelja na srpskom jeziku ali da do danas nisu sauvana, ili da jouvek nisu pronaena. Tako je Miroslavljevim jevaneljem formirana i "rana srpskoslovenskaortografija" koja se u nauci o jeziku naziva "zetsko-humskom ortografijom".57

"Kada je... prvi Srbin prepisiva starih svetenih knjiga, jamano u nekommanastiru radei, uzeo pri prepisivanju popravljati jezik tih knjiga i unositi u njegaosobine svoga maternjega jezika; to je momenat kada se srpska knjievnostrodila"58

4.2.3.1. Puni Aprakos

Miroslavljevo jevanelje je puno izborno evanelje i predstavlja deo punogAprakosa. Puni Aprakos je slubenocrkveni izraz koji predstavlja novozavetni tekstrasporeen u "zaela"59 koja se itaju na crkvenim bogosluenjima tokom itave godine, u svedane i praznike. Puni Aprakos se sastoji od sva etiri evanelja (punog izbornog evanelja -kao to je Miroslavljevo, i apostola - odnosno, Dela apostolskih i svih poslanica apostolskih,

zakljuno sa Poslanicom Jevrejima). Prvi krug itanja traje od Vaskrsa do Pedesetnice, a drugikrug od Pedesetnice do Posta. Pretpostavlja se da je puni Aprakos nastao u Rusiji, poetkom

jedanaestog veka i da je doao u srpske krajeve krajem dvanaestog veka.Puni Aprakos predstavlja drugu stepenicu u razvoju prevoda biblijskog

novozavetnog teksta sa grkog izvornika, jer mu prethodi tzv. Izborno jevanelje odnosnoAprakos (izabran ali nepotpuni tekst sva etiri evanelja, jer su itanja samo od ponedeljka do

petka). Meutim, ne postoje sauvana Izborna jevanelja starija od Miroslavljevog(najpoznatija Izborna jevanelja na srpskom jeziku su nekadanji spis Narodne biblioteke broj

57 Zbornik: PET VEKOVA SRPSKOG [TAMPARSTVA 1494-1994, Srpskaakademija nauka i umetnosti-Narodna biblioteka Srbije-Matica srpska, Beograd,1994. godine

58 Popovi}, Pavle: PREGLED SRPSKE KWI@EVNOSTI, Beograd, 1921. godine

59

Za~ela - predstavqaju odlomke iz evan|eqa i apostola (Dela apostolska iposlanice apostolske). Prvoga dana po~iwe se sa ~itawem prvog odlomka izEvan|eqa po Jovanu. Uporedo sa za~elima iz evan|eqa, istoga dana se ~itaju i za~elaiz apostola. Za ~itawa iz evan|eqa kori{}eno je Miroslavqevo jevan|eqe. Za~ela se~itaju polako, sve~ano i uzvi{enim glasom. U najstarijim slovenskim

jevan|elistarima (izbornim jevan|eqima) posebni (ekofonetski) znaci upu}uju kakotreba ~itati tekst za~ela. Navedeno prema: \or|e Trifunovi}: AZBU^NIK SRPSKIHSREDWEVEKOVNIH KWI@EVNIH POJMOVA, Nolit, Beograd, 1990. godine


36/95

33

213, iz XIII veka - koji se sada nalazi u Dablinu, u Irskoj, spis Srpske akademije nauka iumetnosti broj 2, iz XIV veka i jedan rukopis iz zbirke Sevastjanova broj 1.447 - koji se sadanalazi u Dravnoj biblioteci u Moskvi, iz XVI veka).

4.2.3.2. Raspored i sadraj itanja

Raspored i sadraj itanja po Miroslavljevom jevanelju je sledei:

1. itanja u vreme Pashe:

Pasha Jovan 1, 1-17Prvi ponedeljak po Pashi Jovan 1, 18-28Prvi utorak po Pashi Luka 24, 12-35Prva sreda po Pashi Jovan 1, 35-51

Prvi etvrtak po Pashi Jovan 3, 1-15Prvi petak po Pashi Jovan 2, 12-22Prva subota po Pashi Jovan 3, 22-33Druga nedelja po Pashi Jovan 20, 19-31Drugi ponedeljak po Pashi Jovan 2, 1-11Drugi utorak po Pashi Jovan 3, 16-21itd.

2. itanja po Pedesetnici:

Prvi utorak po Pedesetnici Matej 4, 25; 5,1-12Prva sreda po Pedesetnici Matej 5, 20-30Prvi etvrtak po Pedesetnici Matej 5, 31-41itd.

Miroslavljevo jevanelje predstavlja starosrpsku redakciju irilometodijevskogjevanelja.

"U sklopu toga od posebnog je znaaja leksika, u kojoj se u mnogim pojedinostimanisu dosledno odravala reenja prvobitnog prevoda, nego su traena drukija,usled ega je dolo do mnogobrojnih leksikih razlika... Uporeenja su pokazala dasamo Miroslavljevo jevanelje spada u konzervativniju grupu spomenika, u kojojsu srazmerno malo dole do izraaja leksike inovacije."60

Miroslavljevo jevanelje predstavlja veliko svedoanstvo o knjievnoj delatnostisrpskoga naroda u XII veku. Na osnovu njegovog izgleda i naina izrade, vidi se da su gradoviu Rakoj i Humu bili sedita trgovine, upravljanja, ali i umetnikog i knjievnog rada. Moe

se zakljuiti da su prepisivai - pisari bili u stanju da oslikaju tekst inicijalima i ornamentima.

60 Rodi}, Nikola - Jovanovi}, Gordana: MIROSLAVQEVO JEVAN\EQE (kriti~koizdawe), Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1986. godine


37/95

34

Stare srpske knjige su bile lepe, okovane u srebru i zlatu, pisane krupnim itkimkaligrafski ispisanim slovima, ukraavane ornamentima, inicijalima i zastavicama, ponekad iminijaturama. Zato je razumljivo to su raznete po Evropi i to ih vie ima sauvanih uevropskim prestonicama nego u zemlji nastanka. Drugo evanelje po vremenu nastanka,Vukanovo, nalazi se u Sankt Petersburgu. U Londonu u Britanskom muzeju nalazi seevanelje iz 1355. godine sa portretom mitropolita Jakova, zatim u Sankt Petersburgu uDravnoj javnoj biblioteci nalazi se i etvorojevanelje koje je, poetkom XV veka, uradio

slikar Radoslav. Psaltir

ura Brankovi

a, koji je najlepe i najbogatije opremljenminijaturama, danas se nalazi u Dravoj biblioteci u Minhenu, u Nemakoj,61 itd.

Razvoj srpskoga jezika je umnogome bio uslovljen prevoenjem i citiranjemSvetoga pisma. Za prepise se koristilo najbolje to se imalo: zlato, kobalt, pergamentna hartija,

prepisivai su bili majstori svoga zanata, a rukopis je potom okivan u srebro i zlato, neretko i udrago kamenje. Sam in prepisivanja je trajao godinama, a na jednom tekstu je radilo vieljudi. Tako su se sticale rukopisne knjige koje su predstavljale pravo blago. Poznat je podatakda je porodica slabo poznatog i ne mnogo znaajnog kralja Vladislava 1281. godine imala aktrideset rukopisnih knjiga. Meu njima je bilo nekoliko evanelja u tekim konim koricama,

okovanih u srebro. Takve knjige su se nazivale tabule (tabulae). Na naslovnim stranicama suse nalazili mali reljefi i bile su ukraene dragim kamenjem.62 Kada je ovaj kralj imao takva

blaga moemo se zapitati kakve su biblioteke bile drugih srpskih kraljeva i careva? KraljicaJelena Anujska, udovica Uroa Prvog je ak organizovala prepisivanje na dvoru, a tako

proizvedene knjige je kasnije poklanjala. Korice njenih knjiga su izraivane u Kotoru, kodzlatara, i imale su Hristov lik u srebru i zlatu.

Evanelja su ve spolja, davala utisak svete knjige koja se uvala i gledala sapotovanjem. Na jednom evanelju, koje je pripadalo upanu Desi, sinu kralja Vladislava, uzlatu je bio uraen reljef raspea. Despotica Jelena (erka esara Voihne, gospodara grke

oblasti Drama, koja se posle smrti svoga mua despota Ugljee Mrnjavevia, zamonaila udvadeset prvoj godini i postala uvena monahinja Jefimija) je bila naruilac Psaltira, bez koganijedna plemika porodica nije bila. Pretpostavlja se da je despot Stefan Lazarevi, i sam

pisac, u vreme svog despotstva u ranom XV veku (od 1402. godine), posedovao biblioteku savie desetina knjiga. U njoj su se nalazila jevanelja ukraena minijaturama, psaltiri okovani iukraeni, Lestvica Jovana Lestvinika, Tumaenje jevanelja od Teofilakta, Svetska hronikaod Jovana Zonare, O buduim vremenima od Lava Mudrog, Tumaenje knjige o Jovu odOlimpijadora Aleksandrijskog, estodnev Jovana Zlatoustog itd. Despot je 1418. godine dao

da se prepiu Jevanelje i

etiri starozavetne knjige o carevima. Na tome je radio u

eni monahDositej. Kasnije je Dositej prepisivao (i prevodio) Mojsijevo Petoknjije. Knjigu Isusa Navina,

Knjigu o Sudijama i ponovo etiri knjige o carevima - otprilike celu prvu polovinu Starogazaveta. Konstantin Filozof je u XV veku posebnu panju posveivao tumaenju Pesme nad

pesmama, koju je napisao Teodor Kriski, pa je zato preveo na srpski jezik. Ipak, i pored svelepote i znaaja kojeg je srpska prevodilaka i prepisivaka knjievnost imala u prva tri vekasrednjeg veka, tuna je i jadna sudbina mnogih srpskih rukopisa.

sveto pismo u srba

Documents